Аутор: Vladimir Djukanovic

Svedoci smo nastavka napetih odnosa između ove dve zemlje. Američki državni sekretar Blinken je završio svoju drugu posetu Kini u godinu dana. Malo je postignuto između dva igrača čiji odnosi utiču na globalne tokove više od drugih. Naprotiv, može se zaključiti da se situacija zateže i da jasnih koraka za unapređenje nema.

Po diplomatskim standardima neko bi pomislio da se tango između komunista i demokrata sinhronizuje. Potpisani su protokoli o saradnji na polju veštačke inteligencije, morskih puteva, odnosa u Pacifiku i narkoticima. Ali ni jedna strana nije mogla da sakrije rastuće tenzije koje su posledica raskoraka u geopolitičkim interesima dve zemlje.

Blinken je dočekan tako da mu nisu pokazali počasti kakve takvi zvaničnici iziskuju. Sama poseta je predstavljena kao niz zahteva koje amerikanci nameću kineskim vlastima. Većina ovih zahteva neće biti ispunjena tako da je jasno kuda ide ovaj voz: produbljivanje nepoverenja između dve najveće ekonomije.

Odnosi Rusije i Kine, koji su u radikalnom usponu, su trn u američkom oku. Komične sankcije koje su uveli određenim kineskim institucijama nemaju nikakav uticaj na komunističku ekonomiju. Svaki put kada SAD kritikuje po ovom pitanju kinesko-ruski odnosi odu korak dalje. I ovog puta, usled posete Blinkena najavljena je poseta Vladimira Putina Kini sledećeg meseca. Trgovina između Kine i Rusije je u 2023. godini skočila za 26% na $240 milijardi. Ujedno je Kina postala najveći uvoznik ruske nafte. Dalji ekonomski planovi između dve države su više nego ambiciozni. Razmena se sad obavlja u domaćim valutama i dolar je  izbačen kao sredstvo plaćanja robe između ive dve države. Sam sistem funkcioniše više od godinu dana i Rusija ga promoviše širom sveta kako bi se ratosiljala dolara za sva vremena.

Tajvan je goruća tema oko koje za sada nema dogovora. Ako neko čita zapadne medije, kineski napad na ostrvo je samo pitanje vremena. Skoro 90% stanovnika Kine su Han kinezi, najveća etnička grupa na planeti. Isti etnos je zastupljen na Tajvanu sa 97%. Iako su se tokom buđenja komunizma sukobili u građanskom ratu, odnosi su danas na drugom nivou. Obe strane razumeju da bi rat radikalno usporio društveni razvoj i opet doveo do bratoubilačkog rata. Među samim kinezima mogućnost rata je na daleko manjoj razini, što se lako može proveriti čitajući lokalne medije. Značaj Tajvana kao centra za proizvodnju najsavremenijih čipova raste sa svakim novim kodom veštačke inteligencije. Rat bi verovatno doveo do globalne recesije koja ne odgovara ni amerikancima ni kinezima.

Sekretar je proveo poslednji dan u razgovoru sa predsednikom Xi-om i ništa pametno nismo čuli. Vrhunac dijaloga je da dve zemlje ne smeju da dozvole „nerazumevanje“ i „miscalculation“. Ova izjava više zabrinjava nego što smiruje tenzije jer baca svetlo na mogućnost da neki potezi radikalno ugroze odnose. Kineski predsednik je jasno rekao da Zapad mora da gleda na kineski razvoj sa pozitivne strane, i da bilo koji drugi pristup ne dolazi u obzir. Pokušaji da se Kina sankcijama ekonomski obuzda su se pokazali kao smešni i kontraproduktivni. Samo na polju veštačke inteligencije Kina ima oko šest patenata na svaki koji dolazi sa Zapada. Prošle godine su šokirali svet kada su predstavili čip od 7 nanometara. Smatralo se da su bar 5 godina daleko od ovog poduhvata što se ispostavilo kao još jedan promašaj u ratu za kompjutersku nadmoć. Pre mesec dana je procurela informacija da je SMIC, najveći kineski proizvođač čipova već postavio proizvodnu liniju sa gigantom Huawei. Ta linija će proizvoditi čipove od 5 nanometara, što je samo jedna generacija iza najboljih čipova proizvedenih na Zapadu. Taj korak je jedan od poslednjih do totalne nezavisnosti Kine u razvoju ove tehnologije. 

TikTok je još jedna tačka konflikta koja je doživela kulminaciju američkim zakonom o zabrani aplikacije u SAD. Naloženo je kineskoj firmi ByteDance da proda svoj udeo u kompaniji u sledećih 270 dana. Obrazloženje je da aplikaciju koriste kineske službe zarad svojih državnih interesa. Optužba je notorna glupost a istina je u čistoj ljubomori: pojavila se društvena mreža koju mladi širom sveta koriste više od zapadnih platformi. A Zapad se koristi starim rasističkim metodama moralisanja oko stavova koje sami besomučno eksploatišu. Naime, američke društvene mreže otvoreno sarađuju sa državnim službama čak kada se to od njih i ne traži. Postale su „čuvari“ naših savesti a da ih niko za tu uslugu nije ni pitao.

ByteDance se već izjasnio da nema nameru da proda svoj udeo tako da će se tehnološki rat nastaviti. Interesantno je da razni investitori imaju skoro 60% firme i pokreću tužbu baziranu na Prvom Amandmanu američkog Ustava koji štiti slobodu govora. Kineska firma, ponikla u komunizmu, tuži američke zakonodavce oko slobode govora. Što bi Radovan III rekao: „Ajde?!?“

Činjenica da je predsednik Xi primio sekretara Blinkena se u diplomatiji posmatra kao veliki pomak napred u odnosima. Ali već smo navikli da je tradicionalna diplomatija nemoćna kada je su u pitanju geopolitički lomovi. Sam rat u Ukrajini je svedok koliko promašaja su diplomate uspele da nanižu poslednjih godina. Postali su kontra-indikator političkih pomeranja što me i plaši u odnosima Kine i Amerike. Pojačani diplomatski odnosi su jedini konkretan rezultat posete sekretara koja je u svakom drugom smislu čist promašaj. Lakmus papir su baš društvene mreže gde je raspoloženje između samih građana doseglo nove platoe animoziteta.

Šta ovo znači za nas i ostatak sveta? Ništa dobro. Svako ekonomsko limitiranje i zabrane smanjuju globalni rast koji je pod pritiskom od pandemije do danas. Ekonomisti prognoziraju rast od 3,1% ove i 3,2% sledeće godine. Globalni progres zahteva rast od bliži 5% kako bi se otvorio svestki potencijal za napredak. Cilj Ujedinjenih Nacija da iskoreni eksremno sirmomaštvo do kraja ove dekade je već upitan. Mnogi drugi programi teško dolaze do sredstava u podeljenom svetu gde kompleksi velikih sila ponovo uzimaju primat nad saradnjom i miroljubivom koegzistencijom.

Još jedna pretnja je obnavljanje inflatornih pritisaka. U podeljenom svetu, sa sve većim trgovinskim barijerama, rizik od inflacije je veći. To ne odgovara ni Kini ni Americi. Nadajmo se da će ih ekonomski progres opet približiti jer svako dalje zaoštravanje odnosa ostatku sveta donosi samo probleme.

Nakon godinu dana i mnogih zahteva završio sam knjigu o investicijama. Knjiga je u štampariji i za dve nedelje šaljemo je gde god da živite na planeti. Cilj je da našim ljudima približim ovu temu na stručan ali i interesantan način.

Školski sistem kod nas ali i u većini Evrope ne obuhvata ovu temu u svom programu. Teško je razumeti zašto. Veoma mali broj ljudi završi u profesiji gde nam je potrebna hemija, ili biologija, ali na tim predmetima se uporno radi, često do detalja. S druge strane, moderan život zahteva da svaka porodica uredi finansije na optimalan način. Tome nas ne uče iako su postulati finansijske pismenosti odavno postavljeni. Moramo biti finansijski pismeni kako bi život prošli bez nepotrebnih stresova.

Temu sam obradio na način prilagođen našem podneblju i navikama. Šta je investicija? To je ključno pitanje na koje imamo odgovor u prvom poglavlju. Koliko štedeti i zašto je štednja bitnija nego što mislite. Zašto je složena kamata koncept na kome je utemeljena ne samo vaša finansijska sloboda, već i vaših potomaka. Kako uraditi biznis plan i šta je ključno kod svakog direktnog ulaganja. Da li uložiti u kafić ili zasad borovnica? Kako uporediti dve investicije? Da li su nekretnine investicija za svakog? Kako uložiti u obveznice? Zlato i drugi metali. Šta su fondovi i kako im pristupiti? Kako su indeks fondovi zavladali svetom? Istorija berze i njena svrha. Kako analizirati akcije i da li je taj način plasmana novca za svakog.

Koncept je takav da nema komplikovanih formula i nedokučenih koncepata. Cilj je da vam svo to znanje prenesem i razbijem famu o složenosti ove teme. Prosečan građanin može sa lakoćom da savlada svako poglavlje i dobije jasno upustvo šta sa ušteđevinom. Trudio sam se kroz primere i moje iskustvo da ovu edukaciju učinim interesantnom. Smatram da sam uspeo i da ćete sa uživanjem prolaziti gradivo.

Takođe sam pokrio sve šeme i prevare koje se građanjma nude. Cilj je da prepoznate sve šarlatane koji nude brze šeme za bogaćenje. Bićete naoružani znanjem koje više niko ne može da naruši. Samim tim prepoznaćete prevarante sa velike daljine.

Koncept je takav da je kurs snimljen po knjizi. Imamo nekoliko ponuda za razne profile ali po meni su knjiga plus kurs optimalni. Prvo pogledati predavanje koje traje preko pet sati u nekoliko dana. Onda, kada stigne knjiga nakon desetak dana prođite gradivo ponovo. Na taj način pisana reč će vam se urazati nakon predavanja. Knjiga vam ostaje kao vodič kojem ćete se stalno vraćati da se podsetite o yield-ovima, ROI, NPV i svim konceptima kojima morate da se naoružate. 

Expertisa.net je firma koja se bavi digitalnom edukacijom. Pod njenu kapu sam stavio svoj program i sa grupom ambicioznih mladih ljudi investirao u platformu koja će prvo isporučiti moje znanje, a onda i znanje mnogih drugih stručnjaka u regionu. Cilj nam je da modernu edukaciju predstavimo što široj publici.  Predavači će biti pažljivo birani kao vrhunski u svojim oblastima. Ključ je da vam prenesu ne samo teoretsko znanje, već da iz svog bogatog iskustva izvuku najbolje primere i principe. Moderna edukacija zahteva konkretne veštine kao i iskustvo predavača. Tradicionalno obrazovanje ne prati tehnološki razvoj društva tako da je iz godine u godinu u sve većem raskoraku sa potrebom građana. Naš cilj je jasan: edukacija kroz predavanja kredibilnih stručnjaka.

Sa radom se kreće sutra u podne i prvih sto kupaca čeka iznenađenje. Sa nestrpljenjem očekujem komentare vas koji ste odlučili da svoju finansijsku subdinu uzmete čvrsto u ruke.

Malo koje dve zemlje se mrze kao Iran i Izrael. Jedna drugoj ne priznaju pravo na postojanje. Od iranske islamske revolucije Iran posmatra Izrael kao ključni remetilački faktor na Bliskom istoku. Izrael takođe smatra da je Iran vodeća teroristička država i kao takva rušilčki element ovog regiona.

Uprkos otvorenom animozitetu dve zemlje nisu nikad ušle u otvoreni konflikt. Sve do jutros kada je Iran ispalio preko 300 dronova i raketa na jevrejsku državu.  Tome je prethodio napad na iranski konzulat 1. aprila u Damasku. Pri tom napadu ubijeno je 16 ljudi uključujući i generala Zahedija, komandira Quds brigade pri Revolucionarnoj gardi. Iranci konzulat smatraju svojom teritorijom i samim tim napadom na zemlju.

Pitanje je da li će odgovor Irana zatvoriti ovo poglavlje konflikta na Bliskom istoki ili će se produbiti sa neizvesnin posledicama? Broj dana koji je prošao od izraelskog napada jasno govori da Iran nije brzopleto reagovao već je izvagao opcije. Za napad se znalo nekoliko dana tako da su i Amerika i Izrael imali vremena da se spreme. Većina projektila je srušena dok je samo nekoliko pogodilo ciljeve. Od žrtava za sada je povređeno jedno dete. Da ironija bude veća, mala muslimanka.

Amerika je oštro ukorila vladu Natanjahua koji za sada nije sposoban da uništi Hamas. Rušenje Gaze i visok broj ubijenih kao odgovor na prošlogodišnji teroristočki napad Hamasa na izraelska naselja je izazvao globalnu osudu. Od početka je to bio plan Hamasa: da zapale region kako bi bacili svetlo na nepodnošljiv tretman države Izrael prema palestincima. Lideri ove organizacije su jasno najavili da su velike žrtve neophodne kako bi svet naterao Izrael na rešenje dve države.

Izraelski potez da napadne iranski konzulat je potez sve očajnijeg premijera izraela. Pre rata je bio na ivici da ga protestima zbace sa vlasti zbog korupcije zajedno sa njegovim ultra-nacionalistima iz Kneseta. Sada je sateran uza zid: Hamas je uspeo da isprovocira masakr civila u Gazi i okrene veći deo javnog mnjenja protiv Izraela. Situacija je interesantna na američkim fakultetima; većina mladih je protiv Izraela. To se naravno podgreva antisemitizmom koji uvek pokaže svoju ružnu glavudžu u odsudnim momentima. Od početka sam upozoravao svoje jevrejske prijatelje: što se danas dešava na američkim kampusima za par decenija postane zvanična politika. Oni koji danas studiraju su lideri sutrašnjice i ko prati istoriju američke politike zna da se akademski trendovi neretko pretoče u zakone. Samo pogledajte razvoj LGBTQ zajednice.

Bliski istok je bure baruta koje ima potencijal da zapali koflikt većih razmera. Taj potencijal je veći u tom regionu nego u bilo kom drugom delu sveta, sem Ukrajine naravno. Predsednik Bajden svim silama pokušava da spreči širenje još jednog žarišta. Sve su oči uprte u njega jer je jasno upozorio iranske lidere da se ne upuštaju u napad na teritoriju Izraela. Ta crvena linija je pređena i pitanje je da li će Amerika reagovati.

Izborna godina je dodatni pritisak za ostarelog predsednika jer je sve izvesnije da će izbore izgubiti od Donalda Trampa. Ako ne reaguje rejting će mu pasti, ako ne reaguje rejting će takođe pasti. Zato je odnos između njega i izraelskog premijera na žiletu jer na slike mrtve dece iz Gaze niko nije ravnodušan. Trampova populistička obećanja kako će brzo rešiti konflikte u Ukrajini i Izraelu nailaze na plodno tlo jer se situacija zaoštrava. Još jedno poniženje Bajdenove administracije može biti kap koja je prelila čašu. U takvim situacijama političari često prave katastrofalne poteze sa malo obzira na šire konsekvence.

Izrael se nada da će ovaj napad pomoći zemlji da izađe iz sve veće izolacije zbog rata u Gazi. Evropljani su odmah skočili i osudili napad Irana. Niko se od njih nije oglasio nakon izraelskog napada na iranski konzulat u Siriji iako predstavlja jasnu povredu međunarodnog prava. Za kolektivni Zapad to pravo je  oružje u borbi protiv onih koji nisu opsednuti njihovim rasističkim vrednostima. Kada englez bombarduje tamnoputi moraju da mu se zahvale. Kada im se vrati onda su svi mogući zakoni prekršeni.

Iran je samo demonstrirao koliko je nemoćan u ovoj borbi. Projektili su oboreni, osveta nije zaključena a situcija se dalje komplikuje. Amerika je luzer broj dva u ovoj igri jer je saterana u ćošak. Mogu samo da zamislim kako se Putinu jutros smeška brk. On i Hamas izlaze kao pobednici iz ovog fajta. Rus jer je svaki manjak pažnje na razvaljivanje Ukrajine mala pobeda, a Hamas jer postiže eskalaciju svoje borbe. Izrael je u limbu u kome će ostati dok ne pristane na Palestinsku državu. Do tad samo tužne vesti sa Bliskog istoka.

Nova lokacija ima zalihe od preko 100 miliona tona sirove nafte. Nalazi se 300km od obale i na dubini je od 500 metara. Rezultat je ubrzanog razvoja novih pronalazišta kineske vlade kako bi osigurali energetsku nezavisnost u sve podeljenijem svetu.

Državna naftna kompanija CNOOC smatra ovo bitnim napretkom jer komunistička država nija imala kapacitet za eksploraciju crnog zlata sa dubinskih platformi. Ovo je još jedan dokaz da je sve manje tehnologija kojima kinezi ne vladaju. Plan je da se istočni deo Južno kineskog mora ispita detaljno jer geološka istraživanja pokazuju značajan potencijal ovog lokaliteta.

Za sada se pronalazište testira sa vađenjem 1.000 tona nafte i gasa dnevno. Uslovi za eksploataciju su kompleksni što demonstrira napredak domaće kineske tehnologije u ovoj oblasti. CNOOC je najavio dalje pretrage ovog dela mora u potrazi za novim pronalazištima.

Nakon zastoja zbog pandemije COVID-19 virusa, potražnja za naftom u Kini raste. Prošla godina je pokazala da je kineski nezadrživi rast žedan za naftom uprkos problemima sa kojima se druga po veličini ekonomija suočava. Uvoz je prošle godine dostigao rekord sa godišnjim porastom od 11%. Broj automobila i pređenih kilometara je premašio sve rekorde. Avio prevoz unutar Kine se oporavio i u decembru prošle godine avioni su prevezli rekordan broj putnika.

Nalazište je politički značajno jer demonstrira kinesku želju, a sve više i mogućnost, da obezbedi energetsku nezavisnost. U vremenima geopolitičkih turbulencija ovi koraci su od ključnog značaja. Kineski ekonomski rast zahteva sve veće količine energenata u borbi za političku prevlast u Jugoistočnoj Aziji. Američki pivot ka tom regionu je jasan izazov sa Kinu koja region smatra svojom avlijom. Ređanje naftnih platformi zato ima politički značaj jer je energetski nezavisna Kina još opasniji neprijatelj kolektivnog Zapada.

Kaiping Jug je još jedna prekretnica u razvoju kineske domaće tehnologije. Nema više mnogo oblasti u kojima ova komunistička država zaostaje. U mnogim tehnološkim oblastima je ili prva ili u samom vrhu. Brzina kojom su kinezi postali lideri u proizvodnji električnih vozila poslednjih godina šokirala je svet. Zemlja proizvodi i koristi najviše električnih vozila na svetu. Ako pogledamo ilustraciju pre samo deset godina Kina nije imala proizvodnju ovih vozila. Za samo deset godina krenuli su da osvajaju svet prodajom svojih automobila na struju.

Uz to su postali apsolutni lideri u proizvodnji litijumskih baterija za ova vozila. Kina kontroliše 66% svetskog tržišta ovih baterija i vertikalno je uvezala čitav proizvodni proces od rudnika do vozila. Zato je samo u poslednje tri godine broj registracija ovih vozila skočio četiri puta. Plan za 2025. godinu da više od 20% vozila na drumovima budu na struju su već premašili.

Ideja je da se potražnja za naftom obuzda jer je Kina uvoznik ove sirovine i smatra taj aspekt svoje geopolitičke pozicije najslabijom karikom. Ponovnim dolaskom predsednika Trumpa na vlast Kina bi ponovo postala glavni ekonomski neprijatelj SAD i zato užurbano radi da potražnju za crnim zlatom reši i sa aspekta ponude i potražnje. Zato u godinama koje dolaze Kina planira rapidan razvoj u oba pravca – i dalji razvoj novih nalazišta nafte i razvoj tehnologije baterija kako bi se rapidan prelaz na električna vozila ubrzao.

Jasno je da će broj električnih vozila porasti na 40% do 2030. što je po planu kineske vlade. Ali dalji rapidan razvoj ove ekonomije neće ugasiti njenu žeđ za crnim zlatom. Zato se očekuje i dalji rast potrošnje nafte i rapidan razvoj baterijskog biznisa. Video koji sledi sve govori.

Kuchner Realty LLC, firma Džareda Kušnera ima priliku da gradi u centru Beograda. Sama lokacija je bivši Generalštab koji je značajno oštećen tokom NATO bombardovanja Beograda 1999. godine.

Tu su i prvi arhitektonski renderi kako bi objekat izgledao u slučaju da dođe do realizacije projekta. Kule bi u svom sadržaju imale hotel, 1.500 stanova kao i muzej. Možda će muzej biti posvećen borbi tog istog Generalštaba Vojske Jugoslavije protiv NATO snaga. U ovom novom svetu koji se geopolitički tumba sve je moguće.

Kušner je oženio Trampovu ćerku, i kao dobri zetonja ušao u administraciju predsednika kao savetnik. Vreme je iskoristio švrćkajući se po svetu na račun američkih poreznika i stvarajući kontakte za svoju dalju karijeru. Naročito je bio aktivan na Bliskom Istoku i Saudijskoj Arabiji gde je pokušavao da približi tu monarhiju Izraelu. Iz tih plodnih dana realizovana je i investicija od $2 milijarde u njegove firme od strane državnog suverenog fonda monarhije. Nakon napuštanja Bele Kuće 2020. godine mladi zet lansira svoje fondove uz pomoć novca iz tog regiona. Prošle godine u fondove investiraju i države Oman i Ujedinjeni Arapski Emirati.

Mnogi optužuju mladog talentovanog zeta da mu je to nagrada što je ‘ispeglao’ odnos SAD i Saudijske Arabije nakon brutalnog ubistva novinara Kašogija. Ali to mora da nije tačno, jer je ta politička klika poznata po poštenju, časti i generalnom gađenju prema bilo kakvoj političkoj korupciji. Kašogi nema priliku da se okreće u grobu jer mu je telo raskomadano u Turskoj i završilo ko zna gde.

Posao u Beogradu, kao i hotelski projekat na albanskoj obali, su odrađeni u saradnji sa Ričardom Grenelom, koji je takođe radio za Tampa. To je onaj super-vredni amer koji grmi po beogradskim restoranima čekajući sledeći Trampov mandat. Kažu da mu se smeška mesto državnog sekretara, što je u američkoj administraciji ministar spoljnih poslova. Da li se na taj način srpska i albanska vlada pozicioniraju za Trampovu pobedu? Ili je i Grenel samo talentovani biznismen koji je uspeo da raščivija najkomplikovaniji plac na Balkanu i njegov simbolični status.

Zemlja u Beogradu i Albaniji je i dalje u vlasništvu tih država pa je interesantno da se rerna greje dok je prase još u toru. „Nismo još došli do finiša sa ovim projektima, tako da nije sigurno da će biti realizovani, ali mukotrpno radimo na njima i veoma smo blizu realizaciji.“ Kako je Grenel bio jedan od ključnih ljudi za rešavanje problema Kosova, možda nije loša ideja da sagrade gondolu od Generalštaba do albanske obale, naravo sa međustanicom u Prištini. To je jedan od načina kako da približe dva naroda i rade na istorijskom pomirenju. Istorijski projekti za istorijska dela.

Na kritike da ove projekte dobija samo zato što je Trampov zet, i zbog sada već realne mogućnosti da ovaj pobedi Bajdena u novembru mladoliki Kušner je odričan: „Niko mi ne deli ‘dilove'“…“ove investicije će stvoriti ogromnu vrednost za lokalne zajednice, naše partnere i investitore.“ U Albaniji je gradnja planirana na ostrvu Sazan koje je za vrema komunizma bilo vojna baza. Još je prekriveno slavnim bunkerčićima Envera Hodže, koji se bunkerizacijom nekih 750.000 komada ovih bizarnih zdanja branio od tada zlog, a danas predivnog NATO pakta.

Posle toplog druženja sa Edijem Ramom prošle godine, Kuršnerovi i Grenel su dobili priliku da posete malo ostrvo i dobiju uverenje da će baš oni razviti turističke sadržaje na državnoj zemlji. Gde su svi hotelski lanci i turistički operateri, pa su propustili zlatnu priliku za razvoj a sve zarad lokalnih zajednica, partnera i investitora.

Kao da nema zakona, tendera i procedura, obe lokacije, u obe zemlje su već isporučene novim investitorima. Kušner nije siguran da li će projekti biti realizovani, i jadan ne zna od čega to zavisi. Možda predstojeći izbori za američkog predsednika imaju veze sa tim poslovima. Do tad nam ostaje da se borimo protiv ruskog malignog uticaja. Samo da nas ovaj benigni u međuvremenu ne utepa.

Srbija nije poznata kao zemlja koja je iskoristila mnogo razvojnih prilika tokom svoje istorije.  Ekonomija često nije bila prioritet niti političkih elita niti ovog naroda. Zato se nalazi na nekom 81. mestu po BDP po glavi stanovnika od nekih dvestotinjak zemalja.  Znači mrtvi prosek jedne zemlje srednjih prihoda. 

Otkriće ležišta litijuma u dolini Jadra je jedna od tih prilika za koju sam siguran da ćemo je u potpunosti propustiti.  Politikanstvo koje je obavilo ovu temu je osiguranje da nećemo u industriji litijumskih električnih baterija, jednoj od najbitnijih trenutno, imati nikakvu ulogu.  A baterije ćemo uvoziti bez obzira na to da li ćemo iskopavati litijum ili ne.  I bacati ih kao i do sad – u potoke i jarke ove lepe zemlje. 

Tema i jeste skrajnuta sa polja nauke i stručnosti na politikanstvo upravo zbog manjka stručnog kadra unutar zemlje koji bi racionalno, i bez suvišnih emocija po kojima smo poznati, razmatrao ovu temu.  Oni koji su prohujavali televizijskim ekranima na ovu temu nisu vredni ni pomena, jer kao i obično u Srbiji, uvek se pojave takozvani ljudi bez CV-ja.  Ovaj fenomen je kod nas interesantan, da se teme late oni koji ama baš ništa ne znaju niti o tehničkim, niti o strateškim, niti o finansijskim aspektima ovako složenog projekta.  Na primer, niko ne zna da se za ovakve projekte angažuju velike investicione banke, i one plate debele novce da sagledaju sliku sa tehničke, ekološke, i što je najbitnije investicione strane.  Ali zašto ići tim standardnim putem kada imamo armiju onih sa završenom srednjom školom i nultim iskustvom da nam objasne kako i zašto oko litijuma. 

Staro pravilo u svetu investicija je da se uvek okružiš pametnijima i stručnijima od sebe.  Zato ćemo ovde videti kako su Sjedinjene Američke Države formulisale svoju strategiju o litijumskim baterijama do 2030.  godine.  Dokument je publikovala administracija predsednika Biden-a 2021. godine i njena srž je sledeća: moramo što pre da razvijamo industriju litijumskih baterija, od rudnika do potrošača jer smo se uspavali i dozvolili Kini da bude lider u ovoj ključnoj industriji.  Dalje i ne morate da čitate jer ću samo navesti jasne podatke iz relevantnih izvora koji su naveli Amerikance da ubrzaju razvoj litijumskih nalazišta.  Dokument se lako skida sa interneta i pun naziv je National Blueprint for Lithium Batteries 2021-2030. 

Do 2030. godine, izveštaj navodi novu viziju, SAD i partneri će osigurati materijale i tehnologiju potrebnu za razvoj litijumskih baterija kako bi obezbedili dugoročnu konkurentnost svoje ekonomije, otvorile veliki broj novih radnih mesta, pospešile dekarbonizaciju, podržale društvenu pravdu, i učvrstile nacionalnu bezbednost.  I sve to zbog razvoja litijumskih baterija.  Plan ima 5 osnovnih ciljeva:

1. Obezbediti pristup sirovinama
2. Podržati rast prerađivačkoj industriji da bi se zadovoljila domaća potražnja za baterijama
3. Stimulisati fabrike kojima je razvoj baterija fokus
4. Uporedo razvijati sistem reciklaže
5. Pospešiti naučne institucije u daljem istraživanju i razvoju tehnologije i kadra

Godišnja prodaja električnih automobila do 2040. godine. Izvor Bloomberg.

Prema istraživanju Bloomberg-a globalno će se do 2040. godine proizvoditi 56 miliona električnih automobila svake godine.  Od toga oko 17% u Americi.  Ako se situacija ne promeni, za ta vozila će morati da uvoze baterije, što će biti preko $100 milijardi godišnje.  Pored toga tu je i sve veća potražnja za čuvanjem struje za druge potrebe, od 9 GW 2018. godine do 1.095 GW 2040. godine globalno.  Ovaj vratolomni rast je probudio uspavanu Ameriku koja je shvatila da kaska iza Kine koja je još 2015. godine kreirala strategiju „Made in China“. Kinezi će do 2025. godine imati najveći globalni kapacitet vertikalno uvezane industrije u razvoju i proizvodnji litijumskih baterija.  Sledeća ilustracija jasno demonstrira situaciju na terenu danas. Od 747 GWh koliko se proizvede baterija po snazi, kinezi proizvode 76% dok SAD imaju jedva 8% tržišta.  Ovakav strateški promašaj Amerika nije videla u poslednjem veku. To je rezultat pogrešne ekonomske politike koja je pod ogromnim pritiskom sumnjivih političkih uticaja u poslednje četiri decenije da se proizvodnje prebace iz SAD u Kinu.  Šteta od deindustrializacije SAD dolazi na naplatu sad, kroz strateške industrije.  Do 2025. godine pored milijardi koje će Amerika uložiti ništa se bitno neće promeniti i njen udeo u proizvodnji će otići sa na 9%.

Kina kontroliše proizvodnju baterija. Izvor BMI.

Kao što vidimo na grafikonu, Evropa je takođe u igri, ali takođe sa malim udelom.  Nadaju se velikom skoku od 7% na 13% do 2025.  godine, ponovo zahvaljujući strategiji definisanoj 2018. godine pod nazivom „Strategic Action Plan on Batteries“.  Evropa je odglavila litijumske projekte i marginalizovala politikanstvo iz teme.  Sve to iz jasnih podataka koje ova ilustracija nameće.  Tako je sredinom ove godine portugalsko ministarstvo za zaštitu životne sredine odobrilo rad najvećeg rudnika litijuma u Zapadnoj Evropi. Posle godina razvlačenja i kašnjenja, odobrenje su dali uz dosta uslova koji se tiču zaštite životne sredine.  Pored stalnih protesta Portugal je odobrio još šest lokacija za eksploataciju litijuma, uz ovaj koji se zove Barroso rudnik.

Pored komercijalne upotrebe, ovde je u pitanju i nacionalna sigurnost.  Retki su sistemi naoružanja koji ne koriste elektroniku.  Svaki zahteva ozbiljne električne kapacitete koji su skoro uvek baterijski.  Zavisiti od Kine u lancu nabavke, u svetlu geopolitičkih sukoba kojima smo danas svedoci, je neprihvatljivo za Ameriku i Evropu.  Tako je i sa Srbijom – sve što mora da se uveze manjkaće u odsudnim kriznim situacijama.  Pandemija korone je jasno demonstrirala:  globalna empatija nestane za par nedelja i ljudi radije gomilaju strateške proizvode nego što ih dele sa drugim nacijama.  Kada nismo spremni da podelimo lek u bitnom trenutku, zašto bi neko delio energiju.  Razvoj litijumskih baterija, od rudnika do elektronskih aparata je „kritična za američku nacionalnu bezbednost“, navodi se jasno u izveštaju. 

Pored Kine, Evrope i SAD, jedina dva ozbiljna igrača u litijumskoj igranci su Južna Koreja i Japan.  Njihov udeo je mali, ali je jasno da ove države ne žele da prepuste svoju sudbinu u ruke kineske komunističke diktature.

Litijumske baterije su baza budućeg razvoja svega što ima veze sa strujom.  Priče o drugim tehnologijama su prazne i dolaze od onih koji nikada nisu radili na razvoju sistema koji menjaju pravac čitavih industrija.  Tako su američki stručnjaci jasno naveli u izveštaju da: „vodeća tehnologija razvoja baterija je bazirana na litijumu, koji nudi visoku energičnost i dugotrajnost u poređenju sa svim drugom tehnologijama u opticaju danas.“  Zato su danas litijumske baterije 98% svih proizvedenih baterija.  Trabunjanja o raznim tehnološkim revolucijama koje će u zaborav da odnesu litijumske baterije su na nivou sada već budućeg narodnog poslanika Nestorovića.  Ne bi me čudilo da baš njega država postavi na čelo komisije za energetski razvoj.  Pa će valjda sam da nam objasni zašto litijumske baterije moramo zameniti zmajevima. 

Za Srbiju, sa ovom šansom, pametna stvar bi bila samo da prekopira ove ciljeve. Da uzme nezavisnu investicionu banku, plati je debelo, i dobije jasan izveštaj šta sa dolinom Jadra – od eksploatacije do ekologije.  Da sve srednjoškolce koji se jave za reč kad je u pitanju litijum ućutka i pošalje na dalje školovanje.  Pošto već znam kako bi taj izveštaj izgledao evo vam summa summarum tog izveštaja kroz SWOT analizu iz američke strategije, samo zamenite SAD sa Srbija:

SWOT analiza proizvodnje litijuma i litijumskih baterija. Izvor gore navedeni izveštaj.

U penziju odlazi žena koja je oblikovala američku spoljnu politiku pod Obamom, Biden-om ali i George W. Bush-om. Bila je agresivni liberalni jastreb za koga je ekspanzija američke sile bila prioritet.

Na samitu u Bukureštu 2008. godine gurala je agendu akcionog plana članstva Ukrajine i Gruzije u NATO. Jasna ruska crvena linija je za agresivnu birokratkinju bila nešto što može da ignoriše i taj tvrd stav je bio uzrok konflikta u Gruziji. Dok su Nemačka i Francuska jasno upozoravale da je ovaj agresivni čin kontra-produktivan Victoria je mahala rukama bez osvrta na real-politik. Rusija nije dozvolila zapadno naoružanje u mekanom delu svoje geografije i njena pogrešna procena je rezultirala ruskim osvajanjem Južne Osetija i Abhazije.

Uloga Victorie Nuland u iračkom ratu se takođe pokazala kao katastrofalna. Bila je nacionalni savetnik tada podpredsedniku Dick Cheney-u i uz njega glavni arhitekta rata. Gurala je priču o oružju za masovno uništenje za koju se brzo ispostavilo da je patka američkih obaveštajnih službi. Mnogi su smatrali da je nemoguće sresti nemoralniju i beskrupulozniju osobu od Cheney-a, sve dok ih ovaj ne upozna sa svojom zamenicom. Opisivali su je kao intervencionistu na steroidima. Rezultat je preko 116.000 mrtvih civila i preko 5 miliona izbeglica u Iraku Levy, B., & Sidel, V. (2013).

Pod Obamom je takođe dobila ulogu kao državni sekretar za Evropu iako se predsednik bunio protiv njenog izbora. Ali birokratska mašinerija je zahtevala da se Evropom bavi jastreb. Dok je Obama pokušavao da napravi kulu od karata sa Putinom ona je uspešno istu rušila. Jasno je demonstrirala stav američkih jastrebova prema EU sa jednim sočnim: „Fuck the EU.“ Konsekvence njene pobede nad umerenim evropskim diplomatama i Obamom gledamo danas.

Stevem Bannon, bivši strateg Bele Kuće je upravo izjavio o Nuland-ovoj: „sačuvaj dokumentaciju. Okruži se advokatima jer krećemo na tebe. Ti si epicentar svega vezanog za Ukrajinu.“ Katastrofalan učinak njenog dugogodišnjeg rada će se studirati u političkim naukama. Ako Donald Trump pobedi mogla bi se naći na optuženičkoj klupi jer je njihova mržnja jedno prema drugom poznata u Washington-u. Sve će zavisiti koliko će biti ‘tiha’ u penziji. Naime u američkoj politici postoji nepisano pravilo: nećemo te goniti ako se tiho povučeš i držiš jezik za zubima. Njena postavka za predavača na Columbia univerzitetu nagoveštava njeno totalno povlačenje.

Udata za jednog od glavnih teoretičara neokon doktrine Robert Kagan-a ona je imala skoro apsolutnu podršku u svojoj karijeri uprkos gore navedenim promašajima. Ta grupa je u Americi poznata kao glavni promoteri američkih ratnih dejstava. Mnogi u Washington-u ih smatraju jedinim krivcima za rapidan pad američkog uticaja i prestiža u svetu. Blamaža u Iraku kao i sramne scene iz Afganistana su direktne posledice njihovog rada.

Predsednik Biden je prvi skrajnuo Nuland-ovu prošle godine odbijajući da je unapredi i privatno je optužujući za situaciju u Ukrajini. Ona je poruku primila i povukla se sa političke pozicije, za koju, naglašavam nikada nije demokratski izabrana. Ona je savršen primer tog dela političke klase koja mrači i oblači a da se nikada ne suoči sa glasačkim listićima.

Jedan od glavnih krtičara Nuland-ove i njenog muža je slavni novinar Glenn Greenwald. Njegovo oštro istraživačko pero je zagorčalo život mnogim političarima, a naročito je dobar u proganjanju neokonova i njihovih radova. Njegovu reakciju na njeno povlačenje pogledajte ovde.

„Ljudi mogu veličati istinu, istina ne može veličati ljude.“ Konfučije

Prošla godina je svedok rapidnom smanjenju stranih direktnih investicija na teritoriji Kine. Pad od 82% je značajan i nivo je najniži od 1993. godine. Razlog su kilavi oporavak komunističke ekonomije od COVID-19 i geopolitičke tenzije.

U trećem tromesečju prošle godine više je stranog novca izašlo iz Kine nego što je ušlo. Taj balans je suma kada od stranih direktnih investicija koje uđu u zemlju oduzmete neraspoređeni profit koje strane firme odluče da povuku u centralu. Jasno je da su strani investitori povukli svoje profite iz Kine u toj meri da su premašili sumu investiranog novca. Zato je balans u crvenom.

Ukupan balans stranih direktnih investicija za prošlu godinu je $33 milijarde što je značajan pad u odnosu na godinu pre. U 2021. godini rekord od skoro $350 milijardi je postignut što je davalo nadu da će kineska ekonomija konačno izaći iz senke kilavog menadžovanja krize korona virusa. Ali nakon toga problemi su se samo nizali.

Vlada pod čvrstom rukom predsednika Xi Jinping-a ne uliva poverenje stranom kapitalu.  Hapšenja domaćih preduzetnika koji se čine nepodobnim su sve učestalija na Xi-jevom putu konsolidacije moći. Knjiga Red Roulette Desmond Shum-a iz 2021. godine najslikovitije opisuje mutne vode velikih poslova u Kini. Fenomen nestajanja privrednika koji su nekako tu ali u stvari nisu je odlično opisan u ovom pisaniju. Nema vas u javnosti, nema vas na poslu, nema vas u kući među svojima, ali se ipak javite s vremena na vreme sa ‘putovanja’ na kome vam je fenomenalno. Za to vreme vaša firma magično promeni vlasnika uz vaše odobravanje.

Kapital je danas mobilan, brz i osetljiv. Kao što balkanci beže od promaje kao đavo od krsta, tako strani kapital voli da prozori savršeno dihtuju. Kapital ne voli menjanje pravila igre u hodu ili još gore, selektivnu primenu gde svu prednost dobija crvena aristokratija. Komunistički zvaničnici bliski predsedniku su toliko bogati da je često nemoguće sabrati njihov kapital. Dok je Deng Xiaoping od 1978. godine okretao zemlju ka tržišnoj ekonomiji i Kinu transformisao u otvoreno tržište, sadašnja klika okreće ćurak.

Reforme koje je Kina izvela u svojoj ekonomiji od početka 80-ih su najimpresivnije u istoriji. Rezultat je moderna Kina sa drugom po veličini ekonomijom koja kontroliše 18% svetskog BDP-a i čak 31% globalnih proizvodnih kapaciteta.

Rezultat tih reformi se jasno vidi na gornjem grafikonu  rasta kineske ekonomije od 1990. godine. Tada je komunistička država bila mnogobrojna, nerazvijena i sa velikim delom populacije u ekstemnom siromaštvu. Zemlju su otvorili, utegli pravni sistem i davali subvencije kapom i šakom. Političke reforme su liberalizovale život u Kini i građani su se sve češće upuštali u preduzetničke vode. Danas su neki od njih milijarderi. Kao što grafikon pokazuje bilo je potrebno 6-7 godina da reforme uzmu maha i pokrenu ekonomski potencijal Kine. Ekonomski rast najmnogoljudnije zemlje je bio target zavisti mnogih. Formula se činila jasnom: libaralizacija ekonomije uz državne subvencije je put u prosperitet.

Predsednici su se držali dva mandata sve dok Xi nije promenio pravilo i nametnuo sebe prošle godine treći put, ali ovaj put bez mogućnosti da ga maknu do kraja života.  Sva moć se ponovo slila u ruke jednog čoveka i njegove ekipe pa samim tim i kontrola nad svim privrednim tokovima. Ali strani kapital se ne oseća dobro kada pojedinac može da preseče sudbinu tokova novca. Iz institucija su izbačeni nepodobni i samim tim imaju sve manju ulogu u ekonomiji. Strani investitori se sve više žale na iznenadne inspekcije, diskriminaciju u dobijanju tendera kao i drakonski zakon o špijunaži po kom svaki stranac može biti lako optužen.

Sam predsednik Xi je u novembru prošle godine izjavio da Kina mora da zaštiti strane investitore koji su u proteklih 4 decenije bili stub razvoja zemlje koju vodi. Veća prava, zaštita intelektualne svojine kao i eliminacija diskriminacije su obećanja koja je izneo pred direktore stranih korporacija. Ni jedan konkretan potez nije napravljen i poslovni ambijent je i dalje u mraku.

Indeks koji ilustruje raspoloženje menadžera u proizvodnji je mesecima ispod 50. To je negativan sentiment koji je u Kini godinama bio nepoznat. Kao izvozna sila, koja planetu snabdeva raznim drangulijama, ovakav trend je zabrinjavajući jer domaća potrošnja još nije u stanju da zameni priliv stranih valuta.

Kriza na tržištu nekretnina rasplamsava probleme jer je u decembru promet pao za 17% u odnosu na isti period godinu dana ranije. Samo postojećim stanovima je potrebno dve godine da se rasprodaju a onim u izgradnji čak čitava decenija. Kompanija Evergrande je u procesu bankrota sa skoro $300 milijardi u kreditima. Sa preko 1.300 gradilišta sanacija samo ove kompanije će biti bolna za ekonomski sistem.

Ovo će biti veliki ispit za Xi-ja i njegovog plana da nametne Kinu kao najveću globalnu silu u 21. veku. On je prekinuo pažljivo geopolitičko žongliranje naslonjeno na povratak konfučianizmu u osnove kineskih vrednosti kojima je fundament poštovanje starijih i porodica. Kult ličnosti i stezanje društvenih amova, kao i otvoreno neprijateljstvo prema Tajvanu jednostavno ne idu uz mudrog vođu.

Nisam mogao da smislim Carlson-a. Američki desničar koji je rastao uz zlatnu kašiku nežno ušuškanu u belu zadnjicu predstavljao je ono najgore u SAD. Izveštačeni histerični smeh je posebno iritirao uz njegove ostrašćene tirade gde se istovarao po čitavom svetu sem po svom dvorištu. Uz lestvicu korporativnih medija je grabio žustro i brzo postao jedan od glavnih bukača američke desnice. Nemoralno je gurao narativ američkog vojno-industrijskog kompleksa bez obzira na krvoprolića koji je isti orkestrirao širom planete.

A onda se nešto promenilo. Kao jedan od frontalnih glasova za podršku brutalnoj američkoj invaziji na Irak, bio je za razaranja i totalno uništenje nesrećne zemlje. Lažnu državnu priču o oružju za masovno uništenje je ponavljao kao papagaj i time bio saučesnik u ovom zločinu. Onda je pre par godina izašao pred svoj širok auditorijum, priznao da je bio zaveden i izvinio se iračkom narodu nekoliko puta koga je u jednom trenutku nazvao „polupismenim primitivnim majmunima“. Prvo nisam poverovao njegovom vaskrsenju međ’ ljude, ali sam počeo da ga pratim.

Ne samo da je promenio mišljenje nego je svetu objasnio kako mainstream mediji maliciozno oblikuju javno mnjenje. Sve dok je ponavljao mantru oblikovanu u kuhinji zla Rupert Murdoch-a, bio je podoban. Taj starac od 93 godine koga očigledno ni pakao neće, je rodonačelnik medijske spin mašine zvane Fox News. Kralj žute štampe i svega pokvarenog u medijima on decenijama truje svet od Melbourna do New York-a. Ako ste mislili da nema većih ološa od balkanskih medijskih tajkuna, grdno ste se prevarili, Murdoch je prekršio sve medijske standarde u svim zemljama gde štampa svoje đubre.

Tucker je prvo stidljivo, a onda sve glasnije kritikovao zadati narativ. Cenzuru koju vlasnici medija nameću novinarima je sve češće prozivao kao i ratobornost američkog establišmenta. Kako mu se omča oko novinarskog vrata na Fox-u stezala on je bio sve ispravniji korigujući narativ tamo gde je smatrao da je besmislen (skoro svuda). Varnice su prštale toliko da su isijavale kroz program, tada već najgledanijeg novinara na planeti. The guys upstairs su bili sve nervozniji jer im je establišment skakao po kičmi zbog Carlson-ovih politički neprihvatljivih skretanja.

Fox News i Tucker su se razišli prošlog proleća nedelju dana nakon sudskog poravnanja u kom je medijska crna rupa platila odštetu od $787 miliona.  Slučaj se ticao firme Dominion Voting System, koja se bavi proizvodnjom mašina za glasanje. Prozivali su ih da su učestvovali u nameštanju predsedničkih izbora 2020. godine kada je Trump izgubio od Biden-a. Lepota slobode govora u SAD je da možeš da baljezgaš što ti sitna duša ište, ali tu je i zakon o odšteti. Svako može da te tuži i ako dokaže da je tvoje laprdanje nanelo štetu, istu moraš da platiš taman bila astronomska. Ako se dokaže da prenosiš tuđa mišljenja i narativ u narodu, onda te Prvi Amandman Ustava štiti i možeš da nastaviš. Ako se dokaže da si izmišljao uz nameru da naneseš štetu, onda bolje da ti je tata milijarder. Murdoch, stari namazanko, je već na početku suđenja shvatio da je baš toksično okruženje unutar Fox News mreže navodilo novinare da agresivno napadaju firmu bez trunke dokaza. Izribao je svoje advokate i pristao da se nagodi na skoro milijardu dolara odštete.

U tom momentu Tucker Carlson se poneo moralno: odbijao je da gura narativ protiv Dominion firme bez jasnih dokaza. Tokom suđenja njegovi mejlovi i poruke jasno demonstriraju da se gadi i1 tog narativa i da se gadi i Trump-a i njegove priče o ukradenim izborima. Prozivao je u porukama rukovodstvo Fox News-a nagoveštavajući da će im se ova epizoda obiti o glavu.

Kada se saga završila Murdoch i njegova ekipa, umesto da unaprede Carlson-a zato što se držao protiv svih, i bio u pravu, oni se sa njim rastaju. Od tog momenta, kada je njegova slava bila ograničena na Ameriku, počinje globalni uspon. Postaje glas onih koji preziru postojeći establišment, a naročito zvanične medije. Brzo otkriva da mu u doba interneta nije potrebna medijska kuća kako bi distribuirao svoj sadržaj. Prelazi na X platformu gde se sve radikalno menja – publika od milionskih gledanja raste na „broj veći od broja stanovnika SAD“, prema rečima Elon Musk-a. Započinje Tucker Carlson Network i na taj način sebi obezbeđuje finansijsku kompenzaciju daleku veću od $15 miliona koliko je prema Forbes-u zarađivao kod Murdoch-a. Ovo je jasna demonstracija kako se interent ‘spustio’ na nivo građana i sada su novinari pojedinci u stanju da direktno komuniciraju sa svojom publikom. Dolazi smrt uredničke kulture.

Medijske kuće širom sveta su u panici. Jasno im je da vrhunski novinari ne moraju da nose okove interesa establišmenta već da imaju direktnu žicu do konzumenta. Slavni Glenn Greenwald, novinar koji nam je otkrio Snowden aferu, odavno nije deo medijskih kuća već piše za Substack, plarformu gde možete da se pretplatite na njegov rad.

Ove radikalne promene medijskog horizonta su fenomenalne jer je lakše verovati osobi nego sumnjivim kućama sa opskurnim vlasnicima. Ti vlasnici, kao i kod nas, se retko pojavljuju i najčešće ne znaju jednu prosto proširenu rečenicu da napišu. Ali su zato veoma sposobni da profitiraju od propagande koju šire zarad interesa političkih grupacija. Tako da ne čudi što je intervju kalibra Vladimir Putin odradio baš Tucker. Dok ga žustro pljuju zbog izdaje, podguzne muve medijskog mainstream-a balave od profesionalne ljubomore. U rangu sa novinarskim velikanima poput Barabar-e Walters i Mike Wallace-a, on je uspeo da na dva sata posedne najvećeg i najkontraverznijeg svetskog lidera današnjice. Barbara je u istom maniru intervjuisala Castra kao što je Wallace sedeo i sa Putinom i sa Ajatolom Homeinijem. Globalno, Tucker Carlson je jedini novinar tog kalibra danas.

U prvih 24 sata intervju je videlo skoro 160 miliona ljudi. To je 2% svetske populacije. Da je intervju obavio u okviru kuće Fox News, prvo je pitanje da li bi politički establišment dozvolio da se isti desi, a drugo vidljivost bi bila daleko manja. Kvalitetan, necenzurisan materijal lako nalazi put kroz etar do čitave svetske populacije. Rapidan pad uticaja medija je neminovan i Carlson će biti simbol tog posrnuća.

I sam sam svedok tog procesa u našem regionu. Čitate blog koji je pre samo dve godine imao stotinjak čitanja dnevno, a sada je u hiljadama sa čvrsto utvrđenom publikom. Sve sam postigao kvalitetom članaka bez jednog dinara uloženog u marketing. Takođe sam svedok pada uticaja kako televizije tako i pisane štampe. Kvalitet ljudi u tim institucijama nije ni za pomenuti i svi imaju problem privlačenja kvalitetnog kadra. Ni ne znaju da umiru. Pojava podcast formata razara mainstream medije jer se oslanja na kvalitet jedne osobe i moći da uz pomoć gostiju stvori daleko kvalitetniji sadržaj. U poređenju sa tim trendom klasični dnevnici su postali cringe, što kažu klinci.

E da, Tucker Carlson me i dalje iritira do bola.

Mnoge kuće u Teksasu ponosno vijore zastave. Ono što odmah upada u oči je da zastave nisu američke već države Teksas. I kada upoznate nekog češće će reći da je teksašanin nego amer. Osećaj pripadnosti je u ovom delu SAD često vezaniji za lokal nego ideju sjedinjenih država. Pre par dana guverner ove ogromne države je odlučio da se usprotivi odluci Vrhovnog suda SAD da federalni carinici regulišu granicu sa Meksikom kroz koju mesecima ilegalni migranti nadiru.

Poslednjih meseci Amerika beleži rekordne brojke ulaska nelegalnih migranata u zemlju. Administracija predsednika Biden-a žmuri na krizu koja nedeljama drma južnu granicu i dovodi nacionalnu bezbednost u pitanje. Sledeća ilustracija vizuelno prikazuje broj uhapšenih ilegalaca. Od početka njegove administracije južnu granicu lako možete preći na nekih pedesetak mesta sa malom šansom da vas federalni carinici uhvate.

Po federalnom zakonu američke granice čuvaju federalni carinici koji direktno odgovaraju Washington-u. Tradicionalno više ilegalaca uđe za vreme administracija Demokratske stranke nego kada Belu kuću drže republikanci. Zašto je to tako? Odgovor je naravno politički: nelegalni migratni, kada dobiju politička prava, u daleko većim brojevima glasaju za demokrate nego za republikance. Biden je ovog puta toliko olabavio protekciju granice da su gradovi puni nesrećnika kojima je teško naći smeštaj i hranu.

Teksas ima nekoliko tačaka kroz koje migranti nekontrolisano nadiru. Federalci nisu imali dovoljno ljudstva da zaustave najezdu dok su iz Washington-a dolazile prazne floskule da je situacija pod kontrolom. Nasilje i kriminal rapidno rastu i oni koji žive uz granicu su preplavljeni problemima koje ovakvi talasi nose. Zato je nacionalna garda u Teksasu odlučila da preuzme neke od kritičnih tačaka i obezbedi ih dodatnim ljudstvom i bodljikavom žicom. Baš je ta žica dovela do usijanja odnos između predsednika i republikanskog guvernera Greg Abbott-a. Javno je izjavio da odluku Vrhovnog suda o uklanjanju žice neće ispoštovati.

Ovo je dovelo do napetosti između federalnih carinika i teksaške garde. Carinici nemaju pristup tim tačkama prelaska i na taj način im je rad blokiran. U mnogim slučajevima migranti stradaju jer garda nije obučena da im pomogne pri prelasku reke ili u slučaju bolesti. Optužbe pljušte sa obe strane kako o interpretaciji zakona tako i o pristupu ovom problemu koji se kristališe kao jedan od najbitnijih u izbornoj godini.

Biden se suočava sa najnižim rejtingom bilo kog predsednika u novijoj američkoj istoriji. Ovo može biti tačka pucanja koja će glasače gurnuti u zagrljaj Trump-u koji je na domaku republikanske nominacije za Belu kuću. Jedan od glavnih razloga katastrofalnog rejtinga, pored korupcije njegovog sina Huntera za koji se sad i sam predsednik vezuje, je najezda migranata. Ako nešto radikalno ne promeni pre izbora u novembru oko ovog pitanja, šansa da će se i dalje saplitati na stepenicama predsedničkog aviona Air Forcd One je mala.

Uvek je u SAD bilo nekoliko miliona ilegalnih migranata, i sam stav prem njima je bio tradicionalno liberalan. Lako su dolazili do azila i radnih mesta. Poslodavci, često u potrazi za nekvalifikovanom radnom snagom, su žmurili na manjak papira neophodnih za uspostavljanje radnog odnosa. To je bio način da se moćna američka ekonomija gura bez većih trzavica jer prosečan amerikanac ne želi da bude berač voća. Za razliku od Evrope, gde nelegalni radnici prolaze kroz pakao, u SAD ilegalci imaju daleko veća prava kao i brži pristup pristojnom životu. Ali gornji grafikon jasno ilustruje da se u toj liberalizaciji preteralo i da građani sve negativnije gledaju na ovaj problem.

Guverner Abbott je političku krizu unapredio u ustavnu odbijajući da sprovede odluku kranje sudske instance u Americi. On se uhvatio dela Ustava koji navodi da države preuzimanju kontrolu nad sigurnosnim pitanjima ukoliko je federalna vlada sprečena. Glavna ruta za šverc kokaina i smrtonosnog fentanila je baš kroz masu ilegalnih migranata među kojima su članovi notornih kartela. Oni ne prezaju da pod pretnjom smrću teraju majke i decu da prenose ilegalne supstance.

Meksiko i Kina su glavni izvori fentanila, smrtnog heroina, koji ubija američke narkomane u ogromnim brojevima. Kinezi dovoze hemikalije potrebne da se taj otrov smućka, što rade meksički karteli, koji su dalje zaduženi da jeftinu drogu prebace do američkih potrošača. Smrtnost je mnogo drastičnija nego kod drugih opijata i scene pokošenih mladih ljudi su poslednjih godina preplavile internet. Amerikance ova kriza sve više pogađa dok političari nemoćno ponavljaju prazne floskule o ljudskim pravima.

Poslednji razvoj događaja je da je 24 drugih južnjačkih država dalo podršku teksaškom guverneru. Stali su ne samo uz tvrdnju gospodina Abbott-a da je federalna vlada nemoćna da održi red na južnoj granici, već su obećali da će poslati svoje nacionalne garde da mu pomognu. Ovo smatraju invazijom što im daje ustavno pravo da odbranu uzmu u svoje ruke ako je Washington nemoćan. Američke države namaju pravo da ulaze u ratne konflikte bez eksplicitne dozvole federalnih zvaničnika sem ako nisu „već napadnute ili su pred iminentnom opasnošću.“

Sad je lopta kod Biden-a. Drama se rasplamsava u Shelby parku, koji je nadomak reke Rio Grande i obavijen je u bodljikavu žicu koja jeste zaustavila priliv nesrećnika koji jure sve maglovitiji američki san. Obe strane imaju svoju interpretaciju zakona i pitanje je ko će prvi da trepne. Predsednik može da pošalje vojsku da slomi lokalnu neposlušnost. Presuda Vrhovnog suda iz 1869. godine Texas vs. White je presedan koji jasno zabranjuje državama unilateralno otcepljenje. Antiamerički glasovi su već na steroidima sa podrškom nezavisnom Teksasu. Poznajući fleksibilnost američkog političkog sistema moraću da ih razočaram: ovo je samo pozorište zvano izborna godina.