Koliko je Zapadnih Kompanija Napustilo Rusiju?

Mediji su i u ovom slučaju stvorili pogrešnu sliku. Narativ je jednostavan: sve zapadne firme su napustile Rusiju zbog ruskog oružanog napada na Rusiju. Istina ne može biti dalja od istine. Ni 10% kompanija čija je centrala u zapadnim zemljama nije napustilo najveću državu sveta.

Najnovije istraživanje renomiranih profesora Simon Evenett-a iz univerziteta St Gallen i Niccolo Pisani-ja iz IMD Business School bacaju jasno svetlo na ono što svi privrednici znaju ali mediji nikako da dođu do te neverovatne činjenice. Studija je identifikovala 1404 firme koje su iz Evropske Unije ili G7 zemalja i jasno demonstrirali da se samo 120, ili 8.5%, povuklo za ruskog tržišta. Ove informacije su zaključno sa krajem novembra ali i u ova dva meseca se ništa nije promenilo. Zapadne firme rade, prabacuju novac u svoje matične zemlje i svakodnevno uvoze svoju robu u Rusiju.

Čak i ona zvučna imena kao što su McDonalds ili Nissan nisu baš otišle za sva vremena jer su se postarali da u ugovorima o izlasku stave i klauzulu o buy-back opciji. Tako je Nissan prodao svoj kapital za $1 dolar ruskoj državnoj firmi ali sa opcijom da sve to kupe nazad, takođe za $1, u sledećih 6 godina. Bitno je istaći da na stotine firmi koje su pompezno najavile napuštanje ruskog tržišta to nisu uradile. Mediji su brljivo potrčali da broje one koji su najavili odlazak ali su ‘slučajno’ zaboravili da provere da li su to stvarno i uradili. Prvobitne emotivne reakcije su jasno poklopljene sumornim analizama šta bi bilo sa tim firmama da su stvarno napustile ovo ogromno tržište.

Globalizacija je davno odradila svoje i firme idu tamo gde je njihovo poslovanje racionalno, to jest profitabilno. Čak su svi ostali gluvi na pozive Janet Yellen, koja vodi američki trezor, da biznisi moraju da budu svesni geopolitičkih pomeranja i na osnovu toga promene svoju strategiju. Ova izjava bi bila smešna da se ne graniči sa glupošću. Amerika, koja je bila lider globalizacije od završetka Drugog Svetskog Rata do skoro, se sada odaje protecionističkim refleksima koji samo mogu da smanje globalni BDP, povećaju cene robe i usluga i samim tim vrate ekonomski sat unazad.

Situacija sa Kinom i Tajvanom se zaoštrava iz meseca u mesec i već sada postoje pozivi da se Kini nametnu nekakve ekonomske sankcije i firme nateraju da napuste kinesko tržište. Iluzija da će se to desiti je još apsurdnija od situacije u Rusiji jer su zapadne investicije 8 puta veće u ovu komunističku zemlju nego što je to slučaj sa Putinovom Rusijom. Sankcije nametnute Rusiji, o kojima sam pisao i koje su u najmanju ruku smešne, imaju minimalan uticaj na rusku ekonomiju i njenu moć da vodi agresorski rat. Činjenica da manje od 40 zemalja podržava sankcije je još jedan udarac u pleksus zapadu koji i dalje za iste tvrdi da su nametnute od strane međunarodne zajednice. Samo da podsetim da nijedna država Afrike ili Južne Amerike nije uvela sankcije rusima. A da, zaboravih da su to sve neki crni i braon ljudi, pa se ni ne broje.

Kada se procenat firmi koje su napustile Rusiju posmatra kroz profit situacija je još dramatičnija. Samo 6.5% profita zapadnih firmi je prekinulo poslovanje na teritoriji Rusije. Primer nemačkog Continental-a, koji proizvodi gume i druge delove za autoindustriju je tipičan. Posle pompezne najave da se povlače sa ruskog tržišta usledilo je jedno veliko ništa. Mesec dana nakon objave su na svom sajtu objavili kako je teško napustiti dobavljače, saradnike i zaposlene. Tokom 2022. godine su povećali obim svog poslovanja u odnosu na prethodnu godinu.

Ovih dana slušamo kako će investitori izbegavati Srbiju zbog situacije na Kosovu. Moje pitanje je uvek bilo: a koji moj investirate kada imate toliki rizik za vratom? I ne samo da novi neće dolaziti već će se i postojeći spakovati i otići. Ja se iskreno tome nadam, da i ja pazarim neku fabriku za dolar.

Studiju nađite na sledećem linku: https://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=4322502

Inflacija Popušta u SAD

Nivo inflacije u Americi za mesec decembar je 6.5%. Inflatorni pritisci i dalje popuštaju u najvećoj svetskoj ekonomiji. Taj trend daje nadu da će se cene dalje stabilizovati kako u SAD tako i u ostatku sveta.

Skok od 6.5% u odnosu na decembar 2020. godine je najmanji skok godišnjih cena u poslednjih par meseci. Cene su takođe pale 0.1% u odnosu na mesec pre, što je prvi pad iz meseca u mesec. Cena benzina je najviše pala i na taj način olakšala pritisak na već nategnute budžete američkih domaćinstava.

Cene nekretnina, nameštaja i novih automobila i dalje skaču i to je razlog za dalju brigu. Taj deo ekonomije se i dalje bori sa narušenim sistemom nabavke uzrokovan COVID-19 virusom. Bitno je da i u tom segmentu vidimo popuštanje cenovnih pritisaka kako bi se američka, a zatim i globalna ekonomija vratili na put održivog rasta.

Inflacija u SAD u poslednjih 50 godina.

Ove informacije pozitivno utiču na finansijske tokove jer je nada da će se cene obuzdati i u drugim delovima sveta. Grafikon ilustruje nivo inflacije u SAD u poslednjih 50 godina, to jest od sedamdesetih godina prošlog veka kada su cene divljale punu deceniju. Ilustracija jasno pokazuje da je nivo i dalje tri puta viši od poželjnog, tako da nema mesta trajnom olakšanju. Američki centralni bankari održavaju sledeću sednicu krajem januara i očekivanja su da će referentnu kamatnu stopu dići sa trenutnih 4.5% na 5%. Prethodni potezi su urodili plodom ali je problem i dalje tu tako da je očekivano povećanje neminovno.

Evropa ponovo kaska i stopa od 2% je isuviše niska da bi ohladila rastuće cene. Evropska Centralna Banka će podići stopu za pola procenta još dva puta u prvom tromesečju 2023. Stari kontinent se našao u procepu između divljanja cena i ekonomije u padu izazvane ratom u Ukrajini. Svako rapidno dizanje referentne kamatne stope obuzdava cene ali rizikuje duboku recesiju i veliku nezaposlenost. Taj procep se širi usled političke kakofonije unutar Evropske Unije koja nije u stanju da donese teške odluke. Zato će ova godina biti ekonomski teška za Evropu bez izgleda za značajan ekonomaki rast.

U Velikoj Britaniji je situacija još gora i očekuje se dalje podizanje kamata. Englezi su najavili da će sa trenutnih 3.5% otići na 4.25% do leta. Ekonomija je u teškoj situaciji i 2023. godine ova ostrvska zemlja će najverovatnije biti u recesiji. Dalja povećanja kamata će samo smanjiti investicije i time doprineti daljem ekonomskom padu. Pored ovog razvoja događaja posledice Brexita su kao šlag na tortu u ovim teškim vremenima.

Inflacija u Indiji i Kini ima naznake popuštanja. Ove dve mnogoljudne zemlje su temelj azijske ekonomije i u poslednjih par decenija su postale bitni globalni igrači. Virus korone i dalje divlja Kinom stvarajući ekonomske probleme tako da se ne očekuje pun ekonomski rast u ovoj komunističkoj državi u sledećih par meseci. Kada se to završi ovaj ekonomski gigant će ponovo povećati proizvodnju i investicije stvarajući dodatne inflatorne pritiske.

U novu godinu ulazimo sa malo više optimizma nego pre par meseci. Rizik da će svet upasti u inflatornu spiralu kao pre 50 godina je manji nego pre šest meseci. Reakcije centralnih banaka, iako stidljive, su ipak blago proaktivne tako da se dalje popuštanje cena očekuje. Bitno je da se ovog puta drže dok se inflacija ne vrati na poželjan godišnji nivo od par procenata. Mesta optimizmu ima ali sa dosta opreza. Svet je i dalje u škakljivoj ekonomskoj poziciji i brine me da su ove vesti samo privremene.

Teška Godina za Berzu je Iza Nas

Cene akcija širom sveta su značajno pale protekle godine. Ekonomski uslovi se se naglo pogoršali u 2022. godini i sada živimo u vremenu inflacije i neizvesnosti. Poseban udarac su doživele tehnološke firme od kojih su neke, vezane za kripto valute, doživele potpuni krah.

Kumulativno akcije firmi kojima se trguje na svestskim berzama su pale za oko 20%, brišući ogromno bogatstvo iz portfolija. Prošla godina je najgora od finansijske krize 2008. godine i glavni krivac su rastuće kamatne stope koje su nametnute kao odgovor na rastuću inflaciju. Ova ekonomska pošast je eksplodirala početkom ove odlazeće godine kako je svet izlazio iz pandemije COVID-19. Poljuljana globalna logistika nije mogla da izdrži nagli porast potražnje za dobrima i cene su krenule da skaču. Kako to obično biva u krizama rat u Ukrajini je došao kao deo savršene ekonomske oluje koja razara svet. Cene hrane i energenata su značno skočile i već gledamo teške posledice u najsiromašnijim delovima planete.

MSCI All Country World Index. Glavni index za praćenje cena akcija na globalnom nivou. Sastoji se od berzi 23 razvijene i 24 zemlje u razvoju. Izvor Morgan Stanley.

Grafikon pokazuje pad preko 3000 akcija koje indeks predstavlja. U dolarima gubitak za odlazeću godinu je oko $18 biliona iliti 18.000 milijardi. Ova suma je najveća do sad u istoriji jer je i svet bogatiji nego u prošlosti. Sav ovaj kapital neće moći da se koristi kao kolateral za poslovne projekte i nedostajaće u teškim vremenima koja su ispred nas. Mnogi strepe da će i 2023. godina biti negativna iako indeksi akcija retko viđaju dve uzastopne godine u crvenom. U SAD to se desilo samo četiri puta od 1928. godine. Ali prošlost nikada nije garant budućih kretanja i ekonomska situacija u svetu je sve komplikovanija.

Bol se posebno osetila u tehnološkim kompanijama, koje su doživele tešku godinu. Ove akcije su tradicionalno volatilnije od ostatka tržišta jer firme koje predstavljaju rastu brže od ostatka ekonomije. Tako da i tokom loših vremena obično padnu više od drugih akcija. Cene Amazona su prepolovljene, Apple je zveknuo 27%, Facebook je istopio dve trećine svoje vrednosti, isto kao i Tesla. Fondovi koji investiraju samo u tehnološke firme ližu svoje rane i strepe od dolazeće godine.

Godišnji prinos od tehnoloških akcija u SAD od 1971. godine. Izvor JP Morgan.

Tabela ilustruje pad američkih tehnoloških akcija koje su doživele krah od 33% ove godine. Oporavak u ovoj godini je upitan sve dok inflacija pokazuje svoju ružnu glavu. Firme su godinama uživale niske kamatne stope tako da su skoro svi projekti bili isplativi. Jeftinog novca je bila na pretek pa je i razvoj svakog čipa ili aplikacije bio isplativ. Sa kamatama koje skaču dobar deo projekata postaje neisplativ jer finansiranje vodi u negativan prihod. Prevedeno na naški to znači da ćeš na uloženih 100 dinara pozamljenih od banke na kraju morati da dodaš nekoliko dinara da bi taj novac vratio. Znači sav trud i rad plus finansijski gubitak. To je okruženje u kom investicije staju, rast se topi, profit pada pa samim tim i cene akcija.

Interesantno je da su i obveznice doživele tešku godinu. Nemačke državne obveznice su prodavane panično i takav trend nije viđen nekoliko decenija. Cene korporativnih obveznica su takođe pod pritiskom i opet je glavni krivac inflacija. Američki FED je od marta podigao kamatne stope za 4.25% kao odgovor na istu, ali su još daleko od inflacionog targeta od 2%. Kamate će i dalje morati da podižu i ekonomisti očekuju da će se trend nastaviti do marta ove godine. Smatram da je to najoptimističniji scenario jer je dosadašnji potez u SAD inflaciju sa 9.1% smanjio na samo 7.1%. Podizanje od još procenat ili dva neće uroditi plodom jer kamatne stope moraju da preklope inflaciju što brže kako bi se izbegla inflatorna spirala – kontinuiran rast cena iz godine u godinu.

Ova generacija ekonomskih lidera nema iskustva sa inflatornim privrednim okruženjem. Poslednji put smo ovaj scenario gledali 70tih godina prošlog veka kada je čitava decenija otišla u inflatorni vetar sve dok se nije pojavio jedan čovek – Paul Volcker. U oktobru 1979. inflacija u SAD je bila na 12% a ekonomija, kako američka tako i globalna pred kolapsom. Godine kilavih odgovora američkog FED-a na razarajuću inflaciju formiralo je atmosferu neuspeha i investicionih promašaja. Politički pritisak da se kamate ne podignu je uvek pobeđivao racionalnu analizu i taj period se studira u tom kontekstu. Političari su uvek najveći neprijatelji teških ekonomskih odluka jer su njihovi interesi uvek kratkoročni dok su potezi centralnih banaka u najboljem slučaju srednjoročni. Taj disbalans je osnova neophodnosti da centralna banka bude politički nezavisna.

Predsednik Carter shvata da je ekonomski sentiment u kolapsu i da su neophodne radikalne mere. Zato se odlučuje da na čelo američkog FED-a postavi beskompromisnog Volckera koji razume baš to – da je infacija velikim delom stvar negativnog sentimenta o budućnosti a ne proizvod nekih komplikovanih ekonomskih tokova. Visok, strogog izgleda i besprekornog uma, stalno sa ogromnom cigarom u ustima Volcker je uzdrmao svet radikalnim potezom bez presedana. Znao je da mora pažnju čitavog ekonomakog sveta da uperi na sebe jer su posledice značajnog dizanja kamatnih stopa jedina sigurna stvar – kratkoročna patnja je neminovna. Biznisi će bankrotirati, građani će grcati pod većim ratama za kredite, nezaposlenost će naglo skočiti a političari će biti spremni da mu otkinu glavu.

Predsednik FED-a Volcker je umalo izgubio glavu kada je naoružani napadač upao u zgradu sa namerom da otme njega i njegove najbliže saradnike. Preživeo je samo zahvaljujući brzoj reakciji čuvara. Napadač se pravdao da je bio primoran da uništi novog vođu FED-a jer je nezaposlenost naglo skočila. Volcker je tokom 1981. godine digao referentnu kamatnu stopu na čak 20% što je urodilo plodom, gurnulo ekonomiju SAD u recesiju a stopu nezaposlenosti na 10%. Inflacija je krenula u pad i do kraja njegovog mandata 1987. godine je bila ispod 4% i nikada do prošle godine nije prešla taj psihološki prag.

Legendarni Paul Volcker sa svojim zaštitnim znakom: cigarom u ruci.

Njegovi potezi su vinuli SAD i globalnu ekonomiju u dug period rasta i cenovne stabilnosti koji su praktično trajali do prošle godine. Danas američki FED pokušava da ukroti inflaciju bez recesije što je dokaz da nisu politički spremni da se stvarno uhvate u koštac sa problemom. Evropa i ostatak sveta takođe nemaju nikoga ko će hrabro preuzeti političku patnju koju bi globalna recesija izazvala. Svuda su referentne kamatne stope niže od inflacije što me uverava da ćemo i u 2023. godini gledati sličan scenario.

Iz ovog zaključka jasno je će akcije, u najboljem slučaju taljigati u mestu. U najgorem imaćemo još jednu tešku godinu gde će investitori gledati svoje portfolije u crvenom. Do marta je izgledno da ćemo imati ovaj scenario. Ako centralni bankari do tada ukrote divljanje cena onda i berze imaju šansu da vide oporavak. Verovatniji razvoj događaja je nastavak inflatornih pritisaka sve dok ne dođe neko ko će lupiti šakom o sto i prekinuti psihologiju povećanja cena u koju smo upali. Ljudi su ti koji podižu cene i to pravdaju drugim povećanjima cena. Kada taj mentalitet uđe u poslovne krugove teško se dolazi do stabilizacije. Jedino rapidni pad potražnje, usled recesije, može da fokus prebaci nazad na produktivnost sa povećanja cena. To je gospodin Volcker odlično razumeo, dok danas nema ličnosti tog kova koja bi ovaj težak potez povukla uprkos svim pritiscima.

Uz ove sumorne vesti Srećna Vam Nova Godina!

John F. Kennedy – Tajna Koja ne Umire

Termin teorija zavere nije postojao pre atentana na američkog predsednika John F. Kennedy-ja. Godinu dana nakon ubistva, Warren Komisija, koja je bila zadužena za istragu ovog nemilog događaja, svoje nalaze je javno objavila uz mnogoglasnu kritiku javnosti. U izveštaju se termin koristi više puta i New York Times te 1964. godine objavljuje pet članaka gde obilato koristi ovu frazu i na taj način uvlači koncept u umove amerikanaca a ubrzo zatim i čitavog sveta.

Ovaj uvod bi bio uzbudljiv da je tačan. Jednostavno istraživanje pokazuje da je sam termim conspiracy theory pod velom teorije zavere. Izraz je deo engleskog jezika od 1863. godine, redovno se koristio do atentata na JFK-a, a u samom izveštaju se pojavljuje samo jednom. Prokleti bili mi što čitamo originalna dokumenta i rušimo romantične teorije onih čija mašta zasenjuje volju da istražuju. Uprkos klimavim nogana na kome stoji ovaj slavni atentat, tačno je da je veo tajni i dalje ogrnut oko leša šarmantnog katolika koji je drmao američki establišment.

Predsednik Biden je uz pompu pre neki dan saopštio da skida oznaku tajnosti sa dokumenata obaveštajnih službi vezanih za likvidaciju JFK-a. Napaljeni istoričari i novinari su pohrlili da se prvi dokopaju papirčuga, ali se entuzijazam, kao mnogo puta pre, rapidno ispumpao. Preko 13.000 dokumenata je videlo svetlo dana, ali i dalje cenzurisano u osetljivim delovima i bez ikakvih novih otkrića. Predsednik se hvalio da je sada preko 97% svih dokumenata u rukama javnosti. Još davne 1992. godine američki Kongres je doneo zakon po kom sva dokumenta vezana za atentat moraju biti javna, bez cenzure, do 2017. godine. Do današnjeg dana CIA ne pristaje da poštuje taj zakon i time doliva ulje na vatru teorije da je baš ta služba odgovorna za likvidaciju predsednika koji je hteo ne samo da promeni Ameriku već i čitavo čovečanstvo.

To je fakat od koga ne mogu da pobegnu jer je jasno da nešto i dalje kriju. Predsednika je ubio čudak Lee Harvey Oswald, sam u ideji i organizaciji, koji je kao politički azilant proveo neko vreme u Sovjetskom Savezu ali se brzo vratio u SAD. Samo mesec dana pre atentata putovao je u Meksiko City gde se zna da se sastao sa agentom KGB-a. Jedna od novina je da je meksički predsednik odobrio agentima CIA da ozvuče sovjetsku ambasadu u Meksiku. Kada slušate izjave zvaničnika, uvek to radite pažljivo uz puno razumevanje konteksta i semantike. Bela Kuća je izjavu zabiberila tako što je jasno rekla da je cilj daljeg puštanja dokumanata u javnost bolje razumevanje same istrage Warren Komisije. Cilj nije dakle da se otkriju dalji detalji vezani za sam atentat, već da se konačno prihvate zaključci kontraverznog izveštaja.

Ni Donald Trump, koji je pompezno najavljivao da će skinuti veo, nije obavio posao. Da jeste, ne bi Biden imao šta da objavljuje. Obojica su, bez da trepnu, kršila pomenuti zakon, kao što su to uostalom i njihovi prethodnici činili. Toliko o pravnoj državi. Bitno je da ti isti ameri trče po svetu i kritikuju svako kršenje i najnebitnijeg zakona, ali kada to njihova izvršna vlast čini, onda je to zarad nekog šatro višeg cilja. Nema tu časti, već samo tajni obaveštajnih službi, čije opravdanje za postojanje veći deo svetske javnosti odavno dovodi u pitanje.

Još jedan bizarni fakt je da je Oswalda ubio, samo dva dana kasnije, pred kamerama, još jedan usamljeni strelac, Jack Ruby. On je tim metkom zapečatio svaku šansu da sam atentator ispriča detalje vezane za JFK likvidaciju. Philip Shenon, bivši novinar New York Times-a, i autor jedne od hiljadu knjiga na ovu temu, tvrdi da je tajna u neobjavljenim fajlovima vezana za saznanja CIA o namerana Oswalda da ubije predsednika. Služba je znala i pratila ubicu, ali je dozvolila da ostane na radnom mestu u zgradi odakle je imao dobar pregled na ulicu kuda je predsednička kolona prolazila. Neko je bio lenj da obavi svoj posao do kraja, po principu neće valjda.

Nekompetentnost američkih službi je dosegla vrhunac jednog 11. septembra kada je nekolicina Saudijaca zabila dva putnička aviona u zgrade World Trade Center-a, srušila ih i pobila preko 3.000 amerikanaca u sred finansijskog srca SAD. Tada sam radio baš na Wall Street-u i bio svedok kako se jedna zemlja menja zbog poteza jednog radikalnog ideologa u papučama. Na vrhuncu svoje moći, tada jedina supersila ignoriše znake sa terena i dozvoljava da se šaka terorista nesmetano mesecima kreće po zemlji, uzima časove letenja i bez ikakvih poteškoća izvodi najspektakularniji teroristički napad u istoriji. Tada mi je jedan prijatelj iz američkog establišmenta pijan rekao: „ovo je početak kraja naše dominacije.“ Dugo sam mislio da je to bila izjava očajnika u alkoholnim isparenjima, ali je danas jasno kako jedna velika greška službe može da promeni tok istorije. Tako su verovatno mislile i austrougarske službe koje su gledale kako im zemlja nestaje pred očima samo par godina nakon metka koji je ispalio Gavrilo Princip, njihov terorista a naš heroj.

Kažu kada nešto želiš da ne rešiš a ti osnuj komisiju da se bavi tim problemom. Izveštajem Warren komisije niko nije bio zadovoljan sem CIA-e i ostalih američkih službi. Davne 1976. godine američki kongres obavlja još jednu, zaboravljenu istragu, čiji je zaključak da je atentat rezultat zavere. Ali nema zaključka ko stoji iza iste. Kada ovaj podatak spojite sa činjenicom da je baš CIA ta koja drži dokumenta onda i dete u obdaništu može da donese samo jedan zaključak. Ali ako ste novinar i zaključite tako nešto, služba će vas ekspresno ubaciti u koš sa ostalim teoretičarima zavere i karijeru možete da nastavite piskarajući za seoske novine.

Jer ako je Philip Shenon u pravu, i na delu je samo nerad i nekompetentnost, onda se sledeće pitanje samo nameće: čemu službe ako nisu u stanju da uklone najbitnije pretnje? To se pitanje lako transponuje i na naše društvo, gde službe takođe nigde nije bilo dok je metak leteo ka srpskom JFK-u. Čemu ti preskupi tajnoviti aparati u čije delovanje građani nemaju uvid ni u najrazvijenijim demokratijama? Zašto CIA i dalje krije dokumenta, 60 godina nakon atentata kada su svi akteri odavno sahranjeni? Ono što nije sahranjeno je sama institucija koja taljiga upkos svim brljotinama kojima je kumovala tokom decenija nakon Drugog Svetskog Rata.

Sam Jack Ruby je, po zaključku komisije, takođe bio sam u nameri i organizaciji. Oswalda je ubio zbog prevelike tuge za šarmantnim predsednikom. Vlasnik noćnog kluba i deo čikaške mafije umire samo dve godine nakon atentata na atentatora. Mafijaši su poznati po časti i principijelnim ubistvima iako su oba brata Kennedy bili odlučni da jednom za svagda eradikuju italijansku mafiju iz američkog društva. Normalno je u svetu tajni da ubiješ ubicu i tako osvetiš onoga koji je želeo tebe da uništi. U srpskom narodu ta se logika zove šio mi ga Đura.

Tako i nas u Srbiji ubeđuju da su organizatori atentata na Zorana Đinđića dva polupismena bandita koja su zgodno likvidirana. Mrtva usta ne govore a Meljak je selo gde baš živi taj Đura što ga šije.

Ono što je zajedničko za Zorana i John-a je da ih je atentat vinuo u moderne mučenike čiji je uticaj veći sada kad su mrtvi nego dok su bili živi. Politički život bi ih istrošio kao i sve ostale političare čija se dela neminovno pretope u politikanstvo. Zoran je najcitiraniji srpski političar a John američki. Na Balkanu kad kažete Zoran, zna se na koga mislite, iako ima Zorana ko pleve. U SAD kad akcentujete John svi znaju da ne govorite o Travolti. Njihov pokušaj da radikalno reformišu svoja društva su zaustavili meci ali je ideja, ta prokleta kučka, nastavila da kevće. To kevtanje je sve glasnije kako nove generacije stasavaju u digitalnom dobu a tajne postaju sve teže za čuvanje. Možda i na te metke moramo da gledamo drugačije – ne kao na fizičke projektile koji su zaustavili živote, nego filozofske strele koje će uticati da se te reforme prirodno infiltriraju u moderno društvo. Jer i Gavrilov metak nije samo projektil nego zora nekog novog doba.

Elon Musk Otkrio Cenzurisana Dokumenta Twiterr-a o Hunter Biden-u

Amerika se trese pod skandalom vezanim za cenzurisanje priče o korupciji Hunter Biden-a, sina američkog predsednika. Kompromitujući mejlovi i dokumenta koja se odnose na njegove sumnjive poslove u Ukrajini i Kini su se nalazili u sada već slavnom laptopu. Pri popravci laptopa čovek koji je popravljao kompjuter je sadžaj istog odneo u FBI sa idejom da se sin predsednika istraži. Umesto da vest dosegne sve medije, američki državni aparat je sve uradio da informacije cenzuriše kako skandal ne bi tresao tada klimavu predsedničku kampanju. FBI je pustio buvu da je to ruski fake news.

New York ima dva glavna pisana dnevna medija, jedan je New York Times a drugi New York Post. Prvi čita njujorška liberalna elita a drugi običan narod. Rat između te dve dnevne novine traje decenijama jer stoje na dve strane političkog spektruma. Post je prvi objavio informacije sa laptopa ali ubrzo su doživeli veliku neprijatnost jer su društvene mreže krenule u zabranu njihovih sadržaja. Situacija je kulminirala 14. oktobra 2020. kada je Twitter zabranio slavnoj medijskoj kući objavljivanje vesti vezanih za sina tada predsedničkog kandidata Joe Biden-a. Bili su blokirani na 2 nedelje na Twitter-u.

Od same najave Elon Muska da će kupiti Twitter i ukinuti besmislene cenzure koje su konstantno smrdele na levičarsku političku baru, članovi Demokratske Partije su skoro histerično kritikovali ovaj potez. Išli su do toga da ga optužuju da je rasista i fašista. U današnjem globalnom političkom diskursu najjači argument protiv nekoga ko te intelektualno poklopi je takozvana hitlerizacija. Kroz suze prekineš svaki razgovor, nazoveš osobu fašistom i u svojoj malenoj glavici proglasiš pobedu. Armija woke idiota danas hoda planetom ubeđena da je to pravi put u svetlu budućnost. Onda im ovi sa desnog krila odbruse da su komunjare, uvuku se u svoje crkve i to je to. Debili zauzmu busije, dijalog stane a tenzije se goje u jesenju krmaču spremnu za svinjokolj.

Još pre nego što je laptop postao tačka lomljave američke politike, FBI je danima pre grumovao Twitter da budu oprezni oko potencijalnih lažnih vesti o Hunteru. Sam laptop je bio pod istragom skoro deset meseci pre nego što je vest pukla, i tek sada izlaze detalji i sam FBI je u centru skandala. Nisu otkrili da je osoba koja je popravljala laptop sama otišla u agenciju i transparentno otvorila istragu, nego su društvenim mrežama prodali priču kako očekuju da će rusi hakovati ljude bliske Biden-u. Mark Zukerberg, koji vodi Facebook je još u avgustu u podkastu kod Joe Rogana izjavio da je FBI upozorio njegove direktore da se očekuje poplava lažnih vesti. Glavni agent koji je imao nedeljne sastanke sa Twitterom i ostalim mrežama je Elvis Chan, kome je teza na postdiplomskim studijama bila teorija, sada već opovrgnuta, da su rusi pomogli Trumpu na dođe na vlast. Pre nekoliko dana je bio svedok u sudskom procesu koji su pokrenuli republikanci i gde optužnica glasi da su zvaničnici Bele Kuće, zajedno sa državnim institucijama i velikim tehnološkim firmama, radili na cenzuri svih vesti koje su imale negativnu konotaciju za Bidenovu administraciju.

Musk je sva dokumenta predao slavnom istraživačkom novinaru Matt Taibbi-ju koji je poznat po svojim tvrdim stavovima prema političkoj eliti. On je u petak pustio „The Twitter Files“ u kojima dešifruje mejlove između zaposlenih unutar firme. Jasno je da su zabrane objava došle od politički ostrašćenih koji se nisu obazirali na sama pravila društvene mreže. Treba napomenuti da je nekoliko direktora unutar Twittera izrazilo sumnju da je zabrana protivna uslovima korišćenja društvene mreže. Ali većina je prionula da priču zataška i isljučila sve linkove koji vode ka sajtu New York Post-a. Pre toga se nikada nisu bavili verifikacijom vesti iz klasičnih izvora. Pored toga mejlovi pokazuju direktnu vezu između nekoliko direktora i demokratske stranke. Zahtevi za brisanje twittova su dolazili iz Demokratskog Nacionalnog Komiteta, krovne institucije demokrata.

Navodno hakovanje je bila lažna uzbuna ali su unutar Twitter-a zaposleni brzo prozreli nameru zvaničnika. Jedan bivši zaposleni je izjavio: „Hakovanje je bio samo izgovor, ali nakon par sati shvatili smo da priča neće proći. Ali niko nije imao hrabrosti da poništi odluku.“ Interesantno je da levo naslonjeni mediji i dalje priču o korupciji Hunter Biden-a navode kao nešto što nije dokazano aludirajući na besmisleni koncept fake news-a. FBI je deset meseci imao Hunterov laptop i iz njega video jasnu prepisku sa Ukrajinskom firmom Burisma, od koje je primao $50,000 mesečno za poslove za koje nije bio kvalifikovan niti je imao dana iskustva. NBC navodi da je između 2013. i 2018. godine inkasirao oko $11 miliona, deo od Burisme a deo od kineskih firmi koje su tražile pristup njegovom ocu, koji je u to vreme bio podpredsednik SAD.

U svojoj autobiografiji Hunter sam navodi uplate ali eto tvrdi da je sve brzo potrošio jer se to događalo usred njegove adikcije na krek kokain. I još se požalio da ne zna kako da plati poreze koje duguje državi od $313,000. Američki poreznici su nadaleko poznato po tome da ne praštaju nikome ni cent, i često daju sebi za pravo da love svoje dužnike širom sveta. Ali ako si podpredsednikov sin, onda ova pravila ne važe. Onda se izmišljaju šeme kako da se medijima zamažu oči i da se priče o korupciji pretvore u ruske bajke.

Moram napomenuti da je bilo nekoliko direktora unutar društeve mreže koji su su jasno ovu cenzuru označili kao upitnu. Politika Twitter-a je bila da ovakve sadržaje označi ali da ih niti briše niti zabranjuje sam medij. Ali bili su nadglasani i ubrzano ućutkani. Ovo je još jedan primer kada političko opredeljenje pomuti mozak ljudima i odvede ih pravo u pakao cenzure. Bedni politički aktivisti i njihovo primitivno ubeđenje da je njihov pogled na svet baš taj koji svaki Homo sapiens mora da prihvati je pakao koji živimo vekovima. Spremni da odu u svaku krajnost zarad svoje primitivne političke ideologije često gaze sve moralne norme i društvene konvencije. Naročito su jaki u gomili, kada dijalog metamorfozira u verbalno nasilje. Ali kada su njihovi mladunci u pitanju, onda sve pada u vodu – braniti svoje dete je ipak nesalomiv instikt. Popovanje koje političari rezervišu za svet oko sebe ne važi za njihove, od koksa rašrafljene sinove. I dok klinci obični smrtnici robijaju zbog par džointa, sinčići iz političke aristokratije mogu so da zamene kokainom i nikada neće videti unutrašnjost pritvora, a o pravom zatvoru da ne pričamo.

Politički skandali bi morali da imaju ulogu resetovanja političkog života. Da odstrane sve koji nisu društveni primer i na sceni ostave one koji svojim delom i svojom okolinom plene, a ne truju. Poslednjih godina na globalnoj sceni smo svedoci normalizacije skandala kao standardnog dela političkog diskursa. To nas vodi u sve veću splačinu jer časni ljudi beže od političke aktivnost jer oni sa kojima moraju da sede u tom kontekstu su obično društvena đubrad.

Gde sve to vodi? U verbalno nasilje kojem svedočimo svakog dana. To nasilje doprinosi lažnim podelama koje pogoduju isključivo političkoj eliti. Slavni američki filozof John Rawls, inače otac političke korektnosti je imao jednostavnu ideju: budi civilizovan u svom političkom diskursu zarad budućnosti svoje dece jer verbalno nasilje je alternativa. A od tog nasilja do koncentracionih logora je samo par godina.

Manchester United – Hram je na Prodaju

Kada vlasnik firme saopšti da ‘razmatra strateške prilike’ onda je na pomolu prodaja. Vlasnici legendarnog fudbalskog kluba Manchester United su prošlog utorka upravo izgovorili te sudbonosne reči i uzdrmali svet fudbala. Familija Glazer, koja već 17 godina upravlja timom sa pozicije omraženih američkih vlasnika, je u kontaktu sa nekoliko investicionih banaka koje danima bacaju filere u vezi prodaje ove sportske mašinerije.

Izvori iz New York-a su jasni: inflatorna kriza je poremetila vlasnike u ambicioznim planovima daljeg razvoja kluba. Većina bankara ih savetuje da klub prodaju, ako ne u celosti onda bar dobar deo kako bi podelili rizike razvojnih planova. U aprilu je angažovana arhitektonska kuća Populous kako bi redizajnom povećali kapacitet Old Trafford stadijuma koji trenutno prima oko 74.000 gledalaca. Ekipa koja je dizajnirala Tottenham Hotspur stadijum došla je sa brutalnom cifrom od £4 milijarde kako bi izgradili novi hram fudbala u Manchester-u. Srž redizajna je u modernom pristupu fanovima sa „ciljem da se značajno poboljša navijačko iskustvo.“ Da vam prevedem sa bankarskog: kako navijačima uzeti što više para od momenta kad krenu na tekmu dok se ne vrate u svoje domove.

Od aprila do danas uprava, na čelu sa Glazer-ima, je dala nekoliko izjava gde se između redovi čita da klub ne može sam da obezbedi neophodnu investiciju. Ovakvi projekti su notorni jer se početni budžeti veoma brzo razbucaju i krajnja cifra ode u nebo. Upuštanje u neophodne promene dok Velika Britanija grca u ekonomskoj krizi  izazvanoj ratom u Ukrajini je za Glazere u ovom momentu preveliki zalogaj. Inflacija na ostrvu a ni u Evropi ne popušta i dok se brutalni rat ne završi malo je izgleda da će kontinent uživati u blagodetima ekonomskog rasta. Take your money and run je ono što mi je stari kolega pomenuo u vezi ove tranzakcije. Plasiranje tog novca u Americi je mnogo sigurnije jer svi pokazatelji pokazuju da će SAD u ovom globalnom haosu proći najbolje.

Na strani prodavaca je prodaja Chelsea kluba za £4.25 milijardi ovog leta. Moj kontakt u JP Morganu kaže da je bilo preko 300 zainteresovanih i da je u krajnjem bidovanju bilo 11 kvalifikovanih kupaca. To znači da je 11 investicionih grupacija lagano moglo da obezbedi sredstva za kupovinu legendarnog londonskog kluba. Na kraju je opet amerikanac Todd Boehly i njegov konzorcijum izvojevao pobedu sa najboljom cenom i razvojim programom. Da se samo podsetimo Roman Abramovich je kupio tim za £140 miliona u 2003. godine u vreme kada su milioni još nešto značili.

Cifre koje se vrte u sportu postaju astronomske. Uticaj ogromnog globalnog bogatstva koje se akumuliralo u poslednjih tridesetak godina se preliva na sportske terene sa upitnim posledicama. Iako ovde analiziramo šta se dešava u fudbalu samo treba pomenuti poslednje finansijske egzibicije u golfu. Saudijska Arabija, sa svojim masivnim profitima iz nafte je formirala vrhunsku golf ligu LIV koja već mesecima potresa novinske stupce. Uložiće preko $2 milijarde u ligu sa 48 igrača. Samo se pojaviš na turniru a milionska kiša pada. Moj favorit Phil Michelson je najplaćeniji sportista ove godine sa zarađenih $138 miliona. Kada vidimo ove lude cifre onda i procene Manchester United-a kojima se novinari frljaju postaju realnije.

Phil Mickelson – najplaćeniji sportista u 2022. godine dolazi iz redova golfera.

Marketinška agencija Kantar tvrdi da Manchester United ima preko 1.1 milijardu navijača globalno raspoređenih na svim kontinentima i u svakoj zemlji. Poslednja istraživanja iz 2012. godine su beležila 700 miliona navijača tako da su za desetak godina uspeli da privuku skoro pola milijarde ljudi. Ovo je još jedan razlog za prodaju: svaki dodatni rast fanova je sve teži jer jednostvano nema toliko ljudi na ovoj našoj planeti. Možda novi vlasnici nađu novu, interstelarnu bazu navijača kojima će prodavati dresove i šalove.

Ono što investitori pomnije prate je broj pratilaca na društvenim mrežama. Sabiraju se fanovi sa pet platformi – Facebook, Instagram, Twitter, Tiktok and Youtube. Tabela koja sledi pokazuje koliko pratilaca ima prvih deset fudbalskih klubova. U sportu, kao i u drugim poslovima vezanim za medije i zabavu, monetizacija fanova postaje nauka. Sa dobrom preciznošću danas možete izračunati koliko novca u prodaji robe i usluga vredi svaki pratilac sa društvenih mreža.

Broj pratilaca na društvenim mrežama u milionima. Ova metrika postaje bitna u svetu sporta jer se znaju parametri monetizacije svakog pratioca.

Dodatni pritisak da se klub proda stvara i najava uprave Liverpool-a da i oni razmatraju strateške poteze. Familija Glazer strahuje da je broj potencijalnih investitora ograničen i da ako liverpulaši prvi zakucaju dil njima ostanu samo mrvice u vidu milijardica o kojima se šuška. Ako inflacija nastavi da melje Evropu svaki projekat će se činiti sve neisplativijim i broj investitora će se smanjivati. Ali ovo je fudbal gde racio često završi ispod pupka.

Biti vlasnik fudbalskog tima je kao da ljubimca škorpiona držite u gaćama. Najčešće skandiranje ovih dana kojim grmi Old Trafford je „love United, hate Glazers“. Malcolm Glazer, koji je bio vlasnik Tampa Bay Buccaneers, je znao da nogomet nije američki fudbal i da nogometaški navijači uglavnom ostave mozak kući pre nego što krenu na tekmu. Kemerna atmosfera koja vlada na američkim utakmicama nije ono što posetioce čeka na fudbalskim utakmicama. Od samog početka njihovog investiranja Glazer-ovi su omražene face u tom sivilu od grada. Njegova deca, koja danas upravljaju klubom, su insistirala da uđu kao vlasnici u Manchester United i ponove uspehe sa Floride.

Klub koji svoje korene vuče iz 1878. godine stiče svoje današnje ime 1902. posle prvog flertovanja sa bankrotom. Tada je £2.000 bila cifra ravna današnjih 300.000 evra i klub je za dlaku preživeo. Nakon dvadesetak godina ponovo je na ivici propasti 1927. godine kada ga lokalni biznismen spašava sa par hiljada funti. Istorija ovog kluba je burna svo do Glazera, a ono što moramo pomenuti je avionska nesreća koja je skoro izbrisala klub iz daljih anala. Nakon pobede protiv Crvene Zvezde u Evropskom Kupu 1958. godine avion sa timom se u Berlinu pri poletanju slupao. Od 44 putnika 23 je poginulo uključujući i 8 igrača.

Svih burnih godina klub je bio u privatnom vlasništvu i 1991. godine izdaje akcije na Londonskoj berzi. Takozvani initial public offering – IPO je odrađen sa idejom da svi navijači mogu da kupe akcije i na taj način postanu vlasnici svog voljenog ManU-a. Taj deo javnog vlasništva jeste dobar u teoriji ali daje mogućnost bilo kome da postane vlasnik. U septembru 2003. godine Malcolm Glazer kupuje prvih 3% akcija što kao viralna vest tutnji po city-ju jer trejderi brzo saznaju da je familija bogata i da ima iskustva u vlasništvu sportskih timova. Sama ideja da bi amerikanci mogli postati većinski vlasnici legendarnog kluba je od prvog momenta dočekana kao heres. Već krajem te godine namera postaje jasna jer familija akumulira oko 15% akcija.

U visokim finansijama niko ne kupuje 15% akcija bez daljih namera. Zato je to zakonom regulisano i svako ko kupi više od 30% akcija neke firme mora da javno iskaže svoje namere i preda javnu ponudu za ostalih 70% akcija. Takozvani mandatory bid je standardni deo preuzimanja firmi i poslednji primer je preuzimanje Twitter-a od strane Elon Muska. Par godina se ništa ne dešava ali raspoloženje među navijačima ManU-a kipi i u maju 2005. godine Glazeri kupuju paket od 28% akcija i objavljuju da su vlasnici 57% Manchester United-a. Mandatory bid se zakonski aktivira i oni objavljuju ponudu za sve akcije. Dobar deo akcionara pristaje i oni za par dana postaju vlasnici preko 75% akcija. Sada opet zakon stupa na snagu jer ako ste vlasnik preko 75% javne firme imate pravo da je skinete sa berze, ono što se u finansijama zove delisting.

Tada raspoloženje navijača prelazi u otvorenu mržnju jer ubrzo saznaju da je 98% akcionara prodalo akcije američkim hereticima. Hard core huligani još drže oko  2% akcija i ne žele da prodaju ni po cenu života. Ali prokleti zakon opet pokazuje svoju poganu glavu jer Glazeri iniciraju takozvani squeeze-out. Svaka berza nalaže da ako skupiš skoro sve akcije, da ostali akcionari moraju da ti prodaju akcije po ceni na koju su ostali pristali. Berza oduzima ostale akcije navijačima, predaje ih Glazerima i uplaćuje lovu. Kažu da je tih dana najlakši način da izgubiš zube bio da pomeneš Glazere u nekom Manchesterskom pabu. Neki su javno palili pare koje su im legle i kleli se šta će sve da urade blentavim amerima. A CIA od tada budno prati huliganske grupe i njihove vođe kako bi zaštitili svoje građane od ludih engleskih navijača.

Čitava tranzakcija je koštala oko £800 miliona i kao i Muskovo preuzimanje urađena putem strategije LBO – leveraged buyout. U prevodu skineš firmu sa berze kupovinom i odmah vratiš veći deo tako što zadužiš firmu do nosa. Tačnije oko £660 miliona je bio ukupan dug i samo je godišnja kamata iznosila oko £62 miliona. Tih dana familija posećuje stadijum gde ih dočekuje 300 okorelih huligana čiji su se protesti pretvorili u vređanje i pretnje. Preko stotinu policajaca je obezbeđivalo posetu i to je početak čudnog odnosa između vlasnika i navijača. Dok su sedeli u upravi ispred se orilo ‘die, Glazer, die’. Potpredsednik upravnog odbora Sean Bones javno izjavljuje: „Porodica Glazer je neprijatelj Manchester United-a“. Svi se žale na dugove i tvrde da su i sami mogli da odrade posao tako što zaduže klub do tog nivoa. Ali lako je pričati a teško organizovati takvu tranzakciju.

Policija sprovodi kombi u kome je jedan od braće Glazer, koga su huligani opkolili unutar stadijumskih prostorija 2005. godine.

Sad kada smo naučili kako da preuzmemo veliki klub za kikiriki idemo dalje niz finansijsku stazicu koju su Glazeri utrli. Klub sedam godina radi, prodaje karte, dresove i otplaćuje dugove da bi 2012. godine odlučili da izađu na berzu, ponovo. Tržište prihvata dil i akcije kreću u promet po $14 na New York Stock Exchange dajući tržišnu vrednost klubu od $2.3 milijarde. Ako ste se ikad pitali kako od par stotina miliona do milijardi, ovo vam je odličan primer. Svih ovih godina klub familiji isplaćuje dividende kroz koje su vratili inicijalnu investiciju. Od osoba poznatih srpskoj javnosti George Soros postaje jedan od većih akcionara.

Poslednjih par dana trgovanja akcijama Manchester United-a. Od nekih $13 akcije skaču 66% na preko $21. Tržišna kapitalizacija je trenutno $3.5 milijarde.

Na gornjem grafikonu vidimo skok cena akcija od skoro 66% na preko $21. Treba napomenuti da su akcije pre ove priče tavorile na $13 što je niža cena nego prilikom listiranja firme na berzu 2012. godine. Jasno vam je koliko je ovaj klub bio bedna investicija za akcionare kada akcije nisu mrdnule 10 godina. Odlična za familiju Glazer ali kilava za javnost koja je kupila akcije svog omiljenog tima. Da ste isti novac investirali u američko tržište, putem indeksa SP500, koji predstavlja 500 najvećih američkih firmi, zaradili biste 255% što je godišnji prinos od preko 12%. Sada, kada inflacija jede svaki dinar, evro i dolar, Glazeri gledaju da se ratosiljaju kluba. Kada ajkule izlaze iz bazena znači da nema više ništa da se proždere.

Šuška se da je zainteresovanih mnogo. Kolege iz JP Morgana mi kažu da će ludnica biti veća nego oko Chelsea. Tabloid Daily Mail je čak otišao toliko daleko da je u lineup kupaca stavio čak i Apple, koji nije potvrdio ovu patku. Vlasnik Zare Ortega se takođe pominje kao potencijalni kupac ali potvrde nema. New York-om se šuška da samo arapi mogu da zadovolje sada već besmislene cifre kojima se tabloidi frljaju i gde londonski Sun misli da će Saudijci iskeširati preko £10 milijardi.

Na gornjem grafikonu pod tačkom Mkt cap piše $3.5 milijarde. To je tržišna vrednost kluba koga osmina planete obožava. Pre prošlonedeljnog skoka, to jest puštanja filera, Manchester United je vredeo manje od $2.3 milijarde kolika je bila vrednost kada su se listovali na NYSE pre deset godina. Svakom profesionalnom investitoru je jasno da bi samo pijani ruski mornar investirao u ovah klub i £4 milijarde, a tek cifra od £10 milijardi postaje besmislena. Ali zato služe arapi: kada ne znaš šta ćeš sa nekom firmom, a ima brend iza sebe, tu su oni kojima pare kaplju iz pustinje.

Dubajčani se pominju kao potencijalni papani kojima bi Manchester United bio zlatno pero u perjanici. London, kao svetski epicentar pranja novca raznih tajkuna, diktatora i ostalih belosvetskih ološa, uvek dočekuje nove milijarde raširenih ruku. Ruski oligarsi koji su parkirali svoj novac od ojađenog ruskog naroda 90tih danas nisu dobrodošli i englezi se čudom čude odakle sve te ruske pare u Kensingtonu? A eto arapi, kojima smeta obična traka duginih boja dok se igraju domaćina Svetskog Prvenstva u Kataru, su dobrodošli vlasnici raznih engleskih klubova. Newcastle je u vlasništvu Saudijske Arabije dok je Manchester City već godinama pod kapom Abu Dabija. 

Zvanična izjava za štampu ima par stvari koje kod mene izaziva sumnju da je sve ružičasto kao što navijači misle. Prvo, investiciona banka koja hendluje tranzakciju je The Raine Group – drugorazredna firma koja nema preveliku mrežu investitora po svetu. Kolege iz JP Morgana komentarišu da nijedna američka banka ne želi da pipne dil zbog reputacionog rizika. The Raine Group je bliska Romanu Ambramovichu i mnogim likovima tog kalibra među arapima i drugim privatizatorima javnih dobara. Bili su savetnici oko prodaje Chelsey-a.

Drugo, izjava kaže da neće biti drugih izjava dok se ne objavi potencijalna prodaja. Na taj način smo uvek zatvarali izjave za štampu kada je dil već unapred dogovoren i uslovi isklesani. Godinama klub nema bitnih uspeha uprkos preskupim zvezdama koje dovode u tim. Od 2013. godine i odlaska Sir Alex Fergusona, klub je promenio 5 menadžera i atmosfera je iz godine u godinu sve gora. Poslednja slamka je i odlazak Ronalda koji je u intervjuu izjavio da je Glazere „baš briga“ za klub.

Dok traje rat u Ukrajini bićemo suočeni sa inflacijom na evropskom tlu. Sve investicije za to vreme su upitne jer je sigurnije gurati novac u obveznice čije kamate skaču iz meseca u mesec. Zašto uložiti u jedan ManU, koji, kao što smo videli, za deset godina vrati skoro ništa, ako možete da kupite britansku državnu obveznicu na 3%? Cifra od £10 milijardi može da se sabere ako je to cena za ceo klub, novi stadijum i novi globalni razvojni plan koji se pominje u izjavi za štampu.

Ali mi ovde ipak pričamo o fudbalu, najbitnijoj sporednoj stvari na svetu. Ne sumnjam da i među investitorima ima onih kojima se mozak pomuti kada crveni đavoli istrče na livadu. Ako Elon Musk može impulsivno da kupi Twitter, zašto neki kineski bucko koji je bežao sa fizičkog ne može da izvadi par dodatnih milijardi za svoj omiljeni tim? Ovde ipak pričamo i o najkorumpiranijem sportu čije Svetsko Prvenstvo gledamo u Kataru, državi koja je potplatila FIFU da održi takmičenje u besmislenim uslovima. Najbitniji sportski događaj u ovoj zemlji je inače trka kamila koje jašu džokeji roboti tako da fudbalska logika nalaže da oni budu domaćini. Velelepni stadijumi su armirani kostima raznih pakistanaca i nepalaca koji su rmbačili čitavu deceniju da bi se dve nedelje pikala fuca. Preko $220 milijardi su skrkali kako bi oprali svoj imidž mizogene diktature. Šta je dodatnih $10 milijardi da krunišu svoj pohod u sport iz kulture koja sa sportom ama baš nikakve veze nema?

A englezi će ih dočekati otvorenih ruku dok opet ne izbije neki rat koji će geopolitički jezičak pomeriti na desno. I onda će se odjednom svi, od tabloida do Doma Lordova, preneraziti odakle sve te arapske pare po Engleskoj. Kao što se danas čude rusima, koji su harali Londonom dok sam živeo među njima dvehiljaditih. Pola mojih komšija u Knightsbridge-u nisu vizu mogli za SAD da dobiju kao sumnjiva lica ali su zato kupovali prestižne klubove po Engleskoj i počeli eru sportwashing-a. Taj novi izraz, koji se može prevesti kao sportsko-pranje, iliti pranje svoje krvave reputacije putem sporta, je sada već deo semantičkog neba engleskog jezika.

Ubiješ navinara Kašogija usred svoje ambasade, istranžiraš ga, službe pokažu sve dokaze da si ti kao lider zemlje direktno naredio operaciju, ali onda pazariš Newcastle za napumpanu cifru i sve ti je oprošteno. Samo saopštiš da je kupac Suvereni Fond Saudijske Arabije i da diktator Mohammed bin Salman nije zvanično vezan za institucije gde mu leže sve pare. Jer on je samo predsednik Upravnog Odbora Fonda, dakle nikakvu bitnu ulogu ne igra. Ali ovo je fudbal, koji uvek ostaje van društvenih moralnih normi, jer eto narod voli da gleda.

Englezi ismevaju kupovinu Newcastle-a od strane Suverenog Fonda Saudijske Arabije. Na čelu fonda je Mohammed bin Salman, koji je direktno naredio ubistvo novinara Khasogi-ja.

Saudijski ministar sporta princ Abdulaziz bin Turki Al-Faisal je jedini javno izjavio da su zainteresovani za kupovinu Manchester United-a. Tokom intervjua za Sky News je takođe izjavio da bi voleo da vidi Ronalda u svojoj ligi jer bi to, kako je rekao, bilo odlično za turizam njihove zemlje. Odeš, pogledaš tekmu sa legendom Ronaldom, uhvatiš svog dečka za bulju i odmah te obese na prvom trgu. E da nemoj sestru ili drugaricu da povedeš, jer na stadijum ne mogu.

Malcolm Glazer, patrijarh familije čije šestoro dece sede u upravi kluba, je umro 2014. godine a da nikada nije nogom stao na Old Trafford. Legenda u Americi jer je Tampu Bay u američkom fudbalu transformisao od najbednijeg tima do pobednika Superbowl-a, nikada se nije slagao sa svojom decom da se upetlja u nogomet. Stari je znao koliko je fudbal i sama krovna organizacija ovog sporta FIFA korumpirana. Ime im je postalo kontraverzno jer je godinama provlačeno kroz huligansko blato fudbalskih tribina. Sada su shvatili da je šansa da se iskobeljaju iz istog i novac plasiraju u američki sport, gde im navijači neće urlati pokliče smrti.

FTX Propast – Udarac za Kriptovalute

Šta se u stvari desilo poznatoj berzi za razmenu kriptovaluta FTX? Za samo par dana se raspala i od jedne uspešne priče iz kripto sveta postala simbol prevare i ranjivosti kripto ekosistema.

Početkom novembra, Coindesk, publikacija koja prati dešavanja u kriptosvetu, publikuje članak o odnosu FTX berze i trading kompanije Alameda. Nakon brze provere mnogi shvataju da obe firme imaju istog vlasnika – sada već ozloglašenog Sam Bankman-Fried-a. Dokumenta su pokazala da je čitav kapital Alamede sastavljen od FTT kriptovalute, koju je stvorio FTX. Samo par dana kasnije, Binance, konkurentska berza je najavila da povlači skoro $600 miliona FTT novčića koje žele da konvertuju u dolare. Nakon ovog poteza svi ostali vlasnici su odlučili da krenu istim putem. FTX nije imao dovoljno keša da ispoštuje sve ulagače i čitav sistem se raspao za par dana.

Binance je u sred krize pokazao volju da spasi konkurenta ali je nakon samo desetak časova odustao. Finansijske knjige FTX su brzo pokazale da je berza na staklenim nogama. Binance je druga berza koja sada ubeđuje svoje ulagače da su solventni. Ako ste pametni, povlačite svoje kripto novčiće iz svih berzi dok se bura ne stiša.

„I fucked up,“ počinje tvit doskorašnje zvezde kriptosveta Sam-a. Novembra 11 Alameda je gurnuta u bankrot i javnost polako saznaje da je čitav ekosistem nestabilan. John Ray, ekspert za restruktuiranje problematičnih firmi je samo nakon par dana izjavio da je FTX najveći haos koji je ikada analizirao. Poznat je po tome što je raščivijao korupciju u energetkoj firmi Enron, koja je i danas simbol najveće korporativne prevare u istoriji SAD. Pre par dana je izjavio pred sudom da ima jasnih indikacija ne samo slabog menadžmenta, već i prevara.

Situacija je slična bankarskim krizama kada veliki broj deponenata odluči da povuče svoj novac iz banke. Ameri imaju stari izraz za ovakav razvoj događaja: run on the bank. U takvim situacijama banka ostaje bez depozita koje su plasirale u kredite i druge finansijske proizvode. Tako gubi veći deo kapitala i brzo ide u bankrot. Zato su banke strogo regulisane od strane državnih organa i najčešće su depoziti osigurani. U Srbiji svi depoziti do 50.000 evra su osigurani od strane države tako da su napadi na banke retki.

Svet kriprovaluta nema regulativni okvir koji bi naložio raznim berzama i drugim mešetarima kako da se ponašaju. Nema kontrole rizika niti parametara šta te berze mogu činiti sa vašim novcem. Kriptovalute se čuvaju u takozvanim novčanicima i to je najsigurniji način da ih sačuvate. To je kao da keš držite u starom dobrom novčaniku, a ne u banci. Kada svoju kriptovalutu prebacite na berzu, to je kao da ste uzeli keš i deponovali ga u banku. Ali onu koju niko ne kontroliše regulativnim propisima. Da li biste keš dali na čuvanje gomili napaljenih klinaca koje niko ne kontroliše? Iako Binance i druge berze ove vrste jure kao muve bez glave ubeđujući klijente da su baš oni sigurni, moje savet je vadite pare odatle i nazad u svoj elektronski novčanik.

Od samog dana kada se rodio bitcoin i na brilijantan način iskoristio blockchain tehnologiju, razni sumnjivi igrači su krenuli da izbacuju druge kriptovalute. Najveći broj se ispostavio kao prevara i to naročito one iza kojih stoje razne novonastale korporacije. Bitcoin je decentralizovan, brilijantan izum čiji razvoj zavisi od miliona korisnika koji ga rudare i njime trguju. Uvek sam pitao eksperte za kripto: čemu druga kriptovaluta? To je kao da Amerika pored dolara odluči da u upotrebu izbaci dolar2. Vrednost bitcoina raste kako raste broj korisnika i tranzakcija. Svet budućnosti će koristiti kripto, ali sigurno neće koristiti stotine različitih valuta. Kripto ima jednu funkciju, a to je funkcija valute da vam dozvoli brzu i jednostavnu razmenu usluga i dobara. Druga valuta je beskorisna sem za mešetare koji žele da prevarama i manipulacijama eksploatišu javnost koja nije dovoljno upoznata sa ekosistemom kriptosveta. To je kao da svi proizvođači automobila proizvode apsolutno isti model automobila, bez ijedne estetske ili funkcionalne razlike, a ubiše se ubeđujući vas da kupite baš njihov proizvod.

Sam Bankman-Fried je savršen primer prevaranta jer je više vremena provodio sa političarima i raznim javnim ličnostima nego gradeći svoju platformu. Početkom godine je njegovo bogatstvo procenjeno na $26 milijardi i tokom američkih midterms izbora pokazao se kao jedan od najvećih donatora demokratske stranke. Finansirao je neke od izbornih trka gde je njegov novac prevagnuo. Američki FBI će morati da se pozabavi i ovom temom: da li su neki od političara dobili trke zbog novca koji je došao iz nelegalnih izvora? Mnogi u New Yorku komentarišu da će Sam zameniti svoje fensi društvo zatvorskom odorom i dugogodišnjom robijom. Dok nije izbijao iz Washingtona, lobirajuću za svoju prevarantsku firmu i političare koji će ga zaštiti, bio je nadmen i prozvao sebe kripto kraljem. Sada će u mardelji biti princeza zatvorskih tuševa.

Pored američkih organa, kriminalnu istragu je pokrenula i policija na Bahamima. FTX je baziran u ovom poreskom raju gde se obično otvaraju firme radi izbegavanja poreza i drugih prevara. I to je morao biti znak onima koji su svoj kripto prebacili iz svojih sigurnih novčanika u ruke ovih mešetara.

Kako će ovaj skandal uticati na kriprosvet? Mnogi ponovo predviđaju totalnu propast. Kripto je tu da ostane i ovo je samo još jedno štucanje u razvoju ovog brilijantnog izuma. Kao što sam ponovio na par skorašnjih predavanja moj stav je jednostavan: kupite samo bitcoin i isključivo ga držite kod sebe. Berze i kripto banke će postati legitimne kada se stvori jasan regulativni okvir i kada određen nivo depozita bude osiguran. Do tad kripto isključivo u slamaricu.

I opet ponavljam, nema potrebe za dve kripto valute. Naročito se klonite onih iza kojih stoje razne firme. Poenta kripto valuta je u blockchain tehnologiji i odatle bitcoin vuče svoju intrinzičku vrednost. Ali je i dalje visokorizična spekulacija koja nije za standardnog investitora. Stavite maksimum 5% svog likvidnog imetka u bitcoin i nikada, ama baš nikada nemojte aktivno trgovati. Trading je za profesionalce koji imaju pristup superiornim informacijama, a ne za amatere.

Midterms Izbori u SAD – Vodič

Ovih dana svetski i domaći mediji bruje o izborima u Americi. Za predsedničke izbore u SAD svi znamo i obično se zalepimo za TV ekrane svake 4 godine kada se bira lider demokratskog sveta. Ali šta su midterms izbori i zašto su bitni?

Tada ameri biraju članove svog Kongresa i to čine svake dve godine. Isti izbori se sprovode i tokom godine kada se bira predsednik, ali je spektakl izbora američkog predsednika toliko bitan za zemlju i svet, da biranje zakonodavaca pada u senku. Midterms su dakle izbori koji idu svake četiri godine usred predsedničkog mandata i ljuta borba se vodi za mesta predstavnika američkog Kongresa.

Sam Kongres je podeljen na Predstavnički Dom i Senat. U prvom sede kongresmeni koji predlažu i izglasavaju nacionalne zakone, dok u drugom stolice greju senatori čija je uloga da iste te zakone odobre ili blokiraju u zavisnosti da li su u skladu sa američkim ustavom. Kongresmeni se biraju svake dve godine i ovaj dom je ove godine birao svih 435 članova. Senatori se biraju svake šeste godine tako da svake dve godine za izbor dolazi trećina mesta. Senatora je tačno 100 i ove godine 35 senatorskih mesta je visilo o koncu.

Rezultat Midterms izbora. Senat visi o koncu. Izvor vlada SAD.

Borba za Predstavnički Dom je okončana jer je jasno da će republikanci dobaciti do 218 mesta potrebnih da oforme većinu. Tim potezom će oteti Dom iz ruku demokrata koji su od pre dve godine imali sve tri institucije vlasti u rukama: predsednika, Dom i Senat. Od danas svaki potez koji predsednik Biden povuče s članovima svoje vlade biće nemoguće sprovesti u Domu koji kontroliše druga strana. Političke podele između ove dve političke grupacije su dobile obrise histerije poslednjih godina tako da se očekuje da će predsednikova agenda biti udavljena bez obzira šta znači za američki narod.

Ovog vikenda su sve oči uprte na Senat gde je neizvesno ko će imati većinu. Nevada i Georgia još broje glasove. Georgia je ušla u takozvani runoff jer niko nije dostigao potreban broj glasova za izbor. Sada će dva glavna učesnika, demokratski senator Warnock i republikanac koji pokušava da ga zameni Walker u decembru ponovo izaći na izbore. Ovog puta će se birati samo između njih dvojice bez drugih kandidata na glasačkim listićima. Sve su oči zato na Nevadi – ako republikanci uzmu obe države imaće i većinu u Senatu. Ako se podele i rezultat bude 50:50 svet će to posmatrati kao pobedu predsednika Biden-a.

Senat je postao pravo bojno polje američke politike jer se tu ovih godina lome koplja društvenih vrednosti ove zemlje. Senat pored provere zakona takođe odobrava članove vlade koju predsednik bira i ima pravo da blokira imenovanje. Ova institucija je takođe zadužena za razne istrage koje se pokreću protiv članova kongresa, članova vlade, raznih institucija, poslovnih ljudi i samih građana. Čak ni predsednik ne može da izbegne dugu ruku Senata jer ako druga strana ima većinu u obe institucije, velika je verovatnoća da će pokrenuti impeachment proceduru, to jest pokušaj da izbace tekućeg predsednika. Predstavnički Dom šalje predlog za oduzimanje mandata predsednika dok istraga ide u Senatu. Ako republikanci zauzmu obe institucije očekujte impeachment haos sličan onom za vreme predsednikovanja Donalda Trupma.

Biden neće biti u stanju da sprovodi svoju agendu kao do sad po pitanju klimatskih promena, reforme zdravstva kao i prava na abortus. Već se šuška da naoružavanje ukrajinske vojske neće ići istim tempom usled kritike mnogih republikanaca. Ako i Senat bude u konzervativnim rukama tekuća istraga protiv Donalda Trumpa u vezi nepriznavanja predsedničkih izbornih rezultata će pasti u vodu. Sami izbori su još jedan primer efikasnosti američkog političkog sistema gde je balans uvek na ivici jezička između onih koji gaje tradicionalne vrednosti i onih koji žele liberalnija društvena merila.

Izbori su bitni i za sledeće predsedničke izbore koji slede 2024. godine. Najveći gubitnik midterms-a je sam Donald Trump koji je najavljivao crveni talas, to jest da će njegovi puleni unutar konzervativne stranke preuzeti nekoliko bitnih mesta u Predstavničkom Domu ali i Senatu. To se nije dogodilo i tradicionalna crvena boja američkih konzervativaca nije toliko jarka nakon ove izborne bitke. Drugi konzervativci, koji nisu u kampu bivšeg kontraverznog predsednika, će imati više šanse da Trumpu stanu na crtu i oni budu ti koji će ući u koštac sa Bidenom 2024. godine. Bitno je profitirao kongresmen Ron DeSantis koga mnogi vide kao sledećeg predsedničkog kandidata. Čovek koga hvale da Florida cveta pod njegovom upravom nije Trumpov pulen i trenutno je jedini unutar republikanske stranke ko može da otme upravljačku palicu od hiperaktivnog Donalda.

Komičan deo izbora je, kao i u Srbiji i mnogim drugim državama, narativ o istorijskom značaju istih. Svi su najbitniji do sad, istorijski krucijalni i ako ne odu na ovu ili onu stranu, svet se ruši. To je samo ilustracija političke nezrelosti današnjih glasača – svi veruju da je njihov politički stav bogom dan. A da sa druge strane ograde stoje krvni neprijatelji čije su vrednosti toliko različite i razorne da je sam opstanak društva upitan.

Kao što ovaj kratki vodič ilustruje, i ovi izbori su samo još jedni u nizu – tresla se gora rodio se miš. Veoma malo će se promeniti u američkoj politici u sledeće dve godine, tokom kojih će obe strane biti fokusirane na predsedničke izbore koji slede. Američka spoljna politika će nastaviti istim koracima usled tektonskih geopolitičkih promena izazvanih ratom u Ukrajini i sve jačom Kinom. Nagomilani problemi unutar američkog društva će ostati nerešeni jer će reformski zakoni koje Biden pokušava da izglasa sada biti lak plen za drugu stranu. Drugim rečima na zapadu ništa novo.

Elon Musk Kupio Twitter iliti Šta je to LBO

Saga se pre par dana završila i Elon Musk je vlasnik društvene mreže twitter. Novac je legao vlasnicima akcija na račun i firma je skinuta sa berze. Mreža, koja je tokom godina postala septička jama kratkopoteznih uvreda i frustracija je prešla u privatne ruke. Ova vrsta tranzakcije je na Wall Street-u poznata kao LBO iliti Leveraged Buyout.

Koji je najbolji način da otkupite vašu omiljenu berzansku firmu, naročito onu koja je platforma za vaša kasnonoćna laprdanja? Pa da je otkupite tuđim novcem. U srži LBO je kupovina firme pozajmljenim sredstvima. Još je lepše što novac ne pozajmljujete vi, nego sama firma kao pravno lice. Na taj način sav rizik je na pravnom licu a ne na vama.

Koliko duga se natovari na firmin vrat? Obično je to oko 50% plaćene cene. Kupac plati samo polovinu cene firme a ostalo se obezbedi kroz konzorcijum banaka i drugih finansijskih institucija. Tako se postiže nekoliko ciljeva. Prvi je veći povraćaj na vaša sredstva. Ako twitter zaradi milijardu godišnje, povraćaj na 44 milijarde je 2.2%, ali ako uložite 22 milijarde, vaš povraćaj je 4.4%, dakle duplo.

Drugi cilj ove transakcije je da vašim sredstvima možete kupiti više firmi. Ako potrošite 22 milijarde dolara umesto 44 onda imate ostatak da njime pazarite još neki twitter. Ako dilovi dobro prođu, nakon desetak godina isplaćenih kredita ostaju vam dve firme te veličine a ne jedna.

Treći je naravno mitigacija rizika jer rizikujete samo polovinu uloženih sredstava. Dakle sve je bajno i sjajno tako da možete da krenete u shopping i sa malo rizika pokupujete vama omiljene kompanijice. Ovaj način investiranja je postao popularan tokom osamdesetih godina prošlog veka kada smo svedočili poplavi ovih tranzakcija. Koga zanima istorija ovih dilova, kao i detalji jednog od najvećih LBO-va ikad, preuzimanje firme RJR Nabisco, pročitajte knjigu ‘Barbarians at the Gate’. Ovo je slavno štivo na ovu temu i prati proces do detalja, kako tehnički tako i sve odnose između fondova, banaka i target firme koja proizvodi svima poznate Oreo keksiće.

Par minuta nakon potpisivanja Elon Musk objavljuje ovaj Twit.

Nakon par meseci pregovora i čudnih poteza, preuzimanje twittera je privedeno kraju. Musk je promenio svoj opis na društvenoj mreži u Chief Twit. Šaljiv i tokom ogromnih tranzakcija u firmu je ušao noseći lavabo. Ovaj potez se odnosi na američki izraz ‘let it sink in’ što se može prevesti kao ‘utuviti neki koncept u glavu’. Ovim gestom je hteo zaposlenima da stavi do znanja da će twitter pod njegovim vođstvom biti drugačiji. Kao apsolutista slobodnog govora on će vratiti veliki deo onih koji su na mreži doživotno zabranjeni. U toj grupi je i Donald Trump, bivši američki predsednik čije su objave bile isuviše uvredljive za nežne duše twitterovih moderatora.

Firma je plaćena $44 milijarde i konačno preuzeta nakon sage koja je počela 4. aprila ove godine. Tada je ekscentrični milijarder objavio da je kupio 9.2% akcija Twiterra. Dok se svet češkao u zbunu firma je brzo ponudila Elonu mesto na upravnom odboru kao najvećem vlasniku kontraverzne mreže. Brzopleto je prihvatio da bi par dana nakon odbio mesto i predao zvaničnu ponudu za preuzimanje 100% akcija kroz LBO. Upravni odbor se prvo protivio ponudi da bi pod pritiskom drugih vlasnika akcija popustili i prihvatili ponudu od $54.2 po akciji. To je za preko 30% više od cene koju je twitter postizao na slobodnom tržištu. Glavno oružje kreatora LBO dilova je da ponude premiju na tržišnu cenu akcija i na taj način dođu do dovoljnog broja akcija koja im kasnije dozvoljava da legalno preuzmu 100% firme.

5. aprila cene akcija skaču na $51 sa $39 nakon objave Musk-a da je vlasnik 9.2% firme. Preuzimanje je dogovoreno par dana kasnije a novac konačno legao akcionarima na račun u četvrtak 27. oktobra. Njujorška berza je delistirala akcija dan kasnije u petak.

Twitter će biti natovaren sa $12.5 milijardi kredita kako Elon i investitori okupljeni oko njega ne bi morali da daju sva sredstva za preuzimanje. Jedan od prvih ciljeva LBO dilova je da što pre sprovedu mere štednje kako bi se kredit uspešno vratio. Firme koje se preuzimaju putem LBO strategije obično imaju prevelike operativne troškove i novi vlasnici unapred znaju kako će ošišati ovcu. U slučaju ove društvene mreže prve mere su smanjenje broja zaposlenih. Mnogi analitičari kritikuju twitter godinama zbog prevelikog broja uhlebljenih koji je narastao na 7500 ljudi. Ako poredite druge IT firme tog obima nije teško zamisliti da firmi nije potrebno više od 2000 stalno zaposlenih radnika. U petak je čitav top menadžment dobio šut kartu, na čelu sa generalnim direktorom Parag Agrawal-om. Njega mnogi krive za raskalašan život top menadžmenta i hronično zapošljavanje moderatora koji su godinama uvodili sve više zabrana a ignorisali rastući broj lažnih profila.

Broj lažnih profila je uzdrmao ovaj dil u julu jer je Elon Musk dao obavezujuću ponudu a da nije zahtevao detaljan due dilligence proces. Imao je pravo da ponudu uslovi osnovnim finansijskim i operativnim pretresom kompanije kako bi se uverio da ne kupuje mačku u džaku. To vam je kao da kupujete polovan auto a ne angažujete mehaničara da uradi tehnički pregled. Tržište vrednuje društvene mreže mnogim merilima i jedno od osnovnih je broj korisnika. Smatralo se da su oko 5% članova botovi ali su nakon Elonove ponude počeli tračevi da iza preko pola profila ne stoje pravi korisnici. Od tog momenta transakcija je postala upitna i krenuli su sudski procesi koji su trajali do pre par nedelja kada je sudija dao svima tri nedelje da se dil okonča ili sudska rasprava nastavi. Epilog je isplata love akcionarima i nestanak twittera sa njujorške berze u petak.

Smatram da je Elon Musk pogrešio kupujući ovu mrežu. To je i sam potvrdio jer je tri puta pokušao da se povuče iz brzoplete tranzakcije. Jack Dorsey, osnivač i bivši direktor twittera ga je već par godina nagovarao na ovaj potez. Zajedno su okupili ekipu koja je obezbedila sredstva ali se po New York-u priča da su mnogi odustali. To potvrđuje i dodatna prodaja akcija Tesle od skoro $7 milijardi od strane Muska pre par dana što mi ukazuje da se nisu svi koji su obećali učipili. Mreža trenutno ima oko 230 miliona korisnika i njegov plan je da broj digne na 600 miliona do 2025. godine i skoro milijardu do 2028. Takođe planira i da uvede pretplatu u ovu septičku jamu javnog vređanja. Jedini veći simplton od korisnika ove mreže je onaj koji se odluči da plaća za ovu idiotsku privilegiju.

Osnovna greška u ovom planu je da LBO prave lovu tako što radikalno saseku troškove i sredstva iskoriste da otplate ogroman kredit kojim su zadužili firmu. Od $44 milijarde samo $12.5 su krediti, što njegov i deo njegovih prijatelja stavlja na preko 70% potrebnih sredstava. LBO se nikad ne radi ispod 50% dugova, a pravi majstori ove strategije kupe firmu sa samo 10% svoje love a ostalo obezbede kroz kredite i obveznice. Tako da je Elon na ovom polju običan amater. Jasno je da banke nisu spremne da opterete firmu sa više duga i to je prvi znak da će investitori proći kao bosi po trnju.

Istraživanja takođe pokazuju da su mreže generacijska pojava i problem twittera je i problem facebooka: deca i mladi se ne priključuju. Ako se taj trend nastavi može da se desi da deda Elon i njegovi pajtosi na kraju balade imaju običnu aplikaciju putem koje usamljeni lamentiraju nad svojim milijardama dok klinci klikću nešto što danas nije ni u najavi.

Kad Zaurlaju Evropski Rasisti

U petak su balkanski mediji pucali po šavovima preterujući u pretnjama određenih evropskih zvaničnika da će Srbiji ukinuti bezvizni režim zbog migranata koji nadiru u Evropu. Dok su evropski rasisti škrgutali svojim ksenofobičnim zubima naši mediji su sličnim primitivizmom primali vest: umesto da uglas ispljuju divlje evropske potomke fašističkih falangi, bedno su cvileli o ‘opasnosti ukidanja bezviznog sistema.’ Izgleda da je srpskoj eliti ispijanje proseka u Veneciji bitnije od principijelnog anti-rasizma.  I Musolini je imao slične prioritete.

Kada obrazovani srbin, hrvat ili albanac dođe da rmbači kao kelner ili šofer, to je prihvatljivo onima koji baštine ‘evropske vrednosti’, ali kada tamnoputi indijac nekako stigne pred Bečku Operu, onda napirlitane babe stežu svoje tašne bliže svojim oklembešenim grudima. Jer eto ga lopov i Zigeuner, tako da pohitajte i zaključajte svoje plavokose ćeri. Neko bi pomislio da takvu političku poruku treba slati najtajnijim diplomatskim depešama kako bi se bar donekle sakrila prljava rasistička kampanja. Ali ne, oni koji se bore kojim zamenicama će oslovljavati svoje razmažene i zbunjene tinejdžere, i dalje misle da im je boja kože proviđenje zaveštano od plavookog Isusa.

Najglasniji su bili nemački liberali, a njihov redovni dušebrižnik Konstantin Kuhle je uspeo da izbljuje: „Vlada Srbije izaziva ljudsku patnju i destabilizuje Evropu.“ Umesto da ga svi napadnu verbalno kao običnog smrdljivog rasistu srpsko javno mnjenje se utrkuje ko će više da se popiša po indijcima koji dolaze u Srbiju bez viza. Zašto? Pa zato što prosečno srblje baštini sličnu tolerantnost kao i oni koji su dva puta pokušali zvanično da ih zatru. To je srž ‘evropskih vrednosti’.

Dok im ekonomije pucaju iz meseca u mesec putem čudne kombinacije visoke zaposlenosti i podivljale inflacije, širom Evrope je jasno da im nedostaje radne snage. Nedostaju građevinci, kuvari kao i lekari. Kada inflacija divlja, centralne banke dižu kamatne stope, investicije staju i nezaposlenost raste. Tim putem ekonomija se ‘hladi’ jer potražnja jenjava a samim tim i cene. Niska nezaposlenost usled demografskog sunovrata ne dozvoljava hlađenje u Evropi tako da cenovni pritisci ne prestaju i ulazi se inflatornu spiralu koja razara vrednost novca u čitavoj ekonomiji. Tim putem svi siromaše usled opadajućeg životnog standarda. Od ključnog je značaja da evropske zemlje prime što više migranata kako bi se ovaj balans povratio. Ali ni lični interesi nisu dovoljni da se stane na put starom evropskom osećaju superiornosti koji teroriše svet vekovima.

Poznato je našim ljudima kako je biti balkanac u Evropi: jugo je odavno pejorativan termin koji služi za ‘spuštanje’ naših ljudi. A zamislite kako je biti senegalac ili indijac kada političari, koje evropa apsurdno smatra liberalnim, otvoreno pribegaju govoru mržnje. Pošast koja je svet zavila u crno od engleske okupacije progresivne Indije u 18 veku je sve otvorenije prisutna među evropskim elitama. Sada se i sistemski ugrađuje u politički proces putem Evropskog Parlamenta koji nema pristojnost da sankcioniše one koji kontinent guraju u tridesete godine prošlog veka. I u nacističkoj Nemačkoj su baš te liberalne elite, koje su uveče šmrkale po kabareima, izjutra uvodile ‘civilizivane’ rasističke zakone.

Austro-ugarski plakat za vreme pokušaja uništenja srpske nacije tokom Prvog Svetskog Rata.

Kako se ekonomske neprilike u Evropi budu akumulirale, ksenofobija će sve dublje ulaziti u pore evropskog društva. Upravo će taj trend dotući Evropsku Uniju čiji je jedini spas da sada primi nekoliko miliona izbeglica. Šansa da se to desi je minimalna baš zbog neizlečenog kompleksa više vrednosti kojom prosečan evropljanin vekovima davi i sebe i planetu. Matrica mržnje se ponovo oslikava a pun koloritet će dobiti kada evropsko blagostanje pređe u ekonomsko blagosranje. Tada će ceo svet ponovo biti kriv i kako jevreji ovog puta ne postoje na tlu Evrope (hmm, pitam se zašto), situacija će biti još prostija: novi ‘neprijatelj’ se još lakše prepoznaje. Zgodno je sabijen u pariska i berlinska geta, tako da će i logistika biti zgodnija.

Rasizam je fundamentalni globalni problem na čijem čelu neprikosnoveno stoje belci. Društvena šteta od ovog zla je jasna, ali je ekonomska dobro zamaskirana unutar akademskih krugova. Kada je američka profesorka ekonomije Dana Peterson izračunala da je ekonomska šteta od rasizma u samo poslednje dve decenije u SAD oko $16.000 milijardi, mnoge obrvice su poskočile. Žena, i to crnkinja a ekonomista. Pa to zvanje je bogom dato samo belom, sredovečnom, dosadnom arhetipu. Ali akademski radovi se na sreću mere nekim drugim aršinima, pa je njen rad objavljen u martu ove godine postao globalni hit. Drugi slavni ekonomista, Jeffrey Sachs, pri radu za UN traži $175 milijardi godišnje sledećih 20 godina kako bi se siromaštvo istrebilo. Matematika štete koju rasizam nosi je jasna: bez mržnje svet je ne samo moralniji, nego i znatno bogatiji.

Jedan indijski prijatelj mi je davno rekao: „Znaš šta je najveća tragedija rasizma? To što je beli čovek ubedio pola nas da je ovo najbolji od svih mogućih svetova.“ Te reči mi uvek odzvanjaju glavom kad neko krene da mi baljezga o ‘evropskim vrednostima’. Za neke je to Luvr i chablis, ali za većinu sveta to je tradicionalni kolonijalizam i moderni neokolonijalizam. U poslednih deset godina nauka je počela da kvantifikuje ovo zlo i rezultati su daleko gori od svih pretpostavki. Ali glasovi su i dalje tanki naspram vekovne mašinerije koja uvek ima svoje ‘ali’.

Jedini poganiji aspekt ovog otvorenog zla je da naši političari i mediji glasno ćute. Od elite zemlje koja rome zvanično broji do pet puta manje i ne može se ništa drugo očekivati sem poltronskog čekićanja u čekaonici Evropske Unije – zajednice u raspadu. I ako uvedete vize indijcima samo ćete jasno stati u kolonu sa onima čiji su dedovi posećivali Balkan isključivo marširajuću u kolonama. Evropski Parlament je otvoreni propagator rasnih pobuda jer bez dlake na jeziku preti onima koji bez prepreka puštaju ljude tamne puti da slete. Vi gospodo hrlite tamo, a ja ću samo sa maskom na glavi jer naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru i plašiti gospodu.