Pekinški Koncenzus

Kina je u poslednjih 30 godina bila scena najvećeg ekonomskog razvoja u istoriji. Pod budnim okom komunističke partije Kine, zemlja je prešla put od ekstremnog siromaštva do bogate, tehnološki razvijene države u roku od jedne generacije. Ovaj model razvoja ima svoje ime: Pekinški Koncenzus.

Godine 2004. rad po naslovom „Pekinški Koncenzus“ je objavio američki novinar i publicista Joshua Cooper Ramo. Prvi je doveo u pitanje zapadni model ekonomskog razvoja koji zahteva demokratske institucije kao temelj emancipacije. Mnogi kritičari, uključujući i pisca ovih redova, su odbacili njegove ideje uvereni da jedino maksimalna društvena sloboda može osloboditi ljudski resurs zarad višeg standarda. Diktatorski, jednopartijski sistemi su se nakon Drugog Svetskog Rata pokazali kao ekonomski luzeri. Pad Sovjetskog Saveza je bio poslednja potvrda da je ‘Vašingtonski Koncezus’ jedini put ka ekonomskom pa samim tim i društvenom razvoju.

Nakon skoro 20 godina, Ramine ideje su našle svoj put do akademske zajednice suočene sa Kinom koja se radikalno razlikuje od one iz tog vremena. Kina je bila samo 1.3% svetske ekonomije 2003. godine i kao takva beznačajna na svetskoj sceni. Italija je bila ekonomski veća od najbrojnije države.

Kineska ekonomija kao deo svetskog BDP-a 2011-2027. Izvor Statista.

Gornji grafikon ilustruje rapidno pozicioniranje kineske ekonomije koja danas predstavlja petinu globalne privredne aktivnosti. Jedino je američka privreda veća, ali ovaj tempo kineskog razvoja će do 2030. godine obezbediti azijskom tigru prvo mesto. Upravo je ova smena, koja se sada čini neminovnom, izvor značajnih geopolitičkih trzavica kojima svedočimo u poslednje vreme. Demokratski ekonomski razvoj je praktično nokautiran.

Nerazumevanje kulturoloških specifičnosti, brutalno ponašanje Međunarodnog Monetarnog Fonda i Svetske Banke, kao i pljačkaške privatizacije su ostavile traga po svetu prema Vašingtonskom Koncenzusu. One size fits all princip se pokazao kao nemoguć u praksi i često je ostavljao ekonomski ojađenu populaciju uz formiranje demokratske, ali korumpirane elite.

Ne moramo dalje od Balkana da mrdnemo u potrazi za primerima. Nakon komunističkog raspada, državice koje je izrodila mrtva Jugoslavija su prošle brutalnu tranziciju gde je bilo više gubitnika nego dobitnika. Po jednoj anketi index.hr čak 82% hrvata izjavljuje da se bolje živelo u Jugoslaviji. Ako je tako u Hrvatskoj, čija je imigracija najviše radila na uništenju komunističke Juge, kako li se ostatak Balkana oseća? Moram napomenuti da ovo smatram i ličnim porazom jer sam tokom devedesetih bio ubeđen da je demokratska sloboda temelj svih društvenih tokova i kao takva jedini legitimni model razvoja.

Ono što je mene, i armiju drugih demantovalo, je fascinantan rast kineske srednje klase kao osnove kineske ekonomske moći. Posmatrajući američku srednju klasu, kinezi su, to jest predsednik Deng Xiaoping, shvatili da je ovaj deo društva izvor ekonomske moći. Davne 1978. godine on otpočinje reforme koje će se pokazati kao najbitnije u istoriji. U godinama koje slede ekonomija raste preko 10% godišnje, izvlačeći milione iz ekstremnog siromaštva koje je vladavina Mao Cedunga ostavila iza sebe.

Prema radu renomiranog Pew Istraživačkog Centra, 2000. godine Kina je imala nekih 40 miliona stanovnika klasifikovanih kao srednja klasa. To je oko 3% populacije, što je Kinu svrstavalo u zemlje u razvoju. Taj procenat dostiže skoro 51% 2018. godine kada je istaživanje objavljeno. Isti istaživački centar tvrdi da SAD imaju oko 52% populacije unutar ove klase koja je od sredine prošlog veka do danas bila glavni motor globalnog razvoja. Kao što su američki penzosi 80tih špartali evropskim turističkim destinacijama, trošeći višak love iz svojih penzionih fondova, tako danas gledamo kineske grupe kako izgubljeno zveraju po evropskim metropolama. Dok Zapad i dalje klasifikuje Kinu kao zemlju u razvoju, nemoćan da zaustavi njen privredni rast, ekonomistima je jasno da je Kina razvijena i bogata država.

Najveći uspeh kineskog modela je ilustrovan u ovogodišnjem izveštaju Svetske Banke pod naslovom: Four Decades of Poverty Reduction in China. U poslednjih 40 godina Kina je isčupala 800 miliona ljudi iz ekstremnog siromaštva. Studija je još jedan od razloga zašto Pekinški Koncenzus ima sve više pristalica jer legitimizuje manjak demokratskih institucija zarad bržeg privrednog razvoja. Argument da je manjak društvenih sloboda nemoralan bledi ako taj isti sistem drži ljude u totalnoj bedi. Homo sapiensi prvo glasaju stomacima jer tek kada ih napune mogu racionalno da razmišljaju o daljim potrebama.

Ovo je samo još jedna potvrda Pekinškog Koncenzusa jer su kineski zvaničnici prošle godine objavili da je Kina iskorenila ekstremno siromaštvo. Zapad je tek sada dobio potvrdu jer tradicionalno beli čovek sumnja u sve što dolazi od ‘obojenih’. Vrednosti, koje su Zapadu postale oružje u delegitimizaciji svakog modela koji odskače od Vašingtonskog, su postale ostatku sveta sumnjive, kao izvor latentnog rasizma čiji je pravi cilj nastavak dominacije belog čoveka nad ostatkom sveta. Decenije su prošle a Afrika, Južna Amerika i drugi delovi sveta i dalje grcaju u bedi uprkos velikom bogatstvu koje se akumulira svake godine. Dok Zapad baca bombe uterujući demokratiju, Kina gradi luke i autoputeve.

Upravo je ovaj princip privlačan zemljama u razvoju. Dok od amerikanaca i evropljana mogu da očekuju dalje siromašenje, uz konstantno popovanje o demokratiji i vladavini prava, od kineza dobiju brzu lovu da naprave branu. Bez dugogodišnjih studija i miliona bačenih na korumpirane savetnike, koji po pravilu dolaze sa Zapada. I bez privatnog sektora kome je ekonomski razvoj neke male države poslednja rupa na svirali.

Pad ekstremnog siromaštva u Kini 1978-2019. Izvor Svetska Banka.

Zato je kineski Belt and Road Initiative, strategija koju je Kina objavila 2013. godine toliko privlačna za 70 država koje obuhvata. Sa nadimkom Novi Put Svile, investiciona inicijativa ima plan da izgradi infrastrukturu širom Afrike, Azije i Evrope u zemljama u razvoju. Dočekana i primenjivana sa oduševljenjem u većini destinacija, na Zapadu izaziva sumnju i neosnovanu kritiku koja se svodi na to da će te države postati dužnički robovi Kine, floskula zgodna za tabloidske medije i one koji to đubre čitaju. Kao ekonomista ne znam kako se u modernom svetu postaje dužnički rob, kada svaki suvereni bankrot može sve te dugove da izbriše preko noći. Možda će Kina krenuti da vojno napada države koje odluče da ne vrate dugove?

Pekinški Koncenzus je započeo svoj život kao opskuran rad jednog novinara. Kako godine prolaze, model dobija na legimitetu isključivo zbog neočekivanih rezultata. Mislim da su i sami kineski komunisti iznenađeni rapidnim privrednim razvojem koji nosi sa sobom.

Teorija da ekonomski razvoj neminovno vodi društvenim slobodama pada u vodu jer je Kina iz godine u godinu sve autoritativnija. Zapad i dalje misli da je pad komunista u najstarijoj civilizaciji neminovan. Kako vreme prolazi i demokratija globalno slabi, ovaj scenario je sve dalji od naše budućnosti. Pekinški Koncenzus je postao realna alternativa.

Zašto Srbi Vole Rusiju?

U jeku ruske invazije na Ukrajinu ne jenjava rasprava u srpskom društvu o odnosima s Rusijom. Srpski intelektualni krugovi se češu pitajući se odakle ta ljubav između dva naroda. Iako je odgovor jednostavan i logičan, diskurs je, po običaju, primitivan i analitički štur.

Zašto idete na Zapad na šljaku kada su vam rusi toliko blizu srca? Ovo pitanje je srž besmislene rasprave gde se u pitanje dovode vekovni odnosi dva naroda čiji se istorijski odnos može sumirati jednom rečenicom: rusi i srbi nikada nisu pucali jedni na druge. Ovo je i prvi deo odgovora na pitanje iz naslova. Bez ambicije da ulazim u istorijsko sitničarenje, odnos dva naroda kroz vekove nikada nije završio ratom. A ratova im falilo nije.

Drugi deo odgovora na ovo besmisleno pitanje je srpska ekonomska elita. Većina srba koji su stvorili kapital van granica Srbije, prvobitno su ga akumulirali u Rusiji. Ne odlučuje budućnost ove zemlje Pera keramičar u Beču, već Mišković i oligarhijska elita čiji kapital upravlja zemljom.

U svoj autobiografiji skromno naslovljenoj ‘Ja, Tajkun’, vlasnik Delta Holdinga piše: „Delta neće postati ozbiljna firma dok ne zakoračimo u inostranstvo. Ovih dana otvaramo firmu u Milanu, ali je mnogo važnije da se pojavimo u Kini i Rusiji i da tamo budemo uspešni.“

Godina je 1993. i Beograd je pod najtežim sankcijama ikada uvedenim jednoj savremenoj državi. On, tajkun, zajedno sa Toplicom Spasojevićem, dobija predstavništvo Nike za Rusiju i tu stvara prvi ozbiljan kapital. Ta sredstva koristi da pazari po razorenoj Srbiji po krajnje niskim cenama. Kao što su i srpske ptičice na grani naučile, ti prvi miliončići su najbitniji, a Miškovič i ekipa oko njega su upravo u Rusiji učinili taj korak. Iz te ekipe su i Milan Spasojević, Nebojša Šaranović, Branko Forcan i drugi. Dok šef kancelarije u Milanu otvara pasjans, Moskva radi punom parom.

Da li je potrebno da pominjem Drakulića, Hamovića i čitavu ekipu iz Energoprojekta i Genexa? Građevinska firma Ratko Mitrović je sagradila pola Sočija, dok na Zapadu jednu ciglu nisu položili.

Odličan je primer Golf Kluba Beograd, čiji su članovi dobrostojeći beograđani. Među njima je tridesetak bogatih ljudi, koji su kapital stvorili ili u Srbiji ili u inostranstvu. Od onih koji su kapital akumulirali van granica naše zemlje, skoro svi su svoj imetak stvorili u Rusiji. Jedini izuzetak je pisac ovih redova koji je kapital stekao u SAD i Engleskoj.

Naslovljeno pitanje ima odgovor koji kao i obično u Srbiji, zjapi. Ali naša društvena elita ne vidi da joj je ekonomski fundament satkan od ruske love. Mogu nemci da otvore još hiljadu fabrika, mogu da odvuku sve srbe da peru švapska dupeta, oni koji ostanu sa svojim kapitalom će krojiti zakone, pa samim tim i sudbinu Srbije.

I još jednu iluzijicu da vam razbijem: srbi su veoma neuspešni na zapadu. Dok su novine pune priča o mladim i obrazovanim ljudima koji masovno odlaze činjenice zbore drugu priču. Prosečan gastos nema ni srednju školu završenu, ne govori jezik zemlje u koju odlazi, i nalazi se, a obično i ostaje, na samom društvenom dnu nove otadžbine. Skoro niko ne ide da se edukuje, već sirotinja ide trbuhom za kruhom. Sa protokom vremena naš gastos gaji uglavnom prezir prema okolini jer mu je jasno da je društvena mobilnost ka višim krugovima društva skoro nemoguća.

Kao mlad sam se upecao na priče o ‘našima’ u Americi. Kako haramo i čuda pravimo. Odlaskom u SAD iluzija se raspršuje jer je veoma malo naših integrisano u američku elitu. Na Đinđićevim krilima nakon pada Miloševića jedan sam od tvoraca Beogradske Finansijske Mreže – kluba čija je ideja okupljanje naših finansijskih stručnjaka širom sveta. Posle pompeznog prijema koji pravim u svom stanu u New York-u, brzo padam u očaj: pa mi ne postojimo u visokim finansijama. Nema nas u investicionim bankama, fondovima i drugim finansijskim institucijama.

I dok srbi odlaze, tajkuni, sa svojim ruskim kapitalom, ostaju. Dok Vučić glumi tešku situaciju oko neuvođenja sankcija Rusiji, nijedan tajkun se nije oglasio. I neće sve dok dobar deo love i dalje leži u snažnim rubljama, daleko od zapadnih zakona.

Ništa od Sankcija Rusiji u Sledećih 60 Dana

Glavna tema u Srbijici ovih dana je da li ćemo uvesti ekonomske sankcije Rusiji. To jest da li ĆE uvesti sankcije, jer ova odluka leži isključivo na predsedniku Vučiću. Poseta američkih zvaničnika baca svetlo na ovu odluku.

Od tri predstavnika američke administracije koji su posetili region Vučić ima lični odnos sa demokratom Chris Murphy-jem i senator se hvali da je blizak sa Vučićem koga zove „moćni predsednik“. Senator Murphy je poznat po svom dnevniku koji je dostupan javnosti i njegovi utisci iz posete Beogradu su već poznati. Tvrdi da je sastanak sa Vučićem bio prijatan ali da je predsednik brzo prešao na stvar i pitao senatora šta je tema posete znajući dobro zašto su ameri tu.

Na taj prekid uobičajenih plezentarija senator je ispalio: „Hoćete li stati uz demokratske nacije i sankcionirati Rusiju ili ćete nastaviti da igrate za obe strane?“. Vučić je na to odgovorio dugim izlaganjem o istoriji i odnosima u regionu, politički dajući do znanja amerikancima da je razlog sedenja na dve stolice specifičnost kosovskog čvora.

Nakon toga američki pragmatizam je zahtevao da zna šta su sledeći koraci. Stavili su par predloga na sto, koje senator nije javno otkrio i dobio jasan Vučićev odgovor – cimni me za 60 dana i proveri da li sam odradio obećano. Vučićeva međunarodna reputacija se i bazira na tome da je težak na obećanjima ali da ispuni one na koje se obaveže. Zato je i odnos Amerike i Srbije u uzlaznoj putanji, uprkos tvrdnjama mnogih bukača koji bi sve dali da nije tako.

Iz ovoga imamo jasan zaključak – nema sankcija Rusiji u sledećih 60 dana. I u tom periodu nema ni reakcija zapada, to jest Amerike, jer je senator pristao da se čuju za dva meseca. Vučić je ovime dobio jasan manevarski prostor uz nadu da će se rat okončati u tom periodu.

U kuloarima Washingtona se već šuška o uslovima skidanja sankcija Rusiji. U svakoj krizi imate 4 faze: šok, histerija, rezignacija, i na kraju rezolucija. Rat u Ukrajini je savršen primer ovog modela. Šok smo već prošli u prvim danima iako je ceo svet mesecima gledao gomilanje ruskih trupa. Histerija još traje i za potvrdu samo otvorite bilo koji medij. Rezignacija nam sledi kada se svima smuče vesti o  Ukrajini i krenemo da preskačemo tekstove o mrtvima. Na rezoluciji se radi, ali iza kulisa gde su jedini akteri Rusi i Amerikanci; Ukrajina, Evropa i ostatak sveta imaju malu ulogu u prestanku ovog rata.

Uprkos histeriji predsednika Biden-a situacija u SAD se zaoštrava jer je njegov rejting u slobodnom padu. Na katastrofu u Afganistanu, Ukrajini i korupciji njegovog sina Hunter-a, juče je došao udarac u plaksus: američka ekonomija je neočekivano pala za 1.4% u prvom kvartalu ove godine. Analitičari se slažu u jednom: rat u Ukrajini je glavni krivac za pad jer je globalna trgovina u bunaru.

Recesija se definiše padom bruto domaćeg proizvoda u dva uzastopna kvartala. Ako se rat nastavi i sledeći kvartal će se suočiti sa ekonomskim padom u SAD. Amerikanci sve praštaju svojim političarima: krvave ratove, nepotizam, korupciju, ali ne praštaju ni jedan izgubljeni cent. Recesija u zapadnoj sferi je jedan od glavnih ciljeva Putinove invazije, jer je poruka jasna: izolujte Rusiju i bićete sve siromašniji.

Poznata je floskula Bill Clinton-a koju je utemeljio jedan od njegovih savetnika James Carville: „It’s the economy, stupid.“ Clinton je i dobio trku za predsednika shvativši novu paradigmu – ljude prvenstveno zanima životni standard i sve drugo bledi u političkom umu modernog čoveka. Zato je opšteprihvaćeno mišljenje da se Putinu žuri pogrešno. Nakon šokatno brze stabilizacije ruske ekonomije i skičanja ruskih jastrebova da su bili u pravu, sada može invaziju da razvuče godinama. Kao i amerikanci u Iraku ili Avganistanu, može da juriša, pa da stane, pa da ponovo juriša, sve u zavisnosti od trenutne situacije.

Globalna ekonomija je veoma osetljiva na cene sirovina, naročito hrane i energenata. Kada su energentni skupi, ekonomije posustaju i globalni rast pada. Kada su jeftine, svetska ekonomija rapidno raste. Ruski jastrebovi, na čelu sa Sergejom Karaganovim, već godinama pritiskaju Putina da napadne Ukrajinu, ubeđeni da će uspeti da drže svet za uzde cenom sirovina. Mene je šokirala brzina raspleta ovog scenarija. Ono što me ne šokira je osetljivost trejdera na svaku vest, naročito lošu. Kao neko ko je vodio veliki desk unutar moćne finansijske institucije, znam kako rade berzanski mozgovi koji svaku vest amplifikuju zarad svog interesa.

Dok je Antony Blinken, američki državni sekretar samo pre par nedelja govorio o dugoročnosti sankcija Rusiji, juče je izjavio da je za povlačenje sankcija potreban prekid vatre u Ukrajini. Od povlačenja trupa nema ništa i traži se izlaz iz geopolitičkog haosa. U fazu rezolucije ćemo ući veoma brzo jer nikome ne odgovara trenutna situacija.

Senator je pomenuo i posetu Bosni i Kosovu. Bosna ih najviše brine kao potencijalni izvor nestabilnosti i jasno mu je da je Vučić odlučujuči igrač u toj raspadajućoj državi. A na Kosovu je jasno dao Kurtiju do znanja da mora da pregovara sa Srbijom. Opet Vučić.

Za razliku od evropskih zemalja stanovnici Srbije su velikim delom protiv sankcija. Dva su razloga: ljubav prema rusima kojoj se mnogi svakodnevno čude kao i sveža sećanja naroda na brutalne sankcije kojima smo bili izloženi devedesetih godina prošlog veka. Čim Vučić kuka da mu je teško, znamo da nije, nego želi maksimalno da poentira tako što će izdržati sve ‘pritiske’. A pritisci su kao kad te baba ‘tera’ da smažeš još jednu palačinku a ti kao jadan nećeš.

Lažne Sankcije Rusiji

Mediji skoro horski navode da je intenzitet sankcija koje su Zapadne zemlje uvele Rusiji bez presedana. Cilj je da se Rusija baci na ekonomska kolena i tako zaustavi invazija na Ukrajinu. Uprkos naslovima brojke govore suprotno i jasno pokazuju da su sankcije ograničene u tolikoj meri da su i arhitekte rata u Ukrajini iznenađene kilavim efektima.

Nekoliko dana nakon ruske invazije krajem februara ove godine EU i SAD uvode prvi set ekonomskih mera sa namerom da gurnu najveću državu na svetu u ekonomski kolaps. Od tada, na svakih par dana prezentuje se novi set sankcija, uz sveže povike da je baš taj odlučujući. To je bio prvi znak da sankcije nisu sveobuhvatne, da ih mali broj država uvodi i da su energenti problem koji je kratkoročno nerešiv.

Kako bi rezumeli obim ruskih sankcija videćemo kako se ove sankcije porede sa sankcijama uvedenim Srbiji i Crnoj Gori tokom ratova koji su protutnjali Balkanom devedesetih godina prošlog veka.

Prvo pogledajmo ko je uveo sankcije Rusiji. Od 193 priznate države sankcije su uvele 43 zemlje. Suštinski, samo je zapad uveo sankcije dok ostatak sveta kategorički odbija da uđe u ekonomski konflikt sa Vladimirom Putinom.

Crvenom bojom su obeležne države koje su uvele sankcije Rusiji. Izvor: metro.co.uk

Mapa jasno pokazuje da je nešto više od milijarde ljudi uvelo sankcije Rusiji što čini nepunih 13% svetske populacije. U poređenju sa ovim sankcijama Ujedinjene Nacije su Rezolucijom 757 Saveta Bezbednosti, u maju 1992. godine, uvele totalne sankcije SRJ. Ova rezolucija obavezala je sve članice UN da odmah postupe i, prema rečima Mlađana Dinkića u njegovoj knjizi Ekonomija Destrukcije: „zabrane svaku trgovinu sa SRJ, zamrznu njene novčane fondove u inostranstvu, uskrate dozvole jugoslovenskim avionima za prelet i sletanje, onemoguće učešće jugoslovenskim predstavnicima na sportskim manifestacijama u inostranstvu i obustave naučno-tahničku i kulturnu saradnju.“

Sankcije SRJ su podržale sve stalne članice Saveta Bezbednosti sem Kine koja je bila uzdržana. Rusija nije stavila veto u tom momentu niti je simbolički bila suzdržana. Sankcije Srbiji i Crnoj Gori su bile bez presedana jer su bile totalne i ni ptica nije mogla da uđe ili izađe sa teritorije. Nijedna država od Drugog Svetskog Rata nije iskusila takvo izopštenje iz svetske zajednice na ekonomskom, kulturnom i sportskom nivou.

Obim sankcija koje Rusija danas trpi nisu ni približne drakonskim merama koje je SRJ donela Rezolucija 757. Rusija, kao stalni član Saveta Bezbednosti, ne može da bude target ovakve rezolucije jer ima pravo veta na sve odluke saveta. A samo SB može da stavi rezoluciju ove vrste pred glasanje Generalne Skupštine. Velike sile su ovim mehanizmom sebi obezbedile da nikada ne mogu biti meta sveobuhvatnih, globalnih sankcija. Pored svih medijskih laži, i Kina, i SAD, i Francuska i Velika Britanija razumeju da sistem funkcioniše i da će isti i njih zaštiti jednog dana kada neka sila odluči da im uvede sveobuhvatne ekonomske sankcije. Mesta u Savetu Bezbednosti su nagrada ovim državama kao prepoznatim pobednicima u Drugom Svetskom Ratu i ne postoji način da se članica izbaci ili nova uvede u ovo društvo. Zato i decenijama gledamo kako ova ekipa siluje planetu u svim društvenim aspektima.

Prvi efekat sankcija Rusiji je bio nagli pad rublje u odnosu na dolar i evro. Inicijalni šok je usledio i mediji su brzopleto zaključili da sankcije imaju razorni uticaj na rusku ekonomiju.

Nivo ruske rublje u odnosu na američki dolar. Slika sve govori. Izvor: Google Finance.

Par dana pre invazije rublja je bila na nivou 77 za jedan dolar. Posle velikog pada vrednosti, koji je u jednom trenutku bio na 133, u petak je rublja bila na nivou 77,4. I sama predsednica ruske centralne banke, Elvira Nabiulina je iznenađena brzinom kojom se rublja povratila nakon njene rapidne reakcije da podigne referentnu kamatnu stopu na 20% i da zahteva plaćanje ruskih energenata u rubljama. Plan je bio da se rublja ojača tokom sledećih šest meseci kada efekti sankcija budu jasni.

U junu 1992. godine, za manje od mesec dana, kurs dinara je bio 700% veći od zvaničnog. Poslednjeg dana tog meseca je izvršena i denominacija dinara i sa novčanica je izbrisana jedna nula. Uprkos zabrani NBS ulične prodaje deviza, na svakom ćošku su se šunjali ulični dileri: „devize, devize.“ Sankcije SRJ su imale efekte koji su postali razorni samo dve nedelje nakon uvođenja, što je kurs dinara ilustrovao. U poređenju sa tim scenarijom Putin je na planu stabilne valute već dobio bitku.

Drugi efekat sankcija je nagli rast cena i ruska inflacija koja je u martu skočila na 14.5%. Ovaj efekat je značajan ali je neutralizovan svetskom inflacijom koja pogađa čitavu planetu, a naročito zapadne zemlje. Nemačka je zabeležila inflaciju od 7.3% u istom periodu što takođe ima bitan efekat jer Rusija nije sama u ovom problemu. Skoro pola inflatornog pritiska dolazi od povećanja cene energenata što je od samog početka bio plan bankarke Elvire i finansijskih jastrebova kojima je okružena. Kao glavni Putinov finansijski arhitekta ove operacije, njeni planovi se realizuju kao u jeftinom filmu. Da su mediji obraćali više pažnje šta govori ova žena, možda bi svet bio edukovaniji o nemerama i mogućnostima moderne Rusije. Prelivanje inflacije na ostatak sveta se dogodio rapidno i time učinio rusku invaziju skupom za sve nas.

Inflacija u SRJ je u prvih mesec dana sankcija pre trideset godina prešla 100% i prema Dinkiću oko 40% fabrika prestaje sa proizvodnjom kao posledicom ovog trenda. Država zamrzava cene na oko 50% proizvoda i počinje era masovnih nestašica. Mnogi se sećaju slika iz tog perioda kada preživljavanje postaje modus operandi većine građana SRJ. Inflacija za 1992. godinu iznosi 19,755% kao direktna posledica brutalnih sankcija. Već je sada jasno da rusi neće okusiti ni delić ove patnje.

U Rusiji trenutno nema određenih zapadnih proizvoda ali je tu poplava zamenskih proizvoda iz drugih zemalja, naročito Kine. Ikea je pre nekoliko nedelja napustila Rusiju ali njene radnje rade bez prestanka. Ruska grupacija je predala za novi logo koji je skoro identičan švedskom brendu. Ime je promenjeno iz Ikea u Ideja i priča se da roba dolazi iz istih kineskih fabrika odakle i šveđani kupuju ovaj krš od nameštaja.

Logo koji čeka odobrenje. Da li će ovako izgledati Ikeine radnje u Rusiji?

To nas vodi do sledećeg efekta a to je nezaposlenost u Rusiji. Jedna od velikih zabluda o ruskoj ekonomiji je da su ruske plate niske i da je nezaposlenost velika. Već godinama je ruska nezaposlenost ispod 5%, što je prirodni nivo nezaposlenosti. Podrška koju Putin uživa već par decenija je direktno vezana za ovu statističku meru. Njegov prvi ekonomski cilj je bio, i ostao, uposliti sve ljudske resurse. Tako da je nezaposlenost u februaru pala na istorijski minimum od 4.1% sa 4.4% u istom periodu 2021. godine. Zapadne firme koje su napustile Rusiju i dalje plaćaju svoje zaposlene. I da prestanu taj broj ljudi neće imati nikakav efekat na nivo nezaposlenosti u zemlji koja uvozi veliki broj sezonskih i stalnih radnika kako bi popunila deficitarna zanimanja.

Nivo nezaposlenosti u Rusiji od 1992. do 2022. godine. Ova ilustracija je osnov unutrašnje podrške Vladimiru Putinu. Izvor tradingeconomics.com

U SRJ je nakon samo par nedelja maja 1992. godine postalo jasno ko su prave žrtve sankcija: radnička klasa. Preko 300.000 ljudi je poslato na prinudne odmore, što je bio Pirov način borbe protiv nezaposlenosti. Državna preduzeća ne otpuštaju radnike ali posla, pa samim tim i plata, za te ljude nema. I danas slušamo priče jadnika koji traže svoje neisplaćene plate iz tog perioda i vučemo posledice masovnih otpuštanja i prinudnih odmora.

U Rusiji tih problema nema za sad. Nezaposlenost je važna jer bi njen skok podrio podršku građana Putinu koja je trenutno na istorijskom maksimumu od skoro 80%. Taj argument onih kojima su sankcije rešenje svih problema ne pije vodu; nama je trebalo preko osam godina da se oslobodimo Slobodana Miloševića nakon uvođenja sankcija koje su dovele do ekonomske devastacije i siromašenja stanovništva.

U to vreme sam živeo u SAD i dolazio u kontakt sa onima koji su insistirali na katastrofalnim sankcijama. Nije im bilo jasno da one pogađaju moje roditelje i brata, koji su protiv Miloševića, a da rapidno bogate ratne profitere koji su bili koncentrisani oko srpskog diktatora. I danas živimo okruženi tim njuškama koji su svoj novac oprali i neretko su partneri sa zapadnim investitorima koji ih ne pitaju gde su bili devedesetih godina prošlog veka. Ni jedni ni drugi nemaju moralni problem da svoju ekonomsku budućnost grade na temeljima sankcija koje su uništile srednji stalež, proterale inteligenciju i temeljno uništile živote baš onih koji su bili najglasniji borci protiv sumanute politike poslednjeg srpskog komuniste. Sankcije SRJ ne da nisu ubrzale njegov pad, već su mu dale novi vetar u leđa koji ga je na vlasti držao još skoro deceniju.

I na kraju dolazimo do srži kilavih ekonomskih sankcija Rusiji: energetika. U prva tri meseca ove godine spoljnotrgovinski bilans Rusije je najveći u istoriji: $58 milijardi. Sankcije obuhvataju mnoge stvari, kao otimanje ruskih brodica po svetu, zamrzavanje rezervi (od kojih se Elvira odmah oprostila), i zabranu ruskog tango tima da učestvuje na takmičenju u Kentakiju. Ali nafta i gas slobodno teku, lova leže svaki dan i Rusija planira profit od energenata od 322 milijarde ove godine, što je 36% više nego prošle. Veliki benefit sankcija je i zabrana uvoza mnogih proizvoda sa Zapada zbog strukture spoljnotrgovinske razmene sa Rusijom. Zapad rusima prodaje brendiranu robu visoke dodatne vrednosti dok kupuje sirovine i energente nulte dodatne vrednosti. I to su godinama radili po veoma niskim cenama nafte i gasa. Elvirin plan je strukturna promena cena energenata i sirovina u odnosu na krajnje proizvode.

Ta promena znači da će Rusija sve učiniti da cene energenata i sirovina budu skupe u budućnosti. Plaćaćemo relativno više za benzin u odnosu na cenu automobila. Plaćaćemo više za suncokret u odnosu na cenu ulja. Sve proizvode koje je globalizacija učinila jeftinim platićemo više i taj deo ruskog plana možemo videti na lokalnoj pijaci. Sva ta dodatna sredstva idu u Rusiju i to u rubljama, kao jedinoj valuti koju će rusi primati za svoje proizvode.

Kako će rusi osigurati da cene sirovina i energenata budu i ostanu skupe? Pa putem strategije koju je Sergej Karaganov, Putinov savetnik, definisao kao ‘konstruktivna destrukcija’. Svaki rat i kriza koju konflikt nosi dižu cenu energenata i sirovina. Do rapidnog rasta dolazi iz dva razloga: psihološkog i logističkog. Prvi je iracionalan i odnosi se na grabež koju izazovu finansijski centri kupovinom resursa iz samog straha od krizne situacije. Drugi je praktičan i odnosi se na prekinute lance dostavljanja resursa do proizvodnih pogona. Prekid ruskih letova i zapadnih preko Rusije, otežan drumski saobraćaj kao i uništeni izvori resursa su gurnuli cenu nafte preko $100 po barelu.

Cena barela nafte u poslednjih 10 godina. Izvor: Macrotrends.

Rusija balansira svoj budžet kada je cena nafte oko $60. Svaki dolar preko toga čini državu bogatijom. Grafikon ilustruje da je cena pre krimske krize bila preko $100 i da je naglo pala nakon Minkog Sporazuma. Ruski jastrebovi, na čelu sa Sergejom Karaganovim, koji je počasni predsednik ruskog Saveta za Spoljne Poslove i Odbranu, guraju Putina u rat od 2015. godine. Ova hladnokrvna ekipa smatra da će pored deklamovanog cilja, a to je odgurnuti NATO sa ruskih granica, rat u Ukrajini izazvati krizu i rast cena energenata i sirovina. Drugim rečima, Rusiji se rat debelo isplati.

Ovaj zaključak nije tajna i već sam pisao na početku ove krize da Sergej, Elvira i ekipa jastrebova žele Rusiju koja je konstantno u ratu. Logistika prema Zapadu će biti u stalnom problemu usled nekog rata kog Rusija izazove a hrana i gorivo sve skuplji. Elvirina kalkulacija je jednostavna: svake godine svet vidi 100 miliona novih građana. Svima treba hrana, krov nad glavom i prevoz. Da li im treba i Gucci torba, to Zapad mora da se pita kad objavi sledeći krug ‘sankcija bez presedana.’

Elon Musk Preuzima Septičku Jamu Zvanu Twitter

Twitter je jedna od najbitnijih društvenih mreža. Ideja da ljudi komuniciraju kratkim, slovno ograničenim parolama i floskulama se osnivačima činila kao brilijantna, ali je mreža tokom godina postala mesto gde simpleton-i bljuju vatru jedni na druge. Mreža je toliko toksična da je postala meta istraživača koji pokušavaju da dokuče njen uticaj na korisnike.

Istraživanja profesora Gian Paolo Barbette sa Katoličkog Univerziteta u Milanu su najzabrinjavajuća jer je zaključak bolan: Twitter značajno smanjuje intelektualne sposobnosti svojih korisnika. Istraživanja su bazirana na ispitanicima koji su imali zadatak da interpretiraju akademske tekstove. Grupa koja je koristila Twitter je podbacila za 25 do 40% u odnosu na kontrolnu grupu koja se koristila klasičnim akademskim metodama učenja. Drugim rečima, ako si glup i koristiš Twitter, ne brini, sad si još gluplji.

Studija je od 2017. godine ponovljena širom sveta i rezultati su poražavajući. Tvdnja da je Twitter javni trg, po uzoru na starogrčki princip javnog diskursa, je u svetlu ovih rezultata cinični pokušaj opravdavanja poražavajućeg uticaja na društvene tokove. Mreža je obična septička jama suženog stanja uma.

Twitter ne koristim baš zbog ograničenog broja slova. Kao neko ko je opširan u svojoj komunikaciji, instiktivno sam prezirao mrežu od početka, a i brzo uvideo da izaziva ankcioznost kod korisnika. Ljudi se uglavnom svađaju na Twitteru, iritiraju jedni druge, i u tom procesu izgube moć racionalnog razmišljanja i pristojnog diskursa.

Još veći problem je sistematična cenzura koju mreža uspostavlja tokom godina. Osnivač i glavni cenzor mreže, Jack Dorsey, kao ekstremni levičar, je stvorio korporativnu kulturu woke cenzure, gde se briše sve što se ne uklapa u njegovu političku vizuru sveta. Arogantan i šturo obrazovan on je postao otelotvorenje cancel kulture gde se svaki ‘neprikladan’ stav, obično postavljen baš na Twitteru, stavlja na stub srama, onda briše, nakon čega sledi intelektualni progon ‘neprikladnog’ dok mu se život i karijera ne nađu na smetlištu. U stilu Rankovića i Berije, Jack i njegova armija proletera je stvorila virtuelni Gulag iliti Goli Otok, gde jedino nedostaju avgustovsko sunce i tucanje kamena. Lista ‘osuđenih’ je predugačka tako da ću samo pomenuti predsednika Donalda Trumpa kome je zabranjen pristup mreži. Komično je da čitav liberalni svet i američka administracija nemaju snage da stanu na rep ovoj korporaciji koja je sebe zadužila za brisanje naših misli.

Ovaj proces korporatizacije društvenog diskursa je poguban dvojako: kao ubica intelekta i dželat slobode govora. Poslednji zločin ove mreže je aktivno zataškavanje krivičnih dela Hunter Bidena, sina američkog predsednika. Sada već slavni laptop, na kome je pregršt kompromitujućih dokumenata koji dokazuju trgovinu uticajem sina predsednika, kao i jasnih indikacija da je i predsednik primao novac od ukrajinskih i kineskih izvora, ponovo ulazi u žižu javnosti. Britanski Daily Mail je došao u posed laptopa i svih mejlova i fajlova Hunter Bidena. Provera autentičnosti je urađena ali je Twitter ipak našao za shodno da blokira nalog ove institucije. Washington Post je, 9 meseci nakog primljene kopije laptopa konačno, pre neki dan, verifikovao autentičnost sadržaja. Zašto su to radili 9 meseci umesto par dana, verovatno će morati da odgovore na sudu tokom suđenja koje sledi. Bitno je da je Twitter i u ovoj aferi bio mirođija, i to užegla.

Početkom aprila, Elon Musk, hronični preduzetnik i sveopšti genije, kupuje 9.2% akcija Twittera. Poznato je da stalno twittuje i često je, kao i u životu, kontraverzan u svojim objavama. Nekoliko puta je dobio upozorenja od firme da krši njihove ‘standarde’ i da mu preti brisanje poruka. Koliko je poznato, nikada nisu pretili da će ga maknuti sa mreže. Kupovinu akcija je obavio nakon ankete koju je obavio među svojih 80 miliona pratilaca na ovoj mreži.

Izvor: Twitter

Anketa je imala jedno pitanje: sloboda govora je suštinski bitna za funkcionalnu demokratiju. Da li se Twitter strogo drži ovog principa? Rezultate možete videti u Elonovom ilustrovanom twittu. Takođe je kasnije dodao da ljudi pažljivo glasaju jer će konsekvence rezultata biti ozbiljne. 70% ispitanika je odgorilo NE. Već je tada odlučio da preuzme Twitter putem neprijateljskog preuzimanja – hostile takeover. Sada tu nameru posmatra čitav svet i uglavnom navija za ekscentričnog pronalazača.

Mnogi od čitalaca u Srbiji ne znaju tačno šta je neprijateljsko preuzimanje i nije im jasno kako neko može da preuzme firmu ako akcionari to ne žele. Proces nije lak i ne završava se uvek uspešno. Elon je nakon kupovine prvog seta akcija priložio formular na kojem je jasno iskazano da je tim potezom postao najveći akcionar ove društvene mreže. Par dana nakon toga, firma mu predlaže mesto na upravnom odboru, što on odbija jer bi tim potezom morao da preda još jedan formular koji stavlja plafon na broj akcija koje može da kupi na 14.9%. Članovi upravnog odbora su zakonom limitirani u vlasništvu nad firmom kojom upravljaju.

Vrednost akcija nakon njegove kupovine skače skoro 30%, što je jasna poruka investicione zajednice šta misli o njegovom potezu. Par dana nakon odbijanja upravljačke pozicije on stavlja karte na sto predajući još jedan formular kojim svim akcionarima nudi da pruzme akcije po ceni od $54 što vrednost čitave firme diže na preko $41 milijardu. Ovo je 38% više nego na početku ovog meseca, kada je Elon krenuo u akciju. Ova razlika se zove premija preuzimanja (takeover premium) i ona je srž svakog preuzimanja akcionarskog društva. Akcionari su pred izborom: odbiti ponudu u nadi da će akcije imati veći rast bez preuzimanja ili prihvatiti ponudu i keširati profit odmah. Ovaj biznis, koji se u finansijama zove mergers and acquisitions, u kome sam i ja počeo karijeru, je jadan od najuzbudljivijih i najkompleksnijih u privrednom sistemu. Umetnost je dati ponudu dovoljno visoku da većina akcionara pristane da proda svoje akcije ali i dovoljno nisku da kupovina bude profitabilna za kupca.

Elon Musk, koji je poslednjih meseci iskočio kao najbogatiji čovek planete, sa procenjenom imovinom od $265 milijardi, je štur na rečima izjavivši sledeće povodom preuzimanja: „Mislim da je veoma važno da postoji inkluzivna arena slobodnog govora“. Jasna libertarijanska poruka koja slobodu govora smatra fundamentalnim pravom. Twitter može biti mnogo više nego što jeste i ova vrednost se otključava ako se postojeće rukovodstvo zameni progresivnijim osobama koje će mrežu distancirati od nazadne woke kulture.

On planira da otvori twitterov kod i pruži priliku svim programerima širom sveta da učestvuju u daljem razvoju mreže. Planira edit dugme na kome korisnici insistiraju godinama. Ali najveća promena se tiče slobode govora: zakoni će određivati šta se može reći ili ne, a ne grupa korporativnih cenzora. Ako se mreža prodaje kao gradski trg, onda na tom trgu možeš javno da kažeš ono što možeš i na pravom trgu. Za Elona je bitno da na twitteru čuješ i osobu koju prezireš kako izjavljuje dijametralne stavove od tvojih. I dalje nećeš moći da pretiš ili pozivaš na nasilje, kao što ne možeš ni na Times Square-u.

Na ovu ponudu serijskog pronalazača Twitter juče povlači potez odbrane od preuzimanja postavljajući takozvanu otrovnu pilulu (poison pill). Ako nastavi sa kupovinom akcija i dođe do 15%, upravni odbor će izdati dodatne akcije po nižoj ceni ostalim akcionarima. Ovaj kontraverzni potez je već naišao na kritiku jer investitori obično imaju jedan motiv: profit. Na ovaj potez Elon odgovara da je njegova ponuda krajnja i ako akcionari ne pristanu da će prodati udeo kupljen na početku ove sage. To znači da će vrednost akcija pasti na nivo pre njegove avanture, a često akcije padnu i niže jer je dobar deo akcionara razočaran. Premija od 38% je u investicionom svetu odličan rezultat i teško se odbacuje.

Tuča je tek počela i juče smo već videli prvu tužbu protiv Elona od strane njegovog targeta. Ovo je standardna praksa prilikom neprijateljskog preuzimanja jer direktori Twittera ne žele da izgube svoje udobne pozicije onih koji odlučuju ko će imati glas na virtuelnom trgu a ko ne. Saga će trajati bar nekoliko nedelja dok ne dobijemo konačni rezultat ko je vlasnik najveće septičke jame.

Smrt u Rudniku, Smrt za Rudnike

Pre par dana smo se probudili uz vest da je osam rudara u rudniku uglja „Soko“ tragično izgubilo život. Prvi izveštaji govore da su se ugušili metanom koji je česta nus pojava iskopavanja uglja iz zemljanih dubina. Ovo je jedna od najvećih nesreća srpskog rudarstva.

Kao mnogi pre njih, ovih osmoro muškaraca je ostavilo život radeći jedan od najopasnijih poslova – rudareći. Ljudi iskopavaju ugalj milenijumima, i antropolozi nam iznose dokaze da smo to činili i pre 40 hiljada godina. Praistorijska naselja su stvarana u blizini nalazišta ovog dragocenog resursa oko koga se i danas otimamo, svađamo i vodimo ratove.

Ugalj postaje najbitniji resurs tokom industrijske revolucije. Sagorevanjem uglja greje se voda koja proizvodi paru koja pokreće turbine raznih namena. Danas većina tih turbina proizvodi električnu energiju koju uzimamo zdravo za gotovo. Ugalj se pokazao kao nezamenljiv zbog svoje visoke energetske vrednosti – što je odnos energije koji se dobija iz mase datog energenta. Tokom industrijalizacije ugalj rapidno menja drvo kao energent upravo zbog energetske vrednosti. Ulazi u sve pore društva i vlasnici rudnika uglja se bogate do vrtoglavih razmera.

Pored svih napora zelenih pokreta širom sveta da se ugalj izbaci iz upotrebe, uloga ovog energenta je u ovom trenutku nezamenjljiva. I dalje je najbitniji element u modernom ekonomskom lancu. Prema izveštaju World Coal Association (WCA) oko 70% globalne proizvodnje čelika zavisi od uglja kao energenta. Tako da svaki put kada kupite bilo što sa metalnim elementima, dobar deo troška tog proizvoda je ugalj. Svi napori da se ovaj udeo smanji nailaze na problem rastuće potražnje – koliko god da se koriste drugi energenti potreba za novim proizvodima je sve veća i poništava efekat zamene uglja.

Globalna proizvodnja električne energije je i dalje vezana za ugalj kao glavni energetski izvor. Skoro 45% svih elektro varnica se stvara sagorevanjem uglja. Ovaj udeo raste od 2000. godine do danas, iako ako čitate prosečne medije ovo nije slučaj. Kapaciteti termoelektrana su duplirani u poslednje dve decenije na 2.045 gigavata (GW). Trenutno se instalira oko 200 GW a u planu je još 300 GW širom planete. Smanjenje kapaciteta nije na vidiku.

U Indiji se 75% struje proizvodi sagorevanjem uglja, što Ministarstvo za Ugalj te zemlje potvrđuje. Jasno vam je koliko je ugalj bitan ovoj zemlji da je čitavo ministarstvo posvećeno ovom energentu. Iz Kine i Indije dolazi veći deo rasta potrošnje uglja i za sada je nezamenljiv kao najjeftini izvor energije.

Ono što zeleni pokreti prećutkuju je činjenica da je ugalj jedan od najbitnijih izvora ekonomskog rasta nerazvijenih i srednje razvijenih zemalja. Samim tim igra veliku ulogu u rešavanju najbitnijeg globalnog problema – ekstremnog siromaštva. Kina je izvukla na stotine miliona ljudi iz siromaštva rapidnom industralizacijom svoje privrede u poslednjih 40 godina. Fundament te industralizacije je struja koja se proizvodi sagorevanjem uglja.

Prema prognozama WCA, pored svih napora da se ugalj zameni zelenijim izvorima energije, 2040. godine ugalj će i dalje učestvovati sa 22% u proizvodnji struje globalno i 39% u jugoistočnoj Aziji, gde je i najveća koncentracija svetske populacije. Smatram da su ova predviđanja pogrešna i da će ugalj i tada biti energent sa nejvećom zastupljenošću u proizvodnji struje. Tako i mora ostati sve dok postoji ekstremno siromaštvo u bilo kom delu planete.

Događaji u Ukrajini su još jedna potvrda značaja uglja jer se bitke vode oko ovog energenta. Ukrajina ima procenjene rezerve uglja od 60 milijardi tona. Preko 90% depozita leži baš u Donbasu oko kojeg se vode najžešće borbe između rusa i ukrajinaca. Te rezerve su oko 5% svetskih rezervi uglja tako da je jasno zašto se ova regija odvojila od Kijeva i priključila Rusiji. Sa preko 8 milijardi ljudi na planeti borba za ovaj resurs će se samo zaoštravati.

U strašnoj nesreći u rudniku uglja „Soko“, nastradali su Darko Zlatković (43), Nenad Trivunac (37), Petar Petrović (31), Radovan Grujić (47), Branko Čokorilo (57), Branislav Zlatanović (54), Bratislav Živković (59) i Bojan Stajić (34). Svakog dana oni, i njihove kolege ulaze u okna rudnika gde opasnost vreba. Svaki put kada upalite kompjuter, grejanje ili svetlo, ili kupite neku metalnu ili plastičnu glupost setite se ovih ljudi koji nam obezbeđuju ultra-komforan život.

Rusija i Bankrot?

Od početka invazije na Ukrajinu mediji spekulišu, a neki i agitpropuju ekonomsku situaciju u Rusiji. Samo par dana nakon početka rata govorilo se o ekonomskoj propasti najveće države na svetu, kao i iminentni suvereni bankrot. Nakon dvadesetak dana oružanih sukoba, ekonomska situacija je u suštini ista, a Rusija daleko od bankrota.

Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje definišimo šta je suvereni bankrot. Najkraća definicija je odbijanje ili nemogućnost da se servisiraju dugovi suverene države prema stranim investitorima i institucijama. Ne postoji zakon po kojima su države dužne da bilo kom investotoru vrate novac. To su ugovorne, a ne zakonske obaveze. Čak Charter Ujedinjenih Nacija u Članu 2 eksplicitno zabranjuje upotrebu sile zarad naplate nacionalnog duga. U civilizovanom svetu, onaj koji pozajmljuje novac drugome je dužan da osigura povratak istog bez prava upotrebe sile.

Jedan od aspekata besomučne propagande koja potpiruje rat u Ukrajini je finansijska situacija u Rusiji. Moskva tvrdi da im nije ništa, dok zapadni mediji, samo posle 20 dana okupacije ilustruju totalni kolaps ruske ekonomije. Istina, kao i uvek, nije ni u zvaničnim objavama niti u masovnim medijima.

Nivo Ruskog Državnog Duga u % prema BDP. Izvor dingeconomics.com

Nivo ruskog državnog duga je u 2021. godini zadržao sličan nivo kao 2020. godine – nešto ispod 18%. U makroekonomiji nivo ispod 50% se smatra odličnim odnosom, sa niskim nivoom rizika. Rate kamate i glavnice se servisiraju bez problema i mogućnost bankrota je minimalna. Nivo od 18% i manje je toliko nizak da je rizik od bankrota nepostojeći. Država ubire toliko poreza da s lakoćom otplaćuje taj nivo zaduženosti.

Ruski BDP je bio $1.483 milijardi u 2020. godini, tako da je ukupan ruski dug bio oko $265 milijardi. Ako u rezervama imaju $640 milijardi, onda je svakom jasno da je ruski finansijski bankrot nemoguć. Od ovih $265 milijardi samo se $40 milijardi odnosi na dugove Ruske Federacije kao države. Uporedbe radi, profit Gasproma u trećem kvartalu, dakle za samo 3 meseca 2021. godine, je bio skoro $8 milijardi. Ovo je prosta matematika koja svakoj iole obrazovanoj osobi daje jasnu sliku mogućnosti ruskog bankrota.

Pored finansijskog moguć je i tehnički bankrot. Ova vrsta se odnosi kada dužnik ima sredstva, ali iz nekog razloga ne plaća rate ili ne ispunjava druge ugovorene uslove. Mediji su na sva zvona najavljivali da će Rusija podleći tehničkom bankrotu zato što im je blokiran deo rezervi, a platni promet u problemu. Investitori u većini slučajeva imaji pristup blokiranim sredstvima ako to blokirana strana dozvoli. Tržište državnih obveznica je zrelo i razrađeno, tako da je tehnički bankrot moguć, ali malo verovatan. To je kao da vam neko privatno duguje novac, vi ne otvarate vrata da primite dug i onda trvdite kako je taj neko probio sve rokove za vraćanje duga.

Ruski dug je 1998. godine bio na astronomskih 144% BDP i izazvao je finansijsku krizu koja je protresla svet. Kulminacija raznih problema je došla u avgustu te godine sa devalvacijom rublje i prestankom plaćanja duga investitorima. Samo mesec dana pre toga Jelcin je zamenio šefa FSB-a Kovalova današnjim predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. Lekcija koju je on naučio je jednostavna – veliki suvereni dug je veliki problem. Od tog momenta Putinova strategija je dvojaka – bez dugova i bez nezaposlenosti.

Zahvaljujući ekonomskim reformama, koje su uglavnom ignorisane na Zapadu, Putin je suvereni dug sveo na statističku grešku, a nezaposlenost na prirodnu nezaposlenost, to jest nivo od oko 5% koji je i poželjan u zrelim ekonomijama kako pritisak na lične dohotke ne bi bio prevelik.

Nivo Nezaposlenosti u Rusiji. Izvor Svetska Banka.

U sredu, 16. marta Rusija je bez ikakvih problema uplatila ratu kredita mojoj matičnoj kući JP Morgan. Rata za kamatu od $117 miliona je prošla kliring kuću nakon dva dana, kako sistem zahteva. JP Morgan je dobio odobrenje za kliring iz američkog trezora, kao što pravilo nalaže, a rata uplaćena direktno iz centralne banke Rusije. Da je trezor odbio kliring, Rusija bi bila u bankrotu, ne zato što nema sredstava, nego zato što SAD odbijaju da prime ratu. Bankrot bi bio tehnički, a investitori bi se okomili na SAD i pravnim putem zahtevali naknadu. I šta mislite ko bi taj rat dobio?

Srbija i Zapadni Balkan u EU Za Godinu Dana?

Nemački ambasador u Srbiji je pre neki dan u privatnom razgovoru izjavio sa će Srbija, sa ostalih par zemalja zapadnog Balkana, rapidno ući u Evropsku Uniju. Taj pre neki dan je, naravno, bio posle početka ruske invazije na Ukrajinu, a pre dolaska zelene ministrice spoljnjih poslova Nemačke Analene Berbok u posetu našoj zemlji.

Za mnoge na Balkanu ovo su dobre vesti, iako je međunarodni poredak kojim je dominirala Amerika u poslednjih 30 godina u raspadu. Godinama govorim da je Evropska Unija birokratska tvorevine bez jasno definisanih linija moći, i da kao takva ne može da preživi svet u kome je realpolitik i dalje norma. Srbija će ući, unija će taljigati još par godina i raspašće se u svojoj nemoći neprilagođenog tela unutar postojećeg biološkog sistema. Pitanje je samo da li će raspad biti čehoslovački ili jugoslovenski

Svaki taksista i kelner će vam ovih dana objasniti kako je u Srbija u teškoj situaciji zbog rata u Ukrajini. Eto došao je momenat da se opredelimo i ako kažemo zapadu ne, slede sankcije, redovi za namirnice i benzin i atmosfera devedesetih. Ako se okrenemo protiv rusa imaćemo nedaće druge vrste. Kao mladi investitor sam naučio da je istina najčešće dijametralno od onoga što narod misli. Uostalom, da narod nešto zna, ne bi bio narod. U svetu investicija to se zove contrarian investing. Kada narod prodaje, ti kupuj, kada narod kupuje, ti prodaj.

Zvaničnici iz Brisela su pod velikim pritiskom. Cene hrane i energenata rastu gurajući inflaciju na nivo koji će imati veliki uticaj na standard života njihovih građana. Benzin je u Švajcarskoj preko 2.5 evra i država se sprema za eventualnost da cena dođe do 5 evra. Ko ima tank od 100 litara, mora da izvadi 250 evra a potencijalno 500 evra. Jasno je kakve će posledice ovi dodatni troškovi imati na super-komforan život razmaženih evropljana.

Ova činjenica, zajedno sa jasnim ruskim razlazom sa zapadnim finansijskim i kulturnim sistemom, ostavlja EU kao najslabiju kariku u lancu moći SAD, Rusija, Kina i EU. Kao nekada Jugoslavija, EU se bavi birokratskim glupostima a ne rešava konkretne probleme sa kojima se suočava. Evo samo nekoliko: vojska i sigurnost, poreski sistem, granice, Kipar, Katalonija, Kosovo, Bosna, Turska i naravno Rusija. Sudbina svakog sistema koji ne rešava svoje tekuće probleme je, naravno, propast. U današnjoj Evropi je bitno da mogu sebe da zovem TO ili ONO, i da morališem o ljudskim pravima, a sve ostalo će se rešiti samo po sebi.

Zato je zelena ministarka Berbok, u Beograd umesto velikog štapa donela malu šargarepu: rapidni ulazak Srbije, i drugih post-jugoslovenskih država i kvazi-država:

„Vidimo koliko su važne naše vrednosti zalaganje za mir, slabilnost i demokratiju, za nas kao Nemačku to znači da moramo da doprinesemo u regionu. Centralni spoljno-politički prioritet Balkana je jasan, želimo da Srbija bude punopravni član EU, ubeđeni smo da Srbi imaju pravo na život u našoj zajedničkoj kući, zato su potrebne reforme u vladavini prava, podržaćemo Srbiju iskreno“

U prevodu koji je nemački ambasador privatno ponudio to znači: ne možemo da verujemo šta rusi rade, i frka nam je, tako daj što brže da vas integrišemo u Evropsku Uniju. Slavna poglavlja – retardirani način pristupa EU, gde je jedna raspadnuta Bugarska unutar Unije, a jedna Makedonija nije – će preko noći biti ispunjena iako godinama mi primitivni balkanci ne umemo da prepišemo 6 zakona i 4 uredbe. I eto, bugari, rumuni i hrvati su tako skockali svoje države da smo svi zbunjeni totalnim egzodusom njihovih populacije u zemlje Zapadne Evrope.

Rasistički predsednik Francuske Markon, koji nigde ne propušta priliku da istočne evropljane podseti da su niža rasa, sada češe svoju glavu zbunjen Putinovim potezima. Njegove tirade o evropskim vrednostima izazivaju mučninu jer neki su podobni evropljani, a neki su untermensch. Tek sada je njemu i nemcima jasno da je rapidno guranje Zapadnog Balkana u EU jedini način da se Rusija bar malo obuzda u ovoj regiji.

Jasno im je da će svaka ucena ili pritisak gurnuti srbe da se totalno okrenu Rusiji. To sada ruši koncept štapa i šargarepe. Brutalna ruska invazija ih je podsetila da su niže rase ovog regiona nekoliko puta tokom istorije otimale te štapove i lomile ih o leđa tih istih sila. Zato se sad pesma rapidno menja, Kosovo nije problem, afere nisu problem, a ni grafiti nisu problem. Jedan je odavno prekrečen u Terezinu ali i dalje odzvanja holovima ovog kazamata: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu“

Kina je Ključ Mira u Ukrajini

Geopolitička scena se na prvi pogled menja brzo i neočekivano. Izbijanje rata u Ukrajini je šok za ljude širom Evrope i sveta. Ali iza kulisa se procesi dešavaju mesecima ako ne i godinama koji vode radikalnim razvojem situacije.

Mnogi od vas se sećaju 1990. godine i činjenice da je većina nas razarajuće jugoslovenske ratove smatrala nemogućim. Danas neiscrpne analize pružaju pregršt teorija zašto su se ratovi desili, ali te godine usamljeni glasovi koji su upozoravali na katastrofu su se čuli u društvenoj daljini toliko tiho da je to danas zaglušujuće.

Ruska invazija pripremana je logistički mesecima unapred a dogmatski godinama. Od 2014. godine i obojene revolucije na Majdanu ruski jastebovi su spremali odmazdu i vraćanje Ukrajine pod okrilje Ruske Federacije. Danas samo gledamo finale za koje smo naivno smatrali nemogućim; istorija se ipak nastavlja.

Danas kada smo u ovom čabru, zajedno sa ukrajincima i rusima, postoji samo jedno pitanje: kako zaustaviti rat? Jedna zemlja, to jest njen lider, drži ključ zaustavljanja rata u Ukrajini. To je Kina i predsednik Si Đinping. Ne računam činjenicu da Putin može jednom rečenicom da prekine razornu akciju.

Nova ruska doktrina – konstruktivna destrukcija, o kojoj sam pisao pre neki dan, još nije dobila svoj momenat u medijima, ali poznavajući ko danas piše po zvaničnim medijima, čekaćemo još par nedelja da sažvaću gradivo. Dve su osnovne poluge nove doktrine: totalni ekonomski, politički i kulturni raskid sa Zapadom i drugi, još bitniji, okretanje azijskim tržištima i Kini.

Dok Zapad nemoćno cvili i ukazuje na sankcije koje će uništiti Rusiju, njihove službe veoma dobro znaju Putinove planove. Kina je njegov glavni oslonac i adut. Finansijske veze koje izbegavaju zapadni finansijski sistem rade punom parom između dve zemlje i već svi trče u Peking da se pridruže sistemu koji je alternativa SWIFT sistemu plaćanja. Kineski Cross-Border Interbank Payment System (CIPS) je sada na putu da postane dominantan sistem plaćanja u Aziji. Ako se to dogodi kineska valuta će postati istinski konvertabilna što je cilj kineskih vladara već 40 godina. To je prvi benefit koji Kina ima od konflikta Rusije i Zapada.

Doktrina konstruktivne destrukcije takođe definiše novi društveni ustroj u Rusiji koji će biti skoro identičan kineskom. Slede otvorene zabrane političkih aktivnosti van službene retorike i postavljanje Putina za doživotnog vladara. Disidente će tretirati kao Kina, to jest slede likvidacije i dugogodišnje robije. Ekonomski uspeh Kine kao totalitarne države je ruskim jastrebovima uzor i liberalna demokratija će sada otvoreno biti odbačena.

Trgovinska razmena između Rusije i Kine. Izvor Svetska Banka.

Rusko-kineska trgovinska razmena raste rapidno od događaja u Ukrajini 2014. godine i prošle godine je iznosila $147 milijardi. Kineski zvaničnici su nakon invazije potvrdili da ne samo da neće uvesti sankcije Rusiji nego će trgovinska razmena dostići $250 milijardi do 2024. godine. Grafikon ilustruje ubrzan rast ekonomske aktivnosti dve zemlje.

Kada je Zapad uveo sankcije srbima, svaka veza je bila prekinuta i država ekonomski slomljena za manje od mesec dana. Sve finansijske veze su prekinute i ništa iz zemlje nije moglo da izađe ili uđe. Posledica toga je bio pad BDP od preko 50% i rapidno siromaštvo koje je preplavilo stanovništvo. Ko nije pročitao Ekonomiju Destrukcije Mlađana Dinkića sada je vreme.

Dok mediji pogrešno nariču o devastirajućim sankcijama gas slobodno teče a plaćanja se dalje vrše za isporučene energente između Rusije, Evrope i SAD. Srbija je bila pod sankcijama svih članica Ujedinjenih Nacija i sva ino-ekonomska aktivnost se bazirala na švercu. Rusija je pod sankcijama samo Zapada i Japana, dok se ostatak sveta za sada ne meša. Zemlje kao što su Turska, Brazil i Indija su već dale zvanične izjave da neće uvoditi ekonomske sankcije Rusiji. Sledeća ilustracija pokazuje mapu zemalja koje su delimično sankcionisale ruse. Toliko o strašnim sankcijama Rusiji koje plave naslovne strane medija.

Države koje su uvele delimične sankcije Rusiji. Izvor Global Times India.

Dupli standard koji uočavate između naših sankcija i današnjih Rusiji je kristalan. Kada nema ozbiljnih ekonomskih posledica po Zapad, oni su nemilosrdni. Kada ima, onda nisu spremni da rizikuju ni zalogaj svog životnog standarda. Kinezi sada jasno vide koji je prag bola Zapada i već trljaju geopolitičke ruke. To je drugi benefit za njih.

Bliskost Rusije i Kine se videla i pre neki dan kada su zapadne službe pustile u etar informaciju da je Putin sačekao sa invazijom dok traju olimpijske igre u Kini. Ovo nije mala stvar jer je Ukrajina gomilala ljudstvo i opremu blizu Dombasa, nekih 120.000 trupa, što je malo poznata informacija u zapadnim medijima. Putinu se žurilo. Tek nakon završetka olimpijskih igara kinezi su dali zeleno svetlo ovoj operaciji koja će promeniti globalni sistem bezbednosti. Za uzvrat rusi će kinezima dati punu podrški kada Kina odluči da osvoji Tajvan. Taj potez je sada neminovan i kinezi će mudro sačekati pravi momenat. To je treći benefit.

Nemoguće je ući u dublji razgovor sa beogradskim kinezima a da se ne pomene bombardovanje njihove ambasade 1999. godine u našem glavnom gradu. Za mnoge kineze ovo je rana koja simbolizuje njihov prezir prema Zapadu i liberalnim vrednostima. SAD ne mogu da očekuju da će Kina u ukrajinskom konfliktu držati zapadnu stranu ni pod kojim okolnostima. Ovo je vanredna šansa da se Kina promoviše kao ključni igrač u mlaćenju Rusije i Amerike preko ukrajinskih glava.

Ako je već tako, onda smatram da Kina mora što pre da insistira na miru u Ukrajini. Predsednik Si je jedini koji ima bilo kakvu polugu moći nad Putinom, i mora da je iskoristi za mirovne pregovore koji će rezultirari nekom vrstom Dejtonskog Sporazuma. Zapad, Ukrajina i Rusija moraju biti strane u sporazumu, ali je Kina ta koja ima polugu da privuče Putinovu stolicu za sto. Samim tim mora da zauzme centralno mesto u mirovnim pregovorima. Ovo je i četvrti benefit koji će Kina izvući iz ove situacije.

Pitanje je da li je ovo prihvatljivo Americi koja ne shvata koliko je percepcija njene moći smanjena u poslednje dve decenije. Kineska ekspanzija za to vreme ide na štetu najviše SAD a manje impotentnoj Evropi. Svaki dan bez mirovne konferencije je dan devastacije ukrajinskih života i imovine. Ako su amerikanci iskreni, neće stajati na putu miru.

Dok ovo pišem upravo ministar Kine Van Ji poziva SAD, NATO i EU da uđu u racionalni dijalog sa Rusijom i „da se suoče sa protivrečnostima i problemima koji su se gomilali godinama, kao i da obrate pažnju na negativan uticaj koji je dosledno širenje NATO-a na Istok imalo na bezbednost Rusije.“ Uz to dodaje da Kina podržava pregovore dve strane. Kinezi znaju da od direktnih pregovora nema ništa, kao što ih nije bilo ni u Bosni. Tek organizacijom gore navedenih igrača, mirovna konferencija može da zaustavi rat. U Dejtonu su lidersku poziciju zauzele SAD, ovaj put Kina je jedini mogući izbor. Mnogima se to neće svideti, ali je rat ipak gora opcija.

Kinezi sada gledaju bele ljude sa visine, kako se mlate i svađaju, ostavljajući iza leđa nekoliko vekova bele dominacije. Samo pre dve godine, sa početkom pandemije COVID-19 virusa, bili su izloženi ruglu i pritiscima. Sada se predsednik Si nameće kao jedini mogući mirotvorac. I neka je tako ako za bolje ne znamo.

Otpadnici Anje Mijović

Još u bivšoj Jugoslaviji žanrovska književnost je neretko bila diskriminisana. Gurana u književne balkanske podrume, nije smela da digne glavu od ‘prave, duboke’ književnosti. Danas je situacija promenjena i još jedan dokaz je odlična knjiga Otpadnici spisateljice Anje Mijović. Delo je kriminalistički triler i njen prvenac koji stoji rame uz rame sa velikim stvarateljima ovog ženra kao što su Ann Cleeves ili Louise Penny.

Kada ugledate knjigu na polici knjižare ne bežite od 680 strana pozamašnog izdanja Čarobne Knjige; tu su Slučaj Prvi i Slučaj Drugi, dakle dve knjige u jednoj. Anja je prvu napisala još pre tri godine dok je Slučaj Drugi izašao prošle godine u obliku ovog izdanja. Prvu knjigu su mnogi promašili – stara boljka prvenca koji nije imao nikakvu marketinšku podršku.

Od navike da sve knjige pročitam do kraja sam odustao još pre 25 godina zbog velikog broja stranica koje profesionalno moram da prođem svaki dan. Uvek sam na početku bar desetak knjiga koje delim na profesionalno štivo i štivo za dušu. Diskriminaciju pravim unutar ove druge grupe gde se trudim da dobro istažim delo pre nego što se odlučim da se zatrujem tuđim mislima.

Anja je jedna od onih Facebook frendica koje sam zakačio tokom pandemije COVID 19 virusa. Dramaturškinja po profesiji, mislim da smo se i digitalno upoznali prepirući se oko nekih pandemijskih mera. Inače njeni postovi su bez zadrške, duhoviti i jasni – kao i njen književni stil. Baš kroz te postove sam i saznao da je autor Otpadnika i nakon nekoliko iskrenih pohvala drugih fejsbukaša odlučio da pazarim.

Slika preuzeta sa bloga Anje Mijović Direktna Reč

Kada odvojiš sat vremena da čitaš knjigu, a onda shvatiš da je proletelo par sati i da si na pola knjige svaka velikoumna kritika je izlišna. Samo zakazani sastanak na koji sam kasnio me odvojio od ovog trilera koji vozi kao dela Agathe Christie. Formiran u slikama, poput scenarija, Prvi Slučaj i jeste prerađeni scenario koji nikada nije video ekran (thank God). Volim kada autori ne kriju svoju osnovnu profesiju nego je koriste kao oruđe u svom radu. Način na koji Anja piše je već formirani stil, nadgrađen od početnog scenarija u precizan književni jezik. Ako ste kao ja, i niste veliki ljubitelj pokretnih slika, ne čekajte da se ovaj roman pretoči u seriju ili film nego se sladite Anjinim junacima kroz sopstvenu umnu režiju.

Beograd i Srbija koju opisuje kroz odeljenje za visokotehnološki kriminal je baš onaj koji poznajemo. Junaci su baš to – junaci koji se boksuju sa mračnim delovima velegrada kao u klasičnim delima ovog žanra. Minimalizam koji proizilazi iz dramaturškog pristupa stvaranju je taman toliko ugojen da se slike ređaju potpune dok ne gube na dinamici. Da se vrnemo na Anjin barabski fejsbuk stil – knjiga brale vozi.

Nije u redu da vam otkrijem ni deo priče jer žanr je žanr, i za sladokusce ovo je delo koje sa svakom stranicom približavanja kraju stvara osećaj bedaka jer, baš to, dolazi kraj. Ubistva, korupcija i pedofilija su elementi kojima Anja današnji Beograd i Srbijicu slika hirurški tako da lako upali prljavu maštu i pokvarene strasti čitaoca.

Jasno je da će Anjin rad naći put do ekrana. Ali prava vest je da Anja piše treći deo Otpadnika koji izlazi ove godine. Šansa je da će delo postati jedan od kriminalističkih serijala kojim će junaci Uroš, Andrej i Vera postati deo srpskog vernakulara.

Zato pohitajte do knjižare i eto načina kako da provedete nadolazeći vikend i odvojite se od mračnih vesti koje nas zapljuskuju ovih dana. A vi lenčuge čekajte da se snimi serija.