Novi Soj Covid-19 je dobio ime: Omikron

Pandemija ne miruje. Pored vakcina koje se sad masovno distribuiraju širom sveta zaraza i dalje raste u velikom broju zemalja. Delta soj, koji se pokazao kao zarazniji trenutno hara ali je dobio konkurenciju iz Afrike: Omikron soj.

Svetska Zdravstvena Organizacija ga je zvanično nazvala B.1.1.529 ali su brzo došli do nadimka još jednog slova iz grčkog pisma: Omikron. Petnaesto grčko slovo je ime čiji je osnovni cilj da se nomenklatura sojeva prebaci iz domena geografskih odrednica na neutralno polje. Omikron je otkriven pre nekoliko dana u Južnoafričkoj Republici, tačnije u utorak 23. novembra u provinciji Gauteng. Zdravstveni radnici su daleko obrazovaniji o koroni nakon dve godine pakla pa sada brže i preciznije otkrivaju nove mutacije virusa.

Prvi slučajevi pokazuju da Omikron može da zarazi i one koji su preležali koronu. Ovaj soj ima preko 30 mutacija na svom proteinskom spajku što je duplo više od Delta soja. Brza analiza nije optimistična i glavno pitanje je kako će vakcinisani reagovati na Omikron. Broj zaraženih od korone je u Južnoafričkoj Republici skočio sa 270 pre petnaest dana na preko 1200 juče. Lekari ukazuju da ovaj skok može biti posledica pojave Omikrona jer većina zaraženih dolazi baš iz Guateng provincije. Moraćemo da sačekamo još nekoliko dana kako bi statistika imala smisla.

R faktor, koji pokazuje brzinu širenja zaraze je u proseku 1.47 na teritoriji čitave zemlje. Ali je u provinciji Guateng 1.93 što nisu dobre naznake.

Vakcine će verovatno biti efektivne ali je pitanje da li će istim intezitetom štititi i od Omikron soja. Sada već poznata struktura korone pokazuje da što je više mutacija na proteinskom spajku, ili šiljku, to je efikasnost vakcine manja.

Novi lekovi protiv Covid-19 virusa se sa istim žarom bore protiv svih sojeva jer sprečavaju da se virus replicira. Tako da su lekari optimistični da će lekovi i protiv Omikrona imati isto dejstvo.

Trenutno nema naznaka da li su simptomi jači ili slabiji. Potrebno je da prođe nekoliko nedelja da bi SZO sumirao statistiku zaraženih Omikron sojem. Ostaje nam nada da je ova mutacija simptomski slabija.

Za sada je soj ograničen na Afriku sa nekoliko slučajeva u Hong Kongu i po jednim zaraženim u Izraelu i Belgiji. Iz dosadašnjeg iskustva sa koronom znamo da je samo pitanje vremena kada će se raširiti Evropom i Balkanom.

Ovo je još jedan razlog za intenzivniju vakcinaciju, naročito među mladima. Dolazi hladno vreme proslava i žurki pa je potrebno dalje primenjivati covid digitalne propusnice. To jeste jedan nivo narušavanja građanskih prava ali moramo ga kratkoročno primeniti kako bi se ova agonija okončala. Austrija je ponovo uvela lockdown na šta su građani veoma burno reagovali. Psihološke bolesti su u porastu i one polako odnose sve više života jer su posledice pandemije sve dublje. Austrija je uvela i kontraverznu meru obavezne vakcinacije od nove godine. Ostaje da se vidi kako će građani reagovati na tu odluku. Direktan uticaj na ljudsko telo od strane države je po meni neprihvatljiv čin i nadam se da će Austrijski narod ustati protiv te mere. Kao vakcinisan i busterovan i dalje čvrsto stojim da je obavrezna vakcinacija narušavanje osnovnih ljudskih prava. Ali ljudi bocnite se!

Zašto smo Politički Podeljeni – Jonathan Haidt

Profesor Jonathan Haidt je psiholog i predaje na prestižnoj Stern bizniš školi pri New York univerzitetu. Autor je sada već legendarne knjige Pravedan UmZašto su Dobri Ljudi Podeljeni Politikom i Religijom. Izdata još 2013. godine ova knjiga je sve aktuelnija kako godine prolaze. Glavna teza je da su političke i druge društvene podele među ljudima rezultat dugih evolutivnih procesa.

Profa Haidt tvrdi da nam se intezitet samo pričinjava i da uvek težimo nekom od plemena jer nam instikt tako nalaže. Hiljadama godina plemena koja su bila moćna i dobro organizovana su pobeđivala druga u stalnoj borbi za teritoriju i resurse. Iz tog miljea se stvara kognitivni diskurs nas protiv njih – mi smo dobri a oni su zli. Tako oni drugi postaju ružni, pakosni, nemoralni i neverujući. A mi lepi, dobri, saosećajni i verujući.

Partizani i četnici u Srbiji ili republikanci i demokrate u SAD su dva savršena primera dubokih političkih razlika između ljudi koji su stasali u istoj kulturi i sličnom socio-ekonomskom okruženju. Kliknem na fejsbuk ikonicu i za par minuta nađem neku besmislenu svađu između ovih plemena. Kako pratim politiku i društvo u obe zemlje plemenske podele, ili tribalism na engleskom, su na svom vrhuncu ovih dana. Ili nam se pak tako čini.

Samo uzmite dnevnu štampu bilo gde u bilo kom periodu. Glavno štivo je uvek da neki tamo prave probleme i da je neophodno obračunati se sa dotičnima. Mediji su uglavnom nicali kao politički pamfleti partija koje su nametale javnom mnjenju svoj plemenski stav. Ovaj model je, tvrdi profesor, prisutan od najmanje društvene jedinice – porodice, pa do najveće – moderne države. Šta je moderna država do običnog plemena koja samo kompleksnom birokratijom pokušava da prikrije suštinski primitivnu plemensku organizaciju. Naša država je uvek u pravu i one tamo druge države nam rade o glavi. Kada ste uostalom poslednji put čuli nekog ambasadora da otvoreno stane na stranu druge države? Pleme bi ga odmah razapelo na društveno prihvatljiv način dotične ere.

Ilustracija u dnevnim bečkim novinama: srbi su uoči i za vreme Prvog Svetskog Rata prikazivani kao zlo, pokvareno pleme koje je smrtni neprijatelj divnim i civilizovanim austro-ugarima.

Odličan primer naše inklinacije ka plemenskim podelama su moderni zatvori. Većina zatvorenika se pri prijemu u instituciju brzo prikloni nekoj od postojećih grupa radi fizičke zaštite. Istraživanja pokazuju da ljudi koji često nemaju nikakve veze sa osnovnim vrednostima grupe veoma brzo prihvataju iste zarad lakšeg preživljavanja teških uslova. Interesantno je da na kraju iskreno veruju u iskrivljene vrednosti zatvorskih bandi. Profesor Haidt tvrdi da je evolucija stvorila mehanizam prihvatanja plemenske organizacije jer je preživljavanje lakše unutar tih jedinica nego pojedinačno.

Tako i narativ plemena postaje bitniji od dnevne istine. Reputacija grupe je iznad bilo čega drugog – istine, pravde i drugih filozofskih koncepata. On tvrdi da je ideju za knjigu dobio jedne večeri kada ga je supruga upitala zašto ponovo nije oprao sudove. Ispričao joj je dugu i komplikovanu priču kojom je umirio ženu. Iako je prvo sam sebi poverovao ubrzo je shvatio da je priča daleko od istine nego mu se jednostavno nisu prali sudovi. Kao član muškog plemena nikada nije bio lud oko ovog dela kućnih poslova i stalno je pravio izgovore i lažuckao. Tada je kaže shvatio da je plemenska organizacija jedna vrsta odbrane od neželjenog razvoja događaja, u ovom slučaju ribanja sudova – aktivnosti koja je podsvesno vređala njegovu pripadnost muškom plemenu.

U poslednjoj deceniji političke podele su dodatno začinjene ulogom društvenih medija. Na datim platformama skoro svaki čovek na planeti može otvoreno da kaže što mu je na duši. Svaki čovek unutar postojećih demokratija moram naglasiti jer u Severnoj Koreji se i dalje gubi život ukoliko izgovorite nešto protiv krvožednog vođe.  Tako da je danas naš pristup političkom narativu apsolutan. Otvorimo oči, zgrabimo telefon pre kafe i neko nam odmah digne živac jer brani mural ili ga pak napada, izaberite već stranu.

Severna Koreja i njen komunistički sistem su takođe odličan primer plemenske podele. Unutar ovog društva sva druga plemena su uništena i sama najava rezurekcije nekog drugog političkog okupljanja je razlog za likvidaciju. Totalitarni režimi su shvatili jednostavan princip: jedini način da ugušiš narativ drugog plemena je da ga fizički uništiš.

On takođe primećuje da plemenske podele dolaze u talasima ili ciklusima. Na globalnom nivou pominje 1930-te i porast ekstremnih ideja fašizma i komunizma koje su kulminirale Drugim Svetskim Ratom. Takođe pominje i 1960-te i seksualnu revoluciju koja je kulminirala širenjem prava žena i ljudi drugih seksualnih orijentacija. Plemenska težnja, kao što vidimo, često ima i pozitivne društvene rezultate. Uostalom naše udruživanje u škole, sportske klubove i nevladine organizacije je takođe proizvod plemenskog instikta. Ovaj vid udruživanja nam uglavnom donosi benefite i zadovoljstvo.

Haidt primećuje da su 2010-te početak još jednog ciklusa. Ovog puta pažnju posvećuje momentu 2009. i 2012. godine kada Facebook i Twitter dodaju Like i Retweet dugmad. Odjednom su sve marginalne grupe dobile šansu da se prepoznaju i preporuče širokim narodnim masama. Ako si voleo da jebeš koze uglavnom si pre like dugmića to radio usamljeno u privatnosti svoje štale i tu aktivnost krio od okruženja. Bio si usamljen i mislio da si jedini degenerik u selu. Onda ti fejs jednog jutra baci članak gde opisuje kako neki drugi čoban ljušti kozu bez blama i ustezanja. Vidiš njih 120 lajkovali članak. Ček, ček da vidim ko su ovi. Onda počnete da se peckate u inboxu i za par dana eto grupe Ako Koza Laže Rog ne Laže. Odjednom nisi degenerik, imaš community, drugare, saborce, imaš bre kome dušu da otvoriš.

Profesor objašnjava povećanu društvenu buku i bes kao ciklus polarizacije. Taj ciklus se dešava kada sve strane nagnu ka ekstremima i dijalog se svede na slepo ponavljanje plemenskih floskula: mi smo divni, oni su grozni. Period pred raspad Jugoslavije je savršen primer. Nemoćna balkanska plemena nisu našla način kako da se društveno-ekonomski prilagode novom svetskom poretku i ulaze u ciklus polarizacije. Svi znamo da se taj ciklus završio ratovima i razarenjem gde su svi nešto izgubili. U Čehoslovačkoj se taj ciklus završio mirnim rastankom i rapidnim ekonomskim razvojem obe zemlje. Ciklusi mogu da se završe dobro ili loše, i isključivo su rezultat rada društvenih lidera, ponajviše političara.

Raspad Jugoslavije je primer kako ciklus polarizacije može da dovede do ratnih razaranja i dugogodišnjih posledica.

Zašto je knjiga profesora Haidt-a toliko bitna? Sve navedeno je logično i kao da smo sve to znali pre njegove teorije. U tom grmu leži zec, jer je njegov zaključak da su podele ne samo neizbežne, već evolutivno usađene u ponašanje Homo sapiensa. Kao što moramo da zevamo, tako moramo i da se plemenski delimo. Njegov zaključak je da se prvo pomirimo sa tom činjenicom a onda radimo na rešenjima i diskursu koji će cikluse polarizacije uvek navoditi na vodenicu dobrih rešenja, što dalje od konflikta. Bilo bi dobro da neko prevede i objavi ovo delo, i da se kopija pošalje svim balkanskim političarima i društvenim čimbenik.

Mikser House Đe Si? Fališ Beogradu i Evropi

Najbolji sir koji sam ikada gricnuo sam pazario u Mikser House-u pre nekoliko godina. Bila je to neka izložba hrane malih srpskih proizvođača na koju smo svratili onako usput, pre izlaska u dgra. Taj kozji sir mi i danas ‘luta kroz terase svijesti’.

Otvoren 2012. godine kao konceptulni prostor, Mikser je imao šmekersko osmišljen enterijer, sa funky prodavnicom i svakovečernjim događajima. Tu ste mogli da čujete srpske bluzere, da prisustvujete raznim debatama ili jednostavno svratite na piće pre ili posle večere. Ko je u Mikser dolazio, zna o čemu pričam a ko nije š’a da ti radim, mnogo si propustio/la.

Mikser je čedo bračnog para Lalić, Maje i Ivana, sa kojima sam ručao u staroj kafani Vuk pre neki dan. Uz ajvar, kajmak i rakijicu lementirali smo o sudbini ove ideje koja je imala šansu ne samo da osvoji Balkan, nego i čitavu Evropu. Ona arhitekta, a on pisac i profa, deo su urbanog jezgra Beograda kao što je Pobednik deo Kališa. Kada ih sretneš na gomili odmah ti je jasno odakle je došla i kreativnost i čudna toplina tog kulturnog unikata koji beograđani stalno pominju ali nikako da obnove.

I tu dolazimo do ključnog pitanja: kako obezbediti kontinuitet kulturnih fenomena bez oslanjanja na državne resurse? Supruga Nevena mi je još pre desetak godina postavila očiotvaračko pitanje: zašto srbi grade zdanja koja ne mogu redovno da održavaju? Moj američki mozak je došao do brzog odgovora i objasnio da sredstva potrebna za održavanje ne obezbedimo unapred i onda ne znamo kako da platimo redovne troškove. Svako zdanje traži mesečna sredstva za opravke, čišćenje i održavanje. Tako u New York-u za stan plaćaš mesečno održavanje na koje se ugovorno obavežeš pri kupovini nekretnine. Cifre su uvek visoke ali je zato svaki ulaz sređen, čist kao suza i neretko ima čuvara. Njujorčani se ne hvale poršeima i roleksima nego visinom mesečnog održavanja koje plaćaju. Cifra ti odmah kaže u kakvom kraju i u kakvoj zgradi žive. Scene beogradskih ulaza i zajedničkih prostorija ne moram da vam opisujem, grcate u njima svakodnevno.

Isto je i sa kulturnim zdanjima. Neko mora da plati sav taj kulturni plezir. Mikser je imao savršenu lokaciju, usađen usred Savamale i njenog brehtovskog feeling-a, sa razvaljenim fasadama i samostojećim apokaliptičkim zidovima. Pohađao sam OŠ Radojka Lakić, iza ćoška na štajgi tako da mi čitav taj potez budi samo toplinu oko grudnog koša. Sivilo, picin park, bioskop Partizan i Savamala su razvaljeni Beograd koji ružnoću pretapaju u duh. Mikser House prostor su iznajmljivali od privatnog vlasnika, pa su bili izloženi tržišnoj neumoljivosti. Nakon trećeg poskupljenja bili su primorani da napuste prostor na opšti šok svojih fanova.

Pokušali su da premeste Mikser na Dorćol kao i da otvore sledeći u Sarajevu. Festival živi ali je house na žalost trenutno čardak ni na nebu ni na zemlji. Koncept je zahtevao bazu, centar iz kog bi se koncentrični krugovi kulturice širili prvo na Balkan pa onda i na ostatak Evrope. Srbija je na taj način propustila šansu da dobije ‘generalštab’ koji ovoga puta ne bi uticao na region i Jevropu puškam nego perom.

Lalići su imali pravi instinkt – stvoriti kulturni koncept koji će održavati sam sebe. Bez učešća države i smrdljivih kulturnih institucija. Kao neko ko na kulturu gleda opet tim američkim mozgom, na ručku sam ušao u svoju standardnu tehno-anarhističku tiradu veselog egzistencijaliste. Ivan me zna ali prvi susret sa Majom je ostavio u mini-šoku dok sam joj objašnjavao da je budućnost umetnosti u veštačkoj inteligenciji i eliminaciji Homo sapiensa sa scene. Ali Maja se nije dala zbuniti rakijskim izlaganjima propalog filozofa tako da je razgovor vešto vratila na zemlju.

Evropa trenutno nudi sredstva za projekte ovakve vrste. Mikser koncept je savršen primer šta Balkan može da ponudi trulom Zapadu: kulturološku mučkalicu  umetnosti, dizajna, hrane i istorije. Taj miks je već spakovan u projekat Mikser House. Zaključili smo da Srbija ne može da priušti da Mikser ostane ‘trajno zatvoren’ kao što nam to zli google search gura pod nos.

Rastali smo se jer sam žurio na golf ali uz čvrsto obećanje da ćemo pokušati da oživimo koncept. Preuzeo sam na sebe da pomognem oko biznis plana i osmišljavanja načina kako da koncept prihoduje na održiv način. Ivan i ja bi verovatno i dalje krčmili boemske teme u kafanskom dimu ali nas je Maja navukla na ono ‘what’s the next step?’ Pa da se nađu sredstva za održivo postojanje Miksera. I naravno da se isti vrne u zavičaj, našu slatku smrdljivu Savamalu. A odatle u okupaciju trule Jevrope.

Kritička Teorija Rase – Ili Kako će Teorija Slomiti Leđa Amerike

Rasizam je u SAD ono što su nacionalizmi na Balkanu – otrovna društvena pojava koja u drugima vidi neprijatelje. Spolja se čini da je Amerika daleko napredovala u rasnim odnosima i da je društvo tolerantnije nego u predhodnim decenijama. Pozicija crnaca i drugih rasa je daleko od stereotipa o obespravljenim masama koje trpe kako političku tako i fizičku torturu. Ali pobornici Kritičke Teorije Rase – Critical Race Theory, CRT u daljem tekstu, smatraju da je rasizam duboko institucionalizovan u SAD i da ga je skoro nemoguće iskoreniti.

Osnovna teza CRT je da se američka istorija i institucije moraju gledati kroz prizmu rase i rasizma. Pobornici ukazuju na to da su koreni duboki i sežu među same osnivače najstarije demokratije na svetu. George Washington, Thomas Jefferson i James Madison su bili robovlasnici sa velikim brojem ljudi u vlasništvu. Oni koji su učestvovali u stvaranju najliberalnijeg političkog proglasa u novijoj istoriji su u isto vreme bili brutalni i primitivni isključivanjem crnaca iz svih društvenih tokova. Bez moralnog ustezanja bili su vlasnici ljudi.

CRT se često svodi na sistemski rasizam, gde su društveni pokazatelji jasni i evo dva primera. Prosečna bela porodica je čak sedam puta imućnija od prosečne crne porodice. Ova statistika proizilazi iz decenija duge tradicije segregacije gde je crncima bilo teže da kupe nekretninu i tako stvore imetak. Banke su decenijama rasnom diskriminacijom ređe odobravale kredite crncima. Tako se i stvorio ovaj neverovatan jaz.

Drugi primer je broj zatvorenika u američkim zatvorima. Naime crnaca ima skoro 5 puta više u zatvorima po glavi stanovnika nego belaca. Ironično je da je ova brojka u stvari uspeh jer je u prošlosti zatvorenih crnaca bilo do deset puta više nego belaca.

Slika ilustruje ‘napredak’ u broju zatvorenika po rasnoj osnovi. Belci čine 57% dok crnci čine 14% populacije SAD.

Iz ove dve brutalne brojke jasno je da je čitav pravni i ekonomski sistem okrenut protiv crnaca. CRT tvrdi da su i koraci koji su učinjeni zarad slobode crnaca uvek načinjeni u momentima kada su se poklapali sa interesima bele većine. Jedan od prvih tekstova koji danas spadaju pod osnovnom literaturom CRT je “Brown v. Board of Education and the Interest-Convergence Dilemma,” koji je profesor sa Harvarda Derrick Bell napisao jos 1980. godine. Samo oslobađanje crnaca iz ropskih okova dolazi u vreme velike krize u SAD koja preti da državu podeli na dva dela. Bell navodi da je sever tada iskoristio oslobađanje crnaca da bi sačuvao zemlju i uništio zagovornike Konfederacije. Kao potvrdu svoje teorije navodi da država nije učinila ništa da bi sve te ljude integrisla u društvo. Mnogi bivši robovi nisu mogli da nađu zaposlenje godinama nakom liberalizacije. Nepismeni i ubogi, oni stvaraju klasu ljudi koji su ‘višak’ u novom američkom društvu i sa tim ljudima Amerika ne zna šta će do dana današnjeg.

Sledeći primer koji profesor navodi je segregacija. Crnci i belci i nakon građanskog rata ostaju društveno podeljeni – ne jedu i istim restoranima, ne spavaju u istim hotelima i ne idu u iste škole. Profesor navodi da je odluka Ustavnog Suda iz 1954. da zabrani segregaciju u školama došla kao odgovor pretnjama koje je nametao Sovjetski Savez. Rusi su konstantno publikovali položaj crnaca u SAD – linčovanja i silovanja su bili način da se pokaže da je američka sloboda tu da u njoj uživaju samo belci, dok su crnci osuđeni na položaj sličan onom kada su bili roblje. Pod ovom pretnjom i aktivnim sovjetskim agitovanjem da se crnci pobune Vrhovni Sud je tankom većinom ukinuo segregaciju.

Iako je Vrhovni Sud još 1954. godine doneo odluku, svet pamti slike šestogodišnje Ruby Bridges koja pod zaštitom FBI ulazi u belačku školu dok je desetine divljih protestanata agresivno vređaju. To se dešava 1960. godine i još je jedan primer da se promene u rasnim odnosima dešavaju brzinom puža. Intervju koji je dala pre nekoliko godina opisuje prvu godinu kada je svaki dan četvorica agenata ispraćaju do učionice. U svesti joj se urezala jedna gospođa koja je danima čekala pred školom sa crnom lutkicom u malenom kovčegu.

Iako je teško zamisliti ovakvu vrstu ljudi, rasnim problemima amerike sam svedočio 90tih godina kada sam studirao na DePauw univerzitetu u Indiani. Duboko konzervativna belačka sredina je sa mukom primala crne studente koji su uglavnom dobijali stipendije putem programa Affirmative Action. Rezultati CRT istaživanja su jasno pokazali sa su rasistički elementi američkog društva sistemski i da samo sistemski mogu biti rešeni. Ovaj program je obezbeđivao prijem studenata crnaca i hispanika na predominantno bele fakultete.

Svi su se uglavnom držali svojih rasnih grupa. Bilo je malo mešanja među studentima i osećala se mučna nelagodnost pri svakoj interakciji. Kao mlad nisam razumeo dubinu problema i to mi je i pomoglo da otvoreno i bez predrasuda budem deo i jedne i druge grupe. Tek tada sam shvatio šta znači biti crnac u SAD. Konstanto posmatrani u prodavnici da li će nešto ukrasti. Zaustavljanje u saobraćaju od strane policije bez ikakvog razloga. Dovikivanje uvreda na ulici i drugi načini diskriminacije ti daju osećaj da živiš u paklu a ne među ljudima.

Kako mi je jedna drugarica objasnila najgore je u SAD biti majka crnog tinejdžera. Sa svakim njegovim izlaskom iz kuće strepiš da li će ga napasti: policija, belci iz komšiluka, bande iz komšiluka ili lokalni prodavac kome se učini da će klinac nešto da marne.

Iako je Donald Trump zabranio pominjanje CRT u okviru federalnih programa rasne edukacije, ova teorija svakim danom dobija na značaju. Svaki naučni rad koji statistički pokazuje diskriminaciju je još jedna kap koja puni gorku čašu međurasnih odnosa u zemlji koja sebe nekritički postavlja na moralni globalni pijedestal. Dok popuju čitavom svetu o pravima manjina SAD i dalje na najgori mogući način uništavaju generacije svojih crnih građana. Teško je naći pozitivne aspekte sovjetske vladavine, ali glasna kritika američkog rasizma je bila jedna od tih. Neophodno je da više država i institucija pravi pritisak na američke političare da ubrzaju reforme koje će ugušiti sistemski rasizam.

Ubistvo George Floyd-a prošle godine je pokrenulo novu lavinu crnačkog aktivizma. Osam minuta je savladanog čoveka kolenom davio beli policajac i posle bez trunke savesti tvrdio da je časno radio svoj posao. Da je Floyd bio belac verovatno bi bio spakovan na zadnje sedište policijskog automobila i sproveden u stanicu. Ovako je, usled napetih rasnih odnosa, jedan belac našao za shodno da ‘savesno’ davi drugo ljudsko biće.

Zato su istraživanja bitna. Pored svih anegdotalnih primera ipak je nauka jedina koja sistemski može da ukaže na ukorenjene društvene probleme. CRT je zato od izuzetnog značaja jer po mom mišljenju može da spase ne samo američku dušu već i samu državu. Već godinama se u SAD, prvo stidljivo a sada već glasno u mejnstrim medijima, pojavljuju glasovi o podeli države. Trenutna društvena kriza je ogolila skoro nepodnošljive podele između američkih liberalnih i konzervativnih snaga. Ta podela ide tačno linijom rasnih predrasuda.

Pew Research Center je pre par nedelja objavio istraživanje 17 zemalja koje pokazuje da su amerikanci politički daleko najpodeljeniji narod. Danas preko 70% amerikanaca smatra da između glavnih partija postoje razlike ‘veoma jakog konflikta’, više nego ikada u prošlosti. Američka kriza je ušla u novu alarmantnu fazu jer istraživanja sa univerziteta u Virdžiniji pokazuju da 41% glasača predsednika Biden-a podržava ideju podele zemlje na crvenu, to jest konzervativnu, i plavu, liberalnu zemlju. Kod Trump-ovih glasača taj broj ide na 52%.

Kriza je jasno narušila američku moć širom sveta, kako meku tako i vojnu. Sve jača prisutnost Kine i Rusije u međunardnim odnosima je srušila unipolarni svet koji je nastao raspadom Sovjetskog Saveza. Događaji vezani za BiH gde je SAD ustuknula pred Rusijom i Kinom samo su jedan u nizu koji najavljuju veoma drugačiji svet od onoga koji smo živeli poslednjih trideset godina. Da li će biti bolji ostaje da se vidi. Ali jedno je sigurno, američki crnci više nikada neće biti ućutkani, taman se Amerika raspala.

Biti Apolitičan – Slučaj Milice Vučković

Za sebe uvek govorim da sam apoličan. Nekoliko je razloga je za tu tvrdnju. Prvo kapitalista sam i od društva mi je potrebno da je demokratsko i da ima pravni sistem koji temeljno štiti pojedinca i imovinu. Drugo anarhista sam po političkom ubeđenju i smatram da Homo sapiens neće kolektivno biti srećan dok se ne vrati totalnoj slobodi iz koje je i potekao. Među političkim opcijama na izborima nema moje opcije jer su sve demokratskog tipa. I konačno filozofski sam se opredelio za egzistencijalizam koji je po meni najjasnije formulisala velika filozofkinja Simone de Beauvoir. Za mene je demokratsko uređenje samo prelazni period koji treba izdržati.

Milica Vučković, srpska spisateljica i slikarka, je uzburkala javnost u emisiji Utisak Nedelje, jer je na određena pitanja o srpskoj politici rekla ne znam. Strašan zločin među srboserima. Kako može? Nemaš pravo da nemaš mišljenje. I razni drugi, uglavnom prizemni komentari su pljuštali društvenim mrežama. Četnici i partizani, pobornici prve i druge Srbije, su penili sa svojih kvazi intelektualnih čeka kako je, u suštini, apolotičnost neprihvatljiv društveni stav. Jedan od komentatora mi je čak napisao da ako se ja ne budem bavio politikom, baviće se ona mnome. Kakva elegantna, ali suštinski brutalna pretnja.

Godinama govorim da veći deo Srbije pripada trećesrbijancima, to je jest onima čiji dedovi niti su ‘imali pola Beograda’ niti su iste imaginarne nepokretnosti ’45-te oslobodili’. Drugim rečima, većina nas je za demokratsku, ekonomski stabilnu državu, koja neće biti taoc niti jedne ekstremne politike – kako desne tako i leve.

Ali, kako smo videli na koži jedne Milice umetnice, ako nemaš mišljenje o svakom političkom ispljuvku u ovoj zemlji, nisi dostojan javnog postojanja. To često osećam na svojoj koži. Kao neko ko ne gleda TV, nikada, šta god da se prikazuje, nisam u toku sa sitnodušnim političkim previranjima srbalja i njihovih neprijatelja. Dnevne novine nemam na telefonu i obaveštavam se iz nedeljnika, knjiga i društvenih mreža. Odavno sam skontao da dnevna politika donosi uglavnom anksioznost. Kao što je i kod Milice bila primetna kada je Olja Bećković manipulatorski prebacila temu sa opšte priče o slobodama na srpske izbore. Devojka je zamucnula?!? Na lomaču s njom!

Na društvenim mrežama su siktali uglavnom srednjoškolci. Srbija, jedna od najslabije obrazovanih zemalja u Evropi, gde ni 10% odraslih nemaju fakultetsku diplomu, prednjači u utrci za mišljenjem o svemu i svačemu. Komentarišemo filmove koje nismo gledali, lupetamo o knjigama koje ni na polici nismo videli, i naravno imamo mišljenje o svakom političkom povetarcu koji prhne.

Procenat odraslog stanovništva sa fakultetskom diplomom. Srbija je daleko od OECD proseka od 28%. Izvor Statista

Srednjoškolci, to jest funkcionalno nepismeni srblji vladaju ovom zemljom decenijama. Podeljeni u svoje četničko-partizanske rovove oni nas uvek svlače na najmanji društveni delilac, to jest sebe. Zemlja gde se politički lideri od 45-te uporno ulaguju najnižim društvenim slojevima – siromašnima i neobrazovanima, ne može da očekuje bolji politički diskurs od ovog kog imamo. Priča o stvaranju elite je u nas uvek prazna – čitav sistem je takav da se elita ne stvori. Jer zemlja u kojoj se faklultetske diplome pazare kao p’o kile bureka, nema i neće imati elitu. Procena je da je preko 80% doktorata u Srbiji, ili totalni ili delimični falsifikat.

A onaj koji je jedva srednju školu završio mora da ima mišljenje. Bez mišljenja samo dalje kopa svoj kompleks inferiornosti . Ne razume da nauka počiva na realizaciji da nešto ne znamo i da hoćemo da saznamo, ali mukotrpnim naučnim radom, a ne bezopletim lupetanjima.

Ako sam nešto naučio na studijama u SAD i kasnijim radom u visokim finansijama to je zlatno pravilo ćutanja. Ako ne znaš, onda ćutiš. U krajnjem slučaju pitaš, ali neobavešteno lajanje je veliki greh koji brzo diskredituje većinu srednjoškolaca u intelektualnim raspravama. Jedan od mojih američkih kumova, koji obožava našu kulturu i Balkan, mi je jednom pijan tiho saopštio: „neverovatno je sa koliko samopouzdanja ovi tvoji govore o stvarima o kojim ne znaju ništa.“ I onda se čudimo odakle toliko antivaksera i teoretičara zavere. Meni je čudno da se 50% Srbije vakcinisalo, očekivao sam daleko manji broj.

Dragi sugrađani, apolitičnost je ne samo pravo, već po meni najmoralniji stav unutar jedne demokratije. Ne učestvovati u dnevnom politikanstvu, ne boriti se za ‘narod’ i dobro živeti je ideal kome moramo individualno težiti. Ne napadati mučno jednu društveno uspešnu Milicu već je dići na pijedestal uzora mladim ženama kako usred Srbije možeš da budeš opuštena feministkinja koja je i materijalno situirana.

Peščanikov slogan je ‘ako vam je dobro, onda ništa.’ U duhu obraćanja samo bednima i ubogima, ovo je savršen primer da trećesrbijanci, dakle veći deo nas, nismo dobrodošli u njihovom političkom diskursu. Pa zašto se onda čudite ako nam se gadi većina političkih aktera? Zašto onda padanje u nesvest kada sve više nas sve glasnije smatra da su svi političari isti – sebični manipulatori javnog mnjenja zarad ličnih interesa.

Dobar aspekt ove epizode je što su se glasovi apolitičnih konačno čuli. Milica je danas mnogo poznatija nego pre mesec dana, i nadam se da će njen uticaj na mlade, naročito žene, biti sve veći kako godine prolaze. Često slušamo lamente kako bi voleli da živimo u politički dosadnoj zemlji. Pa isključi TV i prestani da kupuješ novine, pa ćeš brzo videti kako je politički dosadno i kako se tvoja sudbina neće promeniti za jedan atom zbog tvoje apolitičnosti.

Demokratiji moram da priznam da ima moć da ogoli svako društvo. Sav prljav veš se vidi. Sloboda govora nije samo bitna da bi se pametni oglasili, već da bi čuli mišljanja svih polupismenih ekstremnih idiota koji su među našim porodicama, prijateljima i kolegama. Pametne demokratije marginalizuju ove spodobe, a glupave ih guraju u političke vode. Zato u Srbiji imate toliko odvratnih političara od čije nam se dijalektike prevrće stomak. Gledajući se i dalje preko nišana, oni uporno pokušavaju da nas odvuku u svoje partizansko-četničke rovove svojih nepismenih predaka lažnih heroja. Jednom sam mom partneru u hedge-fondu u Londonu, koji je nemac, u zezanju rekao da za Srbiju ne brine, jer još nije stigla depeša da su nemci započeli Drugi Svetski Rat. A kad će stići ne znamo.

Odoh sad da igram golf i ne pogledam dnevnik. Smrt fašizmu, ali i komunizmu.

Biti Apolitičan – Slučaj Milice Vučković

Za sebe uvek govorim da sam apoličan. Nekoliko je razloga je za tu tvrdnju. Prvo kapitalista sam i od društva mi je potrebno da je demokratsko i da ima pravni sistem koji temeljno štiti pojedinca i imovinu. Drugo anarhista sam po političkom ubeđenju i smatram da Homo sapiens neće kolektivno biti srećan dok se ne vrati totalnoj slobodi iz koje je i potekao. Među političkim opcijama na izborima nema moje opcije jer su sve demokratskog tipa. I konačno filozofski sam se opredelio za egzistencijalizam koji je po meni najjasnije formulisala velika filozofkinja Simone de Beauvoir. Za mene je demokratsko uređenje samo prelazni period koji treba izdržati.

Milica Vučković, srpska spisateljica i slikarka, je uzburkala javnost u emisiji Utisak Nedelje, jer je na određena pitanja o srpskoj politici rekla ne znam. Strašan zločin među srboserima. Kako može? Nemaš pravo da nemaš mišljenje. I razni drugi, uglavnom prizemni komentari su pljuštali društvenim mrežama. Četnici i partizani, pobornici prve i druge Srbije, su penili sa svojih kvazi intelektualnih čeka kako je, u suštini, apolotičnost neprihvatljiv društveni stav. Jedan od komentatora mi je čak napisao da ako se ja ne budem bavio politikom, baviće se ona mnome. Kakva elegantna, ali suštinski brutalna pretnja.

Godinama govorim da veći deo Srbije pripada trećesrbijancima, to je jest onima čiji dedovi niti su ‘imali pola Beograda’ niti su iste imaginarne nepokretnosti ’45-te oslobodili’. Drugim rečima, većina nas je za demokratsku, ekonomski stabilnu državu, koja neće biti taoc niti jedne ekstremne politike – kako desne tako i leve.

Ali, kako smo videli na koži jedne Milice umetnice, ako nemaš mišljenje o svakom političkom ispljuvku u ovoj zemlji, nisi dostojan javnog postojanja. To često osećam na svojoj koži. Kao neko ko ne gleda TV, nikada, šta god da se prikazuje, nisam u toku sa sitnodušnim političkim previranjima srbalja i njihovih neprijatelja. Dnevne novine nemam na telefonu i obaveštavam se iz nedeljnika, knjiga i društvenih mreža. Odavno sam skontao da dnevna politika donosi uglavnom anksioznost. Kao što je i kod Milice bila primetna kada je Olja Bećković manipulatorski prebacila temu sa opšte priče o slobodama na srpske izbore. Devojka je zamucnula?!? Na lomaču s njom!

Na društvenim mrežama su siktali uglavnom srednjoškolci. Srbija, jedna od najslabije obrazovanih zemalja u Evropi, gde ni 10% odraslih nemaju fakultetsku diplomu, prednjači u utrci za mišljenjem o svemu i svačemu. Komentarišemo filmove koje nismo gledali, lupetamo o knjigama koje ni na polici nismo videli, i naravno imamo mišljenje o svakom političkom povetarcu koji prhne.

Procenat odraslog stanovništva sa fakultetskom diplomom. Srbija je daleko od OECD proseka od 28%. Izvor Statista

Srednjoškolci, to jest funkcionalno nepismeni srblji vladaju ovom zemljom decenijama. Podeljeni u svoje četničko-partizanske rovove oni nas uvek svlače na najmanji društveni delilac, to jest sebe. Zemlja gde se politički lideri od 45-te uporno ulaguju najnižim društvenim slojevima – siromašnima i neobrazovanima, ne može da očekuje bolji politički diskurs od ovog kog imamo. Priča o stvaranju elite je u nas uvek prazna – čitav sistem je takav da se elita ne stvori. Jer zemlja u kojoj se faklultetske diplome pazare kao p’o kile bureka, nema i neće imati elitu. Procena je da je preko 80% doktorata u Srbiji, ili totalni ili delimični falsifikat.

A onaj koji je jedva srednju školu završio mora da ima mišljenje. Bez mišljenja samo dalje kopa svoj kompleks inferiornosti . Ne razume da nauka počiva na realizaciji da nešto ne znamo i da hoćemo da saznamo, ali mukotrpnim naučnim radom, a ne bezopletim lupetanjima.

Ako sam nešto naučio na studijama u SAD i kasnijim radom u visokim finansijama to je zlatno pravilo ćutanja. Ako ne znaš, onda ćutiš. U krajnjem slučaju pitaš, ali neobavešteno lajanje je veliki greh koji brzo diskredituje većinu srednjoškolaca u intelektualnim raspravama. Jedan od mojih američkih kumova, koji obožava našu kulturu i Balkan, mi je jednom pijan tiho saopštio: „neverovatno je sa koliko samopouzdanja ovi tvoji govore o stvarima o kojim ne znaju ništa.“ I onda se čudimo odakle toliko antivaksera i teoretičara zavere. Meni je čudno da se 50% Srbije vakcinisalo, očekivao sam daleko manji broj.

Dragi sugrađani, apolitičnost je ne samo pravo, već po meni najmoralniji stav unutar jedne demokratije. Ne učestvovati u dnevnom politikanstvu, ne boriti se za ‘narod’ i dobro živeti je ideal kome moramo individualno težiti. Ne napadati mučno jednu društveno uspešnu Milicu već je dići na pijedestal uzora mladim ženama kako usred Srbije možeš da budeš opuštena feministkinja koja je i materijalno situirana.

Peščanikov slogan je ‘ako vam je dobro, onda ništa.’ U duhu obraćanja samo bednima i ubogima, ovo je savršen primer da trećesrbijanci, dakle veći deo nas, nismo dobrodošli u njihovom političkom diskursu. Pa zašto se onda čudite ako nam se gadi većina političkih aktera? Zašto onda padanje u nesvest kada sve više nas sve glasnije smatra da su svi političari isti – sebični manipulatori javnog mnjenja zarad ličnih interesa.

Dobar aspekt ove epizode je što su se glasovi apolitičnih konačno čuli. Milica je danas mnogo poznatija nego pre mesec dana, i nadam se da će njen uticaj na mlade, naročito žene, biti sve veći kako godine prolaze. Često slušamo lamente kako bi voleli da živimo u politički dosadnoj zemlji. Pa isključi TV i prestani da kupuješ novine, pa ćeš brzo videti kako je politički dosadno i kako se tvoja sudbina neće promeniti za jedan atom zbog tvoje apolitičnosti.

Demokratiji moram da priznam da ima moć da ogoli svako društvo. Sav prljav veš se vidi. Sloboda govora nije samo bitna da bi se pametni oglasili, već da bi čuli mišljanja svih polupismenih ekstremnih idiota koji su među našim porodicama, prijateljima i kolegama. Pametne demokratije marginalizuju ove spodobe, a glupave ih guraju u političke vode. Zato u Srbiji imate toliko odvratnih političara od čije nam se dijalektike prevrće stomak. Gledajući se i dalje preko nišana, oni uporno pokušavaju da nas odvuku u svoje partizansko-četničke rovove svojih nepismenih predaka lažnih heroja. Jednom sam mom partneru u hedge-fondu u Londonu, koji je nemac, u zezanju rekao da za Srbiju ne brine, jer još nije stigla depeša da su nemci započeli Drugi Svetski Rat. A kad će stići ne znamo.

Odoh sad da igram golf i ne pogledam dnevnik. Smrt fašizmu, ali i komunizmu.

„Branio sam na Smrt Osuđene“ – Vidojkovića i Kulačina

U autobus ulazim rano jer suđene počinje tačno u 9.43. Sada već globalno poznata tačnost srpskih institucija ne dozvoljava kašnjenje. Gradski prevoz je uspešnom digitalizacijom usaglašen sa potrebama svakog stanovnika – pokupi vas ispred doma i isporuči na odredište. Sedam u svoju kabinu prve klase (drugih i nema) i automatski se povezujem na ekran i sudski sistem Republike Srbije.

‘Republika Srbija protiv Marka Vidojkovića i Nenada Kulačina’ iskače na kristalnom ekranu. Danas iznosim završnu reč kao branilac ova dva psovača majke predsednika. To jest jednog psovača i jednog postrekivača. Dodeljen sam im po službenoj dužnosti, kao što zakon propisuje iako mi je muka da ih gledam. Ne razumem takve ljude! Žive u najprogresivnijoj zemlji na svetu, sa najvećim stepenom slobode i vrtoglavim ekonomskim rastom i oni ni manje ni više nego P…. ti materina. Ni u sebi ne smem da izgovorim tu reč.

Od 5. oktobra 2000. godine na ovamo Srbija je zemlja u kojoj cveta cveće na svim poljima. Fantastične reforme su za par godina od uboge sankcionisane poludržave stvorile društvenog tigra. Digitalizacija je već na prvu godišnjicu tog revolucionarnog dana umrežila građane u svim aspektima života čije zadovoljstvo se danas oslikava u neverovatnom demografskom preporodu. Zvaničnici već par puta mole ženske građane da smanje rađanje i da se više posvete sebi. Bukvalno se saplićemo o derane po ulicama. Ali kako da prestanu da rađaju kad su subvencije po detetu astronomske. Nije lak ovaj progres.

„Strašan obrt Dovla.“ Znam Rajka sudskog zapisničara iz Palate Pravde pa mi ne persira. Dok mi misli lete iskače mi njegova poruka na ekranu.

„Šta je bre toliko strašno?“ Tipkam ja njemu i znam da preteruje, ništa u ovoj zemlji više nije strašno.

„Traži se smrtna kazna!“ Treperi na ekranu.

„Ko bre traži smrtnu kaznu?“ Oči su mi toliko raširene da će iskočiti.

„Pa ova dvojica?“ Kucka Rajko.

Neka sve ide u peršun – oštro opsovah, naravno u sebi. Plašio sam se da će neku glupost ova dvojica da naprave. Naime, po članu 69 krivičnog zakona Republike Srbije okrivljeni propisuju kazne sami sebi. Još pre deceniju propisi su promenjeni jer je društvena svest naših građana jedini aspekt koji je rastao brže od ekonomije. Mnoge zemlje sada pokušavaju da uvedu srpsko ‘samokažnjavanje’ kao osnovni pravni postulat. Bez uspeha naravno.

„Šaljem ti njihov suludi zahtev.“ Skoro u istom momentu iskače dokument.

‘ZAHTEV ZA PROMENU KAZNE -okrivljeni Marko Vidojković i Nenad Kulačin.

Mi, gore navedeni okrivljeni, skrhani zločinom koji smo počinili, tražimo da se predložena kazna našeg branioca preinači u smrtnu kaznu. Psovanje u našoj domovini je iskorenjeno odavno, i častan čovek sa ovakvim bremenom ne može da živi. Na vešala sa nama.“

Uzimam od stjuardese odštampan zahtev i besno izlazim iz autobusa. Sve je bilo sređeno. Uprkos težini zločina već sam dogovorio kazne. Kulačinu da rebnu smanjenje godišnjeg novinarskog dodatka za 4.26%. Znači tih 300.000 evra koje lagodno prima svake godine će biti smanjene za tu drakonsku sumu. Ko ga šiša, zaslužio je. A Marku, psovaču, e tu sam predložio da mu oduzmu kuću ma moru. Onu istu koju je dobio od države za knjigu ‘Đubre’ objavljenu samo par meseci pre ove grozomorne psovke. Pa nek se brčka u svom smrdljivom bazenu na Dedinju u kom čak nema morsku vodu kao većina pisaca u Srbiji. Znam da je ovaj predlog brutalan, ali šta da mu radim kad je opsovao majku, i to ni manje ni više nego predsednika.

Sudnica je puna i jasno je da javnost već zna za suludi predlog osumnjičenih. Graju stišava sudija koji završnu reč prvo daje tužiocu. Ovaj omanji bivši vozač, uspešno prekvalifikovan u pravnika brzopleto navodi da su okrivljeni već priznali krivicu, da je slučaj jasan kao dan i da je potrebno samo odrediti kaznu. Onda se uz odvratan smešak osvrće da su kaznu sami osumnjičeni smislili, sve po zakonu, i da mu nije jasno čemu završne reči. Sudija klima glavom a meni rukom pokazuje da otpočnem.

„Poštovani sude, ja sam spremio završnu reč koju sada mogu da bacim kroz prozor. Ne samo da je ovo prvi slučaj gde okrivljeni traže smrtnu kaznu za, svi smo se već ovde složili, nečuven zločin psovanja, već mi je to saopšteno na putu ka sudnici. Mislim da čitavo suđenje pada u vodu. Nema smrtne kazne u ovoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. To je divljaštvo.“ Naglo se okrećem prema Marku koji samozadovoljno sedi na optuženičkoj klupi. Uf kako me nervira.

„Kazne koje sam ja njima predložio, što je moja zakonska obaveza, a koje su uredno potpisali još prošle nedelje su jedine validne.“ Izgovaram dalje.

„Ma jok, cancel to i rokamo smrtnušu.“ Marko upada u reč, van sudske procedure.

„Kako da branim ovog čoveka poštovani sudija? Pa on me non-stop minira.“ Gledam Kulačina koji namešta frizuru kao da se ne radi i o njegovom životu. Čitavo suđenje oni dobacuju, zapitkuju, opstruiraju ovu svetu kuću srpskog naroda.

„Gospodine Vidojkoviću, molim Vas da se manete komentara.“ Sudija je jasan.

„Kazne koje sam predložio su van svih standarda. Alo pa ode kuća na Miločeru gospodine sudija. Niko u istoriji samokažnjavanja nije ni delić te kazne dobio. A i Kulačin je rebnut dobrano. Pa će morati malo da smanji francuski bordo koji pije i uz burek. Moramo poštovati proceduru. Nikada jednom predložene kazne nisu menjane, ovo je skandal.“ Sada se već znojim. Tek sada kontam da ću biti prvi advokat čiji su štićenici pogubljeni. Ode karijera, ode jahta, ode stan u Londonu. Sama pomisao da ću opet raditi za tričavih 10.000 evra mesečno, kao neki bedni pripravnik, mi šalje žmarce po čitavom telu. Jaoj Vidojkoviću, pa ja ću te udaviti.

„Da li ste završili gospodine Đukanoviću?“ Sudija mi prekida znojave misli.

„Zahtevam da se suđenje ponovi! Smrtna kazna je zlo gospodo, apsolutno zlo.“ Raja se uskomešala jer znaju da se ni jedno suđenje nije ponovilo već godinama. Sistem jednostavno fercera savršeno i nema ponavljanja. Znam da bijem izgubljenu bitku. Ova dvojica ludaka se high five-uju dok se meni život ruši pred očima.

Par dana kasnije, obučen u isto odelo, razdrljan i pijan pojavljujem se na pogubljenju. Njihova tela se već njišu na improvizovanim vešalima sklepanim u dvorištu Palate Pravde dok ljudi nemo gledaju, zbijeni oko ove odvratne sprave, dok su ostali načičkani po prozorima. Neke žene tiho jecaju zajedno sa predsednikom Vučićem koji je prekinuo nuklearni samit u Svrljigu da bi Vidojkoviću i Kulačinu odao poštu. Par puta je presekao jezivu tišinu hrabro izgovarajući ‘zašto braćo, zašto?’

„Alo da li ste vi svi normalni?“ Urlam isprovociran. „Pa ljudi su mrtvi!“ Brzo mi prilaze policajci u civilu i nežno gurkaju van dvorišta dok raja negoduje. Štampa me je razapela na krst i narod mene krivi za ovaj ishod, za smrt ova dva velikana. „Jebo vas progres!“ Dok me izguravaju uz zvižduke naroda, šokiranog još jednom psovkom osećam preki predsednikov pogled i derem se.

„Ali ja sam Vlada Đukanović i branio sam na smrt osuđene.“

NATO Unutar NATO

Vest da je Francuska izgubila pozamašni ugovor o izgradnji nuklearnih podmornica za Australiju odjeknuo je svetom pre par dana. Ovaj potez, uz stvaranje nove zapadne vojne alijanse po liniji SAD-Velika Britanija-Australija, pod nazivom AUKUS, imaće značajne geopolitičke posledice. Mnogi od naših građana se pitaju ko tu gubi, ko dobija i da li će ovaj potez imati posledice po našu zemlju.

Mačak koji se najviše oblizuje nakon ovog poteza je Boris Johnson, šeretski premijer Velike Britanije. Kao jedan od glavnih arhitekata Brexita, trudio se da sklopi novi savez da bi popunio vidljivu političku rupu nastalu izlaskom ostrvske zemlje iz Evropske Unije. Uspeo je da uvuče Ameriku u svoju igru i formira AUKUS, novi trojni vojni pakt čiji je cilj ograničavanje kineske moći u Pacifiku.

2016. godine Australija potpisuje ugovor sa Francuskom o kupovini flote podmornica koje bi pojačale njeno mornaričko prisustvo u Pacifiku. Ovaj potez je viđen kao logičan korak unutar NATO koji se otvoreno bori protiv kineskog lupanja šakom o sto širom Pacifika. Na stolu je bilo $31 milijardi za flotu konvencionalnih podmornica koje francuzi proizvode. Mutnim obaveštajnim kanalima englezi su uspeli da podriju ovaj aranžman i ubede Australiju da kupi 8 podmornica na nuklearni pogon. Glavna prednost je što ove ubitačne mašine mogu mnogo duže da ostanu pod vodom dok obavljaju svoje vojne zadatke. Ove podmornice će se sklepati u Australiji pomoću tehnologije Velike Britanije i SAD i koštaće do $90 milijardi. Tri puta veća cijena? Sitnica.

Predsednik Makron je ovu vest saznao iz novina što je geopolitički udarac čoveku koji očajno pokušava da svoju zemlju i dalje nametne kao svetskog političkog igrača. Ovaj potez je poslednji klin u kovčeg ambiciji Francuske da učestvuje u temama koje su daleko od njenih granica. Komično povlačenje ambasadora iz Vašingtona i Londona je demonstracija nemoći da se unutar NATO alijanse reši problem koji jasno govori jedno: Evropa više nije bitna.

Nakon katastrofalnog Drugog Svetskog Rata, u koji je Evropa uvukla čitav svet, Amerika je ratnu obnovu koncentrisala u toj istoj Evropi. Maršalov plan je rapidno obnovio čitav kontinent, uključujući i Nemačku, dok je ostatak sveta morao sam da krpi svoje posustale privrede. Tako da su oni, koji su nosili punu odgovornost za najveća ljudska i kapitalna razaranja u istoriji, već sredinom pedesetih uživali ubrzani razvoj. Evropa je za SAD bila najbitnija globalna tačka i glavni saveznik u borbi protiv Sovetskog Saveza.

U današnjoj podeli geopolitičkih karata sve se promenilo neverovatnim ekonomskim razvojem Kine u poslednjih 40 godina. Ilustracije radi Kina je 1993. godine bila samo 1.3% svetskog BDP-a. Danas je taj udeo 18.8%. Dakle pre 30 godina svaki stoti dolar svetske skonomske aktivnosti je dolazio iz siromašne Kine, a danas svaki peti. Nije potrebno da budete ekonomista da shvatite razliku u moći Kine pre tridesetak godina i danas.

Problem je u tome što je Zapad dozvolio da se razvije sistem koji se pokazao kao privredna alternativa domokratskom liberalnom ekonomskom razvoju. Jedan od glavnih argumenata protiv komunističkih sistema, pored kršenja ljudskih prava, je upravo nemoć tih država da svom stanovništvu donesu blagostanje potrošačkog društva. Sovjetski Savez bi verovatno nadvladao demokratski svet da je uspeo da pretoči svoj industrijski razvoj u potrošačko društvo kao Kina danas. To i jeste glavna lekcija koju je Kineska Komunistička Partija naučila iz raspada SSSR-a i Jugoslavije.

Ako želite jednom cifrom da ilustrujete pandemiju COVID19 virusa, dovoljno je da pogledate kineski BDP 2019. godine. Pre pandemije je Kina imala 17.3% udela u svetskom BDP. Dakle pre ovog haosa Kina je imala 1.5 procentnih poena manji udeo u globalnom kolaču, što je verovatno poslednja kap koja je amerima prelila geopolitičku čašu. Sa sve više dokaza da su komunisti znali za virus mesecima pre, i nisu učinili ništa da spreče pandemiju, ova cifra ilustruje benefit koji komunisti imaju od širenja virusa. A znajući za istorijsku brutalnost kojom komunistički sistemi upravljaju ljudskim životima, šta je par miliona žrtava zarad daljeg ekonomskog marša najmnogobrojnije zemlje na svetu.

Udeo kineskog BDP u globalnom od 2010. godine sa petogodišnjom projekcijom. Izvor Statista.

Donald Trump je prvi spoznao da od mirnog suočavanja sa Kinom nema ništa. Zapadno flertovanje sa kineskom ekonomijom je kulminiralo njenim prijemom u Svetsku Trgovinsku organizaciju 2001. godine. Taj katastrofalan potez je refleksija korupcije na Zapadu koja je jeftinu proizvodnju stavila pre demokratskih principa. To je kao da ste lisicu pustilu u kokošinjac i još zatvorili vrata da koke ne mogu da uteknu. Od šestog najvećeg trgovca na svetu Kina nakon par godina izbija na prvo mesto.

I administracija predsednika Biden-a, pored svog prezira koji gaji za Trump-a, jasno razume da Kina neće sama stati u daljem ekonomskom širenju i nametanju svojih vrednosti širom planete. U borbi koju je još Obama prebacio u pacifički teatar, za Evropu jednostavno nema mesta. Razjedninjena i ranjena Brexit-om, Evropska Unija jednostavno nije geopolitički igrač. Tako da je nova alijansa, koja je čisto anglosaksonka, očišćena od uticaja kontinentalne Evrope. Studirajući i radeći u SAD, i ja sam treniran da mi se stomak prevrne kada nešto moram da uradim sa francuzima, belgijancima i ostalim kontinentalcima. Znaš unapred da će sve ići sporo i da će najmanja odluka biti kao rađanje mečke. U borbi na Pacifiku za neodlučne jednostavno nema mesta.

Zato će NATO alijansa, stvorena da zaštiti Evropu od komunizma i srba, polako pasti u zaborav. Formalno neće prestati da postoji do daljnjeg, ali će uloga biti redukovana na Evropsko tlo daleko od glavne pacifičke scene. Kao ona baba u kraju sa ogromnom kućom i dvorištem, eventualno će moći da probuši fudbal koji povremeno slučajno padne na ruže, ali da potrči za novim klincima? Teško.

Proučavajući kinesku filozofiju, naročito konfučijanizam, brzo uđete u kineski mentalitet. Ako nešto treba razumeti o Konfučiju to je kult predaka. Rigidni istorijski konzervatizam je ucrtan u kinesku misao gde prosečan kinez svoju kulturu smatra ne samo najstarijom, već samim tim i superiornom. Ko je radio sa kinezima zna tačno o čemu govorim. Amerikanci su dobili uzorak onoga što dolazi na sastanku na Aljasci u martu ove godine. Na kritike o ljudskim pravima prvi put su kinezi javno prozivali SAD o tretmanu crnaca i optužili ih za ista nepočinstva u sferi ljudskih prava. Državni sekretar Blinken je oštro otvorio samit misleći da će matrica biti uobičajena: ameri popuju a druga strana ćuti i šluša. Na opšte iznenađene, kineski ministar spoljnjih poslova Wang Yi je odbacio spremljen govor i obrušio se na sagovornike optužujući ih za militarizam i rasizam. To se amerikancima u lice ne govori zbog njihove opštepoznate osvetoljubivosti. Blinken je, zaprepašćen, samo mogao da se posluži starom floskulom da nije pametno kladiti se protiv Amerike.

Kineski nacionalizam tek stupa na globalnu scenu. Sama činjenica da mi i ostatak belog sveta slabo poznajemo kinesku kulturu daje kinezima ogromnu prednost:

„Ako poznaješ svog neprijatelja i poznaješ sebe, ne brini za ishod stotinu bitaka.“ San Cu, Umetnost Ratovanja.

Srbija mora da shvati da je za supresiju kineske ekspanzije kasno. Ono čemu AUKUS može da se nada je eventualno ograničavanje kineskog rasta, ali poraz ili promena kursa kineske politike su samo pusti snovi. Tako da mi kao mala zemlja moramo da balansiramo između novih geopolitičkih sukoba i sarađujemo sa kinezima. Moramo da osluškujemo kako će se Evropska Unija, kao naš najveći privredni partner i sponzor, postaviti u ovoj konfrontaciji. Ovaj udarac koji su francuzi pretrpeli će ih verovatno na kratke staze približiti kinezima kao kontra-udarac anglosaksoncima. U najkraćim crtama, bitno je da se naši ‘genijalni’ političari ne stave u centar ove borbe slonova. Teško je zamisliti naravno da Srbija bude bilo kako umešana u pacifički geoteatar ali poznajući našu istoriju ništa nije nemoguće.

Tresla se Crna Gora, Rodio se Miš – Iliti Kako Sam Dodao Ulje na Vatru

Danima se diže tenzija oko ustoličenja mitropolita Joanikija na Cetinju. Komite sa jedne strane ne daju da se priredba održi dok srbi žarko žele da baš na tom mestu obave verski obred koji je samo simbolična potvrda odluke koju je Sinod Srpske Pravoslavne Crkve nedavno doneo.

Identitet se jutros brani uz paljenje guma i blokadom ceste koja vodi za Cetinje. Komšije se džapaju a negde i rođena braća hvataju strane, jedan za komite drugi za srpstvo. Patrijarh Porfirije i mitropolit Joanikije stižu helikopterom i provlače se do manastira pod pancirnim šinjelima kao da sprovode članove Cosa Nostre.

Što kaže naš narod (koji god izabereš) ko nas je kleo nije dangubio. Ove slike su sramota svih nas, svakog punoletnog građanina i Srbije i Crne Gore. Da nas razlike u tome kako se molimo Isusu Hristu dovedu do scena bednih prepucavanja oko manastira. Da se uspalimo čak i mi koji nismo aktivni vernici je posebna vrsta intelektualne sramote.

I ja sam pre neki dan poklekao opštoj maniji podela i slavnog balkanskog reagovanja na prvu loptu. Naime došavši kući prilično pripit iz naše lokalne kafane Bistro (već se pravdam) pročitah na Fejsu jedan od odvratnih članaka jednog od onih koji je za podele plaćen. Brzopleto, bez razmišljanja posegoh za tastaturom i napisah možda i najpoganije reči koje su iz mog pera izašle. Pogledajte i sami pa procenite.

Poslednja rečenica mog komentara je cilj onih kojima su političke podele biznis. Da izazovu emociju i brzoplet odgovor. Od ovakvih rečenica do pesnice, noža i pištolja kratak je put.

To jutro mi je počelo sa poplavom poruka:

„Pa što tako brate?“

„Lijepo je što si se pridružio armiji primitivaca.“

„Od sviju sam očekiva ovakvo prđenje ali ne od tebe.“

„Skidam se sa tvog bloga.“

U prvih par minuta ne mogu da dođem sebi o čemu se radi. Chardonnay još kola venama (opet se bedno pravdam) dok me kao malj nije udarila poruka bliskog prijatelja koji je zakačio komentar uz gomilu znakova pitanja. Čitam i ne mogu da verujem tu poslednju rečenicu. Crvenim, besnim ali nazad nema – tu je crno na belo.

Krenem brzo da čeprkam po fejsu ne bi li obrisao komentar, dođem do njega i u poslednjem momentu odustanem. Pa ostavi ga bedniče, da svi vide. Da vide bedu tvoga duha i reagovanje na prvu. Da vide kako te je gomila medijskih ološa navela da reaguješ kao da osnovnu nisi završio. Ostavi kako bi jednog dana tvoji sinovi videli sav čemer tvoje duše u momentu kada je hladna glava morala biti na strani pomirenja i tolerancije. Ostavi da se vidi da si deo problema, a ne rešenja, kategorija koju prezirem.

Dan sam proveo izvinjavajući se pognute glave. Razmišljajući da sam samo još jedan koji bi na kraju podelama poklekao i izdao svaki intelektualni zavet koji me vodi i motiviše. I vidim da nas je većina u tom modu. Samo je pitanje koliki je pritisak potreban, koliko dugmića da se stisnu da se jaz među onima koji se braćom smatraju otvori i postane rupa bez dna.

Kako jedna rečenica seče kroz tomove pisanija i izražava onaj pasivni primitivizam koji od ‘pristojnih ljudi’ vaja prvo intelektualne bednike, onda strasne ideologe i na kraju čuvare koncentracionih logora. Kako umesto da se raspišem o neophodnom pomirenju svih nas i da po filozofiji čeprkam za teorijskim temeljima rešenja, u par sekundi sam se priključio armiji bukača koje političari priželjkuju međ narodom.

U kontekstu mog prezimena stvar je još tragikomičnija jer na kraju shvatiš da politička manipulacija cilja da potre samog čoveka i njegov identitet – bez obzira ko je. Da politička vlast mora da ubije čoveka u čoveku da bi do maksimuma uspostavila kontrolu nad masom.

Imam prijatelje među komitama i međ srbima. Odlične njuške sa obe strane ograde. Cilj mi je uvek bio približavanje stavova, vraćanje na bratske relacije i divne trenutke provedene po krševima Crnog Montenegra. Zejedno se moramo izboriti za pristojne države gde su političari ti koji podnose izveštaje nama, a ne mi njima. Gde se podele raspravljaju teoretski a ne na ulici. Gde je svaka bogomolja dovoljno velika da primi svakog ko se verno oseća.

Borislav Pekić je za mene najveći srpski pisac. Ili crnogorski. Ne samo zbog brilijantnih dela kojima se uvek vraćam već i zbog neprikosnovenog moralnog društvenog stava. Ne zanimaju me ‘brilijatni’ umetnici fašisti ili komunisti. Kao i Pekić prezirem ‘budžetsko’ stvaralaštvo svake vrste. Zamišljam kako on čita ovaj moj komentar i skupljam se ka’ pamuk u vreloj vodi. Mislio sam da sam tako setovan, da sam kao podgoričanin Pekić neumoljiv u svojim principima što bi mom pisanju dalo upečatljiv fundament. Ali jedna bedna rečenica ruši tu iluziju. Pijana ili ne ona stoji čvrsto kao opomena utemeljena u digitalnim porama moje svesti.

Šta Uraditi za Žene Avganistana? NOVAC ZA LJUDSKA PRAVA

Pismenost stanovnika Avganistana je 43%. Preko polovine stanovnika ne zna da čita niti piše. Ovo je jedna od najvećih stopa nepismenosti na svetu i brojka koja stavlja na stub srama Zapad i sada već legendarnih $1.000 milijardi potrošenih na rat u ovoj tužnoj državi.

Pismenost među ženama je na još nižim granama i iznosi oko 29%. Više od dve trećine žena ne može da se informiše ni o vremenskoj prognozi a kamoli o kompleksnim političkim temama u zemlji i svetu. Ove sramne cifre su posledica besmislenih zapadnih intervencija koje nikada ne pomognu velikom delu stanovništva već samo maloj grupi već obrazovanih uhlebljivača.  Avganistan je skoro savršen model ovog idiotskog pristupa koji se uvek završi neuspehom.

Prvo da vidimo koliko bi koštalo opismenjavanje stanovnika Avganistana. Potrebno je oko godinu dana aktivnog obrazovanja da se osoba funkcioonalno opismeni. To je nivo dovoljan da osoba može da pročita prosečan novinski članak i da ga uspešno usmeno i pismeno prepriča. Prosečna cena samofinansirajućih studenata na Beogradskom Univerzitetu je oko 100.000 dinara ili oko $1.000 po godini. Ako uzmemo to kao cenu obrazovanja, iako bi u Avganistanu to moralo biti jeftinije, dolazimo do proste računice. Dakle, da bi se opismenili svi u toj razorenoj zemlji potrebno je obrazovati oko 21.5 miliona ljudi koliko ih je nepismeno. To je dakle oko $22 milijarde. Amerikanci i druge NATO sile su imale 20 godina da sprovedu program pismenosti. Ali pare su otišle na astronomsku korupciju Pentagona i plaćanje uhlebljivača.

Šta sada treba učiniti? Umesto sankcija i blokade sredstava, koji su prvi zapadni instinkti, potrebno je pribeći programu NOVAC ZA LJUDSKA PRAVA. Administracija predsednika Biden-a, koja je u rasulu nakon sramnih slika koje nam kuljaju iz Kabula, je već blokirala $9 milijardi novca avganistanskog stanovništva. Ta sredstva se moraju vratiti državi ali pod uslovima koji će obezbediti minimum ljudskih prava od strane Talibana.

Prvi zadatak je pomoći ženama Avganistana koje su u nezavidnoj situaciji. Nakon osvajanja mnogih sloboda proteklih 20 godina žene ne znaju koliko će politika šerijatskog uređenja biti stroga pod Talibanima. Njihova prethodna vlada je bila brutalna i krajnje primitivna u tretmanu žena i nije potrebno nabrajati sva zlodela koja su počinili prema ženkom polu. Prvi uslovi prema Talibanskoj vladi moraju garantovati slobodno školovanje žena i pravo na zaposlenje. Drugi uslov mora biti ravnopravni tretman žena pred zakonom što mnoge šerijatski sistemi zahtevaju i primenjuju.

15 zamalja na svetu imaju pravni sistem koji se oslanja na šerijatsko pravo: Indonezija, Pakistan, Nigerija, Egipat, Iran, Sudan, Irak, Avganistan, Saudijska Arabija, Malezija, Jemen, UAE, Mauritanija, Katar i Maldivi. To je oko 1.1 milijardu ljudi u zemljama sa najvećim prirodnim priraštajem stanovništva. Iz ovoga vidimo da oko 15% svetske populacije živi po zakonima Alaha koji su nama u Evropi i drugim delovima sveta neprihvatljivi. Ali mora se naglasiti da veliki deo stanovnika ovih država podržava šerijatsko uređenje i da je upravo ova podrška kulturološki element koji ovaj sistem čini legitimnim. Zapadni mediji ćute o ogromnoj podršci Talibanima u Avganistanu. Prema pakistanskoj obaveštajnoj službi ta podrška je oko 60%. Dakle skoro tačno tu gde ide i granica nepismenosti.

Talibanima niko neće nametnuti demokratiju. To su jasno rekli tokom svoje prve konferencije za štampu. Takođe su rekli da neće biti revanšizma niti odvratnog tretmana žena. Čak je jedna voditeljka obavila televizijski intervju sa jednim talibanskim čelnikom. Ako međunarodna zajednica hoće konstruktivan pristup novoj situaciji na terenu, mora se poraditi na finansijskom programu koji će obezbediti primenu šerijata koji garantuje ženama maksimalan pristup društvenom životu.

Jedan od modela može biti Indonezija gde žene imaju ne samo pristup pravnoj profesiji, nego su mnoge i sudije unutar islamskih sudova. Od 1989. godine, kada je prva žena zauzela to mesto, prava žena i presude prema ženama su poprimile civilizovan ton. Žene se ne kamenuju zbog sitnih prekršaja kao što je to bio slučaj u prvom mandatu vladavine Talibana.

Šerijatski zakon vuče svoje postulate direktno iz Kurana i ima 5 različitih škola interpretacije. Svaki društveni problem koji nije direktno rešen u ovoj svetoj knjizi traži interpretaciju školovanog sudije unutar jedne od ovih škola. Taliban ima problem manjka obrazovanih kadrova koji mogu da zauzmu ove pozicije. To su naučili pre 20 godina kada su na te pozicije postavili nepismene sudije koji nisu mogli da čitaju Kuran. Kao i svuda, nepismeni su se utrkivali u surovosti i u samim suđenjima često kršili osnovne šerijatke klauzule. Moji izvori u Pakistanu tvrde da su naučili lekciju i sada užurbano traže edukovane islamske pravnike koji će preuzeti pravni sistem ove zemlje.

Sudija Nenney Shushaidah je 2016. godine imenovana za prvu ženu sudiju islamskog visokog suda u Maleziji. Od tada je mnogo uradila za ženska prava u toj zemlji naročito u oblasti poligamije. Ona je ta koja procesuira zahteve muškaraca da ožene još jednu ženu. Dok su se do njenog postavljanja ti slučajevi (kojih u realnosti nema mnogo) rutinski potpisivali, sudija Shushaidah danas odbija oko 60% zahteva muškaraca za drugim brakom. Prvo pokaži lovu burazeru da možeš da izdržavaš dve žene pa će sudija onda da razmisli. Takođe zahteva i psihološki profil muškarca kojim se potvrđuje njegova sposobnost da hendluje dve supruge.

Svet je sada na prekretnici. Zapad može tvrdoglavo da se drži svojih vrednosti koje većini planete ne znače ništa ili možemo krenuti putem precizne finansijske pomoći koja će usloviti Talibane ljudskim pravima. NOVAC ZA LJUDSKA PRAVA može ženama Avganistana da obezbedi sudbinu drugačiju od one koju pretpostavljamo ovih dana nakon pada Kabula. Talibani su svesni da ih je divljanje polupismenih muškaraca dovelo do zatvora u Gvantanamu. Samo je pitanje da li će ovog puta shvatiti da zarobljavanje polovine ljudskog kapitala jedne zemlje ne vodi nigde. Njihova prva konferencija za štampu daje tračak nade.