Аутор: Vladimir Djukanovic

Svetska Morska Uska Grla

Postoji nekih sedam geografskih uskih grla kroz koje prolazi preko 80% globalne trgovačke robe. Ovih dana učimo o Hormuskom Prolazu i procenama da oko 20% svetske nafte ide tim putem. Čudno je kako ratovi i krize podižu edukaciju na zavidan nivo u odnosu na mirnodobska vremena. Kada dođe stani-pani, ljudi bez problema nauče stvari o kojima ništa nisu znali. Izgleda da je direktan uticaj na životni standard fantastičan motiv za edukaciju.

Morska Uska Grla. Izvor Visual Capitalist.

Prvi na listi je i danas aktuelni Hormuski Prolaz oko koga se vodi čudna bitka između Irana, SAD i Izraela. Svet je šokiran da je Iran, uprkos velikim razaranjima vojnih resursa ove zemlje, bez problema preuzeo kontrolu nad prolazom, i nametnuo brodarinu od nekih $2 miliona po brodu. Zapadni vojni i politički zvaničnici su u čudu i panici, jer je sve jasnije da Iran neće ispustiti ovaj moćni malj iz ruku, i da će ovaj prolaz, koji spaja naftom bogati Persijski Zaliv sa ostatkom sveta, ostati pod njihovom kontrolom kao jedina realna strateška karta koju ova teokratska diktatura ima u odnosu na ostatak sveta.

Hellespont, danas poznat kao Dardaneli, predstavlja drevni morski prolaz koji povezuje Egejsko i Mramorno more. Kroz istoriju je imao neprocenjiv strateški značaj, jer onaj ko ga kontroliše diktira pristup celom crnomorskom basenu. Pristup Istanbulu i regionu čini ovaj prolaz ključnim u geopolitičkim igrama.

Odmah na njega nadovezuje se Bosfor, uski moreuz koji spaja Mramorno sa Crnim morem i razdvaja Evropu od Azije. Ovaj prolaz je srce Istanbula i oduvek je bio ključna tačka za trgovinu između istočne Evrope, Mediterana i ostatka sveta. Plovidba kroz Bosfor je izuzetno zahtevna zbog jakih struja i oštrih krivina, što ga čini jednim od najtežih prirodnih plovnih puteva. Dobar deo moći koje Turska projektuje leži baš u kontroli ova dva prolaza. Katastrofalna politika koju Erdogan vodi odavno bi odvela ovu muslimansku zemlju u propast da nema kontrole ova dva prolaza. Ovo je tipičan primer kako geografska pozicija može da kompenzuje za nesposobnost društva da napravi progresivne korake.

Sa druge strane, Suecki kanal je grandiozni veštački poduhvat u Egiptu koji spaja Sredozemno i Crveno more. Njegovo otvaranje u devetnaestom veku revolucionarno je promenilo globalnu trgovinu, omogućivši brodovima da izbegnu dugu i opasnu plovidbu oko juga Afrike. Bez ovog kanala, putovanje između Evrope i Azije trajalo bi nedeljama duže, uz znatno veće troškove transporta robe. Egipat bi samo zbog ovog kanala morao imati daleko veću ulogu na svetskoj političkoj sceni, ali avaj, ništa od toga. Diktatura, polu-pismeno i zatucao stanovništvo su preveliki teret za bilo kakav napredak uprkos mogućnosti da se ovaj prolaz dalje razvije i postane još bitniji u globalnoj trgovini.

Sličnu revoluciju na zapadnoj hemisferi doneo je Panamski kanal, inženjersko čudo koje direktno povezuje Atlantski i Tihi okean. Presecanjem Panamske prevlake, komercijalni brodovi više nisu morali da putuju kroz smrtonosne oluje oko rta Horn na samom jugu Južne Amerike. Ovaj kanal koristi složen sistem prevodnica koje podižu i spuštaju brodove do nivoa prostranog veštačkog jezera Gatun. Preko 20% BDP-a ove zemlje dolazi od brodarina koje ova zemlja naplaćuje.

Vraćajući se na Bliski istok i Afriku, dolazimo do prolaza Bab el-Mandeb, čije ime u prevodu sa arapskog znači Vrata suza. Ovaj strateški tesnac odvaja Jemen na Arapskom poluostrvu od Džibutija i Eritreje na rogu Afrike, spajajući Crveno more sa Adenskim zalivom. Bab el-Mandeb je neophodan za sav pomorski saobraćaj koji se kreće ka Sueckom kanalu ili dolazi iz njega. Njegova geografska pozicija čine ga izuzetno osetljivom tačkom za globalnu energetsku bezbednost i kontejnerski transport. Ovaj prolaz kontrolišu Huti iz Jemena, koji su iranski saveznici. Šuška se da će, ako SAD i Izrael ponovo krenu sa napadima na Iran, i ovaj prolaz biti zatvoren i stavljen pod kontrolu Huta. To je sada skoro neminovno jer su iranci demonstrirali koliko je danas lako, uz pomoć dronova, imati kontrolu nad uskim morskim prolazima. Sva vojna sila sveta je u ovom slučaju nemoćna jer jedan dron od $20.000 može da napravi višemilionsku štetu. Ako Huti zatvore ovaj prolaz, cena nafte bi mogla da dostigne $150 po barelu i po toj ceni globalni ekonomski rast bi bio ugrožen.

Konačno, Malajski moreuz predstavlja najvažnije i najprometnije pomorsko usko grlo u celoj Aziji. Smešten između Malajskog poluostrva i indonežanskog ostrva Sumatra, on je glavna arterija koja povezuje Indijski i Tihi okean. Kroz ovaj dugački tesnac svakodnevno prolazi ogroman deo svetske trgovine, uključujući gotovo sav uvoz energenata za velike azijske ekonomije. Zbog plitkih voda i fizičkih suženja, Malajski moreuz je podložan zagušenjima, ali i tradicionalnim pretnjama poput piratstva.

Svih ovih sedam pomorskih prolaza zajedno čine nezamenljivi krvotok globalne ekonomije, bez kojeg bi moderni svet i međunarodna razmena stali. Ideja slobodnih mora je jedan od najvećih uspeha čovečanstva i ima značajan uticaj na rast globalne ekonomije. Samim tim ima ogroman uticaj na standard života miliona ljudi.

Rast obima robe prevezene morskim putevima. Izvor Statista.

Iz ilustracije se jasno vidi ogroman rast iz decenije u deceniju. Naš moderan život, gde konkurentna roba dolazi sa raznih strana sveta, je nemoguć bez morskog jeftinog prevoza. Svaki značajan udarac na ovaj sistem predstavlja udarac za sve nas.

Zato, pored sve halabuke, ovaj rat u Iranu ne predstavlja problem za finansijski svet. Cene kapitala tokom rata vam sve govore: tresla se gora rodio se miš. Sve strane su shvatile da su rizici od stvarnih blokada ogromni i da zato ne mogu da potraju. Problemi koje bi izazvali ugrozili bi živote miliona ljudi na planeti, naročito najsiromašnijih slojeva, i izazvale gnev miliona.

Rat u Iranu: Šta se Rola iza Brega

Ovih dana dosta mejlova je stiglo zašto nema analize događaja u Iranu na Fejsbučenju. Odgovor je jednostavan, dosta porodičnih obaveza, ništa dramatično. Takođe sam počeo da pišem na Substack-u, na nagovor mog američkog izdavača, kako bi podelio moje znanje o razvoju veštačke inteligencije u poslednje dve decenije koliko se mlatim tom suludom temom. Koga zanima, zapretite na sledećem linku: Substack Vlad Djukanovic.

A na Bliskom Istoku ništa novo. Novi rat, i da ga nema bilo bi čudno. Trusno područje, puno nezavršenih država, temeljnih neslaganja, i armije polupismenih u moru crnog zlata koje i dalje pomera granice i ruši sisteme. Ovo je rat za resurse, kao i većina ratova koji su se bojevali tokom istorije.

Potražnja za energijom usled razvoja veštačke inteligencije je stvorila uslove za dalje klanje oko energetskih izvora. Nafta i gas su tu ključni, upkos naporu mnogih da razviju izvore obnovljive energije. I jedan i drugi segment će u sledećoj deceniji videti značajan rast jer svaki put kada upitate ChatGPT ili Gemini neko glupavo pitanje pokreće se mašinerija data centara koji troše ogromne količine struje. Razvoj između 1,000 i 2,000 TWh godišnje će biti potrebno da se zadovolji ova tehnologija do 2030. godine (Buffard & Rochegonde, 2025). Zarad konteksta treba znati da je 1,000 TWh od prilike potrošnja jednog Japana ili Nemačke.

Zaboravite sve što su vam servirali na CNN, BBC ili u onim sterilnim analizama „uglednih“ medija koji ne smeju da povežu dva i dva dok se ne slože sa centralama. Zašto? Pa zato što medijske kuće zavise od političara da im daju pristup smrdljivim državnih korumpiranim informacijama. I nema veze da li si u poziciji ili opoziciji, sve dok izveštavaš kako „tvoji“ kažu.

Predsednik SAD je upravo postrojio Evropu, onaj kontinent od 450 miliona ljudi koji i dalje tripuje da je centar sveta, a niko ih više ništa ne pita, i rekao im kratko: „Potpišite moj ugovor u četvrtak, ili vam sečem gas.“ Dok evrokrate drhte u onim svojim odelima od recikliranih flaša, hajde da razbijemo ovu partiju šaha u realnom vremenu i usput se nasmejemo diletantima koji još uvek veruju da se ovde radi o „demokratiji“. Danas je naime rok da Evropa potpiše svoju energetsku kapitulaciju za sledeću deceniju.

Radi se o Turnberry sporazumu, nazvanom prema Trampovom golf terenu u Škotskoj, koji će cementirati dogorov od prošle godine o ekonomskim odnosima Amerike i Evrope. Američki ambasador pri EU, Andrew Puzder je posebno podvukao ono što je suština cele priče: obavezu Evropske unije da iskešira 750 milijardi dolara na američke energente. Zakon koji ovo omogućava ide na glasanje u Evropski parlament baš danas. Kada prođe, tek tada kreće žurka: pregovori između briselskih zakonodavaca, vlada i Evropske Komisije o tome kako da se ovaj kompleksni sporazum sprovede u delo.

Da bi nekom nešto naplatio tri puta skuplje, prvo moraš da ga ostaviš bez izbora. Američka administracija Evropi ne prodaje samo LNG, već joj prodaje čist očaj. Ne kupujte jeftinu energiju od rusa ili Irana, već kupite naš skup proizvod za koji je potrebma komplikovana i skupa infrastruktura. Ista ona koju je tokom ratova lako pogoditi i ugasiti.

Ajmo sada na ratni teren: Katarski LNG je „off“. Iranski dronovi su razneli postrojenje Ras Laffan trećeg dana sukoba i obrisali 17% svetskog kapaciteta gasa na narednih pet godina. Ruska cev je odavno mrtva. Norveška je isceđena, ne može da isporuči ni kubik više. Šta ostaje na tabli? Ostaje samo Ujka Sem. I dok mnogi lupetaju o uzrocima rata i humanitarnim težnjama, strategija je jasna: veži Evropu za sebe kako joj ne bi palo na pamet da se udruži sa Rusijom. Amerika je tu brilijantna u čuvanju svojih interesa. Nesigurna Evropa pod američkom upravom je saveznik koga SAD žele, jer su američki političari uvek fokusirani na interese svojih građana bez mnogo osvrtanja na interese drugih aktera. Tako to radi prava država.

E, sad onaj deo koji mediji potpuno maše. U subotu Tramp digne dreku, postavi ultimatum od 48 sati i zapreti da će sravniti iranske elektrane. Svet pada u histeriju, iako to nema veze sa Iranom. To ima veze isključivo sa cenom nafte i strahom u Briselu. Razaranje iranskih energetskih postrojenja je izazvalo osvetu te zemlje koja bi uništila ne samo energiju regionalnih diktatura, već i civilnu infrastrukturu kao što su fabrike za desalinizaciju morske vode, što bi pokrenuo novi, mnogo gori migrantski talas ka Evropi. Stari Kontinent se još nije oporavio od prošlog talasa, što se vidi po sve većoj islamofobiji u Evropi, jer evropski rasisti nisu u stanju da integrišu nikoga ko ne potiče iz njihovih selendri.

Plan je prost: digni cenu nafte dovoljno visoko da prestraviš Brisel, ali ne toliko da ti američki glasači zapale benzinske pumpe pred izbore. Nafta skače na 113 dolara u nedelju. Evropa se guši. A onda, u ponedeljak ujutru, potpuni obrt. Tramp objavljuje „pauzu“ jer su navodno imali „jako produktivne razgovore“ sa Teheranom. Ko veruje glup je, a ko ne razume da je to realnost je još gluplji.

Da li su ti razgovori mašta? Naravno. Iranci kažu da je to običan fake news za manipulaciju tržištem. I bili su u pravu. Nafta pada ispod 100 dolara za par sati. Vidite li genijalnost? U subotu im digneš cenu u nebesa da bi potpisali ugovor od straha, a u ponedeljak je srušiš da bi smirio svoje birače i napumpao berzu. Dva poteza u 36 sati. Cena nafte na $100 nije problem za SAD, jer neće imati toliko veliki uticaj ne njenu i globalnu ekonomiju. Pravi inflatorni pritisci kreću sa cenom od $150 i više. Ako bude talasanja Evrope oko ovog sporazuma, očekujte dalju manipulaciju cene putem ratnih dejstava.

A kod nas? Kod nas puca po šavovima na naš način. Građani Srbije dobijaju račune za struju koji izgledaju kao JMBG broj. Ljudi izlaze na ulice, Ombudsman ne zna gde će pre od žalbi unezverenih ljudi koji ne mogu da plate taj bezobrazluk ni na sto rata.

I dok nam prodaju maglu o energetskoj stabilnosti, Vlada u suštini nema izbora jer smo ipak usred Evrope. Formula je sledeća: Evropa nam prodaje zelenu priču da bi oni vozili električne automobile, koje pune američkim preskupim gasom, a mi ćemo da se vratimo na taljige. Taman da zadovoljimo sve ove balkanske romantičare koji decenijama prete da će se vratiti u svoja sela, ali samo nikako da se dignu sa guzice.

I nemojte misliti da su samo Amerikanci surovi. Rusi igraju identičnu igru. Dok Tramp završava Evropu, Putin u Moskvi prima vijetnamskog premijera. Vijetnam je na kolenima zbog cena dizela. Šta radi Rusija? Pravi im istu sačekušu: potpisuju nuklearnu elektranu i uvaljuju im svoj gas. Obe supersile prodaju „bezbednost“ očajnicima koji nemaju drugu opciju. Tajming je hirurški precizan. Pa nije Tramp baš budala što se približio Putinku i pokakio se po evropskim vrednostima.

Ovo nije trgovina. Ovo je geopolitički reket. I dok se vi na Fejsbuku koljete oko toga ko brani slobodu, a ko je agresor, prava bitka se vodi oko toga čiji ćete gas plaćati tri puta skuplje. Sledeća ilustracija je jasna: ona pokazuje američku nameru da udvostruči izvoz gasa u sledećih par godina.

Kratka istorija veštačke inteligencije: Od mitologije do LLM modela

U novembru 2022. godine, kada je ChatGPT pušten u rad, većina čovečanstva je saznala za potencijal veštačke inteligencije. Za one koji su polje pratili pažljivije, bilo sa tehničkog ili filozofskog stanovišta, sredina prošlog veka smatrana je rođenjem samog koncepta, jer je tada skovan i sam termin. Ipak, dublja istraga pokazuje da smo se idejom repliciranja sopstvene inteligencije bavili čitavu istoriju kroz misticizam, religiju, filozofiju i, konačno, tehničke nauke.

Drevni tekstovi Indije, koji datiraju iz 3000. godine pre nove ere, često sadrže ideje o automatonima i robotima. Višvakarman, centralna figura hinduističke mitologije, izvorni je bog-inženjer. Pominje se u Vedama pre nekoliko milenijuma, i ne samo da je gradio gradove, već je oblikovao funkcionalne mašine i leteće kočije. Postojali su mehanički borbeni roboti sa rotirajućim mačevima, automatizovana vrata i druge naprave koje su komunicirale našu želju za inteligencijom koja nadilazi našu. Stoga, možda i nije toliko iznenađujuće što vidimo mnoge lidere u industriji AI firmi koji su indijskog porekla. Njihovi drevni preci pripremili su ih za neizbežnu tehnološku revoluciju.

Pređemo li granicu u susednu Kinu, istražujemo taoistički klasik Liezi, koji pruža detaljan opis humanoidnog robota. Jan Ši, inžinjer, traži prijem kod kralja Mua iz dinastije Džou. Kada mu je pristup odobren, on stiže sa saputnikom, a svi ostaju iznenađeni kada kralj upita za partnera. Jan Ši jednostavno odgovara da je svog druga napravio „od nule“, i kralj je impresioniran: stvorenje peva i pleše sa gracioznošću koju poseduje malo ljudi. Ali ova naučnofantastična priča ne bi bila potpuna bez preokreta. Kako se nastup završava, robot namiguje i flertuje sa kraljevim konkubinama. Tada, baš kao i danas, gledajte da ne muvate šefovu ženu, i Jan Ši je zamalo pogubljen. U panici, inženjer otkriva da stvorenje nije čovek, kao što je publika sumnjala, već da je napravljeno od kože, drveta i boje. Inženjer rasklapa automatona, dokazujući da je samo mašina. Kralju se vraća dobro raspoloženje i poštedeo je jadniku život.

Filozofski, ova priča je važna jer istražuje naše refleksije o sopstvenom poreklu. Jesmo li mi puke biološke mašine? Da li je tvorac poput nas, graditelj mehaničkih, svesnih, nezavisnih bića? Pre samo nekoliko dana, tokom posete Kini, nemački kancelar Fridrih Merc odveden je u fabriku Unitree Robotics, gde je nekoliko robota plesalo, radilo salta i namigivalo. Poslednji deo je, naravno, šala; nijedan automat nije flertovao ni sa čijom ženom, pa je međunarodni skandal izbegnut.

Ovo delo nije precizno datirano, ali priča je drevna, što pokazuje da naše moderne ideje i nisu toliko moderne. U kolevkama civilizacije, u drevnom Egiptu i Mesopotamiji, neživi predmeti su buđeni kroz religiju. Neverovatne statue koje posećujemo kao turisti nisu bile samo čisti neživi predmeti kakvima ih znamo, već i božanska stvorenja oživljeni ritualima. Mis Pi je bio proces pranja usta statue kako bi se očistilo svako ljudsko zagađenje. Pit Pi je bio sledeći ritual, otvaranje usta, koji je pretvorao statuu u božanstvo, omogućavajući joj da diše, vidi i jede. Ova mesopotamska ceremonija ponovo pokazuje našu želju za čovekolikim super-bićem u našim životima, kao što mnogi danas žude za Opštom veštačkom inteligencijom (AGI). Ovaj intelektualni „bag“ je očigledno duboko ukorenjen u našu psihu i direktno je povezan sa našom željom da objasnimo svet koji posmatramo. Klinasto pismo iz 6. veka pre nove ere nudi uputstva, korak-po-korak, vavilonskog sveštenika-kralja Idina-Nabua o tome kako koristiti najbolje vino, pivo i med za pevanje mantri i oživljavanje statua koje je naručio:

„Rođen na nebu sopstvenom snagom.“

Baš kao Ilon Mask koji puši travu u emisiji Džoa Rogana, čovek može zamisliti kralja kako preliva statue vinom, ali se ipak stara da dobra mera završi u njegovom stomaku dok peva. Ova veza između izmenjenih stanja svesti i želje da se oživi automaton koji je, u suštini, naš intelektualni konkurent, prožima razvoj civilizacije. Možda je to naša sudbina, da niz pijanica razvije pravi AGI, koji će nas potom uništiti. To bi bila sjajna naučnofantastična komedija.

Egipćani su takođe imali ritual „Otvaranja usta“, koji je takođe simbolizovao želju da vide kako nežive statue govore i tako izražavaju svoje intelektualne refleksije. Nož korišćen za presecanje pupčane vrpce tokom porođaja, nazvan peseškaf, korišćen je u ritualu da dotakne usta statue i prenese je iz neživog sveta u onaj koji mi nastanjujemo. Zanatlije koji su klesali statue često su podvrgavani obredima koji su simbolizovali amputaciju njihovih ruku, jasno želeći da se distanciraju od procesa. Taj nelagodan odnos sa natprirodnim prisutan je i danas u našim teskobnim raspravama o razvoju AGI-ja i njegovim posledicama. Neki misle da je to najbolja stvar ikad, dok drugi smatraju da je to put u pakao. Ali naša naivna ideja da je ova želja za superinteligencijom savremena je smešna. Studenti filozofije veštačke inteligencije brzo nauče da je to naša sudbina.

Otvaranje Pandorine kutije nije pitanje „ako“, već „kada“, ograničeno samo našom tehničkom sposobnošću da izgradimo AGI. Sada smo u drevnoj Grčkoj, gde se čitava kultura vrti oko koncepata veštačke inteligencije. U Homerovoj Ilijadi, bog Hefest je bio kovač koji je manipulisao vatrom kako bi iskovao razne vrste stvorenja i sprava. Uvek prikazivan sa čekićem, kako udara po nakovnju, rođen je kao hrom i izopšten od strane „kul ekipe“ sa Olimpa. Kao moderni štreber, povukao se i radio više od onih koji su mu se rugali: iskovao je Zevsove munje, Ahilov oklop i Apolonove kočije. Konačno, izradio je Pandoru kao naručeno delo za Zevsa, u koju je Afrodita ulila „okrutnu želju“. Dakle, imamo originalnu femme fatale, automatona dizajniranog da bude neodoljiv muškarcima dok im donosi propast. Trenutno je ovaj motiv pojačan u „Epstinovim fajlovima“, skandalu koji potresa temelje modernog Olimpa. Zli Džefri i Gislejn, simbolizujući Hefesta i Pandoru, ciljali su te pokvarene duše koristeći iskušenje i maloletne devojke. Nije slučajno što su većina tih ljudi bili politički i tehnološki lideri.

Moramo pomenuti Talosa, verovatno najopisivanijeg automatona antičke Grčke, zaštitnika Krita. Napravljen od bronze, stražar kojeg je naručio Zevs (opet on) i poklonio kralju Minosu, Talos je bio pažljivo programiran zaštitnik, koji je marširao oko pustog ostrva, bacajući kamenje na neprijateljske piratske brodove. Bio je prikazan lirskim majstorstvom kojem malo koji pisac može parirati. Talosovo telo bilo je nepobedivo, osim jedne jedine krvavocrvene vene koja je prolazila kroz čitavo njegovo telo, a koja je bila zapečaćena bronzanim klinom kod njegovog gležnja. Zvuči li vam ova priča poznato? Talosa je oborila zla čarobnica Medeja, koja je začarala drevnog AGI robota, koji se toliko zbunio i ošamutio da je ogrebao gležanj o oštru stenu, izbio klin i iskrvario.

Naši politeistički preci bili su prethodnica razmišljanja o svesnoj veštačkoj inteligenciji. Konstruišući maštovite automatone, na kraju su ih nazvali bogovima, jer im je nedostajala tehnologija da ih proizvedu. Ali želja ostaje ista kroz milenijume: izgraditi inteligentna stvorenja sa kojima možemo razgovarati i rezonovati.

Čovek bi pomislio da su srednji vek i monoteizam radikalno promenili tu želju. Od kabale, hrišćanskog misticizma, preko islamske alhemije, do modernih kultova, ista ideja prožima istoriju bez preskakanja takta. U jevrejskom misticizmu, Golem je antropoidni automat napravljen od gline i prašine. I pogodite kako se Golem oživljava? Putem mističnih mantri koje prizivaju božansku iskru da pokrenu njegovu sposobnost govora. Priručnik sa uputstvima je Sefer Yetzirah, knjiga stvaranja, koja detaljno opisuje kako je Bog oblikovao Univerzum kroz matematičke i lingvističke permutacije. Kako? Beskonačnim kombinacijama 22 slova hebrejskog alfabeta i brojeva od jedan do deset. Čekajte malo, nije li to kao ova „nova i briljantna“ ideja o jezičkom modelu, možda čak i velikom jezičkom modelu, ili LLM-u?

Ovde nalazimo nagoveštaj da pravednici, proučavajući zakone stvaranja, mogu steći moć nad stvaranjem sličnu Božijoj. Sve što danas treba da uradite jeste da poslušate neke od mesija koji vode ove AI kompanije, ubeđeni da su njihove ideje jedinstvene. Ipak, ovaj kabalistički tekst, dug samo 2000 reči, bez poznatog autora ili datuma nastanka, ocrtava kako se inteligentni autput generiše u potpunosti kroz statističku manipulaciju definisanim simbolima. Sefer Yetzirah je jedan od teoloških tekstova o kojima se najviše raspravlja, a koji ja vidim kao filozofsko iliti naučno delo. On ide od opisivanja stvaranja do svojevrsnog uputstva o tome kako stvoriti, ako ne svet, onda inteligentno stvorenje koje je svesno sveta.

Procene njegovog nastanka kreću se od prvog do devetog veka, ali jedno pitanje ostaje: zašto nam je, koji moj, trebalo toliko vremena da stignemo do LLM modela? Toliko o briljantnosti ljudskog uma.

U islamskoj tradiciji susrećemo se sa potragom za veštačkim životom u delima alhemičara Džabira ibn Hajana, koji je u svojoj Knjizi o kamenju dao kodirane recepte za sintetizovanje škorpiona, zmija, pa čak i ljudi. Koncept Takwin-a, široko proučavan u islamu, predstavlja proces stvaranja. Džabir je interpretirao ovaj koncept kao emulaciju božanskih kreativnih moći. Ovo se, naravno, kod mnogih smatralo jeretičkim, pa je, da bi izbegao da mu odseku glavu, prikrio svoj rad šiframa. On navodi: „Svrha je zbuniti i navesti na grešku svakoga osim onih koje Bog voli i za koje se stara.“ Ponovo, proročanska ličnost povezuje ovog mislioca sa ostatkom onih koji žude za intelektualnom i duhovnom konkurencijom.

Muhamedanska kultura nam daje jednog od najplodnijih inženjera rane srednjovekovne ere i „oca robotike“, Ismaila al-Džazarija. Napisao je Knjigu znanja o genijalnim mehaničkim napravama, u kojoj je predstavio preko 100 mehaničkih dizajna koji su koristili pritisak vode, dinamiku fluida i zupčanike. Njegov automatizovani plutajući čamac sa četiri mehanička muzičara manipulisao je fizičkim klinovima kako bi proizveo zvuk na rotirajućem bubnju. Dva muzičara su svirala bubnjeve, jedan je prebirao po instrumentu sličnom harfi, dok je četvrti proizvodio zvuk zvižduka. Promenom mesta klinova na cilindru, Al-Džazari je mogao „programirati“ različite ritmove i obrasce bubnjeva. To je bila programska logika, u suštini nimalo različita od kompjuterskog programiranja. Drugim rečima, koristiti različite algoritme -pozicije klinova – da biste dobili različite rezultate.

Evropa je sporo razvijala dalje ideje o veštačkoj inteligenciji sve dok naučna revolucija nije demontirala mistične i alhemijske paradigme srednjeg veka. Godine 1651, engleski filozof Tomas Hobs objavio je Levijatana, delo toliko radikalno da je uništilo ljudsku dušu. Ne mislim simbolično, već je njegova tvrdnja da su naše misli kompjuterski procesi bukvalno demontirala ideju o jedinstvenoj, metafizičkoj duši. Ako je naša misao puka kalkulacija, onda se te kalkulacije mogu replicirati, nudeći tako put ka binarnoj logici, kompjuterskim algoritmima i modernoj veštačkoj inteligenciji.

Samo deceniju pre njega, Blez Paskal, francuski matematičar, napravio je mehanički kalkulator kako bi pomogao svom ocu u obavljanju mnogih poreskih obračuna. Ako su apstraktne kalkulacije mogle biti obavljene metalnim napravama, možda bi taj isti metal na kraju mogao replicirati ljudsko razmišljanje. Godine 1666, još jedan briljantni filozof, Lajbnic, zamislio je calculus ratiocinator kao alat za rešavanje svih filozofskih i naučnih sporova. Drugim rečima, zaključio je da možemo izračunati sve, pa i ljudske misli.

Zatim je u 19. veku bio potreban ženski senzibilitet da nas odvede od kalkulacije do kompjuterskog algoritma. Saradnja između engleskog genija Čarlsa Bebidža i Ogaste Ade King, grofice od Lavlejs, dala nam je moderni nagoveštaj onoga što računari zaista mogu. On je koncipirao računar nazvan Analitička mašina. Viktorijanska naprava, visoka preko 6 metara, pokretana parnom mašinom i vođena mesinganim zupčanicima, dizajnirana je da kreira matematičke obrasce koristeći bušene kartice! Nikada nije izgrađena, ali shvatate poentu o tome koliko je ovaj dizajn bio napredan. Ali upravo su grofica Lavlejs i njeno pedantno proučavanje principa ove mašine doveli do prvog algoritma za izračunavanje Bernulijevih brojeva. Napisala je uputstvo, korak-po-korak, za mašinu koja nikada nije napravljena, postajući tako prvi softverski inženjer. Zamislite njenu frustraciju što ima softver, a nema hardver na kojem bi ga pokrenula. Ali njen glavni doprinos našoj potrazi za veštačkom inteligencijom bio je zaključak da se mašina može koristiti ne samo za aritmetičke operacije, već i za druge apstraktne operacije, gde god se mogu jasno definisati odnosi koji leže u osnovi ulaza.

Ali njen glavni doprinos istoriji filozofije veštačke inteligencije bio je „Argument lejdi Lavlejs“. Izjavila je:

„Analitička mašina nema nikakve pretenzije da bilo šta izvorno stvori.“

Drugim rečima, započela je argument o ontologiji veštačke inteligencije rekavši da nikada nećemo izgraditi istinsku inteligenciju sličnu ljudskoj. Da budemo precizniji, tvrdila je da mašini nedostaje svest. Filozofi debatuju o ovom pitanju od sredine 19. veka, a o toj temi su napisani tomovi. Tek nakon proliferacije LLM-ova svedoci smo široj javnoj raspravi o prirodi onoga što danas zovemo veštačka inteligencija.

Sada idemo jedan vek unapred, u 1950. godinu i do čuvenog Alana Turinga. Njegov doprinos naporima da se poraze nacisti poznat je mnogima. Briljantni matematičar pomogao je da se razbije jedna od najsloženijih mašina za šifrovanje u istoriji. Ali njegov najvažniji rad došao je 1950. godine kada je objavio uticajni rad Computing Machinery and Intelligence. Pokušao je da reši debatu oko sposobnosti mašina da misle, tj. da imaju svest o sebi i svetu koji opisuju. Rad otvara pitanjem:

„Predlažem da razmotrimo pitanje: ‘Mogu li mašine da misle?’“

Da bi rešio filozofsku zagonetku, predložio je nešto što se zove „Igra imitacije“, u kojoj je pokušao da razlikuje prirodu inteligencije između dva subjekta koje treći, inteligentni čovek, pokušava da prepozna. Prvo je postavio igru tako da ispitivač mora da odluči identitet između žene i muškarca, a zatim između čoveka i mašine sposobne da govori logično. Ovu igru danas znamo kao Turingov test, koji je kontroverzniji nego ikada. Od svih radova pomenutih u ovom članku, trebalo bi da skonete i pročitate baš ovaj. Iako se ne slažem sa zaključkom ovog rada, to je „cogito ergo sum“ trenutak za filozofiju veštačke inteligencije.

Samo nekoliko godina nakon ovog fantastičnog rada, skovan je termin „veštačka inteligencija“. Tokom dvomesečne radionice u leto 1956. godine na koledžu Dartmut, Džon Makarti i još devetoro ljudi smislili su ovu izjavu: „da se svaki aspekt učenja ili bilo koja druga karakteristika inteligencije u principu može tako precizno opisati da se mašina može napraviti da je simulira.“ Nastala je bura u naučnoj zajednici, jer se činilo da inteligentne mašine samo treba napraviti. Malo ko je prepoznao da je čežnja za veštačkom inteligencijom stara milenijumima, a naučnici su se ubrzo susreli sa matematičkim, računarskim i filozofskim barijerama koje traju do danas. Tako smo se suočili sa „AI zimama“: periodima razočaranja, naučne depresije i nedostatka sredstava. Pomenuću samo jednu tačku iz 1973. godine, kada je poznati matematičar, ser Džejms Lajthil, dobio zadatak od Saveta za naučna istraživanja da razmrsi tekuće rasprave o razvoju AI-ja. Dijagnostikovao je glavni neuspeh rane AI kao „kombinatornu eksploziju“. Iako je priznao upotrebnu vrednost ovih kompjuterskih sistema, kritikovao je naučnu zajednicu zbog preuveličavanja rezultata svojih istraživanja i prevelikih obećanja o budućim mogućnostima. Danas se suočavamo sa istim problemima, koje uglavnom propagira IT zajednica.

Uprkos brojnim naučnofantastičnim knjigama i filmovima, i likovima poput Jan Šija koji sanjaju o izgradnji potpuno sposobnog AGI-ja, pojavio se revolucionarni filozofski rad, Minds, Brains, and Programs, Džona Serla. Kroz svoj misaoni eksperiment „Kineska soba“, on opisuje scenario u kojem je zaključan u sobi, sposoban da govori samo engleski, i dobija kineske simbole zajedno sa knjigom pravila za njihovu korelaciju, proizvodeći specifične simbole koje bi spoljni posmatrač koji govori kineski u potpunosti razumeo. Demonstrirao je da računari rade isključivo po principu sintaksi i da im nedostaje istinsko razumevanje ili semantika. U suštini, pogodio je samu srž problema, otkrivajući da su diskusije o AGI-ju zapravo diskusije o svesti. Nikakva računarska snaga ili složeni autput ne garantuju svesno biće. Hmm, onaj argument lejdi Lavlejs se vraća na velika vrata. Možda je to samo prokleta ženska intuicija koja muškarcima uvek izmiče.

Upravo to su danas veliki jezički modeli: složeni, ali besvesni probabilistički pretraživači koji deluju ljudski i nude sintaksu koja imitira semantiku. „Nije zlato sve što sija“, upozorio nas je svojevremeno tip po imenu Šekspir tako elegantno definišući ono što danas poznajemo kao površna sintaksa. Ali neee, mi treba da slušamo Marka Zakerberga i njegova naklapanja o AGI-ju.

Nakon nekoliko AI zima, pojavio se razvoj veštačkih neuronskih mreža, nudeći ono što danas zovemo Deep Learning. Zvuči duboko? Zahteva neviđene količine podataka za obuku i ogromnu računarsku snagu da bi se uradila ista stvar: statistički pogodio tačan odgovor koji bi zadovoljio ljudskog ispitivača. Ovo je najveća filozofska prevara u modernoj istoriji. Klasično šibicarenje IT raje da vam uvale još jednu pretplatu.

Godine 2017, istraživači u Guglu objavili su još jedan odličan tehnički rad pod naslovom Attention is All You Need (Pažnja je sve što vam treba). Model, nazvan Transformer, pretvorio je tekst u numeričke skraćenice, ili tokene, omogućavajući računaru da analizira sve reči u nizu paralelno, matematički odmeravajući sintaksu radi semantičke imitacije. Naslov rada je verovatno predložio Guglov PR tim kako bi vas suptilno gurnuo u pravcu da u tome ima nečeg više od tehničkog poboljšanja. To je zaista omogućilo pojavu LLM modela poput ChatGPT-a krajem 2022. Moja knjiga Blistanje objavljena je u mojoj rodnoj Srbiji samo nekoliko meseci pre nego što je javnost upoznata sa AI-jem, tako da sam u tom pogledu imao sreće. Dakle, hvala vam, programeri.

Kao što vidimo iz istorije AI-ja, ne suočavamo se ni sa čim novim. Naša želja da razumemo svet u kojem živimo proizvela je ovu čežnju za inteligencijom jednakom našoj. Iz nekih, verujem, iracionalnih razloga, želimo svesnu konkurenciju, a oni koji to danas forsiraju su IT tehničari koji retko zastanu da vide istinske posledice po ljudske zajednice. Njihov motiv je još jedno kvartalno iznenađenje u zaradi koje će podići cenu njihovih akcija, i ništa drugo.

Filozof Dejvid Čalmers skovao je termin „težak problem svesti“, pitanje koje je toliko daleko od rešenja da proganja filozofe. Znamo toliko više o našim telima, mozgu i emocionalnim stanjima nego ikada ranije. Ipak, ontologija svesti ostaje neuhvatljiva. Dok panpsihizam sugeriše da sve ima iskru svesti, ne postoje empirijski dokazi da atomi ili planete poseduju jedinstvenu svest koju vidimo kod sebe. Da, filozofi često nude više pitanja nego odgovora, ali bar ne pokušavaju da vas obmanu mesijanskim izjavama o prirodi LLM modela. Možda prodavci magle danas lete privatnim avionima, ali oni su i dalje samo obični prodavci magle.

(I da, i te firme preuveličavaju svoje zarade petljajući sa planovima amortizacije svojih ogromnih CAPEX troškova. Samo se pretplatite na Substack dr Majkla Barija da biste saznali više o ovom problemu. Možda će lekar znati više o prirodi našeg mozga nego neko ko je napustio fakultet?)

P.S. Ovaj članak je preveden sa engleskog jezika sa mog Substack profila

Greenland ni na Nebu ni na Zemlji

Sama mapa ove ledene pustoši je iluzija . Gerardus Mercator, slavni kartograf je 1569. godine stvorio mapu sveta koju svi poznajemo, ali gde su prave srazmere kontinenata i zamalja pogrešne. To je navodno uradio da bi navigacija brodovima bila lakša, ali ima i drugih teorija zašto su Evropa, Rusija, Kanada, SAD, a usput i Greenland prikazani značajno većim nego što jesu.

Mercator mapa u svetlo plavoj boji u odnosu na tamno plavu boju koja predstavlja pravu veličinu geografskih površina. Izvor @neilrkaye.

Lako je zbuniti se i pomisliti da je ova ledenjara kontinent, ali se geografski smatra najvećim ostrvom na planeti. Možda to buni geopolitičke igrače jer su bežali sa časova geografije. Ostrvo jeste veliko u odnosu na SAD, ali relativno malo u odnosu na Afriku. Prvi ljudi su došli pre oko 4500 godina i od njih potiču domoroci Inuiti iliti ono što smo kao klinci, pogrešno, nazivali eskimima. Ako ikad odete u tu smrznutu vukojebinu znajte da je taj termin pogrdan i možete u lokalnon baru da dobijete preko tambure. Stigli su iz Severne Amerike i termin inuit jednostavno znači čovek. Oni su danas skoro 90% populacije od oko 55.000 ljudi. Trenutno ovaj region privlači ogromnu globalnu pažnju zahvaljujući želji predsednika SAD Donalda Trump-a da pripoji ovo ostrvo.

Vikinzi su oko 980. godine, na svojim besmislenim putovanjima dobacili do ovog zamrzivača i nazvali ga Greenland, to jest „Zelena Zemlja.“ To su uradili da bi privukli doseljenike, tako da je to verovatno bila njihova verzija „skrivene kamere.“ Zamisli putuješ mesecima, jedva preživiš u nadi da ćeš doći do plodnog zelenog raja, a iskrcaš se na minus beskonačno. Što kažu naši „ko preživi pričaće.“ Hans Egede, norveški misionar stiže 1721. godine, i od tada kreće nordijska dominacija regije i danski trgovinski monopol. Tokom Drugog Svetskog Rata, dok je Danska bila pod Hitlerovom upravom, Amerikanci uspostavljaju vojno prisustvo i praktično su od tada glavni na ostrvu. Sve se pakuje u prve oblande 1953. godine kada prestaje kolonijalna uprava i Greenland postaje danska oblast. Dvadeset i pet godina kasnija dobijaju samoupravu a referendum iz 2008. godine stavlja upravu u ruke građana, sem spoljne politike koja se i dalje projektuje, šatro, iz Kopenhagena. Realnost je, kao i obično, drugačija, i nijedna bitna odluka se ne donosi bez Pentagona.

Osnovni razlog jeste baš geografska pozicija ostrva. Greenland se nalazi na ključnoj strateškoj poziciji između Severne Amerike i Rusije. To je prva linija odbrane Severne Amerike u slučaju nuklearnog sukoba velikih sila. Globalno zagrevanje i topljenje leda otvaraju nove pomorske rute koje bi mogle drastično skratiti putovanje između Evrope i Azije. To je trgovinska pretnja Sueckom kanalu, koji je formalno pod upravom Egipta, a praktično Amerike. Severnim arktičkim putem Rusija i Kina nesmetano trguju bez mogućnosti mešanja Zapada.

Crveno – severnozapadni prolaz, plavo – severna morska ruta, zeleno – transpolarna ruta. Izvor The Arctic Institute.

Severozapadni prolaz, koji se proteže kroz Kanadu prema Greenland-u i severnom Atlantiku, mnogo je opasniji. Karakterišu ga uski i plitki kanali, pokretni led, loši vremenski uslovi i veoma ograničene spasilačke službe. Takođe, postoji i neslaganje oko toga ko kontroliše ovu rutu. Zbog ovih rizika, zabeleženo je da je svega oko 70 komercijalnih brodova završilo plovidbu Severozapadnim prolazom od 1906. godine. Ovaj put bi značio mnogo Severnoj Americi, ali su uslovi za sada nemogući, tako da će Rusija, a samim tim i Kina, imati značajnu kompetativnu prednost. Ovo je najveća strateška ekonomska pretnja SAD u decenijama koje su pred nama. Amerikanci znaju ako se evropsko-azijska trgovina preseli na ovu rutu da će njihova dominacija toplim morima imati manje značaja.

Zato rusi ulažu u ledolomce koji potpomažu topljenje leda i situacija se dramatično promenila u poslednje tri decenije. Nekada je ta ruta bila prohodna jedva tri meseca godišnje, dok se sada plovidba odvija šest meseci tokom godine. Ruski Arktički i Antarktički naučno-istraživački institut AARI se bavi ovim pitanjem, i predviđa da će put biti potpuno prohodan, bez pomoći ledolomaca, između 2030. i 2040. godine. Uz pomoć moćnih nuklearnih ledolomaca, rusi će do tog cilja stići za par godina. Sada je problem je što teretni brodovi moraju da budu specijalno ojačani kako bi izdržali udare santi. Ali ti troškovi su minimalni sa obzirom šta Rusija dodbija: primat u prevozu robe između Evrope i Azije.

U tome je poenta Trump-ovog Greenland gambita. Jedino sa te pozicije Amerika može da utiče, i tada ograničeno, na taj geopolitički lom. Amerika vlada morima i okeanima, i to joj od Drugog svetrskog rata obezbeđuje primat u globalnoj trgovini. Imaju mogućnost da presreću i kontrolišu promet uprkos morskim zakonima o međunarodnoj plovidbi. Događaji u Venecueli su samo dodatni motiv Rusiji da ubrza proces krčenja ovog puta i ubrzavanja globalnog otopljavanja. U prethodnom članku sam pisao o Monroe doktrini kojoj se Amerika vraća, jer amerikanci razumeju da moraju da uhvate nove pozicije kako bi zadržali ekonomsku, pa samim tim i vojnu premoć.

Pozicija Evrope u ovoj igri ostaje u magli. Politički lideri EU su najnesposobnija grupa koju je ovaj kontinent ikada imao. Bez snage da se suprostave Rusiji u Ukrajini, i SAD na Greenland-u, ostaće poznati po tome što su Uniju gurnuli u raspad. Ruska invazija i američke carine su pokazale da Evropa nema mehanizam za zajednički nastup. Godinama pričam o katastrofalnom političkom uređenju Unije, koja nije sposobna da formira ujedinjenu fiskalnu politiku. Nametnuta monaterna politika, kroz primenu evra, i kakofonija u fiskalnim potezima, godinama slabi evropsku ekonomiju čija produktivnost slabi. Unija ne može da se istinski ujedini u jednu moćnu, bogatu državu koja bi bila u stanju da organizuje nezavisnu odbranu i spoljnu politiku.

Američka spoljna politika sedi na četiri stuba globalne dominacije: najmoćnija kapitalna tržišta, Monroe doktrinu, održavanje raskola između Evrope i Rusije, i održavanje raskola između Rusije i Kine. Prvi stub je uslovljen sa tri koja slede, drugim rečima dominacija američkog kapitala zavisi od geopolitičke dominacije. Na revatilizaciji drugog stuba Trump radi više nego bilo koji američki predsednik u poslednje tri decenije. Treći postaje problematičan jer mnogi polako shvataju da Evropa može da povrati moć isključivo ako se ujedini sa Rusijom. Ovo bi bila najveća noćna mora američke elite jer je jasno da kontinent sa ruskim resursima postaje ponovo globalno dominantan. Pa ne održava Trump odnose sa Putinom jer igraju golf zajedno, već balansira između ukrajinske tragedije i geopolitičke realnosti. Zato je neprijateljski nastrojen prema EU i želi balkanizaciju iste.

Poslednji stub zaslužuje svoj pasus. Kina i Rusija nikada nisu bile u boljim odnosima. To pali sve alarme u Pentagonu jer je jasno da ovom dvojcu SAD vojno ne mogu ništa. Mnogi u Washington-u smatraju da je ovo najgluplji geopolitički promašaj liberalne Amerike. Tokom Hladnog rata, kada su uslovi bili mnogo teži, Amerika je stalno balaca koske i jednoj i drugoj strani uspešno podgrevajući nepoverenje između dve komunističke zemlje. Sada, kada je teoretski taj stub bilo lakše održati, ameri su prdnuli u čabar. U tome i leži moć Vladimira Putina – nije kratkovid kao njegovi komunistički prethodnici već igra dugu stratešku igru.

Evropljani će verovatno ponovo sagnuti glavu i na neki način predati Greenland. Da li će ga ameri kupiti tako da svaki grinlanđanin dobije $100 soma, ostaje da se vidi. U svakom slučaju to bi bila najveća akvizicija SAD od kupovine Aljaske, koja ima teritoriju od 1,52 miliona kvadratnih kilometara. Aneksija Teksasa je proširila Ameriku za 1,01 miliona kvadratnih kilometara, a kupovina Luizijane za 2,14 km2. Greenland ima oko 2,17 miliona km2, tako da Trump može to da doda na svoj CV. Samo je bitno da provale da nema ništa zeleno u toj vukojebini i da nikada ne treba slušati vikinge.

Venecuela: u Središtu Američke Monroe Doktrine

Džejms Monro je bio peti predsednik Sjedinjenih Američkih Država, na vlasti od 1817. do 1825. godine. Monroova doktrina, utemeljena 1823. godine, projektovala je da je zapadna hemisfera zatvorena za dalje evropsko kolonijalno i političko mešanje. Zauzvrat, SAD su se obavezale da se neće mešati u evropske poslove, ali su time postavile temelje sopstvene dominacije u Latinskoj Americi. Od tada pa do danas SAD su se, sa više ili manje uspeha, držale ove doktrine. Donald Tramp smatra da su drugi američki predsednici, u poslednjih nekoliko decenija, zanemarili ovaj postulat i odlučio je da to promeni.

Ekstrakcija Nikolasa Madura desila se toliko brzo da se svet još nije opasuljio. Odjeka na tržištima nema. Toliko o bitnosti Madura, njegovog režima i uticaja na globalne tokove. Venecuela ima najveće zalihe nafte na svetu, ali se tržišta nisu makla. Kada se pare ne uzburkaju, znači da je vest takozvani „nonevent“. Ako se ikad pitate koliko je neki događaj u tom momentu bitan, samo pratite novac. Kapital će vam reći šta je bitno a šta ne. Sve je ostalo prazna priča dokonih novinara.

Cena nafte u poslednjih mesec dana.

Jedan OPEC lider je, uz pomoć elitne Delta Force jedinice, i lokalnih saradnika CIA, maznut iz sopstvene kuće pre nego što je mogao da se dočepa bunkera u okviru velike zgrade Miraflores. Ova palata je simbol moći u Venecueli više od 100 godina. Sagradio je diktator, parada drugih, uglavnom poganih lidera je protutnjala kroz istu, a globalnu slavu je doživela 2002. godine tokom neuspešnog udara na vlast harizmatičnog Huga Chávez-a. On je uzrok ekonomskog i političkog haosa ove države, koju je uništio svojim primitivnim populističkim potezima, koji su Venecuelu transformisale iz najbogatije u najsiromašniju zemlju Latinske Amerike.

Maduro je prebačen u Njujork i izveden pred sud, a svetske berze i tržište obveznica su reagovali kao da se ništa nije dogodilo. Bez panike, bez šoka, bez lomova. Razlog je jednostavan i pomalo ciničan: Venecuela je već godinama jedva funkcionalna država, sa ruiniranom naftnom infrastrukturom i brdima retkih minerala čija se vrednost uglavnom vodi pod „neprovereno“. Mnogi tvrde da su amerikanci prekršili međunarodno pravo jer je akcija izvedena izvan mandata međunarodnih organizacija kao što su Ujedinjene Nacije. To je tačno, kao što je tačno da je Rusija prekršila sve međunarodne zakone invazijom na Ukrajinu. Kome nije jasno da je stari svet urušen, prespavao je poslednjih par godina. Sa tim svetom otišlo je i prozaično međunarodno pravo koje je uvek bilo pre batina protiv malih država nego standard odnosa svih zemalja, bez obzira na veličinu i moć. Uostalom svaki pokušaj da se primeni na rusima ili amerikancima je prošao ne samo neuspešno, nego su se sudije i tužioci bez moći iz Međunarodnog Krivičnog Suda našli pod sankcijama. Drugim rečima, realpolitik je sada standard i pred nama su surove decenije.

Venecuela je savršen primer socijalističko-populističkog haosa čije temelje je uspostavio Hugo Chávez. Harizmatični seljak koji je prošao kroz sve nivoe vojske, pokušao je državni udar 1992. godine. Ta avantura je propala a on proveo dve godine u zatvoru. Nakon izlaska, menja uniformu za civilnu odeću i okušava se u demokratskom procesu i lagano pobeđuje na izborima 1998. godine. Ovo je savršen primer šta se desi sa malom državom koja svoju sudbinu stavi u ruke primitivnog populiste sa militarističkim instiktom. Promenio je ustav, militarizovao institucije i oslonio se isključivo na naftu i protok kokaina iz susedne Kolumbije kao temelje svoje ekonomije. Kuba mu je bila primer uspeha, i postala, uz Kinu, Rusiju i Iran, glavni saveznik. Samim tim je postao i otvoren neprijatelj Amerike.

Njegovi govori su zabavljali narod širom planete jer je centralna tema bila „zli zapad protiv dobrih komunista“. Ta retorika pali i danas kod mnogih, jer većina ljubitelja komunističkih sistema ne mare za zločine koje ljudi kao Chávez odrađuju lokalno, predano i svaki dan. Sve to, naravno, u ime naroda, jer eto, političari samo na narod misle, kao i uvek. Venecuela je klasičan primer kako demokratija može da se pretopi u diktaturu uz pomoć većine u parlamentu i krimosa na ulicama. Kada je društvo slabo obrazovano, institucije kilave a političari rado viđeni sa kriminalnim elementima, samo ste par godina od diktature.

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka Venecuela je bila najbogatija zemlja Južne Amerike, i uvek među 20 najbogatijih zamalja sveta. Žene Karakasa su bile poznate po svom besprekornom stilu i lepoti. Kažu da se ni na prozor nisu pomaljale a da se ne skockaju kao za svadbu. Zemlja sedi na najvećim zalihama nafte na svetu, pa su dame mogle da se utežu koliko im duša ište.

BDP Venecuele u poređenju sa prosekom Latinske Amerike. Izvor Our World in Data.

Za relativno kratko vreme ova zemlja je postala primer ekonomskog populizma. Doživela je najveću ekonomsku propast od svih zemalja koje nisu ratovale od kraja Drugog svetskog rata. Životni standard prosečnog građana je kolabirao i zato je veliki broj njih emigrirao u SAD i druge zemlje. Poslednjih nekoliko godina, čak je i Kuba bolje stajala od nesrećne Venecuele.

Huga Chávez je bio ne samo harizmatičan već i inteligentan. Gušio je lagano demokratiju a moć selio van institucija u organizovane bande zvane colectivos. Mladi, naouražani i jači od policije u svojim barijima, ove bande vladaju Venecuelom. Tu je glavna veza sa krijumčarenjem kokaina, jer država krade prihode od nafte, a za uzvrat ne dira colectivos-e koji rade gudru. Odatle medijski pokušaj da se Venecuela skine sa liste bitnih država za dilovanje kokaina. Eto država nema direktan upliv u taj biznis, što je neretko slučaj u Latinskoj Americi.

Colectivos su usko vezani za navijačke tribine, gde regrutuju mlade kriminalce, a stadioni su postali njihove centrale. Upravo sad ovi krimosi idu po Venecueli i proveravaju ko je još lojalan Maduru. Izgleda da je model sa navijačima/dilerima droge model koji je Venecuela uspešno izvezla u mnoge druge zemlje.

Posle smrti čoveka kao što je Huga Chávez, svaka diktatura se suoči ili sa slomom sistema ili sa naslednikom koji svom idolu nije ni do kolena. Maduro ne da nema fakultetsku diplomu (a mogao je to u Srbiji lagano da završi), već je opozicija pokazala da nikada ni srednju školu nije dovršio. Bio je vozač autobusa i sindikalni prodavač svinjskih polutki. Neverovatno koliko je sličnosti sa mnogim balkanskim političkim liderima, kao da su imali iste mentore. Glupi, neotesani, iz kriminalnog miljea, a dočepali se vlasti. Čemu građani takvih država da se nadaju?

Pitanje je šta Donald Tramp stvarno hoće od Venecuele? I dalje su Madurovi na vlasti, colectivosi mlate po ulicama, a Marco Rubio se pravda svojim kolegama u senatu. Ambiciozni Rubio, preko Venecuele, targetuje svoj konačni cilj: komunistički režim na Kubi. Sin kubanskih emigranata, rođen u Majamiju, glavnom kubanskom gradu van Kube, Marco prezire kubanske komuniste. Zajednica je veoma moćna, i skoro su unisoni u svojim stavovima o Kastrovom ostvru. Ko je partijao u Majamiju sa kubancima zna šta je žurka, ali i da nema zezanja na račun njihove domovine. Kuba sada nema odakle da dovuče naftu i energente i predviđam da će 2026. godina biti ta u kojoj se Kuba oprašta od svog besmislenog političkog sistema.

Američka akcija u Venecueli možda kratkoročno nema reakcije, ali srednjoročno i dugoročno pravila igre su se promenila. Ovo nije bio napad na Venecuelu kao takvu. Ovo je bio signal, pre svega Kini. Ne ratni, ali vrlo jasan. Kina je u Venecuelu kroz inicijativu Pojas i put upumpala preko 100 milijardi dolara, pre nego što su zajmovi faktički zamrznuti 2015. godine. Ostalo je neotplaćeno oko 16 milijardi dolara kredita, obezbeđenih budućim isporukama venecuelanske nafte. To crno zlato je sada, efektivno, pod američkom kontrolom. Ti krediti sada nemaju kolateral, tako da je njihova vrednost značajno pala. Ta cifra i nije toliko bitna za ogromnu kinesku privredu, jer je venecuelanska nafta samo oko 6% potreba ove komunističke zemlje.

Indikativno je što je Maduro uhvaćen svega nekoliko sati nakon sastanka sa kineskim diplomatom i uverenja da će ga Kina i Rusija zaštititi. Ovo je bitniji momenat jer se ta zaštita ispostavila kao prazno obećanje. Kina jednostavno nema herca da se uhvati u direktan koštac sa SAD. Plan Pojas i put je sada svuda pod nišanom, kao što će uskoro biti u Evropskim državama, uključujući i Srbiju. Amerika će biti surova prema onima koji dobijaju komunističke investicije. Svi će uskoro dobiti ponudu koju neće moći da odbiju, u stilu Kuma.

Ako je Tramp nešto naučio od Putina, to je da se samo konkretne akcije poštuju, sve je ostalo prazna priča. Akcija je bila takva da je Rusija to doživela kao šamar. SAD su demonstrirale da mogu za nekoliko sati uraditi ono što Rusija nije uspela u Ukrajini za tri godine. Nisu ista liga, nije ista dimenzija moći. Dugoročno, povratak venecuelanske nafte na tržište dodatno slabi ruski energetski uticaj. Možda će proći skoro pet godina pre nego što ta nafta slobodno poteče, ali kada se to desi, Amerika postaje još snažniji energetski igrač, sa OPEC uticajem bez formalnog članstva jer će kontrolisati skoro pola nafte širom sveta. Ovaj potez se sada u geopolitici zove Trampov gambit.

Tu se otvara još jedan front: Kanada i Meksiko. Venecuelanska teška nafta potiskuje kanadsku naftu iz američkih rafinerija. Mnoge rafinerije na obali Meksičkog zaliva građene su upravo za venecuelanski tip sirovine i godinama rade sa umanjenim kapacitetima. Kada se to promeni, marže na dizelu, kerozinu i asfaltu rastu, a kanadska nafta postaje sekundarna opcija. Energetska geopolitika Severne Amerike se tiho, ali temeljno koriguje za novi svet veštačke inteligencije. Energija i rude potrebne da se realizuju projekti razvoja AI su van svake pameti, i ako Amerika želi da ostane ekonomski i vojno najmoćnija, mora da osigura prvo mesto u svakoj strateškoj oblasti.

Za američku ekonomiju, ovo je dugoročni vetar u leđa. Sankcije Venecueli su godinama doprinosile nestašici dizela. Ako se situacija preokrene, do kraja decenije cene goriva, dizela i avionskog kerozina padaju. To je dezinflatorno, pomaže potrošačima, posebno onima sa nižim primanjima, i smanjuje troškove lanaca snabdevanja. Ne u 2026. godini, ali dovoljno brzo da firme počnu drugačije da planiraju. Bolje je trošiti novac na razvoj svog proizvoda, nego na skupe energente.

I sve se to dešava u trenutku kada su berze blizu istorijskih maksimuma i iza sebe imaju trogodišnju žurku od profita. Tržišta dugo neće diskontovati sve što bi moglo da proizađe iz ove specijalne vojne operacije. Zato što je većina medija i analitičara fokusirana na politički deo priče, jer ekonomski ne kapiraju. Politika je borba za resurse, uvek bila i takva će, dok je političara, uvek i biti. Finansijska moć je temelj svake druge moći, i lakoća sa kojom je američka služba potkupila najuži Madurov krug, ilustruje koliko su oni bez kinte ranjivi. Jednostavno potkupiš, za sitne pare, sve oko njih.

Ovo nije samo priča o Maduru. Ovo je priča o svetu u kome se suverenitet meri vojnom sposobnošću, a ne međunarodnim pravom. Režimu je odsečena glava, ali telo je ostalo, tržišta su ostala mirna, a poruka je poslata svima. Venecuela danas liči na motor kome su izvađene svećice i privremena tišina ne znači da je kvar otklonjen. Samo znači da će popravka krša koštati i para i živaca.

Strane direktne investicije. Zašto Srbija grize ruku koja je hrani?

Strane direktne investicije su u Srbiji u prvih osam meseci ove godine pale za 54% u odnosu na isti period prošle godine. Taj drastičan pad je posledica duboke političke krize unutar zemlje, kao i loše ekonomske situacije u Evropskoj Uniji, najvećem trgovačkom partneru naše zemlje.

Značajan Pad Stranih Direktnih Investicija

Investitori ne vole neizvesnost. Politička, fiskalna i monetarna stabilnost su uslovi za investitore da se odluče da deo svoje ekonomske budućnosti povere nekoj zemlji. Za zemlje u razvoju, kao što je Srbija, strane investicije su ključ razvoja. Dosta je dušebrižnika koji su kritikovali strane investitore, njihov način rada i odnos prema radnicima.

Skoro 70% svih stranih investicija dolazi iz Evropske Unije. Sve te kompanije posluju po uređenim zapadnim zakonima i iste poštuju i kod nas. Većina istraživanja i upitnika, kao onaj koji sprovodi firma Infostud, pokazuju da su zaposleni zadovoljniji radom u stranim kompanijama nego u domaćim. Četvrtu godinu za redom, najbolja kompanija, prema oceni Top Employers Institute, za radnike u Srbiji je Hemofarm. U ocenjivanje ulaze razni faktori, od visine plate, odmora, i drugih beneficija.

Medijski spinovi, kao i laži sa društvenih mreža, su napravili veliku štetu Srbiji kao investicionoj destinaciji. Priče o nošenju pelena, i torturi jadnih srpskih radnika su glupost i laž, kao da svaka osoba jednostavno ne može da da otkaz u bilo kojoj kompaniji. Drugo je priča vezana za migrante koji su zaposleni u kineskim kompanijama. Oduzimanje pasoša, dugi radni sati, kao i neadekvatni uslovi stanovanja su česta praksa jer su migranti lak target za kriminalne organizacije. Činjenica da se naši istražni organi ne bave dovoljno ovim problemom je neka druga tema.

Poslednja dva projekta koja su zaustavljena u Srbiji su izgradnja na lokaciji Generalštaba, i projekat Rio Tinto. Prvi je zaustavljen jer je investitor, Jared Kushner, zet američkog predsednika Donalda Trampa, odustao od izgradnje jer se sumnja da su srpski zvaničnici prekršili zakon kako bi obezbedili uslove da se ovaj projekat ostvari. U svakom slučaju vest je odjeknula širom sveta među investitorima. Tramp ne silazi sa naslovnica raznih medija, i sve vezano za njega je vest. Svi se pitaju zašto ste uopšte predlagali projekat ako je toliko komplikovan za realizaciju. Ne očekujte u dogledno vreme ni bitne investitore u nekretnine niti u hotele u Srbiji. U Vašingtonu se pitaju: kako to da se naši projekti miniraju u Srbiji, a ruski i kineski prolaze bez problema, bez medijske pompe, a i bez hiljada protestanata.

Sledeća vest je da je Rio Tinto zaustavio projekat Jadar jer u poslednjih par godina nije dobio dozvole koje su institucije Srbije trebalo, po ugovoru, da im izdaju. Projekat je, u terminologiji investitora, stavljen „na policu“. Nagađa se da veći deo tima napušta projekat u okviru sveobuhvatne revizije troškova i ostaće samo kostur koji održava pravni status projekta. Zašto to rade? Pa zbog pravnog kontinuiteta koji će iskoristiti na sudu, ako dođe do tužbe za nadoknadu štete. Izvori koji si bliski projektu i raspolažu informacijama navode da bi odštetni zahtev mogao ići do $1,5 milijarde.

Sama investicija je bila u visini od $2,5 do $3 milijarde, što je značajan deo godišnjih investicija koje Srbija privuče. Ali je još bitnije da je, prema istraživanju Ergo Strategy Group, dodatnih investicija nakon početka realizacije projekta Jadar, trebalo biti oko $6,2 milijarde. Rio Tintu je ovo došlo kao kec na deset: uložili su u druge lokacije eksploatacije litijuma.

Najvažnija akvizicija je Rincon litijumski projekat u Argentini. Rio Tinto je prvo ušao kao vlasnik manjinskog udela, a zatim je 2022. godine preuzeo projekat u potpunosti. Rincon se nalazi u argentinskoj provinciji Salta i zasniva se na eksploataciji litijuma iz slanih rastvora (brine), što je tehnološki i politički znatno „tiša“ opcija od klasičnog rudarenja čvrste rude. Taj projekat je danas ključni stub Rio Tintove litijumske strategije i već je ušao u fazu komercijalne proizvodnje sa planovima za značajno širenje kapaciteta tokom druge polovine decenije. Samo zbog ovog poteza njima je Jadar sada poslednja rupa na svirali.

Rio Tinto Rincon projekat u Argentini je zamenio Jadar.

Drugi potez dogodio se prošle godine, kada je Rio Tinto kupio kompaniju Arcadium Lithium, nastalu spajanjem Allkem-a i Livent-a. Time nije kupljen jedan rudnik, već čitav portfolio litijumskih resursa, uglavnom u Južnoj Americi i Australiji. Ova akvizicija je strateški izuzetno važna jer je Rio Tinto praktično preskočio godine razvoja i preko noći postao jedan od najvećih globalnih igrača u litijumu. Ponovo smo, kao mnogo puta do sada u istoriji, ispali ekonomski magarci. Zašto se ljudi čude našoj ekonomskoj poziciji u Evropi, nikada mi neće biti jasno.

Blokiranje ovog projekta je bio sveobuhvatni društveni proces. Država ne ispunjava ugovorne obaveze, opozicija pljuje projekat, a građani protestuju. A na Zapadu budale, znaju da se sve to eto slučajno pogodilo. Dok se drama oko Rio Tinta dizala na svakom nivou, novi kineski rudnik Čukaru Peki kod Bora je prošao bez ijedne začkoljice: dozvole došle pre vremena, lokalna zajednica u ekstazi, a protesti ni u najavi. Nacionalne mobilizacije protiv ovog projekta nije bilo, mediji nisu bili na platnom spisku, a velikih eksperata koji su nam objasnili da će Jadar zagaditi vodu celoj Srbiji ni na pomolu.

Image

Zašto su SAD i EU u panici zbog rudarenja i procesuiranja retkih minerala. Izvor Appian Capital.

Retki minerali su do pre samo desetak godina bili tema rezervisana za stručne časopise, geološke institute i uski krug ljudi koji su pratili kinesku industrijsku politiku. Danas su postali jedna od centralnih političkih i ekonomskih tema sveta. Razlog je jednostavan: bez litijuma, kobalta, nikla, grafita, neodijuma i cele grupe takozvanih kritičnih sirovina ne postoji energetska tranzicija, nema električnih automobila, nema baterija, nema vetroturbina, nema vojne tehnologije, a ni veštačke inteligencije i data-centara. Retki minerali više nisu „retki“ u geološkom smislu, ali je borba postala geopolitička, i samim tim opasna.

Decenijama je Zapad svesno odustajao od rudarenja ovih sirovina. Razlozi su bili jasni: ekologija, visoki troškovi, lokalni otpor, ali i komforna pozicija u kojoj je Kina preuzela prljavi deo posla. Dok su se u Evropi i Americi zatvarali rudnici i slavili zeleni standardi, Peking je gradio lance snabdevanja, subvencionisao preradu i postepeno uspostavljao gotovo monopolsku kontrolu nad ključnim fazama procesa. Danas Kina ne samo da vadi značajan deo retkih minerala, već kontroliše preradu istih. Takođe su dominantni u proizvodnji komponenti sa visokom dodatom vrednošću. To je strateška prednost koja se ne vidi na prvi pogled, ali se brutalno oseća u krizama. Trampove carine su prošle skoro svuda, ali su kod kineza udarile u zid retkih minerala. Na kraju je pao kompromis u kom je Kina ispala dominantna.

Prelomni trenutak za promenu zapadne politike nije bila ekologija, već geopolitika. Pandemija, rat u Ukrajini, sankcije Rusiji i otvoreni trgovinski rat sa Kinom razotkrili su koliko je zapadna ekonomija ranjiva kada zavisi od Kine. Odjednom su isti oni prljavi rudnici koji su godinama bili „neprihvatljivi“ postali pitanje nacionalne bezbednosti. Evropska unija je donela Akt o kritičnim sirovinama, Amerika je kroz Inflation Reduction Act počela da masovno subvencioniše domaću proizvodnju, a retorika o „strateškoj autonomiji“ zamenila je raniju dogmu o globalizaciji bez granica. Ekologija nije nestala iz priče, ali je jasno potisnuta u drugi plan kada se sudari sa industrijskim opstankom, ekonomskom dominacijom i životnim standardom.

To je naša stara boljka: vreme i situacija se promene, a mi i dalje teramo staru priču. EU je stavila preko 20 projekata širom kontinenta pod „stratešku klauzulu“, što znači da su prioritet svih prioriteta. Jadar je jedini projekt na Balkanu koji je na tom spisku. Amerika je još pre nekoliko godina promenila ploču kroz novu strategiju koja se zove National Blueprint For Lithium. Pročitajte šta planiraju pametne države i kako to planiraju da ostvare.

Ali sve je ovo sada uzaludna priča. Poruka zapadnim investitorima je kristalno jasna: niste dobrodošli. Da ste NIS ili Zijin, i da dolazite iz diktatorskih zemalja, koje su bliže srcu našem političaru i sugrađaninu, nema zime. Ali pošto dolazite sa zlog zapada mrrrrš tamo.

Amerika Srbiji: Srećna Vam 1948. Godina

Dok veći deo sveta bude slavio kalendarsku godinu, Srbija će morati da se vrati na momenat iz prošlog veka: jedan u nizu istorijskih razlaza srpskih i ruskih politika. Skoro pre jednog veka, u napetom istorijskom momentu tokom ekspanzije komunističke Rusije, zločinačka Komunistička Partija Jugoslavije je bila razapeta: biti Sovjetski vazal ili krenuti u otopljavanje odnosa sa Zapadom. Lova sa Zapada je pravagnula i preko noći su oni, koji su se kleli u kretena Staljina kao najvećeg vođu tanane ljudske istorije, obrnuli ćurak preko noći. Oni koji se nisu odrekli sovjetske ideje pevali su složno: „zbog tebe bih tucao kamen…“. Kao i mnogo puta u balkanskoj istoriji imali smo paradoks: zločince u zatvoru, zločince u sudijskim odorama i zločinca u Belom Dvoru.

Danas smo u radikalno drugačijoj situaciji. I dalje smo jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, iako daleko od najsiromašnijih zemalja sveta. U poređenju sa određenim evropskim zemljama imamo nizak nivo obrazovanja, ali opet, u poređenju sa ostatkom sveta, kilava trojka. Okruženi smo EU i NATO, i pokušavamo da balansiramo između velikih sila. Do rata u Ukrajini to je, ne samo bilo moguće, već i donosilo određene benefite, kao što su jeftini energenti i kineske investicije. Ali kao po običaju, naša politička elita je nesposobna da vidi promenu geopolitičkog vetra. Dolaskom Donalda Trampa na vlast Amerika nije toliko promenila svoj kurs, koliko se samo vratila na fabričko podešavanje izolacionizma kojeg se slepo držala od 1776. godine do početka Drugog svetskog rata. Mnogi u toj zemlji žele povratak tih vremena i prekid američkog petljanja u politička dešavanja širom planete. Koga je iznenadio ovaj trend jednostavno ne poznaje dovoljno američku političku kulturu i istoriju.

Temelji ove politike su fokus na Monroovu doktrinu kontrole Zapadne hemisfere. Ta doktrina je od SAD napravila jednu od najmoćnijih zemalja sveta, potpomognuta luzerskom Evropom koja je svetu donela Prvi i Drugi svetski rat. Ameri su to uspešno iskoristili i postali svetski lider u vojnon i ekonomskom aspektu. Situacija sa Venecuelom je jasan pokazatelj sprovođenja te politike. Koga čudi ovaj potez uterivanja amerikanizma u bolivarsku vukojebinu je verovatno istoriju učio na X mreži.

Sledeći temelj je kritičan odnos prema evropskom društvu, od vojne doktrine do društvenih tokova, forme Evropske Unije i sve većih pritisaka na slobodu govora. Rusija je bauk za skoro čitavu Evropu, ali ne i za izolovanu Ameriku. To je sada Evropski problem, kako vojni, tako i ekonomski. Američki konzervativci su uvek sumnjičavi prema evropskim elitama. Uostalom, i oni su potomci kolonijalne Amerike koja se Velike Britanije i evropske dekadencije oslobodila u krvavom ratu.

Treći temelj je da u Aziji više ni Kina ni Rusija nisu neprijatelji, već ekonomski konkurenti sa kojima treba graditi budućnost podelom sfera uticaja. Jedini konkretan cilj u ovom regionu je sprečavanje Kine da ratom osvoji Tajvan. Ali dobar deo odgovornosti se prebacuje na Japan i druge saveznike u tom delu sveta. Razumevanje da direktan konflikt sa Kinom i Rusijom vodi u nuklearni okršaj naveo je Trampa da se, na gađenje Evrope, prijateljski odnosi prema ovim diktatorskim režimima.

I tu se region, a naročito Srbija, zbunio. Činjenica da se Tramp i Putin prijateljski odnose jedan prema drugom ne znači da mala zemlja ima izbor. Još sam u januaru ove odlazeće 1947. godine pisao da je Srbija u ovoj podeli karata pala u američke ruke. Trampa ne zanima ni naša istorija, ni osećaj pravde, niti naš položaj u Evropi. Tada je poručio da NIS mora da se vrati u zapadnu ekonomsku sferu, politika razvede od „sprkog sveta“ (čitaj ruskog), i demokratija interpretira u američkom, a ne evropskom ogledalu.

Prvo je izgledalo da će Srbija brzo ispuniti sve nametnute uslove. Ali teška politička kriza izazvana tragičnim padom nadstršnice u Novom Sadu je ponovo pokazala da je istorija kurva, koja ti se osveti u najgorem trenutku. Nije bilo snage i za borbu sa studentima i racionalnom spoljnom politikom. Amerikanci su najproduktivniji narod u istoriji, i stvari se dešavaju brzo, za razliku od našeg tradicionalnog razvlačenja i nade da će problem nestati ispod nekog istorijskog tepiha. Tupili smo sa NIS-om jer su se mnogi nadali da će Tramp završiti rat u Ukrajini za 24 sata, sve se vratiti na staro, i svi napraviti žurku u Pančevu gde će se vijoriti srpske, ruske i američke zastave. Kakva radikalna greška!

Prva posledica ovog promašaja je pad direktnih stranih investicija, koji je u prvih osam meseci ove godine za 54% manji od istog perioda prethodne godine. Taj aspekt je bio perjanica Vučićevih vlada, i uprkos trapavim kritikama kilave opzicije, benefiti su bili jasni. Nema ekonomskog razvoja Srbije bez stranih investicija. Zašto? Odgovor je jednostavan: građani Srbije niti imaju sredstva, niti znaju da investiraju. Manjak bilo kakve finansijske edukacije u našem obrazovnom sistemu od ’45 na ovamo je uzeo danak, tako da prosečna porodica ne zna običan budžet sa sastavi. Ako se neko u to overio, to sam ja.

Amerikanci su upravo zaustavili uvoz guma iz Srbije iz kineske fabrike u Zrenjaninu Linglong. Naveli su dokaze o prisilnom radu imigranata iz Azije u lancu snabdevanja Linglong International Europe d.o.o. Na teror migranata svi su okretali glavu, od zvaničnika, do opozicije, do građana, koje je uglavnom bolelo uvo za tamo „neke azijate.“ Samo mi idioti smo nosili pomoć migrantima i učili decu da je većina tih jadnika dobra i poštena i da je njihov tata kao mlad bio migrant. Pre neki dan su dve kineskinje utekle iz improvizovanog zatvora u kom su držane bez pasoša i mobilnih telefona. Kineska mafija, koja je uvek prethodnica kineske države, kontroliše priliv ovih radnika čija je sudbina sada poznata celom svetu. Godinama ceo Beograd zna kod kojih kineza se nosi lova za pranje, zna se u kojim kafanama sede i koja francuska vina piju. Ali ko da pohapsi ta komunistička govna, kad u našim institucijama sede potomci istih takvih krvoločnih komunističkih degenerika.

Druga posledica je produbljivanje političke krize kroz borbu sudskog sistema za nezavisnost. Srpski politički instikt je kroz istoriju isti: kadije te tuži, kadija ti sudi. Tu orijentalnu naviku smo zadržali, tako da ko god dođe na vlast, prva ideja je da preuzme tužilaštvo i sudove. Ishod je uvek isti: brljivi procesi, podele u policijskom i sudskom aparatu, i prelivanje institucija na ulice. Jedan prijatelj iz policije mi je pre neki dan rekao da su toliko zauzeti protestima i krizom, da je ulica ponovo krenula da popunjava nastali vakum. Pucnjave u sred bela dana, po prestoničkim restoranima i kafićima, vraćaju zgađene građane u devedesete godine prošlog veka, kada je Beograd bio Divlji Zapad.

Treća posledica, od koje srpskim političarima i tajkunčićima štrči ono malo kose na glavi je novi američki zakon o autorizaciji nacionalne odbrane za 2026. godinu koji obuhvata i budućnost Zapadnog Balkana. Srbija je jedina eksplicitno pomenuta: „Parlamentarni i lokalni izbori održani u Srbiji 17. decembra 2023. godine i njihove neposredne posledice razlog su za duboku zabrinutost za stanje srpske demokratije“. Kao da su pre toga bili raspamećeni srpskim demokratskim tendencijama. Ovo je osveta za podršku Rusiji u njenoj okupaciji Ukrajine. Upozorenja su bila mnoga i učestala, NIS je morao da se reši efikasnije, Generalštab da bude novi temelj odnosa Srbije i SAD, ali to je sve za sad palo u vodu. Srpka politička elita je mislila da su ameri kao evropljani, kude ali ne rade ništa. Mislili su da su ravnopravni sa velikim silama i da je bajka Ujedinjenih Nacija o suverenitetu realnost, a ne novonastali realpolitik. Male, siromašne zemlje će imati malo izbora u novom, brutalnom svetu. Bitno je da naprave izbore koji je ne dovode pred cev velikih sila. Samo pogledajte Ukrajinu – tako će se rešavati zemlje koje stanu na crtu velikim silama pod čijom su sferom uticaja. Pravda? Potražite je posle 5-6 čašica rakije u svojoj lokalnoj birtiji.

Glavna stavka su sankcije koje će biti nametnute svima onima koji su upetljani u korupciju na Zapadnom Balkanu. Hapšenja su već počela ali ono što sledi je slično scenariju u Republici Srpskoj, gde je čitava klika oko Dodika sankcionisana. Pa je posle fokus bio na peglanju sankcija i udaljavanja političkih aktera od državne kase. Dodik se na kraju dogovorio sa Trampovom administracijom, ali i pristao na američku dominaciju u Republici Srpskoj. Eto zahvaljuje se američkoj administraciji, na ispravljenoj nepravdi bla bla. Videćete kako će rusi polako da postanu remetilački faktor u Banja Luci u dolazećoj ’48.

Ali da se ne zbunite, sve je ovo igra velikih sila. Percepcija na Zapadu je da smo mali rusi, a u novoj svetskoj podeli to će u Evropi biti opasan žig. Ne brinite, pustiće srpski političari ruse niz vodu. Nakon Oktobarske revolucije, Jugoslavija nije priznavala Sovjetski Savez i nije imala diplomatske odnose sa komunističkom diktaturom. Na hiljade rusa koji su bežali od sovjetske torture je našlo svoj novi dom u Srbiji. Slično kao i danas, kada su mnogi rusi našli utočište od Putina baš u Srbiji. Na poslednjim izborima za ruskog predsednika, samo 3% rusa u Srbiji je glasalo za voljenog srpskog vođu Putina. Ruskog uticaja će biti, ali on će biti puškinovski, a ne staljinistički.

Nikada nije bilo problema između srpskog i ruskog naroda. Nikada jedni na druge pucali nismo. Ali Rusija nikada nije uspela da uspostavi pristojno demokratsko društvo. A ostaci srpskih komunističkih apologeta i dalje gledaju na krvoločne diktatore kao na sudbonosne vođe, i slepi su pred zločinima istih. Baš je u periodu pre Drugog svetskog rata, a i tokom istog, američka administacija je bila uz srbe i jugoslovenskog kralja. U zajedničkoj borbi protiv komunizma. A onda smo pojeli najveće istorijsko govno, zvano Socijalistčka Federativna Republika Jugoslavija, od koga nam još smrdi iz usta.

Nakon mira 1945. godine, samo nekoliko godina je bilo rusko-jugoslovenko-srpske ljubavi, a onda smo, kao što i naslov podseća, zakrvili. Oni principijelni su otišli na letovanje na hrvatski otok (odatle valjda opsesija odlaska na more), ali je ogromna većina, kukavički, bedno, zaboravila na velike tekovine staljinizmom. Okrenuli su se Vašingtonu i krenula je lova, prvo nezvanično, kroz hranu a od 1951. godine kroz Mutual Defense Assistance Program, gde je veliki deo bio u naoružanju i novim tehnologijama.

Tako će biti i ovog puta. Samo pratite kako Politika, Blic, a uskoro i drugi papagajski mediji okreću ćurak protiv Rusije. Upravo je iskočio članak u Blicu svetice srpskog poštenja, Zorane Mihajlović, koja tvrdi da Putin preti srpskom narodu. Ne preti on našem narodu, ali preti onima koji su mu obećali večnu vernost. Da sam petljao sa rusima oko energetike, ja bih uz sebe nosio vakcinu protiv Novičeka, taman eto posla za Institut na Torlaku. Rusi su već krenuli sa čistkama nepodobnih srba, kao što veli izveštaj (to jest manjak istog), iz Moskve, o našem prodavcu oružja, koji je naprasno umro, a svi podaci iz kanca misteriozno nestali.

Tako da gospodo, izvadite stare ploče Doors-a iz podruma i krenite u obnovu gradiva. Dolaze godine koje će da pojedu neki nerođeni skakavci. U suprotnom, krenite da se pakujete za letovanje.

Srećna Nova 1948./2026. godina svima koji slave!

Nemačka se Naoružava: Šta to Znači?

Pre nešto više od petnaestak godina sam se našao u Berlinu. Partijali smo veći deo noći kako to i priliči u jednom od najklupskijih gradova na svetu. Umesto da se uputimo u hotel, moj stari prijatelj i poslovni partner kaže ajde da ti nešto pokažem. Taksi je vitlao po praznim bulevarima tople letnje noći, i kroz maglu pijane svesti sam skontao da idemo nazad ka centru jer se iznad vozačevog ramena pomaljala Brandenburška kapija.

Iskotrljali smo se sa zadnjeg sedišta ispred samog Potsdamer Platza i ja sam ga gurao od sebe jer je pijani nemac odlučio da sumira naš prijateljski odnos, baš tad, u gluvo doba noći. Zajebavao sam ga da je pravi balkanac u svojim izlivima emocija, to jest da je put do srca otvoren samo kad je odvaljen. Dok smo tako gluvarili došli smo do dela parka Tiergarten koji se naslanja na „Memorijal za Ubijene Jevreje Evrope“. Ne sluteći ništa došli smo prvo do granitnih blokova koji su par decimetara visine i izgledaju kao bezimene grobnice.

Zamalo da se polomimo saplićući se po ovim, na prvi pogled besmislenim, blokovima. On je krenuo ubrzano među redove sumornih blokova i vikao da požurim. Bezazleno sam ga pratio ne shvatajući da me blokovi nadvišavaju, sve dok on, od jednom, nije šmugnuo levo. Mesečina je ostavila samo senke, mene je prvo preplavio znoj, a duša krenula da se skuplja kao da je neko tutnuo usisivač u nju u upalio na najjače. Dođem do kamena gde je skrenuo, pogledam i vidim da ga nema. Onda dođem do sledeće stenčuge i pogledam – nema ga. Znoj piči a duša je već vakumirana: pukla me paranoja. Nikada pre, nikada posle.

Brutalno racionalan pričam sebi šta mi se dešava ali shvatam da se vrtim u krug. Orijentacija mi je uvek bila do moga, tako da sam išao ka sredini memorijala, blokovi sve viši, a ja već pljujem mog švabu kao da je ’41. Konačno nalazim svoj put iz tog pakla, sedam na jedan od apstraknih grobova i krećem da dišem kao što nikada nisam disao do tada – punim plućima. Šibaju mi slike moje lude sudbine kao brzi voz koji propičava kroz stanicu gde sam jedini putnik. Što ono narod kaže ‘sve mi se skupilo’. Gledam u blokove i ne mogu da verujem kolika sam sisa od čoveka. Zamišljem sve žrtve koje su verovatno danima, mesecima, pa i godinama živele sa vakumiranim dušama.

Misli mi prekida nemac koji iskače iz jednog od redova i dugo se samo gledamo jer je skontao gde sam u tom prokletom trenutku. Ajmo da spavamo, veli i prekida moj weltschmertz, koji ume da bude tako sladak, naročito nama balkancima.

Isti taj nemac mi je pričao kako su u školi imali obavezu da gledaju dokumentarce o nacističkim zločinima. Sate i sate, deo programa koji su saveznici organizovali radi pacifikovanja nemačkog društva nakon Drugog Svetskog Rata. Valjda deo onog starog, retardiranog stava ‘znajmo istoriju kako je ne bi ponovili’.

Christian Freuding je jedan drugi nemac, to jest nije moj. Zvanično, on ima titulu Inspektora Nemačke Armije. Bezazlena titula, lik se eto šetka i radi inspekciju limitirane nemačke vojske. Koje su mu ingerencije? Pa on je na čelu nemačke vojske, vrhovni vojni komandant. Sama nomenklatura mnogo govori: vojna pitanja u ovoj državi su osetljiva do te mere da se izbegavaju klasične vojne titule. Od Drugog Svetskog Rata, kao najvećeg zločina u istoriji, nemačka vojska je limitarana u obimu, naoružanju i mentalnom sklopu. Osnovni Zakon, iliti Grundgesetz, reguliše sistem vojske koji je pod direktnom upravom civilnog sektora. Zato i zapovednik Freuding nije maršal, već „običan“ inspektor.

Ideja je bila jasna: nikad više nacistička Nemačka. I tako je bilo sve do ujedinjenja dve Nemačka usled raspada Sovjetskog Saveza. Nakon toga Nemačka postaje glavni NATO član u Evropi i limiti na vrstu oružja, veličinu Bundesvera, i vrstu formacija polako nestaju. Vojska je ustanovljena članom 87a Ustava kao nova institucija bez kontinuiteta s predratnim Vermahtom. U svakoj misiji van granica Nemačke potrebna je prethodna saglasnost parlamenta, što potvrđuje da je Bundesver „parlamentarna vojska“. Unutar Nemačke vojno angažovanje je strogo ograničeno na pomoćne, nevojne zadatke (kao prirodne nepogode), a upotreba smrtonosne sile u misijama van zemlje može da bude korišćena jedino u skladu sa ustavom, zakonom i međunarodnim pravom. Sve zvuči cakum-pakum.

Pre ovog imenovanja Christian Freuding je bio zadužen za jedinicu ministarstva za Ukrajinu. On je mršav i tih, stoičkog izgleda. Ne potiče iz vojne familije, ali njegov deda je služio u oba svetska rata i bio je zatvoren od strane savezničkih snaga 1945. godine. Često me u Americi kritikuju jer uvek uredno ispitam porodično poreklo evropskih zvaničnika. Ono u stilu kakve ima veze ko su roditelji, dela su jedino merilo vrednosti pojedinca. Sa tim se generalno slažem, ali u Evropi to nikada ne može biti osnova. Evropski zločini su takvih razmera, a okruženje često toliko toksično, da samo naivan može da zanemari uticaj najbližih na formiranje društvene svesti svih nas.

Nemački militarizam, koji je filozofski utemeljen u nemačkom idealizmu koji je kulminirao u kretensku ideju o natčoveku, je razorio Evropu. Ni krstaške horde nisu svoje redove uspele da popune potpuno slepim, ostrašćenim ubicama koji su promenili metod ratovanja od bojnog polja do totalnog uništenja čitavih naroda. Nemački idealizam se pretopio u „nauku“ merenja lobanja, boje očiju, i krvnih zrnaca, i uz Kantovu etiku stvorio uslove za savršenu društvenu oluju. Kantova ideja društvene dužnosti kao kategoričkog imperativa je bila savršena podloga za društvenu uniformnost potrebnu da se nacizam organizuje. Da li je stari nemački idealista kriv za nacizam? Naravno da ne, ali su intelektualne egzibicije tog doba bile temelj i komunizma i fašizma.

Najveći kritičar totalitarizma, austrijski filozof Karl Popper, je veoma koncizno izneo kritiku idealizma od Platona do Marksa u svom delu Otvoreno Društvo i Njegovi Neprijatelji. On je pronikao u dve hiljade godina fantaziranja pretočenog u ono što naziva historicizam – uverenje da istorija ima predodređen, zakonit tok i da društvo treba da teži ka nekoj zamišljenoj „konačnoj savršenoj formi”.

U suštini, samo takva vrsta kvazi-nauke, naslonjana na hiljade ispraznih stranica ideološke metafizike, može da proizvede nekoga kao što je Adolf Eichmann. Njegovo suđenje u Izraelu i poslednje pismo upućeno predsedniku Izraela pre egzekucije jadno opisuje tipičnog idealistu – on je samo pratio svoj moralni kod u kom je dužnost iznad svega. Naređenje unutar hijerarhije je neupitna svetinja, i zločini u suštini ne postoje. Zato je brilijantna Hanna Arendt zaključila da je zlo banalno, i nije utemeljeno u nekoj vanserijskoj mržnji ili misli, već u manjku kritičke misli i slepom praćenju idiotskih političkih vođa. Poređaš gomilu kreneta, daš im par floskula, uniformu i to je to.

„Ako ne budemo spremni da branimo tolerantno društvo od naleta netolerantnih, tolerantni će biti uništeni, i tolerancija zajedno sa njima.“ veli Popper u jednoj od fusnota ovog filozofskog remek dela. Sada je glavno pitanje kuda ide Evropa, i Nemačka sa njom? Dok ulazim u Hrvatsku pored pasoša moram mirno da stanem ispred kamere da me uniformisani digitalno pretrkeljiše. To je osećaj koji nijedan amerikanac, nikada, ne može da ima.

Prošlost i budućnost nemačkog militarizma i njegovo značenje za Evropu je ključ. Ovde je tema iskupljenost – da li se Nemačka iskupila za Drugi Svetski Rat ili nije. Za neke to je istorijski proces, a za druge večni greh koji nema ročnost.

Nemačkoj je nakon rata nametnuto razoružanje. Američke i ruske snage su zauzele skladišta oružja, spalile fabrike i poslale na hiljade tona vojne opreme iz zemlje. Tokom Hladnog rata, krljanje sa sovjetima zahtevalo je novu zapadnonemačku vojsku, obnovljenu od redova bivših nacista, ali uvek pod nadzorom Vašingtona. Drugih muškaraca nije bilo, samo onih koji su staru dužnost, prema Hitleru, zamenili onom prema američkom predsedniku u Zapadnoj Nemačkoj, i Kremlju u Istočnoj.

Vojna nemoć je bila okosnica nemačkog pokajanja i ljudskog napretka. Nakon Hladnog rata, ujedinjena Nemačka je prihvatila pacifizam kao veru. To je doprinelo i ekonomskom rastu i razvoju neodržive socijalne države, jer pare nisu išle na tenkove i kasarne, nego na povećanje penzija i drugih socijalnih izdataka.

Christian Freuding je kao tinejdžer 1980-ih provodio vreme u američkim barovima u Grafenveru. Tu je garnizon američke vojske koji služi kao baza za obuku NATO-a. Obožavao je kaže amere, slušajući američku muziku i gledajući filmove. Sve je izgledalo kao „kraj istorije“ jer su ameri sasuli milijarde u Nemačku kroz Maršalov plan. Mnogo više nego u mnoge zemlje saveznike iz Velikog Rata. Logično je razmišljao – pa vidi kako su Amerikanci dobri prema nama uprkos hororu kroz koji je prošla Evropa. U tome je ključ – horor su prošli mnogi evropski narodi, sa jevrejima na čelu, dok su u SAD ameri veći deo rata proveli u ideološkim rapravama. Zato nikada ne mogu da imaju odnos prema Nemačkoj kao na primer evropski jevreji, poljaci, srbi, romi, pa čak i francuzi. Klanica Drugog Svetskog Rata se jednostavno ne zaboravlja.

Nemačka je pre rata u Ukrajini trošila od 1-1,5% BPD-a na odbranu. Poređenja radi, Amerika troši oko 3,5%. Pre nekoliko meseci američki časopis Politico je došao do radnog dokumenta Merz-ove vlade koji na 39 strana detaljno opisuje kako će Nemačka potrošiti oko EUR 377 milijardi na sve vrste naoružanja. To je oko 8% nemačke ekonomije. Vremenski period ove potrošnje nije jasan, jer u budžetu za 2026. godinu nema ove cifre, nego standardni vojni budžet od nešto više od 2% BDP-a. U Vašingtonu nagađaju kada će se taj plan realizovati jer je jasno da će dobar deo te love biti potrošen na američke vojne sisteme. Problem je manjak podrške Merz-ovoj vladi za ovaj potez, i insajderi tvrde da je strah od javnosti glavna prepreka. Nemačka javnost je skeptična prema planovima političke elite da se naoruža, jer građani pamte mnogo duže od političara.

U Evropi se širi strah od rata sa Rusijom. Od Danske do Hrvatske mediji šire paniku kao da su rusi krenuli u pohod i to objašnjavaju ratom u Ukrajini. Ta notorna glupost je glavno opravdanje za povećanje vojnih budžeta. Drugo opravdanje je nova američka geopolitička strategija koja je pre par dana videla svetlo dana.

Bez kontrolisanih medija nema naoružanja. Uprkos činjenici da Rusija nema nikakve šanse u ratu sa NATO savezom na teritoriji Evrope, histerija je počela. Kako drugačije objasniti da će povećanje penzija biti pretočeno u tenkove? Isto tako Evropa nema nikakvu šansu da vojno pokori Rusiju. Taj impasse je odličan, naročito za Balkan, koji bi u slučaju sledećeg velikog rata, po sada već ustaljenoj tradiciji, najviše nastradao. To su Amerikanci prvi shvatili i odlučili da više ne finansiraju evropsku odbranu. SAD se vraćaju u izolaciju svoje hemisfere u kojoj su i proveli veći deo svoje istorije. Period od Hladnod rata na ovamo je izuzetak u američkim stavovima koje su neokonzervativci, u svom idološkom ludilu, nametnuli suštinski pragmatičnim amerima. Zato Pete Hegseth, američki ministar rata (sam promenio ime ministrastva odbrane u ministarstvo rata), u jednom danu tvrdi da nema više ideoloških vojnih intervencija Amerike, a sledećeg dana rokne brodić nekih venecuelanskih jadnika u paramparčad.

Pete Hegseth menja znak ministarstva odbra u ministarstvo rata. Slika New York Post.

Monro-ova doktrina je jasna: Amerike su američke, i svako prisustvo bilo koje druge sile smatraće se neprijateljskim potezom. Sa druge strane, ostatak sveta ih ne zanima sem Indo-Pacifika. Evrope nema ni u znakovima pored puta. Bez američke zaštite, sa Rusijom koja rašrafljuje Ukrajinu i sa EU liderima koji nisu sposobni ni jednu reformu da sprovedu, Evropi se loše piše. EU sistem, ekonomski neodrživ a politički šizofren, će se urušiti pod težinom birokratskih ideologa isto kao što se i Jugoslavija raspala. Pitanje je samo da li će raspad biti ratni ili miroljubiv. Nemačka je već toga svesna, kao zemlja koja je finansijski najviše doprinela razvoju EU. Većina nemaca se pita zašto finansiramo korumpiranu Bugarsku i Mađarsku od kojih nemaju niti jedan benefit. Svaki put kada pitam ljude u Istočnoj Evropi da li je pošteno da vas zapadna Evropa decenijama nosi na grbači odgovor je tajac. Tako su i slovenci finansirali Kosovo godinama i na kraju se pametno ispisali iz neodržive jugoslovnske unije. Sada su nekoliko puta bogatiji od svojih bivših sunarodnika.

Iz svega navedenog isplivava jedan zaključak: Nemačka mora da se naoruža. Nema drugu opciju. To će naravno podići temperaturu u Evropi, naročito kod naroda koji su kroz istoriju platili najveću cenu nacističkih hordi. Pitanje je gde je nemački mozak ovih dana? Da li su katedre filozofije i dalje u ideološkoj ekstazi ili je pragmatičnost prevladala. Ja znam šta nam je činiti ako krenu da seru o Kantu.

Mir u Ukrajini se Kuje između Putina i Trampa

Rat u Ukrajini je u svojoj najžešćoj fazi. Rusija polako razara ovu zemlju kilometar po kilometar. Ukrajini nedostaje boraca, oružja i novca. Za manjak ratnika su sami odgovorni, ali za oružje i novac je odgovoran kolektivni Zapad. Postepeno smanjujući isporuke municije i oružja, ovu nesrećnu zemlju su gurnuli u katastrofalni položaj. Sudbinu će im sada krojiti drugi. To neće činiti ni Evropska Unija, ni Kina, ni bilo ko u geopolitičkom svetu već samo dva čoveka: Vladimir Putin i Donald Tramp.

Mirnovni plan je prvo pušten u etar kao probni balon da se oseti javno mnjenje širom sveta. Napisali su ga Marco Rubio, Steve Witkoff i zet Jared Kushner. Inpute sa ruske strane je davao Kiril Dmitriev. Sinoć je i direktno predat ukrajinskoj strani i manje više je katastrofalan kako za Ukrajinu, tako i za Evropu.

  1. Suverenitet Ukrajine biće potvrđen.
  2. Zaključiće se sveobuhvatan sporazum o nenapadanju između Rusije, Ukrajine i Evrope. Sve nejasnoće iz poslednjih 30 godina smatraće se razrešenim.
  3. Rusija neće napadati susedne države, a NATO se neće širiti dalje.
  4. Biće zepočet razgovor između Rusije i NATO uz posredovanje SAD radi rešavanja sigurnosnih pitanja, deeskalacije i zajedničkog ekonomskog razvoja.
  5. Ukrajina dobija bezbednosne garancije.
  6. Veličina oružanih snaga Ukrajine ograničava se na 600.000.
  7. Ukrajina se obavezuje da će promeniti Ustav gde će navesti da neće ući u NATO. NATO će u svojim aktima potvrditi da Ukrajina neće biti primljena u budućnosti.
  8. NATO neće raspoređivati trupe na teritoriji Ukrajine.
  9. Evropske borbene snage biće stacionirane u Poljskoj.
  10. SAD daju garancije ali traže kompenzaciju za garanciju. Ukrajina gubi garanciju ako napadne Rusiju. Ako Rusija napadne Ukrajinu, ponovo se uvode sve sankcije i poništavaju svi dogovori.
  11. Ukrajina ima pravo na članstvo u EU i dobija kratkoročni povlašćeni pristup evropskom tržištu.
  12. Veliki paket za oporavak Ukrajine uključuje: fond za razvoj, saradnju sa Amerikom u obnovi gasne infrastrukture, rekonstrukciju ratom pogođenih područja, razvoj infrastrukture i eksploataciju minerala. Svetska Banka je dužna da obezbedi sredstva za ovaj plan.
  13. Rusija se vraća u globalnu ekonomiju: postupno ukidanje sankcija, dugoročni sporazum SAD-Rusija o energiji, infrastrukturi, retkim zemljama, i Rusija se vraća u G8.
  14. Zamrznuta ruska sredstva: $100 milijardi biće uloženo u obnovu Ukrajine: SAD uzimaju 50 % profita, Evropa finansira dodatnih $100. Preostala sredstva ulažu se u američko-ruski investicioni fond za projekte saradnje.
  15. Osnovana je američko-ruska radna grupa za sigurnost za praćenje sprovođenja sporazuma.
  16. Rusija zakonski potvrđuje politiku nenapadanja prema Evropi i Ukrajini.
  17. SAD i Rusija produžavaju ugovore o kontroli nuklearnog oružja, uključujući novi START Treaty.
  18. Ukrajina neće razvijati nuklearno oružje.
  19. Zaporožje nuklearna elektrana biće pod nadzorom International Atomic Energy Agency. Energija se deli 50:50 između Rusije i Ukrajine.
  20. Obrazovni programi u obe države za toleranciju, kulturu, zaštitu manjina, ukidanje diskriminacije i zabranu nacističkih ideologija.
  21. Teritorije Krim, Lugansk i Donjeck de facto priznati kao ruske. Herson i Zaporožje „zamrznuti” duž linije kontakta. Rusija se odriče drugih teritorija. Ukrajinske snage se povlače iz dela Donjecke oblasti, koja postaje neutralna demilitarizovana zona.
  22. Nema promena teritorija silom i bezbednosne garancije prestaju ako se obaveza prekrši.
  23. Rusija omogućava Ukrajini korišćenje reke Dnipro za komercijalnu plovidbu i transport žita kroz Crno more.
  24. Humanitarni komitet: razmena zarobljenika i tela po principu „svi za sve”. Povratak svih civilnih zatvorenika i dece. Program spajanja porodica.
  25. Ukrajina održava izbore u roku od 100 dana.
  26. Svima upletenim u konflikt dodeljuje se puna amnestija za radnje tokom rata i odricanje od budućih tužbi.
  27. Sporazum je pravno obavezujući. Praćenje sprovođenja vrši Peace Council na čelu sa Donald Trampom.
  28. Primirje stupa na snagu čim sve strane potpišu sporazum i obe strane se povuku na dogovorene tačke.

Iako većina sveta želi da vidi mir u Ukrajini, potpis na ovakav dokument je kapitulacija. Ukrajinski suverenitet se rasparčava i stavlja konačna tačka na svetski poredak kakav smo znali nakon Drugog Svetskog Rata. Ukrajina se oslonila na obećanja da će njena odbrana biti finansirana i podržana od strane kolektivnog Zapada. Ponuđeni mirovni sporazum iz 2022. godine je bio mnogo povoljniji za Ukrajinu. Teritorije koje je Rusija kasnije uvrstila u svoj Ustav su još bile predment pregovora, sem Krima. Od ukrajinske vojske se nije tražilo znatno smanjenje i što je najbitnije SAD i Evropa su skoro unisono podržavali ukrajinsku stranu.

Sada je situacija znatno teža. Na terenu rusi napreduju iz dana u dan. Ukrajinska vojska je u totalnoj defanzivi sa ogromnim gubitcima za koje nema zamene. Evropska Unija je u najvećoj ekonomsko-političkoj krizi od svog formiranja i glasovi su toliko disonantni da su neprihvatljivi u samim pregovorima. Ovaj mirovni predlog je još jedan šamar evropskoj političkoj eliti koju niko ne uzima ozbiljno. Viktor Orban, iz male Mađarske, je ispao glavni glas koga su rusi i ameri spremni da saslušaju. Svi ostali su marginalizovani i poniženi dok im je politički rejting u na domaćem terenu u slobodnom padu.

Iako se patnja ukrajinskih građana ne može porediti sa evropljanima, potpis na ovakav mirovni sporazum bi značajno oslabio već kilavu poziciju EU na geopolitičkoj sceni. Na Jalti je Čerčil bio prisutan i govorio u ime zapadnih evropljana. Danas ni Velika Britanija, ni EU nemaju liderski kapacitet da se nose sa novonastalim poretkom. Pored 450 miliona veoma imućnih građana, evropska potička moć je toliko balkanizovana da je teško videti kako će EU preživeti ovaj poraz. Politički sistem koji ima toliko resursa na raspolaganju, a nije u stanju da ih plasira na političkoj sceni nema budućnost. Svet se smeje evropskim političkim liderima i njihovim manjkom političke svesti. Ko god se pitao kako se Evropa istorijski upetlja u nerešive čvorove koji se samo mačem rešavaju neka samo detaljno prati današnja dešavanja. Islamofobija, ksenofobija i drugi ekstremni politički instikti su jedina oruđa koja na kraju ostanu u ponudi na starom kontinentu. A trula evropska istorija nas uči čemu to vodi.

Da li je ovo još jedan pokušaj Trampa da nemetne svoju viziju globalnog mira ostaje da se vidi. Razarački rat je u punom jeku i smatram da je najbitnije zaustaviti klanicu svih tih mladih momaka. Korupcija i ratne prevare kojima je Ukrajina preplavljena je dodatni problem za moral vojske. Ti gineš u rovu a ološi se bogate na opremi koju nikada nisi dobio. Zamislite samo te jadne momke koji se smrzavaju u rovovima bez nade. NJihov bes mora biti i naš bes. Kao i mnogo puta pre u istoriji, prevareni su.

Evropske Fabrike Baterija još imaju Šansu – Gde je Srbija?

Energetska drama se nastavlja sa Srbijom pod reflektorima. NIS je pod sankcijama i američki pritisak na naše zvaničnike raste iz dana u dan. Rusi se opiru da svoj udeo prodaju jednom američkom energetkom gigantu. Mnogi politički faktori koji su na ruskoj sisi su u ozbiljnoj panici jer će novac koji se sliva u pro ruske političke opcije presušiti preko noći. Po starom srpskom običaju, saterani smo u geopolitički ćošak od strane moćnika kojima ne možemo da se suprostavimo.

Kao zemlja koja ima minimalne količine naftnih bušotina, morali smo odavno da napravimo strategiju o izbacivanju nafte iz naših života. Poslednjih dvadeset godina morali smo da razvijamo električne kapacitete a ne da sve dublje kopamo energetsku rupu iz koje ćemo se izvući uz veliku štetu za srpsku privredu. Ali kada na čelo najvećeg energetskog sistema postaviš političke lopove onda možeš da očekuješ smanjenje, a ne povećanje kapaciteta.

U svetu gde se čini da je sve već izgubljeno pred azijskom dominacijom u baterijskoj industriji, iz Evrope povremeno dođe glas razuma koji kaže da igra još nije gotova. Christopher Chico u svom novom tekstu pokazuje da tehnologija, kapital i politička podrška nisu dovoljni ako se ne savlada ono najvažnije: proces. Jer u proizvodnji baterija ne pobeđuju startup-i, već doslednost.

Evropske ambicije da stvore sopstvenu mrežu fabrika završile su skupim lekcijama. Northvolt je bio simbol te ambicije: 15 milijardi dolara prikupljenih sredstava, podrška svih ključnih evropskih vlada, i obećanje da će dokazati da i Evropa može konkurisati Aziji. Umesto toga, stigli su kašnjenja, problemi sa kvalitetom i škart stopa od preko 30%. Svaka treća baterijska ćelija završavala je kao otpad. To je matematika propasti. Kada je kompanija konačno bankrotirala u martu 2025. i prestala s radom nekoliko meseci kasnije, postalo je jasno da želja ne zamenjuje iskustvo. To je najveći bankrot u istoriji Švedske ali i veliki blam u industrijskom svetu: nisu znali da naprave kvalitetnu bateriju.

Kineske i korejske firme su deset godina ranije shvatile da je proizvodnja baterija prvenstveno stvar procesa, a ne novih izuma. Naučile su da visoki prinosi, stabilne serije i kontinuitet znače sve. Azijski proizvođači postigli su zrelost u inženjerskoj disciplini: u svakom koraku, od mešanja paste do kalandriranja elektroda. Njihova prednost nije u inovaciji, nego u stabilnosti. To je ono što Evropa još uvek pokušava da dokuči.

Najveća zamka zapadnih startapova bila je brzina. Mnogi su pokušavali da preskoče faze, prelazeći direktno sa pilot-projekata od nekoliko stotina megavat sati na giga planove od dvadeset gigavat sati. Ta razlika je ogromna, i za Evropu se pokazala kao nepremostiva tehnički i organizaciono. Bez testiranja, bez standardizovanih procesa, i bez ljudi koji su to već radili, svaki pokušaj skaliranja postaje ruski rulet s milijardama evra. A skaliranje biznisa je uvek glavni deo razvoja svake firme. Neretko nije teško napraviti prototip, ali isti proizvesti u milionskim serijama je ozbiljan zadatak. Kompanije često propadnu baš u tom momentu prelaska na serijsku proizvodnju.

Upravo zato se ElevenEs, srpska kompanija iz Subotice, sve više ističe kao primer razboritog pristupa. Njihova filozofija je jednostavna: nema gigafabrike dok se ne postigne visoki prinos u manjim pogonima. Pilot fabrika je donela izuzetno visoke stepene efikasnosti, preko 90% u ključnim koracima, i to na LFP hemiji: litijum-gvožđe-fosfatnom sistemu koji se pokazao stabilnim, sigurnim i bez kobalta i nikla. Sada grade megafabriku od 1 GWh, tek nakon što su dokazali konzistentnost procesa.

To je upravo ono što su promašile druge zapadne kompanije poput FREYR-a, koje su jurile za “sledećom velikom stvari”: polučvrstom tehnologijom, licenciranjem američkih procesa i planovima za desetine gigavat sati pre nego što su napravile hiljadu kvalitetnih ćelija. Danas prodaju opremu jer su projekti stali. To su oni postovi po mrežama gde se razni „stručnjaci“ javljaju sa novim tehnologijama koje će „zatvoriti“ industriju električnih vozila. Kao i svaka budaletina bez iskustva, „stručnjaci“ samo ne znaju kolika je muka postaviti visoko-tehnološkju proizvodnju. Naročito prednjače oni sa Reddit mreže, gde su svi anonimni ali magovi za sve oblasti.

Ključni momenat u svemu ovome je prinos: slavni yield koji je uvek sveprisutan u svetu investicija. Svaki procenat otpada u gigafabrci košta desetine hiljada evra dnevno. Fraunhofer Institut procenjuje da 1% otpada u postrojenju od 40 GWh znači 10 miliona evra gubitka godišnje. U praksi, čak i nakon pet godina rada, mnoge linije i dalje gube 10% materijala. Ako je ukupan prinos 70%, to znači da fabrika kapaciteta 40 GWh zapravo isporučuje 28 GWh. Kapital je isti, ali proizvodnja upola manja.

Evropa se suočava s tim realnostima sada, dok Azija već optimizuje sledeću generaciju procesa. U Španiji, CATL šalje dve hiljade kineskih radnika da pomognu izgradnju i puštanje u rad nove fabrike u Zaragozi. Znanje je u ljudima, ne u PowerPoint prezentacijama. To su radnici koji su već prošli sve faze razvoja i stabilizacije u Fujianu, Ningdeu i Chengduu. Evropa mora da prihvati da to znanje treba uvesti, a ne da ga ponovo izmišlja. A i da se ratosilja svojih rasističkih stavova da su u svemu najbolji.

Ono što ElevenEs radi možda nije glamurozno, ali je upravo ono što je potrebno: standardizovani formati, proverene hemije i fokus na proces, a ne na marketing. Dok drugi jure “solid-state revolucije” i političke grantove, oni grade inženjersku kulturu gde se sve meri, dokumentuje i testira.

Christopher Chico zaključuje da evropska budućnost zavisi od sposobnosti da se prihvate neprijatne istine: proizvodnja je teška, a disciplina je važnija od ambicije. Pobednici neće biti oni koji najviše obećaju, već oni koji najtiše i najupornije rade. Evropa još ima šansu, ali samo ako prestane da veruje u prečice i počne da uči od onih koji su već savladali zanat.

Jer ako se ne promeni, rizik neće biti samo ekonomski već i geopolitički. Danas je Kina apsolutni vladar LFP tehnologije, jer kontroliše više od 90% globalnog lanca, od katoda do opreme. Dok se Evropa bavi ambicioznim regulativama i zelenim deklaracijama, Azija kontroliše srce energetske tranzicije. Ako evropske fabrike ne postanu istinski produktivne, biće samo skladišta kineskog znanja, a “zelena autonomija” ostaće politički slogan bez tehničkog pokrića.

Evropa još ima šansu, ali mora da se vrati ekonomskoj srži: klasična industrijska proizvodnja. Tu Srbija mora da pronađe svoje mesto razumevanjem da je struja budućnost: u svakom obliku, na svakom mestu, za svačiju potrebu. Samo je pitanje ko će u zemlji gde državne firme koje kolo vode i pljačkaju nas iz dana u dan, znati da napravi strategiju.