Vakcine – Globalna Otimačina

Svet je na početku same pandemije COVID-19 virusa pokazao svoje sebično lice. Neusaglašeni potezi, otimačina oko maski i respiratora i međusobne optužbe su samo dodale gorivo na pandemijsku vatru koja se rasplamsava čitavu godinu.

Ovaj prljavi trend se nastavlja u distribuciji vakcina i daje nam sliku divljačkog sveta gde su moćni i bogati spremni na sve da dođu do spasonosnih boca. U tom procesu ne samo da zanemaruju one kojima je vakcina preča, već jasno demonstriraju da će svaka ozbiljnija globalna kriza biti katastrofalna zbog manjka kooperacije i primitivne sebičnosti.

Svađa između EU i Velike Britanije oko pristupa vakcinama švedsko-engleske firme AstraZeneca je najnovija u nizu nervoznih korona prepirki. Zdravstveni radnici širom sveta ukazuju da se dešava upravo ono čega su se plašili: da će bogate zemlje gomilati vakcine dok neke neće imati pristup ni minimalnim količinama potrebnim da se zaštiti najugroženije stanovništvo.

Kompanija je pre neki dan objavila da proizvodnja ne ide tempom koji su planirali. Ubrzo nakon toga EU zvaničnici su shvatili da obećane količine neće pristići ali da će VB dobiti svoje sledovanje na vreme. Nakon 4 godine mučnog Brexita, skandal sa vakcinama samo produbljuje krizu između ostrvljana i kontinentalaca. Tako da je EU juče naložila oštru kontrolu (čitaj zabranu) izvoza vakcina van granica EU. Čak su otišli toliko daleko da su Severnu Irsku, koja se u Brexitu našla u nebranom grožđu, stavili na listu za specijalne protokole da ne bi VB doturali vakcine. Ovaj potez sitnih duša je noćas korigovan nakon burne reakcije iz Belfasta.

Jučerašnji dan je protekao u optužbama i razdoru. EU zvaničnici su čak poslali inspekciju u jedan od pogona AstraZeneca u Belgiji da se uvere o količinama vakcina u magacinu. Toliko o poverenju i uzajamnom pomaganju. Iz iste unije koja bez blama popuje ostatku sveta o društvenim vrednostima. Te vrednosti su očigledno suspendovane u vreme zdravstvene krize i prešlo se na sistem svaki čovek za sebe.

EU ima ugovor sa kompanijom AstraZeneca o isporuci 80 miliona doza COVID-19 do kraja marta. Zbog spore proizvodnje isporuka će pasti na 31 milion doza. I dok su političari svojim nemuštim jezikom pokušavali da smire situaciju, generalni direktor Pascal Soriot je bio jasan: ugovor je prvo potpisala VB i oni imaju prioritet u nabavci.

I dok VB vakciniše hiljade dnevno, Španija je zaustavila vakcinaciju, Nemci kasne a Francuzi imaju dovoljno za još samo par dana planirane vakcinacije. I dok prepirka traje brutalna istina izlazi na videlo: druge, siromašnije zemlje nisu ni deo rasprave. EU i VB zvaničnici se nisu ni folirali ovog puta po pitanju solidarnosti. Zemlje kao što su Makedonija, Bosna, Jemen i druge koje vakcinu vide samo na internet stranicama, nisu ni u planu ove distribucije. Kada je guzica u pitanju civilizovani Zapad se drži starozavetnog principa: u se, na se i poda se.

EU je obezbedila oko 1.6 milijardi doza što je tri puta više nego što je potrebno. A nema jasnog plana za distribuciju viška siromašnim zemljama. Kanada je obezbedila 4 puta više vakcina nego što je potrebno. I još se sramno hvale tim podatkom.

COVAX program, koji je još u junu postavljen kao osnova fer distribucije vakcina najugroženijima, planira da 2 milijarde doza obezbedi za siromašne. Od samog početka programa kritičari napominju da ova količina nije dovoljna. Trenutno je nejasno kako će se i ovaj minimalni cilj ostvariti. Lekari u zemljama trećeg sveta nemaju nikakvu informaciju o rasporedu isporuka tako da su njihovi planovi za inokulaciju mrtvi.

So na ranu dodaju kineska i ruska vakcina. Od početka posmatrane sa visine, u smislu ma te su vakcine sumnjive u odnosu na svete zapadne boce, pokazale su se kao uspešnije od svojih zapadnih rivala. Toliko da EU, koja još nije odobrila rusku vakcinu, sada ide Putinu na kanabe da pregovara o kupovini 100 miliona doza u najkraćem mogućem roku.

Ideološko politikanstvo ponovo košta ljudske živote. SZO još nije odobrila rusku i kinesku vakcini isključivo iz političkih razloga, iako su imali više vremena za odobravanje ovih vakcina u odnosu na one koje dolaze sa Zapada. Iako su mnoge zemlje odobrile upotrebu ruske vakcine, na Zapadu još bukti kampanja da se ova boca dezavuiše. Iza ovog narativa stoje bogate farmaceutske kuće koje su poznate po korupciji i potplaćivanju doktora da ‘guraju’ njihove medikamente. Nikada im ljudski životi nisu bili primarni, već isključivo profit.

Kinezi su se bacili na svoju standardnu komunističku propagandu i sistemski kritikuju Fajzerovu vakcinu. Puštaju medijske patke o umrlim pacijentima u Nemačkoj bez ikakvog osnova. Geopolitička osveta je bitnija od ljudskih života, naročito u komunističkim režimima. Virus je potekao iz Kine, prvi su prozveli vakcinu koja je u upotrebi još od juna, ali nisu u stanju da se politički uzdignu i racionalno odgovore na očiglednu rasnu i ideološku diskriminaciju svojih zapadnih ‘partnera’.

A popularnost Kine u Srbiji raste. Trenutno smo jedna od vodećih zemalja u procesu vakcinacije. I to zahvaljujući kineskoj vakcini kojih je u Srbiju poslato milion doza. Uskoro dolazi i veliki ruski kontigent pa će i Rusija da zauzme novo mesto u glavama srpskih birača. A sa Zapada će vakcine doći kasno, ali će popovanje o evropskim vrednostima verovatno dobiti na intenzitetu. Jer kako se primitivni srbin usudio da primi istočnjačku vakcinu, kada znamo da sa Istoka dolazi samo zlo i naopako.

Pandemija korona virusa nas vraća u realpolitiku koju karakterišu manjak solidarnosti i opsednutost najsitnijim nacionalnim interesima. Takav način razmišljanja nas je odveo u dva svetska rata i naše balkansko makljanje devedesetih godina prošlog veka. Bitnije je da zapadni mlad i zdrav čovek ima 4 doze vakcine na raspolaganju, nego da lekarka u Pakistanskom selu, koja opslužuje 20 puta više pacijenata nego njene zapadne kolege, dobije jednu dozu i nastavi svoj mukotrpan posao. Sve je u najboljem redu, jer su društvene vrednosti ipak bitnije od ljudskih života onih koji su morali da se rode vam granica svetog Zapada.

Ovo Nije Moje Vreme – Mira Furlan

Juče me je kao iz vedra neba pogodila vest da je Mira Furlan, najbolja glumica svih vremena, svih nacija i istorijskih perioda, umrla. Naravno ovo je moj subjektivan doživljan ove nestvarne glumice i velikog čoveka.

Prvo i jedino tinejdžersko zaljubiškavanje u javnu ličnost sam doživeo gledajući je u JDP-u. Predstavu Dibuk smo gledali trista puta, samo da bi videli Mirinu transformaciju na daskama koje život znače. Ne sećam se jasno o čemu se tu radi niti da li sam sa 17 bilo šta skontao, ali nismo išli zbog predstave, nismo išli zbog pozorišta, išli smo jer smo bili fascinirani anđelom.

Tu su i sve te uloge koje su nosile filmove u kojima je igrala. Jaglika iz Lepote Poroka je još jedna glumačka transformacija koja za manje od dva sata oslikava nestvarnu metamorfozu jedne žene raskošne balkanske estetike i stoičkog morala. Samo je Mira mogla da iznese tu ulogu i vine film u jedan od kultnih u jugoslovenskoj kinematografiji.

Ovu vanserijsku umetnicu poznanici hvale kao velikog čoveka. To je u današnje vreme, kada su javne ličnosti većinom đubrad, bitno. Proći sve tople zečeve javnog života a ostati pristojna duša je u savremenom svetu podvig.

Tako je i doživela raspad Jugoslavije – kao pristojna duša. Bistijalno napadana od strane fašista u Hrvatskoj samo zato što je igrala predstave u Beogradu, nesrećno je imigrirala u Ameriku, daleko od nastajuće balkanske klanice. I tamo se ubrzo pozicionirala kao veliki umetnik i glumila na tuđem jeziku, verovatno najtežem podvigu za svakog glumca.

Nije se folirala da je u ekstazi zbog odlaska. Bila je duboko nesrećna i javno govorila koliko joj nedostaje gluma na meternjem jeziku, koga je pravilno nazivala srpsko-hrvatski, dakle ono što taj jezik jeste. Nije lagala, kao mnogi balkanski smradovi, da govori tri jezika – srpski, hrvatski i bosanski. Lično sam iz kancelarije izbacio jednog malog pacova koji je na CV-iju ladno napisao tu laž i pokušao sa dobije posao preko ‘naše Jugo linije’. To je u SAD postala sprdnja, kao eto ameri su glupi pa ćemo da nevedemo da govorimo tri jezika umesto našeg maternjeg. Mira se gnušala tih malih balkanskih prevara.

U svojoj kratkoj ispovesti ‘Ovo nije moje vreme’ iskreno je govorila o odlasku kao velikoj traumi koju ne preporučuje nikom. Kako sam i ja otišao u SAD, mlad, avanturistički, sreo sam mnogo ljudi sa ovog podneblja. I većinom sam gledao u tužne, skrhane duše, koje su otišle trbuhom za kruhom. Duše koje su se folirale da im je dobro u tuđini, da je sve kod kuće sranje i da se nikada neće vratiti. A jastuci su se svako veče natapali nostalgičnim suzama. I Mira je prva rekla bez foliranja i mnogima otvorila oči – nema sramote u nostalgiji.

Kada sam osetio da je mojoj avanturi došao kraj, napravio sam jasne planove da se vratim u Beograd i da se ne pretvorim u još jednog ciničnog gastosa. Zahvaljujući Mirinoj brutalnoj iskrenosti priznao sam sebi osećanja o još jednoj temi o kojoj mnogi ćute.

U toj ispovesti je priznala da je poražena i da novi sistem vrednosti ne paše njenon tananoj estetici. Ameriku nije dizala u nebesa nego hladne glave analizirala. Ta zemlja nije zemlja pozorišta, i to ju je pogađalo. Kritikovala je kult mladosti u Holivudu i mudro zaključila da oni ne znaju šta da rade sa sredovečnim glumicama: „čini se da se svet boji žena mojih godina – hahaha“.

Sada je naravno oplakuju tako da se ore i Beograd i Zagreb, dva grada na kojima za vjek vjekova stoji Mirin pečat. A u sudbinskim trenutcima su je ti gradovi izdali. Moraš biti velikan da te ceo grad izda.

Mira Furlan
Mira Furlan

Američke Demonstracije

Pre par dana pristalice američkog predsednika Trumpa su se okupile ispred zgrade Capitola gde zaseda kongres SAD. Masa je protestovala potvrđivanje pobede Joa Bidena na predsedničkim izborima. Sve se završilo tako što su protestanti probili policijski kordon i uleteli u zgradu gde su se izbezumljeni predstavnici vlasti krili po kancelarijama.

Epilog je četvoro mrtvih i scene koje obično CNN snobovski prenosi iz nekih drugih ‘bednih’ zemalja. Liberalni mediji koji su od Trumpovog mandata napravili pakao tvrde da je ovo organizovani puč.

Bianna Keilar, voditeljka CNN-a, je uzbuđeno prenela: „Napad na Capitol je smrtonosna pobuna. To su nasilnički protesti, i državni udar.“ Kolege istog svetonazora joj se pridružuju kao papagaji sa istom idejom, da su protestanti lukavo organizovani sa jasnom namerom da preuzmu legitimnu vlast u SAD.

Policija i obaveštajne službe su se već oglasile sa procenom da nikakvih planova za probijanje kordona nije bilo. Nije bilo organozovanog plana upada u državnu instituciju niti plana za nasilno preuzimanje vlasti. Ali medije ne zanima istina, već isključivo spin koji će zadovoljiti one koje misle kao oni i naravno vlasnike medijskih kuća.

Dok su ti isti mediji izveštavali pozitivno sa protesta Black Lives Metter ovaj put su im protestanti bili neprikladni divljaci čije se pravo na protest dovodi u pitanje. To su oni koje je Hilary Clinton tako sočno nazvala ‘deplorables’ i na taj način izgubila već dobijene izbore 2016. godine. U prevodu – odvratni, gadni, prezreni – ovaj epitet je zalepljen na čelo nekih 75 miliona pristalica Trumpove politike.

Slično našim podelama na prvosrbijance i drugosrbijance, na gradske pacove i seljačine, američko društvo je sve podeljenije na urbani liberalni korpus, i ruralni konzervativni. Ono što dodatno opterećuje americko društvo je rasizam koji je i dalje otvorena rana ove zemlje. Nije porediv sa etničkim tenzijama u ovom delu sveta jer su mu koreni u robovlasništvu i sistemskom sprečavanju crnaca da ostvare svoja puna prava u SAD.

Prvi utisak je kada belci protestvuju policija je nežna i lako savladiva. Kada su crnci protestvovali bilo je mnogo više policije koja je odmah preuzela nasilne mere – pendreke, suzavce i slično – da suzbije svaki pokret van predviđenog. U slučaju Trumpovih belaca kao da su se sklonili u stranu i pridržali im vrata.

U Americi je normalno da se na crnce gleda sa nepoverenjem i pretpostavkom da su navalentni. Činjenica da crnci tinejdžeri čine 14% mladih u SAD a čak 43% populacije u zatvorima i popravnim domovima dovoljno govori. Kad se crnci okupe, kao 1963 za vreme marša na Vašington Martina Luthera Kinga, to je razularena rulja, a kad se belci okupe oni su protestantni.

Zato je odlično videti belog amerikanca kako uleće u Capitol. I on je u stanju da ‘pojača’ svoj protest ka nasilnom i postane pravi deplorable. Onaj kojih se političke elite gade i plaše. Gade jer su seljačine a plaše jer znaju da će im kad tad doći glave. Kao što su se plašili crnaca.

Moja teorija da će 21. vek biti obračun sa političkom klasom se razvija brže nego što sam pretpostavio. Arbitrarne podele na liberalne i konzervativne, komuniste i fašiste, partizane i četnike, i sve druge nijanse političkog spektruma blede kako se svet povezuje i narodi sve jasnije naziru svog pravog neprijatelja: političara. Želja za vlašću onih među nama koji na ovaj ili onaj način dođu do političke pozicije je klica svog zla ovog sveta. Nemoral, korupcija i nezasluženi društveni status je ogoleli modus operandi političara u Srbiji, SAD, Nigeriji i drugim zemljama.

Donald Trump, taj njujorški klovn je samo pojačao ovaj osećaj među ljudima. Ako takav kreten može da vodi najveću demokratiju sveta a da se svet ne raspadne onda je upitno čemu politički sistem uopšte? Trump je za ovaj razvoj događaja ‘korisni idiot’ jer će politički pokret koji je stvorio od 75 miliona ‘poganih’ praviti pakao u američkom političkom sistemu u narednom periodu.

Zato je upad u Capitol poganih primitivaca bitan. Dobro poznajem američki ruralni duh koji ima najzdravije nepoverenje u federalnu vladu SAD. Primitivni, krezavi, naduvani i naoružani, deplorables mrze političare svih nijansi. Nikada nisu imali priliku da se politički organizuju baš zbog prezira prema političkom sistemu. Sada se ludi Trump izlaktao na čelo i napravio platformu kroz koju će 75 miliona ludaka urlati sledećih 4 godine.

Twitter, privatna cenzorska kuća je upravo zauvek Trumpu zabranila pristup. Kao da su ga pitali za tajming. Već su se formirale nove platforme i Trump planira TV stanicu, štampane novine i čitavu organizaciju oko sebe. Mandat mu je provučen kroz pakao, i sad je njegov red da se osveti demokratama. Sledeće 4 godine će biti još zabavnije.

Nazire se kraj Pandemije?

Prošlo je par meseci od poslednjeg članka o Covid-19 virusu na mom blogu. Dani su postali isti i nova realnost je već rutina. Postalo je jasno da bilo koja akcija kriznih štabova ne donosi značajne rezultate. Virus se širi, bolnice pune i uglavnom su u stanju vanrednog opterećenja kakav svet nije video od dana pandemije španske groznice.

Jasno je, sem antivakserima, da je vakcina jedini izlaz iz ove situacije. Procene su da će virus krenuti da jenjava kada se oko 20% sveta inokuliše. Pandemija će izgubiti momentum, brojke će pasti i zdravstveni sistemi konačno prodisati. Pitanje je kada?

Prvo mesto gde ja uprem pogled kod ovakvih pitanja su svetske berze. Tamo ljudi procenjuju i glasaju svojim novcem a ne emotivnim polupismenim izlivima emocija. Finansijski analitičari rade duboka istraživanja kako bi u ime svojih klijenata procenili da li će akcije određenih firmi porasti ili pasti u narednom periodu. Bez strasti, bez političkih motiva, ovi istražitelji proučavaju broj odobrenih vakcina, njihovu proizvodnju i distribuciju.

Berze ukazuju da će pandemija krenuti da jenjava na proleće. Do tada će Zapadne zemlje vakcinisati od 20-40% stanovništva što je dovoljno da se pandemija stavi pod kontrolu. Procene vodećih epidemiologa su slične, što je logično jer se analitičari oslanjaju na njihove izveštaje u svom radu. Glavna američka berza SP500 je od 1. januara skočila 14.3% što je indikacija da je za biznis korona već završena. Od tih 14.3% skoro čitav skok se desio u poslednja tri meseca kako su se vakcine polako pojavile na horizontu.

Pandemija neće nestati u danu, kao što se nije ni pojavila u danu, nego će lagano nestajati iz naših života i novinskih stupaca. Početak kraja će se preklopiti sa početkom leta kada je virus slabiji, tako da će pravi kraj biti sledeće jeseni i 2022. godinu nećemo dočekivati u ovako sumornoj atmosferi.

Nakon toga svet će nastaviti svojim hektičkim tempom. Brzo ćemo zaboraviti lockdown-e, policijske časove, maske i druge simbole ove bolesti. Iako se to sada čini nemogućim, pandemija će postati mutno sećanje koje ćemo s vremenom sve teže prizivati. Priče će postati preuveličane kod jednih a potpuno nestati kod drugih. Kratka ljudska pamet, i moć da se muka stavi u retrovizor će učiniti svoje.

Vreme je da ponovo pogledamo našu korona tabelu. Na njoj su, da podsetim, broj zaraženih i umrlih u Srbiji, okolnim zemljama i drugim zemljama koje smatram relevantnim za poređenje sa našom državom.

Tabela zaraženih i umlih od COVID-19 virusa. Izvor Vladimir Đukanović

Kao i do sada rangirao sam tabelu po broju umrlih na 100.000 građana. Smatram da je taj parametar najbitnije merilo u borbi protiv korone. Pokazuje kako se zemlja bori sa virusom u odnosu na druge, i bitniji je parametar od broja zaraženih jer je smrtnost ipak ono što nas najviše brine.

U svetu imamo oko 22 umrle osobe na 100.000 ljudi i oko hiljadu zaraženih. Poređenja radi, 6. maja je bilo 48 zaraženih i troje umrlih. A u avgustu 228 zaraženih i 9 umrlih. Dakle, kako se pandemija širi po svetu, broj eksponencijalno raste.

Srbija danas ima 42 umrle osobe na 100.000 stanovnika i oko 4500 zaraženih. Dakle skoro duplo više od svetskog proseka. U odnosu na region, Srbija je sada na prvom mestu po ovom parametru sa najmanje umrlih osoba. Ostale bivše republike imaju od 2, Hrvatska, pa do 3 puta više, Slovenija, umrlih od posledica COVID-19 virusa. Po broju zaraženih Srbija je na sredini tabele, jer i Makedonija i Bosna imaju manje zaraženih od nas. Mađari i Česi takođe imaju duplo više umrlih od Srbije. Nemci i Rusi su za nijansu bolji od nas, dok ostale Zapadne zemlje imaju skoro tri puta više umrlih. Izuzetak su skandinavske zemlje, sem Švedske, koje su ovu krizu uspešno prebrodile. U proseku imaju duplo manje umrlih od Srbije.

Švedski model se pokazao kao kontraverzan, i manjak mera je doneo duplo više umrlih nego u Srbiji. Ali i 4 puta više preminulih nego u Danskoj, sa kojom je usporedba najrelevantnija. U poslednjih par nedelja Švedski krizni štab trpi kritike iz drugih zemalja, ali i lokalno, jer mnogi smatraju da je pristup pandemiji bio isuviše blag, i da stanovništvo nije uspelo da se preporukama vlade izbori sa koronom. Moram takođe da naglasim da Švedska i dalje stoji daleko bolje od SAD, Velike Britanije, Španije, Italije i drugih koji su uvodili rigorozne mere.

Jedno je jasno, da su se naši lekari i zdravstveni radnici, sa relativno manjkavim resursima, odlično izborili sa virusom. Pored pritisaka koji su trpeli od strane vlade, opozicije, prljavih medija, i raznih javnih spodoba oni su u velikoj većini svoj posao obavili časno i uz velike žrtve. Mnogi od njih se ubrajaju u hladnu statistiku umrlih jer su danonoćno provodili vreme među zaraženima. Nadam se da ćemo njima podići spomenik dok smo u modu podizanja istih.

Biden je Predsednik SAD – Možda

Pet dana traje agonija brojanja glasova na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama. Proces koji je pratio ceo svet sa mnogo pažnje i malo razumevanja se pokazao kao truo, nemoderan i krajnje sumnjiv.

Pokušaću srpskog čitaoca da provedem kroz arhaični sistem američkih izbora za predsednika. Prvo što je isplivalo na površinu je sistem koji zovu Electoral College i koji veliki broj ljudi jednostavno ne razume. Naime, američki ustav predviđa 538 delegata (electors) podeljenih po državama koji praktično daju glas za predsedničkog kandidata koga glasači izaberu. Ljudi biraju, glasovi se saberu i delegati u tim oblastima glasaju za jednog ili drugog kandidata prema broju glasova. Tako da svaka država nosi određen broj glasova u totalnom zbiru od 538. Zato je potrebno 270 glasova da bi se osvojili predsednički izbori u Americi.

Zašto takav sistem uopšte postoji? Zašto jednostavno ne saberu sve glasove, izračunaji ko je imao više i tu osobu postave u Belu Kuću? Glavni razlog je da bi manje dražave po broju stanovnika imale srazmerno veći glas na saveznom nivou i tako izbegle mogućnost da ih večno nadglasavaju oni iz urbanih krajeva sa većom koncentracijom stanovnika.

Sistem je u suštini brilijantan jer ne dozvoljava večno nametanje vrednosti onih iz urbanih krajeva onima iz ruralnih. Američki oci koji su 1787. godine sastavljali famozni ustav su i o tome razmišljali, shvatajući da različiti načini života i okruženja stvaraju različite sisteme vrednosti koji zaslužuju pažnju i poštovanje.

Da nema ovog sistema u SAD, urbane zone bi ušle u trend večnog osvajanja vlasti marginalizujući interese i vrednosti velikog broja građana. Pisci ustava su uvideli da je ovo veoma opasno po demokratski sistem jer bi onda večna manjina prešla na drugi način ostvarivanja svojih prava i vlasti – oružanom borbom i rušenjem sistema gde je njihov glas suštinski ništavan.

Zato je Donald Trump izgubio ‘za malo’ iako je imao oko 70 miliona glasova u odnosu na Biden-ovih 73 miliona. Crvene države, koje tradicionalno glasaju za konzervativne republikance, imaju više glasova po glavi stanovnika od plavih, demokratskih država.

Electoral college je veoma bitan za funkcionisanje američkog predsedničkog sistema, jer bez njega manje države ne bi imale interesa da ostanu u uniji. Tražile bi otcepljenje jer njihovi interesi i vrednosti ne bi imali šansu da se čuju u mnogoljudnoj Americi. Zemlja bi se jednostavno raspala kao komunistička Jugoslavija koja je nametala jedan, isključiv sistem vrednosti od Vardara pa do Triglava, ne uzimajući u obzir interese i vrednosti raznih naroda i narodnosti.

Ovo je sistem koji bi srpski političari morali da prostudiraju, kako prvosrbijanci tako i drugosrbijanci. Da u svojoj primitivnoj borbi jednog seta vrednosti protiv drugog dobro prouče namere američkih otaca i shvate da je demokratski benefit u stalnom produktivnom suprostavljanju vrednosti, a ne u želji da se totalno uništi onaj koji drugačije misli i živi. Demokratski progres leži na fundamentu različitih konkurentskih svetonazora, a ne u pobedi jednog ‘ispravnog i istinitog’.

Ovaj sistem obezbeđuje neku vrstu balansa između različitih sistema vrednosti građana koji se i ovaj put pokazao kao bitan u izborima. Razumevanje ovog sistema je krucijalno jer ga mnogi, u svom neznanju, optužuju za političke podele u SAD dok je electoral college suštinski teg koji ne dozvoljava monopol jedne strane u datim podelama. Stalno menjanje konzervativnih i liberalnih političkih snaga u SAD je koren američke moći, kako političke, tako i ekonomske.

Problem dakle nije u ovom sistemu, već u primitivnom načinu vođenja i ažuriranja glasačkih spiskova. Boljka koja muči mnoge demokratije, pa i srpsku, su arhaični načini vođenja biračkih spiskova i velika mogućnost manipulacije. Pogrešni podatci, umrli glasači, preseljeni građani i druge informacije koje su od suštinskog značaja za demokratiju se ne vode ažurno i predstavljaju problem za glasače koji često ne znaju gde da glasaju, da li imaji pravo da glasaju na datoj lokaciji i naročito da li mogu da glasaju poštom.

U ovom ciklusu izbora za američkog predsednika najveći problem predstavljaju glasovi koji su došli poštom. Razlog zašto pobednik nije proglašen 3. novembra, kako tradicija nalaže, su glasački listići koji su dolazili poštom sve do juče. I velikim čudom, države koje su 4. novembra ujutro izgledala kao da su glasale za Trampa, su lagano, iz dana u dan, prelazile u ruke Biden-a. Sama ova činjenica podiže sumnju u legitimnost izbora i ostavlja prostor Trampu da preduzme legalne poteze i dovede Biden-ov izbor u pitanje. Sledeća dva meseca neće proći u tradicionalnom prelaznom periodu punom razumevanja između dve strane, već će se pretvoriti u legalnu borbu uz mnogo teških reči. Ta borba će se preliti u Trampovu predizbornu kampanju za 2024. godinu, gde će se SAD dalje destibilizovati i podeliti kroz moćne Trampove mitinge i akcije njegovih vernih sledbenika.

Glasanje poštom uglavnom nije dozvoljeno u SAD. Ideja je da osoba mora lično da se pojavi, dokaže svoj identitet i u istom okruženju kao i ostali građani da svoj glas za svog kandidata. Poštom su mogli da glasaju uglavnom bolesni, oni koji su u vojsci van granica SAD, i drugi koji su legitimno sprečeni da na taj dan budu prisutni na svom glasačkom mestu. Usled pandemije COVID-19 mnoge države su promenile praksu i dozvolile ovakav način glasanja zbog opasnosti od zaraze. Četiri države ni u ovakvim okolnostima nisu dozvolile glasanje poštom.

Haos je nastao kada su milioni glasačkih listića krenuli da pristižu poštom koja nije navikla da procesuira toliku količinu osetljivih pošiljki. I najmanje oštećenje koverte zahtevalo je da se listić odbaci kao neligitiman. Odmah su počele svađe između kontrolora na glasačkim mestima šta se baca a šta otvara. Pošto je velika većina glasača poštom glasala za Biden-a, Trampovi kontrolori su odmah ukazali na mnogo problema sa ovim načinom glasanja: kada se otvaraju koverte? Na dan izbora? Pre toga? Nakon toga? Da li datum poštarine mora da bude do određenog datuma ili ne? Kada prestati sa brojanjem poštanskih glasova?

3. novembra je pobedio Donald Tramp. I da je imao masovne medije na svojoj strani, momenta kada je proglasio pobedu, oni prihvatili istu, i dalje bi sedeo u ovalnoj kancelariji. Ali je u svih 4 odlučujućih država, svakim danom pristizala pošta i lagano prebacila pobedu Biden-u. U Pensilvaniji je republikanska pobeda prešla u poraz od 35.000 glasova, 25.700 u Nevadi, 20.500 u Arizoni i 7.250 u Džorđiji. Ko god je živeo u SAD i zna ove države, je u najmanju ruku šokiran da su iste otišle Biden-u. Teško će me bilo ko ubediti da je Džordžija glasala za liberalnog Biden-a koji je u očima ovih ljudi oličenje duboke države i svega pogrešnog u Vašingtonu.

Rudy Giuliani, bivši gradonačelnik Njujorka i lični Trampov advokat je već najavio tužbe protiv glasova koji su stigli poštom. Legalni proces će završiti pred Vrhovnim Sudom SAD koji je sada većinski u republikanskim rukama. Trampu i nije bitno da se odluka preinači i on proglasi za predsednika, već da dobije legitiman razlog za svakodnevne napade koje će labavi Biden trpeti od armije vernih trampovaca.

Iz poverljivih izvora znam da se već radi na otvaranju medijske kuće Tramp. Imaće ekspoziture u svim državama i biće u obliku podkasta sa mrežom sledbenika koji će na svakom koraku dovoditi Biden-ov legitimitet u pitanje. Masovni liberalni mediji su od prvog dana Trampove vladavine gledali da mu put bude paklen. Biden će sada na svojoj koži da iskusi kako je kada te pola države gleda sa apsolutnom mržnjom, svaki tvoj potez proglašavaju za fašizam ili šta već, i kada ti u lice saopštavaju da nisi njihov predsednik. Vrhovni Sud je u njegovim rukama, Senat takođe, tako da će svaki zakon koji Biden bude pokušao da provuče biti osuđen na propast.

Iz svojih dana u Njujorku bio sam jedan od onih koji je potcenjivao Trampa – ovog grlatog, prostog tatinog bogatuna kome zlatna kašika viri tamo gde je nama praziluk. Ulazio je u restorane i klubove sa svitom sumljivih karaktera, kako muških tako i ženskih, drao se, naručivao piće za sve (iako nikad alkohol ili drogu nije liznuo) i generalno bio odraz one Amerike koju svet prezire. Svidelo se to nekom ili ne on je rodonačelnik pokreta koji sad već ima svoje ime – Trampizam. I neće on niđe. Milioni ‘deplorables’ kako ih je Clintonova nazvala pre četiri godine su u njemu našli zaštitnika od slepog globalizma koji im je uništio radna mesta i životni standard, i već mučne političke korektnosti koja prebacuje politički fokus sa glavnih društvenih problema na društvenu marginu. Duboka država je izbačena u prvi plan iz mračnih dubina teorija zavere gde su njeni propagatori planirali da je zadrže večno. Tramp je takođe stao na crtu obaveštajnim službama svoje zemlje kao niko nikad pre njega u bilo kojoj državi.

Politički pokreti se bude vođeni uvek ludim liderima koji idu isključivo uzvodno, ruše sve tradicije i rugaju se postojećem statusu quo. Etablirana većina je uvek skandalizovana novajlijama, njihovim tvrdnjama, idejama i manjkom dlake na jeziku. Svoju decu je već utemeljio u strukturu pokreta tako da očekujte još luđe ispade trampizma sa barikada opozicije. Priče kako će ga uhapsiti i marginalizovati mu samo idu na ruku jer će njegova borba protiv establišmenta samo dobiti na vrednosti. Zabrane Twittera, Facebook-a i drugih bednika koji su sebi dali za pravo da nas cenzurišu će stvoriti ogromnu publiku njegove podcast platforme odakle će Trampizam postati globalni fenomen.

E da, i nije sravnio ni jednu nepodobnu državu sa zemljom kao njegovi prethodnici. Ali to nikome nije bitno. Jel ne može prostačina Tramp da bude pacifista.

Amfilohije – Rista Antikomunista

Umro je Đedo od posledica COVID-19 virusa. Preksinoć je vest krenula da se širi po elektronskim grupama dok su mediji pokušavali da je potvrde. Čim je potvrda stigla pušteni su već spremljeni članci na klik. Da to je standardna novinarska praksa dok se vreba nečije upokojenje – napišeš unapred sve o živom pokojniku i onda držiš prst na obaraču. Kako ovaj uđe u nebeske kočije tako kreće lavina jeftinih novinarskih epitafa.

Te ovakav je, te onakav je, ali u svakom slučaju sveli su Amfilohija Radovića i njegovo delo na poslednjih par godina delovanja protiv Mila i Vučka. Jer novinarska je pamet kratka, a tekući događaji jedino što prodaje razmazano olovo po papiru.

Tačno je da se jasno i glasno usprotivio i jednom i drugom moćniku. Milu je pred samu smrt zapržio čorbu kao niko pre toga i obezbedio dalji demokratski razvoj malene i krhke Crne Gore. A Vučića je, to dobro znaju njegovi bližnji, uvek držao na distanci i totalno se okrenuo protiv nakon potpisivanja Briselskog sporazuma.

I sada ga eto razni politički akteri hvale zbog tih ‘herojskih’ poteza. Zato što je u relativnim demokratijama, sa moćnog mesta mitropolita ispaljivao salve po njima. Big fucking deal, što bi rekli ameri. Nema tu hrabrosti i veličine, nego samo jasnog i doslednog praćenja puta za koji se opredelio.

Temelji njegovog dela su jasni antikomunistički stavovi koje je hrabro širio za vreme komunističkog terora u SFRJ. Proganjan i stalno guran na margine, on se obrazovao u klasičnom duhu teologa i filologa i izrastao u jednog od onih ‘sega-mega-obrazovanih’ duhovnika koji je studirao sve filozofske pravce, bez obzira na njihov stav prema religiji i hrišćanstvu.

Rođen 1938. godine stasavao je u najopasnije vreme titoizma kada su Goli Otoci, noćna hapšenja, i jahanje popova bili u modi među mlađanim revolucionarima. Koliko god neki cičali u kakvom vremenu živimo, nije isto da li te naprednjački tabloidi provlače kroz blato ili te Jovo Kapičić zadužuje da tucaš stenje na slavnom otoku. E u to nevreme naše istorije Risto je uporno i hrabro pljuvao krvnike i njihova politička nedela. U vreme dok su se razni Ćosići, Andrići, Krleže i drugi šatro disidenti kurvali sa komunistima, sega-mega-obrazovani Risto je u mantiji, isposnički, pešačio po selima bez struje i vode i vraćao svoje stado na put hrišćanstva bez obzira na stalne fizičke pretnje.

Kao agnostik ne ulazim u detalje njegovog svetonazora ali je kod Mitropolita jedno jasno – ostao je principijalan do kraja. Postavljen za episkopa banatskog 1985. godine najzaslužniji je za verski preporod i dalji otklon od komunističke dogme u severnim delovima naše zemlje. Studirajući u Berlinu i Rimu svedočio je prednostima demokratskog uređenja i to širio uz hrišćansku dogmu među svojom pastvom. Većina opozicionara tog doba u njemu vide duhovnog vođu čija je hrabrost daleko nadilazila njihovu. Risto je uvek ponavljao da nema ništa da izgubi na ovom svetu a oni sve.

Dočekao je početak krvavog raspada Jugoslavije kao mitropolit crnogorsko-primorski u zemlji gde je religija skoro totalno uništena. Naišao je na manastire pretvorene u magacine, crkve opustošene, jednu monahinju i 13 popova. Ostavlja preko 200 uređenih i izgrađenih bogomolja i preko 300 mantija za sobom kao i organizaciono utegnutu crkvenu strukturu čija finansijska moć mnogima bode oči.

Dolaskom na vlast Slobodana Miloševića nije upao u lažnu euforiju već je uporno tvrdio da je ovaj tvrdokorni komunista koji će nam doneti samo zlo. Uvek se onima koji su baštinili Slobin lažni nacionalizam protivio i samo tražio da slušaju šta komunista Sloba i žena mu lenjinista Mira govore. Njena mržnja prema Amfilohiju je već ušla u kuloarske anale tako da se Đedo čudom sačuvao od mača našeg ženskog Lenjina. Njegova kasnija poseta Miloševiću u Hagu je od nekih uzeta za zlo ali ponovo jer nisu saslušali njegove razloge: kao pop njegova osnovna dužnost je da ispovedi svakog pa i najgore među nama.

Mitropolit Amfilohije je svoju nesalomivu reputaciju izgradio u najtežim vremenima jednopartijskog sistema hrabrošću i brilijantnim umom. Svi događaji u poslednjih par godina koji su kulminirali litijama koje su srušile poslednjeg komunističkog diktatora su samo logičan sled njegovog životnog dela.

Ono što mu ja zameram kao agnostik je sraman odnos prema LGBT populaciji i ženskim pravima. Umesto da i tu bude dalekovidan i privuče svakoga u svoje stado bez obzira na ‘grehe’ sramno je kleo najugroženije među nama. Usudio se da Hristov moralni kodeks u toj sferi svede na kletve i prostakluk umesto da i tu skupi muda i stane ispred onih koji su kamenovani. Nije imao snage da isprati Hrista do kraja.

Nije razumeo modernu ženu i teškoće kroz koje ona prolazi. Držao se dogme umesto da nameće novu. Nazivao je osiromašene srpkinje čedomorkama umesto da ih prigrli, uteši i ohrabri. Kao pravoslavni teolog nije imao sveobuhvatnost Patrijarha Pavla da nastavi ‘omekšavanje’ dogme kako bi svoje stado učinio inkluzivnijim i modernijim.

Za te grehe moraće da drži glavu dole pred svojim svecima. Tamo gde ide neće sresti Arkana koga je sramno blagosiljao. Ali će mu Hrist sve to brzo oprostiti i podvući njegovu najbitniju životnu ulogu – Rista Antikomunista.

Sloboda Govora u Srbijici

Ovih dana gledamo mlade huligane koji upadaju na izložbe i uništavaju eksponate. Eto ne sviđa im se postavka pa malo odlučili da polupaju i iscepaju. Digla se i kurta i murta iz svakog političkog brloga sa svojim mišljenjima. Kao i obično srpska rešenja su britka, nepromišljena i surova.

Jedni bi da zabrane mlade ‘fašiste’. Drugi bi brzopotezno da zabranjuju umjetnike i njihova ‘pogana’ dela. Kao po običaju srpski diskurs se svede na ‘šta bi im ja uradio da sam na vlasti 15 minuta’. Drugim rečima šta bih preduzeo da nisam sisa.

To nas dovodi na temu slobode govora i naš trapavi odnos sa ovim svetim konceptom. U Srbiji je sloboda govora dobrodošla sve dok se sedi u svom kružoku i žvaću teme oko kojih smo se složili još kao drugari u srednjoj školi. Čim nas neko čukne van naše komfor zone mi se frapiramo, padamo u nesvest i po starom srpskom običaju sudimo verbalnim mačem.

Prvo izložba – kao i svaki umetnički izraz je delo isključivo onih koji potpisuju eksponate. To je i osnovni oblik slobode govora gde svako može da izloži svaki koncept koji mu padne na pamet sve dok postoji publika koja bi treptala okicama pred istim.  Bacih pogled na par crteža i ne mogu da verujem da je neko šokiran. Srpska javnost je verovatno slabo upoznata sa delom velikog umobolnika Roberta Crumb-a.

Crumbova opsednutost jakim ženama i danas pali maštu

Seksualne devijacije, bizaran prikaz dece i drugih društvenih ‘svetih krava’ kao i zajebavanje sa estetikom religije čine Crumba jednim od najvećih crtača stripa u istoriji. Ali njegovo poluvekovno prisustvo su samo dokaz našeg prizemnog obrazovnog sistema gde jedna nacrtana beba sa sikirčetom u glavici izaziva toliko mišljenja. Drugim rečima – već viđeno, pre pedeset godina.

Robert Crumb je svaku svoju bolesnu maštariju izlio kroz olovku…

Koliko god ta slabo obrazovana mišljenja ne kapiraju u kom grmu leži zec sloboda njihovog izražaja je svetinja. Kao i sloboda klinaca koji iscepaše odštampane crteže (lepota stripa je što ga štapmaš u mnoštvu primeraka). Naravno svako uništavanje imovine prati zakonska regulativa po kojoj mladi buntovnici moraju da odgovaraju ako je neophodno i krivično. Ali je njihov performans očigledno odrađen u nameri da ih svi vide i čuju.

Nekada smo kao klinci, u SFRJ, svoju želju za slobodom govora izražavali sprejevima. Crtali A pank znak po svemu i svačemu na očaj starije populacije. Naročito mi je bilo milo kad iškrabamo spomenik komunističkim smrdama na Kališu. Znaš da će sutra ceo grad da bruji, da će ćale za ručkom da vrti glavom a prvoborci tri dana da drže svoje retardirane govore pred bronzanim glavudžama. Ko je to prošao ne može baš odmah ove klince da klasifikuje kao vojnike Vermahta i čuvare Dahaua. Kada bi me kao klinca nazvali fašistom britko sam ih ispravljao da sam anarhista. Ali komunistički lingo uvek spremno stavlja sinonim između ova dva politička koncepta.

Klepi klincima prekršajnu i naplati štetu a Somborac i ekipa da im napiše zahvalnicu na svom besplatnom marketingu. Marko se čudi kako to izložba ‘trigeruje’ ljude? Pa zar poenta dobre umetnosti nije da izazove duboku emociju? Da ih ‘trigeruje’ ili šta već. Da sam na njegovom mestu ja bih ovo upisao kao pun pogodak.

Tu je i suština slobode govora, koja je ili apsolutna ili je nema. U demokratskoj dijalektičnoj kakofoniji bitno je da svaka budala iskaže svoje misljenje uprkos zlu koje ono potencijalno nosi. Jer nije sloboda govora da se složiš sa svojim ortakom iz kraja da su rijalitiji sranje već da jasno čuješ fašistu i komunistu u njihovim namerama da ti istu oduzmu. Da ih onda pažljivo pratiš, marginalizuješ i znanjem pokolebaš.

Jer srpski instinkt bi rado ‘apsio i bacao ključeve od tamnice. Svaki put kad čuje nešto što srpskom uvcetu ne prija. Kako gradskom i liberalnom tako i tradicionalnom i konzervativnom. Ali svaka zabrana i guranje u ilegalu samo dalje radikalizuje izgubljene leve i desne ekstremne duše. Sklanja ih od budnog društvenog toka, čini težim za praćenje i odvlači od obrazovnog sistema koji je jedini lek protiv ekstremizma. Tako da najmanja zabrana slobode govora vodi u tamnicu, gde je samo vreme potrebno da i ti zaglaviš na nekom otoku.

Za ovaj kišni vikend vam predlažem guglovanje lika i dela Roberta Crumba. Ako je tako bolestan um uspeo da proživi miroljubiv život i izrazi se u punoj slobodi onda i mi u Srbiji moramo da se opustimo. Da kad vidimo umetničko delo koje smatramo neukusnim glasamo ne konzumiranjem istog a ne urlamo na sva zvona obezbeđujući punu marketinšku podršku. I da ne fašizujemo svakog klinca koji napravi sranje. Jer iskreno ako nikad nisi nacrtao kukasti krst onda si verovatno odrastao na Dedinju.

Šta se u stvari desilo u Vašingtonu

Nekada je prosto tužno koliko moji sugrađani ne razumeju međunarodne odnose. Iz ove perspektive ne čude jadni potezi srpskog rukovodstva tokom burnih 90tih kada se svet rapidno menjao a mi držali glavu u pesku.

Gde je Vučić sedeo? Koliko košta olovka koju je dobio od Trampa? I sve ostale gluposti kojima se bave opozocioni i pozicioni mediji, udavljeni u manjku obrazovanih analitičara koji mogu da ilustruju šta se to Srbiji desilo kod Trampa na kanabetu.

Desio se najveći otklon naše zemlje od istoka ka zapadu od 1945. godine. Vučić je napravio promenu od 180 stepeni u kursu srpske lađe u međunarodnim odnosima jednim zbunjenim potpisom koji će radikalno promeniti sudbinu zemlje u dolazećim decenijama.

Dolaskom Donalda Trampa na čelo najmoćnije države sveta radikalizovani su politički odnosi u toj zemlji. Oštro podeljena na liberalne demokrate i konzervativne republikance zemlja je tokom pandemije COVID-19 virusa ušla u duboku krizu identiteta. Rasizam koji guši ovu državu fundament je svakog problema koji produbljuje podele i samo je ružno isplivao na površinu tokom Trampove vladavine. Black Lives Matter pokret se oštro postavio kao simbol borbe tamnoputih protiv vladavine belog amerikanca. Mlade crnce policija ubija zbog minornih prekršaja u zemlji koja drži 22% svih zatvorenika sveta. Među tim zatvorenicima crnci čine ogromnu većinu otkrivajući sistemsku diskriminaciju ove zajednice. Oni to više ne žele da trpe.

Dakle u SAD se stvari lome u isto vreme kada Kina preti da prešiša Ameriku ekonomski. Kineski plan revitalizacije puta svile je iznenadio Zapad u svakom pogledu a najviše u brzini realizacije istog. Naime 1980. godine Kina je imala oko 1,8% svetskog BDP-a, dok su SAD predstavljale oko 25% svetske ekonomije. Tada je Kina bila ekonomski miš bez ikakvog globalnog privrednog uticaja dok su amerikanci suvereno vladali novčanim tokovima. Četrdeset godina kasnije, 2018. godine Kina ima blizu 19% svetske ekonomije dok su SAD na 24%. Pandemija je samo ubrzala ovaj trend jer će zapadna ekonomija doživeti krah ove godine sa najvećim padom BDP-a nakon Drugog Svetskog Rata. Kina će sa druge strane doživeti blagi pad rasta ali će ekonomija videti dalju ekspanziju uprkos koroni.

Zašto je sve ovo bitno za našu zemlju? Zato što je Donald Tramp fiksirao kineske komuniste i njihovu rastuću ekonomiju kao najveću pretnju daljem razvoju ljudske vrste. Pandemija koju je Kina izazvala je samo poslednja kap u čaši komunističkih manipulacija, prevara i laži i Tramp je grubo najavio diplomatski konflikt sa Kinom koji neće prezati da preraste ni u oružani.

Moji izvori iz Vašingtona kažu da je veoma neprijatno voditi diplomatske razgovore sa Trampom. Grub, nevaspitan i bez grama poštovanja za diplomatske protokole predsednik SAD svima prostački da do znanja da je on lider najmoćnije države sveta. Njegovi gahovi su već stvar legende i uzrok ogromnog prezira establišmenta u Vašingtonu.

Tako su Srbija i SAD vodili razgovore iza zatvorenih vrata poslednjih meseci oko budućnosti Kosova kroz Trampovu prizmu. On je pred Vučića nediplomatski stavio ultimatum: ili Kina i istok ili SAD. Ne EU, ne zapadne vrednosti, nego jasan zaokret naše politike prema Americi. Nikada ovako jasno i grubo ovaj izbor nije stavljen pred srpski narod. Naše koketiranje sa brutalnim kineskim komunistima se naročito intenziviralo tokom vajne pomoći oko korona virusa. Naime, zemlja koja nam je uvalila ovu pošast, koja je hapsila lekare koji su upozoravali na virus još prošle zime i koja će platiti konsekvence neodgovornog ponašanja je još jednom pokazala da sa komunistima nema saradnje. Ne mogu par aviona rukavica i druge medicinske robe da ublaže činjenicu da je Kina jedini krivac za pandemiju.

U čitavom sporazumu potpisanog od strane Hotija i Vučića najbitnije je da su se obavezali pred američkim predsednikom. Ne pred kilavom EU koja nije mogla da natera niti jednu stranu da se drži dogovora, nego pred SAD koja već 21. septembra šalje delegaciju Development Finance Corporation (DFC). Oni u Beogradu postavljaju kancelariju koja će u jednoj ruci držati kesu punu para a u drugoj motku, jedine dve stvari koju balkanska elita razume – pare i batine. Ono što Evropa ne može da skonta 30 godina Tramp je skapirao kroz svoju ženu Melaniju i par srba koje poznaje u Njujorku. Poznajem ih obojicu.

U tom velegradu u kome sam proveo deceniju svog života naučio sam da se možeš šegačiti sa svim i svačim među američkom elitom, ali ne i sa gej lobijem niti sa jevrejskim lobijem. Puni para, infiltrirani u sve poluge vlasti oni su decenijskim organizovanjem prošli put od marginalnih diskriminiranih grupacija do konsolidovanih nevladinih organizacija sa ogromnim uticajem na američko društvo.

Upravo su ta dva lobija kreirala novu politiku prema Balkanu i Srbiji kao centralnoj zemlji u buretu baruta. Oni su kroz kakofoniju od sporazuma provukli tri bitne tačke: kao prvo srbi i albanci će se pomiriti svidelo im se to ili ne. Kao drugo podržaće Izrael i politiku Trampovog zeta Jared Kushner-a, najmoćnijeg jevreja na svetu i na kraju radiće na dekriminilizaciji gej prava u svim zemljama gde su isti diskrimisani.

DFC je osnovan 2018. godine kao američki odgovor na kineske investicije puteva svile kojima komunisti pokušavaju da osvoje svet. Agencija je formalizovana tek krajem 2019. godine i počela je sa aktivnostima prošlog februara. Pandemija je bacila senku na rad ovog globalnog maršalovog plana tako da je sporazum između Vučića i Hotija prva velika Trampova akcija u antikineskoj platformi.

Srbija i Kosovo su tako postali saučesnici Trampove ambicije da reši problem Bliskog Istoka. 15. septembra Ujedinjeni Arapski Emirati potpisuju mirovni sporazum sa Izraelom kao prva arapska zemlja koja zakopava ratnu sekiru sa jevrejima. Muhamed ben Zajed, Vučićev drug koji gradi Beograd na Vodi je već pustio letove ka Izraelu preko vazdušnog prostora Saudijske Arabije i Bahreina.

I gle čuda juče je Bahrein priznao Izrael i sledeći je u redu da dobije olovku od Trampa. Pre novembarskih izbora za američkog predsednika Oman, Saudijska Arabija i Jemen će preduzeti iste korake ohrabreni Trampovom diplomatijom njujorškog tenka. I pred njih je Tramp stavio jednostavan izbor: ili ste moji saveznici ili neprijatelji. I onda postavio jasne korake koji se moraju preduzeti da bi se prijateljstvo dokazalo. Zato su Srbija i Kosovo u nebranom grožđu prebacivanja ambasade u Jerusalem. Potpisali smo, možemo da eskiviramo, ali u Beogradu će sedeti gospoda iz DFC sa kesom para i motkom, koji će uredno podsećati šta je potpisano u Beloj Kući. Neće se obazirati na EU, UN, ruse niti bilo koga drugog. Uporno će mahati potpisanim dokumentom.

Rusi su blago reagovali na sporazum kroz onu lujku i njene memove o položaju sedenja predsednika Srbije pred Trampom. Vučićevi su brzo reagovali u verovatno najgrubljem izlivu besa prema rusima viđenih od 48. godine. Putin mudro ćuti jer mu je jedini cilj da Kina bude markirana kao neprijatelj broj jedan SAD a ne on. Zarad tog cilja Srbija je mala cena.

I dok srpski mediji i društvene mreže ponovo bruje o simbolici, položaju tela, teorijama zavere, vlaškoj magiji, i ostalim glupostima, ne vide da im je sudbina opet radikalno promenila kurs. Kao i 1989. godine, kada su svi trčali na more da potroše svoju platu od soma maraka a nisu videli cunami koji se rola iza Berlinskog Zida, tako i danas srbi ne kapiraju da su postali glavni američki saveznici u ovom delu sveta. Panični Ivica Dačić je prva politička žrtva ovog zaokreta jer je snažno predloženo na Topčideru da bude deo opozicije. Formiranje vlade se i odlaže zbog ove promene kursa tako da će određena kadrovska rešenja šokirati srpsku javnost i medije od kojih je i Voja Koštunica bolje obavešten.

Tako da srpski kafanski muzičari, dok čekaju da korona prođe, mogu da rade na novom repertoaru. Lagano da zaboravljaju Oči Černije i da uče Oh! Susanna. Jel sledeći put kad Vučić uđe u kafanu oni će biti spremni. Nisam siguran za njihove sugrađane, koji će verovatno još godinama diskutovati kako je Tito sedeo u Beloj Kući.

Dritanova Treća CG, Srbija, Albanija…

Dritan Abazović je srušio Mila, poslednjeg komunistočkog diktatora izniklog iz nasleđa propale Jugoslavije. Uz pomoć čudne koalicije urbanih mladih ljudi, srpskih popova, i ogorčenog naroda preko noći je otupeo britvu koja je 30 sekla sve po Montenegru.

Pratim njegovu mladu političku karijeru već neko vreme i prvo što bode oči je sumnjičav odnos tradicionalnih balkanskih centara moći prema Dritanu. Beograd, Sarajevo, Priština i Zagreb, sa svojim prvim i drugim politikama razdora, nacionalizma i intelektualizma u Dritanu vide najveću opasnost po region.

Prvo obrazovani Albanac iz ultra obrazovane porodice! Kakva uvreda za mentalni sklop prve i druge bratije. Pa zar njima nije mesto da prodaju kikiriki na stadionima u ubacuju ugalj u podrume beogradske i sarajevske gospode? Kako to sad Dritan pa još najbolji student pa još doktor nauka.

Znam nekoliko ljudi koji su glasali za Dritana. Srbi, Crnogorci, Albanci. Alo bre Abazoviću kako se usuđuješ da oko sebe okupljaš ‘različite’ narode? Čoveče Balkan je ovo. Zar te nisu naučili da moramo da se mrzimo? Da moramo da budemo razjedinjeni? Da moramo da pljujemo po zastavama, bogomoljama, i komšijama drugog prezimena? Zar te nisu naučili da je suština politike na Balkanu podela na prvu, čitaj fašističku bratiju, i drugu, čitaj komunističku družbu, čija su tri cilja jednostavna: vlast, vlast i vlast.

I Dritane, kakav je to ton? Zašto si jasan u svakom svom odgovoru? Zašto nisi dvosmislen kao Edi i Aco, kao Milorad i Bakir? Uostalom što ne kopiraš Mila, pa vidiš da je jahao tri pune decenije. Pa kako misliš da vladaš bez prazne priče, trulog junačenja i konstantnog podgrevanja naših najnižih pobuda? Zar ti ovi sa Zapada nisu objasnili da mora da se prezire sve što je balkansko? Zar te ovi sa Istoka ne podsećaju da bi morali da se vratimo u turske i ruske zagrljaje. Da postoje samo dva puta, prvo….nci i drugo….nci, i da svi ostali nisu dobrodošli.

Reče ekipa iz Books of Knjige da si albanski četnik. Prvo sam pomislio kakva glupost, ali kao i uvek moraš da se udubiš u Books of Knjige da bi skontao šta ti buksovci , to jest državni neprijatelji broj jedan, stvarno misle. Zamisli udruže se balkanski nesoji pa prestanu da se mrze. Zamisli udruže ekonomski, kulturni i etnički potencijali srba, crnogoraca, albanaca, bošnjaka i drugih? Zamisli pošeljem ja svog sina da studira u Tiranu a ne u SAD? Zamisli Srbija i Kosobo nađu rešenje? Zamisli postanemo kumare ludi Dritane!!! Pa gde će ti albansko četnička duša?

Postao si neprijatelj svih sem 90% pristojnih ljudi koji žele normalan suživot na Balkanu. Postao si neprijatelj svih politički ostrašćenih karakondžula koji nas truju od 45 godine na ovamo. Mrze te i Voja i Latinka. Mrze tvoju mladost, mrze što se ne ližeš ni sa komunistima ni sa fašistima, mrze što lagodno vladaš i albanskim, i srpskim a i engleskim. Mrze tvoj doktorat, političku pragmatičnost i manjak ideološke zadojenosti. A najviše te mrze što imaju svašta da nauče od tebe a na samrti su, kako političkoj tako i fizičkoj.

Ali pazi se prvih i drugih na Balkanu. Iza njih se krije fašizam i komunizam, dva najveća zla koje je truli intelektualizam inznedrio. Ubice su to. Ne prezaju ni od čega radi svojih prljavih ideologija. Prvo će ti izmisliti afere u obaveštajnim laboratorijama nereformisanih službi. Onda će da ti napadaju porodicu i prijatelje. I na kraju će, ako ništa drugo ne pomogne, da spakuju likvidaciju kao krajnji lek za albanske četnike. Brate moj svi te mrze, sem svih nas.

Crnogorac na Vračaru

Sutra su parlamentarni izbori u Crnoj Gori. Trideset godina tom malom zemljom vlada Milo Đukanović, koji je od tvrdokornog komuniste, pa birokratskog komuniste, srpskog nacionaliste, crnogorskog nacionaliste prerastao u Evropejca diktatora. Dakle, ništa nije nemoguće u razvoju ovog političkog kameleona.

Trvdi da je na sceni velikosrpska aspiracija prema nezavisnoj maloj zemlji i oštro deli narod zarad svog političkog profita. Ništa čudno za političara, od Evrope, Amerike, Rusije i drugih, ovo je oprobani metos učvrščivanja svoje političke baze. Skičanje raznih analitičara kako je Milo izumitelj ovog manevra je u najmanju ruku glupavo, kao da Tramp, Vučić, Merkelova i drugi ne truju svoje po raznim linijama podela zarad svojih bolesnih političkih ambicija.

Kao anarhista smatram svaku želju za vlašću nemoralnom karakternom osobinom. Tako da je i Milo u košu svih tih ‘velikana’ koji se sramno stavljaju na vrh društvene hijerarhije tvrdeći da pod njihovom liderskom palicom će narodu cvetati cveće. Ali glavni njegov problem je 30 godina vlasti. Da je Montenegro popločao zlatom i da morem pluta vutra a ne izmet narod bi i dalje tražio da mu vidi leđa.

To je jedan od retkih pozitivnih aspekata demokratskog društva. Svaki političar dosadi i izborima narod menja lidere kao donji veš. Ajd da probamo malo ovog, pa onog. Da vidimo kako će ova da se snađe, i posle par godina, ma teraj je do đavola.

Narod ti dođe kao žena sponzoruša. Šta god da joj kupiš, ona je posle par dana nadrkana. Eto nemam šta da obučem za večeras. A ti trči u shopping mall, vadi lovu opet. Prođe par dana opet drama, sve joj se cipele raspadaju iako je prošle nedelje pazarila tike od 3 glave. I tako u nedogled. Narod je, po svojoj prirodi uvek nezadovoljan i napućenih usta.

Tako da Milo mora jadan da deli ovoj mini narod unutar Crne Gore na jasna dva dela – crnogorce crnogorce i crnogorce srbe. I da ove prve plaši ovim drugima. Da bi nekako ponovo ostao na tronu Lovćenskog krša.

Ali Milo prezimenjače, evo da ti kažem ko su tvoji najveći neprijatelji i neprijatelji nezavisnog Montenegra. Crnogorci Vračarci. Deca najbogatijih i najmoćnijih među tvojima. Oni su temelj koji će razoriti tvoju državu.

Oni obično dođu u Beograd na studije. Tu se odmah pazari gajba oko Kalenića. To obavi tetka Milica koja ima agenciju za nekretnine i koja je došla iz Nikšića osamdesetih u Beli Grad, naravno na studije. Ona je tu za osnovna upustva za upotrebu Beograda. Idi tamo, ne idi tamo, pazi se ovoga i cimni ovoga za ovo i ono. Crnogorska mreža po Srbiji, Balkanu i svetu je zavidna i za svaku pohvalu. Najsličnija je jevrejskoj mreži dijaspore, iako manje formalna ali tradicionalno jača.

Ta osobina crnogoraca im dozvoljava da budu blisko povezani i da svoje interese guraju zajedno. Ljubomora i kritike drugih zbog ove osobine su samo primitivni izražaji onih koji nemaju privilegiju da ubiru plodove te mreže. Osnovni postulat antisemitizma je kritika organizovanog jevrejskog bivstvovanja gde god da su. Uostalom glavni Hitlerov argument protiv Jevreja je bio da je jedna mala zajednica uzela veliki deo ekonomskog kolača Nemačke. To je u našem društvu kritika o crnogorskom direktoru.

Ali šta se desi sa tim crnogorcima koji dođu na Vračar? Prvo, retko se vrate. Svetla velegrada zaslepljuju pa oni jednostavno zaborave put do zavičaja. Ljudi budimo realni, pa ko bi hitio da se vrati u Boan dok u Njegoševoj ispija dojč.

Ali drugi proces je bitan a to je onaj transformacije iz crnogorca crnogorca u crnogorca srbina. Tu na scenu nastupa srpska kultura. Ona koju jedni dižu u nebo a drugi guraju u grob. Kultura koju svi potcenjuju i koja sve uvek iznenadi svojom žilavošću i autentičnim, jasnim tonom brdovitog Balkana. Tu otkriju pisce, pozorišta, organizacije, alternativne skupine, narodnjake, padavičare, etno džezere, folklor, anarhiste, špijune, kurve i popove. I sve to lagano lomi crnogorca crnogorca. Iz dana u dan, on trči od jednih do drugih dok mu majka iz Boana viče da se pazi lošeg društva. A on željan svega se bači srcem u tu neman zvanu srpska kultura.

Ali pored te nemani eto još jedne a to je prvo devojka, a nakon par meseci i supruga Beogradžanka. Očaran kako njenom lepotom tako i dvorskim manirima i sofisticiranošću nekoga sa Harvarda on krši poslednju besu svoje majke i u stan na Vračaru uvodi taj kulturološki cunami zvani Beogradžanka.

Ona ide u pozorište češće nego što se on tušira. Ona svira klavir i bila je u dva benda. Priča 3 jezika i čita po 6 knjiga od jednom. Na njegove burne reakcije ona reaguje tako što ne promeni izraz lica dok planira gde će na primorju provesti leto. Tokom godina ona ga oblikuje, umiva, oblači, suflira i pretvara u to čudovište crnogorca srbina.

E taj je Milov glavni neprijatelj. Taj će mu doći glave jer ne može da ima oba pasoša (bar zvanično). Taj će sjebati maticu u koju ne može da putuje za vreme korone. Njegova deca ne prihvataju da im rođaci žive preko granice i da su drugi narod. Oni će Mila razapeti na krst kada padne sa vlasti uprkos tome što su često bili deo njegove klike u Montenegru.

Mislim da je i on svestan toga i da kao Tito samo pokušava da starost dočeka na vlasti. Jasno mu je da prizvodnja identiteta ne ide tako lako kod crnogoraca. Lupetanja oko jezika, kulture i Njegoševog nasleđa su toliko bedna i providna da ni sam u njih ne veruje u privatnim razgovorima. Ostala Crna Gora nezavisna ili ne, ona će ostati usko vezana za Srbiju ne zbog srbijanaca, već zbog crnogorca sa Vračara u metamorfozi.

Političari u svojoj kratkovidosti uvek potcene moć kulture koja ih na kraju pridavi. Ona roni društvene bregove bez obzira na ‘viziju velikana’. Može slobodno da pita i Miloševića i Đinđića o njihovom krajnjem iskustvu sa tom nemani.

Ne znam da li je kasno ali Milo čuj me. Otkrio sam ti ovu kulturološku tajnu za dž. Nije tebi Srpska Pravoslavna Crkva neprijatelj. Pa ti i Amfilohije ste organizovali ‘pošteni’ referendum i rezultat 55.5% protiv 45.5% uz pomoć malverzacija, pritisaka i već tradicionalnog pazarenja glasova. Neprijatelj tvoje države i njenog brand new identiteta je Beograđanka, to mitsko čudovište na čijim ramenima počiva kontraverzna srpska kultura. U litijama majke iz Boana je samo jedna molitva ‘dragi pravoslavni Bože, samo da ne oženi Beograđanku’.