Biden je Predsednik SAD – Možda

Pet dana traje agonija brojanja glasova na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama. Proces koji je pratio ceo svet sa mnogo pažnje i malo razumevanja se pokazao kao truo, nemoderan i krajnje sumnjiv.

Pokušaću srpskog čitaoca da provedem kroz arhaični sistem američkih izbora za predsednika. Prvo što je isplivalo na površinu je sistem koji zovu Electoral College i koji veliki broj ljudi jednostavno ne razume. Naime, američki ustav predviđa 538 delegata (electors) podeljenih po državama koji praktično daju glas za predsedničkog kandidata koga glasači izaberu. Ljudi biraju, glasovi se saberu i delegati u tim oblastima glasaju za jednog ili drugog kandidata prema broju glasova. Tako da svaka država nosi određen broj glasova u totalnom zbiru od 538. Zato je potrebno 270 glasova da bi se osvojili predsednički izbori u Americi.

Zašto takav sistem uopšte postoji? Zašto jednostavno ne saberu sve glasove, izračunaji ko je imao više i tu osobu postave u Belu Kuću? Glavni razlog je da bi manje dražave po broju stanovnika imale srazmerno veći glas na saveznom nivou i tako izbegle mogućnost da ih večno nadglasavaju oni iz urbanih krajeva sa većom koncentracijom stanovnika.

Sistem je u suštini brilijantan jer ne dozvoljava večno nametanje vrednosti onih iz urbanih krajeva onima iz ruralnih. Američki oci koji su 1787. godine sastavljali famozni ustav su i o tome razmišljali, shvatajući da različiti načini života i okruženja stvaraju različite sisteme vrednosti koji zaslužuju pažnju i poštovanje.

Da nema ovog sistema u SAD, urbane zone bi ušle u trend večnog osvajanja vlasti marginalizujući interese i vrednosti velikog broja građana. Pisci ustava su uvideli da je ovo veoma opasno po demokratski sistem jer bi onda večna manjina prešla na drugi način ostvarivanja svojih prava i vlasti – oružanom borbom i rušenjem sistema gde je njihov glas suštinski ništavan.

Zato je Donald Trump izgubio ‘za malo’ iako je imao oko 70 miliona glasova u odnosu na Biden-ovih 73 miliona. Crvene države, koje tradicionalno glasaju za konzervativne republikance, imaju više glasova po glavi stanovnika od plavih, demokratskih država.

Electoral college je veoma bitan za funkcionisanje američkog predsedničkog sistema, jer bez njega manje države ne bi imale interesa da ostanu u uniji. Tražile bi otcepljenje jer njihovi interesi i vrednosti ne bi imali šansu da se čuju u mnogoljudnoj Americi. Zemlja bi se jednostavno raspala kao komunistička Jugoslavija koja je nametala jedan, isključiv sistem vrednosti od Vardara pa do Triglava, ne uzimajući u obzir interese i vrednosti raznih naroda i narodnosti.

Ovo je sistem koji bi srpski političari morali da prostudiraju, kako prvosrbijanci tako i drugosrbijanci. Da u svojoj primitivnoj borbi jednog seta vrednosti protiv drugog dobro prouče namere američkih otaca i shvate da je demokratski benefit u stalnom produktivnom suprostavljanju vrednosti, a ne u želji da se totalno uništi onaj koji drugačije misli i živi. Demokratski progres leži na fundamentu različitih konkurentskih svetonazora, a ne u pobedi jednog ‘ispravnog i istinitog’.

Ovaj sistem obezbeđuje neku vrstu balansa između različitih sistema vrednosti građana koji se i ovaj put pokazao kao bitan u izborima. Razumevanje ovog sistema je krucijalno jer ga mnogi, u svom neznanju, optužuju za političke podele u SAD dok je electoral college suštinski teg koji ne dozvoljava monopol jedne strane u datim podelama. Stalno menjanje konzervativnih i liberalnih političkih snaga u SAD je koren američke moći, kako političke, tako i ekonomske.

Problem dakle nije u ovom sistemu, već u primitivnom načinu vođenja i ažuriranja glasačkih spiskova. Boljka koja muči mnoge demokratije, pa i srpsku, su arhaični načini vođenja biračkih spiskova i velika mogućnost manipulacije. Pogrešni podatci, umrli glasači, preseljeni građani i druge informacije koje su od suštinskog značaja za demokratiju se ne vode ažurno i predstavljaju problem za glasače koji često ne znaju gde da glasaju, da li imaji pravo da glasaju na datoj lokaciji i naročito da li mogu da glasaju poštom.

U ovom ciklusu izbora za američkog predsednika najveći problem predstavljaju glasovi koji su došli poštom. Razlog zašto pobednik nije proglašen 3. novembra, kako tradicija nalaže, su glasački listići koji su dolazili poštom sve do juče. I velikim čudom, države koje su 4. novembra ujutro izgledala kao da su glasale za Trampa, su lagano, iz dana u dan, prelazile u ruke Biden-a. Sama ova činjenica podiže sumnju u legitimnost izbora i ostavlja prostor Trampu da preduzme legalne poteze i dovede Biden-ov izbor u pitanje. Sledeća dva meseca neće proći u tradicionalnom prelaznom periodu punom razumevanja između dve strane, već će se pretvoriti u legalnu borbu uz mnogo teških reči. Ta borba će se preliti u Trampovu predizbornu kampanju za 2024. godinu, gde će se SAD dalje destibilizovati i podeliti kroz moćne Trampove mitinge i akcije njegovih vernih sledbenika.

Glasanje poštom uglavnom nije dozvoljeno u SAD. Ideja je da osoba mora lično da se pojavi, dokaže svoj identitet i u istom okruženju kao i ostali građani da svoj glas za svog kandidata. Poštom su mogli da glasaju uglavnom bolesni, oni koji su u vojsci van granica SAD, i drugi koji su legitimno sprečeni da na taj dan budu prisutni na svom glasačkom mestu. Usled pandemije COVID-19 mnoge države su promenile praksu i dozvolile ovakav način glasanja zbog opasnosti od zaraze. Četiri države ni u ovakvim okolnostima nisu dozvolile glasanje poštom.

Haos je nastao kada su milioni glasačkih listića krenuli da pristižu poštom koja nije navikla da procesuira toliku količinu osetljivih pošiljki. I najmanje oštećenje koverte zahtevalo je da se listić odbaci kao neligitiman. Odmah su počele svađe između kontrolora na glasačkim mestima šta se baca a šta otvara. Pošto je velika većina glasača poštom glasala za Biden-a, Trampovi kontrolori su odmah ukazali na mnogo problema sa ovim načinom glasanja: kada se otvaraju koverte? Na dan izbora? Pre toga? Nakon toga? Da li datum poštarine mora da bude do određenog datuma ili ne? Kada prestati sa brojanjem poštanskih glasova?

3. novembra je pobedio Donald Tramp. I da je imao masovne medije na svojoj strani, momenta kada je proglasio pobedu, oni prihvatili istu, i dalje bi sedeo u ovalnoj kancelariji. Ali je u svih 4 odlučujućih država, svakim danom pristizala pošta i lagano prebacila pobedu Biden-u. U Pensilvaniji je republikanska pobeda prešla u poraz od 35.000 glasova, 25.700 u Nevadi, 20.500 u Arizoni i 7.250 u Džorđiji. Ko god je živeo u SAD i zna ove države, je u najmanju ruku šokiran da su iste otišle Biden-u. Teško će me bilo ko ubediti da je Džordžija glasala za liberalnog Biden-a koji je u očima ovih ljudi oličenje duboke države i svega pogrešnog u Vašingtonu.

Rudy Giuliani, bivši gradonačelnik Njujorka i lični Trampov advokat je već najavio tužbe protiv glasova koji su stigli poštom. Legalni proces će završiti pred Vrhovnim Sudom SAD koji je sada većinski u republikanskim rukama. Trampu i nije bitno da se odluka preinači i on proglasi za predsednika, već da dobije legitiman razlog za svakodnevne napade koje će labavi Biden trpeti od armije vernih trampovaca.

Iz poverljivih izvora znam da se već radi na otvaranju medijske kuće Tramp. Imaće ekspoziture u svim državama i biće u obliku podkasta sa mrežom sledbenika koji će na svakom koraku dovoditi Biden-ov legitimitet u pitanje. Masovni liberalni mediji su od prvog dana Trampove vladavine gledali da mu put bude paklen. Biden će sada na svojoj koži da iskusi kako je kada te pola države gleda sa apsolutnom mržnjom, svaki tvoj potez proglašavaju za fašizam ili šta već, i kada ti u lice saopštavaju da nisi njihov predsednik. Vrhovni Sud je u njegovim rukama, Senat takođe, tako da će svaki zakon koji Biden bude pokušao da provuče biti osuđen na propast.

Iz svojih dana u Njujorku bio sam jedan od onih koji je potcenjivao Trampa – ovog grlatog, prostog tatinog bogatuna kome zlatna kašika viri tamo gde je nama praziluk. Ulazio je u restorane i klubove sa svitom sumljivih karaktera, kako muških tako i ženskih, drao se, naručivao piće za sve (iako nikad alkohol ili drogu nije liznuo) i generalno bio odraz one Amerike koju svet prezire. Svidelo se to nekom ili ne on je rodonačelnik pokreta koji sad već ima svoje ime – Trampizam. I neće on niđe. Milioni ‘deplorables’ kako ih je Clintonova nazvala pre četiri godine su u njemu našli zaštitnika od slepog globalizma koji im je uništio radna mesta i životni standard, i već mučne političke korektnosti koja prebacuje politički fokus sa glavnih društvenih problema na društvenu marginu. Duboka država je izbačena u prvi plan iz mračnih dubina teorija zavere gde su njeni propagatori planirali da je zadrže večno. Tramp je takođe stao na crtu obaveštajnim službama svoje zemlje kao niko nikad pre njega u bilo kojoj državi.

Politički pokreti se bude vođeni uvek ludim liderima koji idu isključivo uzvodno, ruše sve tradicije i rugaju se postojećem statusu quo. Etablirana većina je uvek skandalizovana novajlijama, njihovim tvrdnjama, idejama i manjkom dlake na jeziku. Svoju decu je već utemeljio u strukturu pokreta tako da očekujte još luđe ispade trampizma sa barikada opozicije. Priče kako će ga uhapsiti i marginalizovati mu samo idu na ruku jer će njegova borba protiv establišmenta samo dobiti na vrednosti. Zabrane Twittera, Facebook-a i drugih bednika koji su sebi dali za pravo da nas cenzurišu će stvoriti ogromnu publiku njegove podcast platforme odakle će Trampizam postati globalni fenomen.

E da, i nije sravnio ni jednu nepodobnu državu sa zemljom kao njegovi prethodnici. Ali to nikome nije bitno. Jel ne može prostačina Tramp da bude pacifista.

Amfilohije – Rista Antikomunista

Umro je Đedo od posledica COVID-19 virusa. Preksinoć je vest krenula da se širi po elektronskim grupama dok su mediji pokušavali da je potvrde. Čim je potvrda stigla pušteni su već spremljeni članci na klik. Da to je standardna novinarska praksa dok se vreba nečije upokojenje – napišeš unapred sve o živom pokojniku i onda držiš prst na obaraču. Kako ovaj uđe u nebeske kočije tako kreće lavina jeftinih novinarskih epitafa.

Te ovakav je, te onakav je, ali u svakom slučaju sveli su Amfilohija Radovića i njegovo delo na poslednjih par godina delovanja protiv Mila i Vučka. Jer novinarska je pamet kratka, a tekući događaji jedino što prodaje razmazano olovo po papiru.

Tačno je da se jasno i glasno usprotivio i jednom i drugom moćniku. Milu je pred samu smrt zapržio čorbu kao niko pre toga i obezbedio dalji demokratski razvoj malene i krhke Crne Gore. A Vučića je, to dobro znaju njegovi bližnji, uvek držao na distanci i totalno se okrenuo protiv nakon potpisivanja Briselskog sporazuma.

I sada ga eto razni politički akteri hvale zbog tih ‘herojskih’ poteza. Zato što je u relativnim demokratijama, sa moćnog mesta mitropolita ispaljivao salve po njima. Big fucking deal, što bi rekli ameri. Nema tu hrabrosti i veličine, nego samo jasnog i doslednog praćenja puta za koji se opredelio.

Temelji njegovog dela su jasni antikomunistički stavovi koje je hrabro širio za vreme komunističkog terora u SFRJ. Proganjan i stalno guran na margine, on se obrazovao u klasičnom duhu teologa i filologa i izrastao u jednog od onih ‘sega-mega-obrazovanih’ duhovnika koji je studirao sve filozofske pravce, bez obzira na njihov stav prema religiji i hrišćanstvu.

Rođen 1938. godine stasavao je u najopasnije vreme titoizma kada su Goli Otoci, noćna hapšenja, i jahanje popova bili u modi među mlađanim revolucionarima. Koliko god neki cičali u kakvom vremenu živimo, nije isto da li te naprednjački tabloidi provlače kroz blato ili te Jovo Kapičić zadužuje da tucaš stenje na slavnom otoku. E u to nevreme naše istorije Risto je uporno i hrabro pljuvao krvnike i njihova politička nedela. U vreme dok su se razni Ćosići, Andrići, Krleže i drugi šatro disidenti kurvali sa komunistima, sega-mega-obrazovani Risto je u mantiji, isposnički, pešačio po selima bez struje i vode i vraćao svoje stado na put hrišćanstva bez obzira na stalne fizičke pretnje.

Kao agnostik ne ulazim u detalje njegovog svetonazora ali je kod Mitropolita jedno jasno – ostao je principijalan do kraja. Postavljen za episkopa banatskog 1985. godine najzaslužniji je za verski preporod i dalji otklon od komunističke dogme u severnim delovima naše zemlje. Studirajući u Berlinu i Rimu svedočio je prednostima demokratskog uređenja i to širio uz hrišćansku dogmu među svojom pastvom. Većina opozicionara tog doba u njemu vide duhovnog vođu čija je hrabrost daleko nadilazila njihovu. Risto je uvek ponavljao da nema ništa da izgubi na ovom svetu a oni sve.

Dočekao je početak krvavog raspada Jugoslavije kao mitropolit crnogorsko-primorski u zemlji gde je religija skoro totalno uništena. Naišao je na manastire pretvorene u magacine, crkve opustošene, jednu monahinju i 13 popova. Ostavlja preko 200 uređenih i izgrađenih bogomolja i preko 300 mantija za sobom kao i organizaciono utegnutu crkvenu strukturu čija finansijska moć mnogima bode oči.

Dolaskom na vlast Slobodana Miloševića nije upao u lažnu euforiju već je uporno tvrdio da je ovaj tvrdokorni komunista koji će nam doneti samo zlo. Uvek se onima koji su baštinili Slobin lažni nacionalizam protivio i samo tražio da slušaju šta komunista Sloba i žena mu lenjinista Mira govore. Njena mržnja prema Amfilohiju je već ušla u kuloarske anale tako da se Đedo čudom sačuvao od mača našeg ženskog Lenjina. Njegova kasnija poseta Miloševiću u Hagu je od nekih uzeta za zlo ali ponovo jer nisu saslušali njegove razloge: kao pop njegova osnovna dužnost je da ispovedi svakog pa i najgore među nama.

Mitropolit Amfilohije je svoju nesalomivu reputaciju izgradio u najtežim vremenima jednopartijskog sistema hrabrošću i brilijantnim umom. Svi događaji u poslednjih par godina koji su kulminirali litijama koje su srušile poslednjeg komunističkog diktatora su samo logičan sled njegovog životnog dela.

Ono što mu ja zameram kao agnostik je sraman odnos prema LGBT populaciji i ženskim pravima. Umesto da i tu bude dalekovidan i privuče svakoga u svoje stado bez obzira na ‘grehe’ sramno je kleo najugroženije među nama. Usudio se da Hristov moralni kodeks u toj sferi svede na kletve i prostakluk umesto da i tu skupi muda i stane ispred onih koji su kamenovani. Nije imao snage da isprati Hrista do kraja.

Nije razumeo modernu ženu i teškoće kroz koje ona prolazi. Držao se dogme umesto da nameće novu. Nazivao je osiromašene srpkinje čedomorkama umesto da ih prigrli, uteši i ohrabri. Kao pravoslavni teolog nije imao sveobuhvatnost Patrijarha Pavla da nastavi ‘omekšavanje’ dogme kako bi svoje stado učinio inkluzivnijim i modernijim.

Za te grehe moraće da drži glavu dole pred svojim svecima. Tamo gde ide neće sresti Arkana koga je sramno blagosiljao. Ali će mu Hrist sve to brzo oprostiti i podvući njegovu najbitniju životnu ulogu – Rista Antikomunista.

Sloboda Govora u Srbijici

Ovih dana gledamo mlade huligane koji upadaju na izložbe i uništavaju eksponate. Eto ne sviđa im se postavka pa malo odlučili da polupaju i iscepaju. Digla se i kurta i murta iz svakog političkog brloga sa svojim mišljenjima. Kao i obično srpska rešenja su britka, nepromišljena i surova.

Jedni bi da zabrane mlade ‘fašiste’. Drugi bi brzopotezno da zabranjuju umjetnike i njihova ‘pogana’ dela. Kao po običaju srpski diskurs se svede na ‘šta bi im ja uradio da sam na vlasti 15 minuta’. Drugim rečima šta bih preduzeo da nisam sisa.

To nas dovodi na temu slobode govora i naš trapavi odnos sa ovim svetim konceptom. U Srbiji je sloboda govora dobrodošla sve dok se sedi u svom kružoku i žvaću teme oko kojih smo se složili još kao drugari u srednjoj školi. Čim nas neko čukne van naše komfor zone mi se frapiramo, padamo u nesvest i po starom srpskom običaju sudimo verbalnim mačem.

Prvo izložba – kao i svaki umetnički izraz je delo isključivo onih koji potpisuju eksponate. To je i osnovni oblik slobode govora gde svako može da izloži svaki koncept koji mu padne na pamet sve dok postoji publika koja bi treptala okicama pred istim.  Bacih pogled na par crteža i ne mogu da verujem da je neko šokiran. Srpska javnost je verovatno slabo upoznata sa delom velikog umobolnika Roberta Crumb-a.

Crumbova opsednutost jakim ženama i danas pali maštu

Seksualne devijacije, bizaran prikaz dece i drugih društvenih ‘svetih krava’ kao i zajebavanje sa estetikom religije čine Crumba jednim od najvećih crtača stripa u istoriji. Ali njegovo poluvekovno prisustvo su samo dokaz našeg prizemnog obrazovnog sistema gde jedna nacrtana beba sa sikirčetom u glavici izaziva toliko mišljenja. Drugim rečima – već viđeno, pre pedeset godina.

Robert Crumb je svaku svoju bolesnu maštariju izlio kroz olovku…

Koliko god ta slabo obrazovana mišljenja ne kapiraju u kom grmu leži zec sloboda njihovog izražaja je svetinja. Kao i sloboda klinaca koji iscepaše odštampane crteže (lepota stripa je što ga štapmaš u mnoštvu primeraka). Naravno svako uništavanje imovine prati zakonska regulativa po kojoj mladi buntovnici moraju da odgovaraju ako je neophodno i krivično. Ali je njihov performans očigledno odrađen u nameri da ih svi vide i čuju.

Nekada smo kao klinci, u SFRJ, svoju želju za slobodom govora izražavali sprejevima. Crtali A pank znak po svemu i svačemu na očaj starije populacije. Naročito mi je bilo milo kad iškrabamo spomenik komunističkim smrdama na Kališu. Znaš da će sutra ceo grad da bruji, da će ćale za ručkom da vrti glavom a prvoborci tri dana da drže svoje retardirane govore pred bronzanim glavudžama. Ko je to prošao ne može baš odmah ove klince da klasifikuje kao vojnike Vermahta i čuvare Dahaua. Kada bi me kao klinca nazvali fašistom britko sam ih ispravljao da sam anarhista. Ali komunistički lingo uvek spremno stavlja sinonim između ova dva politička koncepta.

Klepi klincima prekršajnu i naplati štetu a Somborac i ekipa da im napiše zahvalnicu na svom besplatnom marketingu. Marko se čudi kako to izložba ‘trigeruje’ ljude? Pa zar poenta dobre umetnosti nije da izazove duboku emociju? Da ih ‘trigeruje’ ili šta već. Da sam na njegovom mestu ja bih ovo upisao kao pun pogodak.

Tu je i suština slobode govora, koja je ili apsolutna ili je nema. U demokratskoj dijalektičnoj kakofoniji bitno je da svaka budala iskaže svoje misljenje uprkos zlu koje ono potencijalno nosi. Jer nije sloboda govora da se složiš sa svojim ortakom iz kraja da su rijalitiji sranje već da jasno čuješ fašistu i komunistu u njihovim namerama da ti istu oduzmu. Da ih onda pažljivo pratiš, marginalizuješ i znanjem pokolebaš.

Jer srpski instinkt bi rado ‘apsio i bacao ključeve od tamnice. Svaki put kad čuje nešto što srpskom uvcetu ne prija. Kako gradskom i liberalnom tako i tradicionalnom i konzervativnom. Ali svaka zabrana i guranje u ilegalu samo dalje radikalizuje izgubljene leve i desne ekstremne duše. Sklanja ih od budnog društvenog toka, čini težim za praćenje i odvlači od obrazovnog sistema koji je jedini lek protiv ekstremizma. Tako da najmanja zabrana slobode govora vodi u tamnicu, gde je samo vreme potrebno da i ti zaglaviš na nekom otoku.

Za ovaj kišni vikend vam predlažem guglovanje lika i dela Roberta Crumba. Ako je tako bolestan um uspeo da proživi miroljubiv život i izrazi se u punoj slobodi onda i mi u Srbiji moramo da se opustimo. Da kad vidimo umetničko delo koje smatramo neukusnim glasamo ne konzumiranjem istog a ne urlamo na sva zvona obezbeđujući punu marketinšku podršku. I da ne fašizujemo svakog klinca koji napravi sranje. Jer iskreno ako nikad nisi nacrtao kukasti krst onda si verovatno odrastao na Dedinju.

Šta se u stvari desilo u Vašingtonu

Nekada je prosto tužno koliko moji sugrađani ne razumeju međunarodne odnose. Iz ove perspektive ne čude jadni potezi srpskog rukovodstva tokom burnih 90tih kada se svet rapidno menjao a mi držali glavu u pesku.

Gde je Vučić sedeo? Koliko košta olovka koju je dobio od Trampa? I sve ostale gluposti kojima se bave opozocioni i pozicioni mediji, udavljeni u manjku obrazovanih analitičara koji mogu da ilustruju šta se to Srbiji desilo kod Trampa na kanabetu.

Desio se najveći otklon naše zemlje od istoka ka zapadu od 1945. godine. Vučić je napravio promenu od 180 stepeni u kursu srpske lađe u međunarodnim odnosima jednim zbunjenim potpisom koji će radikalno promeniti sudbinu zemlje u dolazećim decenijama.

Dolaskom Donalda Trampa na čelo najmoćnije države sveta radikalizovani su politički odnosi u toj zemlji. Oštro podeljena na liberalne demokrate i konzervativne republikance zemlja je tokom pandemije COVID-19 virusa ušla u duboku krizu identiteta. Rasizam koji guši ovu državu fundament je svakog problema koji produbljuje podele i samo je ružno isplivao na površinu tokom Trampove vladavine. Black Lives Matter pokret se oštro postavio kao simbol borbe tamnoputih protiv vladavine belog amerikanca. Mlade crnce policija ubija zbog minornih prekršaja u zemlji koja drži 22% svih zatvorenika sveta. Među tim zatvorenicima crnci čine ogromnu većinu otkrivajući sistemsku diskriminaciju ove zajednice. Oni to više ne žele da trpe.

Dakle u SAD se stvari lome u isto vreme kada Kina preti da prešiša Ameriku ekonomski. Kineski plan revitalizacije puta svile je iznenadio Zapad u svakom pogledu a najviše u brzini realizacije istog. Naime 1980. godine Kina je imala oko 1,8% svetskog BDP-a, dok su SAD predstavljale oko 25% svetske ekonomije. Tada je Kina bila ekonomski miš bez ikakvog globalnog privrednog uticaja dok su amerikanci suvereno vladali novčanim tokovima. Četrdeset godina kasnije, 2018. godine Kina ima blizu 19% svetske ekonomije dok su SAD na 24%. Pandemija je samo ubrzala ovaj trend jer će zapadna ekonomija doživeti krah ove godine sa najvećim padom BDP-a nakon Drugog Svetskog Rata. Kina će sa druge strane doživeti blagi pad rasta ali će ekonomija videti dalju ekspanziju uprkos koroni.

Zašto je sve ovo bitno za našu zemlju? Zato što je Donald Tramp fiksirao kineske komuniste i njihovu rastuću ekonomiju kao najveću pretnju daljem razvoju ljudske vrste. Pandemija koju je Kina izazvala je samo poslednja kap u čaši komunističkih manipulacija, prevara i laži i Tramp je grubo najavio diplomatski konflikt sa Kinom koji neće prezati da preraste ni u oružani.

Moji izvori iz Vašingtona kažu da je veoma neprijatno voditi diplomatske razgovore sa Trampom. Grub, nevaspitan i bez grama poštovanja za diplomatske protokole predsednik SAD svima prostački da do znanja da je on lider najmoćnije države sveta. Njegovi gahovi su već stvar legende i uzrok ogromnog prezira establišmenta u Vašingtonu.

Tako su Srbija i SAD vodili razgovore iza zatvorenih vrata poslednjih meseci oko budućnosti Kosova kroz Trampovu prizmu. On je pred Vučića nediplomatski stavio ultimatum: ili Kina i istok ili SAD. Ne EU, ne zapadne vrednosti, nego jasan zaokret naše politike prema Americi. Nikada ovako jasno i grubo ovaj izbor nije stavljen pred srpski narod. Naše koketiranje sa brutalnim kineskim komunistima se naročito intenziviralo tokom vajne pomoći oko korona virusa. Naime, zemlja koja nam je uvalila ovu pošast, koja je hapsila lekare koji su upozoravali na virus još prošle zime i koja će platiti konsekvence neodgovornog ponašanja je još jednom pokazala da sa komunistima nema saradnje. Ne mogu par aviona rukavica i druge medicinske robe da ublaže činjenicu da je Kina jedini krivac za pandemiju.

U čitavom sporazumu potpisanog od strane Hotija i Vučića najbitnije je da su se obavezali pred američkim predsednikom. Ne pred kilavom EU koja nije mogla da natera niti jednu stranu da se drži dogovora, nego pred SAD koja već 21. septembra šalje delegaciju Development Finance Corporation (DFC). Oni u Beogradu postavljaju kancelariju koja će u jednoj ruci držati kesu punu para a u drugoj motku, jedine dve stvari koju balkanska elita razume – pare i batine. Ono što Evropa ne može da skonta 30 godina Tramp je skapirao kroz svoju ženu Melaniju i par srba koje poznaje u Njujorku. Poznajem ih obojicu.

U tom velegradu u kome sam proveo deceniju svog života naučio sam da se možeš šegačiti sa svim i svačim među američkom elitom, ali ne i sa gej lobijem niti sa jevrejskim lobijem. Puni para, infiltrirani u sve poluge vlasti oni su decenijskim organizovanjem prošli put od marginalnih diskriminiranih grupacija do konsolidovanih nevladinih organizacija sa ogromnim uticajem na američko društvo.

Upravo su ta dva lobija kreirala novu politiku prema Balkanu i Srbiji kao centralnoj zemlji u buretu baruta. Oni su kroz kakofoniju od sporazuma provukli tri bitne tačke: kao prvo srbi i albanci će se pomiriti svidelo im se to ili ne. Kao drugo podržaće Izrael i politiku Trampovog zeta Jared Kushner-a, najmoćnijeg jevreja na svetu i na kraju radiće na dekriminilizaciji gej prava u svim zemljama gde su isti diskrimisani.

DFC je osnovan 2018. godine kao američki odgovor na kineske investicije puteva svile kojima komunisti pokušavaju da osvoje svet. Agencija je formalizovana tek krajem 2019. godine i počela je sa aktivnostima prošlog februara. Pandemija je bacila senku na rad ovog globalnog maršalovog plana tako da je sporazum između Vučića i Hotija prva velika Trampova akcija u antikineskoj platformi.

Srbija i Kosovo su tako postali saučesnici Trampove ambicije da reši problem Bliskog Istoka. 15. septembra Ujedinjeni Arapski Emirati potpisuju mirovni sporazum sa Izraelom kao prva arapska zemlja koja zakopava ratnu sekiru sa jevrejima. Muhamed ben Zajed, Vučićev drug koji gradi Beograd na Vodi je već pustio letove ka Izraelu preko vazdušnog prostora Saudijske Arabije i Bahreina.

I gle čuda juče je Bahrein priznao Izrael i sledeći je u redu da dobije olovku od Trampa. Pre novembarskih izbora za američkog predsednika Oman, Saudijska Arabija i Jemen će preduzeti iste korake ohrabreni Trampovom diplomatijom njujorškog tenka. I pred njih je Tramp stavio jednostavan izbor: ili ste moji saveznici ili neprijatelji. I onda postavio jasne korake koji se moraju preduzeti da bi se prijateljstvo dokazalo. Zato su Srbija i Kosovo u nebranom grožđu prebacivanja ambasade u Jerusalem. Potpisali smo, možemo da eskiviramo, ali u Beogradu će sedeti gospoda iz DFC sa kesom para i motkom, koji će uredno podsećati šta je potpisano u Beloj Kući. Neće se obazirati na EU, UN, ruse niti bilo koga drugog. Uporno će mahati potpisanim dokumentom.

Rusi su blago reagovali na sporazum kroz onu lujku i njene memove o položaju sedenja predsednika Srbije pred Trampom. Vučićevi su brzo reagovali u verovatno najgrubljem izlivu besa prema rusima viđenih od 48. godine. Putin mudro ćuti jer mu je jedini cilj da Kina bude markirana kao neprijatelj broj jedan SAD a ne on. Zarad tog cilja Srbija je mala cena.

I dok srpski mediji i društvene mreže ponovo bruje o simbolici, položaju tela, teorijama zavere, vlaškoj magiji, i ostalim glupostima, ne vide da im je sudbina opet radikalno promenila kurs. Kao i 1989. godine, kada su svi trčali na more da potroše svoju platu od soma maraka a nisu videli cunami koji se rola iza Berlinskog Zida, tako i danas srbi ne kapiraju da su postali glavni američki saveznici u ovom delu sveta. Panični Ivica Dačić je prva politička žrtva ovog zaokreta jer je snažno predloženo na Topčideru da bude deo opozicije. Formiranje vlade se i odlaže zbog ove promene kursa tako da će određena kadrovska rešenja šokirati srpsku javnost i medije od kojih je i Voja Koštunica bolje obavešten.

Tako da srpski kafanski muzičari, dok čekaju da korona prođe, mogu da rade na novom repertoaru. Lagano da zaboravljaju Oči Černije i da uče Oh! Susanna. Jel sledeći put kad Vučić uđe u kafanu oni će biti spremni. Nisam siguran za njihove sugrađane, koji će verovatno još godinama diskutovati kako je Tito sedeo u Beloj Kući.

Dritanova Treća CG, Srbija, Albanija…

Dritan Abazović je srušio Mila, poslednjeg komunistočkog diktatora izniklog iz nasleđa propale Jugoslavije. Uz pomoć čudne koalicije urbanih mladih ljudi, srpskih popova, i ogorčenog naroda preko noći je otupeo britvu koja je 30 sekla sve po Montenegru.

Pratim njegovu mladu političku karijeru već neko vreme i prvo što bode oči je sumnjičav odnos tradicionalnih balkanskih centara moći prema Dritanu. Beograd, Sarajevo, Priština i Zagreb, sa svojim prvim i drugim politikama razdora, nacionalizma i intelektualizma u Dritanu vide najveću opasnost po region.

Prvo obrazovani Albanac iz ultra obrazovane porodice! Kakva uvreda za mentalni sklop prve i druge bratije. Pa zar njima nije mesto da prodaju kikiriki na stadionima u ubacuju ugalj u podrume beogradske i sarajevske gospode? Kako to sad Dritan pa još najbolji student pa još doktor nauka.

Znam nekoliko ljudi koji su glasali za Dritana. Srbi, Crnogorci, Albanci. Alo bre Abazoviću kako se usuđuješ da oko sebe okupljaš ‘različite’ narode? Čoveče Balkan je ovo. Zar te nisu naučili da moramo da se mrzimo? Da moramo da budemo razjedinjeni? Da moramo da pljujemo po zastavama, bogomoljama, i komšijama drugog prezimena? Zar te nisu naučili da je suština politike na Balkanu podela na prvu, čitaj fašističku bratiju, i drugu, čitaj komunističku družbu, čija su tri cilja jednostavna: vlast, vlast i vlast.

I Dritane, kakav je to ton? Zašto si jasan u svakom svom odgovoru? Zašto nisi dvosmislen kao Edi i Aco, kao Milorad i Bakir? Uostalom što ne kopiraš Mila, pa vidiš da je jahao tri pune decenije. Pa kako misliš da vladaš bez prazne priče, trulog junačenja i konstantnog podgrevanja naših najnižih pobuda? Zar ti ovi sa Zapada nisu objasnili da mora da se prezire sve što je balkansko? Zar te ovi sa Istoka ne podsećaju da bi morali da se vratimo u turske i ruske zagrljaje. Da postoje samo dva puta, prvo….nci i drugo….nci, i da svi ostali nisu dobrodošli.

Reče ekipa iz Books of Knjige da si albanski četnik. Prvo sam pomislio kakva glupost, ali kao i uvek moraš da se udubiš u Books of Knjige da bi skontao šta ti buksovci , to jest državni neprijatelji broj jedan, stvarno misle. Zamisli udruže se balkanski nesoji pa prestanu da se mrze. Zamisli udruže ekonomski, kulturni i etnički potencijali srba, crnogoraca, albanaca, bošnjaka i drugih? Zamisli pošeljem ja svog sina da studira u Tiranu a ne u SAD? Zamisli Srbija i Kosobo nađu rešenje? Zamisli postanemo kumare ludi Dritane!!! Pa gde će ti albansko četnička duša?

Postao si neprijatelj svih sem 90% pristojnih ljudi koji žele normalan suživot na Balkanu. Postao si neprijatelj svih politički ostrašćenih karakondžula koji nas truju od 45 godine na ovamo. Mrze te i Voja i Latinka. Mrze tvoju mladost, mrze što se ne ližeš ni sa komunistima ni sa fašistima, mrze što lagodno vladaš i albanskim, i srpskim a i engleskim. Mrze tvoj doktorat, političku pragmatičnost i manjak ideološke zadojenosti. A najviše te mrze što imaju svašta da nauče od tebe a na samrti su, kako političkoj tako i fizičkoj.

Ali pazi se prvih i drugih na Balkanu. Iza njih se krije fašizam i komunizam, dva najveća zla koje je truli intelektualizam inznedrio. Ubice su to. Ne prezaju ni od čega radi svojih prljavih ideologija. Prvo će ti izmisliti afere u obaveštajnim laboratorijama nereformisanih službi. Onda će da ti napadaju porodicu i prijatelje. I na kraju će, ako ništa drugo ne pomogne, da spakuju likvidaciju kao krajnji lek za albanske četnike. Brate moj svi te mrze, sem svih nas.

Crnogorac na Vračaru

Sutra su parlamentarni izbori u Crnoj Gori. Trideset godina tom malom zemljom vlada Milo Đukanović, koji je od tvrdokornog komuniste, pa birokratskog komuniste, srpskog nacionaliste, crnogorskog nacionaliste prerastao u Evropejca diktatora. Dakle, ništa nije nemoguće u razvoju ovog političkog kameleona.

Trvdi da je na sceni velikosrpska aspiracija prema nezavisnoj maloj zemlji i oštro deli narod zarad svog političkog profita. Ništa čudno za političara, od Evrope, Amerike, Rusije i drugih, ovo je oprobani metos učvrščivanja svoje političke baze. Skičanje raznih analitičara kako je Milo izumitelj ovog manevra je u najmanju ruku glupavo, kao da Tramp, Vučić, Merkelova i drugi ne truju svoje po raznim linijama podela zarad svojih bolesnih političkih ambicija.

Kao anarhista smatram svaku želju za vlašću nemoralnom karakternom osobinom. Tako da je i Milo u košu svih tih ‘velikana’ koji se sramno stavljaju na vrh društvene hijerarhije tvrdeći da pod njihovom liderskom palicom će narodu cvetati cveće. Ali glavni njegov problem je 30 godina vlasti. Da je Montenegro popločao zlatom i da morem pluta vutra a ne izmet narod bi i dalje tražio da mu vidi leđa.

To je jedan od retkih pozitivnih aspekata demokratskog društva. Svaki političar dosadi i izborima narod menja lidere kao donji veš. Ajd da probamo malo ovog, pa onog. Da vidimo kako će ova da se snađe, i posle par godina, ma teraj je do đavola.

Narod ti dođe kao žena sponzoruša. Šta god da joj kupiš, ona je posle par dana nadrkana. Eto nemam šta da obučem za večeras. A ti trči u shopping mall, vadi lovu opet. Prođe par dana opet drama, sve joj se cipele raspadaju iako je prošle nedelje pazarila tike od 3 glave. I tako u nedogled. Narod je, po svojoj prirodi uvek nezadovoljan i napućenih usta.

Tako da Milo mora jadan da deli ovoj mini narod unutar Crne Gore na jasna dva dela – crnogorce crnogorce i crnogorce srbe. I da ove prve plaši ovim drugima. Da bi nekako ponovo ostao na tronu Lovćenskog krša.

Ali Milo prezimenjače, evo da ti kažem ko su tvoji najveći neprijatelji i neprijatelji nezavisnog Montenegra. Crnogorci Vračarci. Deca najbogatijih i najmoćnijih među tvojima. Oni su temelj koji će razoriti tvoju državu.

Oni obično dođu u Beograd na studije. Tu se odmah pazari gajba oko Kalenića. To obavi tetka Milica koja ima agenciju za nekretnine i koja je došla iz Nikšića osamdesetih u Beli Grad, naravno na studije. Ona je tu za osnovna upustva za upotrebu Beograda. Idi tamo, ne idi tamo, pazi se ovoga i cimni ovoga za ovo i ono. Crnogorska mreža po Srbiji, Balkanu i svetu je zavidna i za svaku pohvalu. Najsličnija je jevrejskoj mreži dijaspore, iako manje formalna ali tradicionalno jača.

Ta osobina crnogoraca im dozvoljava da budu blisko povezani i da svoje interese guraju zajedno. Ljubomora i kritike drugih zbog ove osobine su samo primitivni izražaji onih koji nemaju privilegiju da ubiru plodove te mreže. Osnovni postulat antisemitizma je kritika organizovanog jevrejskog bivstvovanja gde god da su. Uostalom glavni Hitlerov argument protiv Jevreja je bio da je jedna mala zajednica uzela veliki deo ekonomskog kolača Nemačke. To je u našem društvu kritika o crnogorskom direktoru.

Ali šta se desi sa tim crnogorcima koji dođu na Vračar? Prvo, retko se vrate. Svetla velegrada zaslepljuju pa oni jednostavno zaborave put do zavičaja. Ljudi budimo realni, pa ko bi hitio da se vrati u Boan dok u Njegoševoj ispija dojč.

Ali drugi proces je bitan a to je onaj transformacije iz crnogorca crnogorca u crnogorca srbina. Tu na scenu nastupa srpska kultura. Ona koju jedni dižu u nebo a drugi guraju u grob. Kultura koju svi potcenjuju i koja sve uvek iznenadi svojom žilavošću i autentičnim, jasnim tonom brdovitog Balkana. Tu otkriju pisce, pozorišta, organizacije, alternativne skupine, narodnjake, padavičare, etno džezere, folklor, anarhiste, špijune, kurve i popove. I sve to lagano lomi crnogorca crnogorca. Iz dana u dan, on trči od jednih do drugih dok mu majka iz Boana viče da se pazi lošeg društva. A on željan svega se bači srcem u tu neman zvanu srpska kultura.

Ali pored te nemani eto još jedne a to je prvo devojka, a nakon par meseci i supruga Beogradžanka. Očaran kako njenom lepotom tako i dvorskim manirima i sofisticiranošću nekoga sa Harvarda on krši poslednju besu svoje majke i u stan na Vračaru uvodi taj kulturološki cunami zvani Beogradžanka.

Ona ide u pozorište češće nego što se on tušira. Ona svira klavir i bila je u dva benda. Priča 3 jezika i čita po 6 knjiga od jednom. Na njegove burne reakcije ona reaguje tako što ne promeni izraz lica dok planira gde će na primorju provesti leto. Tokom godina ona ga oblikuje, umiva, oblači, suflira i pretvara u to čudovište crnogorca srbina.

E taj je Milov glavni neprijatelj. Taj će mu doći glave jer ne može da ima oba pasoša (bar zvanično). Taj će sjebati maticu u koju ne može da putuje za vreme korone. Njegova deca ne prihvataju da im rođaci žive preko granice i da su drugi narod. Oni će Mila razapeti na krst kada padne sa vlasti uprkos tome što su često bili deo njegove klike u Montenegru.

Mislim da je i on svestan toga i da kao Tito samo pokušava da starost dočeka na vlasti. Jasno mu je da prizvodnja identiteta ne ide tako lako kod crnogoraca. Lupetanja oko jezika, kulture i Njegoševog nasleđa su toliko bedna i providna da ni sam u njih ne veruje u privatnim razgovorima. Ostala Crna Gora nezavisna ili ne, ona će ostati usko vezana za Srbiju ne zbog srbijanaca, već zbog crnogorca sa Vračara u metamorfozi.

Političari u svojoj kratkovidosti uvek potcene moć kulture koja ih na kraju pridavi. Ona roni društvene bregove bez obzira na ‘viziju velikana’. Može slobodno da pita i Miloševića i Đinđića o njihovom krajnjem iskustvu sa tom nemani.

Ne znam da li je kasno ali Milo čuj me. Otkrio sam ti ovu kulturološku tajnu za dž. Nije tebi Srpska Pravoslavna Crkva neprijatelj. Pa ti i Amfilohije ste organizovali ‘pošteni’ referendum i rezultat 55.5% protiv 45.5% uz pomoć malverzacija, pritisaka i već tradicionalnog pazarenja glasova. Neprijatelj tvoje države i njenog brand new identiteta je Beograđanka, to mitsko čudovište na čijim ramenima počiva kontraverzna srpska kultura. U litijama majke iz Boana je samo jedna molitva ‘dragi pravoslavni Bože, samo da ne oženi Beograđanku’.

Nacionalizam i Patriotizam

Gde god se okrenete vreba kriza. Ekonomski problemi nagrizaju svet. Na COVID19 smo se već navikli i sve je izvesnije da ćemo gledati i COVID21. Politička previranja od Hong Konga do Belarusije najavljuju vruću zimu kada se ekonomski stimulansi istope i krene glad među najsiromašnijim stanovnicima planete.

Kada ljudi i zajednice nađu sebe u društvenom ćorsokaku običan sled događaja je da se pošibamo i tako rešimo umišljene probleme. Obično jedan narod, ta efemerno večna skupina, napadne neki drugi, makljaju se neko vreme, preuzmu neke teritorije i opet sledi mir, naravno u nekim drugim granicama i društvenim uređenima.

Da li ste se skoro pitali šta je u suštini ta granica koja međi jednu državu i gde vam neki likovi traže dokumenta a ovih dana i lekarski test da nemate koronu ne bili ste prešli tu imaginarnu liniju? Većina država, od kojih Ujedinjene Nacije priznaju 196, su nacionalne države. Najčešća definicija nacionalne države je politička organizacija gde ljudi koji baštine isti jezik, tradiciju i istoriju žive na određenom podneblju pod jednom vladom. Na primer skoro sve države u Evropi su nacionalne države – Francuska, Nemačka, Albanina itd. su zemlje u kojoj jedan narod i jedna kultura dominiraju kroz zvanični jezik i sistem obrazovanja koji baštini jedan istorijski narativ. Švajcarska je jedina država u Evropi koja se može pohvaliti ili pokuditi da nije nacionalna država. Sa četiri zvanična jezika i tri dominantne nacije ona je uljez u moru nacionalnih država.

Nisam našao jasan podatak koliko država od 196 zvanično priznatih ima status nacionalne države ali čim krenete niz spisak jasno je da je velika većina te sorte. Kina, Amerika, Australija su tek par primera koje stoje nasuprot nacionalnim državama.

Istorija nacionalnih država je duga i slojevita ali većina ljudi je vezuje za 19 vek, pojavu masovne pismenosti, štampanih novina ali najviše mandatnog obrazovanja. Edukacija kroz obavezno školstvo je fundament nacionalne države gde se deci od samog početka formiranja društvene svesti servira jednobrazan koncept društvenih odnosa. Komično je to saznanje kada vidimo koliko se naroda takmiči ko je stariji i čija nacija zadire dublje u pisanu istoriju. S jedne strane velika je ponuda naroda i njihovih istorijskih narativa, ali se sve uglavnom konzumiraju unutar granica datih nacionalnih država. Ti narativi su lokalnog karaktera i retko internacionalni.

Ako je moderan čovek odlučio da se organizuje u jasnim nacionalnim kolonama, zašto onda nacionalizam često nosi negativnu konotaciju? Zašto je koka dobra a jaje loše?  Ako smo odlučili da se edukujemo po nacionalnim linijama, zašto je onda direktan, neupitan i neizbežan proizvod ovog sistema zlo? Odakle taj paradoks koji proizvodi, prema Danilu Kišu, prvenstveno paranoju. U svom kratkom delu ‘O nacionalizmu’ Kiš veli „Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma.“

Da li se slažete sa ovom kritikom ili ne nije bitno, ali je Kišova kritika nacionalizma odlično definisala stav onih koji nacionalizam smatraju zlom.

Dok sam živeo preko tokom raspada stare nam države uvek sam pokušavao da objasnim dva fenomena bivstvovanja daleko od rodne grude. Prvi je vezan za svaki dolazak u zavičaj. Dok se avion spušta ka Beogradskom aerodromu telo vam obuzima euforija. Osećate nalet endorfina i uzbuđenje koje se može porediti samo sa seksualnom predigrom. Neizmerno ste srećni čak kada je razlog vaše posete sahrana.

S druge strane tu je neminovni odlazak i brojanje dana i sati do povratka u ‘bolje sutra’. Mučnina koju sam osećao u taksiju svaki put na putu za aerodrom je poznata samo onima koji su ‘otišli’. O njoj se ne priča, ona se stoički trpi i često pokriva klimavim kosmopolitizmom. Ja sam tada sebe i druge lagao kako eto ja moram da idem. Ja sam ipak slobodan duh, avanturista i bre svetski čovek. Dok je u meni uvek samo čučao klinac kome jedino Beograd kao lokalitet nešto znači.

Kada sam odlučio da se surovo obračunam sam sa sobom seo sam i napisao na papiru šta želim. U tom haotičnom periodu života drug David iz Njujorka mi je rekao ‘sutra čim se probudiš uzmi papir i olovku i bez razmišljanja napiši šta želiš od života. Samo piši i ne razmišljaj.’

Prva stvar koja je zurila u mene sa papira je bila ‘želim da se vratim u Beograd’. U trenu je nestao kosmopolita, svetski čovek, pljuvač i cinik. Nađem se sa Davidom na ručku, bacim onaj papir na sto i besno procedim: „pa ja sam nacionalista.“ Mudri Dave se samo osmehnu i kaže nisi, ne brini, ti si patriota.

E sad nije šija nego vrat. Kaže ovaj nije, ne mešaj jedno i drugo. Patriotizam je uvek lokalnog karaktera i ono što ti osećaš je ljubav prema Beogradu, svojim prijateljima, porodici i srećnom detinjstvu. Izdvajaš pozitivne aspekte te sredine i njih promovišeš svuda kuda pođeš. Otvoren si, obrazovan, uspešan u svojoj karijeri i to je sve rezultat tog lokalnog podneblja koje ti nazivaš Beograd. Taj osećaj je tu kao emocija, dakle nekontrolisana i urođena. Nacionalizam je, s druge strane, ideologija koja mora da se utuvi u tintaru svakom nacionalisti.

Od te lekcije koju mi je Dave ispovedio kao njujorški patriota razlučujem ta dva pojma jasno i bez oklevanja. Sramota od nostalgije je nestala u momentu i moji planovi za povratak u ovaj predivni grad kreću od tog dana. Išao je preko Londona ali je 5 godina kasnije bio ralizovan.

Nacionalne države su tu do daljnjeg. Njihova snaga je neminovna i raspad Jugoslavije je odličan primer da etapa ljudskog razvoja gde je narod centralni element društva još traje. Od robovlasničkih dana, preko feudalizma i aristokratske diktature, ljudski duh se učaurio u nacionalne narative kako bi lakše izašao na kraj sa korumpiranim kneževima i carevima.

Samim tim i nacionalizam će dominirati političkim platformama gde će francuz i dalje biti francuz, a senegalac ostaje senegalac. Zato je bitno gajiti lokal patriotizam kao emotivni izraz prema mestu rođenja i pripadanju lokalnoj zajednici. Emocija nije ideologija, već neminovni izraz jedne ontologije. Dok ideologiju prihvataš, baštiniš, i odbacuješ, patriotizam te obuzima, kao strah ili ljubav.

Šta pokušavam da kažem? Da je patriotizam deo nas i da se ne treba od istog distancirati. Potrebno ga je prigrliti i koristiti kao pozitivan aspekt ličnog. Naročito ga je suludo ideološki analizirati. To je kao da ljubav prema detetu trpate u ideološke okvire. Patrotizam, kao lokalni fenomen takođe jasno prepoznaje druge patriotizme i gaji divljenje prema toj, suštinski istoj emociji. To je kao kad dva roditelja pričaju emociji prema svojoj deci.

Da li će se svet odreći nacionalnih država u budućnosti ostaje da se vidi. Eksperimenti poput Evropske Unije su na klimavim nogama jer članice, sve do jedne nacionalne države, ljubomorno brane suverenitet i nemaju nameru da se suštinski udruže kao na primer Sjedinjene Američke Države. Jasno je da se moderan čovek i dalje najsigurnije oseća u granicama svog stada i da je multikulturni projekat, za sada propao.

Zato nam ostaje da se manje bavimo nacionalnom ideologijom a više patriotskom emocijom. Tako ćemo napredovati sa lokala, što i jeste jedini održivi društveni napredak.

Korona je naš Život

Nisam pisao o koroni od mog svakodnevnog serijala koji je trajao dok je trajalo vanredno stanje u Srbiji. Taj sam period hteo zapisati kao hroniku jednog paničnog vremena kada smo morali u kuće do 17h a par vikenda smo ostali zaključani i čamili čekajući do ponedeljka ujutro. 52 dana skučenih sloboda i zarobljavanja osoba starijih od 65 godina u domove se završilo predlogom vlade u Skupštini 6. maja da se vanredno stanje ukine i neformalno proglasi pobeda nad nevidljivom pošasti.

Zaključak je uglavnom među građanima bio da je vredelo trpeti jer avaj COVID 19 je bačen na noge. Srbija i druge balkanske zemlje su među najboljima u Evropi po broju zaražanih i broju umrlih od tajnovitog virusa. Tabelu koja sledi sam sastavio poslednjeg dana vanrednog stanja.

1. Tabela zaraženih i umrlih u zemljama od interesa 6.5.2020. Izvor Vladimir Đukanović.

Svet je tada imao skoro 4 milona zaraženih i 250 hiljada umrlih. Što je 48 i 3,3 zaražene i umrle osobe na 100.000 ljudi. Kao apsolutnog evropskog šampiona imali smo crnogorske susede, ili braću, kako ih ko doživlja, sa 1,3 umrle osobe na 100.000 ljudi. Sve druge bivše republike su se kotirale solidno sa Srbijom koja je imala 2,9 umrlih.

Iako sam prezirao vanredno stanje, koje je u tom trenutku nekih 84 država na planeti uredno uvelo i ograničilo slobode svojih građana, rekoh kao ok, spašeni su životi pa Vladimire ćuti sa tvojim Sartovskim filozofskim tiradama.

Od tog momenta mere se opuštaju kod nas skoro na normalu, slično se odvija u susednim državama pa i u Evropi. Korona je na kolenima, ide toplo vreme koje će tek da je pridavi i život ide dalje.

U Srbiji se kreće na tekme, klubovi se pune, a društvena distanca se skuplja na tradicionalno ljubljenje sa svim i svakim pri svakom viđenju. Izbori, kao velika srpska svetinja, se uredno održavaju uz šokantnu pobedu vladajuće ekipice batica. Neki lekari skiče da se ne opuste sve mere ali šerpe i lonci su u Srbiji po ko zna koji put jasno uskliknule i poručile vladi da se u kućama više neće ostajati. Šerpe su već osnovno sredstvo za demokratsku borbu u Srbiji i vladari u zemlji nam već genetski imaju naštimovano progresivno uho za tu prelepu frekvenciju drndanja posuđa u znak protesta.

Tada je bilo jasno da ne želimo nikakve mere. Da, mi građani, nakon 52 dana u svojim domovima, smo jasno rekli koroni fuck off. Uostalom tabela sve govori. Zbunjena Evropa je gledala kako je dobila po tamburi u COVID tekmi i mučila se da objasni kako je to sumnjivi i lažljivi istok bolji u nečemu od svetog Zapada. Dok su italijani i španci nemo posmatrali apokaliptične scene iz svojih shiny brand new bolnica, isto su sa čuđenjem gledali uspeh male Crne Gore gde se ove godine na medicinu upisalo njih 36 od 102 kandidata. U prvom krugu punih 9 budućih lekara. Pa su u drugom morali standard da svedu na popunjavanje tiketa u kladionici da bi namakli ovu armadu budućih lekarskih đetića. Kako je to zemlja gde se u Srbiju trči zbog karijesa i čukljeva, izdriblovala pogani virus kao Mesi dete od 5 godina?

2.  Tabela zaraženih i umrlih u zemljama od interesa 1.8.2020. Izvor Vladimir Đukanović. 

Ajmo opet na tabele. Šta da vam kažem, ekonomista u meni često pobedi filozofa. Pošto su se nakon izbora u Srbiji predsednik i krizni štab setili da opet neke vanredne merice nisu na odmet, mladi huligani su u poštenom obračunu sa murijom jasno dali do znanja šta misle o tome. ‘Strašno’ nasilje se desilo na obe strane, politički igrači sa svih strana su urlali o propasti ovoga i onoga, naročito Srbijice koja eto propada već vekovima, a mediji su o svemu tome izveštavali na svoj već ustaljen polupismeni način. Mere su povučene u nanosekundi. On kao i dalje bi ali eto njegovi mu ne daju.

A đe su cifre? U svetu je danas 8,8 umrlih na 100.000 stanovnika. Tog maja ih je bilo 3,3 tako da danas imamo 2.6 puta više onih kojima nijedan virus ništa ne može za vjek vjekova. Zaraženih je skoro 18 miliona što je na 100.000 ljudi 228 bolesnih. Iz ovih podataka je jasno da korona piči svojom utabanom stazom. Nema leka i nema efektivnog načina da se širenje zaraze zaustavi.

Ajmo sada na drugi deo tabele gde sam ponovo izdvojio našu jugoslovensku braću od Vardara pa do Triglava. Red tabele je poređan prema pobednicima od 6. maja da biste jasnije videli ko je gde u večitom  šestokrakom derbiju bivših republikica nakon tri meseca ljutog okršaja.

Na čelo je izbila Hrvatska sa 3,6 preminule osobe i 126 zaraženih na 100.000 človeka. Slovenci, uvek strpljivi i najtiši od svih svetih jugo naroda, izbiše na drugo mesto sa samog začelja tabele sa 5,7 preminulih i 104 zaražena. Crna Gora sa vrha tabele, kako Jugo tako i evropske, pade na treće mesto gde joj Srbija diše za vratom jer oni imaju 7,6 a mi 8,2 korona pokojnika. Bosanci padoše na predzadnje mesto a Makedonci jedini u grupi napraviše teški belaj sa 23,4 preminule osobe.

Zaključak je da, ako verujemo balkancima (dakle ne), situacija i dalje pod kontrolom pored sve političko-medijske buke i besa. U Srbiji je danas u odnosu na 6. maj 2,8 puta više umrlih na 100.000 što se tačno gađa na svetskim trendom širenja COVID 19. Ali da li to možete pročitati u srpskim novinama? Naravno da ne jer naši novinari istaživanje rade samo na dnevnom meniju Kalinić kafane dok se dogovaraju koga će u sutrašnjem broju da ‘puknu’.

Pored kvantitavnih činjenica pred vama imam i direktan kvalitativan izvor sa infektivne klinike. Situacija je teška jer doktori i sestre padaju od umora radeći. Ali je pod kontrolom jer su medicinski protokoli već ustaljeni i ne menjaju se svaka tri dana po preporuci SZO kao na početku pandemije. Prijem pacijenata traje po 4 sata zbog enormne birokratije koja se unosi, ponovo po preporuci SZO. Osoba koja je moj izvor savetuje jedno: ako se simptomi imalo pogoršaju idite u bolnicu i strpljivo čekajte prijem. Ne junačite se kući jer kliničke slike kolabiraju preko noći. To je, po mom izvoru, najgori deo ovog virusa i tvrdi da skoro svakoga mogu da spasu ako dođe na vreme. Na moje zamerke da se dugo čeka na prijem usledio je stručan odgovor: jedi govna, ako ne možeš da čekaš 4 sata da sebi spaseš guzicu onda crkni. Jasno je koliko sam blizak sa datim izvorom.

Dakle dragi sugrađani, sve što čitate i slušate je samo ispolitizovana buka vlasti i opozicije im. Sramno koriste ovu tešku situaciju za političke poene i ako vam je muka od jednih i od drugih nemojte se osećati odbačeno jer i vlada i krizni štab i opozicija i mediji su i u ovom slučaju naši neprijatelji. Koronu hendluju lekari i sestre koji su u COVID bolnicama i niko drugi. Ni krizni štab ni potpisivači raznih peticija. Samo oni u skafanderima na 35 stepeni. Moj izvor je omršao jedno desetek kila pa me je na moju pohvalu ponovo prigodno nahranio. Koronu je preležao na klinici, na nogama među svojim pacijentima. Njegov prezir je uglavnom upućen prema određenim kolegama koji su na sumnjivim bolovanjima nedeljama.

Ostatak tabele su iste zemlje od interesa kao i u maju. Šta je tu interesantno? Prvo da su kinezi šampioni i da su u međuvremenu imali jednu preminulu osobu za tri meseca. U zemlji ljudskih prava i vanrednih građanskih sloboda to mora da je istina. Daleko su više ljudi pogubili zbog verbalnog delikta no što korona pokosi. Ako je tačno onda su američke optužbe da je Kina namerno pustila virus međ planetaše verovatno tačna.

Mi smo i dalje bolji i od Danaca i Nemaca koliko god oni likovali što im se Balkan ipak približava statistikom. Ne možemo da putujemo u svete zemlje iako smo podjednako okuženi. Ipak je balkanska korona gora i agresivnija od fine, šuškave i građanske zapadne koroničice. O Švedskoj, Britaniji, Španiji i Belgiji ne bih polemisao, brojke govore za sebe.

Dragi moji sugrađani, znam da smo svi sluđeni ovom situacijom i poplavom uglavnom poluinformacija. Ali cifre koje padaju kao kiša sa svih strana sveta su jasne. Korona se širi čitavom planetom. Leka i vakcine za sada nema. Vrućina joj ne može ništa. Umiru stari i bolesni. Totalna izolacija pomaže ali gura svet u neviđen ekonomski kolaps koji će ubiti više ljudi od korone. I to je to. Možeš politički da vrtiš priču u nedogled ali COVID 19 nema partijsku knjižicu. Pitajte Čedu Jovanovića (ako smete jer čovek ima neviđen forhend).

Šta da radi običan građanin? Da proveri svoje zdravstveno stanje i da ponašanje i lične mere prilagodi datom. Ako ste hronični bolesnik uradite sve da se izolujete. Nosite maske u zatvorenom prostoru i držite distancu. Možemo par meseci bez ‘gde si brate cmok cmok.’ Ostalo je u rukama veštice korone.

Napad na Političku Klasu

Dve noći za redom u Beogradu se protesti pretvaraju u šorku sa murijom. Uglavnom mlade bundžije su izašle na ulice revoltirani izjavom da će grad ponovo biti svedok policijskog časa tokom vikenda. Vlast je brzo taj kineski ‘predlog’ pustila niz vodu i uvela razne merice.

Stari dobri srpski narod, onaj isti koji je među prvima na planeti iz blatnjavog opanka goloruk krenuo u oslobađanje svoje svesti i telesa, opet je stao na crtu vlastodršcima. Instiktivno nepoverljiv prema svakoj vlasti i autoritetu, prema begovima, knezovima, kraljevima, premijerima i drugim koji sebe smatraju Bogom dani da upravljaju tuđim dušama, on se ponovo javlja. Ali koja je poruka?

‘Nasilne’ proteste osuđuju svi, od vlasti, do opozicije ‘prave’ ili ‘lažne’, do raznih javnih dušebrižnika i probisveta. Kao deco nemojte nasilje, ne treba to tako, bla, bla. Već se priča o stranim obaveštajnim službama, jedni o ruskim, drugi o britanskim. Premijerka kaže sve je to ekstremna desnica, ne daju predsedniku da reši Kosovo. E draga moja lezbijko ala lupetaš, sinoć je na ulicama bilo i članova tvoje zajednice koji očima ne mogu da te vide.  LGTB zajednica, koja jedva diše u Srbiji, u tebi je videla veliku nadu za poboljšanje svoga statusa, a ti se ponašaš kao da njih nema na protestima ni nema u životu. Sve je zamućeno teorijama zavere i drugim glupostima kojima se otklanja centralna poruka koja je prosta kao pasulj: mržnja prema političarima.

Srpski seljak već hiljadu godina mrzi političara. Seljak radi, političar globi. Seljak radi, političar škraba zakone. Seljak radi, političar škraba manifesta. Seljak radi, političar gradi kuću na Dedinju. Klasa lezilebovića i demagoga stolećima sisa i materijalno i duhovno iz svojih subjekata ne dopuštajući bilo kakav drugi društveni oblik jer eto, bez njih samo pustoš i anarhija.

Vuk Jeremić je dobio dandaru koja simbolizuje ovaj revolt. Preziremo te jer si političar. Trifunoviću puče tintara jer je postao političar. Đilasa su imaginarno prebili jer je takođe političar. Onaj mentol od Obradovića je verovatno sam sebe mlatio jer ni štrajk glađu a ni batine ne može da odglumi kao čovek. Vučića i Čedu, dva brata iza zatvorenih vrata, narod voli kao što se voli buđav lebac.

Čovekov instinkt za slobodom je ponovo probuđen u radovima Yuval Hararija, izraelskog profesora istorije, koji je svojim delima Sapiens i Homo Deus osvojio mnogo pratilaca širom sveta. Njegovi radovi u kros disciplinama kao što je istorijska arheologija imaju dosta noviu ideja ali jedno je njegovo centralno pitanje: da li je čoveku civilizacija donela dobro?

Svaki kontekst civilizacije je pozitivan. Tako nas uče od momenta kad progovorimo. Budi civilizovan, vidi ove necivilizovane, civilizacijske tekovine, itd. Čuti nešto o ovom pojmu u negativnom kontekstu je prosto nemoguće. Jer svet se jasno deli na civilizovane i divljake. Dobro=Civilizacija.

A šta je istorija civilizacije no sistemsko gubljenje slobode zarad benefita koje nam politička klasa servira kao progres?

Prvo smo imali robovlasnički sistem, pa feudalni, pa demokratiju, uz prelepe izlete u fašizam i komunizam. Svuda je osnovna ideja ista: mi vladamo, vi poštujete zakone koje mi propisujemo. Za uzvrat, eto malo religije, i buđav lebac. Mi vladamo, a vi radite. Za uzvrat eto malo nauke, i buđav lebac. Mi vladamo, vi marš u kuće zbog zaraze. Za uzvrat eto derbija, i naravno buđav lebac.

Zašto su baš ovi protesti, baš u Beogradu bitni za 21. vek? Zato što je ovo simboličan početak obračuna sa političkom klasom. Moja teorija je da je ovaj informatički vek doba obračuna sa onima koji nas guše 12.000 godina. Da na kraju ovog veka, ili ćemo biti čipovani robovi Matrix estetike ili slobodni ljudi koji su se vratili svom izvornom slobodnom bivstvovanju.  Tehnologija će nas dakle ili spasiti ili sahraniti za vjek i vjekova.

Harari nam na primer pokazuje da moderna arheologija slika drugačiju sliku o necivilizovanom čoveku. Nalazišta pokazuju da su se na primer u proseku ljudi u plemenskim zajednicama, kako muškarci tako i žene, bavili sakupljanjem ili lovom 2 do 4 četiri sata dnevno. Fama o mučnom i teškom životu praistorijskog čoveka je samo to – fama. Uostalom kada ste poslednji put videli lavove kako se muče? Tako da kad pomislite i na socijalistički san – 8 sati rada, 8 odmora i 8 razonode, shvatite da je to tekovina civilizacije kojoj je cilj samo kontrola subjekata. Osnovni politički cilj svakog političara, od Adolfa Hitlera do Mahatme Gandija je dakle društveno zarobljavanje subjekata i njihova kontrola putem državnog aparata. Samo se metode razlikuju a suština je ista. To da li ćeš dobiti pendrek preko njonje ili ćeš izgoreti u gasnoj komori dolazi od istog izvora: političke želje za vlašću.

Ja sam za razliku od drugih metuzalema oduševljen današnjim mladima u Srbiji. Mislim da su obrazovaniji, otvoreniji i bolji od nas starijih generacija. Ne trpe budale i do istine, putem svoje tehnologije, dolaze mnogo brže i objektivnije. Pa zamislite ove proteste pre 30 ili 40 godina. Država bi bila žrtva, a prebijeni i osakaćeni glavni krivci samo zato što su gladni slobode. Sada nas truju da su ovo neki provokatori, strani elementi, na šta se neki mojih godina i dalje zgražavaju. Ali klince baš zabole prebijeno uvce za priče o nekom marginalnom Nogu i šatro desničarima. Ne plaše se nikog. Ne slušaju nikog.

Čak i mediji u okruženju, poput smrdljivog Jutarnjeg, koji jedva dočeka da se nešto loše u Beogradu zgodi, jutros tvrdi kako su protestanti desničari, anti-migranti, anti-5G aktivisti, i čuj sad ovo, čak i oni koji veruju da je zemlja ravna ploča. Gospodo iz okruženja, koji ste svi redom čekali Aleksandrovu Jugoslaviju da vas oslobodi okova, gledajte ponovo kako se srpska deca prva dižu protiv trule političke klase i kako menjaju svet. Dok vi kenjate o vašim državicama i truloj Evropskoj Uniji ovde deca pokazaše ono što filozofija i političke nauke još nisu ni definisale: da nam sledi borba protiv najvećeg zla koje je čovek prokljuvio – politike.

Srbi i Demokratija

Jedan francuski prijatelj mi reče pre jedno deset godina da mi ovde na Balkanu živimo post- jugoslovenski sindrom – nismo se istrgli iz zagrljaja starog sistema a nikako da se ukačimo u novi, demokratski. Ovaj limbo traje i danas kroz površno razumevanje demokratskih procesa i sumnjičav stav prema svemu sem svojim uskim i često neobrazovanim političkim stavovima.

Kao što to često biva u Srba, nakon izbora svi slave, i pobednici, to jest SNS, i luzeri, to jest bojkotaši. U maniru Slobe Miloševića i njegovog bacanja na kolena NATO alijanse, oni koji su insistirali na ne izlaženje na izbore su uspeli da izgube sve, i Vračar, i Stari Grad, i Šabac, i verovatno Madagaskar, samo tamo da još provere da li je izlaznost 40% ili 42% i eto šampanjac može da poteče kao bujica.

Retki su oni među nama koji su u stanju da priznaju poraz, sportski iz istog izvuku pouku i upotrebe iskustvo u sledećem krugu političke borbe. Umesto toga proglašavaju se pirove pobede koje sa sobom donose samo nevolju. Stvaraju lažnu sliku o narušenim pravima onih koji su izgubili, samim tim dižu tenziju i temperaturu među istomišljenicima i eto potencijala za buduće nasilje i političku mržnju.

Oni koji su neuspešno organizovali bojkot su odgovorni za trenutnu sliku srpskog parlamenta. Sa malom izlaznošću su jasno podelili Srbiju na Beograd i ostatak Srbije. Ali su isto tako gurnuli sve beogradske opštine u ruke vladajuće stranke, i oduzeli sebi način da sprovode svoje ideje po tačkama u zemlji koje bi ostale u rukama opozicije.

Bojkot glasanja je kompleksan politički potez koji zahteva ujedinjenje čitave opozicije po svim ideološkim pravcima i ne dozvoljava ni najmanju grešku. Taj potez mora da ubedi građane da su izabrani političari tu bez narodnog mandata i svedu izlaznost samo na članove stranke i njihove kapilarne glasove. Jedino tako može da se obezbedi kritična masa koja će putem protesta nelegitiman potez pretočiti u nelegalan.

Jedan prijatelj iz nemačke ambasade mi je rekao da je dug put do pridobijanja međunarodne podrške za bojkot. A bojkotaši su ignorisali ovu činjenicu i jasne izjave Evropske Unije i SAD da se manu bojkota. Aleksandar Vučić je i dalje rado viđen sagovornik evropljana svih boja, od Orbana do Merkelove, i nije bilo jasno kako će šaka bojkotaške opozicije pridobiti međunarodnu podršku bez kojih je vaninstitucionalna politička borba pišanje uz vetar. Pa čak je i ludi Sergej to skontao i čuo poruke Evrope. Ali je bio kažnjen od strane svojih simpatizera koji su uzeli stvar u svoje ruke, ostali kući u nedelju i ostavili Glumca daleko ispod tričavih 3% korigovanog cenzusa. Koliko god da mi je lično nesimpatičan, njegovo urbano šešeljovanje bi bio benefit srpske skupštine, naročito sad kada je original takođe ostao ispod najniže crte u kosmosu.

Kada sam 2000. godine govorio da će demokratski oporavak Srbije od komunista prvo a od Slobe drugo trajati 50 godina iliti oko dve generacije, većina me je gledala kao da bulaznim. Kada sam govorio prijateljima da je demokratija uvek diktatura većine i da se često možeš naći na drugoj strani mislili su da se to ne može desiti u demokratiji već da je uvek izabrani neko ko je svima simpa. Kada sam govorio da je demokratija jedna kontinuirana muka koja je u stalnoj opasnosti da sklizne prvo u populizam a u najgorem slučaju diktaturu svi su euforično i naivno posmatrali promenu kao kraj istorije u Srba.

Šta je uzrok ovako idiličnog pogleda na demokratiju? Smatram da je u centru obrazovni sistem naše zemlje, naročito visoko obrazovanje. Pored centralne institucije Beogradskog Univerziteta kao nereformisanom, korumpiranom institucijom i gomilom privatnih kvazi fakulteta, naši mladi nemaju pristup obrazovanju koje bi ih potkovalo tekovinama demokratskih procesa u poslednjih 2000. godina. Prepisivanje, puškice, prodaja ispita i na kraju lažne diplome su bitni elementi fakultetskog obrazovanja, a to kako je Platon definisao demokratiju i upozorio na njene manjkavosti je nesuvislo blebetanje.

Staromodni profesori, nereformisani programi još iz doba komunizma kao i otvoreno tržište ispita stvorile su od Beogradskog Univerziteta fabriku onih koji nemaju klasično znanje i trening logičkog i dedaktičkog rezonivanja. Umesto da budu potkovani u osnovama društvenih procesa, studenti kapmanjski bubaju tupave tekstove koje onda netransparentno polažu u kabinetima intelektualnih patuljaka.

Tako da nije ni čudo videti armiju snuždenih opozicionara kako tumaraju Vračarom i Starim Gradom. Jednostavno ne mogu da veruju da im seljaci kroje sudbinu. Smatraju svoje stavove svetim kravama koje eto niko ne razume. Dure se, šatro odlaze iz zemlje i najavljuju kataklizmu Srbije. Samo zato što im niko nije predavao Platonovu Republiku gde su jasno definisani problematični aspekti demokratskog sistema. On je inherentno nestabilan i često na ivici tiranije. Šta ga sprečava da sklizne? Pa samo vibrantna, aktivna i oštra opozicija. Koje ne ostaje kući nego kao SNS, ide od vrata do vrata i blamira se.