Šta se u stvari desilo u Vašingtonu

Nekada je prosto tužno koliko moji sugrađani ne razumeju međunarodne odnose. Iz ove perspektive ne čude jadni potezi srpskog rukovodstva tokom burnih 90tih kada se svet rapidno menjao a mi držali glavu u pesku.

Gde je Vučić sedeo? Koliko košta olovka koju je dobio od Trampa? I sve ostale gluposti kojima se bave opozocioni i pozicioni mediji, udavljeni u manjku obrazovanih analitičara koji mogu da ilustruju šta se to Srbiji desilo kod Trampa na kanabetu.

Desio se najveći otklon naše zemlje od istoka ka zapadu od 1945. godine. Vučić je napravio promenu od 180 stepeni u kursu srpske lađe u međunarodnim odnosima jednim zbunjenim potpisom koji će radikalno promeniti sudbinu zemlje u dolazećim decenijama.

Dolaskom Donalda Trampa na čelo najmoćnije države sveta radikalizovani su politički odnosi u toj zemlji. Oštro podeljena na liberalne demokrate i konzervativne republikance zemlja je tokom pandemije COVID-19 virusa ušla u duboku krizu identiteta. Rasizam koji guši ovu državu fundament je svakog problema koji produbljuje podele i samo je ružno isplivao na površinu tokom Trampove vladavine. Black Lives Matter pokret se oštro postavio kao simbol borbe tamnoputih protiv vladavine belog amerikanca. Mlade crnce policija ubija zbog minornih prekršaja u zemlji koja drži 22% svih zatvorenika sveta. Među tim zatvorenicima crnci čine ogromnu većinu otkrivajući sistemsku diskriminaciju ove zajednice. Oni to više ne žele da trpe.

Dakle u SAD se stvari lome u isto vreme kada Kina preti da prešiša Ameriku ekonomski. Kineski plan revitalizacije puta svile je iznenadio Zapad u svakom pogledu a najviše u brzini realizacije istog. Naime 1980. godine Kina je imala oko 1,8% svetskog BDP-a, dok su SAD predstavljale oko 25% svetske ekonomije. Tada je Kina bila ekonomski miš bez ikakvog globalnog privrednog uticaja dok su amerikanci suvereno vladali novčanim tokovima. Četrdeset godina kasnije, 2018. godine Kina ima blizu 19% svetske ekonomije dok su SAD na 24%. Pandemija je samo ubrzala ovaj trend jer će zapadna ekonomija doživeti krah ove godine sa najvećim padom BDP-a nakon Drugog Svetskog Rata. Kina će sa druge strane doživeti blagi pad rasta ali će ekonomija videti dalju ekspanziju uprkos koroni.

Zašto je sve ovo bitno za našu zemlju? Zato što je Donald Tramp fiksirao kineske komuniste i njihovu rastuću ekonomiju kao najveću pretnju daljem razvoju ljudske vrste. Pandemija koju je Kina izazvala je samo poslednja kap u čaši komunističkih manipulacija, prevara i laži i Tramp je grubo najavio diplomatski konflikt sa Kinom koji neće prezati da preraste ni u oružani.

Moji izvori iz Vašingtona kažu da je veoma neprijatno voditi diplomatske razgovore sa Trampom. Grub, nevaspitan i bez grama poštovanja za diplomatske protokole predsednik SAD svima prostački da do znanja da je on lider najmoćnije države sveta. Njegovi gahovi su već stvar legende i uzrok ogromnog prezira establišmenta u Vašingtonu.

Tako su Srbija i SAD vodili razgovore iza zatvorenih vrata poslednjih meseci oko budućnosti Kosova kroz Trampovu prizmu. On je pred Vučića nediplomatski stavio ultimatum: ili Kina i istok ili SAD. Ne EU, ne zapadne vrednosti, nego jasan zaokret naše politike prema Americi. Nikada ovako jasno i grubo ovaj izbor nije stavljen pred srpski narod. Naše koketiranje sa brutalnim kineskim komunistima se naročito intenziviralo tokom vajne pomoći oko korona virusa. Naime, zemlja koja nam je uvalila ovu pošast, koja je hapsila lekare koji su upozoravali na virus još prošle zime i koja će platiti konsekvence neodgovornog ponašanja je još jednom pokazala da sa komunistima nema saradnje. Ne mogu par aviona rukavica i druge medicinske robe da ublaže činjenicu da je Kina jedini krivac za pandemiju.

U čitavom sporazumu potpisanog od strane Hotija i Vučića najbitnije je da su se obavezali pred američkim predsednikom. Ne pred kilavom EU koja nije mogla da natera niti jednu stranu da se drži dogovora, nego pred SAD koja već 21. septembra šalje delegaciju Development Finance Corporation (DFC). Oni u Beogradu postavljaju kancelariju koja će u jednoj ruci držati kesu punu para a u drugoj motku, jedine dve stvari koju balkanska elita razume – pare i batine. Ono što Evropa ne može da skonta 30 godina Tramp je skapirao kroz svoju ženu Melaniju i par srba koje poznaje u Njujorku. Poznajem ih obojicu.

U tom velegradu u kome sam proveo deceniju svog života naučio sam da se možeš šegačiti sa svim i svačim među američkom elitom, ali ne i sa gej lobijem niti sa jevrejskim lobijem. Puni para, infiltrirani u sve poluge vlasti oni su decenijskim organizovanjem prošli put od marginalnih diskriminiranih grupacija do konsolidovanih nevladinih organizacija sa ogromnim uticajem na američko društvo.

Upravo su ta dva lobija kreirala novu politiku prema Balkanu i Srbiji kao centralnoj zemlji u buretu baruta. Oni su kroz kakofoniju od sporazuma provukli tri bitne tačke: kao prvo srbi i albanci će se pomiriti svidelo im se to ili ne. Kao drugo podržaće Izrael i politiku Trampovog zeta Jared Kushner-a, najmoćnijeg jevreja na svetu i na kraju radiće na dekriminilizaciji gej prava u svim zemljama gde su isti diskrimisani.

DFC je osnovan 2018. godine kao američki odgovor na kineske investicije puteva svile kojima komunisti pokušavaju da osvoje svet. Agencija je formalizovana tek krajem 2019. godine i počela je sa aktivnostima prošlog februara. Pandemija je bacila senku na rad ovog globalnog maršalovog plana tako da je sporazum između Vučića i Hotija prva velika Trampova akcija u antikineskoj platformi.

Srbija i Kosovo su tako postali saučesnici Trampove ambicije da reši problem Bliskog Istoka. 15. septembra Ujedinjeni Arapski Emirati potpisuju mirovni sporazum sa Izraelom kao prva arapska zemlja koja zakopava ratnu sekiru sa jevrejima. Muhamed ben Zajed, Vučićev drug koji gradi Beograd na Vodi je već pustio letove ka Izraelu preko vazdušnog prostora Saudijske Arabije i Bahreina.

I gle čuda juče je Bahrein priznao Izrael i sledeći je u redu da dobije olovku od Trampa. Pre novembarskih izbora za američkog predsednika Oman, Saudijska Arabija i Jemen će preduzeti iste korake ohrabreni Trampovom diplomatijom njujorškog tenka. I pred njih je Tramp stavio jednostavan izbor: ili ste moji saveznici ili neprijatelji. I onda postavio jasne korake koji se moraju preduzeti da bi se prijateljstvo dokazalo. Zato su Srbija i Kosovo u nebranom grožđu prebacivanja ambasade u Jerusalem. Potpisali smo, možemo da eskiviramo, ali u Beogradu će sedeti gospoda iz DFC sa kesom para i motkom, koji će uredno podsećati šta je potpisano u Beloj Kući. Neće se obazirati na EU, UN, ruse niti bilo koga drugog. Uporno će mahati potpisanim dokumentom.

Rusi su blago reagovali na sporazum kroz onu lujku i njene memove o položaju sedenja predsednika Srbije pred Trampom. Vučićevi su brzo reagovali u verovatno najgrubljem izlivu besa prema rusima viđenih od 48. godine. Putin mudro ćuti jer mu je jedini cilj da Kina bude markirana kao neprijatelj broj jedan SAD a ne on. Zarad tog cilja Srbija je mala cena.

I dok srpski mediji i društvene mreže ponovo bruje o simbolici, položaju tela, teorijama zavere, vlaškoj magiji, i ostalim glupostima, ne vide da im je sudbina opet radikalno promenila kurs. Kao i 1989. godine, kada su svi trčali na more da potroše svoju platu od soma maraka a nisu videli cunami koji se rola iza Berlinskog Zida, tako i danas srbi ne kapiraju da su postali glavni američki saveznici u ovom delu sveta. Panični Ivica Dačić je prva politička žrtva ovog zaokreta jer je snažno predloženo na Topčideru da bude deo opozicije. Formiranje vlade se i odlaže zbog ove promene kursa tako da će određena kadrovska rešenja šokirati srpsku javnost i medije od kojih je i Voja Koštunica bolje obavešten.

Tako da srpski kafanski muzičari, dok čekaju da korona prođe, mogu da rade na novom repertoaru. Lagano da zaboravljaju Oči Černije i da uče Oh! Susanna. Jel sledeći put kad Vučić uđe u kafanu oni će biti spremni. Nisam siguran za njihove sugrađane, koji će verovatno još godinama diskutovati kako je Tito sedeo u Beloj Kući.

Dritanova Treća CG, Srbija, Albanija…

Dritan Abazović je srušio Mila, poslednjeg komunistočkog diktatora izniklog iz nasleđa propale Jugoslavije. Uz pomoć čudne koalicije urbanih mladih ljudi, srpskih popova, i ogorčenog naroda preko noći je otupeo britvu koja je 30 sekla sve po Montenegru.

Pratim njegovu mladu političku karijeru već neko vreme i prvo što bode oči je sumnjičav odnos tradicionalnih balkanskih centara moći prema Dritanu. Beograd, Sarajevo, Priština i Zagreb, sa svojim prvim i drugim politikama razdora, nacionalizma i intelektualizma u Dritanu vide najveću opasnost po region.

Prvo obrazovani Albanac iz ultra obrazovane porodice! Kakva uvreda za mentalni sklop prve i druge bratije. Pa zar njima nije mesto da prodaju kikiriki na stadionima u ubacuju ugalj u podrume beogradske i sarajevske gospode? Kako to sad Dritan pa još najbolji student pa još doktor nauka.

Znam nekoliko ljudi koji su glasali za Dritana. Srbi, Crnogorci, Albanci. Alo bre Abazoviću kako se usuđuješ da oko sebe okupljaš ‘različite’ narode? Čoveče Balkan je ovo. Zar te nisu naučili da moramo da se mrzimo? Da moramo da budemo razjedinjeni? Da moramo da pljujemo po zastavama, bogomoljama, i komšijama drugog prezimena? Zar te nisu naučili da je suština politike na Balkanu podela na prvu, čitaj fašističku bratiju, i drugu, čitaj komunističku družbu, čija su tri cilja jednostavna: vlast, vlast i vlast.

I Dritane, kakav je to ton? Zašto si jasan u svakom svom odgovoru? Zašto nisi dvosmislen kao Edi i Aco, kao Milorad i Bakir? Uostalom što ne kopiraš Mila, pa vidiš da je jahao tri pune decenije. Pa kako misliš da vladaš bez prazne priče, trulog junačenja i konstantnog podgrevanja naših najnižih pobuda? Zar ti ovi sa Zapada nisu objasnili da mora da se prezire sve što je balkansko? Zar te ovi sa Istoka ne podsećaju da bi morali da se vratimo u turske i ruske zagrljaje. Da postoje samo dva puta, prvo….nci i drugo….nci, i da svi ostali nisu dobrodošli.

Reče ekipa iz Books of Knjige da si albanski četnik. Prvo sam pomislio kakva glupost, ali kao i uvek moraš da se udubiš u Books of Knjige da bi skontao šta ti buksovci , to jest državni neprijatelji broj jedan, stvarno misle. Zamisli udruže se balkanski nesoji pa prestanu da se mrze. Zamisli udruže ekonomski, kulturni i etnički potencijali srba, crnogoraca, albanaca, bošnjaka i drugih? Zamisli pošeljem ja svog sina da studira u Tiranu a ne u SAD? Zamisli Srbija i Kosobo nađu rešenje? Zamisli postanemo kumare ludi Dritane!!! Pa gde će ti albansko četnička duša?

Postao si neprijatelj svih sem 90% pristojnih ljudi koji žele normalan suživot na Balkanu. Postao si neprijatelj svih politički ostrašćenih karakondžula koji nas truju od 45 godine na ovamo. Mrze te i Voja i Latinka. Mrze tvoju mladost, mrze što se ne ližeš ni sa komunistima ni sa fašistima, mrze što lagodno vladaš i albanskim, i srpskim a i engleskim. Mrze tvoj doktorat, političku pragmatičnost i manjak ideološke zadojenosti. A najviše te mrze što imaju svašta da nauče od tebe a na samrti su, kako političkoj tako i fizičkoj.

Ali pazi se prvih i drugih na Balkanu. Iza njih se krije fašizam i komunizam, dva najveća zla koje je truli intelektualizam inznedrio. Ubice su to. Ne prezaju ni od čega radi svojih prljavih ideologija. Prvo će ti izmisliti afere u obaveštajnim laboratorijama nereformisanih službi. Onda će da ti napadaju porodicu i prijatelje. I na kraju će, ako ništa drugo ne pomogne, da spakuju likvidaciju kao krajnji lek za albanske četnike. Brate moj svi te mrze, sem svih nas.

Crnogorac na Vračaru

Sutra su parlamentarni izbori u Crnoj Gori. Trideset godina tom malom zemljom vlada Milo Đukanović, koji je od tvrdokornog komuniste, pa birokratskog komuniste, srpskog nacionaliste, crnogorskog nacionaliste prerastao u Evropejca diktatora. Dakle, ništa nije nemoguće u razvoju ovog političkog kameleona.

Trvdi da je na sceni velikosrpska aspiracija prema nezavisnoj maloj zemlji i oštro deli narod zarad svog političkog profita. Ništa čudno za političara, od Evrope, Amerike, Rusije i drugih, ovo je oprobani metos učvrščivanja svoje političke baze. Skičanje raznih analitičara kako je Milo izumitelj ovog manevra je u najmanju ruku glupavo, kao da Tramp, Vučić, Merkelova i drugi ne truju svoje po raznim linijama podela zarad svojih bolesnih političkih ambicija.

Kao anarhista smatram svaku želju za vlašću nemoralnom karakternom osobinom. Tako da je i Milo u košu svih tih ‘velikana’ koji se sramno stavljaju na vrh društvene hijerarhije tvrdeći da pod njihovom liderskom palicom će narodu cvetati cveće. Ali glavni njegov problem je 30 godina vlasti. Da je Montenegro popločao zlatom i da morem pluta vutra a ne izmet narod bi i dalje tražio da mu vidi leđa.

To je jedan od retkih pozitivnih aspekata demokratskog društva. Svaki političar dosadi i izborima narod menja lidere kao donji veš. Ajd da probamo malo ovog, pa onog. Da vidimo kako će ova da se snađe, i posle par godina, ma teraj je do đavola.

Narod ti dođe kao žena sponzoruša. Šta god da joj kupiš, ona je posle par dana nadrkana. Eto nemam šta da obučem za večeras. A ti trči u shopping mall, vadi lovu opet. Prođe par dana opet drama, sve joj se cipele raspadaju iako je prošle nedelje pazarila tike od 3 glave. I tako u nedogled. Narod je, po svojoj prirodi uvek nezadovoljan i napućenih usta.

Tako da Milo mora jadan da deli ovoj mini narod unutar Crne Gore na jasna dva dela – crnogorce crnogorce i crnogorce srbe. I da ove prve plaši ovim drugima. Da bi nekako ponovo ostao na tronu Lovćenskog krša.

Ali Milo prezimenjače, evo da ti kažem ko su tvoji najveći neprijatelji i neprijatelji nezavisnog Montenegra. Crnogorci Vračarci. Deca najbogatijih i najmoćnijih među tvojima. Oni su temelj koji će razoriti tvoju državu.

Oni obično dođu u Beograd na studije. Tu se odmah pazari gajba oko Kalenića. To obavi tetka Milica koja ima agenciju za nekretnine i koja je došla iz Nikšića osamdesetih u Beli Grad, naravno na studije. Ona je tu za osnovna upustva za upotrebu Beograda. Idi tamo, ne idi tamo, pazi se ovoga i cimni ovoga za ovo i ono. Crnogorska mreža po Srbiji, Balkanu i svetu je zavidna i za svaku pohvalu. Najsličnija je jevrejskoj mreži dijaspore, iako manje formalna ali tradicionalno jača.

Ta osobina crnogoraca im dozvoljava da budu blisko povezani i da svoje interese guraju zajedno. Ljubomora i kritike drugih zbog ove osobine su samo primitivni izražaji onih koji nemaju privilegiju da ubiru plodove te mreže. Osnovni postulat antisemitizma je kritika organizovanog jevrejskog bivstvovanja gde god da su. Uostalom glavni Hitlerov argument protiv Jevreja je bio da je jedna mala zajednica uzela veliki deo ekonomskog kolača Nemačke. To je u našem društvu kritika o crnogorskom direktoru.

Ali šta se desi sa tim crnogorcima koji dođu na Vračar? Prvo, retko se vrate. Svetla velegrada zaslepljuju pa oni jednostavno zaborave put do zavičaja. Ljudi budimo realni, pa ko bi hitio da se vrati u Boan dok u Njegoševoj ispija dojč.

Ali drugi proces je bitan a to je onaj transformacije iz crnogorca crnogorca u crnogorca srbina. Tu na scenu nastupa srpska kultura. Ona koju jedni dižu u nebo a drugi guraju u grob. Kultura koju svi potcenjuju i koja sve uvek iznenadi svojom žilavošću i autentičnim, jasnim tonom brdovitog Balkana. Tu otkriju pisce, pozorišta, organizacije, alternativne skupine, narodnjake, padavičare, etno džezere, folklor, anarhiste, špijune, kurve i popove. I sve to lagano lomi crnogorca crnogorca. Iz dana u dan, on trči od jednih do drugih dok mu majka iz Boana viče da se pazi lošeg društva. A on željan svega se bači srcem u tu neman zvanu srpska kultura.

Ali pored te nemani eto još jedne a to je prvo devojka, a nakon par meseci i supruga Beogradžanka. Očaran kako njenom lepotom tako i dvorskim manirima i sofisticiranošću nekoga sa Harvarda on krši poslednju besu svoje majke i u stan na Vračaru uvodi taj kulturološki cunami zvani Beogradžanka.

Ona ide u pozorište češće nego što se on tušira. Ona svira klavir i bila je u dva benda. Priča 3 jezika i čita po 6 knjiga od jednom. Na njegove burne reakcije ona reaguje tako što ne promeni izraz lica dok planira gde će na primorju provesti leto. Tokom godina ona ga oblikuje, umiva, oblači, suflira i pretvara u to čudovište crnogorca srbina.

E taj je Milov glavni neprijatelj. Taj će mu doći glave jer ne može da ima oba pasoša (bar zvanično). Taj će sjebati maticu u koju ne može da putuje za vreme korone. Njegova deca ne prihvataju da im rođaci žive preko granice i da su drugi narod. Oni će Mila razapeti na krst kada padne sa vlasti uprkos tome što su često bili deo njegove klike u Montenegru.

Mislim da je i on svestan toga i da kao Tito samo pokušava da starost dočeka na vlasti. Jasno mu je da prizvodnja identiteta ne ide tako lako kod crnogoraca. Lupetanja oko jezika, kulture i Njegoševog nasleđa su toliko bedna i providna da ni sam u njih ne veruje u privatnim razgovorima. Ostala Crna Gora nezavisna ili ne, ona će ostati usko vezana za Srbiju ne zbog srbijanaca, već zbog crnogorca sa Vračara u metamorfozi.

Političari u svojoj kratkovidosti uvek potcene moć kulture koja ih na kraju pridavi. Ona roni društvene bregove bez obzira na ‘viziju velikana’. Može slobodno da pita i Miloševića i Đinđića o njihovom krajnjem iskustvu sa tom nemani.

Ne znam da li je kasno ali Milo čuj me. Otkrio sam ti ovu kulturološku tajnu za dž. Nije tebi Srpska Pravoslavna Crkva neprijatelj. Pa ti i Amfilohije ste organizovali ‘pošteni’ referendum i rezultat 55.5% protiv 45.5% uz pomoć malverzacija, pritisaka i već tradicionalnog pazarenja glasova. Neprijatelj tvoje države i njenog brand new identiteta je Beograđanka, to mitsko čudovište na čijim ramenima počiva kontraverzna srpska kultura. U litijama majke iz Boana je samo jedna molitva ‘dragi pravoslavni Bože, samo da ne oženi Beograđanku’.

Nacionalizam i Patriotizam

Gde god se okrenete vreba kriza. Ekonomski problemi nagrizaju svet. Na COVID19 smo se već navikli i sve je izvesnije da ćemo gledati i COVID21. Politička previranja od Hong Konga do Belarusije najavljuju vruću zimu kada se ekonomski stimulansi istope i krene glad među najsiromašnijim stanovnicima planete.

Kada ljudi i zajednice nađu sebe u društvenom ćorsokaku običan sled događaja je da se pošibamo i tako rešimo umišljene probleme. Obično jedan narod, ta efemerno večna skupina, napadne neki drugi, makljaju se neko vreme, preuzmu neke teritorije i opet sledi mir, naravno u nekim drugim granicama i društvenim uređenima.

Da li ste se skoro pitali šta je u suštini ta granica koja međi jednu državu i gde vam neki likovi traže dokumenta a ovih dana i lekarski test da nemate koronu ne bili ste prešli tu imaginarnu liniju? Većina država, od kojih Ujedinjene Nacije priznaju 196, su nacionalne države. Najčešća definicija nacionalne države je politička organizacija gde ljudi koji baštine isti jezik, tradiciju i istoriju žive na određenom podneblju pod jednom vladom. Na primer skoro sve države u Evropi su nacionalne države – Francuska, Nemačka, Albanina itd. su zemlje u kojoj jedan narod i jedna kultura dominiraju kroz zvanični jezik i sistem obrazovanja koji baštini jedan istorijski narativ. Švajcarska je jedina država u Evropi koja se može pohvaliti ili pokuditi da nije nacionalna država. Sa četiri zvanična jezika i tri dominantne nacije ona je uljez u moru nacionalnih država.

Nisam našao jasan podatak koliko država od 196 zvanično priznatih ima status nacionalne države ali čim krenete niz spisak jasno je da je velika većina te sorte. Kina, Amerika, Australija su tek par primera koje stoje nasuprot nacionalnim državama.

Istorija nacionalnih država je duga i slojevita ali većina ljudi je vezuje za 19 vek, pojavu masovne pismenosti, štampanih novina ali najviše mandatnog obrazovanja. Edukacija kroz obavezno školstvo je fundament nacionalne države gde se deci od samog početka formiranja društvene svesti servira jednobrazan koncept društvenih odnosa. Komično je to saznanje kada vidimo koliko se naroda takmiči ko je stariji i čija nacija zadire dublje u pisanu istoriju. S jedne strane velika je ponuda naroda i njihovih istorijskih narativa, ali se sve uglavnom konzumiraju unutar granica datih nacionalnih država. Ti narativi su lokalnog karaktera i retko internacionalni.

Ako je moderan čovek odlučio da se organizuje u jasnim nacionalnim kolonama, zašto onda nacionalizam često nosi negativnu konotaciju? Zašto je koka dobra a jaje loše?  Ako smo odlučili da se edukujemo po nacionalnim linijama, zašto je onda direktan, neupitan i neizbežan proizvod ovog sistema zlo? Odakle taj paradoks koji proizvodi, prema Danilu Kišu, prvenstveno paranoju. U svom kratkom delu ‘O nacionalizmu’ Kiš veli „Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma.“

Da li se slažete sa ovom kritikom ili ne nije bitno, ali je Kišova kritika nacionalizma odlično definisala stav onih koji nacionalizam smatraju zlom.

Dok sam živeo preko tokom raspada stare nam države uvek sam pokušavao da objasnim dva fenomena bivstvovanja daleko od rodne grude. Prvi je vezan za svaki dolazak u zavičaj. Dok se avion spušta ka Beogradskom aerodromu telo vam obuzima euforija. Osećate nalet endorfina i uzbuđenje koje se može porediti samo sa seksualnom predigrom. Neizmerno ste srećni čak kada je razlog vaše posete sahrana.

S druge strane tu je neminovni odlazak i brojanje dana i sati do povratka u ‘bolje sutra’. Mučnina koju sam osećao u taksiju svaki put na putu za aerodrom je poznata samo onima koji su ‘otišli’. O njoj se ne priča, ona se stoički trpi i često pokriva klimavim kosmopolitizmom. Ja sam tada sebe i druge lagao kako eto ja moram da idem. Ja sam ipak slobodan duh, avanturista i bre svetski čovek. Dok je u meni uvek samo čučao klinac kome jedino Beograd kao lokalitet nešto znači.

Kada sam odlučio da se surovo obračunam sam sa sobom seo sam i napisao na papiru šta želim. U tom haotičnom periodu života drug David iz Njujorka mi je rekao ‘sutra čim se probudiš uzmi papir i olovku i bez razmišljanja napiši šta želiš od života. Samo piši i ne razmišljaj.’

Prva stvar koja je zurila u mene sa papira je bila ‘želim da se vratim u Beograd’. U trenu je nestao kosmopolita, svetski čovek, pljuvač i cinik. Nađem se sa Davidom na ručku, bacim onaj papir na sto i besno procedim: „pa ja sam nacionalista.“ Mudri Dave se samo osmehnu i kaže nisi, ne brini, ti si patriota.

E sad nije šija nego vrat. Kaže ovaj nije, ne mešaj jedno i drugo. Patriotizam je uvek lokalnog karaktera i ono što ti osećaš je ljubav prema Beogradu, svojim prijateljima, porodici i srećnom detinjstvu. Izdvajaš pozitivne aspekte te sredine i njih promovišeš svuda kuda pođeš. Otvoren si, obrazovan, uspešan u svojoj karijeri i to je sve rezultat tog lokalnog podneblja koje ti nazivaš Beograd. Taj osećaj je tu kao emocija, dakle nekontrolisana i urođena. Nacionalizam je, s druge strane, ideologija koja mora da se utuvi u tintaru svakom nacionalisti.

Od te lekcije koju mi je Dave ispovedio kao njujorški patriota razlučujem ta dva pojma jasno i bez oklevanja. Sramota od nostalgije je nestala u momentu i moji planovi za povratak u ovaj predivni grad kreću od tog dana. Išao je preko Londona ali je 5 godina kasnije bio ralizovan.

Nacionalne države su tu do daljnjeg. Njihova snaga je neminovna i raspad Jugoslavije je odličan primer da etapa ljudskog razvoja gde je narod centralni element društva još traje. Od robovlasničkih dana, preko feudalizma i aristokratske diktature, ljudski duh se učaurio u nacionalne narative kako bi lakše izašao na kraj sa korumpiranim kneževima i carevima.

Samim tim i nacionalizam će dominirati političkim platformama gde će francuz i dalje biti francuz, a senegalac ostaje senegalac. Zato je bitno gajiti lokal patriotizam kao emotivni izraz prema mestu rođenja i pripadanju lokalnoj zajednici. Emocija nije ideologija, već neminovni izraz jedne ontologije. Dok ideologiju prihvataš, baštiniš, i odbacuješ, patriotizam te obuzima, kao strah ili ljubav.

Šta pokušavam da kažem? Da je patriotizam deo nas i da se ne treba od istog distancirati. Potrebno ga je prigrliti i koristiti kao pozitivan aspekt ličnog. Naročito ga je suludo ideološki analizirati. To je kao da ljubav prema detetu trpate u ideološke okvire. Patrotizam, kao lokalni fenomen takođe jasno prepoznaje druge patriotizme i gaji divljenje prema toj, suštinski istoj emociji. To je kao kad dva roditelja pričaju emociji prema svojoj deci.

Da li će se svet odreći nacionalnih država u budućnosti ostaje da se vidi. Eksperimenti poput Evropske Unije su na klimavim nogama jer članice, sve do jedne nacionalne države, ljubomorno brane suverenitet i nemaju nameru da se suštinski udruže kao na primer Sjedinjene Američke Države. Jasno je da se moderan čovek i dalje najsigurnije oseća u granicama svog stada i da je multikulturni projekat, za sada propao.

Zato nam ostaje da se manje bavimo nacionalnom ideologijom a više patriotskom emocijom. Tako ćemo napredovati sa lokala, što i jeste jedini održivi društveni napredak.

Korona je naš Život

Nisam pisao o koroni od mog svakodnevnog serijala koji je trajao dok je trajalo vanredno stanje u Srbiji. Taj sam period hteo zapisati kao hroniku jednog paničnog vremena kada smo morali u kuće do 17h a par vikenda smo ostali zaključani i čamili čekajući do ponedeljka ujutro. 52 dana skučenih sloboda i zarobljavanja osoba starijih od 65 godina u domove se završilo predlogom vlade u Skupštini 6. maja da se vanredno stanje ukine i neformalno proglasi pobeda nad nevidljivom pošasti.

Zaključak je uglavnom među građanima bio da je vredelo trpeti jer avaj COVID 19 je bačen na noge. Srbija i druge balkanske zemlje su među najboljima u Evropi po broju zaražanih i broju umrlih od tajnovitog virusa. Tabelu koja sledi sam sastavio poslednjeg dana vanrednog stanja.

1. Tabela zaraženih i umrlih u zemljama od interesa 6.5.2020. Izvor Vladimir Đukanović.

Svet je tada imao skoro 4 milona zaraženih i 250 hiljada umrlih. Što je 48 i 3,3 zaražene i umrle osobe na 100.000 ljudi. Kao apsolutnog evropskog šampiona imali smo crnogorske susede, ili braću, kako ih ko doživlja, sa 1,3 umrle osobe na 100.000 ljudi. Sve druge bivše republike su se kotirale solidno sa Srbijom koja je imala 2,9 umrlih.

Iako sam prezirao vanredno stanje, koje je u tom trenutku nekih 84 država na planeti uredno uvelo i ograničilo slobode svojih građana, rekoh kao ok, spašeni su životi pa Vladimire ćuti sa tvojim Sartovskim filozofskim tiradama.

Od tog momenta mere se opuštaju kod nas skoro na normalu, slično se odvija u susednim državama pa i u Evropi. Korona je na kolenima, ide toplo vreme koje će tek da je pridavi i život ide dalje.

U Srbiji se kreće na tekme, klubovi se pune, a društvena distanca se skuplja na tradicionalno ljubljenje sa svim i svakim pri svakom viđenju. Izbori, kao velika srpska svetinja, se uredno održavaju uz šokantnu pobedu vladajuće ekipice batica. Neki lekari skiče da se ne opuste sve mere ali šerpe i lonci su u Srbiji po ko zna koji put jasno uskliknule i poručile vladi da se u kućama više neće ostajati. Šerpe su već osnovno sredstvo za demokratsku borbu u Srbiji i vladari u zemlji nam već genetski imaju naštimovano progresivno uho za tu prelepu frekvenciju drndanja posuđa u znak protesta.

Tada je bilo jasno da ne želimo nikakve mere. Da, mi građani, nakon 52 dana u svojim domovima, smo jasno rekli koroni fuck off. Uostalom tabela sve govori. Zbunjena Evropa je gledala kako je dobila po tamburi u COVID tekmi i mučila se da objasni kako je to sumnjivi i lažljivi istok bolji u nečemu od svetog Zapada. Dok su italijani i španci nemo posmatrali apokaliptične scene iz svojih shiny brand new bolnica, isto su sa čuđenjem gledali uspeh male Crne Gore gde se ove godine na medicinu upisalo njih 36 od 102 kandidata. U prvom krugu punih 9 budućih lekara. Pa su u drugom morali standard da svedu na popunjavanje tiketa u kladionici da bi namakli ovu armadu budućih lekarskih đetića. Kako je to zemlja gde se u Srbiju trči zbog karijesa i čukljeva, izdriblovala pogani virus kao Mesi dete od 5 godina?

2.  Tabela zaraženih i umrlih u zemljama od interesa 1.8.2020. Izvor Vladimir Đukanović. 

Ajmo opet na tabele. Šta da vam kažem, ekonomista u meni često pobedi filozofa. Pošto su se nakon izbora u Srbiji predsednik i krizni štab setili da opet neke vanredne merice nisu na odmet, mladi huligani su u poštenom obračunu sa murijom jasno dali do znanja šta misle o tome. ‘Strašno’ nasilje se desilo na obe strane, politički igrači sa svih strana su urlali o propasti ovoga i onoga, naročito Srbijice koja eto propada već vekovima, a mediji su o svemu tome izveštavali na svoj već ustaljen polupismeni način. Mere su povučene u nanosekundi. On kao i dalje bi ali eto njegovi mu ne daju.

A đe su cifre? U svetu je danas 8,8 umrlih na 100.000 stanovnika. Tog maja ih je bilo 3,3 tako da danas imamo 2.6 puta više onih kojima nijedan virus ništa ne može za vjek vjekova. Zaraženih je skoro 18 miliona što je na 100.000 ljudi 228 bolesnih. Iz ovih podataka je jasno da korona piči svojom utabanom stazom. Nema leka i nema efektivnog načina da se širenje zaraze zaustavi.

Ajmo sada na drugi deo tabele gde sam ponovo izdvojio našu jugoslovensku braću od Vardara pa do Triglava. Red tabele je poređan prema pobednicima od 6. maja da biste jasnije videli ko je gde u večitom  šestokrakom derbiju bivših republikica nakon tri meseca ljutog okršaja.

Na čelo je izbila Hrvatska sa 3,6 preminule osobe i 126 zaraženih na 100.000 človeka. Slovenci, uvek strpljivi i najtiši od svih svetih jugo naroda, izbiše na drugo mesto sa samog začelja tabele sa 5,7 preminulih i 104 zaražena. Crna Gora sa vrha tabele, kako Jugo tako i evropske, pade na treće mesto gde joj Srbija diše za vratom jer oni imaju 7,6 a mi 8,2 korona pokojnika. Bosanci padoše na predzadnje mesto a Makedonci jedini u grupi napraviše teški belaj sa 23,4 preminule osobe.

Zaključak je da, ako verujemo balkancima (dakle ne), situacija i dalje pod kontrolom pored sve političko-medijske buke i besa. U Srbiji je danas u odnosu na 6. maj 2,8 puta više umrlih na 100.000 što se tačno gađa na svetskim trendom širenja COVID 19. Ali da li to možete pročitati u srpskim novinama? Naravno da ne jer naši novinari istaživanje rade samo na dnevnom meniju Kalinić kafane dok se dogovaraju koga će u sutrašnjem broju da ‘puknu’.

Pored kvantitavnih činjenica pred vama imam i direktan kvalitativan izvor sa infektivne klinike. Situacija je teška jer doktori i sestre padaju od umora radeći. Ali je pod kontrolom jer su medicinski protokoli već ustaljeni i ne menjaju se svaka tri dana po preporuci SZO kao na početku pandemije. Prijem pacijenata traje po 4 sata zbog enormne birokratije koja se unosi, ponovo po preporuci SZO. Osoba koja je moj izvor savetuje jedno: ako se simptomi imalo pogoršaju idite u bolnicu i strpljivo čekajte prijem. Ne junačite se kući jer kliničke slike kolabiraju preko noći. To je, po mom izvoru, najgori deo ovog virusa i tvrdi da skoro svakoga mogu da spasu ako dođe na vreme. Na moje zamerke da se dugo čeka na prijem usledio je stručan odgovor: jedi govna, ako ne možeš da čekaš 4 sata da sebi spaseš guzicu onda crkni. Jasno je koliko sam blizak sa datim izvorom.

Dakle dragi sugrađani, sve što čitate i slušate je samo ispolitizovana buka vlasti i opozicije im. Sramno koriste ovu tešku situaciju za političke poene i ako vam je muka od jednih i od drugih nemojte se osećati odbačeno jer i vlada i krizni štab i opozicija i mediji su i u ovom slučaju naši neprijatelji. Koronu hendluju lekari i sestre koji su u COVID bolnicama i niko drugi. Ni krizni štab ni potpisivači raznih peticija. Samo oni u skafanderima na 35 stepeni. Moj izvor je omršao jedno desetek kila pa me je na moju pohvalu ponovo prigodno nahranio. Koronu je preležao na klinici, na nogama među svojim pacijentima. Njegov prezir je uglavnom upućen prema određenim kolegama koji su na sumnjivim bolovanjima nedeljama.

Ostatak tabele su iste zemlje od interesa kao i u maju. Šta je tu interesantno? Prvo da su kinezi šampioni i da su u međuvremenu imali jednu preminulu osobu za tri meseca. U zemlji ljudskih prava i vanrednih građanskih sloboda to mora da je istina. Daleko su više ljudi pogubili zbog verbalnog delikta no što korona pokosi. Ako je tačno onda su američke optužbe da je Kina namerno pustila virus međ planetaše verovatno tačna.

Mi smo i dalje bolji i od Danaca i Nemaca koliko god oni likovali što im se Balkan ipak približava statistikom. Ne možemo da putujemo u svete zemlje iako smo podjednako okuženi. Ipak je balkanska korona gora i agresivnija od fine, šuškave i građanske zapadne koroničice. O Švedskoj, Britaniji, Španiji i Belgiji ne bih polemisao, brojke govore za sebe.

Dragi moji sugrađani, znam da smo svi sluđeni ovom situacijom i poplavom uglavnom poluinformacija. Ali cifre koje padaju kao kiša sa svih strana sveta su jasne. Korona se širi čitavom planetom. Leka i vakcine za sada nema. Vrućina joj ne može ništa. Umiru stari i bolesni. Totalna izolacija pomaže ali gura svet u neviđen ekonomski kolaps koji će ubiti više ljudi od korone. I to je to. Možeš politički da vrtiš priču u nedogled ali COVID 19 nema partijsku knjižicu. Pitajte Čedu Jovanovića (ako smete jer čovek ima neviđen forhend).

Šta da radi običan građanin? Da proveri svoje zdravstveno stanje i da ponašanje i lične mere prilagodi datom. Ako ste hronični bolesnik uradite sve da se izolujete. Nosite maske u zatvorenom prostoru i držite distancu. Možemo par meseci bez ‘gde si brate cmok cmok.’ Ostalo je u rukama veštice korone.

Napad na Političku Klasu

Dve noći za redom u Beogradu se protesti pretvaraju u šorku sa murijom. Uglavnom mlade bundžije su izašle na ulice revoltirani izjavom da će grad ponovo biti svedok policijskog časa tokom vikenda. Vlast je brzo taj kineski ‘predlog’ pustila niz vodu i uvela razne merice.

Stari dobri srpski narod, onaj isti koji je među prvima na planeti iz blatnjavog opanka goloruk krenuo u oslobađanje svoje svesti i telesa, opet je stao na crtu vlastodršcima. Instiktivno nepoverljiv prema svakoj vlasti i autoritetu, prema begovima, knezovima, kraljevima, premijerima i drugim koji sebe smatraju Bogom dani da upravljaju tuđim dušama, on se ponovo javlja. Ali koja je poruka?

‘Nasilne’ proteste osuđuju svi, od vlasti, do opozicije ‘prave’ ili ‘lažne’, do raznih javnih dušebrižnika i probisveta. Kao deco nemojte nasilje, ne treba to tako, bla, bla. Već se priča o stranim obaveštajnim službama, jedni o ruskim, drugi o britanskim. Premijerka kaže sve je to ekstremna desnica, ne daju predsedniku da reši Kosovo. E draga moja lezbijko ala lupetaš, sinoć je na ulicama bilo i članova tvoje zajednice koji očima ne mogu da te vide.  LGTB zajednica, koja jedva diše u Srbiji, u tebi je videla veliku nadu za poboljšanje svoga statusa, a ti se ponašaš kao da njih nema na protestima ni nema u životu. Sve je zamućeno teorijama zavere i drugim glupostima kojima se otklanja centralna poruka koja je prosta kao pasulj: mržnja prema političarima.

Srpski seljak već hiljadu godina mrzi političara. Seljak radi, političar globi. Seljak radi, političar škraba zakone. Seljak radi, političar škraba manifesta. Seljak radi, političar gradi kuću na Dedinju. Klasa lezilebovića i demagoga stolećima sisa i materijalno i duhovno iz svojih subjekata ne dopuštajući bilo kakav drugi društveni oblik jer eto, bez njih samo pustoš i anarhija.

Vuk Jeremić je dobio dandaru koja simbolizuje ovaj revolt. Preziremo te jer si političar. Trifunoviću puče tintara jer je postao političar. Đilasa su imaginarno prebili jer je takođe političar. Onaj mentol od Obradovića je verovatno sam sebe mlatio jer ni štrajk glađu a ni batine ne može da odglumi kao čovek. Vučića i Čedu, dva brata iza zatvorenih vrata, narod voli kao što se voli buđav lebac.

Čovekov instinkt za slobodom je ponovo probuđen u radovima Yuval Hararija, izraelskog profesora istorije, koji je svojim delima Sapiens i Homo Deus osvojio mnogo pratilaca širom sveta. Njegovi radovi u kros disciplinama kao što je istorijska arheologija imaju dosta noviu ideja ali jedno je njegovo centralno pitanje: da li je čoveku civilizacija donela dobro?

Svaki kontekst civilizacije je pozitivan. Tako nas uče od momenta kad progovorimo. Budi civilizovan, vidi ove necivilizovane, civilizacijske tekovine, itd. Čuti nešto o ovom pojmu u negativnom kontekstu je prosto nemoguće. Jer svet se jasno deli na civilizovane i divljake. Dobro=Civilizacija.

A šta je istorija civilizacije no sistemsko gubljenje slobode zarad benefita koje nam politička klasa servira kao progres?

Prvo smo imali robovlasnički sistem, pa feudalni, pa demokratiju, uz prelepe izlete u fašizam i komunizam. Svuda je osnovna ideja ista: mi vladamo, vi poštujete zakone koje mi propisujemo. Za uzvrat, eto malo religije, i buđav lebac. Mi vladamo, a vi radite. Za uzvrat eto malo nauke, i buđav lebac. Mi vladamo, vi marš u kuće zbog zaraze. Za uzvrat eto derbija, i naravno buđav lebac.

Zašto su baš ovi protesti, baš u Beogradu bitni za 21. vek? Zato što je ovo simboličan početak obračuna sa političkom klasom. Moja teorija je da je ovaj informatički vek doba obračuna sa onima koji nas guše 12.000 godina. Da na kraju ovog veka, ili ćemo biti čipovani robovi Matrix estetike ili slobodni ljudi koji su se vratili svom izvornom slobodnom bivstvovanju.  Tehnologija će nas dakle ili spasiti ili sahraniti za vjek i vjekova.

Harari nam na primer pokazuje da moderna arheologija slika drugačiju sliku o necivilizovanom čoveku. Nalazišta pokazuju da su se na primer u proseku ljudi u plemenskim zajednicama, kako muškarci tako i žene, bavili sakupljanjem ili lovom 2 do 4 četiri sata dnevno. Fama o mučnom i teškom životu praistorijskog čoveka je samo to – fama. Uostalom kada ste poslednji put videli lavove kako se muče? Tako da kad pomislite i na socijalistički san – 8 sati rada, 8 odmora i 8 razonode, shvatite da je to tekovina civilizacije kojoj je cilj samo kontrola subjekata. Osnovni politički cilj svakog političara, od Adolfa Hitlera do Mahatme Gandija je dakle društveno zarobljavanje subjekata i njihova kontrola putem državnog aparata. Samo se metode razlikuju a suština je ista. To da li ćeš dobiti pendrek preko njonje ili ćeš izgoreti u gasnoj komori dolazi od istog izvora: političke želje za vlašću.

Ja sam za razliku od drugih metuzalema oduševljen današnjim mladima u Srbiji. Mislim da su obrazovaniji, otvoreniji i bolji od nas starijih generacija. Ne trpe budale i do istine, putem svoje tehnologije, dolaze mnogo brže i objektivnije. Pa zamislite ove proteste pre 30 ili 40 godina. Država bi bila žrtva, a prebijeni i osakaćeni glavni krivci samo zato što su gladni slobode. Sada nas truju da su ovo neki provokatori, strani elementi, na šta se neki mojih godina i dalje zgražavaju. Ali klince baš zabole prebijeno uvce za priče o nekom marginalnom Nogu i šatro desničarima. Ne plaše se nikog. Ne slušaju nikog.

Čak i mediji u okruženju, poput smrdljivog Jutarnjeg, koji jedva dočeka da se nešto loše u Beogradu zgodi, jutros tvrdi kako su protestanti desničari, anti-migranti, anti-5G aktivisti, i čuj sad ovo, čak i oni koji veruju da je zemlja ravna ploča. Gospodo iz okruženja, koji ste svi redom čekali Aleksandrovu Jugoslaviju da vas oslobodi okova, gledajte ponovo kako se srpska deca prva dižu protiv trule političke klase i kako menjaju svet. Dok vi kenjate o vašim državicama i truloj Evropskoj Uniji ovde deca pokazaše ono što filozofija i političke nauke još nisu ni definisale: da nam sledi borba protiv najvećeg zla koje je čovek prokljuvio – politike.

Srbi i Demokratija

Jedan francuski prijatelj mi reče pre jedno deset godina da mi ovde na Balkanu živimo post- jugoslovenski sindrom – nismo se istrgli iz zagrljaja starog sistema a nikako da se ukačimo u novi, demokratski. Ovaj limbo traje i danas kroz površno razumevanje demokratskih procesa i sumnjičav stav prema svemu sem svojim uskim i često neobrazovanim političkim stavovima.

Kao što to često biva u Srba, nakon izbora svi slave, i pobednici, to jest SNS, i luzeri, to jest bojkotaši. U maniru Slobe Miloševića i njegovog bacanja na kolena NATO alijanse, oni koji su insistirali na ne izlaženje na izbore su uspeli da izgube sve, i Vračar, i Stari Grad, i Šabac, i verovatno Madagaskar, samo tamo da još provere da li je izlaznost 40% ili 42% i eto šampanjac može da poteče kao bujica.

Retki su oni među nama koji su u stanju da priznaju poraz, sportski iz istog izvuku pouku i upotrebe iskustvo u sledećem krugu političke borbe. Umesto toga proglašavaju se pirove pobede koje sa sobom donose samo nevolju. Stvaraju lažnu sliku o narušenim pravima onih koji su izgubili, samim tim dižu tenziju i temperaturu među istomišljenicima i eto potencijala za buduće nasilje i političku mržnju.

Oni koji su neuspešno organizovali bojkot su odgovorni za trenutnu sliku srpskog parlamenta. Sa malom izlaznošću su jasno podelili Srbiju na Beograd i ostatak Srbije. Ali su isto tako gurnuli sve beogradske opštine u ruke vladajuće stranke, i oduzeli sebi način da sprovode svoje ideje po tačkama u zemlji koje bi ostale u rukama opozicije.

Bojkot glasanja je kompleksan politički potez koji zahteva ujedinjenje čitave opozicije po svim ideološkim pravcima i ne dozvoljava ni najmanju grešku. Taj potez mora da ubedi građane da su izabrani političari tu bez narodnog mandata i svedu izlaznost samo na članove stranke i njihove kapilarne glasove. Jedino tako može da se obezbedi kritična masa koja će putem protesta nelegitiman potez pretočiti u nelegalan.

Jedan prijatelj iz nemačke ambasade mi je rekao da je dug put do pridobijanja međunarodne podrške za bojkot. A bojkotaši su ignorisali ovu činjenicu i jasne izjave Evropske Unije i SAD da se manu bojkota. Aleksandar Vučić je i dalje rado viđen sagovornik evropljana svih boja, od Orbana do Merkelove, i nije bilo jasno kako će šaka bojkotaške opozicije pridobiti međunarodnu podršku bez kojih je vaninstitucionalna politička borba pišanje uz vetar. Pa čak je i ludi Sergej to skontao i čuo poruke Evrope. Ali je bio kažnjen od strane svojih simpatizera koji su uzeli stvar u svoje ruke, ostali kući u nedelju i ostavili Glumca daleko ispod tričavih 3% korigovanog cenzusa. Koliko god da mi je lično nesimpatičan, njegovo urbano šešeljovanje bi bio benefit srpske skupštine, naročito sad kada je original takođe ostao ispod najniže crte u kosmosu.

Kada sam 2000. godine govorio da će demokratski oporavak Srbije od komunista prvo a od Slobe drugo trajati 50 godina iliti oko dve generacije, većina me je gledala kao da bulaznim. Kada sam govorio prijateljima da je demokratija uvek diktatura većine i da se često možeš naći na drugoj strani mislili su da se to ne može desiti u demokratiji već da je uvek izabrani neko ko je svima simpa. Kada sam govorio da je demokratija jedna kontinuirana muka koja je u stalnoj opasnosti da sklizne prvo u populizam a u najgorem slučaju diktaturu svi su euforično i naivno posmatrali promenu kao kraj istorije u Srba.

Šta je uzrok ovako idiličnog pogleda na demokratiju? Smatram da je u centru obrazovni sistem naše zemlje, naročito visoko obrazovanje. Pored centralne institucije Beogradskog Univerziteta kao nereformisanom, korumpiranom institucijom i gomilom privatnih kvazi fakulteta, naši mladi nemaju pristup obrazovanju koje bi ih potkovalo tekovinama demokratskih procesa u poslednjih 2000. godina. Prepisivanje, puškice, prodaja ispita i na kraju lažne diplome su bitni elementi fakultetskog obrazovanja, a to kako je Platon definisao demokratiju i upozorio na njene manjkavosti je nesuvislo blebetanje.

Staromodni profesori, nereformisani programi još iz doba komunizma kao i otvoreno tržište ispita stvorile su od Beogradskog Univerziteta fabriku onih koji nemaju klasično znanje i trening logičkog i dedaktičkog rezonivanja. Umesto da budu potkovani u osnovama društvenih procesa, studenti kapmanjski bubaju tupave tekstove koje onda netransparentno polažu u kabinetima intelektualnih patuljaka.

Tako da nije ni čudo videti armiju snuždenih opozicionara kako tumaraju Vračarom i Starim Gradom. Jednostavno ne mogu da veruju da im seljaci kroje sudbinu. Smatraju svoje stavove svetim kravama koje eto niko ne razume. Dure se, šatro odlaze iz zemlje i najavljuju kataklizmu Srbije. Samo zato što im niko nije predavao Platonovu Republiku gde su jasno definisani problematični aspekti demokratskog sistema. On je inherentno nestabilan i često na ivici tiranije. Šta ga sprečava da sklizne? Pa samo vibrantna, aktivna i oštra opozicija. Koje ne ostaje kući nego kao SNS, ide od vrata do vrata i blamira se.

Šta je to Rasizam?

Protesti u Americi ne jenjavaju već drugu nedelju i svetu je opet izložena ahilova peta američkog društvenog sistema – rasizam. Čitam razne komentare na šarolikim platformama i jasno je da mnogi ne razumeju šta je rasizam i koje su njegove suštinske konsekvence.

Rasizam je jedna od društvenih pojava za koju je svako uveren da tačno zna o čemu se tu radi. Neko kaže mrzim onog crnca, ili belca, ili indijca i eto rasizma u svojoj izvornoj formi. Ali filozofski je bitno definisati ovu pojavu, kako dijalektički tako i semantički kako bi se video devastirajući efekat ove pojave.

Ubistvo George Floyda se pokazalo kao kapisla koja je zapalila naciju i izvela protestante na ulice. On je očigledno bio osoba sa američkog društvenog dna, bez stalnog posla i često u sukobu sa zakonom oko sitnih prekršaja. I ovog tragičnog puta su ga panduri startovali jer je pokušao da zameni lažnu novčanicu od 20 dolara. Baš zbog lakoće prekršaja (u Srbiji vas neće juriti ako ste marnuli manje od 5.000din na primer) scena njegovog gušenja je još tužnija.

Dakle čovek bez posla, bez moći i sa društvene margine je opkoljen od strane 4 policajca i tokom nešto više od 8 minuta kolena na vratu ugušen pred čitavom planetom. Tu je srž rasizma, da je uvek uperen od strane moći ka nemoćnima. Samo oni koji drže vlast i moć mogu da budu rasisti i ugrade sistemski rasizam u politički sistem.

Komentari da su crnci u Americi rasisti jer mrze belce kao i belci njih pretstavljaju klasičnu zamenu teza gde se sama pojava fenomena opravdava, relativizuje i gura pod tepih. Kao eto mrzimo mi njih, ali mrze i oni nas. To ti dođe kao da mlatiš ženu svaki dan ali eto udari i ona tebe koji put pa dakle kakvo crno porodično nasilje, to je samo fer šorka gde ti izlaziš svaki put kao zasluženi pobednik.

U prošlom članku, koji je naišao na veliki broj čitalaca, vidim da naše ljude zanima tema ali da prirodno imamo slab pristup ovom društvenom zlu. Kao što smo videli, u SAD je rasizam vekovno utemeljen, od doba ropstva, preko ere ljudskih prava pa do savremenog doba gde crnci čine 6 puta više osuđenika po američkim zatvorima, gde su im plate niže za iste poslove i gde su gradovi i dalje getoizovani u duhu mračne segregacije. Brojke su tu i one nisu otvorene za interpretaciju. To je suština sistemskog rasizma, da je moguć samo u jednom pravcu – od moći ka nemoći.

To što neki reperi viču ubi belca i mrzim pandure je samo reakcija na stanje duha koji rasizam oblikuje u napetu društvenu atmosferu. Isti ti su od malih nogu ismevani, diskriminisani i hapšeni od strane moćnog državnog aparata koji štiti belog čoveka i njegov kapital. Gruba semantika koja se formulisala kroz rep i hip-hop je samo očajni vapaj koji ukazuje na delikatnost američkog rasizma i pretstavlja istančanu dijalektiku dubokog shvatanja problema. Kao što je naša epska narodna pesma uperena protiv gadnog turskog vazala, tako je i rep pesma samo krik za slobodom uperen protiv belog amerikanca koji drži sve poluge moći i kapitala.

U vreme turske vladavine srbi su prolazili veoma slične faze rasizma kao što ih crnci danas prolaze u SAD. Od ropstva, danka u krvi, do građana drugog reda, političkih prava i konačno oslobođenja. Naša epska poezija je jedna od najbitnijih svetskih baština baš zbog tog slobodarskog elementa i istančane dijaktike uprkos grube semantike. Svaki pokušaj da se ona danas uvrsti u nekakav rasizam ili diskriminaciju je ponovo zamena teza i jadan pokušaj istorijske revizije. Nisu turci ovde bili nikakvi poželjni prosvetitelji niti dobrodošli saveznici već brutalni, primitivni vladaoci koji su koristili sistemski rasizam da bi vladali ovom teritorijom i raspolagali resursima.

„Bože mili! Čuda velikoga!
Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne
I da druga postane sudija,
Tu knezovi nisu radi kavzi,;
Nit’ su radi Turci izjelice,
Al’ je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može,
Ni trpiti Turskoga zuluma;“

Početak bune protiv dahija je savršen primer. Ono što je gušenje George Floyda je u nas seča knezova. Kapisla koja je prelila narodnu čašu i dovela do Prvog Srpskog Ustanka je ista ona kapisla zbog koje danas gore američki gradovi. Jer onaj koji ti ubija decu, ili ih u magarećim bisagama odvodi od uplakanih majki, je simbol zla i svaki oblik borbe protiv takvog je ne samo opravdan, već je i moralni imperativ.

‘Gde knezovi nisu radi kavzi’ je paralela sa crnačkim elitama u SAD koje često ne čuju i ne vide patnju svojih siromašnih sunarodnika koji su na meti korumpiranih policijskih i političkih struktura. To što je Obama bio predsednik ne znači da je rasizmu došao kraj. Samo znači da promena ne može doći sa vrha, već mora doći sa dna i od strane onih koji su direktne žrtve. Kao deo establišmenta Obama nije uradio ama baš ništa na razgradnji sistemskog rasizma. Unutar demokratske stranke, koja uprkos svojoj retorici prstom ne mrda da suštinski poboljša društveni položaj crnaca, Obama je bio samo još jedan točkić u nepravednom sistemu. A njegov prethodnik, Bill Clinton, je utemeljitelj zakona three strikes and you are out. Naime treće krivično delo, pa i najmanje težine obezbeđuje mandatnu doživotnu kaznu. Muški crnci, koji imaju najmanji pristup advokatima i legalnoj zaštiti, su najčešće žrtve ovog drakonskog zakona koga bi se i Severna Koreja postidela.

‘Nit su radi Turci izjelice’ pak može da se protumači kao veliki jaz između bogatih i siromašnih u SAD koji je poslednjih 30 godina držao plate siromašnih na istom nivou dok su se elite basnoslovno bogatile. Opet su crnci nesrazmerno siromašni i često ih zaobilazi američki san čije čari sam i sam okusio. Dođe srbin u sred rata na Balkanu, dobije punu stipendiju, i završi na Wall Street-u vrteći pare američkih bogatih familija. Dok moji crni drugovi uglavnom vide Wall Street kao i prosečan srbin – na filmu.

Tako kada sledeći put sa Banovog Brda krenete da kudite crnce koji pale radnje setite se da poreklo vučete od robova. Ne poistovećujte se sa onim belcima koji brižno brinu o redu i sigurnosti, već sa potomcima roblja koje je izgradilo dobar deo toga što se danas ruši. Ni jedna radnja, kuća, crkva ili džamija nisu vredne jednog minuta nevinog ljudskog života. Naši su palili mnogo toga dok se ropstva nisu otarasili. Istorijski kontekst je bio opravdan i srpski plamen je tada jedini osvetljavao porobljena lica širom planete koja je nemo gledala kako se jedan mali narod bori za slodobu na život ili smrt.

‘Al’ je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može,
Ni trpiti Turskoga zuluma;’ su centralna tema svakog slobodarskog pokreta. Američki crnci još nisu smogli snage da se oslobode svog jarma. Pokušaji da se to mirno izvede nisu urodili plodom. Pokušaji da se izmešaju sa establišmentom su proizveli još goru situaciju. Samo da nađu nekog svog Filipa Višnjića da ih pogura pa da shvate da bez puške i plamena nema slobode. Burn baby burn.

Rasizam Krčka Ameriku

Crnac u Americi je isto što i Rom u Evropi. Građanin drugog reda koga zbog boje kože drugi gledaju drugačije, podozrivije i uplašenije. Problemi pri odrastanju, problemi pri školovanju, pri zapošljavanju guše ovu zajednicu koja za sobom vuče još i breme robovske prošlosti.

Pre par dana po ko zna koji put se ponavlja isti scenario. Policija zaustavlja crnca zbog minornog prekršaja, ovaj izlazi iz kola, nastaje koškanje, oni ga hapse i fizički onesposobljavaju ali u tom procesu ga lišavaju života. Ko nije živeo u Americi ne shvata koliko često se dešava isti scenario. Biti zaustavljen od strane murije kao crnac je ozbiljan rizik koji je pravi košmar za roditelje i rođake muške crne populacije. Zamislite da kada vam sin tinejdžer izađe sa drugarima ne brinete samo o mladalačkim glupostima, nego i da li će mu policija nauditi pa neretko i ubiti.

George Floyd je umro od gušenja nakon 8 minuta pod kolenom lokalnog belog pandura. Video snimci modernog doba ne dozvoljavalju da ovakvi zločini prođu bez posledica. Da se tragedija desila pre 30 ili više godina, policijski izveštaj bi naveo otpor hapšenju, ‘hrabri’ policajci bi zajapureni pokazali par ogrebotina i svi bi bili srećni što je ‘strašni’ crnja sklonjen sa ulica, pa i sa ovog sveta. Ovih dana teško je da se nešto radikalno desi na javnom mestu a da bar neka kamera ne zabeleži događaj. Tako smo i ovog puta bili svedoci hladnokrvnog ubistva jednog građana od strane respresivnog državnog aparata.

Teško je belcu opisati rasizam. Studirajući u Indiani, u srcu Amerike, imao sam prilike da vidim na šta to liči. DePauw University je mali, privatni, tradicionalno beli college u malom gradiću Greencastle, Indiana. Samo pola sata vožnje kroz nepregledna kukuruzna polja od glavnog grada Indianapolisa. Devedesetih je faks imao samo par procenata crnih studenata, i to kao rezultat federalnog programa Affirnative Action. Ovaj program je sistemski pomagao crncima i drugim manjinama da se lakše integrišu u obrazovne, kulturne i poslovne društvene procese u SAD. Učinio je mnogo za afirmaciju crnaca u poslednjih pedesetak godina koji je kulminirao izborom Barack Obame za prvog tamnoputog američkog predsednika.

Prvo što sam primetio je tenzija koja je mogla da se seče nožem i pakuje za poneti. Naime kada su u istoj sobi, učionici, sportskoj hali ili bilo gde drugo, bela i crna osoba koja se ne poznaju, ili slabo poznaju, stvaraju čudnu tenziju koju osećaju samo oni koji su se dovoljno kulturološki asimilovali u kolevci demokratije. Moć da se opuste u tim situacijama imali su samo malobrojni i češće su to bile žene. Muški su se uglavnom gledali kao ovnovi na brvnu.

Tada neobrazovan u rasnim odnosima zemlje u koju sam stigao sa 19 godina, bio sam naivno nesvestan dubine ovog problema koji je rak rana američkog društva. Svaku situaciju sam javno, pred svima prozivao upitkujući i jedne i druge koji im je moj. To je obično rezultiralo zbunjenim, nelagodnim odgovorima tipa ‘ma ok je sve’, ‘nije ništa čini ti se’, dok je nelagoda između mojih belih i crnih prijatelja rasla.

Ova tenzija je direktan uzrok usiljenog načina komunikacije između njih. Rečenice bi uzimale drugu formu kada bi se obraćali jedni drugima. Usiljene, nezgrapne forme su krasile njihove dijaloge a moje ismejavanje je bez takta stvaralo još smutljivije komunikacijske bisere. U pokušajima da ih opustim otvoreno sam ih čačkao oko rasne tenzije i nakon mnogo upitkivanja često uspevao da probijem led. Na kraju svakog ‘otvaranja’ shvatio sam ubrzo da belci i crnci žive u dve Amerike i da je segregacija takva da retko imaju prilike da se suštinski sretnu.

Segregacija nosi korene u pravnim temeljima SAD koje su decenijama bile nosilac ropstva u svetu. Legalna trgovina i eksploatacija ljudi je istorijski i pravni uzrok tenzije između amerikanaca drugačije boje kože. Tek je 13 amandman slavnog američkog Ustava, 1865. godine zakonom zabranio vlasništvo nad sapiensima. Ali formalizacijom slobode stvari se nisu bitno promenile. U većem delu Amerike, sem velikih severnih gradova, segregacija je i dalje zakon. Deca idu odvojeno u škole, u prevozu crnci sede u zadnjem delu, i u svakom aspektu života su ove dve grupe ljudi precizno podeljene. To doba, koje je trajalo od oslobođenja pa sve do 1965. godine je Jim Crow era. Naime segregacija je bila zakonom regulisana i brutalno sprovođena. Linčovanja, silovanja i ubistva su bili česta pojava na zatucanom Jugu i sve se to dešavalo na očigled čitavog sveta. Ovaj društveno-istorijski momenat SAD je mrlja za koju smatram da će u godinama koje dolaze izazvati i raspad same unije. Sa svakim obrazovanim crncem ide i saznanje o strašnoj prošlosti i sve manje onih koji pristaju na sistem koji i dalje baštini tradiciju segregacije.

Pored sve liberalizacije američkog društva veliki deo belaca i dalje gaji duboki mržnju prema crncima. Da je problem sistemski govore i brojevi zatvorenika u američkim necivilozovanim zatvorima.  Sa 665 zatvorenika na 100.000 građana Amerika je šampion u guranju ljudi iza rešetaka. Zatvori su brutalne institucije pod kontrolom bandi gde život ne vredi pišljivog boba. Te, uglavnom privatne institucije, su glavni lobisti iza drakonskih diskriminatorskih krivičnih zakona. Interesantno je da ovaj trend kreće 60tih godina i da je svake godine sve više zatvorenika. Dakle kako su crnci dobili puna zakonska prava, tako su krenule drakonske presude tako da je Amerika jedina zemlja na planeti gde možeš da dobiješ doživotnu robiju bez prava na pomilovanje za tri krivična nenasilna dela. Tri puta prodaš više od 100 grama vutre i ćao slobodo zanavek. Momci iza kojih su ključevi bačeni u bunar su uglavnom crnci.

Broj crnaca u zatvorima na 100.000 ljudi u odnosu na hispanike i belce.

Iz date tabele isijava rasizam. Brojke iz 2010. godine govore da je 2.200 crnaca u zatvorima na 100.000 stanovnika u odnosu na 380 belaca. Dakle skoro 6 puta više crnaca čami u zatvorima nego belaca. Zamislite da u Srbiji danas ima 6 puta više bošnjaka u zatvorima nego srba. Svi bi se, s pravom, digli na noge i razbucali takav sistem. Ali u SAD je to jednostavno nemoguće jer je krivična politika od 60tih na ovamo dizajnirana da targetira prvenstveno crnce i druge manjine. Interesantno je da su obe stranke, i republikanci i demokrate krivi za ovakvu situaciju. Bill Clinton, nije samo srpski krvnik, već i ona najgora vrsta rasiste u SAD: prikriveni južnjački belac koji tužnim očima sasluša svaku ucveljenu crnkinju. A onda joj porobi mušku decu i baci ključeve.

Naime Bill je insiprator, lobista i potpisnik drakonskog zakona ‘three strikes and you are out’ – tri udarca i ispadaš. Taj zakon kaže da ako te treći put zatvore zbog krivičnog dela, bilo kog, sudija je mandatno obavezan da te osudi na doživotnu robiju. Ovakve cirkuske zakone nema ni Severna Koreja koju američki političari sa gađenjem često komentarišu. Rezultat tog federalnog zakona je armija mladih crnaca koja neće ugledati slobodu do kraja života iako su počinili smešna i nenasilna krivična dela. U Srbiji na primer, ako te uhvate sa 100 grama vutre dobićeš prvi put vetovatno novčanu kaznu. Za drugi put verovatno uslovnu. I treći ćeš možda videti ćuzu na par meseci ali samo ako ti je advokat doktor Nestorović. Pa Darko Šarić će robijati desetak godina za tone kokaina koje je preterao širom sveta. U SAD čitave generacije mladih crnaca završe u zatvorima u kojima se ne rehabilituju već postanu okoreli banditi u sistemu koji podstiče nasilje i korupciju.

Ovakva politika je sistemski rasizam najgore vrste. I zato mi se uvek gadilo američko popovanje u oblasti ljudskih prava. Kada kinezi i ameri komentarišu tretman manjina bilo gde na planeti to je kao kad srpski političari pričaju o časti i poštenju ili crnogorski o čojstvu.

Američki gradovi ponovo gore zbog jednog mrtvog crnca. I treba da gore. Svako političko saborništvo crnaca u poslednjih 50 godina je uništeno u savezništvu duboke belačke države i belačkog podzemlja. Dva najveća lidera, Martin Luther King i Malcolm X, su brutalno ubijena čim je njihova politika počela da dobija obrise moćnih političkih organizacija. Obojicu je FBI pratio i prisluškivao godinama i vodio kao unutrašnje neprijatelje najvišeg ranga. Verovati da država nije imala ništa sa njihovim likvidacijama je isto što i verovati da srpska država nema ništa sa ubistvom Ćuruvije i Đinđića.

Da li će ovo biti ta kapisla koja će radikalno promeniti američku mapu rasizma ostaje da se vidi. Jedno je sigurno, ako ne ova neka druga tamnoputa varnica će sigurno zapaliti društveni požar koji neće moći da se ugasi. Jer istorija nas stalno potseća da imperije uglavnom lakše puknu iznutra no spolja. Burn baby burn.

Neoliberalni Ekonomski Model će Preživeti Koronu

Pre nešto više od 70 godina malo društvo se skupilo u prelepom švajcarskom selu Mont Pèlerin diskutujući ideje koje će postati društveni i ekonomski temelj sveta nakon Drugog Svetskog Rata. Na čelu društva su bili filozof i ekonomista Friedrich Hayek i ekonomista Milton Friedman. Ekonomske ideje kejnzijanskog modela, sa velikim državnim aparatom, visokim poreskim stopama i dubokim socijalnim elementom su te 1947. godine bile dominantne tako da je nova škola shvatila da su njihove ideje malog državnog aparata i slobodnog protoka ljudi i robe radikalne.

Ideje ovih mislilaca su nikle kao rezultat dva fenomena: ekonomskim podatcima koje su mnoge zemlje uredno pratile od početka veka kao i pojavom diktatorskih zatvorenih režima komunizma i fašizma. Prvi je ekonomistima dao dokaz, prvi put u istoriji, da slobodan protok robe i ljudi ima kao osnovni rezultat niže cene i kvalitetniju robu i usluge. Vekovima su ljudi sumnjali da je to slučaj ali podataka nije bilo da bi se teorija naučno testirala. Konačno su ekonomisti kao Friedman pokazali da se društvo brže bogati ako se konkurencija pojača do daske i države i regioni specijalizuju za ekonomske aktivnosti za koje imaju geografske i kulturne afinitite. Dakle bolje je da se šveđani bave proizvodnjom lososa i izvoze taj proizvod po svetu nego da svaka zemlja pokuša da svom tržištu obezbedi taj proizvod produkcijom. Specijalizacija i slobodna trgovina obaraju cene i povećavaju kvalitet robe i usluga.

Drugi razlog za brigu ovih tada mladih naučnika je bila pojava zatvorenih diktatorskih društvenih modela fašizma i komunizma. Pobeda nad fašizmom u tek okončanom svetskom ratu je bila slatka ali su liberalni mislioci razumeli da je rat lako mogao imati drugačiji ishod. Odmah su krenuli sa oštrom kritikom sovjetske diktature i bili među prvima koji su zapadu otkrili katastrofalne dirigovane ekonomske poteze komunističkih država. U to vreme je sovjetska industralizacija uz pomoć besomučne propagande davala impresivnu sliku hrabrog novog sveta i kapitalizam kao ideja je bio pred bankrotom. Mnogi zapadni intelektualci su žmureli pred gulazima, političkim progonima i drugim divljanjima komunističkih režima neretko ih smatrajući neophodnim zlom ka stvaranju boljeg i pravednijeg socijalističkog sveta.

Pod uticajem austrijskog filozofa Karla Poppera Mont Pèlerin društvo je krenulo u nemilosrdnu kritiku kako komunističke diktature tako i kejnzijanskih političara na zapadu. Popper i njegovo brilijantno delo ‘Otvoreno Društvo i Njegovi Neprijatelji’ su postavili filozofski fundament kritike nedemokratskih država i njihove istorijske neodrživosti. Hayek je te ideje pretočio u ekonomsku teoriju podržanu nizom podataka koji su se svokog meseca slivali iz raznih statističkih biroa koje su zemlje osnivale sa entuzijazmom. Informacije o BDP, trgovinskoj razmeni, deficitu i visini plata su davale jasnu sliku da demokratija nije samo čuvar individualnih prava već i najoptimalniji model bogaćenja jednog društva.

Dvadeset godina upornog rada i dokazivanja su ih doveli do 1970. godine i teške ekonomske i energetske krize. Inflacija, recesija i energetski rat su dovele svet do ivice ekonomskog ambisa gde je 2,2 milijarde ljudi od tadašnjih 3,5 živelo u ekstremnom siromaštvu. Dakle dvoje od troje ljudi na planeti su živeli u neljudskim uslovima. Postalo je jasno da komunističke zemlje na istoku i kejnzijanske zemlje na zapadu ne mogu da obezbede ekonomski prosperitet koje ljudi širom sveta zahtevaju.

Tada mali think tank Hayeka i Friedmana prerasta iz intelektualnog radikalizma u novu nadu bolje ekonomske budućnosti. Dolaskom na političku scenu Ronalda Reagana i Margaret Thatcher neoliberalizam konačno dobija politički vetar u leđa. Njihove ideje se rapidno pretapaju u državnu ekonomsku politiku i kreće era najvećeg ekonomskog razvoja u istoriji čovečanstva. Samo 19 godina kasnije raspada se Sovjetski Savez ekonomski samleven slobodnom trgovinom koju zapadne zemlje dovlače u svaki kutak planete. Coca Cola lagano ubija komunističku propagandu. Kina koja tog trenutka grca u siromaštvu i gladovanju menja pravac i prihvata neoliberalne ekonomske ideje privatnog biznisa i slobodne trgovine.

Rezultat tih tektonskih intelektualnih promena je svet u kome živimo danas. Roba sa raznih strana sveta je dostupna svuda tako sa smo u stanju da na telefonu kupimo gaće preko Aliexpressa koje nam posle nekoliko dana uredno stignu na kućnu adresu. Ali pravi uspeh ovog modela se ogleda u činjenici da je većina sveta izvučena iz pakla ekstremnog siromaštva. U 2019. godini oko 9% ljudi na planeti su živeli sa samo $1.9 dnevno što je granica ekstremne sirotinje. Za samo 50 godina, sa duplo više ljudi na svetu, tada radikalni ekonomski model je učinio da preko 90% nas na planeti živi dostojanstveno bez dnevne brige o preživljavanju. Ekonomski modeli su demonstrirali da će ovaj vid siromaštva biti eliminisan do 2030. godine. Obećanja Hayeka i Friedmana da će ekonomski kapitalistički brod podići sve zajedno, i bogate i siromašne, su se ispunjavala pred našim očima. Kritike koje su pljuštale sa svih strana su ostale nemoćne pred neumoljivim ekonomskim podatcima koje su sad već etablirani statistički biroi izbacivali nedeljno. Duži životni vek, pristup struji i čistoj vodi, nivo pismenosti širom sveta kao i pristup novim tehnologijama su rezultat slobodnog protoka robe i ljudi i formiranja slobodnih tražišta u mnogim oblastima.

Ali prve pukotine sada već neoliberalne mantre se pojavljuju tokom poslednje finansijske krize 2008. godine. Tog septembra sam bio u Londonu i vodio trejding desk fonda u kome sam bio partner. Dolazi 15. u mesecu i Lehman Brothers, jedan od giganata Wall Street-a kolabira u roku od nekoliko sati ostavljajući tržište u šoku. Na videlo izlaze milijarde bezvrednih obveznica koje su koruptivnim metodama izdate i predstavljale finansijsku bazu na staklenim nogama. SAD reaguju tog vikenda upumpavajući $700 milijardi u ekonomiju. Mnoge države slede dok se kritika neoliberalnog modela pojačava do daske. Eto vam vaših slobodnih tržišta, eto vaše nevidljive ruke. Ali uprkos svemu kriza se sanira uz mnoge ekonomske žrtve i slobodna trgovina nastavlja svoj marš kroz istoriju.

Moj odgovor na kritiku je jednostavan: ono što se pripisuje neoliberalnom modelu kao slabost je u suštini sama suprotnost ideji tog modela. Naime, iako mislimo da živimo u svetu slobodne trgovine istina je daleko od toga. Poslednja kriza je izazvana korupcijom među velikim investicionim bankama i njihovom polu-monopolskom položaju. Kao neko ko je radio u JP Morganu u srcu Wall Streeta svedok sam netržišnog ponašanja velikih igrača koji su usko povezani sa političkim elitama. Pritisci, ucene i mito su standardni repertoar velikih firmi u dobijanju velikih poslova. Evo primera. Radi se velika prodaja firme u Meksiku i firma sa Wall Streeta daje ponudu od $47 miliona. Lokalna firma daje ponudu od $11 miliona. Ne pominjem konkretna imena radi potencijalne odgovornosti o poslovnim tajnama. Firma sa nižom cenom prolazi kao što i dolikuje efikasnom ekonomskom modelu ali onda se u pogon stavlja Washington mašinerija. Ambasada u glavnom gradu Meksika kreće u akciju. Zovu se ministri i predsednik, daju se obećanja i provlače tihe pretnje. Nakon samo nekoliko dana telefoniranja tender se poništava i posao dobija velika američka banka. Da li su spustili cenu na $11 miliona? Naravno da nisu, cena ostaje zakucana na 47 milki i ne smanjuje se ni za cent.

Da li je ovo tržišna utakmica? I Hayek i Friedman bi bili zgroženi ovakvim potezima i ukazali da je baš ovakvo političko mešanje rak rana svakog ekonomskog sistema. Uostalom zašto neka mala srpska investiciona firma nije u stanju da se takmiči na Wall Streetu? Pa isključivo zbog političkih barijera postavljenih kako bi se konkurencija sputala a politički istomišljenici ekonomski zaštitili nepotističkim pozicijama.

Pored svih prepreka u vidu granica, carina, pasoša i zaštićenih industrija, neoliberalni model je nastavio da krči ekonomsku prašumu sve do sledećeg udara 2016. godine. Izborom populiste Donalda Trumpa američki glasač je jasno dao do znanja ostatku sveta šta misli o preseljenju radnih mesta iz SAD u manje razvijene zemlje. Trump je imao samo jednu poruku a to je: iskoristiću dominantnu poziciju Amerike da zaustavim globalizaciju. Rapidno ulazi u ekonomski rat s Kinom namećući niz visokih carinskih stopa koje povećanjem cena guše promet pa samim tim idu na štetu potrošača. Interesantno je da on to radi u odori desničara koji bi po definiciji morao biti blizak neoliberalnim idejama. Sami republikanci su se našli u nebranom grožđu gde propovedaju ideje slobodnig tržišta sa jedne strane dok podržavaju populistu koji štiti tržište levičarskim metodama. Baš ovaj ideološki haos pretstavlja opasnost po neoliberalni model jer se ne suprostavlja jasnim naučnim idejama već sramnom propagandom gde su činjenice bitne koliko i skandali kojima se predsednik SAD diči. Drugim rečima, politička populistička buka je samo smetnja u daljem globalnom privrednom napretku. Propagandom i lažima se progres izlaže nepotrebnom riziku.

Američka radna mesta jesu preseljena u druge delove sveta u poslednjih 40 godina. Lukrativne pozicije u proizvodnim pogonima su preko noći nestale u srednjoj SAD i našle svoj dom u udaljenim regionima Kine, Indonezije, Afrike i Istočne Evrope. Jeftina kvalifikovana radna snaga u drugim  delovima sveta jeste eliminisala ta radna mesta u SAD i drugim zapadnim zemljama, ali je otvorila mnoga u siromašnim državama gde je čitav jedan sloj ljudi isčupala iz ralja nestabilnog ruralnog života i uvrstila u kvalifikovanu radnu snagu sa redovnim primanjima. Možda je neki Amer izgubio dobro plaćeni posao u fabrici nameštaja, ali se zato par kineza preselilo iz udaljenih sela bez struje i vode i totalnog siromaštva u gradove koji nude obilje novih radnih mesta u drvnoj industriji.

I taman kada je Trumpova haotična politika počela da gubi na inicijalnoj snazi, početkom ove godine mali patogen zvan  COVID-19 stupa na scenu i volšebno zaustavlja naše ekonomske i društvene živote. Svet je brzo nakon izbora 2016. godine shvatio da su amerikanci uselili totalnog idiota u Belu Kuću. Predsednik slabog intelekta i nemoralnog pristupa društvenom životu se pretvarao u političku grešku koju su novembarski izbori morali korigovati. Ekonomija je uprkos lupetanju ovog klovna pre korone bila u rekordnom raspoloženju kako po pitanju istorijsko niske nezaposlenosti tako i po rekordnom nivou cena akcija na berzi. Ali virus prekida žurku i ekonomska pozornica se pretvara u haos.

Onda na scenu stupaju političari koji panično i bez dubokih analiza reaguju na virus. Priče o milionima mrtvih i kolapsu zdravstvenih sistema širom sveta unose paniku među birokrate i oni rapidno, poput domina koje neumoljivo obaraju sledeću u nizu uvode vanredne mere i zaustavljaju društveni i ekonomski život. Ne shvatajući da će duboka ekonomska recesija gurnuti stotine miliona ljudi nazad u ekstremno siromaštvo i samim tim uništiti živote mnogih kako ekonomski i zdravstveno, oni slepo prate poteze jedni drugih. U tom političkom slepilu je čak 84 država uvelo neku vrstu vanrednog stanja i grubo narušilo slobode svojih građana. Putnički sistem se stavlja pod katanac dok se restorani, pozorišta, bioskopi i škole zatvaraju. Kineski virus se rapidno širi svetom dok kineski političari čitav mesec kriju istinu o koroni i hapse svoje lekare koji neformalnim putevima pokušavaju da podignu uzbunu. Lokalna epidemija se zato širi svetom i postaje pandemija. Svetska Zdravstvena Organizacija, još jedna politička udruga, katastrofalno reaguje i ne konfrontira kineske komunističke vlasti već ih mesec dana moljaka za pristup zaraženom Wuhanu.

Jasno je da je ova kriza rezultat ne tržišnih disbalansa i finansijskih manipulacija, već neproračunatih političkih poteza aktera koji su se ponašali ne kao lideri, već kao ovce koje slepo prate ćoravog ovna niz provaliju. Politički, dirigovani faktor, od komunističke partije Kine, pa sve do demokratakih političara, sa usamljenim švedskim izuzetkom, je panično gurnuo svet u potencijno katastrofalnu ekonomsku depresiju.

Kriviti slobodan protok robe i ljudi na globalnom nivou za bilo koji aspekt korona krize je u najmanju ruku glupost. Proročanstva da će svet nakon COVID-19 pandemije biti radikalno drugačiji i da je globalizaciji došao kraj su kredibilna koliko i laprdanja baba Vange. Šta više ljudi će shvatiti da je potrebno još više povezivanja, još više slobode u ekonomskom i društvenom aspektu bivstvovanja sapiensa.

Ljudski progres je neumoljiv, i čoveku je od Poppera na ovamo jasno da su diktatorski režimi, kako desni tako i levi najveća opasnost za budućnost naše dece. Tako će se kineski komunisti nakon korone produbiti u svetu koji ih još više prezire i jasno krivi za nepotrebno širenje virusa. Predviđam da će komunizam u najmnogoljudnijoj državi na svetu kolabirati do 2040. godine i da ćemo se osvrtati na period korone kao početak kraja ovog prljavog režima.

A neoliberalni globalni sistem je tu da ostane. Tehnologija rapidno korača i doprinosi daljoj liberalizaciji protoka ljudi, robe i ideja. Softver prelazi granicu u nanosekundi u svom nastojanju da dalje olakša život i ubrza bogaćenje društva. Veštačka inteligencija je pomolila svoju glavu u poslednjih par decenija i sve rapidnije rešava probleme koji su se do skoro činili nerešivim. Uspeva da konsoliduje mnoštvo informacija i procesuira ih u sekundi, bez predrasuda, nepotizma i korupcije. Ljudi će nakon pandemije shvatiti da je politička klasa najveći rizik našeg daljeg progresa. Individualno liderstvo će biti stavljeno pod društvenu lupu i građani će se pitati šta će nam lideri koji jednostavno slepo prate jedni druge u needukovanim odlukama.

Tako da ignorišite razna pisanija o radikalnim promenama nakon korone. Svaka kriza donosi novi talas teoretičara zavera, gledača u pasulj i divan revolucionara. Njihove panične analize su relevantne koliko i publikacije za koje piskaraju. Kako se ljudi sve više edukuju pritisak za daljim globalnim slobodama će biti sve veći kao i uloga tehnologije u našoj svakodnevnici. Naša deca sigurno neće baciti svoje tablete i prihvatiti se motike. Jesu i biće mnogo globalnija od nas sa virusom ili bez. Za njih ostaje samo jedno pitanje: da li su nam političari potrebni nakon korone?