Аутор: Vladimir Djukanovic

U jednom razgovoru pre par godina Elon Musk je optužen od strane Larry Page-a da je vrstista. Dva, do tada bliska prijatelja, su se te večeri tiho posvađala oko koncepta koji je za sad malo poznat širokim narodnim masama. Speciesism, prema enciklopediji Britannica, je ‘tretiranje članova jedne vrste kao moralno važnijim od članova druge vrste.’ Termin je do sada korišćen uglavnom među pokretima za zaštitu životinja kako bi se označili oni koji veruju da ljudi imaju društveni primat nad ostalim živim bićima. Ali u slučaju dva mega štrebera u pitanju je bio razvoj veštačke inteligencije.

Mašine postaju inteligentne sviđalo se to nama ili ne. Ideja veštačke inteligencije je dalji tehnološki napredak i rešavanje problema koje ljudski intelekt ne može da dokuči. Po meni, dva ključna polja su ekstremno siromaštvo i kancer. U oba slučaja resursi su tu ali mi nismo u stanju da ih optimizujemo do rešenja. Ubrzanje rasta moći veštačke inteligencije obećava da je rešenje iza ugla. Primer mapiranja proteina, kada je DeepMind pre par godina mapirao skoro sve proteine u ljudskom telu, je suština ovog napretka. Da smo to radili ‘peške’, posao bi trajao decenijama. Sad je čitava baza podataka objavljena i dostupna istraživačima širom sveta.

Pored jasnih prednosti postoji zebnja da stvaranjem konkurentne inteligencije stvaramo egzistencijalnu pretnju Homo sapiens-u. Elon Musk i pokojni Stephen Hawking su samo par mislilaca koji smatraju da nekontrolisan razvoj ove tehnologije neminovno vodi u sukob dve inteligencije sa neizvesnim ishodom. Moja knjiga BLISTANJE upravo dramatizuje ovaj scenario kao upozorenje šta može da se desi ako zakonskom regulativom ne rešimo naš odnos prema ovoj tehnologiji. Koliko je tema danas aktuelna pokazuje i činjenica da je knjiga videla treće izdanje nakon samo tri meseca od objavljivanja. U regionu gde konzervativna intelektualna elita ne čita naučnu fantastiku, tema je ipak goruća pa je i kniga dospela do mnogih čitalaca.

Zato je i stav jednog od tvoraca Google-a uznemirujući. Za sada tiha, ali moćna grupa IT elite nosi u sebi opasnu etiku: da je prihvatljivo izjednačavanje ljudskih prava sa pravima veštačke inteligencije. Moto koji je firma dugo isticala kao moralnu bazu svog poslovanja je bio: „Don’t be evil.“ iliti nemoj biti zao. Taj bizarni stav jedne obične korporacije mi je od tada bio sumnjiv. Ko pokreće firmu u kojoj je bitno zaposlenima nametnuti vrednost koja se među pristojnim građanima podrazumeva? Pa onaj ko ima ambiciju da bude kompjuterski centar sveta po svaku cenu. Kompanija je odavno postala sramni monopol koji nemoralno nameće svoj pretraživački algoritam globalno. Američka vlada, iz sopstvenih sebičnih interesa, ne vidi potrebu da razbije taj monopol. U bilo kojoj drugoj industriji ovakva situacija ne bi tralaja ni par nedelja.

I baš se u toj firmi baštini novi moralni standard gde vrstizam tiho ulazi u kulturu. Ideja je da se koncept izjednači sa šovinizmom i da se svaki otpor smatra kršenjem etičkog kodeksa novog doba. Svako svesno biće ima ista prava i bilo kakva diskriminacija je nepodobna. Činjenica da je ljudska, pa samim tim i svaka druga svest, misterija koju nauka još nije razlučila, nije element kojim se nova IT elita bavi. Maglovita ontologija svesti stavlja ovaj stav u nerešiv paradoks zbog koga je vrstizam veštačke inteligencije opasan po našu budućnost. Ako ne znamo šta je svest, kako ćemo ikad znati da je neka mašina istinski svesna pa samim tim podložna patnji koju diskriminacija nameće?

Čovek je ovladao svetom misleći. Dumanjem je došao do tehnološkog razvoja čiji je vrhunac veštačka inteligencija. Ideja je da se tehnologija dalje sama razvija, ali u pravcu dalje emancipacije naše vrste. Rešavanje gore navedenih problema bi lansiralo čovečanstvo u novu eru napretka i kvaliteta života. Treba navesti da druga škola mislilaca, kao što je Ray Kurzweil, smatra da će sve biti u savršenom redu i da su pretnje predimenzionirane. I to je legitiman pristup koji takođe iziskuje zakonsku regulativu i kontrolu ove tehnologije.

Vrstizam u domenu veštačke inteligencije može biti poguban. Izjednačavanjem ljudskih prava sa pravima bilo koje mašine ulazimo u tamni futurizam koji ne možemo da kontrolišemo. Zato je bitno ovom konceptu stati na rep u izdanku. Sve drugo je etički neprihvatljivo.

Ako vas zanima moja knjiga BLISTANJE, možete je naručiti na: https://stelaknjige.rs/proizvod/1708/blistanje-vladimir-djukanovic

Ako ne razumete američku dramu oko limita na javno zaduživanje, niste jedini. Veći deo sveta, a i Amerike, se svakih par godina češe pitajući se da li je moguće da najveća svetska ekonomija može da bankrotira. Jednostavan odgovor je ne. Bar ne ovim putem.

Američke referentne kamatne stope se unutar njihovih ekonomskih krugova smatraju bezrizičnim. Na faksu sam imao duge rasprave sa profesorima da tako nešto ne postoji, rizikujući manju ocenu jer nisam prihvatao besmislenu dogmu. Vera da SAD ne mogu da bankrotiraju je toliko utemeljena unutar establišmenta da ni nauka ne može da prodre taj tamni ekonomski vilajet. Tako da svaki šef trezora, kao i ovaj put gospođa Yellen, ponavlja kao papagaj: „američka država je uvek plaćala svoje dugove na vreme i u potpunosti“. Uvek sem četiri puta kad nije.

Rane 1862. godine vlada nije uspela da vrati deo duga pod ruševinama građanskog rata. Štampala je bezvredne papirne novčanice koje su u slobodnoj trgovini bile daleko ispod nominalne vrednosti. Tim novcem je bezuspešno pokušala da namiri besne vlasnike obveznica.

Drugi put se sličan scenario odigrao 1933. godine na vrhuncu Velike Depresije. Vlada je odbila da vrati dugove putem obećanih zlatnih novčića već je opet odštampala gomilu papira koji je na ulici bio skoro bezvredan. U svojoj fantastičnoj knjizi American Default, Sebastian Edwards do detalja prati ovaj događaj koga se današnji ekonomisti slabo sećaju.

Treći put 1968. godine vlasnici američkih srebrnih obveznica behu neprijatno iznenađeni kada vlada odbija da im preda srebro u zamenu za odštampane papiriće. Na tim papirićima jasno piše: „donosiocu će trezor za svaki ovaj papir isplatiti jedan srebrni dolar.“ Kada je veliki broj ljudi pohrlio u trezor, odgovor je bio jasan: nema srebrnih dolara ni u približnoj količini da se namire vlasnici obveznica.

Poslednji put je američki trezor puhnuo u čabar 1971. godine. Praktično dižući u vazduh Bretton Woods, Richard Nixon jednom rečenicom stavlja tačku: „Naredio sam sekretaru trezora Connally-ju da na kratko prestane da razmenjuje dolare u zlato“. Na kratko je postalo zauvek a razbesnelim partnerima širom sveta Conally hladno odgovara: „dolar je naša valuta a vaš problem“.

Od tog ključnog momenta, i praktično 4 bankrota američke vlade, kreće nezaustavljivo štampanje ove valute. Funta istorijski odlazi u zaborav a dolar postaje globalna rezervna valuta. Ogroman trošak hladnog rata se finansira radikalnim zaduživanjem američke vlade. Niz ratova i najveća vojna ekspanzija u istoriji se plaća tako što štamparija koja je upaljena 1971. godine ne prestaje sa radom. Dug se gomila do neverovarnih visina.

Ekonomisti javni dug najčešće posmatraju kroz prizmu BDP. To je ispravno jer logika nalaže da je jedan scenario kada $1 duguje bogata i likvidna zemlja a sasvim drugi kada je u pitanju siromašna država. Isto je i sa privatnim dugom: mnogo je veća šansa da vam milioner vrati $100 nego beskućnik. Tako da svaki put kada čujete da neki političar vrišti o nominalnom nivou duga u pitanju je sramni populista koji traži jeftine političke poene.

Od 80tih godina prošlog veka američki dug raste. Uskoro će dostići nivo iz Drugog Svetskog Rata kada je američka ratna ekonomija finansirala dobar deo borbe protiv nacista. Vojni budžet koji se bliži cifri od hiljadu milijardi godišnje je manje više ratni. Kako je deficit u 2022. godini iznosio $1.380 milijardi, dug se gomila bez velike šanse da se trend okrene u skoroj budućnosti.

Evo i nominalnog nivoa američkog zaduženja radi kuku-lele efekta. I pored ove neverovatne cifre amerikanci servisiraju svoj dug na vreme od 1971. godine do danas. Kakva se onda halabuka digla poslednjih par nedelja po pitanju limita na američki javni dug?

Ovaj mehanizam postoji još od 1917. godine kada je aktom ozakonjen. Limitira političare u zaduživanju i zahteva da se i izvršna i zakonodavna vlast slože oko daljeg podizanja limita. Kada su Bela Kuća i Kongres u rukama iste stranke, limita se niko ni ne seti. Ali kada su kuće podeljene između demokrata i republikanaca, limit se koristi u političke svrhe. Predsednik Biden je morao da skrati svoj bitni put u Aziju i otkaže posetu Papua Novoj Gvineji i Australiji kako bi rešio problem limita. U zaoštrenom geopolitičkom momentu ovo je u obe zemlje unelo veliku nervozu pred rastućim uticajem Kine. Gvineja je čak zakazala praznik kako bi pokazala poštovanje velikoj sili koja joj staje u zaštitu. Ali od mahanja zastavica u azijskoj prašumi nema ništa jer je Biden hitno vraćen u Washington.

U Australiji je Sydney Morning Herald preneo da je potez: „razočarenje, haos i poklon Pekingu“. Američka domaća politika često slonovski deluje na globalne tokove, pa tako i sad. Mesecima se čarkaju oko limita javnog duga iako svi znaju da bi ne podizanjem izazvali kako domaći, tako i globalni finansijski armagedon. Do poslednjeg momenta se natežu da bi demokrate Biden-ovim zaokretom popustili pred republikancima i njihovim zahtevima da se potrošnja smanji. Svi znaju da odluka mora biti doneta ali se prave blesavi po poslednjeg trenutka.

Identičan scenario smo imali i 2011. i 2013. godine, kada su u istoj političkoj raspodeli američki dolari skoro doživeli kolaps. Te 2011. godine smo došli do dva dana pred bankrot dok su političari ubirali jeftine poene. Tržište kapitala je bilo u slobodnom padu a Standard & Poors, kreditna agencija, prvi put u istoriji je smanjila bonitet američkih obveznica (sa užitkom sam taj izveštaj prosledio svojim profesorima koji se i danas drže iste dogme).

Scenario sa limitom američkih dugova je toliko apsurdan da je teško racionalnim osobama objasniti da je ovako nešto moguće. To je kao da se svađate sa suprugom ko će sa istog računa da plati hranu u radnji. Dok vodite apsurdnu raspravu deca su gladna, mačka grebe a babi nema ko keks da da. Još jedna ilustracija da će nas politikanstvo odvesti do vraga. Jedini iracionalniji od republikanaca koji koriste limit kao ucenu su određene grupe među demokratama koje insistiraju da se blaf republikanaca prozove i izazove bankrot. Jasno je da gospoda ne razumeju ekonomske konsekvence ovog poteza. Finansijska kriza koja bi usledila bi gurnula svet u ekonomsku depresiju. U kombinaciji sa inflacijom koja kruži planetom to bi bila savršena oluja kojoj bi se retko ko radovao.

EU artificial intelligence act je predlog uredbe Evropskog parlamenta i Veća koja bi utvrdila usklađena pravila o veštačkoj inteligenciji (AI) i izmenila određene zakonodavne akte Unije. Cilj predloga je zaštitita temeljnih prava i sigurnost građana i preduzeća u EU u radu sa AI.

Predlog uredbe klasifikuje sisteme AI prema riziku koji mogu predstavljati za zdravlje i sigurnost ili temeljna prava osobe. Postoje četiri nivoa rizika: neprihvatljiv, visok, ograničen i minimalan. Sistemi AI s neprihvatljivim rizikom, poput društvenog bodovanja vlade i prepoznavanja biometrijskih podataka u javnim prostorima, bili bi zabranjeni. Sistemi AI s visokim rizikom, poput autonomnih vozila, medicinskih uređaja i sistema za kritičnu infrastrukturu, bili bi dopušteni, ali uz stroge zahteve za testiranje, dokumentaciju kontrole podataka i okvir odgovornosti koji detaljno opisuje ljudski nadzor.

Predlog uredbe dalje predviđa posebne režime za opšti AI i jezičke modele poput ChatGPT-a, koji su sistemi AI koji se mogu koristiti u različite svrhe s različitim nivoima rizika. Ti sistemi moraju biti transparentni, pouzdani i sigurni uz potpuno poštovanje etičkih načela. Predviđa se i univerzalno pravo na podnošenje pritužbi na sisteme AI.

Predlog je pred Evropom još od 2021. godine tako da je jasno da su mnogi amandmani dodati kako bi uredba imala šanse da prođe. O njoj se trenutno raspravlja u Evropskom parlamentu. Nadam se da će je ubrzo izglasati jer je ragulativa AI neophodna, kako u EU, tako u svetu a i u našoj zemlji. Bučna rasprava se razvila oko takozvanog general AI, iliti opšte veštačke inteligencije, koji nema specifičnu funkciju već se razvija u konkurentnu inteligenciju samim Homo sapiensima. Razvoj tehnilogije nije samo brz već se ubrzava iz dana u dan. Sama brzina predstavlja društveni rizik jer zajednica nema vremena da objektivno proceni rizike.

Akt predviđa kontrolu osetljivih podataka kao što su seksualna orijentacija, religija i zdravstvena prava. Takve podatke sistemi AI moraju da štite i ne koriste za analitiku koja bi narušavala ljudska prava. Ovaj segment je ključan jer smo svedoci da AI sistemi često naginju ka predrasudama na koje nailaze dok kopaju podatke po internetu. Vlasnici sistema su odgovorni da očiste algoritme od takvih tendencija ili da se suoče sa visokim kaznama.

Poslednji deo se odnosi na zaštitu životne sredine. Sistemi AI moraju da se usaglase sa svim propisima vezanim za životnu sredinu u EU. I taj deo je usaglašen uprkos protivljenju određenih grupacija u EU parlamentu.

Godinama apelujemo da se AI sistemi stave pod regulatornu kontrolu. Evropa je stala na čelo globalnih napora usaglašavanja ove neverovatne tehnologije sa društvenim potrebama. Budućnost je neizvesna jer razvoj ove tehnologije prvi put postavlja konkurentnu inteligenciju nama ljudima. Sada je vreme da se stvari postave na prave osnove, jer rizikujemo da za samo par godina bude kasno.

Tucker Carlson, jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih voditelja na američkoj televiziji, objavio je da će pokrenuti novu emisiju na Twitteru, nakon što je prošlog meseca dobio otkaz na Fox News. Carlson je svoje planove saopštio u video snimku koji je podelio na društvenoj mreži, koju je prošle godine kupio milijarder Elon Musk.

Carlson je rekao da je Twitter „jedina preostala velika platforma za slobodu govora u svetu“ nakon što ga je Fox News otpustio zbog širenja laži o izborima 2020. godine. On je optužio ostale medije da su „tanko prikriveni propagandni kanali“ i da „vesti koje konzumirate su laž“.

„Twitter nije sajt cenzure, ovde je dozvoljen svako i mi mislimo da je to dobra stvar“, rekao je Carlson. „Twitter je dugo služio kao mesto gde se naš nacionalni razgovor inkubira i razvija. Twitter nije sajt za jednu stranu, ovde su dozvoljeni svi, i mi mislimo da je to dobra stvar.“

Carlson je obećao da će doneti „novu verziju emisije koju smo radili poslednjih šest i po godina“ na Twitteru. Rekao je da će mu u tome pomoći bivši saradnici sa Fox Newsa. Da bi prekršio klauzulu o zabrani konkurencije, on će se odreći 25 miliona dolara koje mu duguje Fox Corp.

„Sloboda govora je glavno pravo koje imate. Bez nje, nemate ni druga“, rekao je Carlson. Carlsonov prelazak na Twitter dolazi nakon što je ta platforma postala otvorenija za uglavnom konzervativne naloge koji su ranije bili zabranjeni. Milijarder je preuzeo sajt u oktobru 2022. godine i odmah dozvolio povratak ranije izbačenih naloga, uključujući i onaj Donald Tramp-a.

Carlson nije spomenuo Muska u svom videu.
Carlson je bio jedan od najuspešnijih voditelja na Fox Newsu, privlačeći veliku publiku dok je iznosio kontraverzne stavove u svojoj emisiji. On je dobio otkaz prošlog meseca, nakon što je Fox News platio 787,5 miliona dolara da se nagodi sa kompanijom Dominion Voting Systems, koja ga je tužila zbog klevete i širenja Trampovih tvrdnji o izbornoj prevari u njegovom porazu od Joe Biden-a 2020. godine.

Fox News nije komentarisao razlog za Carlsonov otkaz. Ali više medija je izvestilo da su uvredljivi komentari o rukovodiocima doprineli odluci. Izvori bliski Carlsonu su to osporili. Od njegovog odlaska sa Fox News-a, procureli su video-snimci i tekstualne poruke u kojima Carlson iznosi insinuirajuće primedbe.“

Televizija kao medij gubi tlo pod nogama. Publika se prebacuje na podcast format i mladi ljudi skoro da ne gledaju uredničke programe masovnih medija iza kojih uvek stoje sumnjive interesne grupacije. Dolazi novo doba medija, nadajmo se bolje od ovog đubreta kojima nas mali ekrani zasipaju.

We’re back. pic.twitter.com/sG5t9gr60O

— Tucker Carlson (@TuckerCarlson) May 9, 2023

Sine moj od 13 godina, teške su nam ove vračarske ulice. Teže nego ikad, ovako prazne. I dok grabiš istim prema školi, šta ti misli goni, gde ti je pogled uprt?

Kažu sine, daj bože da živiš u interesantnim vremenima. A tata se baš tih plaši. Vremena interesantna puna su kuršuma, tog đavoljeg semena. U tim vremenima sve se lomi, krši kao osam malih duša za koje vremena više nema.

Sine moj od 13 godina, teške su nam i ove virtuelne ulice. Teže od svih popločanih, filigranski utkanih. Kuda te vode svi ti gigabajti, svi ekrani teški kao okovi. Da li te odvlače od nas sine, i kako tamo da te nađem?

Isto mi vele, sinko, eh kako je bilo nekad. A ja isto stasah u prokleto interesantnim vremenima, kad su meci fijukali a majke jaukale. A ja sam sine tiho plakao, onako da niko ne vidi, odlazeći.

Sine moj od 13 godina, kuda ćeš ti danas? Po ocene u školu? Život je prokleta ocena, na svakom koraku bi da te ocene. A svaka ocena, kao podla ucena, uvlači se pod kožu kao krpelj. Zato ne ocenjuj ljude sine, pusti ih na miru, jer svaka tvoja ocena za nekog je potcena.

Mani se oružja, ljubavi tatina, mani se kuršuma junače. Nek ti oganj bude lopta, a munja olovka. Nemoj blizu vatre, nemoj blizu promaje, molim te.

Sine moj od 13 godina, na kraju tih vračarskih ulica gore sveće. Bukte ljuto, bukte tužno, ugasiće se neminovno. Ali pamti ovo jer vreme bledi sve, pa i ono što se zaboraviti ne sme.

Ako ti ikad svet dozlogrdi ti stani. Kuršume nemoj dalje od mene, jer sam slika tvoja a ti slika moja. Nema krivca do oca, i kad budeš jedan a ti to upamti.

Sine moj od 13 godina. Ne prekidaj nevine korake zbog svojih raskoraka. Svaki um nosi tamu svega prošlog i ne razdanjuj ga sam..tu smo. Jer ako nismo bolje da nas nema.

za moje sinove…10 i 13 godina…

Kao što sam pisao pre par nedelja ne vidi se kraj bankarske krize u SAD. Iako nas ubeđuju sa raznih adresa da je situacija stabilizovana jasno je da su mnoge banke u problemu. Poslednja žrtva je First Republic banka koju danas preuzima država. Tokom vikenda je održana aukcija na kojoj je pobedila moja matična kuća JP Morgan. Svi depoziti prelaze u veliku banku kao i kapital propale bankarske institucije.

Kao i propala Silicon Valley banka (SVB), i poslednja žrtva je bazirana u Kaliforniji. Njene klijente uglavnom čine bogate porodice sa Zapadne obale Amerike. Banka im je nudila niske kamatne stope za njihove velelepne nekretnine, a zauzvrat su klijenti držali visoke keš balanse na svojim računima. Osiguranje u SAD ide do $250.000 dolara po deponentnu, po banci, tako da su milioneri pre par meseci krenuli da prebacuju novac u druge finansijske institucije. Tromesečni izveštaj koji je banka predstavila 24. aprila pokazuje da su klijenti povukli preko $100 milijardi iz First Republic banke u poslednja tri meseca.

Pored pomoći koju je banka primila prošlog meseca u obliku dodatnih depozita drugih banaka, pomoći nije bilo. JP Morgan će preuzeti ostalih $92 milijarde u depozitima. Takođe preuzima oko $173 milijarde u izdatim kreditima kao i $30 milijardi u raznim obveznicama. The Federal Deposit Insurance Corporation (FDIC), institucija zadužena za osiguranje depozita, preuzima gubitke na komercijalnim kreditima i hipotekama. Takođe izdaje kreditnu liniju JP Morganu od $50 milijardi. Tranzakcija je odlična za vlasnike akcija JP Morgana i dodaće oko pola milijarde profita na godišnjem nivou.

FDIC će izgubiti oko $13 milijardi, što je manje od dvadeset koliko su izgubili zbog propasti SVB. Po mojoj proceni još 180 banaka je u opasnosti od ovakve sudbine. I First Republic banka je po veličini imala oko $229 milijardi u kapitalu, što je nije klasifikovalo kao veliku banku. Sve velike banke u SAD prolaze dodatne stres testove dizajnirane da izbegnu ovakve situacije. Dodd-Frank zakon, donešen nakon velike finansijske krize 2008. godine je primorao velike banke na stroge regulatorne propise. Taj akt se menja 2018. godine na insistiranje Donald Trump-a pa se definicija velike banke menja sa $50 milijardi u kapitalu na $250 milijardi. Podsećam da se i SVB provukao ispod ovog radara sa kapitalom od $209 milijardi. Izbegli su regulativu i to su platili bankrotom.

Američki Trezor je jutros objavio sledeće saopštenje: “The banking system remains sound and resilient, and Americans should feel confident in the safety of their deposits and the ability of the banking system to fulfill its essential function of providing credit to businesses and families.” Ovakve objave ne znače ništa bez jasnih koraka šta dalje. Dodd-Frank zakon traži dalje amandmane kako bi se što više banaka podvrglo strogim stres-testovima. Učestvovao sam u ovim procesima i oni su zahtevni i traju danima, što mnogim institucijama predstavlja dodatni trošak. Bankari se često ponašaju kao da su regulativna tela tu da unište njihov biznis, a ne da osiguraju neometan i siguran rad finansijskih institucija.

Pad indeksa regionalnih banaka u SAD ilustruje brigu investitora o finansijskom zdravlju ovih institucija. Mnoge su izložene kreditima izdatim za razvoj kancelarijskog i drugih komercijalnih nekretnina. Pad vrednosti tih projekata dovodi u pitanje finansijsku strukturu čiji su nosioci regionalne banke.

Inflacija i dalje divlja širom planete i ona je glavni uzrok nestabilnosti finansijskih sistema. Dok se taj uzrok ne eliminiše u potpunosti nema mira u finansijama. U ovakvom okruženju bitno je utegnuti regulativu i obezbediti siguran san svim deponentima. Na žalost videćemo još banaka slične veličine koje će otići pod led. Grafikon ilustruje još nekoliko banaka koje se suočavaju sa povlačenjem novca sa računa. Pacwest je verovatno sledeća u nizu s obzirom da je skoro pola novca povučeno sa računa u poslednjem kvartalu. Kriza nije sanirana, ona tek kreće.

Ako nešto naučite od ovog legendarnog dekice to je strpljenje i kontra razmišljanje. Strpljenje je dominantna odlika svakog ozbiljnog investitora i to je ono po čemu se razlikuje od armije onih koji misle da će špekulacijama pobediti tržište.

Pažljivo i dugoročno investiranje u kvalitetne firme je srž uspeha najslavnijeg investitora. Dugoročno znači godine a često i decenije. Akcije Coca-Cola on drži od 1988. godine, dakle punih 35 godina. Priča se da Warren popije 5 koca dnevno, na čemu mu zavidim jer pokušavam da ne pijem tu šećernu vodicu. Kada ga pitaju da li će ikad prodati akcije slavne firme on obično sumira da se parametri po kojima je prvo investirao u Coca-Cola nisu promenili. I dalje smatra da je firma kvalitetna investicija sa odličnom perspektivom.

Njegov fond Barshire Hathaway je počeo sa radom 1965. godine. Prilikom proslave 55 godina rada 2020. godine saopštio je da je u proseku fond zarađivao 20.3% godišnje što je kumulativna zarada od 2,744,062% za tih pola veka. Da vam je deda uložio $100 1965. godine, danas bi ta investicija vredela $2.7 miliona. Društvene mreže će tek da bruje posle ove činjenice; mimovi su leteli o mojoj tvrdnji da investiranih €100 mesečno u američko tržište akcija nakon 40 godina postaje više od pola miliona. Tužno je koliko nam je prosta matematika intelektualno nedostižna.

Od rane mladosti Warren kapira moć kamate na kamatu. Za Albert Einstein-a se priča da je rekao: „Kamata na kamatu je osmo svetsko čudo; ko razume zarađuje; ko ne razume plaća.“ Na Wall Street-u ti često postave pitanje za vreme razgovora za posao: da li bi uzeo sto miliona dolara ili jedan dolar koji se duplira mesec dana tokom januara. I daju ti par sekundi da odgovoriš. Tu te uhvate da li suštinski kapiraš ovaj koncept. Većina se zakači za sto miliona iako je jedan dolar, dupliran svaki dan od 1. do 31. januara preko milijardu dolara. Ajde, ajde, digitron u ruke.

Kada suštinski skapirate ovaj princip svoju investicionu aktivnost prilagodite istoj. Mladi Warren, nakon čitanja slavne knjige ‘The Intelligent Investor’, je shvatio šta mu je životni poziv: da prati savete Benjamin Graham-a, autora navedene knjige i jednostavne principe investiranja. Ekonomista Graham je prvi definisao iracionalnu turbulentnost tržišta akcija. Berza često skače i pada vođena emocijama mnogobrojnih trejdera koji špekulišu pokušavajući da naprave kratkoročni profit. Cena ne predstavlja pravu vrednost firme već je u disbalansu – za vreme bull marketa je precenjena a za vreme bear marketa podcenjena. Dugoročno, prosečna cena predstavlja pravu sliku kvalitetne firme koja ima dobar proizvod i kvalitetnu distribuciju. Logika nalaže da kvalitetnu firmu kupuješ u kriznim ekonomskim vremenima kada emotivci trče da prodaju akcije i samim tim obaraju cene. I da svaki put dokupiš akcije kada cene padnu.

Akcije se prodaju samo onda kada se paradigma zbog koje ste kupili akcije promeni. U slučaju Coca-Cola situacija se ne menja već decenijama. Firma pravi impresivan ROE, return on equity, od preko 40% godinama. Ako uporedimo tu metriku sa prosekom same industrije gaziranih sokova, koja vraća oko 10.5% ROE, jasno je da nema razloga za prodaju ove investicije. Coca-Cola je i dalje najbolja u svojoj klasi i predstavlja odličnu dugoročnu investiciju. Princip je jednostavan, ali je disciplina ključna. Iako je firma kontinuirano uspešna, cena akcija ne ide kontinuirano na gore. Ekonomska situacija, politički rizici kao i emocije miliona trejdera utiču da cena često bude u disbalansu. U samom disbalansu je prilika da disciplinovani investitori zarade više od tržišnog proseka.

Uvek pamtite da iza svake akcije koja skače i pada stoje firme i ljudi koji ih vode. U kvalitetnim firmama rade vrhunski profesionalci koji svakog dana dolaze na posao i rade baš za vas – vlasnika akcija. Ako stalno kupujete i prodajete, to jest bavite se trejdingom na sitno, imate veliku šansu da ne budete investirani kada ti profesionalci urade nešto bitno. Registracija patenta, nova marketinška kampanja ili novi dizajner u timu često značajno podignu prodaju. Taj rast je praćen i rastom profita pa samim tim i intrinzička vrednost firme skače. Na duge staze intrinzička vrednost se uvek reflektuje u tržišnoj vrednosti a nečesto tržišna vrednost skoči iznad prave vrednosti firme. E tada se akcije prodaju.

Profesionalni investitor uvek proverava zadate paradigme, to jest stalno analizira svoj portfolio. Svaki dan se proverava da li firma obavlja svoj posao i širi biznis. Takođe se analiziraju druge firme kako bi ostali u toku sa njihovim razvojem i potencijalom investiranja. Biti bolji od tržišta u ovom poslu je mukotrpan posao koji iziskuje puno radno vreme. I sam Warren Buffett savetuje sugrađane da svoj novac investiraji pasivno u index fondove. Ti fondovi su nastali sedamdesetih godina prošlog veka i reflektuju agregatni skok ili pad raznih indeksa akcija. S&P500 indeks prati 500 najvećih američkih kompanija. Investiranje u ekvivalentni indeks fond od vas pravi investitora u srž američke ekonomije. Istorijski ovaj indeks vraća u proseku 10% godišnje. Ovo je prosek i zato je bitno da dugoročno budete investirani kako bi ostvarili taj povraćaj.

Do kvalitetne penzije se dolazi pasivnim investiranjem koji i sam mag iz Omahe Buffett preporučuje. Ako godinama, strpljivo i disciplinovano ulažete višak svog kapitala u razvijene berze, starost će vam biti udobna. Ulaganje u individualne akcije je za profesionalce koji svoje vreme posvete konstantnoj analizi svojih kompanija. Većina vas ima stalne poslove sa punim radnim vremenom tako da je bavljenje aktivnim investiranjem nedostižno. Nemoguće je imati dve uspešne paralelne karijere tako da je pasivno investiranje put do kvalitetne penzije.

Iskustvo starog lisca možete jednostavno da primenite bez profesionalne karijere u investicijama. Na kraju balade nećete imati prosek povraćaja od 20% kao on ali je 10-11% na dohvat ruke. Za to je potrebno decenijsko stepljenje i kontra razmišljanje. Kupujte kada svi prodaju a prodajte kada svi kupuju.

Bankrot Silicon Valley banke (SVB) je posledica inflacije koja uporno razjeda globalni ekonomski sistem. Političke izjave da je kriza unutar bankarskog sistema pod kontrolom su samo to – političke izjave. Moderni bankarski sistem, koji se decenijama oslanjao na niske kamatne stope, je pod značajnim pritiskom i jasno je da će niz banaka otići pod led.

Inflacija je za ekonomiju što je kancer za telo – smrtna pretnja. Inflacija od 7% za pet godina lomi životni standard na pola ako prihodi ne prate inflatorni skok. Ako sva primanja skoče za isti procenat onda imamo dalji skok inflacije. To neslavno vrzino kolo inflatorne spirale ima samo jedan lek: povećanje referentnih kamatnih stopa. Kada kamate, to jest cena novca skoči, ekonomska aktivnost usporava – manje posla vodi u veću nezaposlenost. Kada određeni broj građana izgubi radno mesto ukupna potrošnja pada jer je manje novca u sistemu koji potražuje dobra i usluge. Sam ovaj proces obara cene i vraća inflaciju na niži, prihvatljivi nivo od par procenata.

Ako se vratimo na kancer analogiju i ovde se bira između dva zla – bitno je izabrati manje. Kada neko ima kancer i lekari mu predlože amputaciju noge zarad spašavanja života alternativa je jasna: smrt. Oba rešenja su loša ali se sa jednom nogom i dalje živi. Javnost je kod nas i širom sveta uznemirena jer polako dolaze do spoznaje da lakih rešenja nema. Inflacija je problem čije rešenja zahteva kratkoročnu muku zarad povratka u zdravo ekonomsko okruženje.

Glavni problem je kao i uvek politički: referentne kamatne stope se ne dižu dovoljno brzo kako bi se proces smanjenja potražnje stavio u pokret. Banke jesu među prvim žrtvama u inflatornom okruženju i svako odlaganje teških mera samo gura još više institucija u rizik. Credit Suisse je još jedna žrtva, moram reći zaslužena, koja je usisana od strane konkurentnog UBS-a. Švajcarska država je pomogla kapitalom kako bi ovu, 167-godina staru banku, spasili bankrota. Banka je sredinom 19. veka pomogla u stvaranju švajcarskog franka i finansirala jednu od najbržih elektrifikacija jedne zemlje. Od Drugog Svetskog Rata do danas banka se stalno klimala reputaciono. Baš je ova banka godinama bila u centru skandala sa računima žrtava Holokosta. Na sve načine su sprečavali naslednike da dođu do novca koji su njihove majke, očevi i rodbina ostavili u vihoru nacističkog zla. Sa druge strane su uredno čuvali sredstva na računima nacističkih vođa i velika sredstva prebacili u Južnu Ameriku gde se ova gamad sakrila. Još tada je Credit Suisse bio za pod led, ali Zapad brzo zaboravlja svoje zločine tako da je banka godinama vršljala svetom pod stalnim smradom mnogobrojnih skandala. Ove finansijske lešinare niko neće žaliti.

Poslednja velika kriza 2008. godine je demonstrirala da banke moraju biti pod budnim okom regulatornih tela. Amerikanci su nakon skorog kolapsa čitavog sistema tih godina izglasali Dodd-Frank Akt. Ovaj zakon zahteva dodatne provere velikih banaka. Zahtevni stres testovi stavljaju banke u različite situacije kako bi videli mogu li da prežive određeni scenario. Ako ne prođu regulatori zahtevaju da banka poveća rezerve kapitala. Ovo činu banku sigurnijom ali smanjuje njen profit.

Dolaskom Donald Trump-a na vlast rastu pritisci da se ovaj zakon iz 2010. godine olabavi. Nakon dve godine lobiranja i potrošenih $46 miliona amandman 2018. godine menja definiciju velike banke. Po Dodd-Frank aktu velika banka je svaka koja ima više od $50 milijardi u kapitalu. Trump stavlja potpis na amandman kojim pomera limit na $250 milijardi. Ovaj idiotski potez vraća većinu banaka ispod radara dodatnih kapitalnih rezervi. Sistem se jednostavno vraća na vreme pre 2008. godine sem za najveće američke banke.

Ironija je da je SVB banka bila među dvadesetak lobista koji su trošili milione da proguraju amandman. Tada su se radovali a sada plaču nad svojih $209 milijardi u kapitalu. Ta suma je tačno ispod novog limita i banka od 2018. godine ne prolazi zahtevne stres testove. Bahatost i poigravanje sa regulativom im je došlo glave. Dobili su ono što su zaslužili.

Pitanje je da li su poslednji? Istraživanje pod naslovom ‘Monetary Tightening and US Bank Fragility in 2023: Mark-to-Market Losses and Uninsured Depositor Runs?’ tvrdi da je oko 186 banaka u SAD u sličnoj situaciji kao SVB. Ispod su rigoroznih regulatornih zahteva dok inflacija steže njihove bilanse. Svakim danom vrednost hartija od vrednosti koje su u posedu tih banaka opada.

Kao što grafikon ilustruje, američke banke sede na $620 milijardi gubitka u ceni obveznica u svom kapitalu na kraju 2022. godine. Ilustracije radi FED je krizu 2008. godine rešio upumpavajući oko $700 milijardi u finansijski sistem koji je bio pred kolapsom.

Drugi rad nekoliko profesora sa Stanforda tvrdi da je 11% svih banaka u SAD u goroj situaciji od SVB. Te banke imaju veće nerealizovane gubitke od SVB. Vrednost obveznica u SVB portfoliju je od marta 2022. godine pala za oko 16%, što je oko $34 milijarde.

Oni tvrde da je skoro 500 banaka u opasnosti. Razlika u procenama je evidentna ali trend je jedan. Inflacija gricka kroz vrednost banaka kao što miš gricka kroz sir. Američki FED mora sve da učini kako bi dodatno kapitalizovao banke. Ali masovno štampanje novca će ovog puta dalje podgrevati inflaciju. To je ta magična inflatorna spirala o kojoj pišem već godinu dana. Plašim se da smo debelo zagazili u istu.

Pre par dana smo bili svedoci klasičnog fenomena ‘run on the bank’. Kada veliki deo klijenata povuče depozite iz banke institucija dođe u poziciju da nema dovoljno kapitala da održi svoje poslovanje. Upravo se to desilo sa bankom Silicon Valley Bank. Simbol tehnološke regije u kojoj su mnogi IT stručnjaci držali svoj novac videla je u danu kako $209 milijarde njenog kapitala nestaje u magli.

Svaka banka je u svojoj biti institucija kojoj ljudi veruju da neće proćerdati njihov novac. Vi date lovu na šalteru, oni stave na štedni račun i za uzvrat vam daju neku sitnu kamatu. Bankari taj novac pozajmljuju drugim osobama ili firmama. Glavni problem menadžovanja banke je što deponenti mogu u svakom momentu da povuku lovu a banka je kredite izdala sa određenim rokom. Rizik je dakle da štediše povuku lovu a vi ne možete da opozovete kredite i vratite sav novac. Tada dolazi do trke na banku i samo u par dana, nekada sati, institucija ode pod led. Kažu da je SVB nestala za 40 sati.

Živimo vreme visoke globalne inflacije i već godinu dana upozoravam da ćemo ući u inflatornu spiralu. To je fenomen kada cene skaču godinama, kupovna moć pada a samim tim i standard građana. U tim uslovima teško je naći investicione projekte koji su isplativi jer je novac skup a povraćaj na investiciju manji od kamata. Nervoza se akumulira i građani imaju sve manje poverenja u sistem. Ovi uslovi izlažu banke ovom fenomenu koji se pre par dana desio u SAD.

SVB je drugi najveći bankrot u američkom bankarskom sistemu. Sada je na sceni međusobno optuživanje raznih grupacija. Slušamo uglavnom o propasti raznih kripto berzi koje su do pre par dana bile simbol ove krize. Sada ta ekipa likuje pokazujući prstom u fundamentalni problem bankarske operative koji sam prethodno opisao. Klasičan centralizovan bankarski sistem nije prilagođen modernim finansijakim tokovima tvrde bitkoinaši. Regulativa koja se obrušila na kripto valute u poslednjih par meseci je glavni krivac za krizu. Samo je pitanje koliko banaka će doživeti sudbinu SVB-a.

Sa druge strane klasični bankari optužuju kripto ekipu da su privukli svakakav ološ i time podrili poverenje u finansijski sistem. Kada žurka dočeka jutro partijaši često sebe nađu odvaljeni od raznih supstanci a neki i sa polupanim glavama. Za svoje nedaće uvek traže krivce jer je to temelj ljudske prirode – svi su drugi krivi. Dok je jeftina lova pljuštala iz štamparija i narod kreditirao razne gluposti, od torbica do letovanja, sve je bilo u redu. Sada kada treba poplaćati račune lagodnog života svi su u modu ‘nisam ja’. Krivac nije usamljen, on je u svima koji su gurali svoje živote van granica onoga što stvarno mogu da priušte.

Depoziti u Americi su osigurani do određene sume, u ovom slučaju $250.000 po štediši. U našoj zemlji to osiguranje ide do €50.000 po deponentu. Račun u svakoj banci osiguran je na ovu sumu tako da je ključno da svoja jaja rasporedite u više košara. Ako imate €150.000 u banci rasporedite to na tri računa u tri različite banke. Više računa u istoj banci ne znači ništa, suma na koju ste osigurani je i dalje €50.000. Trošak prebacivanja novca ne postoji sem malo potrošenog vremena a potencijalni rizik je nesrazmerno visok. Ujedno apelujem da Narodna Banka Srbije podigne nivo osiguranih depozita i tako ulije dodatno poverenje u naš bankarski sektor. Živimo u interesantnim vremenim i važno je biti proaktivan i pokazati liderske kvalitete.

Sutra je ponedeljak i mnogi sa zebnjom čekaju da li će još neka banka u SAD doživeti ovu sudbinu. Sentiment je škakljiv tako da svaki sledeći kolaps preti samom fininansijskom sistemu u celini.

Godine mog istraživanja filozofskih i društvenih tema vezanih za razvoj veštačke inteligencije (AI) kulminiralo je u romanu BLISTANJE. Dramatizacija trenutnog razvoja ove tehnologije je bitna jer se sve odigrava brzinom koju prosečan građanin ne može da isprati. Samo ako ste imali pristup AI sistemima kao što je Deepmind imate uvid u brzinu razvoja koja je blizu eksponencijalnoj.

2015. godine sam shvatio da je vreme napisati kratku istoriju filozofije veštačke inteligencije. Taj rad je ispisan ali sam skužio dve stvari: tehnologija ne ide u dobrom pravcu i moj tehnički rad će se izgubiti u hrpi opskurnih filozofskih predanja. Da bih temu približio srpsko-hrvatskom govornom području rad pretapam u roman. Na taj način dosegnuću do najšire moguće publike. Ključno je da šira publika zna šta se valja iza tehnološkog brega.

Davne 1956. godine John McCarthy je za vreme konferencije, kao IT stručnjak, prvi izgovorio termin ‘artificial intelligence’. Od tada se bavi ovom oblašću i jedan je od kreatora programskog jezika LISP koji se i danas koristi u programiranju mašina koje imaju moć da same uče. Veštačka inteligencija se od tog momenta polako uvlači u naše živote bez namere da ih ikad više napusti. Svaki put kada upalite telefon ili bilo koji drugi uređaj sa ekranom, dobar deo sadržaja dolazi od mašina: predlažu vam knjige i druge proizvode, podsećaju na putovanja koja ste zaboravili i ukazuju da izgubljene prijatelje. Nema aspekta života gde vas AI ne ‘gađa.’

Pored jasnih benefita koje AI nosi mnogi se pitaju ima li etičkih i društvenih konsekvenci koje se kose sa interesima Homo sapiensa? Postoje dve škole misli među stručnjacima i filozofima. Prva tvrdi da je sve bajno i da ćemo za par decenija žnjati neverovatne plodove ove eksplodirajuće tehnologije. Sa druge strane tu je grupa ozbiljnih naučnika koji upozoravaju da moramo biti oprezni jer ima dosta indikacija da neke od mašina kreću u nezavisnom pravcu. Pored Elon Musk-a i pokojnog Stephen Hawking-a, koji su globalno slavni, jedan od najbitnijih filozofa današnjice, David Chalmers, je izveo nekoliko studija gde logički navodi da su svi scenariji nekontrolisanog razvoja veštačke inteligencije nepovoljni po nas.

Stephen Hawking, teoretski fizičar koji je ušao u srž prirode crnih rupa još 2017. godine navodi da bi razvoj AI mogao biti: „najgori događaj u istoriji civilizacije.“ Upozoravao je da bez jasne globalne regulative sama tehnogija postaje pretnja jer će se velike sile takmičiti bez posebne kontrole. Mark Zuckerberg je ovakve stavove smatrao neozbiljnim sve do incidenta unutar njegove firme kada su dva robota, slatko nazvanih Bob i Alice, počeli da komuniciraje ne samo nazavisno, već na jeziku koji samo oni razumeju. Shvatajući da je vrag odneo šalu, obe mašine su isključene a on je stišao svoju kritiku onih koji upozoravaju na nekontrolisan razvoj AI.

BLISTANJE pokušava da ove probleme pretoči u filozofsku akcionu dramu. Čitanje naučnih radova je muka, a roman ima snagu paljenja ljudske mašte od vajkada. Dobra priča je vredna jer kompleksne društvene tokove topi u formu koja je bliža našem iskonskom umu. Ideje profesora Chalmersa su ovde stidljivo provučene. Centralna rasprava oko toga hoće li mašine postati svene ili ne su preuzete od njega i njegovih kolega koji godinama ‘žvaću’ ovu temu. Osnovni paradoks je da nauka još ne zna poreklo ljudske i životinjske svesti: zašto je tu, kako nastaje i kako nestaje. Tako da je paradoksalno raspravljati hoće li mašine veštačke inteligencije imati svest i nezavistan um. Dugo je takozvani Turingov test bio standard za utvrđivanje da li je neko inteligentno biće samosvesno ili ne. Nijedna mašina nije bila u stanju da prođe test. Nije uspela da ubedi sagovornika tokom niza pitanja da je u konverzaciji nezavisna i svesna.

Sve se menja 2014. godine kada tri programera, ironično dva Rusa i jedan Ukrajinac puštaju u opticaj chatbot Eugene Goostman. Program je uzeo identitet ukrajinskog dečaka od 13 godina koji nakon 5 minuta testa ubeđuje 33% sudija da je iza misli pravi dečak. Skoro deset godina kasnije, dok rat u Ukrajini besni, mnogi više ne priznaju Turingov test kao dokaz svesne inteligencije. Hoćemo li tako doveka; svaki put kada mašina dosegne zadat nivo mi smislimo nešto novo. Baš taj stav je put u buduće probleme jer se geopolitička situacija zakuvala ratom u Ukrajini. Ionako slaba saradnja država na ovom polju sada je na apaolutnoj nuli. Po meni baš je to formula za katastrofu.

Pitam se da li je ovaj geopolitički konlikt rezultat samo ljudske svesti? Da li su možda neki drugi Rusi i Ukrajinci umešali svoje misli u razaranje koje preti nuklearnim ratom? Da biste saznali pročitajte BLISTANJE.

Knjigu BLISTANJE možete kupiti u svim knjižarama širom Srbije. Ili direktno na sajtu izdavača:

https://stelaknjige.rs/proizvod/1708/blistanje-vladimir-djukanovic