Ekonomija Udara U Zid Nelikvidnosti

Nelikvidnost u srpskoj ekonomiji je sve izraženija. Oseća se ozbiljan nedostatak novca koji se konačno, u poslednjih par meseci prelio i u građevinski sektor.

Uspešan paket ekonomskih mera vlade Republike Srbije od prošle godine je odradio svoje. Na žalost, pandemija COVID-19 virusa je u punom jeku. Prošlog proleća smo mislili gotovo je na leto, pa na jesen, a eto prođe i zima a zaraženih je preko 5.000 dnevno sa nekoliko desetina mrtvih. Bolnice su preopterećene a vakcinacija ide sporije nego što smo se nadali.

Sledeći paket mera koji je vlada odobrila jednostavno neće biti dovoljan da premosti do momenta kada, kao Izrael, koroni možemo reći zbogom. Pola minimalca, uz obavezu da se radnici ne otpuštaju, nije dovoljno za veći deo firmi.

Ugostitelji su pred krahom. Gubitke koje su nagomilali u poslednjih godinu dana neće moći da nadoknade godinama. Mnogi iz industrije se aktivno prebacuju u druge ekonomske aktivnosti. Sve obaveze su im ostale dok im rad nije dozvoljen. Dovedeni su u apsurdnu situaciju roblja koje mora da radi bez nadoknade.

Hotelijeri nisu u boljem položaju usled manjeg broja stranih posetilaca i pada u broju domaćih turista. Zavod za statistiku prikazuje pad broja posetilaca u februaru od 38% na teritoriji zemlje u odnosu na 2020. godinu. Samim tim i druge uslužne delatnosti su u padu.

Problem je što su se ekonomski problemi prelili u građevinski sektor, koji je pogon srpske privrede. Radnici su češto na bolovanju zbog korone, rad od kuće donosi pad produktivnosti (šta god pričali new age gurui po kojima se u pidžami više uradi nego u kancelariji i terenu) a lanac novca od firme do firme je u prekidu.

Šta uraditi? Naš dug prema BDP u decembru 2020. godine je iznosio 57.4%. Pre krize je iznosio 52% i vlada je ispravno prošle godine izašla sa jakim merama. Dug treba povećavati u krizna vremena radi podrške privredi i očuvanja radnih mesta. Onda ga ekonomskim rastom smanjivati kada se privreda oporavi. Potreban je još jedan agresivan set mera koji mora biti veći od prošlogodišnjeg. Ako je neophodno povećati dug i na 70% kako bi se očuvao rast i povećala likvidnost privrede.

Prošle godine su moji članci bili prvi koji su zahtevali rapidan odgovor na pandemijsku krizu i neophodnost pomoći od 5 milijardi dolara. Mesec dana nakon vlada je upravo to i učinila. Ovoga puta moraju biti još agresivniji – povećanje duga na 70% bi značilo direktno upumpavanje skoro 6,5 milijardi dolara i dozvolilo bi neometan rad do jeseni. Uz agresivnu kampanju vakcinacije jedino tako možemo videti uspešan kraj ove krize, kako zdravstvene tako i ekonomske.

Pored direktnog upumpavanja novca vlada je odlagala poreske obaveze, što ne povećava dug i donosi privremene olakšice privredi. Odlaganje poreza i doprinosa direktno utiče na čuvanje radnih mesta, što i jeste prvenstveni zadatak svake države.

Vlada Republike Srbije mora biti agresivna i odlučna kao amerikanci, i nikako se ugledati na kilave evropljane koji će u ovoj krizi proći veoma loše.  Tamo gde su naši pali je sektorska pomoć privredi. Primitivni povici na društvenim mrežama kako nas nije briga za kafandžije su glupost. Od ukupnog broja registrovanih firmi 7.4% su u oblasti smeštaja i ishrane sa oko 87.000 zaposlenih. To je armija ljudi sa desetkovanim primanjima. Ovaj sektor takođe nosi veliki spillover efekat jer utiče na poslovne sastanke, žurke i onaj deo poslovnog života u kojem svi uživamo. Taj deo je nemerljiv jer pored finansijskih nosi i psihičke posledice.

Poruka je jasna: trenutna nelikvidnost je na višem nivou nego prošle godine na početku krize. Pomoć koja je odobrena nije dovoljna i sredinom leta ćemo platiti ceh slabe reakcije danas. Pojačajte kampanju vakcinacije čime ćemo do kraja leta rešiti ovu pošast od korone. Olabavite kesu do 70% BDP i time ćete obezbediti veliki ekonomski rast na par godina. Sve drugo je prazna priča.

Srpski Svet na Švapski Način

Aleksandar Vučić je po dolasku na vlast rapidno potegao svoj prvi međunarodni potez – bez uvijanja se stavio pod nemačko krilo Angele Merkel. Razumeo je u tom momentu da između te tihe žene koja breg roni i Evropske Unije postoji znak jednako. Za razliku od do podne spavajućeg Tadića razumeo je da ne mora da se bakće sa gomilom birokratskih vucibatina ako osvoji srce žene koja je u prethodnom periodu bila neprikosnoveni lider ove raspadajuće zajednice.

Njihovi razgovori su dugi i upućeni kažu da Vučić tada obično ćuti i sluša. Jedna od najvećih lekcija koje je upio je da su balkanski ratovi devedesetih bili strateška glupost i da se u modernoj i vojno nepostojećoj Evropi prihvata samo meka moć. A šta mu to zapravo dođe?

Meka moć je nametanje svojih vrednosti putem ekonomije i kulture. Vojno osakaćena nakon Drugog Svetskog Rata, Nemačka je postala lider u nametanju svojih privrednih i kulturoloških matrica. Verovati da su se nemci opredelili za ovaj put zbog svoje dobrote je sport za idiote, jednostavno nisu imali izbora. Lažna denacifikacija koja je ostavila veći deo birokratije iz Hitlerovog perioda u novoj Zapadnoj Nemačkoj je stvorila zid ćutanja o zločinima i novu strategiju prvo privrednog a zatim i kulturnog laktanja.

Reinhard Gehlen je kao bivši Gestapo lider u novoj Nemačkoj postao osnivač i šef obaveštajne službe BND. U ministarstvu inostranih poslova preko trećine visoko rangiranih službenika je služilo pod Hitlerom kao članovi nacističke partije. Ameri koji su naivno pokušali da sprovedu denacifikaciju su ubrzo odustali shvativši da zemlju neće imati ko da vodi ako se nacisti počiste. Nadolazeća pretnja od komunističke Rusije je samo dodala ulje na vatru tako da je čitav nacistički ešalon jednostavno nastavio da upravlja veselom Zapadnom Germanijom.

Kada su uvideli da su se izvukli i da od naoružanja imaju tri kubure iz 19og veka, pragmatični nemci su se bacili na privredu i pacifikaciju evropskog prostora. Ironija je da su najveći koljači u istoriji stvorili novu paradigmu totalnog gađenja prema svakoj vojnoj operaciji. Zašto? Pa zato što im je formiranje ozbiljne vojske zabranjeno do dana današnjeg. To je ono što balkanci, naročito srbi i hrvati, nisu skontali pre 30 godina. Nije nas zbunio pad Berlinskog Zida, već nove vrednosti gde je nasilna smrt belih ljudi jednostavno neprihvatljiva (ok je ako su žrtve tamnopute, jer rasizam teže zamire od imperijalizma). Tako su na određeno vreme sklonili pažnju sa svoje stigme najgorih ikad.

Osvojićemo srca naših meta Mercedesom jer koncentracioni logori su na nemačko zaprepašćenje nepopularni. Tako je Friedrich Flick u Nurembergu osuđen na sedam godina zatvora zbog robovske torture radnika iz konc logora za vreme Rajha. Nije streljan niti je trunuo u ćuzi ostatak života, već je oslobođen 1949. nakon dve godine lagodnog pritvora. Država nije mogla bez Himmler-ovog industrijalca. To je dokazao i već 1953. postao najbogatiji nemac kao većinski vlasnik Mercedesa i jedan od najbogatijih ljudi na planeti. Mi jednostavno ne možemo bez Mečke (sem par mojih bogatih jevrejskih prijatelja koji te otvoreno prozovu kad sedneš u nemačku mašinu).

Pa koga onda uzeti za savetnika poružene Srbije nego ženu iz tog miljea? Odakle Vučiću pomirljivi ton sa regionom a ujedno i uporno guranje srpskog sveta u ćoškove Velike Srbije? Pa upravo od majke svih mekih moći, žene koja tiho i meko zbori ali brutalno nameće katastrofalni nemački privredni model čitavoj EU. Naučila ga je da tiha reč i pognuta glava isteraju i najluđe agende do kraja. Na unutrašnjem planu još nije doktorirao ovaj metod ali polako se i tu sprema. Naime moji izvori kažu da će Angela nakon povlačenja iz nemačke politike postati glavni politički savetnik predsednika Vučića. U septembru se povlači iz nemačke politike i već u oktobru će biti Vučićeva, a samim tim i naša Mutti.

Njih dvoje su svesni da EU neće preživeti, bar ne u ovom obliku. Tako da je nemački interes maksimalno produbiti privredne i kulturne uticaje pre konačnog kraha. Dok je interes Vučića da glumi pridruživanje EU i maksimalno približi Srbiju Nemačkoj. Za EU mu se fućka.

Na taj način će Srbija obezbediti svoj put meke moći koji se ovih dana odvija pred našim očima. Nemci prećutno podržavaju ovaj plan koji podrazumeva vraćanje Crne Gore u okrilje Srbije, jačanje suvereniteta Republike Srpske i kontrolu severnog Kosova. Smoki, pevaljke, a sad i vakcine su mnogo civilizovaniji način nametanja moći nego tri prsta i tenkovi.

Tu je i COVID-19 pandemija, koja je došla kao kec na deset za ubrzan razvoj srpskog sveta. Vučić je već neupitni pobednik ove krize jer je i ekonomski i društveno isplivao na čelo. Kada te američki nacionalisti iz New York Times-a hvale, a oni ne hvale nikoga ko nema zakačeno USA na čelu, kolima ili verandi, onda znaš da si ti sagovornik svima njima na Zapadnom Balkanu. Jer sam baš u tom New York-u naučio da su cifre najbitnije, a sve ostalo prazna priča.

Iako daleko od Šešeljevih granica, koje su uvek bile fantazija jednog fašističkog klovna, granice o kojima Vučić pragmatično razmišlja su u suštini Slobine granice. Prećutan dogovor dva stara pajtosa, Slobodana Miloševiča i Franje Tuđmana, je jasno zaokružen srpskim svetom: ostaviti Hrvatsku hrvatima, a za uzvrat podeliti Bosnu, obezbediti izlaz na more preko Crne Gore i fizički razgraničiti albance i srbe.

Šta svet misli o tome? Pa sve najbolje verovali ili ne. Sve dok se bitka vodi Exitom i raznoraznim glasanjima lokalni vrištači o povratku pakla devedesetih mogu bukvalno da ga duvaju. I to legalno u Srbiji gde će zakon o istopolnim zajednicama biti izglasan sa manje opozicije nego u Finskoj. Ajd da se kladimo da će Mutti prva da cimne Vučka i Porfirija i čestita veliku civilizacijsku pobedu.

Činjenice – Moć i Nemoć u Doba Korone

Zašto činjenice često ne menjaju mišljenje? U jeku pandemije COVID-19 virusa, fenomen koji su mnogi mislioci pre mene opisali, je još izraženiji. Pred jasnim i neupitnim činjenicama mnogi od nas i dalje prisno drže do mišljenja koja smo čvrsto oformili pre pojave novog seta realnosti koji neupitno opovrgava naš pogled na svet.

Uz rizik da iskasapim misao velikog pisca, pokušaću da parafraziram Tolstoja: najkompleksnije teme je lako objasniti umno sporom čoveku sve dok nije formirao mišljenje o istom, dok je i najinteligentnijoj osobi teško objasniti jednostavnu stvar ako je već ubeđena u svoj stav.

Kao jedan od benefita američkog obrazovanja i konsekventne karijere na Wall Street-u, je moć da rapidno promenim mišljenje o bilo kojoj temi suočen sa promenjenim činjeničnim stanjem. Trading je đavolja igra u kojoj iz mora informacija moraš da probereš onu pravu, odreaguješ i napraviš lovu. Često sam bio suočen sa novim informacijama koje su se kosile sa osnovnim principom postavljene tranzakcije. Nekada su minuti bili u pitanju. Izlazi iz pozicije il’ si mrtav. Naučio sam brzo na svojoj finansijskoj koži da je prkošenje činjenicama sport za budale.

Zašto onda mnogi ignorišu fakte koji formiraju realnost oko nas? Zašto prkose onome što im na prvi pogled šteti i drže se svojih pogrešnih postulata po svaku cenu?

Potpomognut pandemijom kovida, koja je ovu temu još jednom izbacila na površinu, mislim da je odgovor troslojan: obrazovanje, manjak konsekvenci, i grupno razmišljanje. Na kraju ćemo videti da je čvrsto držanje pogrešnog mišljenja često i racionalna odluka, što je još jedan slučaj mog menjanja mišljenja o određenoj temi.

Obrazovanje je ključno, jer od njega zavisi naš pristup obradi podataka. Dva osnovna principa edukacije su dogmatsko pamćenje činjenica i kritička misao. U nas, zbog izuzetno niskog kvaliteta visokog obrazovanja, fakulteti se najčešće oslanjaju na prvi princip, ono što studenti na Balkanu zovu bubanje. Dobiješ knjigu, koju je obično napisao profesor koji ti predaje temu, šturo predavanje, i na kraju izađeš na ispit gde se od tebe suštinski očekuje da prepričaš štivo iz knjige. Manjak diskusije i suprostavljanje profesorskim stavovima se oseća kod srpskih diplomaca. Kako ono beše: Bog zna za 10, profesor za 9, a ti možes eventualno za 8. Tu glupost sam čuo samo od studenata Beogradskog Univerziteta, gde je prosek četvorogodišnjih studija devet godina.

Vrhunsko zapadno, u mom slučaju američko obrazovanje, te goni na kritičku misao. Ne da nema bubanja, već se od najboljih studenata očekuje oštro suprostavljanje profesorima i njihovim stavovima. Kao filozof i ekonomista, bio sam nutkan da uđem u rasprave i izrazim suprotan stav, ali se uvek očekivao obrazovan prikaz činjenica u odbranu istog. To je suština onoga što ameri zovu liberal arts obrazovanje, iliti liberalno školovanje. Bitno je napomenuti da nisu sve ustanove u SAD i na zapadu ovog tipa, već jedan manji broj uglavnom manjih privatnih univerziteta.

U čemu je onda problem, zašto svi ne pređu na ovaj antički način obrazovanja? Zašto kritička misao ne preovlađuje svetskim univerzitetima? Uglavnom zbog jedne činjenice: organizacija visokog obrazovanja na ovaj način je preskupa.

Moja alma mater, DePauw univerzitet ima oko 2000 studenata, dakle oko 500 po godini. Na svakog profesora ide 9 studenata. Asistenti ne postoje jer roditeljima ne pada na pamet da plaćaju bolje studente da predaju njihovoj deci, jer nemaju akademskih uspeha u datoj oblasti. Na predavanjima filozofije je često bilo nas troje ili četvoro na jednog profesora. Cena takvog obrazovanja je vrtoglavo skupa i iznosi oko $64.000 po godini.

Beogradski univerzitet ima oko 100.000 studenata i oko 4.200 nastavnog osoblja. Dakle na svakog nastavnika ide oko 24 studenata. Ali je još veći problem što je od tog broja veći deo asistenstko osoblje tako da na svakog profesora ide preko 50 studenata. Srpski rečeno, koliko para toliko i muzike. Profesori jednostavno nemaju vremena da nastavi pristupe sa stanovišta kritičkog mišljenja i krajnji okvir je uvek bubanje. Tek na postdiplomskim studijama se od srpskog studenta očekuje kritičko mišljenje i eventualno akademsko suprostavljanje uhlebljenim autoritetima.

Kako onda očekivati ažurno menjanje mišljenja srpskog intelektualca u rapidno promenljivom svetu? U jeku poplave COVID informacija, srpska akademska elita je zamrznuta kao tele pred farovima. Zato imamo respektabilne srpske lekare koji su otvoreni antivakseri pa čak i one za koje je virus nepostojeći. Jednostavno nisu u stanju da proberu fakte u opštoj kakofoniji informacija i zauzmu naučno mišljenje. 

Akademski konzervatizam (ne mešati sa političkim) je problem koji doprinosi hendikepu dogmatskog obrazovanja i rešava se isključivo investiranjem. Novac koji je potreban se meri milijardama dolara na godišnjem nivou tako da ne očekujte promene u skorije vreme.

Drugi razlog ignorisanja činjenica je manjak konsekvenci. Korona je čudna bolest jer kod nekih prođe asimptomatski dok druge ubije za par dana. Smrtnost je mala tako da većina antivaksera i onih koji poriču postojanje virusa nikada ne osete na svojoj ili na koži najbližih težak oblik bolesti.

Da COVID nosi konsekvence recimo bubonske kuge u srednjem veku, i da odnosi decu, zdrave i preko 90% zaraženih, antivaksera bi bilo koliko i poštenih političara. Direktna životna ugroženost je majka menjanja mišljenja pred faktima. Sve manje od toga je samo dalje utemeljivanje pogrešnih stavova.

Poslednji razlog je grupno razmišljanje. Mi smo društvena bića koja se grupišu u porodice, države, sporstke timove, kriminalne bande i druge zajednice. Na taj način obezbeđujemo društvenu, emotivnu i fizičku zaštitu. Profesor Steven Pinker sa Harvarda smatra de je jedna od funkcija uma da stvori što veći broj društvenih saveznika i da je taj proces često u sukobu sa činjenicama, naročito u savremenom dobu gde se paradigme menjaju munjevito.

Zajednica je uvek konzervativnija od pojedinca, ali zbog jasnih parametara pruža komfor dok je rapidno menjanje stava često praćeno intelektualnom nelagodom samog subjekta. Iz sopstvenog iskustva znam taj proces jer često menjanje mišljenja nosi stigmu. Te nedosledan si, te izdajnik si, te prevrtljiv si. Odličan primer je IT industrija gde je sve veći broj stručnjaka samouk bez formalnog obrazovanja. Oni uglavnom prolaze nerazumevanje okruženja, uprkos činjenici da to okruženje ne zna ništa o najnovijim programerskim trendovima. Slavni primer je ‘strašni’ Bill Gates koji je uprkos protivljenju roditelja napustio studije na Harvardu na drugoj godini.

Pre nego što sledeći put skočite za vrat nekog antivaksera razmotrite ova tri razloga koja utiču na njihov stav. Nemamo svi privilegiju da se kritički obrazujemo niti smo imuni na uticaj i komfor zajednica kojima pripadamo. Sam ulazak na Facebook profile tih ljudi će vam često okriti tužnu društvenu priču iz koje potiču.

Dok sam kao mlađi oštro osuđivao ovaj arhitip, kroz edukaciju, naročito knjige profesora Pinkera, sam shvatio da nije sve tako jednostavno. Njima je potrebna pomoć i edukacija, a ne primitivna osuda.

Vakcine – Globalna Otimačina

Svet je na početku same pandemije COVID-19 virusa pokazao svoje sebično lice. Neusaglašeni potezi, otimačina oko maski i respiratora i međusobne optužbe su samo dodale gorivo na pandemijsku vatru koja se rasplamsava čitavu godinu.

Ovaj prljavi trend se nastavlja u distribuciji vakcina i daje nam sliku divljačkog sveta gde su moćni i bogati spremni na sve da dođu do spasonosnih boca. U tom procesu ne samo da zanemaruju one kojima je vakcina preča, već jasno demonstriraju da će svaka ozbiljnija globalna kriza biti katastrofalna zbog manjka kooperacije i primitivne sebičnosti.

Svađa između EU i Velike Britanije oko pristupa vakcinama švedsko-engleske firme AstraZeneca je najnovija u nizu nervoznih korona prepirki. Zdravstveni radnici širom sveta ukazuju da se dešava upravo ono čega su se plašili: da će bogate zemlje gomilati vakcine dok neke neće imati pristup ni minimalnim količinama potrebnim da se zaštiti najugroženije stanovništvo.

Kompanija je pre neki dan objavila da proizvodnja ne ide tempom koji su planirali. Ubrzo nakon toga EU zvaničnici su shvatili da obećane količine neće pristići ali da će VB dobiti svoje sledovanje na vreme. Nakon 4 godine mučnog Brexita, skandal sa vakcinama samo produbljuje krizu između ostrvljana i kontinentalaca. Tako da je EU juče naložila oštru kontrolu (čitaj zabranu) izvoza vakcina van granica EU. Čak su otišli toliko daleko da su Severnu Irsku, koja se u Brexitu našla u nebranom grožđu, stavili na listu za specijalne protokole da ne bi VB doturali vakcine. Ovaj potez sitnih duša je noćas korigovan nakon burne reakcije iz Belfasta.

Jučerašnji dan je protekao u optužbama i razdoru. EU zvaničnici su čak poslali inspekciju u jedan od pogona AstraZeneca u Belgiji da se uvere o količinama vakcina u magacinu. Toliko o poverenju i uzajamnom pomaganju. Iz iste unije koja bez blama popuje ostatku sveta o društvenim vrednostima. Te vrednosti su očigledno suspendovane u vreme zdravstvene krize i prešlo se na sistem svaki čovek za sebe.

EU ima ugovor sa kompanijom AstraZeneca o isporuci 80 miliona doza COVID-19 do kraja marta. Zbog spore proizvodnje isporuka će pasti na 31 milion doza. I dok su političari svojim nemuštim jezikom pokušavali da smire situaciju, generalni direktor Pascal Soriot je bio jasan: ugovor je prvo potpisala VB i oni imaju prioritet u nabavci.

I dok VB vakciniše hiljade dnevno, Španija je zaustavila vakcinaciju, Nemci kasne a Francuzi imaju dovoljno za još samo par dana planirane vakcinacije. I dok prepirka traje brutalna istina izlazi na videlo: druge, siromašnije zemlje nisu ni deo rasprave. EU i VB zvaničnici se nisu ni folirali ovog puta po pitanju solidarnosti. Zemlje kao što su Makedonija, Bosna, Jemen i druge koje vakcinu vide samo na internet stranicama, nisu ni u planu ove distribucije. Kada je guzica u pitanju civilizovani Zapad se drži starozavetnog principa: u se, na se i poda se.

EU je obezbedila oko 1.6 milijardi doza što je tri puta više nego što je potrebno. A nema jasnog plana za distribuciju viška siromašnim zemljama. Kanada je obezbedila 4 puta više vakcina nego što je potrebno. I još se sramno hvale tim podatkom.

COVAX program, koji je još u junu postavljen kao osnova fer distribucije vakcina najugroženijima, planira da 2 milijarde doza obezbedi za siromašne. Od samog početka programa kritičari napominju da ova količina nije dovoljna. Trenutno je nejasno kako će se i ovaj minimalni cilj ostvariti. Lekari u zemljama trećeg sveta nemaju nikakvu informaciju o rasporedu isporuka tako da su njihovi planovi za inokulaciju mrtvi.

So na ranu dodaju kineska i ruska vakcina. Od početka posmatrane sa visine, u smislu ma te su vakcine sumnjive u odnosu na svete zapadne boce, pokazale su se kao uspešnije od svojih zapadnih rivala. Toliko da EU, koja još nije odobrila rusku vakcinu, sada ide Putinu na kanabe da pregovara o kupovini 100 miliona doza u najkraćem mogućem roku.

Ideološko politikanstvo ponovo košta ljudske živote. SZO još nije odobrila rusku i kinesku vakcini isključivo iz političkih razloga, iako su imali više vremena za odobravanje ovih vakcina u odnosu na one koje dolaze sa Zapada. Iako su mnoge zemlje odobrile upotrebu ruske vakcine, na Zapadu još bukti kampanja da se ova boca dezavuiše. Iza ovog narativa stoje bogate farmaceutske kuće koje su poznate po korupciji i potplaćivanju doktora da ‘guraju’ njihove medikamente. Nikada im ljudski životi nisu bili primarni, već isključivo profit.

Kinezi su se bacili na svoju standardnu komunističku propagandu i sistemski kritikuju Fajzerovu vakcinu. Puštaju medijske patke o umrlim pacijentima u Nemačkoj bez ikakvog osnova. Geopolitička osveta je bitnija od ljudskih života, naročito u komunističkim režimima. Virus je potekao iz Kine, prvi su prozveli vakcinu koja je u upotrebi još od juna, ali nisu u stanju da se politički uzdignu i racionalno odgovore na očiglednu rasnu i ideološku diskriminaciju svojih zapadnih ‘partnera’.

A popularnost Kine u Srbiji raste. Trenutno smo jedna od vodećih zemalja u procesu vakcinacije. I to zahvaljujući kineskoj vakcini kojih je u Srbiju poslato milion doza. Uskoro dolazi i veliki ruski kontigent pa će i Rusija da zauzme novo mesto u glavama srpskih birača. A sa Zapada će vakcine doći kasno, ali će popovanje o evropskim vrednostima verovatno dobiti na intenzitetu. Jer kako se primitivni srbin usudio da primi istočnjačku vakcinu, kada znamo da sa Istoka dolazi samo zlo i naopako.

Pandemija korona virusa nas vraća u realpolitiku koju karakterišu manjak solidarnosti i opsednutost najsitnijim nacionalnim interesima. Takav način razmišljanja nas je odveo u dva svetska rata i naše balkansko makljanje devedesetih godina prošlog veka. Bitnije je da zapadni mlad i zdrav čovek ima 4 doze vakcine na raspolaganju, nego da lekarka u Pakistanskom selu, koja opslužuje 20 puta više pacijenata nego njene zapadne kolege, dobije jednu dozu i nastavi svoj mukotrpan posao. Sve je u najboljem redu, jer su društvene vrednosti ipak bitnije od ljudskih života onih koji su morali da se rode vam granica svetog Zapada.

Ovo Nije Moje Vreme – Mira Furlan

Juče me je kao iz vedra neba pogodila vest da je Mira Furlan, najbolja glumica svih vremena, svih nacija i istorijskih perioda, umrla. Naravno ovo je moj subjektivan doživljan ove nestvarne glumice i velikog čoveka.

Prvo i jedino tinejdžersko zaljubiškavanje u javnu ličnost sam doživeo gledajući je u JDP-u. Predstavu Dibuk smo gledali trista puta, samo da bi videli Mirinu transformaciju na daskama koje život znače. Ne sećam se jasno o čemu se tu radi niti da li sam sa 17 bilo šta skontao, ali nismo išli zbog predstave, nismo išli zbog pozorišta, išli smo jer smo bili fascinirani anđelom.

Tu su i sve te uloge koje su nosile filmove u kojima je igrala. Jaglika iz Lepote Poroka je još jedna glumačka transformacija koja za manje od dva sata oslikava nestvarnu metamorfozu jedne žene raskošne balkanske estetike i stoičkog morala. Samo je Mira mogla da iznese tu ulogu i vine film u jedan od kultnih u jugoslovenskoj kinematografiji.

Ovu vanserijsku umetnicu poznanici hvale kao velikog čoveka. To je u današnje vreme, kada su javne ličnosti većinom đubrad, bitno. Proći sve tople zečeve javnog života a ostati pristojna duša je u savremenom svetu podvig.

Tako je i doživela raspad Jugoslavije – kao pristojna duša. Bistijalno napadana od strane fašista u Hrvatskoj samo zato što je igrala predstave u Beogradu, nesrećno je imigrirala u Ameriku, daleko od nastajuće balkanske klanice. I tamo se ubrzo pozicionirala kao veliki umetnik i glumila na tuđem jeziku, verovatno najtežem podvigu za svakog glumca.

Nije se folirala da je u ekstazi zbog odlaska. Bila je duboko nesrećna i javno govorila koliko joj nedostaje gluma na meternjem jeziku, koga je pravilno nazivala srpsko-hrvatski, dakle ono što taj jezik jeste. Nije lagala, kao mnogi balkanski smradovi, da govori tri jezika – srpski, hrvatski i bosanski. Lično sam iz kancelarije izbacio jednog malog pacova koji je na CV-iju ladno napisao tu laž i pokušao sa dobije posao preko ‘naše Jugo linije’. To je u SAD postala sprdnja, kao eto ameri su glupi pa ćemo da nevedemo da govorimo tri jezika umesto našeg maternjeg. Mira se gnušala tih malih balkanskih prevara.

U svojoj kratkoj ispovesti ‘Ovo nije moje vreme’ iskreno je govorila o odlasku kao velikoj traumi koju ne preporučuje nikom. Kako sam i ja otišao u SAD, mlad, avanturistički, sreo sam mnogo ljudi sa ovog podneblja. I većinom sam gledao u tužne, skrhane duše, koje su otišle trbuhom za kruhom. Duše koje su se folirale da im je dobro u tuđini, da je sve kod kuće sranje i da se nikada neće vratiti. A jastuci su se svako veče natapali nostalgičnim suzama. I Mira je prva rekla bez foliranja i mnogima otvorila oči – nema sramote u nostalgiji.

Kada sam osetio da je mojoj avanturi došao kraj, napravio sam jasne planove da se vratim u Beograd i da se ne pretvorim u još jednog ciničnog gastosa. Zahvaljujući Mirinoj brutalnoj iskrenosti priznao sam sebi osećanja o još jednoj temi o kojoj mnogi ćute.

U toj ispovesti je priznala da je poražena i da novi sistem vrednosti ne paše njenon tananoj estetici. Ameriku nije dizala u nebesa nego hladne glave analizirala. Ta zemlja nije zemlja pozorišta, i to ju je pogađalo. Kritikovala je kult mladosti u Holivudu i mudro zaključila da oni ne znaju šta da rade sa sredovečnim glumicama: „čini se da se svet boji žena mojih godina – hahaha“.

Sada je naravno oplakuju tako da se ore i Beograd i Zagreb, dva grada na kojima za vjek vjekova stoji Mirin pečat. A u sudbinskim trenutcima su je ti gradovi izdali. Moraš biti velikan da te ceo grad izda.

Mira Furlan
Mira Furlan

Američke Demonstracije

Pre par dana pristalice američkog predsednika Trumpa su se okupile ispred zgrade Capitola gde zaseda kongres SAD. Masa je protestovala potvrđivanje pobede Joa Bidena na predsedničkim izborima. Sve se završilo tako što su protestanti probili policijski kordon i uleteli u zgradu gde su se izbezumljeni predstavnici vlasti krili po kancelarijama.

Epilog je četvoro mrtvih i scene koje obično CNN snobovski prenosi iz nekih drugih ‘bednih’ zemalja. Liberalni mediji koji su od Trumpovog mandata napravili pakao tvrde da je ovo organizovani puč.

Bianna Keilar, voditeljka CNN-a, je uzbuđeno prenela: „Napad na Capitol je smrtonosna pobuna. To su nasilnički protesti, i državni udar.“ Kolege istog svetonazora joj se pridružuju kao papagaji sa istom idejom, da su protestanti lukavo organizovani sa jasnom namerom da preuzmu legitimnu vlast u SAD.

Policija i obaveštajne službe su se već oglasile sa procenom da nikakvih planova za probijanje kordona nije bilo. Nije bilo organozovanog plana upada u državnu instituciju niti plana za nasilno preuzimanje vlasti. Ali medije ne zanima istina, već isključivo spin koji će zadovoljiti one koje misle kao oni i naravno vlasnike medijskih kuća.

Dok su ti isti mediji izveštavali pozitivno sa protesta Black Lives Metter ovaj put su im protestanti bili neprikladni divljaci čije se pravo na protest dovodi u pitanje. To su oni koje je Hilary Clinton tako sočno nazvala ‘deplorables’ i na taj način izgubila već dobijene izbore 2016. godine. U prevodu – odvratni, gadni, prezreni – ovaj epitet je zalepljen na čelo nekih 75 miliona pristalica Trumpove politike.

Slično našim podelama na prvosrbijance i drugosrbijance, na gradske pacove i seljačine, američko društvo je sve podeljenije na urbani liberalni korpus, i ruralni konzervativni. Ono što dodatno opterećuje americko društvo je rasizam koji je i dalje otvorena rana ove zemlje. Nije porediv sa etničkim tenzijama u ovom delu sveta jer su mu koreni u robovlasništvu i sistemskom sprečavanju crnaca da ostvare svoja puna prava u SAD.

Prvi utisak je kada belci protestvuju policija je nežna i lako savladiva. Kada su crnci protestvovali bilo je mnogo više policije koja je odmah preuzela nasilne mere – pendreke, suzavce i slično – da suzbije svaki pokret van predviđenog. U slučaju Trumpovih belaca kao da su se sklonili u stranu i pridržali im vrata.

U Americi je normalno da se na crnce gleda sa nepoverenjem i pretpostavkom da su navalentni. Činjenica da crnci tinejdžeri čine 14% mladih u SAD a čak 43% populacije u zatvorima i popravnim domovima dovoljno govori. Kad se crnci okupe, kao 1963 za vreme marša na Vašington Martina Luthera Kinga, to je razularena rulja, a kad se belci okupe oni su protestantni.

Zato je odlično videti belog amerikanca kako uleće u Capitol. I on je u stanju da ‘pojača’ svoj protest ka nasilnom i postane pravi deplorable. Onaj kojih se političke elite gade i plaše. Gade jer su seljačine a plaše jer znaju da će im kad tad doći glave. Kao što su se plašili crnaca.

Moja teorija da će 21. vek biti obračun sa političkom klasom se razvija brže nego što sam pretpostavio. Arbitrarne podele na liberalne i konzervativne, komuniste i fašiste, partizane i četnike, i sve druge nijanse političkog spektruma blede kako se svet povezuje i narodi sve jasnije naziru svog pravog neprijatelja: političara. Želja za vlašću onih među nama koji na ovaj ili onaj način dođu do političke pozicije je klica svog zla ovog sveta. Nemoral, korupcija i nezasluženi društveni status je ogoleli modus operandi političara u Srbiji, SAD, Nigeriji i drugim zemljama.

Donald Trump, taj njujorški klovn je samo pojačao ovaj osećaj među ljudima. Ako takav kreten može da vodi najveću demokratiju sveta a da se svet ne raspadne onda je upitno čemu politički sistem uopšte? Trump je za ovaj razvoj događaja ‘korisni idiot’ jer će politički pokret koji je stvorio od 75 miliona ‘poganih’ praviti pakao u američkom političkom sistemu u narednom periodu.

Zato je upad u Capitol poganih primitivaca bitan. Dobro poznajem američki ruralni duh koji ima najzdravije nepoverenje u federalnu vladu SAD. Primitivni, krezavi, naduvani i naoružani, deplorables mrze političare svih nijansi. Nikada nisu imali priliku da se politički organizuju baš zbog prezira prema političkom sistemu. Sada se ludi Trump izlaktao na čelo i napravio platformu kroz koju će 75 miliona ludaka urlati sledećih 4 godine.

Twitter, privatna cenzorska kuća je upravo zauvek Trumpu zabranila pristup. Kao da su ga pitali za tajming. Već su se formirale nove platforme i Trump planira TV stanicu, štampane novine i čitavu organizaciju oko sebe. Mandat mu je provučen kroz pakao, i sad je njegov red da se osveti demokratama. Sledeće 4 godine će biti još zabavnije.

Nazire se kraj Pandemije?

Prošlo je par meseci od poslednjeg članka o Covid-19 virusu na mom blogu. Dani su postali isti i nova realnost je već rutina. Postalo je jasno da bilo koja akcija kriznih štabova ne donosi značajne rezultate. Virus se širi, bolnice pune i uglavnom su u stanju vanrednog opterećenja kakav svet nije video od dana pandemije španske groznice.

Jasno je, sem antivakserima, da je vakcina jedini izlaz iz ove situacije. Procene su da će virus krenuti da jenjava kada se oko 20% sveta inokuliše. Pandemija će izgubiti momentum, brojke će pasti i zdravstveni sistemi konačno prodisati. Pitanje je kada?

Prvo mesto gde ja uprem pogled kod ovakvih pitanja su svetske berze. Tamo ljudi procenjuju i glasaju svojim novcem a ne emotivnim polupismenim izlivima emocija. Finansijski analitičari rade duboka istraživanja kako bi u ime svojih klijenata procenili da li će akcije određenih firmi porasti ili pasti u narednom periodu. Bez strasti, bez političkih motiva, ovi istražitelji proučavaju broj odobrenih vakcina, njihovu proizvodnju i distribuciju.

Berze ukazuju da će pandemija krenuti da jenjava na proleće. Do tada će Zapadne zemlje vakcinisati od 20-40% stanovništva što je dovoljno da se pandemija stavi pod kontrolu. Procene vodećih epidemiologa su slične, što je logično jer se analitičari oslanjaju na njihove izveštaje u svom radu. Glavna američka berza SP500 je od 1. januara skočila 14.3% što je indikacija da je za biznis korona već završena. Od tih 14.3% skoro čitav skok se desio u poslednja tri meseca kako su se vakcine polako pojavile na horizontu.

Pandemija neće nestati u danu, kao što se nije ni pojavila u danu, nego će lagano nestajati iz naših života i novinskih stupaca. Početak kraja će se preklopiti sa početkom leta kada je virus slabiji, tako da će pravi kraj biti sledeće jeseni i 2022. godinu nećemo dočekivati u ovako sumornoj atmosferi.

Nakon toga svet će nastaviti svojim hektičkim tempom. Brzo ćemo zaboraviti lockdown-e, policijske časove, maske i druge simbole ove bolesti. Iako se to sada čini nemogućim, pandemija će postati mutno sećanje koje ćemo s vremenom sve teže prizivati. Priče će postati preuveličane kod jednih a potpuno nestati kod drugih. Kratka ljudska pamet, i moć da se muka stavi u retrovizor će učiniti svoje.

Vreme je da ponovo pogledamo našu korona tabelu. Na njoj su, da podsetim, broj zaraženih i umrlih u Srbiji, okolnim zemljama i drugim zemljama koje smatram relevantnim za poređenje sa našom državom.

Tabela zaraženih i umlih od COVID-19 virusa. Izvor Vladimir Đukanović

Kao i do sada rangirao sam tabelu po broju umrlih na 100.000 građana. Smatram da je taj parametar najbitnije merilo u borbi protiv korone. Pokazuje kako se zemlja bori sa virusom u odnosu na druge, i bitniji je parametar od broja zaraženih jer je smrtnost ipak ono što nas najviše brine.

U svetu imamo oko 22 umrle osobe na 100.000 ljudi i oko hiljadu zaraženih. Poređenja radi, 6. maja je bilo 48 zaraženih i troje umrlih. A u avgustu 228 zaraženih i 9 umrlih. Dakle, kako se pandemija širi po svetu, broj eksponencijalno raste.

Srbija danas ima 42 umrle osobe na 100.000 stanovnika i oko 4500 zaraženih. Dakle skoro duplo više od svetskog proseka. U odnosu na region, Srbija je sada na prvom mestu po ovom parametru sa najmanje umrlih osoba. Ostale bivše republike imaju od 2, Hrvatska, pa do 3 puta više, Slovenija, umrlih od posledica COVID-19 virusa. Po broju zaraženih Srbija je na sredini tabele, jer i Makedonija i Bosna imaju manje zaraženih od nas. Mađari i Česi takođe imaju duplo više umrlih od Srbije. Nemci i Rusi su za nijansu bolji od nas, dok ostale Zapadne zemlje imaju skoro tri puta više umrlih. Izuzetak su skandinavske zemlje, sem Švedske, koje su ovu krizu uspešno prebrodile. U proseku imaju duplo manje umrlih od Srbije.

Švedski model se pokazao kao kontraverzan, i manjak mera je doneo duplo više umrlih nego u Srbiji. Ali i 4 puta više preminulih nego u Danskoj, sa kojom je usporedba najrelevantnija. U poslednjih par nedelja Švedski krizni štab trpi kritike iz drugih zemalja, ali i lokalno, jer mnogi smatraju da je pristup pandemiji bio isuviše blag, i da stanovništvo nije uspelo da se preporukama vlade izbori sa koronom. Moram takođe da naglasim da Švedska i dalje stoji daleko bolje od SAD, Velike Britanije, Španije, Italije i drugih koji su uvodili rigorozne mere.

Jedno je jasno, da su se naši lekari i zdravstveni radnici, sa relativno manjkavim resursima, odlično izborili sa virusom. Pored pritisaka koji su trpeli od strane vlade, opozicije, prljavih medija, i raznih javnih spodoba oni su u velikoj većini svoj posao obavili časno i uz velike žrtve. Mnogi od njih se ubrajaju u hladnu statistiku umrlih jer su danonoćno provodili vreme među zaraženima. Nadam se da ćemo njima podići spomenik dok smo u modu podizanja istih.

Biden je Predsednik SAD – Možda

Pet dana traje agonija brojanja glasova na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama. Proces koji je pratio ceo svet sa mnogo pažnje i malo razumevanja se pokazao kao truo, nemoderan i krajnje sumnjiv.

Pokušaću srpskog čitaoca da provedem kroz arhaični sistem američkih izbora za predsednika. Prvo što je isplivalo na površinu je sistem koji zovu Electoral College i koji veliki broj ljudi jednostavno ne razume. Naime, američki ustav predviđa 538 delegata (electors) podeljenih po državama koji praktično daju glas za predsedničkog kandidata koga glasači izaberu. Ljudi biraju, glasovi se saberu i delegati u tim oblastima glasaju za jednog ili drugog kandidata prema broju glasova. Tako da svaka država nosi određen broj glasova u totalnom zbiru od 538. Zato je potrebno 270 glasova da bi se osvojili predsednički izbori u Americi.

Zašto takav sistem uopšte postoji? Zašto jednostavno ne saberu sve glasove, izračunaji ko je imao više i tu osobu postave u Belu Kuću? Glavni razlog je da bi manje dražave po broju stanovnika imale srazmerno veći glas na saveznom nivou i tako izbegle mogućnost da ih večno nadglasavaju oni iz urbanih krajeva sa većom koncentracijom stanovnika.

Sistem je u suštini brilijantan jer ne dozvoljava večno nametanje vrednosti onih iz urbanih krajeva onima iz ruralnih. Američki oci koji su 1787. godine sastavljali famozni ustav su i o tome razmišljali, shvatajući da različiti načini života i okruženja stvaraju različite sisteme vrednosti koji zaslužuju pažnju i poštovanje.

Da nema ovog sistema u SAD, urbane zone bi ušle u trend večnog osvajanja vlasti marginalizujući interese i vrednosti velikog broja građana. Pisci ustava su uvideli da je ovo veoma opasno po demokratski sistem jer bi onda večna manjina prešla na drugi način ostvarivanja svojih prava i vlasti – oružanom borbom i rušenjem sistema gde je njihov glas suštinski ništavan.

Zato je Donald Trump izgubio ‘za malo’ iako je imao oko 70 miliona glasova u odnosu na Biden-ovih 73 miliona. Crvene države, koje tradicionalno glasaju za konzervativne republikance, imaju više glasova po glavi stanovnika od plavih, demokratskih država.

Electoral college je veoma bitan za funkcionisanje američkog predsedničkog sistema, jer bez njega manje države ne bi imale interesa da ostanu u uniji. Tražile bi otcepljenje jer njihovi interesi i vrednosti ne bi imali šansu da se čuju u mnogoljudnoj Americi. Zemlja bi se jednostavno raspala kao komunistička Jugoslavija koja je nametala jedan, isključiv sistem vrednosti od Vardara pa do Triglava, ne uzimajući u obzir interese i vrednosti raznih naroda i narodnosti.

Ovo je sistem koji bi srpski političari morali da prostudiraju, kako prvosrbijanci tako i drugosrbijanci. Da u svojoj primitivnoj borbi jednog seta vrednosti protiv drugog dobro prouče namere američkih otaca i shvate da je demokratski benefit u stalnom produktivnom suprostavljanju vrednosti, a ne u želji da se totalno uništi onaj koji drugačije misli i živi. Demokratski progres leži na fundamentu različitih konkurentskih svetonazora, a ne u pobedi jednog ‘ispravnog i istinitog’.

Ovaj sistem obezbeđuje neku vrstu balansa između različitih sistema vrednosti građana koji se i ovaj put pokazao kao bitan u izborima. Razumevanje ovog sistema je krucijalno jer ga mnogi, u svom neznanju, optužuju za političke podele u SAD dok je electoral college suštinski teg koji ne dozvoljava monopol jedne strane u datim podelama. Stalno menjanje konzervativnih i liberalnih političkih snaga u SAD je koren američke moći, kako političke, tako i ekonomske.

Problem dakle nije u ovom sistemu, već u primitivnom načinu vođenja i ažuriranja glasačkih spiskova. Boljka koja muči mnoge demokratije, pa i srpsku, su arhaični načini vođenja biračkih spiskova i velika mogućnost manipulacije. Pogrešni podatci, umrli glasači, preseljeni građani i druge informacije koje su od suštinskog značaja za demokratiju se ne vode ažurno i predstavljaju problem za glasače koji često ne znaju gde da glasaju, da li imaji pravo da glasaju na datoj lokaciji i naročito da li mogu da glasaju poštom.

U ovom ciklusu izbora za američkog predsednika najveći problem predstavljaju glasovi koji su došli poštom. Razlog zašto pobednik nije proglašen 3. novembra, kako tradicija nalaže, su glasački listići koji su dolazili poštom sve do juče. I velikim čudom, države koje su 4. novembra ujutro izgledala kao da su glasale za Trampa, su lagano, iz dana u dan, prelazile u ruke Biden-a. Sama ova činjenica podiže sumnju u legitimnost izbora i ostavlja prostor Trampu da preduzme legalne poteze i dovede Biden-ov izbor u pitanje. Sledeća dva meseca neće proći u tradicionalnom prelaznom periodu punom razumevanja između dve strane, već će se pretvoriti u legalnu borbu uz mnogo teških reči. Ta borba će se preliti u Trampovu predizbornu kampanju za 2024. godinu, gde će se SAD dalje destibilizovati i podeliti kroz moćne Trampove mitinge i akcije njegovih vernih sledbenika.

Glasanje poštom uglavnom nije dozvoljeno u SAD. Ideja je da osoba mora lično da se pojavi, dokaže svoj identitet i u istom okruženju kao i ostali građani da svoj glas za svog kandidata. Poštom su mogli da glasaju uglavnom bolesni, oni koji su u vojsci van granica SAD, i drugi koji su legitimno sprečeni da na taj dan budu prisutni na svom glasačkom mestu. Usled pandemije COVID-19 mnoge države su promenile praksu i dozvolile ovakav način glasanja zbog opasnosti od zaraze. Četiri države ni u ovakvim okolnostima nisu dozvolile glasanje poštom.

Haos je nastao kada su milioni glasačkih listića krenuli da pristižu poštom koja nije navikla da procesuira toliku količinu osetljivih pošiljki. I najmanje oštećenje koverte zahtevalo je da se listić odbaci kao neligitiman. Odmah su počele svađe između kontrolora na glasačkim mestima šta se baca a šta otvara. Pošto je velika većina glasača poštom glasala za Biden-a, Trampovi kontrolori su odmah ukazali na mnogo problema sa ovim načinom glasanja: kada se otvaraju koverte? Na dan izbora? Pre toga? Nakon toga? Da li datum poštarine mora da bude do određenog datuma ili ne? Kada prestati sa brojanjem poštanskih glasova?

3. novembra je pobedio Donald Tramp. I da je imao masovne medije na svojoj strani, momenta kada je proglasio pobedu, oni prihvatili istu, i dalje bi sedeo u ovalnoj kancelariji. Ali je u svih 4 odlučujućih država, svakim danom pristizala pošta i lagano prebacila pobedu Biden-u. U Pensilvaniji je republikanska pobeda prešla u poraz od 35.000 glasova, 25.700 u Nevadi, 20.500 u Arizoni i 7.250 u Džorđiji. Ko god je živeo u SAD i zna ove države, je u najmanju ruku šokiran da su iste otišle Biden-u. Teško će me bilo ko ubediti da je Džordžija glasala za liberalnog Biden-a koji je u očima ovih ljudi oličenje duboke države i svega pogrešnog u Vašingtonu.

Rudy Giuliani, bivši gradonačelnik Njujorka i lični Trampov advokat je već najavio tužbe protiv glasova koji su stigli poštom. Legalni proces će završiti pred Vrhovnim Sudom SAD koji je sada većinski u republikanskim rukama. Trampu i nije bitno da se odluka preinači i on proglasi za predsednika, već da dobije legitiman razlog za svakodnevne napade koje će labavi Biden trpeti od armije vernih trampovaca.

Iz poverljivih izvora znam da se već radi na otvaranju medijske kuće Tramp. Imaće ekspoziture u svim državama i biće u obliku podkasta sa mrežom sledbenika koji će na svakom koraku dovoditi Biden-ov legitimitet u pitanje. Masovni liberalni mediji su od prvog dana Trampove vladavine gledali da mu put bude paklen. Biden će sada na svojoj koži da iskusi kako je kada te pola države gleda sa apsolutnom mržnjom, svaki tvoj potez proglašavaju za fašizam ili šta već, i kada ti u lice saopštavaju da nisi njihov predsednik. Vrhovni Sud je u njegovim rukama, Senat takođe, tako da će svaki zakon koji Biden bude pokušao da provuče biti osuđen na propast.

Iz svojih dana u Njujorku bio sam jedan od onih koji je potcenjivao Trampa – ovog grlatog, prostog tatinog bogatuna kome zlatna kašika viri tamo gde je nama praziluk. Ulazio je u restorane i klubove sa svitom sumljivih karaktera, kako muških tako i ženskih, drao se, naručivao piće za sve (iako nikad alkohol ili drogu nije liznuo) i generalno bio odraz one Amerike koju svet prezire. Svidelo se to nekom ili ne on je rodonačelnik pokreta koji sad već ima svoje ime – Trampizam. I neće on niđe. Milioni ‘deplorables’ kako ih je Clintonova nazvala pre četiri godine su u njemu našli zaštitnika od slepog globalizma koji im je uništio radna mesta i životni standard, i već mučne političke korektnosti koja prebacuje politički fokus sa glavnih društvenih problema na društvenu marginu. Duboka država je izbačena u prvi plan iz mračnih dubina teorija zavere gde su njeni propagatori planirali da je zadrže večno. Tramp je takođe stao na crtu obaveštajnim službama svoje zemlje kao niko nikad pre njega u bilo kojoj državi.

Politički pokreti se bude vođeni uvek ludim liderima koji idu isključivo uzvodno, ruše sve tradicije i rugaju se postojećem statusu quo. Etablirana većina je uvek skandalizovana novajlijama, njihovim tvrdnjama, idejama i manjkom dlake na jeziku. Svoju decu je već utemeljio u strukturu pokreta tako da očekujte još luđe ispade trampizma sa barikada opozicije. Priče kako će ga uhapsiti i marginalizovati mu samo idu na ruku jer će njegova borba protiv establišmenta samo dobiti na vrednosti. Zabrane Twittera, Facebook-a i drugih bednika koji su sebi dali za pravo da nas cenzurišu će stvoriti ogromnu publiku njegove podcast platforme odakle će Trampizam postati globalni fenomen.

E da, i nije sravnio ni jednu nepodobnu državu sa zemljom kao njegovi prethodnici. Ali to nikome nije bitno. Jel ne može prostačina Tramp da bude pacifista.

Amfilohije – Rista Antikomunista

Umro je Đedo od posledica COVID-19 virusa. Preksinoć je vest krenula da se širi po elektronskim grupama dok su mediji pokušavali da je potvrde. Čim je potvrda stigla pušteni su već spremljeni članci na klik. Da to je standardna novinarska praksa dok se vreba nečije upokojenje – napišeš unapred sve o živom pokojniku i onda držiš prst na obaraču. Kako ovaj uđe u nebeske kočije tako kreće lavina jeftinih novinarskih epitafa.

Te ovakav je, te onakav je, ali u svakom slučaju sveli su Amfilohija Radovića i njegovo delo na poslednjih par godina delovanja protiv Mila i Vučka. Jer novinarska je pamet kratka, a tekući događaji jedino što prodaje razmazano olovo po papiru.

Tačno je da se jasno i glasno usprotivio i jednom i drugom moćniku. Milu je pred samu smrt zapržio čorbu kao niko pre toga i obezbedio dalji demokratski razvoj malene i krhke Crne Gore. A Vučića je, to dobro znaju njegovi bližnji, uvek držao na distanci i totalno se okrenuo protiv nakon potpisivanja Briselskog sporazuma.

I sada ga eto razni politički akteri hvale zbog tih ‘herojskih’ poteza. Zato što je u relativnim demokratijama, sa moćnog mesta mitropolita ispaljivao salve po njima. Big fucking deal, što bi rekli ameri. Nema tu hrabrosti i veličine, nego samo jasnog i doslednog praćenja puta za koji se opredelio.

Temelji njegovog dela su jasni antikomunistički stavovi koje je hrabro širio za vreme komunističkog terora u SFRJ. Proganjan i stalno guran na margine, on se obrazovao u klasičnom duhu teologa i filologa i izrastao u jednog od onih ‘sega-mega-obrazovanih’ duhovnika koji je studirao sve filozofske pravce, bez obzira na njihov stav prema religiji i hrišćanstvu.

Rođen 1938. godine stasavao je u najopasnije vreme titoizma kada su Goli Otoci, noćna hapšenja, i jahanje popova bili u modi među mlađanim revolucionarima. Koliko god neki cičali u kakvom vremenu živimo, nije isto da li te naprednjački tabloidi provlače kroz blato ili te Jovo Kapičić zadužuje da tucaš stenje na slavnom otoku. E u to nevreme naše istorije Risto je uporno i hrabro pljuvao krvnike i njihova politička nedela. U vreme dok su se razni Ćosići, Andrići, Krleže i drugi šatro disidenti kurvali sa komunistima, sega-mega-obrazovani Risto je u mantiji, isposnički, pešačio po selima bez struje i vode i vraćao svoje stado na put hrišćanstva bez obzira na stalne fizičke pretnje.

Kao agnostik ne ulazim u detalje njegovog svetonazora ali je kod Mitropolita jedno jasno – ostao je principijalan do kraja. Postavljen za episkopa banatskog 1985. godine najzaslužniji je za verski preporod i dalji otklon od komunističke dogme u severnim delovima naše zemlje. Studirajući u Berlinu i Rimu svedočio je prednostima demokratskog uređenja i to širio uz hrišćansku dogmu među svojom pastvom. Većina opozicionara tog doba u njemu vide duhovnog vođu čija je hrabrost daleko nadilazila njihovu. Risto je uvek ponavljao da nema ništa da izgubi na ovom svetu a oni sve.

Dočekao je početak krvavog raspada Jugoslavije kao mitropolit crnogorsko-primorski u zemlji gde je religija skoro totalno uništena. Naišao je na manastire pretvorene u magacine, crkve opustošene, jednu monahinju i 13 popova. Ostavlja preko 200 uređenih i izgrađenih bogomolja i preko 300 mantija za sobom kao i organizaciono utegnutu crkvenu strukturu čija finansijska moć mnogima bode oči.

Dolaskom na vlast Slobodana Miloševića nije upao u lažnu euforiju već je uporno tvrdio da je ovaj tvrdokorni komunista koji će nam doneti samo zlo. Uvek se onima koji su baštinili Slobin lažni nacionalizam protivio i samo tražio da slušaju šta komunista Sloba i žena mu lenjinista Mira govore. Njena mržnja prema Amfilohiju je već ušla u kuloarske anale tako da se Đedo čudom sačuvao od mača našeg ženskog Lenjina. Njegova kasnija poseta Miloševiću u Hagu je od nekih uzeta za zlo ali ponovo jer nisu saslušali njegove razloge: kao pop njegova osnovna dužnost je da ispovedi svakog pa i najgore među nama.

Mitropolit Amfilohije je svoju nesalomivu reputaciju izgradio u najtežim vremenima jednopartijskog sistema hrabrošću i brilijantnim umom. Svi događaji u poslednjih par godina koji su kulminirali litijama koje su srušile poslednjeg komunističkog diktatora su samo logičan sled njegovog životnog dela.

Ono što mu ja zameram kao agnostik je sraman odnos prema LGBT populaciji i ženskim pravima. Umesto da i tu bude dalekovidan i privuče svakoga u svoje stado bez obzira na ‘grehe’ sramno je kleo najugroženije među nama. Usudio se da Hristov moralni kodeks u toj sferi svede na kletve i prostakluk umesto da i tu skupi muda i stane ispred onih koji su kamenovani. Nije imao snage da isprati Hrista do kraja.

Nije razumeo modernu ženu i teškoće kroz koje ona prolazi. Držao se dogme umesto da nameće novu. Nazivao je osiromašene srpkinje čedomorkama umesto da ih prigrli, uteši i ohrabri. Kao pravoslavni teolog nije imao sveobuhvatnost Patrijarha Pavla da nastavi ‘omekšavanje’ dogme kako bi svoje stado učinio inkluzivnijim i modernijim.

Za te grehe moraće da drži glavu dole pred svojim svecima. Tamo gde ide neće sresti Arkana koga je sramno blagosiljao. Ali će mu Hrist sve to brzo oprostiti i podvući njegovu najbitniju životnu ulogu – Rista Antikomunista.

Sloboda Govora u Srbijici

Ovih dana gledamo mlade huligane koji upadaju na izložbe i uništavaju eksponate. Eto ne sviđa im se postavka pa malo odlučili da polupaju i iscepaju. Digla se i kurta i murta iz svakog političkog brloga sa svojim mišljenjima. Kao i obično srpska rešenja su britka, nepromišljena i surova.

Jedni bi da zabrane mlade ‘fašiste’. Drugi bi brzopotezno da zabranjuju umjetnike i njihova ‘pogana’ dela. Kao po običaju srpski diskurs se svede na ‘šta bi im ja uradio da sam na vlasti 15 minuta’. Drugim rečima šta bih preduzeo da nisam sisa.

To nas dovodi na temu slobode govora i naš trapavi odnos sa ovim svetim konceptom. U Srbiji je sloboda govora dobrodošla sve dok se sedi u svom kružoku i žvaću teme oko kojih smo se složili još kao drugari u srednjoj školi. Čim nas neko čukne van naše komfor zone mi se frapiramo, padamo u nesvest i po starom srpskom običaju sudimo verbalnim mačem.

Prvo izložba – kao i svaki umetnički izraz je delo isključivo onih koji potpisuju eksponate. To je i osnovni oblik slobode govora gde svako može da izloži svaki koncept koji mu padne na pamet sve dok postoji publika koja bi treptala okicama pred istim.  Bacih pogled na par crteža i ne mogu da verujem da je neko šokiran. Srpska javnost je verovatno slabo upoznata sa delom velikog umobolnika Roberta Crumb-a.

Crumbova opsednutost jakim ženama i danas pali maštu

Seksualne devijacije, bizaran prikaz dece i drugih društvenih ‘svetih krava’ kao i zajebavanje sa estetikom religije čine Crumba jednim od najvećih crtača stripa u istoriji. Ali njegovo poluvekovno prisustvo su samo dokaz našeg prizemnog obrazovnog sistema gde jedna nacrtana beba sa sikirčetom u glavici izaziva toliko mišljenja. Drugim rečima – već viđeno, pre pedeset godina.

Robert Crumb je svaku svoju bolesnu maštariju izlio kroz olovku…

Koliko god ta slabo obrazovana mišljenja ne kapiraju u kom grmu leži zec sloboda njihovog izražaja je svetinja. Kao i sloboda klinaca koji iscepaše odštampane crteže (lepota stripa je što ga štapmaš u mnoštvu primeraka). Naravno svako uništavanje imovine prati zakonska regulativa po kojoj mladi buntovnici moraju da odgovaraju ako je neophodno i krivično. Ali je njihov performans očigledno odrađen u nameri da ih svi vide i čuju.

Nekada smo kao klinci, u SFRJ, svoju želju za slobodom govora izražavali sprejevima. Crtali A pank znak po svemu i svačemu na očaj starije populacije. Naročito mi je bilo milo kad iškrabamo spomenik komunističkim smrdama na Kališu. Znaš da će sutra ceo grad da bruji, da će ćale za ručkom da vrti glavom a prvoborci tri dana da drže svoje retardirane govore pred bronzanim glavudžama. Ko je to prošao ne može baš odmah ove klince da klasifikuje kao vojnike Vermahta i čuvare Dahaua. Kada bi me kao klinca nazvali fašistom britko sam ih ispravljao da sam anarhista. Ali komunistički lingo uvek spremno stavlja sinonim između ova dva politička koncepta.

Klepi klincima prekršajnu i naplati štetu a Somborac i ekipa da im napiše zahvalnicu na svom besplatnom marketingu. Marko se čudi kako to izložba ‘trigeruje’ ljude? Pa zar poenta dobre umetnosti nije da izazove duboku emociju? Da ih ‘trigeruje’ ili šta već. Da sam na njegovom mestu ja bih ovo upisao kao pun pogodak.

Tu je i suština slobode govora, koja je ili apsolutna ili je nema. U demokratskoj dijalektičnoj kakofoniji bitno je da svaka budala iskaže svoje misljenje uprkos zlu koje ono potencijalno nosi. Jer nije sloboda govora da se složiš sa svojim ortakom iz kraja da su rijalitiji sranje već da jasno čuješ fašistu i komunistu u njihovim namerama da ti istu oduzmu. Da ih onda pažljivo pratiš, marginalizuješ i znanjem pokolebaš.

Jer srpski instinkt bi rado ‘apsio i bacao ključeve od tamnice. Svaki put kad čuje nešto što srpskom uvcetu ne prija. Kako gradskom i liberalnom tako i tradicionalnom i konzervativnom. Ali svaka zabrana i guranje u ilegalu samo dalje radikalizuje izgubljene leve i desne ekstremne duše. Sklanja ih od budnog društvenog toka, čini težim za praćenje i odvlači od obrazovnog sistema koji je jedini lek protiv ekstremizma. Tako da najmanja zabrana slobode govora vodi u tamnicu, gde je samo vreme potrebno da i ti zaglaviš na nekom otoku.

Za ovaj kišni vikend vam predlažem guglovanje lika i dela Roberta Crumba. Ako je tako bolestan um uspeo da proživi miroljubiv život i izrazi se u punoj slobodi onda i mi u Srbiji moramo da se opustimo. Da kad vidimo umetničko delo koje smatramo neukusnim glasamo ne konzumiranjem istog a ne urlamo na sva zvona obezbeđujući punu marketinšku podršku. I da ne fašizujemo svakog klinca koji napravi sranje. Jer iskreno ako nikad nisi nacrtao kukasti krst onda si verovatno odrastao na Dedinju.