Srbija Preuzima Crnogorski Dug

U balkanskoj finansijskoj kuhinji se sprema još jedna čudna čorba. Iz izvora bliskih ministarstvu finansija Srbije čujem da je Srbija ta koja će refinansirati crnogorski dug prema kineskoj Eksim banci i dati dodatne garancije za završetak autoputa do Jadrana.

Prvo da vidimo koji su uslovi pod kojim se Crna Gora zadužila. Kredit je na 20 godina sa kamatom od 2%. Dakle sve tvrdnje da je kredit nepovoljan padaju u vodu jer su svi drugi krediti u crnogorskom portfoliju po većoj kamatnoj stopi. Velika prednost je grejs period od šest godina, što je  klauzula koja se ne može obezbediti na slobodnom tržištu. Kredit je uzet u dolarima, i Crna Gora nije hedžovala valutu u evre što je mogla da uradi na slobodnom tržištu (ko ne zna šta je hedžovanje nek me kontaktira).

Ukupan dug Crne Gore je preko 80% što takođe nije kraj sveta.  Grčiće se da ga smanje ali su daleko od bankrota. Pandemija je nokautirala turizam naših malih suseda ali se ove godine očekuje oparavak  i priliv deviznih sredstava. Čemu drama?

Potpredsednik vlade CG Dritan Abazović je brzopleto pitao Evropu: „Molimo vas da nam pomognete da vratimo taj novac, da taj zajam zamijenimo za zajam kod neke evropske banke, da sklopimo saradnju sa nekom evropskom finansijskom institucijom i da prekinemo kineski uticaj“. Naivan i nov u svom poslu mislio je da će Evropa ovo videti kao priliku da istisne kineski uticaj iz Crne Gore, pošto su im usta puna te priče. Ali avaj, još brže je stigao odgovor predstavnika Evropske Komisije Peter Stano-a, da od toga nema ništa. Evropa je ipak tu da pomogne oko svih projekata tipa ‘širenje demokratije u međunacionalnim sredinama Balkana’, ali kada treba izgraditi autoput po kom će te međunacionalne osobe da se voze, onda evropljani zvižduću i gledaju u nebo. Oni slabo ulažu u hardware, samo u balkanski software.

Deonica autoputa koja se gradi kasni dve godine. Grade je kineske firme postavljene tu od strane Eksim banke. To je opravdanje da se grejs period produži na još dve godine i svaka arbitraža bi to predložila. To bi i rešilo problem dok se turizam ne vrati u potpunosti na obale Montenegra.

Zvanične zamolnice za pomoć od strane ministarstva finansija Crne Gore nema. Nema je prema EU, prema MMF-u, prema SAD ili bilo kojoj državi ili instituciji. Jasno su naveli da su u predlogu budžeta za 2021 obezbedili sredstva za servisiranje svih dugova. Dakle, ništa od bankrota (inače na Balkanu stalno neko ‘medijski’ bankrotira, uglavnom zbog polupismenih novinara koji ekonomske tokove razumeju koliko i poluobrazovani sugrađani koji čitaju đubre koje ovi prvi sriču).

Drugi je problem u pitanju. Čitava trasa autoputa, koji je veoma zahtevan za konstrukciju zbog brdovitog terena, je dugačak 169km od Boljara do Bara. Prva deonica, na koju se odnosi kredit, je 42km. Postavlja se logično pitanje: a šta ćemo sa ostatok druma đetići? Ugovor sa kinezima je tajan, ali iz podgoričkih izvora odavno znamo da je u zalog stavljena luka Bar. Tu nema dileme jer kineze junački Lovćen niti bilo šta drugo od crnogorskog krša ne zanima.

E tu uskače Beograd. Uveliko traju pripreme za novi model, gde bi država Srbija preuzela garancije ne samo za drum koji se završava, već i za nastavak autoputa do Bara koji će koštati dodatnih $2.4 milijarde.

Srbija je već odvojila $1.6 milijardi za izgradnju autoputa od Požege do Boljara, sa nekih 97 mostova i 51 tunelom koji su četvrtina ukupne deonice sa srpske strane. Koridor 11 će spojiti Srbiju sa lukom Bar ali i Crnu Goru sa Evropom. Nerazvijena mesta kao Arilje, Ivanjica i pešterska visoravan će konačno biti plug-and-play. Transport iz Bara će učiniti Kopar i druge severnije luke beskorisnim jer će transport biti brži i jeftiniji. Dakle sve je tip-top, moramo se radovati ovakvom razvoju događaja.

Ali bojazan je oko srpskog sveta. Te ideje od koje se Evropi i Balkanu tresu gaće. Da li to Vučić asfaltom i tunelima planira da zacementira ono što se nije dalo puškom? Da li se godine družbe sa Merkelovom i nemačkim modelom uticaja otrlo o starog radikala? Da li je taj autoput (koji je pozitivan razvoj bile gde drugde na planeti) uže koje će zanavek zavezati Srbiju i Crnu Goru? Da li će se sigurnija vožnja od 5 sati moje dece do Budve umesto 12 sati slaloma po Ibarskoj pretvoriti u još jednu pretnju svom nesrblju crnogorskih visoravni?

Da ne biste bili u dilemi da će se razni dići protiv ovog autoputa ponovo, pogledajte intervju Senada Fadžifejzovića sa Vučićem. Na ideju da se mora sagraditi autoput do Sarajeva, on je brzo podsetio da bi istim mogli i tenkovi brže da stignu. Mogli bi, a mogli bi i mladi brže da dolaze iz jednog u drugi grad. Mogla bi roba brže da putuje. Moglo bi na Balkanu svašta da se zgodi, ali pozitivno razmišljanje teško. Zato sledi medijski potres kad Siniša iznese planove oko završetka Koridora 11.

Janšin Drugi Ustanak

Janezu Janši se svašta može prigovoriti, ali to da je bio hrabri mladi disident u propadajućoj komunističkoj Jugoslaviji ne može. Kao mladi novinar slovenačke Mladine, lista koji je prvi otvoreno rekao da je komunizam jedno obično korumpirano zlo, i sve to dok su se ostali, šatro disidenti po Jugoslaviji borili, eto ne za rasturanje divne socijalističke domovine, nego za njeno pretumbavanje.

Bio je član glupe poznate po akronimu JBTZ – Janša, Bortšner, Tasić i Zavrlo. Ova četvorka je osuđena za odavanje vojne tajne, to jest za objavljivanje magnetograma 72. sednice Centralnog Komiteta SKJ, gde se burno raspravljalo o hapšenju omladinske ‘bagre’, naravno od strane divnih i pomalo poštenih komunista.  Uhapsiti tada nekoga zbog ‘verbalnog delikta’ nije samo bilo društveno prihvatljivo, nego često dočekivano sa oduševljenjem svih naroda i narodnosti. Četvorka je organizovala da se magnetogram mazne i objavi, što je tada bio izuzetno hrabar čin. Samo oni koji nisu osetili komunističku čizmu za vratom mogu da zbore drugačije.

Uvek sam govorio da su Slovenci uzrokovali raspad Jugoslavije. I to ne njihovi komunisti kao što je Milan Kučan već upravo mladi i urbani koji su osamdesetih pisali o demokratskim slobodama i otvoreno kritikovali već raspadajuću korumpiranu tvorevinu. Dok su Srbi, Hrvati i Bošnjaci tamburali neke nove talase, ekipa oko Mladine je jasno utrla put slovenačkoj nezavianosti (a samo konsekventno hrvatskom, bosanskom pa i srpskom osamostaljenju).  Za Milana Kučana ne biste ni čuli da nije bilo Janše i ekipe oko njega. Blizina zapadnih granica, aktivan kulturni život kao i bolji nivo obrazovanja su učinili svoje: da slovenci prvi javno kažu da žive u jednopartijskoj komunističkoj diktaturi.

Već sada legendarna priča o razgovoru između Edvarda Kardelja i Dobrice Ćosića o sudbini Jugoslavije je jasan temelj slovenačke društvene sudbine koja je okončana desetodnevnim ratom i laganim rastankom od ostatka ratoborne balkanske braće. Priča se da je Kardelj jednom prilikom 50tih rekao Ćosiću da je Jugoslavija Sloveniji samo tranzitna stanica na putu ka konačnom suverenitetu. Da li je tvrdnja tačna i nije toliko bitno, koliko je jasno da je Slovenija iskoristila prvu kriznu priliku da se efikasno izbori za nezavisnost. Kao jedina zemlja bivše Juge čija je ekonomija i životni standard skoro kao u zapadnoj Evropi, Janšina borba se pokazala kao politički racionalna.

Ovog puta se svojim nonpajperom opet oglasio, doduše tajno, i samo sumirao probleme u ostalim zemljama koje su pretekle iz bivše velike države. Sada, kao neko ko će predsedavati EU sledećih šest meseci, on se meša u unutrašnje stvari nezavisnih država. Svako je dokument pročitao na svoj način pokušavajući da opravda svoj stav. On je odbio da prizna da je autor teksta, ali sam zahtev Tanje Fajon da Janša objasni postupak je indikacija da gde ima dima ima i vatre.

Optužuju ga da pokušava da dovrši plan Tuđman-Milošević podelom BiH. Druge stavke su manje bitne i daleko nerealnije, kao stvaranje velika Albanije, tako da je ponovo u fokusu plan zaokruživanja životnog prostora Srba i Hrvata. Član predsedništva dvoglave države Željko Komšić tvrdi da je u Sloveniji to već ogoljen stav, jer je u martu predsednik Pahor u toku posete Sarajevu ‘prijateljski’ pitao zvaničnike koja je šansa da se Bosna mirno podeli. Predsednik Slovenije naravno tvrdi da ga nisu baš najbolje razumeli ali jedno je jasno: mirna podela BiH se polako stavlja na dnevni red geopolitičkog poretka.

Kao neko ko prezire mešanje država u poslove drugih suverenih entiteta, ovog puta se Slovenija bedno stavlja u red onih zapadnih zemalja čiji kolonijalistički nagoni teže da popuju drugim državama kako da reše svoje probleme. Raspad Jugoslavije nije dovršen, i Bosna je i dalje epicentar te nedorečenosti, ali je bitno da se tim narodima pomogne da prevaziđu svoje sitne razlike, i ako žele, sami odluče na civilizovan rastanak. Svako prerano nutkanje na unilateralne poteze opet može da izazove sukobe, koje jako mali broj igrača iskreno priželjkuje.

Janša je dakle prvi svoj ustanak učinio kredibilnim i odveo Sloveniju u bolji život. Tokom svoje kontraverzne karijere je optuživan da je fašista, da je švercovao oružje tokom ratova u Bosni i Hrvatskoj, kao i za razne korupcionaške afere. Sada mora da shvati da ga se ovaj ustanak ne tiče, ako ga ikada uopšte i bude. Gospod Janša, gledajte svoja posla i uživajte u delima koje ste činili tokom rada u Mladini. Kao političar, možete samo dalje da srozate mladalačka dostignuća.

Ekonomija Udara U Zid Nelikvidnosti

Nelikvidnost u srpskoj ekonomiji je sve izraženija. Oseća se ozbiljan nedostatak novca koji se konačno, u poslednjih par meseci prelio i u građevinski sektor.

Uspešan paket ekonomskih mera vlade Republike Srbije od prošle godine je odradio svoje. Na žalost, pandemija COVID-19 virusa je u punom jeku. Prošlog proleća smo mislili gotovo je na leto, pa na jesen, a eto prođe i zima a zaraženih je preko 5.000 dnevno sa nekoliko desetina mrtvih. Bolnice su preopterećene a vakcinacija ide sporije nego što smo se nadali.

Sledeći paket mera koji je vlada odobrila jednostavno neće biti dovoljan da premosti do momenta kada, kao Izrael, koroni možemo reći zbogom. Pola minimalca, uz obavezu da se radnici ne otpuštaju, nije dovoljno za veći deo firmi.

Ugostitelji su pred krahom. Gubitke koje su nagomilali u poslednjih godinu dana neće moći da nadoknade godinama. Mnogi iz industrije se aktivno prebacuju u druge ekonomske aktivnosti. Sve obaveze su im ostale dok im rad nije dozvoljen. Dovedeni su u apsurdnu situaciju roblja koje mora da radi bez nadoknade.

Hotelijeri nisu u boljem položaju usled manjeg broja stranih posetilaca i pada u broju domaćih turista. Zavod za statistiku prikazuje pad broja posetilaca u februaru od 38% na teritoriji zemlje u odnosu na 2020. godinu. Samim tim i druge uslužne delatnosti su u padu.

Problem je što su se ekonomski problemi prelili u građevinski sektor, koji je pogon srpske privrede. Radnici su češto na bolovanju zbog korone, rad od kuće donosi pad produktivnosti (šta god pričali new age gurui po kojima se u pidžami više uradi nego u kancelariji i terenu) a lanac novca od firme do firme je u prekidu.

Šta uraditi? Naš dug prema BDP u decembru 2020. godine je iznosio 57.4%. Pre krize je iznosio 52% i vlada je ispravno prošle godine izašla sa jakim merama. Dug treba povećavati u krizna vremena radi podrške privredi i očuvanja radnih mesta. Onda ga ekonomskim rastom smanjivati kada se privreda oporavi. Potreban je još jedan agresivan set mera koji mora biti veći od prošlogodišnjeg. Ako je neophodno povećati dug i na 70% kako bi se očuvao rast i povećala likvidnost privrede.

Prošle godine su moji članci bili prvi koji su zahtevali rapidan odgovor na pandemijsku krizu i neophodnost pomoći od 5 milijardi dolara. Mesec dana nakon vlada je upravo to i učinila. Ovoga puta moraju biti još agresivniji – povećanje duga na 70% bi značilo direktno upumpavanje skoro 6,5 milijardi dolara i dozvolilo bi neometan rad do jeseni. Uz agresivnu kampanju vakcinacije jedino tako možemo videti uspešan kraj ove krize, kako zdravstvene tako i ekonomske.

Pored direktnog upumpavanja novca vlada je odlagala poreske obaveze, što ne povećava dug i donosi privremene olakšice privredi. Odlaganje poreza i doprinosa direktno utiče na čuvanje radnih mesta, što i jeste prvenstveni zadatak svake države.

Vlada Republike Srbije mora biti agresivna i odlučna kao amerikanci, i nikako se ugledati na kilave evropljane koji će u ovoj krizi proći veoma loše.  Tamo gde su naši pali je sektorska pomoć privredi. Primitivni povici na društvenim mrežama kako nas nije briga za kafandžije su glupost. Od ukupnog broja registrovanih firmi 7.4% su u oblasti smeštaja i ishrane sa oko 87.000 zaposlenih. To je armija ljudi sa desetkovanim primanjima. Ovaj sektor takođe nosi veliki spillover efekat jer utiče na poslovne sastanke, žurke i onaj deo poslovnog života u kojem svi uživamo. Taj deo je nemerljiv jer pored finansijskih nosi i psihičke posledice.

Poruka je jasna: trenutna nelikvidnost je na višem nivou nego prošle godine na početku krize. Pomoć koja je odobrena nije dovoljna i sredinom leta ćemo platiti ceh slabe reakcije danas. Pojačajte kampanju vakcinacije čime ćemo do kraja leta rešiti ovu pošast od korone. Olabavite kesu do 70% BDP i time ćete obezbediti veliki ekonomski rast na par godina. Sve drugo je prazna priča.

Srpski Svet na Švapski Način

Aleksandar Vučić je po dolasku na vlast rapidno potegao svoj prvi međunarodni potez – bez uvijanja se stavio pod nemačko krilo Angele Merkel. Razumeo je u tom momentu da između te tihe žene koja breg roni i Evropske Unije postoji znak jednako. Za razliku od do podne spavajućeg Tadića razumeo je da ne mora da se bakće sa gomilom birokratskih vucibatina ako osvoji srce žene koja je u prethodnom periodu bila neprikosnoveni lider ove raspadajuće zajednice.

Njihovi razgovori su dugi i upućeni kažu da Vučić tada obično ćuti i sluša. Jedna od najvećih lekcija koje je upio je da su balkanski ratovi devedesetih bili strateška glupost i da se u modernoj i vojno nepostojećoj Evropi prihvata samo meka moć. A šta mu to zapravo dođe?

Meka moć je nametanje svojih vrednosti putem ekonomije i kulture. Vojno osakaćena nakon Drugog Svetskog Rata, Nemačka je postala lider u nametanju svojih privrednih i kulturoloških matrica. Verovati da su se nemci opredelili za ovaj put zbog svoje dobrote je sport za idiote, jednostavno nisu imali izbora. Lažna denacifikacija koja je ostavila veći deo birokratije iz Hitlerovog perioda u novoj Zapadnoj Nemačkoj je stvorila zid ćutanja o zločinima i novu strategiju prvo privrednog a zatim i kulturnog laktanja.

Reinhard Gehlen je kao bivši Gestapo lider u novoj Nemačkoj postao osnivač i šef obaveštajne službe BND. U ministarstvu inostranih poslova preko trećine visoko rangiranih službenika je služilo pod Hitlerom kao članovi nacističke partije. Ameri koji su naivno pokušali da sprovedu denacifikaciju su ubrzo odustali shvativši da zemlju neće imati ko da vodi ako se nacisti počiste. Nadolazeća pretnja od komunističke Rusije je samo dodala ulje na vatru tako da je čitav nacistički ešalon jednostavno nastavio da upravlja veselom Zapadnom Germanijom.

Kada su uvideli da su se izvukli i da od naoružanja imaju tri kubure iz 19og veka, pragmatični nemci su se bacili na privredu i pacifikaciju evropskog prostora. Ironija je da su najveći koljači u istoriji stvorili novu paradigmu totalnog gađenja prema svakoj vojnoj operaciji. Zašto? Pa zato što im je formiranje ozbiljne vojske zabranjeno do dana današnjeg. To je ono što balkanci, naročito srbi i hrvati, nisu skontali pre 30 godina. Nije nas zbunio pad Berlinskog Zida, već nove vrednosti gde je nasilna smrt belih ljudi jednostavno neprihvatljiva (ok je ako su žrtve tamnopute, jer rasizam teže zamire od imperijalizma). Tako su na određeno vreme sklonili pažnju sa svoje stigme najgorih ikad.

Osvojićemo srca naših meta Mercedesom jer koncentracioni logori su na nemačko zaprepašćenje nepopularni. Tako je Friedrich Flick u Nurembergu osuđen na sedam godina zatvora zbog robovske torture radnika iz konc logora za vreme Rajha. Nije streljan niti je trunuo u ćuzi ostatak života, već je oslobođen 1949. nakon dve godine lagodnog pritvora. Država nije mogla bez Himmler-ovog industrijalca. To je dokazao i već 1953. postao najbogatiji nemac kao većinski vlasnik Mercedesa i jedan od najbogatijih ljudi na planeti. Mi jednostavno ne možemo bez Mečke (sem par mojih bogatih jevrejskih prijatelja koji te otvoreno prozovu kad sedneš u nemačku mašinu).

Pa koga onda uzeti za savetnika poružene Srbije nego ženu iz tog miljea? Odakle Vučiću pomirljivi ton sa regionom a ujedno i uporno guranje srpskog sveta u ćoškove Velike Srbije? Pa upravo od majke svih mekih moći, žene koja tiho i meko zbori ali brutalno nameće katastrofalni nemački privredni model čitavoj EU. Naučila ga je da tiha reč i pognuta glava isteraju i najluđe agende do kraja. Na unutrašnjem planu još nije doktorirao ovaj metod ali polako se i tu sprema. Naime moji izvori kažu da će Angela nakon povlačenja iz nemačke politike postati glavni politički savetnik predsednika Vučića. U septembru se povlači iz nemačke politike i već u oktobru će biti Vučićeva, a samim tim i naša Mutti.

Njih dvoje su svesni da EU neće preživeti, bar ne u ovom obliku. Tako da je nemački interes maksimalno produbiti privredne i kulturne uticaje pre konačnog kraha. Dok je interes Vučića da glumi pridruživanje EU i maksimalno približi Srbiju Nemačkoj. Za EU mu se fućka.

Na taj način će Srbija obezbediti svoj put meke moći koji se ovih dana odvija pred našim očima. Nemci prećutno podržavaju ovaj plan koji podrazumeva vraćanje Crne Gore u okrilje Srbije, jačanje suvereniteta Republike Srpske i kontrolu severnog Kosova. Smoki, pevaljke, a sad i vakcine su mnogo civilizovaniji način nametanja moći nego tri prsta i tenkovi.

Tu je i COVID-19 pandemija, koja je došla kao kec na deset za ubrzan razvoj srpskog sveta. Vučić je već neupitni pobednik ove krize jer je i ekonomski i društveno isplivao na čelo. Kada te američki nacionalisti iz New York Times-a hvale, a oni ne hvale nikoga ko nema zakačeno USA na čelu, kolima ili verandi, onda znaš da si ti sagovornik svima njima na Zapadnom Balkanu. Jer sam baš u tom New York-u naučio da su cifre najbitnije, a sve ostalo prazna priča.

Iako daleko od Šešeljevih granica, koje su uvek bile fantazija jednog fašističkog klovna, granice o kojima Vučić pragmatično razmišlja su u suštini Slobine granice. Prećutan dogovor dva stara pajtosa, Slobodana Miloševiča i Franje Tuđmana, je jasno zaokružen srpskim svetom: ostaviti Hrvatsku hrvatima, a za uzvrat podeliti Bosnu, obezbediti izlaz na more preko Crne Gore i fizički razgraničiti albance i srbe.

Šta svet misli o tome? Pa sve najbolje verovali ili ne. Sve dok se bitka vodi Exitom i raznoraznim glasanjima lokalni vrištači o povratku pakla devedesetih mogu bukvalno da ga duvaju. I to legalno u Srbiji gde će zakon o istopolnim zajednicama biti izglasan sa manje opozicije nego u Finskoj. Ajd da se kladimo da će Mutti prva da cimne Vučka i Porfirija i čestita veliku civilizacijsku pobedu.

Činjenice – Moć i Nemoć u Doba Korone

Zašto činjenice često ne menjaju mišljenje? U jeku pandemije COVID-19 virusa, fenomen koji su mnogi mislioci pre mene opisali, je još izraženiji. Pred jasnim i neupitnim činjenicama mnogi od nas i dalje prisno drže do mišljenja koja smo čvrsto oformili pre pojave novog seta realnosti koji neupitno opovrgava naš pogled na svet.

Uz rizik da iskasapim misao velikog pisca, pokušaću da parafraziram Tolstoja: najkompleksnije teme je lako objasniti umno sporom čoveku sve dok nije formirao mišljenje o istom, dok je i najinteligentnijoj osobi teško objasniti jednostavnu stvar ako je već ubeđena u svoj stav.

Kao jedan od benefita američkog obrazovanja i konsekventne karijere na Wall Street-u, je moć da rapidno promenim mišljenje o bilo kojoj temi suočen sa promenjenim činjeničnim stanjem. Trading je đavolja igra u kojoj iz mora informacija moraš da probereš onu pravu, odreaguješ i napraviš lovu. Često sam bio suočen sa novim informacijama koje su se kosile sa osnovnim principom postavljene tranzakcije. Nekada su minuti bili u pitanju. Izlazi iz pozicije il’ si mrtav. Naučio sam brzo na svojoj finansijskoj koži da je prkošenje činjenicama sport za budale.

Zašto onda mnogi ignorišu fakte koji formiraju realnost oko nas? Zašto prkose onome što im na prvi pogled šteti i drže se svojih pogrešnih postulata po svaku cenu?

Potpomognut pandemijom kovida, koja je ovu temu još jednom izbacila na površinu, mislim da je odgovor troslojan: obrazovanje, manjak konsekvenci, i grupno razmišljanje. Na kraju ćemo videti da je čvrsto držanje pogrešnog mišljenja često i racionalna odluka, što je još jedan slučaj mog menjanja mišljenja o određenoj temi.

Obrazovanje je ključno, jer od njega zavisi naš pristup obradi podataka. Dva osnovna principa edukacije su dogmatsko pamćenje činjenica i kritička misao. U nas, zbog izuzetno niskog kvaliteta visokog obrazovanja, fakulteti se najčešće oslanjaju na prvi princip, ono što studenti na Balkanu zovu bubanje. Dobiješ knjigu, koju je obično napisao profesor koji ti predaje temu, šturo predavanje, i na kraju izađeš na ispit gde se od tebe suštinski očekuje da prepričaš štivo iz knjige. Manjak diskusije i suprostavljanje profesorskim stavovima se oseća kod srpskih diplomaca. Kako ono beše: Bog zna za 10, profesor za 9, a ti možes eventualno za 8. Tu glupost sam čuo samo od studenata Beogradskog Univerziteta, gde je prosek četvorogodišnjih studija devet godina.

Vrhunsko zapadno, u mom slučaju američko obrazovanje, te goni na kritičku misao. Ne da nema bubanja, već se od najboljih studenata očekuje oštro suprostavljanje profesorima i njihovim stavovima. Kao filozof i ekonomista, bio sam nutkan da uđem u rasprave i izrazim suprotan stav, ali se uvek očekivao obrazovan prikaz činjenica u odbranu istog. To je suština onoga što ameri zovu liberal arts obrazovanje, iliti liberalno školovanje. Bitno je napomenuti da nisu sve ustanove u SAD i na zapadu ovog tipa, već jedan manji broj uglavnom manjih privatnih univerziteta.

U čemu je onda problem, zašto svi ne pređu na ovaj antički način obrazovanja? Zašto kritička misao ne preovlađuje svetskim univerzitetima? Uglavnom zbog jedne činjenice: organizacija visokog obrazovanja na ovaj način je preskupa.

Moja alma mater, DePauw univerzitet ima oko 2000 studenata, dakle oko 500 po godini. Na svakog profesora ide 9 studenata. Asistenti ne postoje jer roditeljima ne pada na pamet da plaćaju bolje studente da predaju njihovoj deci, jer nemaju akademskih uspeha u datoj oblasti. Na predavanjima filozofije je često bilo nas troje ili četvoro na jednog profesora. Cena takvog obrazovanja je vrtoglavo skupa i iznosi oko $64.000 po godini.

Beogradski univerzitet ima oko 100.000 studenata i oko 4.200 nastavnog osoblja. Dakle na svakog nastavnika ide oko 24 studenata. Ali je još veći problem što je od tog broja veći deo asistenstko osoblje tako da na svakog profesora ide preko 50 studenata. Srpski rečeno, koliko para toliko i muzike. Profesori jednostavno nemaju vremena da nastavi pristupe sa stanovišta kritičkog mišljenja i krajnji okvir je uvek bubanje. Tek na postdiplomskim studijama se od srpskog studenta očekuje kritičko mišljenje i eventualno akademsko suprostavljanje uhlebljenim autoritetima.

Kako onda očekivati ažurno menjanje mišljenja srpskog intelektualca u rapidno promenljivom svetu? U jeku poplave COVID informacija, srpska akademska elita je zamrznuta kao tele pred farovima. Zato imamo respektabilne srpske lekare koji su otvoreni antivakseri pa čak i one za koje je virus nepostojeći. Jednostavno nisu u stanju da proberu fakte u opštoj kakofoniji informacija i zauzmu naučno mišljenje. 

Akademski konzervatizam (ne mešati sa političkim) je problem koji doprinosi hendikepu dogmatskog obrazovanja i rešava se isključivo investiranjem. Novac koji je potreban se meri milijardama dolara na godišnjem nivou tako da ne očekujte promene u skorije vreme.

Drugi razlog ignorisanja činjenica je manjak konsekvenci. Korona je čudna bolest jer kod nekih prođe asimptomatski dok druge ubije za par dana. Smrtnost je mala tako da većina antivaksera i onih koji poriču postojanje virusa nikada ne osete na svojoj ili na koži najbližih težak oblik bolesti.

Da COVID nosi konsekvence recimo bubonske kuge u srednjem veku, i da odnosi decu, zdrave i preko 90% zaraženih, antivaksera bi bilo koliko i poštenih političara. Direktna životna ugroženost je majka menjanja mišljenja pred faktima. Sve manje od toga je samo dalje utemeljivanje pogrešnih stavova.

Poslednji razlog je grupno razmišljanje. Mi smo društvena bića koja se grupišu u porodice, države, sporstke timove, kriminalne bande i druge zajednice. Na taj način obezbeđujemo društvenu, emotivnu i fizičku zaštitu. Profesor Steven Pinker sa Harvarda smatra de je jedna od funkcija uma da stvori što veći broj društvenih saveznika i da je taj proces često u sukobu sa činjenicama, naročito u savremenom dobu gde se paradigme menjaju munjevito.

Zajednica je uvek konzervativnija od pojedinca, ali zbog jasnih parametara pruža komfor dok je rapidno menjanje stava često praćeno intelektualnom nelagodom samog subjekta. Iz sopstvenog iskustva znam taj proces jer često menjanje mišljenja nosi stigmu. Te nedosledan si, te izdajnik si, te prevrtljiv si. Odličan primer je IT industrija gde je sve veći broj stručnjaka samouk bez formalnog obrazovanja. Oni uglavnom prolaze nerazumevanje okruženja, uprkos činjenici da to okruženje ne zna ništa o najnovijim programerskim trendovima. Slavni primer je ‘strašni’ Bill Gates koji je uprkos protivljenju roditelja napustio studije na Harvardu na drugoj godini.

Pre nego što sledeći put skočite za vrat nekog antivaksera razmotrite ova tri razloga koja utiču na njihov stav. Nemamo svi privilegiju da se kritički obrazujemo niti smo imuni na uticaj i komfor zajednica kojima pripadamo. Sam ulazak na Facebook profile tih ljudi će vam često okriti tužnu društvenu priču iz koje potiču.

Dok sam kao mlađi oštro osuđivao ovaj arhitip, kroz edukaciju, naročito knjige profesora Pinkera, sam shvatio da nije sve tako jednostavno. Njima je potrebna pomoć i edukacija, a ne primitivna osuda.

Vakcine – Globalna Otimačina

Svet je na početku same pandemije COVID-19 virusa pokazao svoje sebično lice. Neusaglašeni potezi, otimačina oko maski i respiratora i međusobne optužbe su samo dodale gorivo na pandemijsku vatru koja se rasplamsava čitavu godinu.

Ovaj prljavi trend se nastavlja u distribuciji vakcina i daje nam sliku divljačkog sveta gde su moćni i bogati spremni na sve da dođu do spasonosnih boca. U tom procesu ne samo da zanemaruju one kojima je vakcina preča, već jasno demonstriraju da će svaka ozbiljnija globalna kriza biti katastrofalna zbog manjka kooperacije i primitivne sebičnosti.

Svađa između EU i Velike Britanije oko pristupa vakcinama švedsko-engleske firme AstraZeneca je najnovija u nizu nervoznih korona prepirki. Zdravstveni radnici širom sveta ukazuju da se dešava upravo ono čega su se plašili: da će bogate zemlje gomilati vakcine dok neke neće imati pristup ni minimalnim količinama potrebnim da se zaštiti najugroženije stanovništvo.

Kompanija je pre neki dan objavila da proizvodnja ne ide tempom koji su planirali. Ubrzo nakon toga EU zvaničnici su shvatili da obećane količine neće pristići ali da će VB dobiti svoje sledovanje na vreme. Nakon 4 godine mučnog Brexita, skandal sa vakcinama samo produbljuje krizu između ostrvljana i kontinentalaca. Tako da je EU juče naložila oštru kontrolu (čitaj zabranu) izvoza vakcina van granica EU. Čak su otišli toliko daleko da su Severnu Irsku, koja se u Brexitu našla u nebranom grožđu, stavili na listu za specijalne protokole da ne bi VB doturali vakcine. Ovaj potez sitnih duša je noćas korigovan nakon burne reakcije iz Belfasta.

Jučerašnji dan je protekao u optužbama i razdoru. EU zvaničnici su čak poslali inspekciju u jedan od pogona AstraZeneca u Belgiji da se uvere o količinama vakcina u magacinu. Toliko o poverenju i uzajamnom pomaganju. Iz iste unije koja bez blama popuje ostatku sveta o društvenim vrednostima. Te vrednosti su očigledno suspendovane u vreme zdravstvene krize i prešlo se na sistem svaki čovek za sebe.

EU ima ugovor sa kompanijom AstraZeneca o isporuci 80 miliona doza COVID-19 do kraja marta. Zbog spore proizvodnje isporuka će pasti na 31 milion doza. I dok su političari svojim nemuštim jezikom pokušavali da smire situaciju, generalni direktor Pascal Soriot je bio jasan: ugovor je prvo potpisala VB i oni imaju prioritet u nabavci.

I dok VB vakciniše hiljade dnevno, Španija je zaustavila vakcinaciju, Nemci kasne a Francuzi imaju dovoljno za još samo par dana planirane vakcinacije. I dok prepirka traje brutalna istina izlazi na videlo: druge, siromašnije zemlje nisu ni deo rasprave. EU i VB zvaničnici se nisu ni folirali ovog puta po pitanju solidarnosti. Zemlje kao što su Makedonija, Bosna, Jemen i druge koje vakcinu vide samo na internet stranicama, nisu ni u planu ove distribucije. Kada je guzica u pitanju civilizovani Zapad se drži starozavetnog principa: u se, na se i poda se.

EU je obezbedila oko 1.6 milijardi doza što je tri puta više nego što je potrebno. A nema jasnog plana za distribuciju viška siromašnim zemljama. Kanada je obezbedila 4 puta više vakcina nego što je potrebno. I još se sramno hvale tim podatkom.

COVAX program, koji je još u junu postavljen kao osnova fer distribucije vakcina najugroženijima, planira da 2 milijarde doza obezbedi za siromašne. Od samog početka programa kritičari napominju da ova količina nije dovoljna. Trenutno je nejasno kako će se i ovaj minimalni cilj ostvariti. Lekari u zemljama trećeg sveta nemaju nikakvu informaciju o rasporedu isporuka tako da su njihovi planovi za inokulaciju mrtvi.

So na ranu dodaju kineska i ruska vakcina. Od početka posmatrane sa visine, u smislu ma te su vakcine sumnjive u odnosu na svete zapadne boce, pokazale su se kao uspešnije od svojih zapadnih rivala. Toliko da EU, koja još nije odobrila rusku vakcinu, sada ide Putinu na kanabe da pregovara o kupovini 100 miliona doza u najkraćem mogućem roku.

Ideološko politikanstvo ponovo košta ljudske živote. SZO još nije odobrila rusku i kinesku vakcini isključivo iz političkih razloga, iako su imali više vremena za odobravanje ovih vakcina u odnosu na one koje dolaze sa Zapada. Iako su mnoge zemlje odobrile upotrebu ruske vakcine, na Zapadu još bukti kampanja da se ova boca dezavuiše. Iza ovog narativa stoje bogate farmaceutske kuće koje su poznate po korupciji i potplaćivanju doktora da ‘guraju’ njihove medikamente. Nikada im ljudski životi nisu bili primarni, već isključivo profit.

Kinezi su se bacili na svoju standardnu komunističku propagandu i sistemski kritikuju Fajzerovu vakcinu. Puštaju medijske patke o umrlim pacijentima u Nemačkoj bez ikakvog osnova. Geopolitička osveta je bitnija od ljudskih života, naročito u komunističkim režimima. Virus je potekao iz Kine, prvi su prozveli vakcinu koja je u upotrebi još od juna, ali nisu u stanju da se politički uzdignu i racionalno odgovore na očiglednu rasnu i ideološku diskriminaciju svojih zapadnih ‘partnera’.

A popularnost Kine u Srbiji raste. Trenutno smo jedna od vodećih zemalja u procesu vakcinacije. I to zahvaljujući kineskoj vakcini kojih je u Srbiju poslato milion doza. Uskoro dolazi i veliki ruski kontigent pa će i Rusija da zauzme novo mesto u glavama srpskih birača. A sa Zapada će vakcine doći kasno, ali će popovanje o evropskim vrednostima verovatno dobiti na intenzitetu. Jer kako se primitivni srbin usudio da primi istočnjačku vakcinu, kada znamo da sa Istoka dolazi samo zlo i naopako.

Pandemija korona virusa nas vraća u realpolitiku koju karakterišu manjak solidarnosti i opsednutost najsitnijim nacionalnim interesima. Takav način razmišljanja nas je odveo u dva svetska rata i naše balkansko makljanje devedesetih godina prošlog veka. Bitnije je da zapadni mlad i zdrav čovek ima 4 doze vakcine na raspolaganju, nego da lekarka u Pakistanskom selu, koja opslužuje 20 puta više pacijenata nego njene zapadne kolege, dobije jednu dozu i nastavi svoj mukotrpan posao. Sve je u najboljem redu, jer su društvene vrednosti ipak bitnije od ljudskih života onih koji su morali da se rode vam granica svetog Zapada.

Ovo Nije Moje Vreme – Mira Furlan

Juče me je kao iz vedra neba pogodila vest da je Mira Furlan, najbolja glumica svih vremena, svih nacija i istorijskih perioda, umrla. Naravno ovo je moj subjektivan doživljan ove nestvarne glumice i velikog čoveka.

Prvo i jedino tinejdžersko zaljubiškavanje u javnu ličnost sam doživeo gledajući je u JDP-u. Predstavu Dibuk smo gledali trista puta, samo da bi videli Mirinu transformaciju na daskama koje život znače. Ne sećam se jasno o čemu se tu radi niti da li sam sa 17 bilo šta skontao, ali nismo išli zbog predstave, nismo išli zbog pozorišta, išli smo jer smo bili fascinirani anđelom.

Tu su i sve te uloge koje su nosile filmove u kojima je igrala. Jaglika iz Lepote Poroka je još jedna glumačka transformacija koja za manje od dva sata oslikava nestvarnu metamorfozu jedne žene raskošne balkanske estetike i stoičkog morala. Samo je Mira mogla da iznese tu ulogu i vine film u jedan od kultnih u jugoslovenskoj kinematografiji.

Ovu vanserijsku umetnicu poznanici hvale kao velikog čoveka. To je u današnje vreme, kada su javne ličnosti većinom đubrad, bitno. Proći sve tople zečeve javnog života a ostati pristojna duša je u savremenom svetu podvig.

Tako je i doživela raspad Jugoslavije – kao pristojna duša. Bistijalno napadana od strane fašista u Hrvatskoj samo zato što je igrala predstave u Beogradu, nesrećno je imigrirala u Ameriku, daleko od nastajuće balkanske klanice. I tamo se ubrzo pozicionirala kao veliki umetnik i glumila na tuđem jeziku, verovatno najtežem podvigu za svakog glumca.

Nije se folirala da je u ekstazi zbog odlaska. Bila je duboko nesrećna i javno govorila koliko joj nedostaje gluma na meternjem jeziku, koga je pravilno nazivala srpsko-hrvatski, dakle ono što taj jezik jeste. Nije lagala, kao mnogi balkanski smradovi, da govori tri jezika – srpski, hrvatski i bosanski. Lično sam iz kancelarije izbacio jednog malog pacova koji je na CV-iju ladno napisao tu laž i pokušao sa dobije posao preko ‘naše Jugo linije’. To je u SAD postala sprdnja, kao eto ameri su glupi pa ćemo da nevedemo da govorimo tri jezika umesto našeg maternjeg. Mira se gnušala tih malih balkanskih prevara.

U svojoj kratkoj ispovesti ‘Ovo nije moje vreme’ iskreno je govorila o odlasku kao velikoj traumi koju ne preporučuje nikom. Kako sam i ja otišao u SAD, mlad, avanturistički, sreo sam mnogo ljudi sa ovog podneblja. I većinom sam gledao u tužne, skrhane duše, koje su otišle trbuhom za kruhom. Duše koje su se folirale da im je dobro u tuđini, da je sve kod kuće sranje i da se nikada neće vratiti. A jastuci su se svako veče natapali nostalgičnim suzama. I Mira je prva rekla bez foliranja i mnogima otvorila oči – nema sramote u nostalgiji.

Kada sam osetio da je mojoj avanturi došao kraj, napravio sam jasne planove da se vratim u Beograd i da se ne pretvorim u još jednog ciničnog gastosa. Zahvaljujući Mirinoj brutalnoj iskrenosti priznao sam sebi osećanja o još jednoj temi o kojoj mnogi ćute.

U toj ispovesti je priznala da je poražena i da novi sistem vrednosti ne paše njenon tananoj estetici. Ameriku nije dizala u nebesa nego hladne glave analizirala. Ta zemlja nije zemlja pozorišta, i to ju je pogađalo. Kritikovala je kult mladosti u Holivudu i mudro zaključila da oni ne znaju šta da rade sa sredovečnim glumicama: „čini se da se svet boji žena mojih godina – hahaha“.

Sada je naravno oplakuju tako da se ore i Beograd i Zagreb, dva grada na kojima za vjek vjekova stoji Mirin pečat. A u sudbinskim trenutcima su je ti gradovi izdali. Moraš biti velikan da te ceo grad izda.

Mira Furlan
Mira Furlan

Američke Demonstracije

Pre par dana pristalice američkog predsednika Trumpa su se okupile ispred zgrade Capitola gde zaseda kongres SAD. Masa je protestovala potvrđivanje pobede Joa Bidena na predsedničkim izborima. Sve se završilo tako što su protestanti probili policijski kordon i uleteli u zgradu gde su se izbezumljeni predstavnici vlasti krili po kancelarijama.

Epilog je četvoro mrtvih i scene koje obično CNN snobovski prenosi iz nekih drugih ‘bednih’ zemalja. Liberalni mediji koji su od Trumpovog mandata napravili pakao tvrde da je ovo organizovani puč.

Bianna Keilar, voditeljka CNN-a, je uzbuđeno prenela: „Napad na Capitol je smrtonosna pobuna. To su nasilnički protesti, i državni udar.“ Kolege istog svetonazora joj se pridružuju kao papagaji sa istom idejom, da su protestanti lukavo organizovani sa jasnom namerom da preuzmu legitimnu vlast u SAD.

Policija i obaveštajne službe su se već oglasile sa procenom da nikakvih planova za probijanje kordona nije bilo. Nije bilo organozovanog plana upada u državnu instituciju niti plana za nasilno preuzimanje vlasti. Ali medije ne zanima istina, već isključivo spin koji će zadovoljiti one koje misle kao oni i naravno vlasnike medijskih kuća.

Dok su ti isti mediji izveštavali pozitivno sa protesta Black Lives Metter ovaj put su im protestanti bili neprikladni divljaci čije se pravo na protest dovodi u pitanje. To su oni koje je Hilary Clinton tako sočno nazvala ‘deplorables’ i na taj način izgubila već dobijene izbore 2016. godine. U prevodu – odvratni, gadni, prezreni – ovaj epitet je zalepljen na čelo nekih 75 miliona pristalica Trumpove politike.

Slično našim podelama na prvosrbijance i drugosrbijance, na gradske pacove i seljačine, američko društvo je sve podeljenije na urbani liberalni korpus, i ruralni konzervativni. Ono što dodatno opterećuje americko društvo je rasizam koji je i dalje otvorena rana ove zemlje. Nije porediv sa etničkim tenzijama u ovom delu sveta jer su mu koreni u robovlasništvu i sistemskom sprečavanju crnaca da ostvare svoja puna prava u SAD.

Prvi utisak je kada belci protestvuju policija je nežna i lako savladiva. Kada su crnci protestvovali bilo je mnogo više policije koja je odmah preuzela nasilne mere – pendreke, suzavce i slično – da suzbije svaki pokret van predviđenog. U slučaju Trumpovih belaca kao da su se sklonili u stranu i pridržali im vrata.

U Americi je normalno da se na crnce gleda sa nepoverenjem i pretpostavkom da su navalentni. Činjenica da crnci tinejdžeri čine 14% mladih u SAD a čak 43% populacije u zatvorima i popravnim domovima dovoljno govori. Kad se crnci okupe, kao 1963 za vreme marša na Vašington Martina Luthera Kinga, to je razularena rulja, a kad se belci okupe oni su protestantni.

Zato je odlično videti belog amerikanca kako uleće u Capitol. I on je u stanju da ‘pojača’ svoj protest ka nasilnom i postane pravi deplorable. Onaj kojih se političke elite gade i plaše. Gade jer su seljačine a plaše jer znaju da će im kad tad doći glave. Kao što su se plašili crnaca.

Moja teorija da će 21. vek biti obračun sa političkom klasom se razvija brže nego što sam pretpostavio. Arbitrarne podele na liberalne i konzervativne, komuniste i fašiste, partizane i četnike, i sve druge nijanse političkog spektruma blede kako se svet povezuje i narodi sve jasnije naziru svog pravog neprijatelja: političara. Želja za vlašću onih među nama koji na ovaj ili onaj način dođu do političke pozicije je klica svog zla ovog sveta. Nemoral, korupcija i nezasluženi društveni status je ogoleli modus operandi političara u Srbiji, SAD, Nigeriji i drugim zemljama.

Donald Trump, taj njujorški klovn je samo pojačao ovaj osećaj među ljudima. Ako takav kreten može da vodi najveću demokratiju sveta a da se svet ne raspadne onda je upitno čemu politički sistem uopšte? Trump je za ovaj razvoj događaja ‘korisni idiot’ jer će politički pokret koji je stvorio od 75 miliona ‘poganih’ praviti pakao u američkom političkom sistemu u narednom periodu.

Zato je upad u Capitol poganih primitivaca bitan. Dobro poznajem američki ruralni duh koji ima najzdravije nepoverenje u federalnu vladu SAD. Primitivni, krezavi, naduvani i naoružani, deplorables mrze političare svih nijansi. Nikada nisu imali priliku da se politički organizuju baš zbog prezira prema političkom sistemu. Sada se ludi Trump izlaktao na čelo i napravio platformu kroz koju će 75 miliona ludaka urlati sledećih 4 godine.

Twitter, privatna cenzorska kuća je upravo zauvek Trumpu zabranila pristup. Kao da su ga pitali za tajming. Već su se formirale nove platforme i Trump planira TV stanicu, štampane novine i čitavu organizaciju oko sebe. Mandat mu je provučen kroz pakao, i sad je njegov red da se osveti demokratama. Sledeće 4 godine će biti još zabavnije.

Nazire se kraj Pandemije?

Prošlo je par meseci od poslednjeg članka o Covid-19 virusu na mom blogu. Dani su postali isti i nova realnost je već rutina. Postalo je jasno da bilo koja akcija kriznih štabova ne donosi značajne rezultate. Virus se širi, bolnice pune i uglavnom su u stanju vanrednog opterećenja kakav svet nije video od dana pandemije španske groznice.

Jasno je, sem antivakserima, da je vakcina jedini izlaz iz ove situacije. Procene su da će virus krenuti da jenjava kada se oko 20% sveta inokuliše. Pandemija će izgubiti momentum, brojke će pasti i zdravstveni sistemi konačno prodisati. Pitanje je kada?

Prvo mesto gde ja uprem pogled kod ovakvih pitanja su svetske berze. Tamo ljudi procenjuju i glasaju svojim novcem a ne emotivnim polupismenim izlivima emocija. Finansijski analitičari rade duboka istraživanja kako bi u ime svojih klijenata procenili da li će akcije određenih firmi porasti ili pasti u narednom periodu. Bez strasti, bez političkih motiva, ovi istražitelji proučavaju broj odobrenih vakcina, njihovu proizvodnju i distribuciju.

Berze ukazuju da će pandemija krenuti da jenjava na proleće. Do tada će Zapadne zemlje vakcinisati od 20-40% stanovništva što je dovoljno da se pandemija stavi pod kontrolu. Procene vodećih epidemiologa su slične, što je logično jer se analitičari oslanjaju na njihove izveštaje u svom radu. Glavna američka berza SP500 je od 1. januara skočila 14.3% što je indikacija da je za biznis korona već završena. Od tih 14.3% skoro čitav skok se desio u poslednja tri meseca kako su se vakcine polako pojavile na horizontu.

Pandemija neće nestati u danu, kao što se nije ni pojavila u danu, nego će lagano nestajati iz naših života i novinskih stupaca. Početak kraja će se preklopiti sa početkom leta kada je virus slabiji, tako da će pravi kraj biti sledeće jeseni i 2022. godinu nećemo dočekivati u ovako sumornoj atmosferi.

Nakon toga svet će nastaviti svojim hektičkim tempom. Brzo ćemo zaboraviti lockdown-e, policijske časove, maske i druge simbole ove bolesti. Iako se to sada čini nemogućim, pandemija će postati mutno sećanje koje ćemo s vremenom sve teže prizivati. Priče će postati preuveličane kod jednih a potpuno nestati kod drugih. Kratka ljudska pamet, i moć da se muka stavi u retrovizor će učiniti svoje.

Vreme je da ponovo pogledamo našu korona tabelu. Na njoj su, da podsetim, broj zaraženih i umrlih u Srbiji, okolnim zemljama i drugim zemljama koje smatram relevantnim za poređenje sa našom državom.

Tabela zaraženih i umlih od COVID-19 virusa. Izvor Vladimir Đukanović

Kao i do sada rangirao sam tabelu po broju umrlih na 100.000 građana. Smatram da je taj parametar najbitnije merilo u borbi protiv korone. Pokazuje kako se zemlja bori sa virusom u odnosu na druge, i bitniji je parametar od broja zaraženih jer je smrtnost ipak ono što nas najviše brine.

U svetu imamo oko 22 umrle osobe na 100.000 ljudi i oko hiljadu zaraženih. Poređenja radi, 6. maja je bilo 48 zaraženih i troje umrlih. A u avgustu 228 zaraženih i 9 umrlih. Dakle, kako se pandemija širi po svetu, broj eksponencijalno raste.

Srbija danas ima 42 umrle osobe na 100.000 stanovnika i oko 4500 zaraženih. Dakle skoro duplo više od svetskog proseka. U odnosu na region, Srbija je sada na prvom mestu po ovom parametru sa najmanje umrlih osoba. Ostale bivše republike imaju od 2, Hrvatska, pa do 3 puta više, Slovenija, umrlih od posledica COVID-19 virusa. Po broju zaraženih Srbija je na sredini tabele, jer i Makedonija i Bosna imaju manje zaraženih od nas. Mađari i Česi takođe imaju duplo više umrlih od Srbije. Nemci i Rusi su za nijansu bolji od nas, dok ostale Zapadne zemlje imaju skoro tri puta više umrlih. Izuzetak su skandinavske zemlje, sem Švedske, koje su ovu krizu uspešno prebrodile. U proseku imaju duplo manje umrlih od Srbije.

Švedski model se pokazao kao kontraverzan, i manjak mera je doneo duplo više umrlih nego u Srbiji. Ali i 4 puta više preminulih nego u Danskoj, sa kojom je usporedba najrelevantnija. U poslednjih par nedelja Švedski krizni štab trpi kritike iz drugih zemalja, ali i lokalno, jer mnogi smatraju da je pristup pandemiji bio isuviše blag, i da stanovništvo nije uspelo da se preporukama vlade izbori sa koronom. Moram takođe da naglasim da Švedska i dalje stoji daleko bolje od SAD, Velike Britanije, Španije, Italije i drugih koji su uvodili rigorozne mere.

Jedno je jasno, da su se naši lekari i zdravstveni radnici, sa relativno manjkavim resursima, odlično izborili sa virusom. Pored pritisaka koji su trpeli od strane vlade, opozicije, prljavih medija, i raznih javnih spodoba oni su u velikoj većini svoj posao obavili časno i uz velike žrtve. Mnogi od njih se ubrajaju u hladnu statistiku umrlih jer su danonoćno provodili vreme među zaraženima. Nadam se da ćemo njima podići spomenik dok smo u modu podizanja istih.

Biden je Predsednik SAD – Možda

Pet dana traje agonija brojanja glasova na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama. Proces koji je pratio ceo svet sa mnogo pažnje i malo razumevanja se pokazao kao truo, nemoderan i krajnje sumnjiv.

Pokušaću srpskog čitaoca da provedem kroz arhaični sistem američkih izbora za predsednika. Prvo što je isplivalo na površinu je sistem koji zovu Electoral College i koji veliki broj ljudi jednostavno ne razume. Naime, američki ustav predviđa 538 delegata (electors) podeljenih po državama koji praktično daju glas za predsedničkog kandidata koga glasači izaberu. Ljudi biraju, glasovi se saberu i delegati u tim oblastima glasaju za jednog ili drugog kandidata prema broju glasova. Tako da svaka država nosi određen broj glasova u totalnom zbiru od 538. Zato je potrebno 270 glasova da bi se osvojili predsednički izbori u Americi.

Zašto takav sistem uopšte postoji? Zašto jednostavno ne saberu sve glasove, izračunaji ko je imao više i tu osobu postave u Belu Kuću? Glavni razlog je da bi manje dražave po broju stanovnika imale srazmerno veći glas na saveznom nivou i tako izbegle mogućnost da ih večno nadglasavaju oni iz urbanih krajeva sa većom koncentracijom stanovnika.

Sistem je u suštini brilijantan jer ne dozvoljava večno nametanje vrednosti onih iz urbanih krajeva onima iz ruralnih. Američki oci koji su 1787. godine sastavljali famozni ustav su i o tome razmišljali, shvatajući da različiti načini života i okruženja stvaraju različite sisteme vrednosti koji zaslužuju pažnju i poštovanje.

Da nema ovog sistema u SAD, urbane zone bi ušle u trend večnog osvajanja vlasti marginalizujući interese i vrednosti velikog broja građana. Pisci ustava su uvideli da je ovo veoma opasno po demokratski sistem jer bi onda večna manjina prešla na drugi način ostvarivanja svojih prava i vlasti – oružanom borbom i rušenjem sistema gde je njihov glas suštinski ništavan.

Zato je Donald Trump izgubio ‘za malo’ iako je imao oko 70 miliona glasova u odnosu na Biden-ovih 73 miliona. Crvene države, koje tradicionalno glasaju za konzervativne republikance, imaju više glasova po glavi stanovnika od plavih, demokratskih država.

Electoral college je veoma bitan za funkcionisanje američkog predsedničkog sistema, jer bez njega manje države ne bi imale interesa da ostanu u uniji. Tražile bi otcepljenje jer njihovi interesi i vrednosti ne bi imali šansu da se čuju u mnogoljudnoj Americi. Zemlja bi se jednostavno raspala kao komunistička Jugoslavija koja je nametala jedan, isključiv sistem vrednosti od Vardara pa do Triglava, ne uzimajući u obzir interese i vrednosti raznih naroda i narodnosti.

Ovo je sistem koji bi srpski političari morali da prostudiraju, kako prvosrbijanci tako i drugosrbijanci. Da u svojoj primitivnoj borbi jednog seta vrednosti protiv drugog dobro prouče namere američkih otaca i shvate da je demokratski benefit u stalnom produktivnom suprostavljanju vrednosti, a ne u želji da se totalno uništi onaj koji drugačije misli i živi. Demokratski progres leži na fundamentu različitih konkurentskih svetonazora, a ne u pobedi jednog ‘ispravnog i istinitog’.

Ovaj sistem obezbeđuje neku vrstu balansa između različitih sistema vrednosti građana koji se i ovaj put pokazao kao bitan u izborima. Razumevanje ovog sistema je krucijalno jer ga mnogi, u svom neznanju, optužuju za političke podele u SAD dok je electoral college suštinski teg koji ne dozvoljava monopol jedne strane u datim podelama. Stalno menjanje konzervativnih i liberalnih političkih snaga u SAD je koren američke moći, kako političke, tako i ekonomske.

Problem dakle nije u ovom sistemu, već u primitivnom načinu vođenja i ažuriranja glasačkih spiskova. Boljka koja muči mnoge demokratije, pa i srpsku, su arhaični načini vođenja biračkih spiskova i velika mogućnost manipulacije. Pogrešni podatci, umrli glasači, preseljeni građani i druge informacije koje su od suštinskog značaja za demokratiju se ne vode ažurno i predstavljaju problem za glasače koji često ne znaju gde da glasaju, da li imaji pravo da glasaju na datoj lokaciji i naročito da li mogu da glasaju poštom.

U ovom ciklusu izbora za američkog predsednika najveći problem predstavljaju glasovi koji su došli poštom. Razlog zašto pobednik nije proglašen 3. novembra, kako tradicija nalaže, su glasački listići koji su dolazili poštom sve do juče. I velikim čudom, države koje su 4. novembra ujutro izgledala kao da su glasale za Trampa, su lagano, iz dana u dan, prelazile u ruke Biden-a. Sama ova činjenica podiže sumnju u legitimnost izbora i ostavlja prostor Trampu da preduzme legalne poteze i dovede Biden-ov izbor u pitanje. Sledeća dva meseca neće proći u tradicionalnom prelaznom periodu punom razumevanja između dve strane, već će se pretvoriti u legalnu borbu uz mnogo teških reči. Ta borba će se preliti u Trampovu predizbornu kampanju za 2024. godinu, gde će se SAD dalje destibilizovati i podeliti kroz moćne Trampove mitinge i akcije njegovih vernih sledbenika.

Glasanje poštom uglavnom nije dozvoljeno u SAD. Ideja je da osoba mora lično da se pojavi, dokaže svoj identitet i u istom okruženju kao i ostali građani da svoj glas za svog kandidata. Poštom su mogli da glasaju uglavnom bolesni, oni koji su u vojsci van granica SAD, i drugi koji su legitimno sprečeni da na taj dan budu prisutni na svom glasačkom mestu. Usled pandemije COVID-19 mnoge države su promenile praksu i dozvolile ovakav način glasanja zbog opasnosti od zaraze. Četiri države ni u ovakvim okolnostima nisu dozvolile glasanje poštom.

Haos je nastao kada su milioni glasačkih listića krenuli da pristižu poštom koja nije navikla da procesuira toliku količinu osetljivih pošiljki. I najmanje oštećenje koverte zahtevalo je da se listić odbaci kao neligitiman. Odmah su počele svađe između kontrolora na glasačkim mestima šta se baca a šta otvara. Pošto je velika većina glasača poštom glasala za Biden-a, Trampovi kontrolori su odmah ukazali na mnogo problema sa ovim načinom glasanja: kada se otvaraju koverte? Na dan izbora? Pre toga? Nakon toga? Da li datum poštarine mora da bude do određenog datuma ili ne? Kada prestati sa brojanjem poštanskih glasova?

3. novembra je pobedio Donald Tramp. I da je imao masovne medije na svojoj strani, momenta kada je proglasio pobedu, oni prihvatili istu, i dalje bi sedeo u ovalnoj kancelariji. Ali je u svih 4 odlučujućih država, svakim danom pristizala pošta i lagano prebacila pobedu Biden-u. U Pensilvaniji je republikanska pobeda prešla u poraz od 35.000 glasova, 25.700 u Nevadi, 20.500 u Arizoni i 7.250 u Džorđiji. Ko god je živeo u SAD i zna ove države, je u najmanju ruku šokiran da su iste otišle Biden-u. Teško će me bilo ko ubediti da je Džordžija glasala za liberalnog Biden-a koji je u očima ovih ljudi oličenje duboke države i svega pogrešnog u Vašingtonu.

Rudy Giuliani, bivši gradonačelnik Njujorka i lični Trampov advokat je već najavio tužbe protiv glasova koji su stigli poštom. Legalni proces će završiti pred Vrhovnim Sudom SAD koji je sada većinski u republikanskim rukama. Trampu i nije bitno da se odluka preinači i on proglasi za predsednika, već da dobije legitiman razlog za svakodnevne napade koje će labavi Biden trpeti od armije vernih trampovaca.

Iz poverljivih izvora znam da se već radi na otvaranju medijske kuće Tramp. Imaće ekspoziture u svim državama i biće u obliku podkasta sa mrežom sledbenika koji će na svakom koraku dovoditi Biden-ov legitimitet u pitanje. Masovni liberalni mediji su od prvog dana Trampove vladavine gledali da mu put bude paklen. Biden će sada na svojoj koži da iskusi kako je kada te pola države gleda sa apsolutnom mržnjom, svaki tvoj potez proglašavaju za fašizam ili šta već, i kada ti u lice saopštavaju da nisi njihov predsednik. Vrhovni Sud je u njegovim rukama, Senat takođe, tako da će svaki zakon koji Biden bude pokušao da provuče biti osuđen na propast.

Iz svojih dana u Njujorku bio sam jedan od onih koji je potcenjivao Trampa – ovog grlatog, prostog tatinog bogatuna kome zlatna kašika viri tamo gde je nama praziluk. Ulazio je u restorane i klubove sa svitom sumljivih karaktera, kako muških tako i ženskih, drao se, naručivao piće za sve (iako nikad alkohol ili drogu nije liznuo) i generalno bio odraz one Amerike koju svet prezire. Svidelo se to nekom ili ne on je rodonačelnik pokreta koji sad već ima svoje ime – Trampizam. I neće on niđe. Milioni ‘deplorables’ kako ih je Clintonova nazvala pre četiri godine su u njemu našli zaštitnika od slepog globalizma koji im je uništio radna mesta i životni standard, i već mučne političke korektnosti koja prebacuje politički fokus sa glavnih društvenih problema na društvenu marginu. Duboka država je izbačena u prvi plan iz mračnih dubina teorija zavere gde su njeni propagatori planirali da je zadrže večno. Tramp je takođe stao na crtu obaveštajnim službama svoje zemlje kao niko nikad pre njega u bilo kojoj državi.

Politički pokreti se bude vođeni uvek ludim liderima koji idu isključivo uzvodno, ruše sve tradicije i rugaju se postojećem statusu quo. Etablirana većina je uvek skandalizovana novajlijama, njihovim tvrdnjama, idejama i manjkom dlake na jeziku. Svoju decu je već utemeljio u strukturu pokreta tako da očekujte još luđe ispade trampizma sa barikada opozicije. Priče kako će ga uhapsiti i marginalizovati mu samo idu na ruku jer će njegova borba protiv establišmenta samo dobiti na vrednosti. Zabrane Twittera, Facebook-a i drugih bednika koji su sebi dali za pravo da nas cenzurišu će stvoriti ogromnu publiku njegove podcast platforme odakle će Trampizam postati globalni fenomen.

E da, i nije sravnio ni jednu nepodobnu državu sa zemljom kao njegovi prethodnici. Ali to nikome nije bitno. Jel ne može prostačina Tramp da bude pacifista.