NATO Unutar NATO

Vest da je Francuska izgubila pozamašni ugovor o izgradnji nuklearnih podmornica za Australiju odjeknuo je svetom pre par dana. Ovaj potez, uz stvaranje nove zapadne vojne alijanse po liniji SAD-Velika Britanija-Australija, pod nazivom AUKUS, imaće značajne geopolitičke posledice. Mnogi od naših građana se pitaju ko tu gubi, ko dobija i da li će ovaj potez imati posledice po našu zemlju.

Mačak koji se najviše oblizuje nakon ovog poteza je Boris Johnson, šeretski premijer Velike Britanije. Kao jedan od glavnih arhitekata Brexita, trudio se da sklopi novi savez da bi popunio vidljivu političku rupu nastalu izlaskom ostrvske zemlje iz Evropske Unije. Uspeo je da uvuče Ameriku u svoju igru i formira AUKUS, novi trojni vojni pakt čiji je cilj ograničavanje kineske moći u Pacifiku.

2016. godine Australija potpisuje ugovor sa Francuskom o kupovini flote podmornica koje bi pojačale njeno mornaričko prisustvo u Pacifiku. Ovaj potez je viđen kao logičan korak unutar NATO koji se otvoreno bori protiv kineskog lupanja šakom o sto širom Pacifika. Na stolu je bilo $31 milijardi za flotu konvencionalnih podmornica koje francuzi proizvode. Mutnim obaveštajnim kanalima englezi su uspeli da podriju ovaj aranžman i ubede Australiju da kupi 8 podmornica na nuklearni pogon. Glavna prednost je što ove ubitačne mašine mogu mnogo duže da ostanu pod vodom dok obavljaju svoje vojne zadatke. Ove podmornice će se sklepati u Australiji pomoću tehnologije Velike Britanije i SAD i koštaće do $90 milijardi. Tri puta veća cijena? Sitnica.

Predsednik Makron je ovu vest saznao iz novina što je geopolitički udarac čoveku koji očajno pokušava da svoju zemlju i dalje nametne kao svetskog političkog igrača. Ovaj potez je poslednji klin u kovčeg ambiciji Francuske da učestvuje u temama koje su daleko od njenih granica. Komično povlačenje ambasadora iz Vašingtona i Londona je demonstracija nemoći da se unutar NATO alijanse reši problem koji jasno govori jedno: Evropa više nije bitna.

Nakon katastrofalnog Drugog Svetskog Rata, u koji je Evropa uvukla čitav svet, Amerika je ratnu obnovu koncentrisala u toj istoj Evropi. Maršalov plan je rapidno obnovio čitav kontinent, uključujući i Nemačku, dok je ostatak sveta morao sam da krpi svoje posustale privrede. Tako da su oni, koji su nosili punu odgovornost za najveća ljudska i kapitalna razaranja u istoriji, već sredinom pedesetih uživali ubrzani razvoj. Evropa je za SAD bila najbitnija globalna tačka i glavni saveznik u borbi protiv Sovetskog Saveza.

U današnjoj podeli geopolitičkih karata sve se promenilo neverovatnim ekonomskim razvojem Kine u poslednjih 40 godina. Ilustracije radi Kina je 1993. godine bila samo 1.3% svetskog BDP-a. Danas je taj udeo 18.8%. Dakle pre 30 godina svaki stoti dolar svetske skonomske aktivnosti je dolazio iz siromašne Kine, a danas svaki peti. Nije potrebno da budete ekonomista da shvatite razliku u moći Kine pre tridesetak godina i danas.

Problem je u tome što je Zapad dozvolio da se razvije sistem koji se pokazao kao privredna alternativa domokratskom liberalnom ekonomskom razvoju. Jedan od glavnih argumenata protiv komunističkih sistema, pored kršenja ljudskih prava, je upravo nemoć tih država da svom stanovništvu donesu blagostanje potrošačkog društva. Sovjetski Savez bi verovatno nadvladao demokratski svet da je uspeo da pretoči svoj industrijski razvoj u potrošačko društvo kao Kina danas. To i jeste glavna lekcija koju je Kineska Komunistička Partija naučila iz raspada SSSR-a i Jugoslavije.

Ako želite jednom cifrom da ilustrujete pandemiju COVID19 virusa, dovoljno je da pogledate kineski BDP 2019. godine. Pre pandemije je Kina imala 17.3% udela u svetskom BDP. Dakle pre ovog haosa Kina je imala 1.5 procentnih poena manji udeo u globalnom kolaču, što je verovatno poslednja kap koja je amerima prelila geopolitičku čašu. Sa sve više dokaza da su komunisti znali za virus mesecima pre, i nisu učinili ništa da spreče pandemiju, ova cifra ilustruje benefit koji komunisti imaju od širenja virusa. A znajući za istorijsku brutalnost kojom komunistički sistemi upravljaju ljudskim životima, šta je par miliona žrtava zarad daljeg ekonomskog marša najmnogobrojnije zemlje na svetu.

Udeo kineskog BDP u globalnom od 2010. godine sa petogodišnjom projekcijom. Izvor Statista.

Donald Trump je prvi spoznao da od mirnog suočavanja sa Kinom nema ništa. Zapadno flertovanje sa kineskom ekonomijom je kulminiralo njenim prijemom u Svetsku Trgovinsku organizaciju 2001. godine. Taj katastrofalan potez je refleksija korupcije na Zapadu koja je jeftinu proizvodnju stavila pre demokratskih principa. To je kao da ste lisicu pustilu u kokošinjac i još zatvorili vrata da koke ne mogu da uteknu. Od šestog najvećeg trgovca na svetu Kina nakon par godina izbija na prvo mesto.

I administracija predsednika Biden-a, pored svog prezira koji gaji za Trump-a, jasno razume da Kina neće sama stati u daljem ekonomskom širenju i nametanju svojih vrednosti širom planete. U borbi koju je još Obama prebacio u pacifički teatar, za Evropu jednostavno nema mesta. Razjedninjena i ranjena Brexit-om, Evropska Unija jednostavno nije geopolitički igrač. Tako da je nova alijansa, koja je čisto anglosaksonka, očišćena od uticaja kontinentalne Evrope. Studirajući i radeći u SAD, i ja sam treniran da mi se stomak prevrne kada nešto moram da uradim sa francuzima, belgijancima i ostalim kontinentalcima. Znaš unapred da će sve ići sporo i da će najmanja odluka biti kao rađanje mečke. U borbi na Pacifiku za neodlučne jednostavno nema mesta.

Zato će NATO alijansa, stvorena da zaštiti Evropu od komunizma i srba, polako pasti u zaborav. Formalno neće prestati da postoji do daljnjeg, ali će uloga biti redukovana na Evropsko tlo daleko od glavne pacifičke scene. Kao ona baba u kraju sa ogromnom kućom i dvorištem, eventualno će moći da probuši fudbal koji povremeno slučajno padne na ruže, ali da potrči za novim klincima? Teško.

Proučavajući kinesku filozofiju, naročito konfučijanizam, brzo uđete u kineski mentalitet. Ako nešto treba razumeti o Konfučiju to je kult predaka. Rigidni istorijski konzervatizam je ucrtan u kinesku misao gde prosečan kinez svoju kulturu smatra ne samo najstarijom, već samim tim i superiornom. Ko je radio sa kinezima zna tačno o čemu govorim. Amerikanci su dobili uzorak onoga što dolazi na sastanku na Aljasci u martu ove godine. Na kritike o ljudskim pravima prvi put su kinezi javno prozivali SAD o tretmanu crnaca i optužili ih za ista nepočinstva u sferi ljudskih prava. Državni sekretar Blinken je oštro otvorio samit misleći da će matrica biti uobičajena: ameri popuju a druga strana ćuti i šluša. Na opšte iznenađene, kineski ministar spoljnjih poslova Wang Yi je odbacio spremljen govor i obrušio se na sagovornike optužujući ih za militarizam i rasizam. To se amerikancima u lice ne govori zbog njihove opštepoznate osvetoljubivosti. Blinken je, zaprepašćen, samo mogao da se posluži starom floskulom da nije pametno kladiti se protiv Amerike.

Kineski nacionalizam tek stupa na globalnu scenu. Sama činjenica da mi i ostatak belog sveta slabo poznajemo kinesku kulturu daje kinezima ogromnu prednost:

„Ako poznaješ svog neprijatelja i poznaješ sebe, ne brini za ishod stotinu bitaka.“ San Cu, Umetnost Ratovanja.

Srbija mora da shvati da je za supresiju kineske ekspanzije kasno. Ono čemu AUKUS može da se nada je eventualno ograničavanje kineskog rasta, ali poraz ili promena kursa kineske politike su samo pusti snovi. Tako da mi kao mala zemlja moramo da balansiramo između novih geopolitičkih sukoba i sarađujemo sa kinezima. Moramo da osluškujemo kako će se Evropska Unija, kao naš najveći privredni partner i sponzor, postaviti u ovoj konfrontaciji. Ovaj udarac koji su francuzi pretrpeli će ih verovatno na kratke staze približiti kinezima kao kontra-udarac anglosaksoncima. U najkraćim crtama, bitno je da se naši ‘genijalni’ političari ne stave u centar ove borbe slonova. Teško je zamisliti naravno da Srbija bude bilo kako umešana u pacifički geoteatar ali poznajući našu istoriju ništa nije nemoguće.

Tresla se Crna Gora, Rodio se Miš – Iliti Kako Sam Dodao Ulje na Vatru

Danima se diže tenzija oko ustoličenja mitropolita Joanikija na Cetinju. Komite sa jedne strane ne daju da se priredba održi dok srbi žarko žele da baš na tom mestu obave verski obred koji je samo simbolična potvrda odluke koju je Sinod Srpske Pravoslavne Crkve nedavno doneo.

Identitet se jutros brani uz paljenje guma i blokadom ceste koja vodi za Cetinje. Komšije se džapaju a negde i rođena braća hvataju strane, jedan za komite drugi za srpstvo. Patrijarh Porfirije i mitropolit Joanikije stižu helikopterom i provlače se do manastira pod pancirnim šinjelima kao da sprovode članove Cosa Nostre.

Što kaže naš narod (koji god izabereš) ko nas je kleo nije dangubio. Ove slike su sramota svih nas, svakog punoletnog građanina i Srbije i Crne Gore. Da nas razlike u tome kako se molimo Isusu Hristu dovedu do scena bednih prepucavanja oko manastira. Da se uspalimo čak i mi koji nismo aktivni vernici je posebna vrsta intelektualne sramote.

I ja sam pre neki dan poklekao opštoj maniji podela i slavnog balkanskog reagovanja na prvu loptu. Naime došavši kući prilično pripit iz naše lokalne kafane Bistro (već se pravdam) pročitah na Fejsu jedan od odvratnih članaka jednog od onih koji je za podele plaćen. Brzopleto, bez razmišljanja posegoh za tastaturom i napisah možda i najpoganije reči koje su iz mog pera izašle. Pogledajte i sami pa procenite.

Poslednja rečenica mog komentara je cilj onih kojima su političke podele biznis. Da izazovu emociju i brzoplet odgovor. Od ovakvih rečenica do pesnice, noža i pištolja kratak je put.

To jutro mi je počelo sa poplavom poruka:

„Pa što tako brate?“

„Lijepo je što si se pridružio armiji primitivaca.“

„Od sviju sam očekiva ovakvo prđenje ali ne od tebe.“

„Skidam se sa tvog bloga.“

U prvih par minuta ne mogu da dođem sebi o čemu se radi. Chardonnay još kola venama (opet se bedno pravdam) dok me kao malj nije udarila poruka bliskog prijatelja koji je zakačio komentar uz gomilu znakova pitanja. Čitam i ne mogu da verujem tu poslednju rečenicu. Crvenim, besnim ali nazad nema – tu je crno na belo.

Krenem brzo da čeprkam po fejsu ne bi li obrisao komentar, dođem do njega i u poslednjem momentu odustanem. Pa ostavi ga bedniče, da svi vide. Da vide bedu tvoga duha i reagovanje na prvu. Da vide kako te je gomila medijskih ološa navela da reaguješ kao da osnovnu nisi završio. Ostavi kako bi jednog dana tvoji sinovi videli sav čemer tvoje duše u momentu kada je hladna glava morala biti na strani pomirenja i tolerancije. Ostavi da se vidi da si deo problema, a ne rešenja, kategorija koju prezirem.

Dan sam proveo izvinjavajući se pognute glave. Razmišljajući da sam samo još jedan koji bi na kraju podelama poklekao i izdao svaki intelektualni zavet koji me vodi i motiviše. I vidim da nas je većina u tom modu. Samo je pitanje koliki je pritisak potreban, koliko dugmića da se stisnu da se jaz među onima koji se braćom smatraju otvori i postane rupa bez dna.

Kako jedna rečenica seče kroz tomove pisanija i izražava onaj pasivni primitivizam koji od ‘pristojnih ljudi’ vaja prvo intelektualne bednike, onda strasne ideologe i na kraju čuvare koncentracionih logora. Kako umesto da se raspišem o neophodnom pomirenju svih nas i da po filozofiji čeprkam za teorijskim temeljima rešenja, u par sekundi sam se priključio armiji bukača koje političari priželjkuju međ narodom.

U kontekstu mog prezimena stvar je još tragikomičnija jer na kraju shvatiš da politička manipulacija cilja da potre samog čoveka i njegov identitet – bez obzira ko je. Da politička vlast mora da ubije čoveka u čoveku da bi do maksimuma uspostavila kontrolu nad masom.

Imam prijatelje među komitama i međ srbima. Odlične njuške sa obe strane ograde. Cilj mi je uvek bio približavanje stavova, vraćanje na bratske relacije i divne trenutke provedene po krševima Crnog Montenegra. Zejedno se moramo izboriti za pristojne države gde su političari ti koji podnose izveštaje nama, a ne mi njima. Gde se podele raspravljaju teoretski a ne na ulici. Gde je svaka bogomolja dovoljno velika da primi svakog ko se verno oseća.

Borislav Pekić je za mene najveći srpski pisac. Ili crnogorski. Ne samo zbog brilijantnih dela kojima se uvek vraćam već i zbog neprikosnovenog moralnog društvenog stava. Ne zanimaju me ‘brilijatni’ umetnici fašisti ili komunisti. Kao i Pekić prezirem ‘budžetsko’ stvaralaštvo svake vrste. Zamišljam kako on čita ovaj moj komentar i skupljam se ka’ pamuk u vreloj vodi. Mislio sam da sam tako setovan, da sam kao podgoričanin Pekić neumoljiv u svojim principima što bi mom pisanju dalo upečatljiv fundament. Ali jedna bedna rečenica ruši tu iluziju. Pijana ili ne ona stoji čvrsto kao opomena utemeljena u digitalnim porama moje svesti.

Šta Uraditi za Žene Avganistana? NOVAC ZA LJUDSKA PRAVA

Pismenost stanovnika Avganistana je 43%. Preko polovine stanovnika ne zna da čita niti piše. Ovo je jedna od najvećih stopa nepismenosti na svetu i brojka koja stavlja na stub srama Zapad i sada već legendarnih $1.000 milijardi potrošenih na rat u ovoj tužnoj državi.

Pismenost među ženama je na još nižim granama i iznosi oko 29%. Više od dve trećine žena ne može da se informiše ni o vremenskoj prognozi a kamoli o kompleksnim političkim temama u zemlji i svetu. Ove sramne cifre su posledica besmislenih zapadnih intervencija koje nikada ne pomognu velikom delu stanovništva već samo maloj grupi već obrazovanih uhlebljivača.  Avganistan je skoro savršen model ovog idiotskog pristupa koji se uvek završi neuspehom.

Prvo da vidimo koliko bi koštalo opismenjavanje stanovnika Avganistana. Potrebno je oko godinu dana aktivnog obrazovanja da se osoba funkcioonalno opismeni. To je nivo dovoljan da osoba može da pročita prosečan novinski članak i da ga uspešno usmeno i pismeno prepriča. Prosečna cena samofinansirajućih studenata na Beogradskom Univerzitetu je oko 100.000 dinara ili oko $1.000 po godini. Ako uzmemo to kao cenu obrazovanja, iako bi u Avganistanu to moralo biti jeftinije, dolazimo do proste računice. Dakle, da bi se opismenili svi u toj razorenoj zemlji potrebno je obrazovati oko 21.5 miliona ljudi koliko ih je nepismeno. To je dakle oko $22 milijarde. Amerikanci i druge NATO sile su imale 20 godina da sprovedu program pismenosti. Ali pare su otišle na astronomsku korupciju Pentagona i plaćanje uhlebljivača.

Šta sada treba učiniti? Umesto sankcija i blokade sredstava, koji su prvi zapadni instinkti, potrebno je pribeći programu NOVAC ZA LJUDSKA PRAVA. Administracija predsednika Biden-a, koja je u rasulu nakon sramnih slika koje nam kuljaju iz Kabula, je već blokirala $9 milijardi novca avganistanskog stanovništva. Ta sredstva se moraju vratiti državi ali pod uslovima koji će obezbediti minimum ljudskih prava od strane Talibana.

Prvi zadatak je pomoći ženama Avganistana koje su u nezavidnoj situaciji. Nakon osvajanja mnogih sloboda proteklih 20 godina žene ne znaju koliko će politika šerijatskog uređenja biti stroga pod Talibanima. Njihova prethodna vlada je bila brutalna i krajnje primitivna u tretmanu žena i nije potrebno nabrajati sva zlodela koja su počinili prema ženkom polu. Prvi uslovi prema Talibanskoj vladi moraju garantovati slobodno školovanje žena i pravo na zaposlenje. Drugi uslov mora biti ravnopravni tretman žena pred zakonom što mnoge šerijatski sistemi zahtevaju i primenjuju.

15 zamalja na svetu imaju pravni sistem koji se oslanja na šerijatsko pravo: Indonezija, Pakistan, Nigerija, Egipat, Iran, Sudan, Irak, Avganistan, Saudijska Arabija, Malezija, Jemen, UAE, Mauritanija, Katar i Maldivi. To je oko 1.1 milijardu ljudi u zemljama sa najvećim prirodnim priraštajem stanovništva. Iz ovoga vidimo da oko 15% svetske populacije živi po zakonima Alaha koji su nama u Evropi i drugim delovima sveta neprihvatljivi. Ali mora se naglasiti da veliki deo stanovnika ovih država podržava šerijatsko uređenje i da je upravo ova podrška kulturološki element koji ovaj sistem čini legitimnim. Zapadni mediji ćute o ogromnoj podršci Talibanima u Avganistanu. Prema pakistanskoj obaveštajnoj službi ta podrška je oko 60%. Dakle skoro tačno tu gde ide i granica nepismenosti.

Talibanima niko neće nametnuti demokratiju. To su jasno rekli tokom svoje prve konferencije za štampu. Takođe su rekli da neće biti revanšizma niti odvratnog tretmana žena. Čak je jedna voditeljka obavila televizijski intervju sa jednim talibanskim čelnikom. Ako međunarodna zajednica hoće konstruktivan pristup novoj situaciji na terenu, mora se poraditi na finansijskom programu koji će obezbediti primenu šerijata koji garantuje ženama maksimalan pristup društvenom životu.

Jedan od modela može biti Indonezija gde žene imaju ne samo pristup pravnoj profesiji, nego su mnoge i sudije unutar islamskih sudova. Od 1989. godine, kada je prva žena zauzela to mesto, prava žena i presude prema ženama su poprimile civilizovan ton. Žene se ne kamenuju zbog sitnih prekršaja kao što je to bio slučaj u prvom mandatu vladavine Talibana.

Šerijatski zakon vuče svoje postulate direktno iz Kurana i ima 5 različitih škola interpretacije. Svaki društveni problem koji nije direktno rešen u ovoj svetoj knjizi traži interpretaciju školovanog sudije unutar jedne od ovih škola. Taliban ima problem manjka obrazovanih kadrova koji mogu da zauzmu ove pozicije. To su naučili pre 20 godina kada su na te pozicije postavili nepismene sudije koji nisu mogli da čitaju Kuran. Kao i svuda, nepismeni su se utrkivali u surovosti i u samim suđenjima često kršili osnovne šerijatke klauzule. Moji izvori u Pakistanu tvrde da su naučili lekciju i sada užurbano traže edukovane islamske pravnike koji će preuzeti pravni sistem ove zemlje.

Sudija Nenney Shushaidah je 2016. godine imenovana za prvu ženu sudiju islamskog visokog suda u Maleziji. Od tada je mnogo uradila za ženska prava u toj zemlji naročito u oblasti poligamije. Ona je ta koja procesuira zahteve muškaraca da ožene još jednu ženu. Dok su se do njenog postavljanja ti slučajevi (kojih u realnosti nema mnogo) rutinski potpisivali, sudija Shushaidah danas odbija oko 60% zahteva muškaraca za drugim brakom. Prvo pokaži lovu burazeru da možeš da izdržavaš dve žene pa će sudija onda da razmisli. Takođe zahteva i psihološki profil muškarca kojim se potvrđuje njegova sposobnost da hendluje dve supruge.

Svet je sada na prekretnici. Zapad može tvrdoglavo da se drži svojih vrednosti koje većini planete ne znače ništa ili možemo krenuti putem precizne finansijske pomoći koja će usloviti Talibane ljudskim pravima. NOVAC ZA LJUDSKA PRAVA može ženama Avganistana da obezbedi sudbinu drugačiju od one koju pretpostavljamo ovih dana nakon pada Kabula. Talibani su svesni da ih je divljanje polupismenih muškaraca dovelo do zatvora u Gvantanamu. Samo je pitanje da li će ovog puta shvatiti da zarobljavanje polovine ljudskog kapitala jedne zemlje ne vodi nigde. Njihova prva konferencija za štampu daje tračak nade.

Sajgon u Avganistanu

Naslovna fotografija je neproverena informacija da je u helikopteru Ašfar Gani, predsednik Afganistana.

30. aprila 1975. godine svet je preko malih ekrana svedočio konačni slom američke agresije na Vijetnam. Slavne scene helikoptera koji sa vrha ambasade kupi očajne su duboko urezane u američku političku psihu.  Nekada malobrojna gerilska vojska niskih i mršavih vijetkongovaca na čelu sa komunistom Ho Ši Minom je nadirala snagom od 150.000 izmorenih ali fanatično odlučnih proletera. Tokom dana uz pomoć preko 100 letova helikopterom je evakuisano 7000 zapadnjaka, članova Severne Vijetnamske vojske i njihovih porodica. Mnogi su gledali u hororu kako poslednji helikopter odleće znajući da ih čeka sigurna smrt u rukama komunista.

Ovih dana svedočimo naletu Talibana u njihovom blitzkrieg osvajanju svakog grada i uporišta na putu ka glavnom gradu Afganistana Kabulu. Vojska odrpanih mudžahedina se lagano odupire svakom otporu vladinih snaga iako je odnos 1:5. Prema proceni Centra za Terorizam slavne američke vojne škole West Point, Talibani u Avganistanu broje oko 60.000 vojnika. Predsednik Biden je doneo odluku da do simboličnog 11. septembra ove godine povuče i poslednjih 2.500 američkih vojnika iz katastrofalnog rata koji tačno traje 20 godina.

Rat u Vijetnamu je odneo preko 58.000 američkih života uz jasnu poruku Ho Ši Mina: „Ubićete deset naših ljudi, a mi ćemo ubiti jednog vašeg, i na kraju ćete se vi umoriti“. Tako je i bilo.  Prema istraživanju profesora Guenter Lewy-a sa univerziteta Amherst, genocid u Vijetnamu je odneo preko 1.3 miliona života. Tabela koja sledi klasifikuje žrtve i danas se njegova istraživanja smatraju najrelevantnijom viktimološkom klasifikacijom ovog konflikta.

Rat u Afganistanu je trajao takođe 20 godina ali je odneo mnogo manje žrtava. Sistematskih viktimoloških istraživanja u ovom konfliktu nema jer NATO odbija da sarađuje sa akademijom i otvori dokumentaciju o broju žrtava. Ubijeni civili se broje tek od 2009. godine iako je rat zvanično počeo u oktobru 2001.  Od tada je ubijeno 38.000 nevinih ljudi ali nemamo klasifikaciju kako i od koga su stradali. Ono što je dokazano je rad novinara Julian Assange-a koji je putem svoje tehnologije wikileaks otkrio na desetine zločina prema civilima i novinarima od strane NATO armade. Zbog dokaza koje je svetu obezbedio i klasifikovao konflikt kao još jedan genocid, novinar Assange truli u britanskoj tamnici čekajući izručenje SAD. Apelacija višeg suda u Londonu je u procesu odluke da li da se poništi zabrana njegovog izručenja jer ga u Americi čeka mučenje i sigurna smrt. On se nalazi u ovom beznađu već deset godina baš zbog novinarskog istraživanja rata u Afganistanu.

Podsetimo se zašto su religiozni američki lideri udarili na isto toliko religiozne Talibane koji su u tom momentu vladali drevnim pustinjama Afganistana. To je bila direktna odmazda za napade 11. septembra 2001. godine kada su velelepne kule Svetskog Trgovinskog Centra u New York-u srušene za manje od sata. Tada sam radio na Wall Street-u za moćni J.P. Morgan i u narednim nedeljama išao na 13 sahrana drugova iz finansijske industrije koji su se tog dana našli na poslu. Nikada ne izbegnem da pomenem svog bliskog prijatelja Steve Cherry-a koji je radio za firmu Cantor Fitzgerald i tog jutra nestao u dimu i šutu kula u kolapsu. I dalje sanjam naše lude noći devedesetih po klubovima New York-a i budim se u znoju zbunjen da je još živ. To je i jeste cilj terorizma: dugogodišnji mentalni teror. I dalje nemam snage da zovem njegovu udovicu jer kako udarim njen broj počnem da jecam nekontrolisano.

Talibani jesu krivi za mnoge zločine tokom godina ali da li su krivi za pečat terora koji je tog dana utisnut? Od 19 učesnika napada na kule njih 15 su građani Saudijske Arabije, dvojica iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, jedan libanac i jedan egipćanin. Svi povezani sa Al Kaidom i njihovim pokojnim vođom i šahidom Osama bin Laden-om. Dakle ni jedan afganistanac nije bio deo terorističke zavere. Zašto onda udariti na Afganistan?

Zapadne obaveštajne službe su bile u totalnom mraku. Al Kaida je bila opskurna decentralizovana organizacija koja je izbegavala elektronsku komunikaciju. Izveštaji koji su cirkulisali CIA-om su bili na toliko niskom nivou da nisu dopirali do dnevnog brifinga koji svako jutro čeka američkog predsednika u Ovalnoj Sobi. A narod je tražio krv.

Atmosfera u New York-u je bila nepodnošljiva. Smrad, sličan ovom koji se sa Vinče nakostrešio nad Beogradom ovih dana, je bio nihilistički. Mnogi su iz besa naivno tvrdili da je to smrad izgorelih tela naših drugova. Do tada kultivisani i visoko obrazovani ljudi su tražili osvetu. Bilo gde, po svaku cenu i odmah. Predsednik Bush je bio pod pritiskom kao nijedan američki predsednik do tada da pokrene ubitačnu mašineriju. Svaki argument protivan ovom je mogao da ti zaradi batine u sred restorana. Platonova kritika demokratije je pokazala lice Meduze: prosečan građanin se naslonio na svoje iskonske instikte u nemoći da racionalno sagleda situaciju. Pored mrtvih drugova izgubio sam par njih putem mučnih rasprava.

Osveta je naravno promašila metu ali je efikasno i brutalno razorila Afganistan i Irak. Američki nemir nakon prvog napada na jenki teritoriju je dobio svoj ventil a predsednik Bush pohvale iz skoro svih političkih uglova. Bilo kakva kritika je markirana kao izdaja nacionalnih interesa. Predsednik Bush je konačno i nagrađen drugim mandatom.

Vatru koju je on zapalio nije mogao da ugasi predsednik Obama. Iako je tokom kampanje kritikovao tada već besmislen konflikt dolaskom na vlast broj trupa u Afganistanu je dosegao vrhunac pod njegovom upravom.

Broj američkih vojnika u Afganistanu doseže vrhunac za vreme mandata Barack Obama-e.

Tako je i broj kovčega prekrivenih američkom zastavom krenuo da raste a nove generacije američkih woke klinaca da otvoreno kritikuju okupaciju i nazivaju je genocidom. Još dalekog 28. decembra 2014. Obama najavljuje kraj rata i NATO generali u Kabulu prave žurku u to ime. Predsednik šalje jasnu poruku dok vojnici tancuju:

„Zahvaljujući neverovatnoj požrtvovanošću naših boraca i borkinja u uniformi, naša ratna misija u Afganistanu se završava i najduži rat u američkoj istoriji dolazi do odgovornog kraja.“ Prodor Talibana ka Kabulu danas, skoro 7 godina nakon ovih reči je jasna indikacija da je na Zapadu lako početi rat, ali ga je skoro nemoguće okončati.

Interesi vojno-obevaštajne industrije su često oprečni interesima naroda pa i njihovim demokratski izabranim predstavnicima. Direktan trošak rata u Afganistanu je prema proceni Pentagona $778 milijardi od početka konflikta do septembra 2019. godine. Troši se oko $100 milijardi godišnje tako je do danas cifra blizu jednom bilionu dolara. Poređenja radi srpski BDP je nešto više od $50 milijardi. Da su SAD od pada Miloševića uložile ovaj novac u rekonstrukciju Zapadnog Balkana naš region bi uveliko uživao životni standard zapadnih zemalja kao i Nemačka nakog Maršalovog plana.

Važan deo predizborne kampanje Donald Trump-a je takođe bio vraćanje trupa iz Iraka i Afganistana. On je strasno zagovarao američki izolacionizam i tvrdio da će američke klince povući odmah po stupanju na vlast. Ali ni on, koji je ušao u otvoren konflikt sa svih 17 američkih obaveštajnih institucija, nije uspeo da se izbori sa komplikovanom vojnom administracijom i nepodnošljivim pritiskom velikih kompanija koje snabdevaju američku vojsku kao što su Lockheed Martin, Raytheon ili Halliburton.

Pomenimo samo Halliburton, čiji je predsednik upravnog odbora bio Dick Cheney, inače podpredsednik SAD za vreme mlađeg Bush. Cheney je takođe bio jedan od najvećih vlasnika akcija ovog konglomerata koji hrani vojsku po američkim bazama širom sveta. Samo 2005. godine dobili su ugovore vredne oko $5 milijardi za ishranu vojnika u Iraku. Kada je ugovor obelodanjen zvaničnici Pentagona su samo podigli ramena govoreći kako nije bilo vredno ozvaničiti ugovor jer ih svaki dan potpisuju na pretek.

Danas ova firma hrani manje od 2.500 vojnika u Afganistanu. Biden je odlučio da povuče okupacione trupe ali kako Taliban napreduje tako se dušebrižnici sa leve i desne strane javljaju i proglašavaju humanitarnu katastrofu. Napadi na predsednika su u stilu stare američke izreke: „damn if you do, damn if you don’t.“ U prevodu proklet si ako uradiš a proklet si ako i ne uradiš. Već trapavi mandat sklerotičnog Biden-a ulazi u fazu kada će svakog dana gledati slike kršenja ljudskih prava od šerijatski nastrojenog Talibana. Trump je već napravio tim koji će uskoro početi predizbornu kampanju sa fokusom na Taliban.

Ono što zapadni mediji prećutkuju je podrška većine afganistanaca Talibanu. Moji kontakti u pakistanskoj vojsci tvrde da preko 60% stanovništva, naročito siromašni i neobrazovani, podržavaju strogi šerijatski sistem koji pokret nudi. Mnogi bivši oficiri pakistanske vojske i obaveštajne službe otvoreno podržavaju pakistanski Taliban kao bazu za ratnike u Afganistanu. Preko 1600km nepristupačne planinske granice između ove dve zemlje je rasadnik za islamske fundamentaliste. Tu su zapadne vrednosti ne samo strane nego se smatraju krajnim zlom.

Kao i uvek civili će platiti ratne igre moćnika. Ratovi su i dalje ono što su uvek bili: brutalna ubijanja zarad osvajanja resursa. Možemo samo da se nadamo da će Zapad sesti sa Talibanom i organizovati neki novi Maršalov plan, jer jedino obrazovanje i investicije mogu da pomogni tim nesrećnim ljudima.

Civilizacija u Negativu

Civilizacijske tekovine su pozitivan razvoj ljudskog društva. To nas uče od momenta kada se naši skromni mozgići ukače u kolektivnu svest modernog života.

„Ona je civilizovana.“

„Ponašaj se civilizovano.“

„Necivilizovani divljak.“

I osnovci razumeju ove rečenice semantički jasno i bez sumnje u njihov kontekst. Pozivitna asocijacija je neupitna i svaka sumnja se izlaže ruglu. Nikada ne dovodi u pitanje dobrobit civilizacije jer jedino tako možeš napredovati unutar društva.

Istorija civilizacije je u suštini istorija. Počinje sa prvim koherentnim tekstovima pre skoro 5000. godina među Sumerima i traje do danas. Pojava pisanog jezika je bila preduslov za preciznije beleženje društvenih događaja i sve pre toga smatramo praistorijom pa tako i pre-civilizacijskim dobom. Ovo nije precizna definicija kao što ništa što je vezano za društveni život nije matematički precizno. Arheolozi govore o raznim civilizacijama pre pisane reči, kao o nama dragoj Vinčanskoj, ali tu je reč o naseobini koja je ostavila jasne tragove života u kućama i kompleksnog društvenog života, ali ni jednu pisanu reč. Tako da se za potrebe ovog teksta držimo jednakosti istorije i civilizacije.

Homo sapiens je jedina životinja koja je krenula da utire civilizacijske staze. Među hominidima su moderni ljudi, šimpanze, orangutani i gorile. Ova klasifikacija je nova, jer je biologija pre 1990tih stavljala ljude u poseban rod razdvojen od ostalih velikih majmuna. Tek je sa razvojem genetike u poslednjih 30 godina utvrđeno da pripadamo istom rodu. 2005. godine je objavljen naučni rad u časopisu NATURE koji je genetskom sekvencom utvrdio da je 96% gena između šimpanzi i ljudi identično. Sva kasnija istraživanja su potvrdila ove nalaze i procenat stavila još bliže stotki. Tako da konačno možete da odahnete – niste postali od majmuna jer ste uvek bili majmuni.

Zašto je onda samo jedna vrsta unutar roda krenula putem civilizacije? Najočigledniji odgovor je jezik. Ljudi su razvili kompleksan vokalni jezik kojim jasno komuniciraju između sebe. Ova stručnost je toliko razvijena da njom uspevamo da opišemo najkompleksnije procese koji nas okružuju. Ali nauka je pokazala da i drugi sisari ‘razgovaraju’. Tu dolazimo do pisane reči. Nije dovoljno samo vokalizovati nego je neophodno komunikaciju trajno zabeležiti.

Civilizacija i njen razvoj su mogući isključivo ako je životinja u stanju da jasno zabeleži svaku komunikaciju. Precizno kapirate svaku moju misao jer ih beležim na telefonu preciznim pisanim jezikom koji je vekovima razvijan unutar obrazovnih institucija. Poznajete svaku reč, pravopis i brzo upijate kontekst mojih misli. Kada čovek bolje razmisli, izum pisanog jezika je jedan od epohalnih događaja u kosmičkom razvoju naše vasione. Zato smatram da je svaka klasifikacija civilizacije pre pisane reči pogrešna.

Ljudi imaju tendenciju da epohalne događaje uvek prikažu u pozitivnom svetlu. Tako se i o razvoju civilizacije uvek govori sa dubokim poštovanjem i pozitivan spin se nikada ne dovodi u pitanje. Civilizacija je pozitivno skretanje jedne vrste majmuna gde je sve civilizovano dobro a sve necivilizovano zlo.

Ali svaki učenik istorije naiđe na kontradikciju sa prvim uplivom u istoriografiju. Svaki korak razvoja civilizacije je ovenčan bitkama i ratovima. Istoriografija je šetnja od datuma jedne do druge bitke sa šturim opisima šta se dešavalo između mlaćenja. Imena su uglavnom muška i 50% Homo sapiensa, to jest ženke, kao da nisu postojale. Zapisivala su se imena samo onih koji su klanja počinjali i završavali, takozvani majmuni lideri. Tek se kroz maglu pored lidera pojavljuju majmuni filozofi i majmuni pisci koji uglavnom sa ushićenjem zapisuju genocide koji maštoviti lideri osmišljavaju i sa ponosom sprovode. Svi ostali Homo sapiensi prolaze kroz istoriju neprimetno kao da nisu postojali.

Kontradikcija dolazi od činjenice da je civilizacijski razvoj natopljen krvlju i procenjuje se da je do sada u međuljudskim ratovima ubijeno oko 1.1 milijarda ljudi. Da biste bolje razumeli razmeru ovog broja pogledajte Tabelu 1 i broj ljudi na planeti u datoj godini.

Tabela 1. Broj ljudi na planeti u datoj godini.

Iako je populacija eksplodirala u poslednje dve stotine godina, zaboravljamo da je 1300. godine na planeti bilo manje od 400 miliona hominida Homo sapiens. A bilo nas je 2000. godine pre nove ere manje od 70 miliona. Taj period je zgodan jer tada civilizacija ubacuje u petu brzinu, stari Egipat i Kina dobacuju do antičke Grčke, pa onda do hrišćanstva i dominacije monoteizma, preko mračnijeg srednjeg veka sve do humanizma i renesanse koji kulminira u moderno doba nauke i tehnologije. Civilizacija dakle ima cenu – milijardu nasilno pobijenih majmuna.

Pitanje koje se nameće je da li je sve ovo vredno tolike žrtve? Sve vam ovo zborim dok se u Atini izlažem jutarnjem suncu u fantastičnoj vili sa još boljim pogledom na slavni Egej. Tu je bazen koji sam sebe čisti, tu je aparat koji pravi kafu i u ruci telefon putem koga sam povezan sa skoro svim Homo sapiensima na planeti. Možda je baš ovde, u centru antičke Grčke, bitno zapitati se: da li bi bilo bolje da nismo krenuli putevima civilizacije?

Da neki vanzemaljac proučava prethodno navedene cifre pomislio bi da je broj potamanjenih majmuna ove vrste u daljoj istoriji, kada smo bili divljiji i manje civilizovani. Ali on sedi u šoku u svom svemirskom brodu iznad Mladenovca i kapira da su se najveće koljačine desile u 20. veku, koji se završio pre samo dvadesetak godina. Od te procenjene 1.1 milijarde, bar 108 miliona, iliti 10% je pobijeno tokom tih ludih 100 godina samoće. Znači što smo civilizovaniji to smo ubitačniji.

Zamisli da ti neko preporuči restoran. Kaže ‘ma ludilo je mesto’. Klopa vanserijska, atmosfera boemska, gazda mega car. Ti parkiraš sa ženom i decom, prilaziš a iz restorana cika i vriska. Gosti se mlate i bodu noževima jedni druge. Gazda nabada kuvara satarom a baba sera puca iza šanka. Scena kao iz Tarantinovog filma. Ti se naravno okrećeš, grabiš ženu i decu i paljba.

E tako se i taj vanzemaljac oseća dok parkira iznad Mladenovca. Uzeo odmor, došao na civilozovanu planetu, povukao ručnu i krenuo da lista svemirski Tripadvisor, čisto da pogleda revizije drugih malih zelenih kako su se proveli među glavnim majmunima na planeti Zemlji. Kad ono prosečna ocena 1.1 od mogućih 5. Kreće da čita komentare:

CecaAndromeda: „ovi seku glave jedni drugima.“

KikiMeđuGalaktik: „brate ovi nisu normalni.“

AdolfLMC: „jebote, napravili koncentracioni logor i potamanili milion svojih jedinki na jednom mestu. Ne zaustavljaj se ni u bunilu.“

Čita on tako i čudi se najgorim komentarima od svih mesta koje je posetio. Kao da čita crnu hroniku. Ovih dana po kosmosu ako ti ocena padne ispod 4.5 već si u problemu jer će te intergalaktički putnici zaobići. A ova šugava Zemlja pala na 1.1. Toliko nisko da mu dođe da izađe i prošeta se među Homo sapiensima.

Ali brzo se stresa od jeze, spušta ručnu na svemirskom brodu i uz škripu daje gas. Samo što dalje od ludaka sa ove inače prelepe planete.

Teško je zamisliti bilo koji drugi scenario. Ja letujem u Grčkoj, umesto da se uputim u Afganistan sa ženom i decom. Dakle bežim od mogućnosti da mi neko uleti u spavaću sobu, izvuče do obližnog jarka i u par minuta pobije celu porodicu. Jer među nama su uvek ludaci spremni na pokolj iz razloga koje nauka nije ni zagrebala.

Obrazovanje koje upijamo od najranijeg uzrasta mantrično ponavlja da je civilizacija dobra, dobra, dobra. Teško je biti necivilizovan a opstati u današnjem društvu. Što više imamo to smo ankciozniji i nezadovoljniji. Mediji su puni nesreće i konflikta i hominida koji su u totalnom očaju uprkos ultra komforu koji ih okružuje. Sinoć se gomila londonsko-beogradske dečurlije svađa ko će gde da spava u kućerdači u koju su mogli još 50 drugara da smeste. Žene nabrajaju krpice čije cene mogu čitava sela da hrane mesecima. Mužjaci naravno mere čiji je veći kroz automobile i rolexe. Dakle sve civilizovano a u biti iskonsko.

I dok Atika gori pitam se kada će sve do poslednjeg seoceta izgoreti? Kada ćemo se vratiti svom prirodnom stanju i bataliti civilizaciju. Mižda nam je tada bilo bolje.

I sve te misli lete dok mirno i civilizovano čekam da se gospoda probude iako sam gladan kao životinja i najradije bi ih sve pobio (šalim se naravno).

Digitalno Doba Novinarstva

Pre par dana je izašao deseti izveštaj Rojtersovog instituta za izučavanje odnosa digitalnih i tradicionalnih medija. Glavni zaključak izveštaja je da je korona ubrzala prelazak sa tradicionalnih na digitalne medije.

Moje iskustvo investitora me uči da ljudi unutar industrije koja propada poslednji vide nadolazeći cunami. Već par decenija je jasno da će štampa svake vrste u budućnosti nestati. Industrija video klubova je savršen primer. Godinama su se koprcali sa proizvodnjom i distribucijom video kaseta iako su klinci uveliko skidali filmove sa interneta. Firma Blockbuster je u jednom trenutku vredela preko milijardu dolara da bi 2010. otišla u istoriju putem bankrota. Nisu videli, iako su se dnevno bavili iznajmljivanjem filmova, da se ceo biznis seli u etar. Dok su se probudili nove firme kao što je Netflix već su ovladale novom industrijom. Što kažu ameri: you snooze you lose.

Tako je i sa štampanim medijima. Trend je pred njihovim očima skoro dve decenije. Kao i svaki drugi trend, on se pojavljuje prvo tiho, neprimetno i samo oni najoštroumniji prepoznaju novu realnost. Unutar industrije često ne vide šumu od drveća, odbijaju da prihvate realnost i o promeni zbore sa patetičnom setom.

Tako članak Cenzolovke tvrdi: „Pandemija je, predvidivo, ubrzala propast štampe. Nekada ponosni tradicionalni dnevni listovi, nedeljnici i magazini, i tako u krizi, teško su oštećeni fizičkom nemogućnošću da se do štampanog primerka uopšte i dođe.“ Umesto da na ovo gledaju sa novim elanom i podstrekom kao digitalni medij, Cenzolovka lementira nad trendom. Dakle i oni koji svoja pisanija publikuju isključivo digitalno iz sentimentalnih razloga tuguju za štampom.

Fizički štampani mediji ne da će potpuno nestati u sledeće dve decenije, nego je bitno pravno ubrzati taj proces. Štampa mora biti zabranjena u što bržem roku i svet mora da se okupi oko novog zakona koji će regulisati ovaj proces. Problemu se mora prići fazno, kao na primer u eliminaciji vozila na fosilni pogon.

Osnovni razlog je ogroman uticaj svih tih štampanih papira na životnu sredinu. Od kada je 1451. godine Gutenberg otvorio štampariju i počeo revoluciju masovne komunikacije, nismo mnogo napredovali do digitalnog doba. Štampa je kvalitetom bila bolja, ali je industrija sve više zagađivala. Kako je cena printa padala tako je sve više publikacija štampano. Ali se i broj toksičnih boja i solvenata ekaponencijalno povećavao. Pored toga, energija koja je potrebna da se sve te novine dobace do poslednje vukojebine svaki dan, iz godine u godinu, je ogromna. Ali i sama proizvodnja papira iziskuje ogromnu količinu resursa kao i energije.

Industrija papira je jedan od glavnih krivaca gubitka šuma širom planete. Dok jedno drvo srednje veličine proizvede kiseonika za tri osobe, papir predstavlja 25% svog đubreta koje se akumulira na deponijama (izvor The World Counts 2014). Papir tada truli i proizvodi metan koji je 25 puta toksičniji od ugljen dioksida. Samo prođite pored Vinče pa obratite pažnju na lelujavi vazduh iznad deponije. To je metan koji nas decenijama truje.

Oko 4 miliona hektara šuma se poseče svake godine da bi se zadovoljila potražnja za štampanim papirom. Radi poređenja, to je veličina jedne Holandije.

Prema International Energy Agency, 5% energije koju koristimo troši štamparska industrija. To je ogroman udeo jedne privredne grane. Zato moramo učini sve da edukujemo populaciju da što pre prigrli digitalnu konzumaciju medija i drugih komercijalnih sadržaja.

Jedan od najuspešnijih modela prelaska na digitalno okruženje je New York Times. U poslednjih 15 godina, preko 70% prihoda od reklama u štampanim novinama je nestalo. Ti budžeti su preseljeni na internet i rastu iz godine u godinu.

Još sada davne 2011. godine NYT je napravio prvi paywall i moram da se pohvalim da sam bio jedan od prvih pretplatnika. Mogli ste da čitate besplatno 20 članaka mesečno, a ako želite dalje da konzumirate, morate da platite. Danas, kada novine imaju 7.8 miliona digitalnih pretplatnika, možete da pročitate samo 5 besplatnih članaka. Dakle daju vam šansu da okusite kvalitet koji ova legendarna publikacija nudi, a ako želite još, platite.

Veljko Lalić, vlasnik i glavni urednik srpskog časopisa NEDELJNIK, koji redovno izdaje sažeto izdanje New York Times-a na srpskohrvatskom, kaže da ova najslavnija dnevna publikacija cilja 2.2 milijarde potencijalnih čitalaca širom sveta. Dakle sve ljude sa engleskog govornog područja, ali i druge regione gde obrazovana populacija govori i čita engleski jezik. U 97 zemalja širom sveta imaju 100 ili više pretplata. I naravno svuda očekuju dalji rast.

S druge strane gospodin Lalić kaže da predstavnici nemačkog FAZ-a nisu toliko optimistični jer im je potencijalna publika svedena na 150 miliona onih koji govore nemački jezik. Smatraju da je to isuviše malo tržište za njihove apetite.

Lalić je jedan od naših pionira ozbiljne internet pretplate i NEDELJNIK je primer kvalitetnog prelaska u digitalni svet. Za 7.500din godišnje svakog četvrtka vam na email dođe pdf izdanje magazina. Imate ga svuda sa sobom. Možete lako da potražite stara izdanja i iskopate neki vama bitan članak. Nedeljnik ima preko 2.500 pretplatnika i baza se širi. Prema rečima Lalića, magazin je kroz saradnju sa New York Times-om brzo uvideo kuda svet ide i aktivno radio na svom modelu pretplate. Prema njegovim rečima, pretplata je sada na nivou da plati sve fiksne poslovne troškove, dok prihodi od reklama i štampanog izdanja dođu kao šlag na tortu. Komercijalni cilj je dalji razvoj digitalnog izdanja i sve veća prisutnost na internetu.

NEDELJNIK cilja čitavo srpskohrvatsko govorno područje, kao i dijasporu, tako da procenjuju publiku od preko 30 miliona ljudi. To je ogroman potencijal za kvalitetne medije. Publika uvek plati kvalitet a teško se odlučuje da plati đubre. Tako se i gospodin Lalić nada da će se trend povećanja internet pretplatnika nastaviti. Sve to u zemlji gde je nemoguće organizovati kvalitetnu dostavu štampanih izdanja na ličnu adresu. U New York-u su me, svako jutro u 6 čekali friško odštampani New York Times i Wall Street Journal. Bez greške, uvek, po snegu ili suncu.

New York Times je među prvima shvatio da se novac od reklama iz štampane edicije neće jednostavno preseliti na digitalno izdanje. Razumeli su da je sistem digitalne pretplate jedini put ka opstanku. Mnogi novinari kritikuju ovaj model i tvrde da je sama profesija time ugrožena. Da mnoge novine neće preživeti jer eto ne mogu da se finansiraju. Da će nivo žurnalistike pasti i da će eto jadan narod ostati bez svih tih brilijantnih novinarskih dela koja nas svako jutro uredno čekaju na kioscima.

Ko gubi ima pravo da se ljuti. Ovaj proces poredim sa muzičkom industrijom koja je već zaokružila svoju digitalnu transformaciju. Nekada smo morali da kupujemo preskupe LP albume da bi kupili jednu, eventualno dve dobre pesme. To se u industriji zvalo bundling. Diskografske kuće, koje su distribuirale muziku, su nam uvaljivale 10 pesama da bismo došli do one jedne koja je hit. Ostale su se zvale fileri, dakle sklepana sranja koja moraš da pazariš ako hoćeš taj letnji hit. Digitalizacija je ubila taj prevarantski model i danas odeš na Apple Store i pazariš jednu pesmu koja te zanima.

Tako posmatrajte i štampane medije. Njima vladaju distributeri koji nameću šta će doći do kioska pa samim tim i kontrolišu šta se čita. Novine se i dalje bandluju, tako da i dalje morate da pazarite 30-40 strana raznih baljezganja da biste pročitali jedan ili dva članka koji vas zanimaju. Digitalizacija sve to menja.

Strah od digitalizacije dolazi od onih koji sumnjaju u kvalitet svog izdanja. Ovaj blog koji čitate je rezultat mojih Facebook postova: nekoliko prijatelja je pre par godina predložilo da formalizujem svoje postove tako da sam otvorio WordPress blog. Košta me $100 godišnje. I sam sam iznenađen njegovim dometom i brojem čitalaca. Neki od članaka su imali po nekoliko hiljada čitanja, šeruju se sa svih strana, i neki su dospeli u dnevne novine. Članak o Dritanu Abazoviću su prenele podgoričke Vijesti, imao je preko 65.000 čitanja i najviše komentara tih dana. Sada već imam bazu svojih pratilaca koji me uredno podsete kada se ulenjim i ne izbacim ništa po par nedelja. I sve to bez jednog dinara

Na kraju će se svi kvalitetni članci naplaćivati. Pojedinačno, kao pesme. A đubre će se deliti za dž. Ljudi će uvek platiti kvalitet a teško se odvajati od svog novca za šund. Dati 20din. za Alo dosta njih uradi mahinalno jer je jeftina zabava i tu je, na kiosku dok se pazare cigarete i karte za bus. Distributeri nam ‘guraju’ to đubre. Ali kada dođe vreme da se plati godišnja pretplata žuta štampa je već u problemu. Ljudi se u mnogo manjim brojevima odlučuju za pretplatu. Tako je i na Zapadu gde se žutaći več češu šta će dalje.

Istraživanje Neil-a Thurman-a i Richard-a Fletcher-a prati razvoj slavnih britanskih dnevnih novina The Independent. U martu 2016. godine novine su ugasile štampano i fokusirale se na digitalno izdanje. Glavni zaključak istraživanja je da broj čitalaca nije opao ali da je vreme koje ljudi provode sa digitalnim izdanjem 81% niže nego sa štampanim. Ova dva istraživača to stavljaju u negativan kontekst. Digitalni konzumer pročita ono što ga zanima, ne drži novinu u ruci satima i lako pređe na drugi sadžaj koji mu njegove digitalne platforme nude. Zašto je to loše, morati pitati autore istraživanja. To su cifre iz kojih zaključujem da ćemo na kraju završiti sa modelom sličnim muzičkoj industriji – plati samo onaj sadržaj koji te zanima i koji smatraš kvalitetnim.

Sudbina štampe je jasna: završiće na deponiji istorije kao jedan od etapa ljudskog razvoja. U mom Kindle-u imam preko 2.000 knjiga, naučnih radova i fenomenalnih članaka. Staje u džep od farmerki i ide svuda sa mnom. Mogu iz sela usred Srbije da pazarim koju želim knjigu ili časopis širom sveta. Sa email-a pošaljem bilo koji pdf ili word dokument. Baterija traje skoro deset dana aktivnog čitanja i aparat košta samo 130 evra.

Dugo će nostalgičari tvrditi kako im papir u ruci znači ne znam ni ja šta. Oni će, na sreću, vremenom biti zamenjeni modernim generacijama koje će se gaditi olova na prstima. Sve je to dobro gospodo, progres ne trpi nostalgiju niti njuškanje papirčina.

Zbogom Narode

Puna su nam usta naroda.

‘Sve za narod.’

‘Narodna Partija.’

‘Narodni Običaji.’

‘Duh naroda.’

‘Čovek iz Naroda.’

Poslednji slogan je srž paradoksa pojma narod. Čovek iz naroda je ona jedinka koja stotinama generacija prihvata prirodu oko sebe i svoje postojanje podređuje okolini. Prožima se tiho kroz svoj evolutivni tihi hod bez ikakvog uticaja na planetu, galaksiju i kosmos. Neupitno prihvata entropiju i sebe vidi kao kosmički cul de sac.

Iako biološki identični, među narodom se izdvojio član koji je sebe stavio na čelo humanoidnog krda. Nikada sebe ne ubraja međ’ narod, uvek je imućniji od naroda i nosi svu političku moć. Kroz istoriju taj elitni član naroda se prvo bavio šamanizmom, onda filozofijom da bi danas čistom naukom vladao planetom zemljom.

Razne su definicije naroda i ona koja najviše služi ovom članku je ona koju su komunisti isklesali pre jednog veka: masa izdvojena od specijalne klase. Specijalna klasa je naravno buržoazija koji nosi ekonomsku i političku moć. Dakle narod je masa ljudi isključena iz svih bitnih odluka koja se tiču zajednice u kojoj žive.

Narod je svoj vrhunac doživeo u modernoj demokratiji gde su mu prava najveća još od prvobitne zajednice. Svakih par godina pred rajom izađu članovi specijalne klase i onda narod birka svoje predstavnike u polugama ekonomske i političke vlasti. Po pravilu predstavnici rade isključivo za lične i interese svoje stranke, a narodne potrebe ako se poklope sa istim poklope, ako ne tu je sledeći ciklus birkanja pa nek’ izvole.

Ali čemu narod u suštini služi? Koja je uloga narodna u ljudskoj zajednici? Uloga je da vozi, da šrafi, da prebacuje iz kamiona u kamion, da zavodi u tabele i naravno da konstantno kuka. Narod obavlja sve fizičke poslove potrebne modernom društvu da funkcioniše visokom efikasnošću. Količina fizičkog i nisko stručnog rada potrebnog da se društveni točak vrti je velika i narod je do skoro bio jedini izvor džula potrebnih da se posa’ svrši.

Šta se promenilo u međuvremenu? Tehnologija je prvo stidljivo a danas rušilački ušla u živote Homo sapiensa. Od pronalaska parne mašine svet se ubrzava a tehnologija kulminira u veštačku inteligenciju (VI) koja polako preuzima rukovođenje proizvodnim a uskoro i društvenim procesima. Donosi odluke brzinama koje su već milionioma puta brže u odnosu na ljudski mozak, optimizuje saobraćaj, predlaže na šta novac da potrošimo, rapidno ulazi u medicinu kao i u ostale sfere naših života.

Kao i svaka tehnologija, osnovni motiv ulaganja u VI je povećanje produktivnosti. Strah se širi da će nove tehnologije zameniti ljude u proizvodnim procesima, to jest u svim onim fizičkim radnjama neophodnim za društvenu kolotečinu. Ovaj strah postoji već par vekova, i za sad se pokazao kao neopravdan. Kovač i voskar su zamenjeni modernim proizvodima ali i modernim zanimanjima koja stvaraju daleko veću dodatnu vrednost u društvu, pa samim tim i veće bogatstvo. Voskarov unuk je danas električar čija stručnost je daleko veća od dedine, i koji stvori daleko više proizvoda po jedinici vremena pa samim tim i veći relativni lični dohodak. Ekonomski podatci su jasni – svaka tehnologija je povećala produktivnost ali i zaposlenost. Veća zaposlenost i veća produktivnost su do sada uvek vodili ka većim platama, tako da svet nikada nike bio bogatiji, pa i sam narod. Koji naravno i dalje kuka.

Mnogi u naučnim i futurističkim krugovima ipak upozoravaju da je VI drugačija po prirodi jer nosi element inteligencije koja je samonadgradiva. Naime glavna karakteristika VI je da kada se jednom pusti u etar, nezavisno uči i razvija sebe kao sistem. Ni inžinjeri koji je stvaraju ne znaju u kom pravcu će otići jer je i stvorena da iz ogromne količine promenjljivih podataka prepozna trendove i reaguje na iste. To je ono što ovu tehnologiji čini inteligentnom.

Već je lako poverovati da naši unuci neće voziti vozila jer to već čine sofisticirani kompjuteri. Tako da će profesija vozača za deceniju ili dve biti bespredmetna. U poslednjih par vekova su mnoge profesije isčezle i taj proces se dešavao polako, nekada i decenijama. Tako da u Beogradu, na adresi Kopaonička 58, i dalje postoji voskarska radnja. Nove tehnologije vođene VI se razvijaju eksponencijalno tako da postoji bojazan da će radna mesta brzo nestati. Kada se komercijalizuju samovozeći kamioni, investitori će rapidno zameniti vozače kako zbog velikih troškova plata tako i zbog daleko veće sigurnosti i brzine kojom VI može da isporuči robu.

Ovaj trend će zahvatiti i druge industrije tako da je moguće da će milioni ostati bez zaposlenja i sa malom šansom da se prekvalifikuju za druge poslove. Druga nisko-stručna zanimanja će takođe nestati tako da će narod ostati bez načina za zaradu.

Šta onda sa svim tim ljudima?

Mnoge ideje su na stolu. Ona koja se iskristalisala kao najoptimalnija je osnovni lični dohodak. Svako bi primio određena sredstva bez obaveza i bez rada. Finska je prva 2017. godine eksperimentisala sa idejom da svakog meseca plati 560 eura nezaposlenim osobama između 25 i 58 godina. Program je trajao 2 godine.

Ideja nije nova i prvi je izneo Thomas Paine, engleski radikal koji je predložio da se oporezuju velikoposednici i svako punoletan dobije po 15 funti godišnje, što je u 18. veku bila pozamašna suma. Od tada se ekonomisti i filozofi igraju ovom idejom i njenim konsekvencama. I evo mojih razmišaljanja gde će džabe lova da odvede narod.

Ekonomisti koji propagiraju ideju smatraju da je osnovni lični dohodak rešenje za one koji će ostajati bez ionako slabo plaćenih poslova. Visina tog dohotka će biti naravno manja od prethodne plate zbog same činjenice da je čovek na tom mestu zamenjen robotom radi uštede. Kao posledicu imaćemo armiju ljudi kojima će život postati još skuplji, naročito stvaranje i odgajanje potomstva.

Kako deca budu relativno sve skuplja za odgajanje, mnogi će se odlučiti da ih nemaju. Razvijene i srednje razvijene zemlje se već bore sa belom kugom i tabela u nastavku govori za sebe. U njoj se vidi da zemlje sa većim primanjima imaju prosečno manje dece. Uzroci su mnogi ali je glavni taj što u modernom društvu odgajanje dece zahteva velika materijalna sredstva – kvalitetna hrana, odeća i obrazovanje su iz godine u godinu sve skuplji.

Stopa fertiliteta u ekonomski razvijenim i nerazvijenim državama. Izvor Statista.

Oni koji se budu odlučivali za osnovni lični dohodak bez daljeg zaposlenja će biti na dnu ekonomske lestvice. Za tu klasu će deca postati luksuz. Uz sva sredstva kontracepcije i medicinskih zahvata koji sprečavaju začeće bela kuga će u dolazećim decenijama postati standard.

Dok narod sa osnovnim ličnim dohotkom neće moći da ima potomke, isto kao što ne mogu da priušte novi Rolex, specijalna klasa će i dalje biti ekonomski slobodna da rađa. Tako da će za nekoliko generacija narod jednostavno isčeznuti.

Moderna medicina, sa sistemima kontracepcije, prekidom neželjenih trudnoća i stvaranjem beba po želji će samo doprineti ovom trendu. Zaštitnici životne sredine, kojima je sam čovek najveći neprijatelj prirode takođe sa nestrpljemjem očekuju smanjenje broja stanovnika na planeti Zemlji. Ujedinjene Nacije predviđaju da će do kraja ovog veka broj ljudi na planeti početi da opada kada dostigne vrhunac od oko 11 milijardi jedinki. Rast je dostigao vrhunac 1968. godine od 2% godišnje dok je današnji rast oko 1%. Drugi modeli su još pesimističniji i predviđaju vrhunac broja ljudi sredinom veka.

Trend je jasan i narodu se loše piše. Tiho, bez velikih bitki, pogroma i genocida raja će nestati. Ostaće roboti i njihovi vlasnici da uživaju sve duži životni vek i ogromna prostranstva ove planete. Samo jedno pitanje ostaje: kome će se političari obraćati kad narod iščezne?

Rimtu ti ga Rio Tinto

Huči buka oko potencijalnog otvaranja rudnika litijuma u Srbiji. Iako je firma Rio Tinto tu od 2004. godine, i intenzivno istražuje isplativost lokacije, srbi su se ekološki osvestili tek u poslednjih godinu dana. Primetili smo da nam je vazduh zagađen, posle decenija trovanja iz toplana na ugalj, velikih državnih sistema kao što su Smederevo i Bor, kao i gomile krševa koji se vuku našim drumovima.

Kako je opozicija postajala sve slabija naspram političke armije SNS-a pre nešto više od godinu dana se pojavila aplikacija AirCare koja meri nivo zagađenosti vazduha. Sumira merenja sa državnih i drugih mernih stanica po opštinama i gradovima i putem aplikacije obaveštava nas kakav vazduh uzdišemo. Od jednom je građanima postalo bitno kakav vazduh im cepa pluća. Pre toga je decenijama sve bilo tip top i preko noći ode srpski zrak u mrak. Jedna od političkih organizacija koja stoji iza ove aplikacije je Ne Davimo Beograd. Ova aplikacija se može uzeti kao momenat kada Srbija postaje svesna ekoloških problema koje tište nju i ostatak sveta.

Jasno je da je čitav pokret ishod zaključka da je životna sredina verovatno najbrži način političkog organizovanja kilave srpske opozicije. Nema tu ničeg neligitimnog jer je čist vazduh deo političkog diskursa u svetu već decenijama. Komično je što smo ponovo na zečelju trenda koji je osvestio veći deo planete o uticajima ekonomskog razvoja na prirodu. Dok je u mnogim zemljama ekologija odmakla toliko da je skoro rešila sve veće zagađivače, mi se sada budimo kao redovni loši đaci koji svoje prelazne ocene po pravilu zarade na popravnom.

U ovom kasnom srpskom buđenju glavne dve mete eko političara su mini hidroelektrane i projekat rudnika litijuma u basenu Jadra kompanije Rio Tinto. Iako su naše termoelekrane i auto zagađenje prepoznati kao najveći zagađivači životne sredine u nas, glavni target su projekti koji su po svojoj prirodi vezani za proizvodnju čiste energije.

Srpska vlada je odredila target od 40% do 2040. godine nivoa proizvodnje električne struje iz obnovljivih izvora. Trenutno smo na 21%, uglavnom zbog veličine hidrocentrale Đerdap i poslednjih godina nismo ni mrdnuli u pravcu trenda koji su svetski stručnjaci zadali kako bi se posledice globalnog otopljavanja maksimalno ublažile. Mini hidro centrale su sada na crnoj listi eko ratnika i investitori već odustaju od tog segmenta obnovljive energije kod nas. Samo treba naznačiti da za svaku reku kroz koju se ne provuče cev mini hidro elektrane proizvodnja struje će i dalje biti iz nisko-kaloričnog uglja za koji se zna da je najveći uzrok zagađenja vazduha, plućnih bolesti i kancera. Evropska zajednica nas upozorava da ovaj izvor zagađenja ne utiče samo na stanovnike naše zemlje već se preliva i na susedne. Šuška se već o tužbama prema našoj zemlji.

Ali to je tema za neko drugo pisanije. Ovde smo da vidimo šta je srž halabuke oko litijuma i Rio Tinta.

Litijum je element koji se koristi u proizvodnji baterija. Za sada je nezamenljiv iako se pojavljuju nove tehnologije akumuliranja električne energije. U periodu od 2008. do 2018. godine proizvodnja je skočila sa 24,500 na 85,000 tona. Ovaj rast će se samo intenzivirati u sledećoj deceniji zbog visoke potražnje za baterijama svih vrsta. Najveći proizvođač ovog elementa je Australija koja kontroliše 53% svetske proizvodnje, zatim Čile sa 21% dok je na trećem mestu Kina sa 10%.

Što se tiče zaliha ovog elementa sledeća lista predstavlja države sa najvećim rezervama ovog elementa. Brojevi su u milionima metričnih tona – MMT

1. Čile 8.6 MMT

2. Australija 2.8 MMT

3. Argentina 1.7 MMT

4. Kina 1 MMT

5. SAD 0.6 MMT

Za sada pronađene globalne rezerve su 17 MMT. Eksploatacija u Čileu je u punom jeku i već se priča da će zemlja u litijumu biti ono što je Saudijska Arabija u nafti. Srbije je na 11. mestu prema potvrđenim zalihama. Ako Rio Tinto dodatno potvrdi nalazište od milion metričkih tona, Srbija bi izbila među prvih pet po rezervama globalno a kao lider u Evropi. Ovo bi obezbedilo dovoljno elementa da se evropske firme takmiče sa azijskim u novim tehnologijama koje zahtevaju upotrebu baterija. Njihova krajnja pretpostavka je da Srbija drži preko 10% globalnih rezervi ovog elementa što će se u budućnosti pokazati od neprocenjivog značaja za zemlju. Nije se ova buka digla jer je nalazište beznačajno, kao što već mnogi smutljivci tvrde, već zbog veličine rezervi koje mogu da postane strateški resurs siromašne Srbije.

Bloomberg procenjuje da će potražnja za litijumom skočiti 8 puta u sledećih 11 godina. To je neverovatna procena koja predviđa da će ovaj element biti od velikog značaja za modernu privredu. Imati ga u izobilju postaje značajno kako zbog cene koja će rasti tako i zbog strateškog pristupa baterijama koje će postati osnova auto i energetske industrije. Pored litijuma, nalazište će proizvoditi velike količine borne kiseline, tako da će lokalno moći da se pokrije skoro čitav lanac proizvodnje baterija.

Istraživanja kod Loznice su počela 2004. godine kada su izdate dozvole za ovu aktivnost. Nalazište je potvrđeno nakon 2 godine što je intenziviralo dalje proučavanje ovog lokaliteta. Projekat rudnika je urađen i trenutno se radi ekološka studija koja zvaničnicima mora da opravda tehnološki proces. Otkup kuća i zemljišta je odavno započet a Rio Tinto je već u svojim izveštajima dodao procenu proizvodnje u Srbiji i te iste predao berzama. Šta to znači? To je jasna indikacija da je projekat završena stvar i da je njegova realizacija sigurna. Cene akcija se baziraju na budućem profitu, i svaka javna objava deoničarskih firmi se uzima zdravo za gotovo kao indikacija poslovanja. Igranje sa tim izveštajima je ozbiljno krivično delo. Dakle litijum će postati srpski proizvod svidelo se to nama ili ne.

Odakle sad baš frka oko ekologije, 16 godina nakon početka projekta? Kako su se lokalni dušebriznici setili da im je reka Jadar svetinja, ista ona reka koju generacijama koriste za bacanja đubreta i izlivanje septičkih jama. Kome verovati u ovoj situaciji?

Obala reke Jadar. Uz reku se nalaze mnoge divlje deponije koje lokalno stanovništvo koristi bez kontrole.

Prvo se pitajte ko su glavni gubitnici u energetskom ratu koji već godinama globalno bukti? To su proizvođači fosilnih goriva, dakle nafte i njenih derivata. Vreme crnog zlata se bliži kraju baš zbog štetnog uticaja koju fosilna goriva imaju na globalnu klimu i životnu sredinu. Na Zapadu ova borba traje već decenijama, gde ekološki svesni pojedinci uporno rade da se upotreba fosilnih goriva smanji na minimum. Tu je i auto industrija koja je prisiljena da u korenu promeni pogon svojih automobila sa nafte na struju. Cenu te transformacije neki neće preživeti. Za njih je ova bitka presudna i mnogi su spremni na sve da bi obezbedili svoj profitabilni opstanak.

Veliki proizvođači nafte, kao što su Rusija i Saudijska Arabija, gledaju na eksploziju baterijskog pogona kao na glavnu pretnju svojoj dominaciji u energetici. Tako da su oni i najveći lobisti protiv novih tehnologija. Odmah iza njih su proizvođači automobila, kao na primer Toyota, koja otvoreno lobira protiv ekoloških mera širom sveta koje stavljaju limite na emisiju karbonskih gasova. Prošle godine su veoma glasno trčali po Vašingtonu i kritikovali nove američke planove prelaska na električna vozila. Možemo samo da zamislimo šta se dešava iza zatvorenih vrata kada su javno toliko beskrupulozni.

Iz ovoga možete sami izvući zaključak ko stoji iza novoprobuđenih ekoloških aktivista. Armija influensera se skoro našla u čudu poslednjih godinu dana jer im prilazi sve više organizacija spremnih da plate njihove prepametne tvitove i postove. Sve u službi spasavanja Loznice u kojoj nikada nisu ni bili. Mnogi od njih ne bi znali put do Jadra da nađu od vračarskog kafića. Ali zato uporno iz Rovinja tvituju svoju nepokolebljivu odbranu srpske vukojebine.

Investitori u Teslu Elona Maska veoma dobro znaju kako prolaze oni koji se suprostave naftnoj i automobilskoj industriji. Pre nego što je postao globalni selebriti, Elon je u ranom stadijumu razvoja električnog vozila prošao kroz pakao najmoćnijih lobista od Brisela, preko Hong Konga do Vašingtona. Moćni naftaški lobi je stajao iza konstantnog miniranja Teslinih napora da komercijalizuje električne automobile. Sve je otišlo toliko daleko da su i novinari New Yorks Times-a plasirali lažne negativne izveštaje o performansama njegovih četvorotočkaša. Još uvek ga miniraju u dosta američkih država jer mu ne dozvoljavaju da direktno prodaje vozila potrošačima. Zahteva se prodaja preko dilera koji stavljaju dodatne troškove pri kupovini Tesle. Iritira ih što kod Tesle skoro da nema održavanja – nema ulja, karburatora, auspuha i drugih delova za menjanje na kojima auto industrija počiva.

Pogledajte film ‘Who Killed The Electric Car?’ iz 2006. godine pa će vam  biti jasno koje mračne sile su u igri.

Pustite priču oko spontanog ekološkog pokreta koji će eto spasiti Loznicu i okolinu katastrofe. Sve je veoma dobro orkestrirano i već je plasirana gomila laži koja se lako prima kod onih sa osnovnom školom ili šatro diplomom. Svaka potencijalna šteta od rudnika je nemerljiva sa na primer zamenom samo 10% automobila na benzin električnim vozilima. Vlada mora ne samo da pogura projekat litijuma već i da obezbedi preferencijalnu cenu za domaće kupce i time stimuliše otvaranje pogona za baterije. Na osnovu te vladine strategije možemo proceniti koliko su mudri u ovom bitnom momentu ili koliko su im strani lobisti ušli u džep.

Vlada takođe mora što pre da donese uredbu kojom će se automobili zameniti električnim u sledećih 25 godina. Mi ne proizvodimo naftu niti je proizvodnja automobila na fosilni pogon naša bitna grana. Na taj način zamenićemo preskup uvoz nafte i derivata domaćim proizvodom na kome moderan svet planira budućnost. Ovo je glavni ekološki potez koji možemo da povučemo, a to je da maknemo ove šklopocije sa ulica koje nas decenijama guše. Ali taj potez nije politički seksi jer zahteva dugogodišnju strategiju, a ne instantnu buku i bes za kojom masa vapi. Prizvodnja baterija bi pospešila i ulaganje u solarnu energiju čiji je osnovni problem manjak mogućnosti akumulacije viška energije tokom dana za potrebe konzumacije tokom noći.

Rio Tinto mora da obavi sva ekološka istraživanja na osnovu kojih se tek može formirati mišljenje o šteti po okolinu. Oni nisu cvećke i pokušaće svim naporima da što manje ulože u sisteme zaštite. Tu je glavna uloga naših institucija – insistirati na najvišim ekološkim standardima koji se, na primer, primenjuju u Australiji. Mene ne plaši taj deo, ali me kontrola i nadzor tih standarda plaši poznavajući naš običaj da za par hiljada evra pogledamo na drugu stranu.

Dobro razmislite pre nego što podignete svoj neobavešteni glas za ili protiv Rio Tinto rudnika. Nije sve tako jednostavno kao što nam mediji plasiraju ovih dana. Napada se projekat na kojima progresivne ekonomije planiraju decenije energetskog razvoja. Srbija je toliko puta propuštala razvojne šanse da je besmileno i nabrajati ih. Ova prekretnica u granama kao što su energetika i auto industrija se dešava jednom u generaciji. Vaša deca će kupovati električne automobile na baterije. Samo je pitanje da li će ih uvoziti ili kupovati lokalno.

Balkanski Antifašizam

Pridev balkanski je odavno dobio jasne semantičke obrise – znači primitivan. Pojam balkanizacija u političkim naukama označava bistijalni proces cepkanja na manje jedinice kolektiva koji nisu u stanju dijalektički da reše svoje uskogrude razmirice.

Tako je i sa lokalnim, balkanskim antifašizmom, uglavnom je primitivan, teoretski nepotkovan i po pravilu dolazi iz komunističke perspektive. Kada komunista urla protiv fašiste to je kao da te jedan dželat, koji preferira metak, privremeno spašava od ludaka sa kamom. To je britki, ali tačan opis balkanske sudbine od bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine do danas.

Gospodo ekstremni levičari i desničari, tog dana je zemlju napala nacistička Nemačka sa jednim od najgrotesknijih političkih planova u istoriji civilizacije. Čitavom svetu je to kristalno jasno ali Balkan po običaju odoleva zdravom razumu. Fokus stalno prebacujemo sa glavnog krivca stradanja i patološki tražimo krivce između nas koji smo napadnuti bez objave rata. Konflikt je bio razoran i dobar deo nevinih živote je izgubio od ruke svojih komšija, a ne nacista. Sa tim se moramo pomiriti. Crveni dolaze na vlast i uspostavljaju diktaturu koja se u prvim godinama krvavo obračunava sa svim političkim neprijateljima, zabranjuje svaku demokratsku aktivnost i postavlja temelje onoga što Balkan danas proživljava. I dok se partizani i četnici glože, to jest njihovi potomci, nemce više niko ni ne pominje, kao da su bili Crveni Krst za vreme Drugog Svetskog Rata.

Zato se i stvara buka i bes oko izjednačavanja dva antinacistička pokreta za vreme Drugog Svetskog Rata. Da ne ulazimo u dalju partizansko-četničku raspravu, i Tito i Draža su svo vreme okršaja proveli po šumama sa ucenjenim glavama od strane Trećeg Rajha. Dok su se Nedićevci i Ljotićevci baškarili po Beogradu u društvu svojih naci pajtosa a NDH degenerici sprovodili najkrvaviji pir moderne istorije. Pametnom dosta.

Ali tema danas je uskogrudo balkansko posmatranje ekstremnih desničarskih, to jest fašističkih pokreta, i ekstremno levih, to jest komunističkih pokreta. Vikati na jedne i druge bez jasne teorijske potpore je standard na našim prostorima. Znamo da nešto nije u redu, ali zbog slabog obrazovnog sistema i armije kvazi-intelektualaca ne možemo jasno da uokvirimo svoje stavove.

Filozofija i političke nauke definišu fašistička i komunistička društva kao društva zatvorenog tipa. To su jednopartijske zajednice koje ne dozvoljavaju otvorenu kritiku i uvek su spremne da se fizički obračunaju sa svojim kritičarima.

Austrijski filozof Karl Popper se smatra rodonačelnikom teorije zatvorenih društava. Njegovo nominalno delo, ‘Otvoreno Društvo i Njegovi Neprijatelji’ je postavilo teorijsku osnovu za diskreditovanje svakog totalitarnog društva. Bertrand Russell je ovo delo okarakterisao kao temelj odbrane demokratskih tekovina. On rastavlja političke filozofije Platona, Hegela i Marska, pokazujući da moderan čovek pre svega želi društvenu slobodu, kako fizičku, tako i metafizičku. Da svako centralističko i elitističko političko planiranje vodi u tiraniju a samim tim i u eventualne fizičke obračune sa građanima i navodnim neprijateljima.

Delo je pisao tokom Drugog Svetskog Rata dok je bio u izgnastvu na Novom Zelandu. Rođen u Beču na početku dvadesetog veka bio je svedok Oktobarske Revolucije kao i rađanja fašističkih pokreta širom Evrope. Rano je prepoznao nelogičnosti Marksove teorije kao i gnusnost fašizma. Nije dozvolio da ga desna ili leva ekstremna opcija tadašnjeg političkog haosa zadoje i brzo je video opasnost od sudara fašizma i komunizma koji je tokom 6 ratnih godina odneo preko 70 miliona žrtava i doneo najveće globalno razanje u istoriji.

Kao filozof nauke, Popper se do 1938. godine bavio teorijom nauke, ali je u zoru velikog konflikta seo da definiše uzroke sovjetskog i nemačkog političkog terora. Posmatrajući slobodu koju naučnici uživaju u svojim aktivnostima smatrao je da politički subjekti moraju da uživaju istu slobodu kako bi realizovali svoj maksimum i tako obezbedili najbrži put ka progresu. Njegov rad je bio popularan među levičarima i desničarima jer je jasno definisao zašto liberalna demokratija nema alternativu i pokazao da slobodni građani najbrže vuku društvo napred. Demonstrirao je zašto Platonove i Hegelove autoritarne i hijerarhijske društvene modele treba odbaciti jer vode u fašizam. Isto tako je ponudio jasnu kritiku Marksa i pokazao zašto neminovno vodi u brutalnu diktaturu proleterijata.

Sledeći put kada nekoga nazivate fašistom pitajte se zašto to činite? Ako vam je deda bio partizan upitajte se koji su vam stvarni motivi? Slika vam je verovatno iskrivljena tokom godina porodične indokrinacije od strane totalitarnog sistema. Činjenica da je vaša porodica prošla dobro tokom komunističke vladavine ne znači da drugi nisu bili progonjeni, zatvarani ili likvidirani. Sramno hvaljenje diktatora od strane raznih na Balkanu samo je refleksija bednog obrazovanja i nemoći da se nosite sa istinama koje demokratija nosi sa sobom.

Isto je sa ovima kojima su usta puna komunjara a onda u sledećoj rečenici brane Pavelića ili Ljotića, dva najveća saradnika nacista na Balkanu. Kredibilitet vam je tamo gde sunce ne sija.

Mili moji fašisti pobili ste 34 miliona ljudi vašim slepilom. A vi crveni ste još veći šampioni, sa 110 miliona žrtava and counting. Odakle ovaj podatak? Steven Pinker u svojoj knjizi ‘Better Angels of our Nature’ sumira istraživanja žrtava totalitarnih režima. Tu se mora priznati i da demokratija nije nevina. Sa nekih 2.2 miliona žrtava jasno je da i u demokratskom sistemu imamo one žedne tuđe krvi.

Godinama ponavljam kao papagaj, sve je ovo posledica nereformisanog balkanskog obrazovnog sistema koji ne prati moderne tokove, od osnovne škole do lažnih doktorata. Ovde je Popper opskurni filozof dok je u svetu kum liberalne demokratije. Iako je veoma čitljivo i prožeto opštom kulturom njegovo delo od 800 strana je nemoguća misija za većinu balkanskih intelektualaca koji švoje štivo uglavnom gugluju ili citiraju opskurne autore za koje je čuo samo njihov kružok. Tako da ako vas mrzi da čitate evo opisa Vaclava Hávela „Karl Popper je bio u pravu“.

Srbija Preuzima Crnogorski Dug

U balkanskoj finansijskoj kuhinji se sprema još jedna čudna čorba. Iz izvora bliskih ministarstvu finansija Srbije čujem da je Srbija ta koja će refinansirati crnogorski dug prema kineskoj Eksim banci i dati dodatne garancije za završetak autoputa do Jadrana.

Prvo da vidimo koji su uslovi pod kojim se Crna Gora zadužila. Kredit je na 20 godina sa kamatom od 2%. Dakle sve tvrdnje da je kredit nepovoljan padaju u vodu jer su svi drugi krediti u crnogorskom portfoliju po većoj kamatnoj stopi. Velika prednost je grejs period od šest godina, što je  klauzula koja se ne može obezbediti na slobodnom tržištu. Kredit je uzet u dolarima, i Crna Gora nije hedžovala valutu u evre što je mogla da uradi na slobodnom tržištu (ko ne zna šta je hedžovanje nek me kontaktira).

Ukupan dug Crne Gore je preko 80% što takođe nije kraj sveta.  Grčiće se da ga smanje ali su daleko od bankrota. Pandemija je nokautirala turizam naših malih suseda ali se ove godine očekuje oparavak  i priliv deviznih sredstava. Čemu drama?

Potpredsednik vlade CG Dritan Abazović je brzopleto pitao Evropu: „Molimo vas da nam pomognete da vratimo taj novac, da taj zajam zamijenimo za zajam kod neke evropske banke, da sklopimo saradnju sa nekom evropskom finansijskom institucijom i da prekinemo kineski uticaj“. Naivan i nov u svom poslu mislio je da će Evropa ovo videti kao priliku da istisne kineski uticaj iz Crne Gore, pošto su im usta puna te priče. Ali avaj, još brže je stigao odgovor predstavnika Evropske Komisije Peter Stano-a, da od toga nema ništa. Evropa je ipak tu da pomogne oko svih projekata tipa ‘širenje demokratije u međunacionalnim sredinama Balkana’, ali kada treba izgraditi autoput po kom će te međunacionalne osobe da se voze, onda evropljani zvižduću i gledaju u nebo. Oni slabo ulažu u hardware, samo u balkanski software.

Deonica autoputa koja se gradi kasni dve godine. Grade je kineske firme postavljene tu od strane Eksim banke. To je opravdanje da se grejs period produži na još dve godine i svaka arbitraža bi to predložila. To bi i rešilo problem dok se turizam ne vrati u potpunosti na obale Montenegra.

Zvanične zamolnice za pomoć od strane ministarstva finansija Crne Gore nema. Nema je prema EU, prema MMF-u, prema SAD ili bilo kojoj državi ili instituciji. Jasno su naveli da su u predlogu budžeta za 2021 obezbedili sredstva za servisiranje svih dugova. Dakle, ništa od bankrota (inače na Balkanu stalno neko ‘medijski’ bankrotira, uglavnom zbog polupismenih novinara koji ekonomske tokove razumeju koliko i poluobrazovani sugrađani koji čitaju đubre koje ovi prvi sriču).

Drugi je problem u pitanju. Čitava trasa autoputa, koji je veoma zahtevan za konstrukciju zbog brdovitog terena, je dugačak 169km od Boljara do Bara. Prva deonica, na koju se odnosi kredit, je 42km. Postavlja se logično pitanje: a šta ćemo sa ostatok druma đetići? Ugovor sa kinezima je tajan, ali iz podgoričkih izvora odavno znamo da je u zalog stavljena luka Bar. Tu nema dileme jer kineze junački Lovćen niti bilo šta drugo od crnogorskog krša ne zanima.

E tu uskače Beograd. Uveliko traju pripreme za novi model, gde bi država Srbija preuzela garancije ne samo za drum koji se završava, već i za nastavak autoputa do Bara koji će koštati dodatnih $2.4 milijarde.

Srbija je već odvojila $1.6 milijardi za izgradnju autoputa od Požege do Boljara, sa nekih 97 mostova i 51 tunelom koji su četvrtina ukupne deonice sa srpske strane. Koridor 11 će spojiti Srbiju sa lukom Bar ali i Crnu Goru sa Evropom. Nerazvijena mesta kao Arilje, Ivanjica i pešterska visoravan će konačno biti plug-and-play. Transport iz Bara će učiniti Kopar i druge severnije luke beskorisnim jer će transport biti brži i jeftiniji. Dakle sve je tip-top, moramo se radovati ovakvom razvoju događaja.

Ali bojazan je oko srpskog sveta. Te ideje od koje se Evropi i Balkanu tresu gaće. Da li to Vučić asfaltom i tunelima planira da zacementira ono što se nije dalo puškom? Da li se godine družbe sa Merkelovom i nemačkim modelom uticaja otrlo o starog radikala? Da li je taj autoput (koji je pozitivan razvoj bile gde drugde na planeti) uže koje će zanavek zavezati Srbiju i Crnu Goru? Da li će se sigurnija vožnja od 5 sati moje dece do Budve umesto 12 sati slaloma po Ibarskoj pretvoriti u još jednu pretnju svom nesrblju crnogorskih visoravni?

Da ne biste bili u dilemi da će se razni dići protiv ovog autoputa ponovo, pogledajte intervju Senada Fadžifejzovića sa Vučićem. Na ideju da se mora sagraditi autoput do Sarajeva, on je brzo podsetio da bi istim mogli i tenkovi brže da stignu. Mogli bi, a mogli bi i mladi brže da dolaze iz jednog u drugi grad. Mogla bi roba brže da putuje. Moglo bi na Balkanu svašta da se zgodi, ali pozitivno razmišljanje teško. Zato sledi medijski potres kad Siniša iznese planove oko završetka Koridora 11.