Аутор: Vladimir Djukanovic

Pre par dana smo bili svedoci klasičnog fenomena ‘run on the bank’. Kada veliki deo klijenata povuče depozite iz banke institucija dođe u poziciju da nema dovoljno kapitala da održi svoje poslovanje. Upravo se to desilo sa bankom Silicon Valley Bank. Simbol tehnološke regije u kojoj su mnogi IT stručnjaci držali svoj novac videla je u danu kako $209 milijarde njenog kapitala nestaje u magli.

Svaka banka je u svojoj biti institucija kojoj ljudi veruju da neće proćerdati njihov novac. Vi date lovu na šalteru, oni stave na štedni račun i za uzvrat vam daju neku sitnu kamatu. Bankari taj novac pozajmljuju drugim osobama ili firmama. Glavni problem menadžovanja banke je što deponenti mogu u svakom momentu da povuku lovu a banka je kredite izdala sa određenim rokom. Rizik je dakle da štediše povuku lovu a vi ne možete da opozovete kredite i vratite sav novac. Tada dolazi do trke na banku i samo u par dana, nekada sati, institucija ode pod led. Kažu da je SVB nestala za 40 sati.

Živimo vreme visoke globalne inflacije i već godinu dana upozoravam da ćemo ući u inflatornu spiralu. To je fenomen kada cene skaču godinama, kupovna moć pada a samim tim i standard građana. U tim uslovima teško je naći investicione projekte koji su isplativi jer je novac skup a povraćaj na investiciju manji od kamata. Nervoza se akumulira i građani imaju sve manje poverenja u sistem. Ovi uslovi izlažu banke ovom fenomenu koji se pre par dana desio u SAD.

SVB je drugi najveći bankrot u američkom bankarskom sistemu. Sada je na sceni međusobno optuživanje raznih grupacija. Slušamo uglavnom o propasti raznih kripto berzi koje su do pre par dana bile simbol ove krize. Sada ta ekipa likuje pokazujući prstom u fundamentalni problem bankarske operative koji sam prethodno opisao. Klasičan centralizovan bankarski sistem nije prilagođen modernim finansijakim tokovima tvrde bitkoinaši. Regulativa koja se obrušila na kripto valute u poslednjih par meseci je glavni krivac za krizu. Samo je pitanje koliko banaka će doživeti sudbinu SVB-a.

Sa druge strane klasični bankari optužuju kripto ekipu da su privukli svakakav ološ i time podrili poverenje u finansijski sistem. Kada žurka dočeka jutro partijaši često sebe nađu odvaljeni od raznih supstanci a neki i sa polupanim glavama. Za svoje nedaće uvek traže krivce jer je to temelj ljudske prirode – svi su drugi krivi. Dok je jeftina lova pljuštala iz štamparija i narod kreditirao razne gluposti, od torbica do letovanja, sve je bilo u redu. Sada kada treba poplaćati račune lagodnog života svi su u modu ‘nisam ja’. Krivac nije usamljen, on je u svima koji su gurali svoje živote van granica onoga što stvarno mogu da priušte.

Depoziti u Americi su osigurani do određene sume, u ovom slučaju $250.000 po štediši. U našoj zemlji to osiguranje ide do €50.000 po deponentu. Račun u svakoj banci osiguran je na ovu sumu tako da je ključno da svoja jaja rasporedite u više košara. Ako imate €150.000 u banci rasporedite to na tri računa u tri različite banke. Više računa u istoj banci ne znači ništa, suma na koju ste osigurani je i dalje €50.000. Trošak prebacivanja novca ne postoji sem malo potrošenog vremena a potencijalni rizik je nesrazmerno visok. Ujedno apelujem da Narodna Banka Srbije podigne nivo osiguranih depozita i tako ulije dodatno poverenje u naš bankarski sektor. Živimo u interesantnim vremenim i važno je biti proaktivan i pokazati liderske kvalitete.

Sutra je ponedeljak i mnogi sa zebnjom čekaju da li će još neka banka u SAD doživeti ovu sudbinu. Sentiment je škakljiv tako da svaki sledeći kolaps preti samom fininansijskom sistemu u celini.

Godine mog istraživanja filozofskih i društvenih tema vezanih za razvoj veštačke inteligencije (AI) kulminiralo je u romanu BLISTANJE. Dramatizacija trenutnog razvoja ove tehnologije je bitna jer se sve odigrava brzinom koju prosečan građanin ne može da isprati. Samo ako ste imali pristup AI sistemima kao što je Deepmind imate uvid u brzinu razvoja koja je blizu eksponencijalnoj.

2015. godine sam shvatio da je vreme napisati kratku istoriju filozofije veštačke inteligencije. Taj rad je ispisan ali sam skužio dve stvari: tehnologija ne ide u dobrom pravcu i moj tehnički rad će se izgubiti u hrpi opskurnih filozofskih predanja. Da bih temu približio srpsko-hrvatskom govornom području rad pretapam u roman. Na taj način dosegnuću do najšire moguće publike. Ključno je da šira publika zna šta se valja iza tehnološkog brega.

Davne 1956. godine John McCarthy je za vreme konferencije, kao IT stručnjak, prvi izgovorio termin ‘artificial intelligence’. Od tada se bavi ovom oblašću i jedan je od kreatora programskog jezika LISP koji se i danas koristi u programiranju mašina koje imaju moć da same uče. Veštačka inteligencija se od tog momenta polako uvlači u naše živote bez namere da ih ikad više napusti. Svaki put kada upalite telefon ili bilo koji drugi uređaj sa ekranom, dobar deo sadržaja dolazi od mašina: predlažu vam knjige i druge proizvode, podsećaju na putovanja koja ste zaboravili i ukazuju da izgubljene prijatelje. Nema aspekta života gde vas AI ne ‘gađa.’

Pored jasnih benefita koje AI nosi mnogi se pitaju ima li etičkih i društvenih konsekvenci koje se kose sa interesima Homo sapiensa? Postoje dve škole misli među stručnjacima i filozofima. Prva tvrdi da je sve bajno i da ćemo za par decenija žnjati neverovatne plodove ove eksplodirajuće tehnologije. Sa druge strane tu je grupa ozbiljnih naučnika koji upozoravaju da moramo biti oprezni jer ima dosta indikacija da neke od mašina kreću u nezavisnom pravcu. Pored Elon Musk-a i pokojnog Stephen Hawking-a, koji su globalno slavni, jedan od najbitnijih filozofa današnjice, David Chalmers, je izveo nekoliko studija gde logički navodi da su svi scenariji nekontrolisanog razvoja veštačke inteligencije nepovoljni po nas.

Stephen Hawking, teoretski fizičar koji je ušao u srž prirode crnih rupa još 2017. godine navodi da bi razvoj AI mogao biti: „najgori događaj u istoriji civilizacije.“ Upozoravao je da bez jasne globalne regulative sama tehnogija postaje pretnja jer će se velike sile takmičiti bez posebne kontrole. Mark Zuckerberg je ovakve stavove smatrao neozbiljnim sve do incidenta unutar njegove firme kada su dva robota, slatko nazvanih Bob i Alice, počeli da komuniciraje ne samo nazavisno, već na jeziku koji samo oni razumeju. Shvatajući da je vrag odneo šalu, obe mašine su isključene a on je stišao svoju kritiku onih koji upozoravaju na nekontrolisan razvoj AI.

BLISTANJE pokušava da ove probleme pretoči u filozofsku akcionu dramu. Čitanje naučnih radova je muka, a roman ima snagu paljenja ljudske mašte od vajkada. Dobra priča je vredna jer kompleksne društvene tokove topi u formu koja je bliža našem iskonskom umu. Ideje profesora Chalmersa su ovde stidljivo provučene. Centralna rasprava oko toga hoće li mašine postati svene ili ne su preuzete od njega i njegovih kolega koji godinama ‘žvaću’ ovu temu. Osnovni paradoks je da nauka još ne zna poreklo ljudske i životinjske svesti: zašto je tu, kako nastaje i kako nestaje. Tako da je paradoksalno raspravljati hoće li mašine veštačke inteligencije imati svest i nezavistan um. Dugo je takozvani Turingov test bio standard za utvrđivanje da li je neko inteligentno biće samosvesno ili ne. Nijedna mašina nije bila u stanju da prođe test. Nije uspela da ubedi sagovornika tokom niza pitanja da je u konverzaciji nezavisna i svesna.

Sve se menja 2014. godine kada tri programera, ironično dva Rusa i jedan Ukrajinac puštaju u opticaj chatbot Eugene Goostman. Program je uzeo identitet ukrajinskog dečaka od 13 godina koji nakon 5 minuta testa ubeđuje 33% sudija da je iza misli pravi dečak. Skoro deset godina kasnije, dok rat u Ukrajini besni, mnogi više ne priznaju Turingov test kao dokaz svesne inteligencije. Hoćemo li tako doveka; svaki put kada mašina dosegne zadat nivo mi smislimo nešto novo. Baš taj stav je put u buduće probleme jer se geopolitička situacija zakuvala ratom u Ukrajini. Ionako slaba saradnja država na ovom polju sada je na apaolutnoj nuli. Po meni baš je to formula za katastrofu.

Pitam se da li je ovaj geopolitički konlikt rezultat samo ljudske svesti? Da li su možda neki drugi Rusi i Ukrajinci umešali svoje misli u razaranje koje preti nuklearnim ratom? Da biste saznali pročitajte BLISTANJE.

Knjigu BLISTANJE možete kupiti u svim knjižarama širom Srbije. Ili direktno na sajtu izdavača:

https://stelaknjige.rs/proizvod/1708/blistanje-vladimir-djukanovic

Seymore Hersh je legendarni istraživački novinar koji je ovenčan Pulicerovom nagradom. Priznanje je dobio upornim istraživanjem ratnog zločina američke vojske u Vijetnamu kada je grupa vojnika pobila preko 500 žena, dece i staraca u malom selu My Lai. Radeći prvo u New York Times-u, a kasnije kao slobodan strelac, Sy, kako ga znaju, je tokom godina iznedrio nekoliko velikih priča koje su mu nizale novinarske nagrade. Ovih dana je, u poznoj devetoj deceniji života bacio još jednu bombu na učmali novinarski svet: ameri su digli ruske gasovode u vazduh.

Prošlog septembra, usred krvavog rata u Ukrajini, ruski gasovodi Severni Tok 1 i 2 su podvodno dignuti u vazduh. Izuzetno komplikovana diverzantska akcija je delo tima čiju profesionalnost mogu da isprate samo nekoliko država. Uništenjem ova dva puta kojima rusi doteruju tečno zlato u Evropu, izvršilac je bitno narušio energetsku strukturu starog kontinenta. Rusija, sa svojim neiscrpnim izvorima energenata je najlogičniji (čitaj najjeftiniji) pokretač velike evropske industrijske baze, koja je i dalje zavist čitave planete. Sofisticirani proizvodi, poput automobila, satova, kozmetike i mnogi drugi, izlaze sa proizvodnih traka evropskih proizvođača bez mnogo zastoja dok čitav svet čeka novu bembaru ili louis vuitton torbicu. Proizvodni procesi moderne robe su energetski zahtevni tako da pouzdan i jeftin dobavljač energenata ima presudnu ulogu u evropskoj industriji. Dok gasovodi nisu dignuti u vazduh taj dobavljač je bila Rusija.

Jednostavna logika motiva govori da su amerikanci iza diverzije. Danas su upravo Sjedinjene Američke Države glavni energetski partner Evrope koji brodovima dovoze tečni gas na terminale odakle se taj energent distribuira širom starog kontinenta. Uličnim jezikom rešili su konkurenciju. Za taj stav nije bilo nikakvih dokaza tako da su sve optužbe letele u prazno. Mnogi su išli dotle da su za dizanje njihovih gasovoda krivili same ruse jer eto rujke ne vole da im se lova sliva na račune. Vest da je stari lisac Sy došao do dokaza da je lično predsednik Biden naredio diverziju odjeknula je kao bomba. I u geopolitici je bitno da dođeš do dokaza jer često samo tako legimizuješ svoje revanšinstičke političke poteze.

Bela Kuća, kao i CIA tvrdo odbijaju bilo kakvu umešanost američke administracije. Starog Sy-a su proglasili lažovom i iz naftalina izvukli svaku greškicu koju je tokom 60 godina karijere napravio. Glavni mediji sad već utabanom metodom izbegavaju temu i starog novinara. Da nema podcastova i slobodnog interneta ova priča bi bila sabijena na poslednje strane novinskih papirčuga i zanavek sahranjena.

Severni Tok 1 i 2 idu dnom Baltičkog mora i većim delom snabdevaju Nemačku. Dvojka je završena 2021. godine ali iz političkih razloga nije puštena u rad jer su SAD i Velika Britanija ogromnim pritiskom naterali Nemačku da blokira rad ovog gasovoda. Ovaj fakt je igrao veliku ulogu u odluci Vladimira Putina da uđe u otvorenu okupaciju Ukrajine. Izgubio je i poslednju iluziju da će Rusija i Zapad imati zajedničku budućnost i odlučio da ratovima rešava sve ruske probleme.

Prema Hershovim saznanjima operacija je krenula još u decembru 2021. godine. Na čelu sa Jake Sullivan-om, predsednikovim savetnikom za nacionalnu bezbednost, ekipu sačinjava CIA, vojni vrh, State Department kao i američki Trezor. Tim je sastavljen brzo nakon političkog eseja Sergeja Karaganova, koji je počasni predsednik Saveta za Spoljnu i Odbranbenu Politiku Rusije, u kome jasno iznosi ruske planove o totalnom ruskom razvodu od Zapada. Već sam pisao da ovaj akademik stavlja Putinove misli u pisanu formu. Čim su amerikanci shvatili da je gomilanje ruske vojske na granicama realna priprema za napad, nisu časili časa već su krenuli u formiranje nove politike koja će se postaviti suprotno ovoj invaziji.

Već u ovom stadijumu, dok su evropljani fantazirali da rata neće biti, tim je dobio zadatak da spremi strategiju koja će se suprostaviti Rusiji. Izvor koga stari novinar navodi, a koji je blizak ovom timu, tvrdi da je od ekipe traženo da se fokusira ne samo na ekonomske sankcije, već i na „kinetičke akcije koje ne mogu biti povraćene“. U februaru je čitava strategija preklasifikovana od tajne do strogo tajne. U američkoj politici to znači da administracija predsednika ne mora da obavesti, niti traži odobrenje od Kongresa. Posle nekoliko nedelja diskusije, akcija je odobrena i sama egzekucija će trajati šest meseci. Eksploziv je nakon par meseci postavljen, tokom pomorskih vežbi NATO alijanse BALTOPS 22 u junu prošle godine. Aktiviran je tek 26. septembra pomoću plovka koji je nosio sistem aktivacije a koji je izbacio norveški špijunski avion.

Ekplozije su uništile 3 od 4 cevi i totalno zaustavile dotok gasa tim putem do Evrope. Već je u decembru 2022. godine Norveška postala veći dobavljač gasa Evropi od Rusije. Teritorijalne vode gde su eksplozije aktivirane pripadaju Švedskoj i Danskoj, koje su odmah zaključile da je u pitanji diverzija, ali bez naznake ko je kriv. Rusi su odmah optužili engleze, ali takođe bez ikakvih dokaza. Propaganda dva suprostavljena sveta je nedeljama puštala buve dok Washington Post u ozbiljnom članku nije, citirajući zvaničnike iz devet zapadnih zemalja, jasno odbila teoriju da su rusi sami sebi pucali u energetsku nogu.

Interesantan je tretman legendarnog novinara u ovom skandalu. Nemački Spiegel o njemu piše: “…Seymour Hersh… legendary American investigative journalist…” (februar 16, 2016) and “Controversial American journalist Seymour Hersh…” (februar 9, 2023). Dakle sa 78 godina, novinar je bio legendaran jer je njegov rad u političkoj harmoniji sa ideološkim idiotima ovog nedeljnika, dok je sad kad je napunio 85 godina, naprasno kontraverzan, jer ne peva njihovu pesmicu. Teško je oteti se utisku odvratnosti prema medijima ove vrste, kojima je politička propaganda bitnija od činjenica. Sam novinar se smeje na ove opaske napominjući da je svaki put prolazio kroz proces delegitimizacije. Isti oni koji me u početku maliciozno napadaju kasnije su među prvima koji me tapšu po ramenu kada dokazi postanu nepobitni a istina istrči na videlo.

Rusi su predali nacrt rezolucije u Savetu Bezbednosti Ujedinjenih Nacija kojim traže formiranje nezavisne komisije koja bi našla krivce za diverziju. To je naravno samo simboličan potez jer su Rusija i Amerika sada već u otvorenom proksi ratu koji je od Ukrajine napravio klanicu. Tako da će Savet Bezbednosti još dugo biti u pat poziciji sa Rusijom i Kinom na jednoj a Amerikom na drugoj strani. Svet se deli po tim linijama i decenije koje dolaze biće slične onima nakon 1945. godine kada su sukobi buktali, a velike sile uporno rasplamsavale iste.

Jasno je da će se rusi osvetiti amerikancima za ovu diverziju. Kako, gde i kako, to naravno znaju samo oni. Ja bih se za sada brinuo da radim na naftnim platformama u Norveškoj. U međuvremenu globalizacija i povezivanje zemalja će se usporiti a to znači samo jedno: manje privredne aktivnosti i više siromaštva. Velike sile su ponovo u srži skoro svih geopolitičkih problema, bez mogućnosti malih da na bilo koji način utiču na međunarodne procese. Ljudi kao što su stari Sy jedini su na bedemu ove nove-stare realnosti, jureći istinu bez kompromisa.

Mediji su i u ovom slučaju stvorili pogrešnu sliku. Narativ je jednostavan: sve zapadne firme su napustile Rusiju zbog ruskog oružanog napada na Ukrainu. Istina ne može biti dalja od istine. Ni 10% kompanija čija je centrala u zapadnim zemljama nije napustilo najveću državu sveta.

Najnovije istraživanje renomiranih profesora Simon Evenett-a iz univerziteta St Gallen i Niccolo Pisani-ja iz IMD Business School bacaju jasno svetlo na ono što svi privrednici znaju ali mediji nikako da dođu do te neverovatne činjenice. Studija je identifikovala 1404 firme koje su iz Evropske Unije ili G7 zemalja i jasno demonstrirali da se samo 120, ili 8.5%, povuklo za ruskog tržišta. Ove informacije su zaključno sa krajem novembra ali i u ova dva meseca se ništa nije promenilo. Zapadne firme rade, prabacuju novac u svoje matične zemlje i svakodnevno uvoze svoju robu u Rusiju.

Čak i ona zvučna imena kao što su McDonalds ili Nissan nisu baš otišle za sva vremena jer su se postarali da u ugovorima o izlasku stave i klauzulu o buy-back opciji. Tako je Nissan prodao svoj kapital za $1 dolar ruskoj državnoj firmi ali sa opcijom da sve to kupe nazad, takođe za $1, u sledećih 6 godina. Bitno je istaći da na stotine firmi koje su pompezno najavile napuštanje ruskog tržišta to nisu uradile. Mediji su brljivo potrčali da broje one koji su najavili odlazak ali su ‘slučajno’ zaboravili da provere da li su to stvarno i uradili. Prvobitne emotivne reakcije su jasno poklopljene sumornim analizama šta bi bilo sa tim firmama da su stvarno napustile ovo ogromno tržište.

Globalizacija je davno odradila svoje i firme idu tamo gde je njihovo poslovanje racionalno, to jest profitabilno. Čak su svi ostali gluvi na pozive Janet Yellen, koja vodi američki trezor, da biznisi moraju da budu svesni geopolitičkih pomeranja i na osnovu toga promene svoju strategiju. Ova izjava bi bila smešna da se ne graniči sa glupošću. Amerika, koja je bila lider globalizacije od završetka Drugog Svetskog Rata do skoro, se sada odaje protecionističkim refleksima koji samo mogu da smanje globalni BDP, povećaju cene robe i usluga i samim tim vrate ekonomski sat unazad.

Situacija sa Kinom i Tajvanom se zaoštrava iz meseca u mesec i već sada postoje pozivi da se Kini nametnu nekakve ekonomske sankcije i firme nateraju da napuste kinesko tržište. Iluzija da će se to desiti je još apsurdnija od situacije u Rusiji jer su zapadne investicije 8 puta veće u ovu komunističku zemlju nego što je to slučaj sa Putinovom Rusijom. Sankcije nametnute Rusiji, o kojima sam pisao i koje su u najmanju ruku smešne, imaju minimalan uticaj na rusku ekonomiju i njenu moć da vodi agresorski rat. Činjenica da manje od 40 zemalja podržava sankcije je još jedan udarac u pleksus zapadu koji i dalje za iste tvrdi da su nametnute od strane međunarodne zajednice. Samo da podsetim da nijedna država Afrike ili Južne Amerike nije uvela sankcije rusima. A da, zaboravih da su to sve neki crni i braon ljudi, pa se ni ne broje.

Kada se procenat firmi koje su napustile Rusiju posmatra kroz profit situacija je još dramatičnija. Samo 6.5% profita zapadnih firmi je prekinulo poslovanje na teritoriji Rusije. Primer nemačkog Continental-a, koji proizvodi gume i druge delove za autoindustriju je tipičan. Posle pompezne najave da se povlače sa ruskog tržišta usledilo je jedno veliko ništa. Mesec dana nakon objave su na svom sajtu objavili kako je teško napustiti dobavljače, saradnike i zaposlene. Tokom 2022. godine su povećali obim svog poslovanja u odnosu na prethodnu godinu.

Ovih dana slušamo kako će investitori izbegavati Srbiju zbog situacije na Kosovu. Moje pitanje je uvek bilo: a koji moj investirate kada imate toliki rizik za vratom? I ne samo da novi neće dolaziti već će se i postojeći spakovati i otići. Ja se iskreno tome nadam, da i ja pazarim neku fabriku za dolar.

Studiju nađite na sledećem linku: https://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=4322502

Google je najavio 12.000 otkaza, većim delom u Americi, dok su njihova predstavništva širom sveta takođe dobila naloge da se spreme na ovaj potez. Talas smanjenja radne snage u tehnološkim firmama je počeo pre nekoliko meseci usled globalne krize izazvave inflacijom kakav svet nije video od početka osamdesetih godina prošlog veka. Ovo je neka vrsta šoka za generacije IT stručnjaka koji u svom radnom veku nisu imali priliku da se susretnu sa masovnim otpuštanjima.

Amazon je najavio otpuštanje 18.000 radnika dok je Microsoft saopštio da će 10.000 stručnjaka izgubiti posao. Samo ove tri firme šalju kući 40.000 zaposlenih  bez mnogo obrazloženja sem da su inflatorna vremena veliki problem za njihovo poslovanje. Takođe napominju da su u poslednjih par godina zaposlili dodatne snage kako bi klijentima pružili punu podršku. Ni korona nije uzdrmala ovu moćnu industriju tako da je ovaj novi trend mnoge ostavio u čudu.

Istraživačka firma Gartner procenjuje da će se potrošnja na IT usluge povećati u 2023. godini za nekih 2.4% u odnosu na prošlu godinu. Prognoza je smanjena sa prethodnih 5.1% jer se hardware manje prodaje tako da je ukupan rast te privredne grane usporen. Ljudi se odlučuju da svoje spravice ne menjaju toliko često kao ranije što ukazuje da su inovacije u gedžetima usporile. Ovaj trend brine jer su inovacije to što gura IT industriju napred.

Uprkos blagom rastu većina firmi se odlučuje na smanjenje troškova tako da i manje firme otpuštaju radnu snagu. Njima je još teže jer finansiranje postaje skupo kako se vremena menjaju – nema više jeftinih para. IT industrija je, kao i ostatak ekonomije, lako dolazila do profitabilnih projekata jer su kamate bile izuzetno niske. U takvim okolnostima projekat koji donosi samo 10% povraćaja godišnje je opravdan jer te novac košta par procenata. Ta vremena su iza nas što će dovesti do daljeg usporavanja razvoja IT industrije.

Pandemija COVID-19 je dodatno zakuvala situaciju i dok su mnogi delovi ekonomskog sistema bili u kolapsu, IT je i dalje cvetao. Salesforce, San Francisco firma je tada kupila aplikaciju Slack za $28 milijardi. Od te sume pozajmili su $10 milijardi i sada se muče da taj kredit otplate. Pre neki dan su najavili otpuštanje 8.000 radnika – dobar deo baš koji rade u Slack-u. Kredit mora da se plati a novac koji je išao na plate će sada biti preusmeren na vraćanje novca.

Mnogi koji su dobili obaveštenja su u čudu jer su navikli da ih HR firme proganjaju sa ponudama. Ljudi koji su u Google-u preko 20 godinama su smatrali da će tu dočekati penziju. Nisu bili u situaciji drugih industrija gde nema sigurnog posla i gde je produktivnost jedino merilo uspeha. Tražili su ping pong stolove, posebnu ishranu i razne druge beneficije tako da im nije padalo na pamet da mogu da izgube posao.  

Situacija u Srbiji i regionu nije toliko drastična ali se sličan trend oseća. Jedan veći startup je otpustio 20% radne snage u poslednjih par meseci. Direktor, koji želi da ostane anoniman, kaže da je još 5% ljudi samoinicijativno otišlo što ih je dodatno iznenadilo. Nikola Mijailović, generalni direktor firme Joberty, koja se bavi HR poslovima u IT industriji, kaže da je poslednje tromesečje 2022. godine bilo prvo kada su osetili pad potražnje za kadrovima. Poboljšanje očekuje tek sredinom ove godine kada smatra da će se firme navići na nove uslove poslovanja.

Ostaje da se vidi da li je ovo samo privremen trend ili će se i IT industrija suočiti sa lomovima kao i drugi delovi ekonomije. Nema izgleda da će se situacija popraviti u prvom tromesečju ove godine. Inflacija u SAD pada već nekoliko meseci što je jedina nada da će se IT tržište oporaviti. Juče je publikovan izveštaj gde je ukupna nezaposlenost u Americi na 3.4%, što je najniža stopa u poslednjih 50 godina. Iz ovoga je jasno da živimo u vreme paradoksa, kada je inflacija visoka, IT otpušta radnike, a nezaposlenost pada u drugim privrednim granama. Definitivno živimo u interesantnim ekonomskim vremenima.

Nivo inflacije u Americi za mesec decembar je 6.5%. Inflatorni pritisci i dalje popuštaju u najvećoj svetskoj ekonomiji. Taj trend daje nadu da će se cene dalje stabilizovati kako u SAD tako i u ostatku sveta.

Skok od 6.5% u odnosu na decembar 2020. godine je najmanji skok godišnjih cena u poslednjih par meseci. Cene su takođe pale 0.1% u odnosu na mesec pre, što je prvi pad iz meseca u mesec. Cena benzina je najviše pala i na taj način olakšala pritisak na već nategnute budžete američkih domaćinstava.

Cene nekretnina, nameštaja i novih automobila i dalje skaču i to je razlog za dalju brigu. Taj deo ekonomije se i dalje bori sa narušenim sistemom nabavke uzrokovan COVID-19 virusom. Bitno je da i u tom segmentu vidimo popuštanje cenovnih pritisaka kako bi se američka, a zatim i globalna ekonomija vratili na put održivog rasta.

Ove informacije pozitivno utiču na finansijske tokove jer je nada da će se cene obuzdati i u drugim delovima sveta. Grafikon ilustruje nivo inflacije u SAD u poslednjih 50 godina, to jest od sedamdesetih godina prošlog veka kada su cene divljale punu deceniju. Ilustracija jasno pokazuje da je nivo i dalje tri puta viši od poželjnog, tako da nema mesta trajnom olakšanju. Američki centralni bankari održavaju sledeću sednicu krajem januara i očekivanja su da će referentnu kamatnu stopu dići sa trenutnih 4.5% na 5%. Prethodni potezi su urodili plodom ali je problem i dalje tu tako da je očekivano povećanje neminovno.

Evropa ponovo kaska i stopa od 2% je isuviše niska da bi ohladila rastuće cene. Evropska Centralna Banka će podići stopu za pola procenta još dva puta u prvom tromesečju 2023. Stari kontinent se našao u procepu između divljanja cena i ekonomije u padu izazvane ratom u Ukrajini. Svako rapidno dizanje referentne kamatne stope obuzdava cene ali rizikuje duboku recesiju i veliku nezaposlenost. Taj procep se širi usled političke kakofonije unutar Evropske Unije koja nije u stanju da donese teške odluke. Zato će ova godina biti ekonomski teška za Evropu bez izgleda za značajan ekonomaki rast.

U Velikoj Britaniji je situacija još gora i očekuje se dalje podizanje kamata. Englezi su najavili da će sa trenutnih 3.5% otići na 4.25% do leta. Ekonomija je u teškoj situaciji i 2023. godine ova ostrvska zemlja će najverovatnije biti u recesiji. Dalja povećanja kamata će samo smanjiti investicije i time doprineti daljem ekonomskom padu. Pored ovog razvoja događaja posledice Brexita su kao šlag na tortu u ovim teškim vremenima.

Inflacija u Indiji i Kini ima naznake popuštanja. Ove dve mnogoljudne zemlje su temelj azijske ekonomije i u poslednjih par decenija su postale bitni globalni igrači. Virus korone i dalje divlja Kinom stvarajući ekonomske probleme tako da se ne očekuje pun ekonomski rast u ovoj komunističkoj državi u sledećih par meseci. Kada se to završi ovaj ekonomski gigant će ponovo povećati proizvodnju i investicije stvarajući dodatne inflatorne pritiske.

U novu godinu ulazimo sa malo više optimizma nego pre par meseci. Rizik da će svet upasti u inflatornu spiralu kao pre 50 godina je manji nego pre šest meseci. Reakcije centralnih banaka, iako stidljive, su ipak blago proaktivne tako da se dalje popuštanje cena očekuje. Bitno je da se ovog puta drže dok se inflacija ne vrati na poželjan godišnji nivo od par procenata. Mesta optimizmu ima ali sa dosta opreza. Svet je i dalje u škakljivoj ekonomskoj poziciji i brine me da su ove vesti samo privremene.

Cene akcija širom sveta su značajno pale protekle godine. Ekonomski uslovi se se naglo pogoršali u 2022. godini i sada živimo u vremenu inflacije i neizvesnosti. Poseban udarac su doživele tehnološke firme od kojih su neke, vezane za kripto valute, doživele potpuni krah.

Kumulativno akcije firmi kojima se trguje na svestskim berzama su pale za oko 20%, brišući ogromno bogatstvo iz portfolija. Prošla godina je najgora od finansijske krize 2008. godine i glavni krivac su rastuće kamatne stope koje su nametnute kao odgovor na rastuću inflaciju. Ova ekonomska pošast je eksplodirala početkom ove odlazeće godine kako je svet izlazio iz pandemije COVID-19. Poljuljana globalna logistika nije mogla da izdrži nagli porast potražnje za dobrima i cene su krenule da skaču. Kako to obično biva u krizama rat u Ukrajini je došao kao deo savršene ekonomske oluje koja razara svet. Cene hrane i energenata su značno skočile i već gledamo teške posledice u najsiromašnijim delovima planete.

Grafikon pokazuje pad preko 3000 akcija koje indeks predstavlja. U dolarima gubitak za odlazeću godinu je oko $18 biliona iliti 18.000 milijardi. Ova suma je najveća do sad u istoriji jer je i svet bogatiji nego u prošlosti. Sav ovaj kapital neće moći da se koristi kao kolateral za poslovne projekte i nedostajaće u teškim vremenima koja su ispred nas. Mnogi strepe da će i 2023. godina biti negativna iako indeksi akcija retko viđaju dve uzastopne godine u crvenom. U SAD to se desilo samo četiri puta od 1928. godine. Ali prošlost nikada nije garant budućih kretanja i ekonomska situacija u svetu je sve komplikovanija.

Bol se posebno osetila u tehnološkim kompanijama, koje su doživele tešku godinu. Ove akcije su tradicionalno volatilnije od ostatka tržišta jer firme koje predstavljaju rastu brže od ostatka ekonomije. Tako da i tokom loših vremena obično padnu više od drugih akcija. Cene Amazona su prepolovljene, Apple je zveknuo 27%, Facebook je istopio dve trećine svoje vrednosti, isto kao i Tesla. Fondovi koji investiraju samo u tehnološke firme ližu svoje rane i strepe od dolazeće godine.

Tabela ilustruje pad američkih tehnoloških akcija koje su doživele krah od 33% ove godine. Oporavak u ovoj godini je upitan sve dok inflacija pokazuje svoju ružnu glavu. Firme su godinama uživale niske kamatne stope tako da su skoro svi projekti bili isplativi. Jeftinog novca je bila na pretek pa je i razvoj svakog čipa ili aplikacije bio isplativ. Sa kamatama koje skaču dobar deo projekata postaje neisplativ jer finansiranje vodi u negativan prihod. Prevedeno na naški to znači da ćeš na uloženih 100 dinara pozamljenih od banke na kraju morati da dodaš nekoliko dinara da bi taj novac vratio. Znači sav trud i rad plus finansijski gubitak. To je okruženje u kom investicije staju, rast se topi, profit pada pa samim tim i cene akcija.

Interesantno je da su i obveznice doživele tešku godinu. Nemačke državne obveznice su prodavane panično i takav trend nije viđen nekoliko decenija. Cene korporativnih obveznica su takođe pod pritiskom i opet je glavni krivac inflacija. Američki FED je od marta podigao kamatne stope za 4.25% kao odgovor na istu, ali su još daleko od inflacionog targeta od 2%. Kamate će i dalje morati da podižu i ekonomisti očekuju da će se trend nastaviti do marta ove godine. Smatram da je to najoptimističniji scenario jer je dosadašnji potez u SAD inflaciju sa 9.1% smanjio na samo 7.1%. Podizanje od još procenat ili dva neće uroditi plodom jer kamatne stope moraju da preklope inflaciju što brže kako bi se izbegla inflatorna spirala – kontinuiran rast cena iz godine u godinu.

Ova generacija ekonomskih lidera nema iskustva sa inflatornim privrednim okruženjem. Poslednji put smo ovaj scenario gledali 70tih godina prošlog veka kada je čitava decenija otišla u inflatorni vetar sve dok se nije pojavio jedan čovek – Paul Volcker. U oktobru 1979. inflacija u SAD je bila na 12% a ekonomija, kako američka tako i globalna pred kolapsom. Godine kilavih odgovora američkog FED-a na razarajuću inflaciju formiralo je atmosferu neuspeha i investicionih promašaja. Politički pritisak da se kamate ne podignu je uvek pobeđivao racionalnu analizu i taj period se studira u tom kontekstu. Političari su uvek najveći neprijatelji teških ekonomskih odluka jer su njihovi interesi uvek kratkoročni dok su potezi centralnih banaka u najboljem slučaju srednjoročni. Taj disbalans je osnova neophodnosti da centralna banka bude politički nezavisna.

Predsednik Carter shvata da je ekonomski sentiment u kolapsu i da su neophodne radikalne mere. Zato se odlučuje da na čelo američkog FED-a postavi beskompromisnog Volckera koji razume baš to – da je infacija velikim delom stvar negativnog sentimenta o budućnosti a ne proizvod nekih komplikovanih ekonomskih tokova. Visok, strogog izgleda i besprekornog uma, stalno sa ogromnom cigarom u ustima Volcker je uzdrmao svet radikalnim potezom bez presedana. Znao je da mora pažnju čitavog ekonomakog sveta da uperi na sebe jer su posledice značajnog dizanja kamatnih stopa jedina sigurna stvar – kratkoročna patnja je neminovna. Biznisi će bankrotirati, građani će grcati pod većim ratama za kredite, nezaposlenost će naglo skočiti a političari će biti spremni da mu otkinu glavu.

Predsednik FED-a Volcker je umalo izgubio glavu kada je naoružani napadač upao u zgradu sa namerom da otme njega i njegove najbliže saradnike. Preživeo je samo zahvaljujući brzoj reakciji čuvara. Napadač se pravdao da je bio primoran da uništi novog vođu FED-a jer je nezaposlenost naglo skočila. Volcker je tokom 1981. godine digao referentnu kamatnu stopu na čak 20% što je urodilo plodom, gurnulo ekonomiju SAD u recesiju a stopu nezaposlenosti na 10%. Inflacija je krenula u pad i do kraja njegovog mandata 1987. godine je bila ispod 4% i nikada do prošle godine nije prešla taj psihološki prag.

Njegovi potezi su vinuli SAD i globalnu ekonomiju u dug period rasta i cenovne stabilnosti koji su praktično trajali do prošle godine. Danas američki FED pokušava da ukroti inflaciju bez recesije što je dokaz da nisu politički spremni da se stvarno uhvate u koštac sa problemom. Evropa i ostatak sveta takođe nemaju nikoga ko će hrabro preuzeti političku patnju koju bi globalna recesija izazvala. Svuda su referentne kamatne stope niže od inflacije što me uverava da ćemo i u 2023. godini gledati sličan scenario.

Iz ovog zaključka jasno je će akcije, u najboljem slučaju taljigati u mestu. U najgorem imaćemo još jednu tešku godinu gde će investitori gledati svoje portfolije u crvenom. Do marta je izgledno da ćemo imati ovaj scenario. Ako centralni bankari do tada ukrote divljanje cena onda i berze imaju šansu da vide oporavak. Verovatniji razvoj događaja je nastavak inflatornih pritisaka sve dok ne dođe neko ko će lupiti šakom o sto i prekinuti psihologiju povećanja cena u koju smo upali. Ljudi su ti koji podižu cene i to pravdaju drugim povećanjima cena. Kada taj mentalitet uđe u poslovne krugove teško se dolazi do stabilizacije. Jedino rapidni pad potražnje, usled recesije, može da fokus prebaci nazad na produktivnost sa povećanja cena. To je gospodin Volcker odlično razumeo, dok danas nema ličnosti tog kova koja bi ovaj težak potez povukla uprkos svim pritiscima.

Uz ove sumorne vesti Srećna Vam Nova Godina!

Termin teorija zavere nije postojao pre atentana na američkog predsednika John F. Kennedy-ja. Godinu dana nakon ubistva, Warren Komisija, koja je bila zadužena za istragu ovog nemilog događaja, svoje nalaze je javno objavila uz mnogoglasnu kritiku javnosti. U izveštaju se termin koristi više puta i New York Times te 1964. godine objavljuje pet članaka gde obilato koristi ovu frazu i na taj način uvlači koncept u umove amerikanaca a ubrzo zatim i čitavog sveta.

Ovaj uvod bi bio uzbudljiv da je tačan. Jednostavno istraživanje pokazuje da je sam termim conspiracy theory pod velom teorije zavere. Izraz je deo engleskog jezika od 1863. godine, redovno se koristio do atentata na JFK-a, a u samom izveštaju se pojavljuje samo jednom. Prokleti bili mi što čitamo originalna dokumenta i rušimo romantične teorije onih čija mašta zasenjuje volju da istražuju. Uprkos klimavim nogana na kome stoji ovaj slavni atentat, tačno je da je veo tajni i dalje ogrnut oko leša šarmantnog katolika koji je drmao američki establišment.

Predsednik Biden je uz pompu pre neki dan saopštio da skida oznaku tajnosti sa dokumenata obaveštajnih službi vezanih za likvidaciju JFK-a. Napaljeni istoričari i novinari su pohrlili da se prvi dokopaju papirčuga, ali se entuzijazam, kao mnogo puta pre, rapidno ispumpao. Preko 13.000 dokumenata je videlo svetlo dana, ali i dalje cenzurisano u osetljivim delovima i bez ikakvih novih otkrića. Predsednik se hvalio da je sada preko 97% svih dokumenata u rukama javnosti. Još davne 1992. godine američki Kongres je doneo zakon po kom sva dokumenta vezana za atentat moraju biti javna, bez cenzure, do 2017. godine. Do današnjeg dana CIA ne pristaje da poštuje taj zakon i time doliva ulje na vatru teorije da je baš ta služba odgovorna za likvidaciju predsednika koji je hteo ne samo da promeni Ameriku već i čitavo čovečanstvo.

To je fakat od koga ne mogu da pobegnu jer je jasno da nešto i dalje kriju. Predsednika je ubio čudak Lee Harvey Oswald, sam u ideji i organizaciji, koji je kao politički azilant proveo neko vreme u Sovjetskom Savezu ali se brzo vratio u SAD. Samo mesec dana pre atentata putovao je u Meksiko City gde se zna da se sastao sa agentom KGB-a. Jedna od novina je da je meksički predsednik odobrio agentima CIA da ozvuče sovjetsku ambasadu u Meksiku. Kada slušate izjave zvaničnika, uvek to radite pažljivo uz puno razumevanje konteksta i semantike. Bela Kuća je izjavu zabiberila tako što je jasno rekla da je cilj daljeg puštanja dokumanata u javnost bolje razumevanje same istrage Warren Komisije. Cilj nije dakle da se otkriju dalji detalji vezani za sam atentat, već da se konačno prihvate zaključci kontraverznog izveštaja.

Ni Donald Trump, koji je pompezno najavljivao da će skinuti veo, nije obavio posao. Da jeste, ne bi Biden imao šta da objavljuje. Obojica su, bez da trepnu, kršila pomenuti zakon, kao što su to uostalom i njihovi prethodnici činili. Toliko o pravnoj državi. Bitno je da ti isti ameri trče po svetu i kritikuju svako kršenje i najnebitnijeg zakona, ali kada to njihova izvršna vlast čini, onda je to zarad nekog šatro višeg cilja. Nema tu časti, već samo tajni obaveštajnih službi, čije opravdanje za postojanje veći deo svetske javnosti odavno dovodi u pitanje.

Još jedan bizarni fakt je da je Oswalda ubio, samo dva dana kasnije, pred kamerama, još jedan usamljeni strelac, Jack Ruby. On je tim metkom zapečatio svaku šansu da sam atentator ispriča detalje vezane za JFK likvidaciju. Philip Shenon, bivši novinar New York Times-a, i autor jedne od hiljadu knjiga na ovu temu, tvrdi da je tajna u neobjavljenim fajlovima vezana za saznanja CIA o namerana Oswalda da ubije predsednika. Služba je znala i pratila ubicu, ali je dozvolila da ostane na radnom mestu u zgradi odakle je imao dobar pregled na ulicu kuda je predsednička kolona prolazila. Neko je bio lenj da obavi svoj posao do kraja, po principu neće valjda.

Nekompetentnost američkih službi je dosegla vrhunac jednog 11. septembra kada je nekolicina Saudijaca zabila dva putnička aviona u zgrade World Trade Center-a, srušila ih i pobila preko 3.000 amerikanaca u sred finansijskog srca SAD. Tada sam radio baš na Wall Street-u i bio svedok kako se jedna zemlja menja zbog poteza jednog radikalnog ideologa u papučama. Na vrhuncu svoje moći, tada jedina supersila ignoriše znake sa terena i dozvoljava da se šaka terorista nesmetano mesecima kreće po zemlji, uzima časove letenja i bez ikakvih poteškoća izvodi najspektakularniji teroristički napad u istoriji. Tada mi je jedan prijatelj iz američkog establišmenta pijan rekao: „ovo je početak kraja naše dominacije.“ Dugo sam mislio da je to bila izjava očajnika u alkoholnim isparenjima, ali je danas jasno kako jedna velika greška službe može da promeni tok istorije. Tako su verovatno mislile i austrougarske službe koje su gledale kako im zemlja nestaje pred očima samo par godina nakon metka koji je ispalio Gavrilo Princip, njihov terorista a naš heroj.

Kažu kada nešto želiš da ne rešiš a ti osnuj komisiju da se bavi tim problemom. Izveštajem Warren komisije niko nije bio zadovoljan sem CIA-e i ostalih američkih službi. Davne 1976. godine američki kongres obavlja još jednu, zaboravljenu istragu, čiji je zaključak da je atentat rezultat zavere. Ali nema zaključka ko stoji iza iste. Kada ovaj podatak spojite sa činjenicom da je baš CIA ta koja drži dokumenta onda i dete u obdaništu može da donese samo jedan zaključak. Ali ako ste novinar i zaključite tako nešto, služba će vas ekspresno ubaciti u koš sa ostalim teoretičarima zavere i karijeru možete da nastavite piskarajući za seoske novine.

Jer ako je Philip Shenon u pravu, i na delu je samo nerad i nekompetentnost, onda se sledeće pitanje samo nameće: čemu službe ako nisu u stanju da uklone najbitnije pretnje? To se pitanje lako transponuje i na naše društvo, gde službe takođe nigde nije bilo dok je metak leteo ka srpskom JFK-u. Čemu ti preskupi tajnoviti aparati u čije delovanje građani nemaju uvid ni u najrazvijenijim demokratijama? Zašto CIA i dalje krije dokumenta, 60 godina nakon atentata kada su svi akteri odavno sahranjeni? Ono što nije sahranjeno je sama institucija koja taljiga upkos svim brljotinama kojima je kumovala tokom decenija nakon Drugog Svetskog Rata.

Sam Jack Ruby je, po zaključku komisije, takođe bio sam u nameri i organizaciji. Oswalda je ubio zbog prevelike tuge za šarmantnim predsednikom. Vlasnik noćnog kluba i deo čikaške mafije umire samo dve godine nakon atentata na atentatora. Mafijaši su poznati po časti i principijelnim ubistvima iako su oba brata Kennedy bili odlučni da jednom za svagda eradikuju italijansku mafiju iz američkog društva. Normalno je u svetu tajni da ubiješ ubicu i tako osvetiš onoga koji je želeo tebe da uništi. U srpskom narodu ta se logika zove šio mi ga Đura.

Tako i nas u Srbiji ubeđuju da su organizatori atentata na Zorana Đinđića dva polupismena bandita koja su zgodno likvidirana. Mrtva usta ne govore a Meljak je selo gde baš živi taj Đura što ga šije.

Ono što je zajedničko za Zorana i John-a je da ih je atentat vinuo u moderne mučenike čiji je uticaj veći sada kad su mrtvi nego dok su bili živi. Politički život bi ih istrošio kao i sve ostale političare čija se dela neminovno pretope u politikanstvo. Zoran je najcitiraniji srpski političar a John američki. Na Balkanu kad kažete Zoran, zna se na koga mislite, iako ima Zorana ko pleve. U SAD kad akcentujete John svi znaju da ne govorite o Travolti. Njihov pokušaj da radikalno reformišu svoja društva su zaustavili meci ali je ideja, ta prokleta kučka, nastavila da kevće. To kevtanje je sve glasnije kako nove generacije stasavaju u digitalnom dobu a tajne postaju sve teže za čuvanje. Možda i na te metke moramo da gledamo drugačije – ne kao na fizičke projektile koji su zaustavili živote, nego filozofske strele koje će uticati da se te reforme prirodno infiltriraju u moderno društvo. Jer i Gavrilov metak nije samo projektil nego zora nekog novog doba.

Amerika se trese pod skandalom vezanim za cenzurisanje priče o korupciji Hunter Biden-a, sina američkog predsednika. Kompromitujući mejlovi i dokumenta koja se odnose na njegove sumnjive poslove u Ukrajini i Kini su se nalazili u sada već slavnom laptopu. Pri popravci laptopa čovek koji je popravljao kompjuter je sadžaj istog odneo u FBI sa idejom da se sin predsednika istraži. Umesto da vest dosegne sve medije, američki državni aparat je sve uradio da informacije cenzuriše kako skandal ne bi tresao tada klimavu predsedničku kampanju. FBI je pustio buvu da je to ruski fake news.

New York ima dva glavna pisana dnevna medija, jedan je New York Times a drugi New York Post. Prvi čita njujorška liberalna elita a drugi običan narod. Rat između te dve dnevne novine traje decenijama jer stoje na dve strane političkog spektruma. Post je prvi objavio informacije sa laptopa ali ubrzo su doživeli veliku neprijatnost jer su društvene mreže krenule u zabranu njihovih sadržaja. Situacija je kulminirala 14. oktobra 2020. kada je Twitter zabranio slavnoj medijskoj kući objavljivanje vesti vezanih za sina tada predsedničkog kandidata Joe Biden-a. Bili su blokirani na 2 nedelje na Twitter-u.

Od same najave Elon Muska da će kupiti Twitter i ukinuti besmislene cenzure koje su konstantno smrdele na levičarsku političku baru, članovi Demokratske Partije su skoro histerično kritikovali ovaj potez. Išli su do toga da ga optužuju da je rasista i fašista. U današnjem globalnom političkom diskursu najjači argument protiv nekoga ko te intelektualno poklopi je takozvana hitlerizacija. Kroz suze prekineš svaki razgovor, nazoveš osobu fašistom i u svojoj malenoj glavici proglasiš pobedu. Armija woke idiota danas hoda planetom ubeđena da je to pravi put u svetlu budućnost. Onda im ovi sa desnog krila odbruse da su komunjare, uvuku se u svoje crkve i to je to. Debili zauzmu busije, dijalog stane a tenzije se goje u jesenju krmaču spremnu za svinjokolj.

Još pre nego što je laptop postao tačka lomljave američke politike, FBI je danima pre grumovao Twitter da budu oprezni oko potencijalnih lažnih vesti o Hunteru. Sam laptop je bio pod istragom skoro deset meseci pre nego što je vest pukla, i tek sada izlaze detalji i sam FBI je u centru skandala. Nisu otkrili da je osoba koja je popravljala laptop sama otišla u agenciju i transparentno otvorila istragu, nego su društvenim mrežama prodali priču kako očekuju da će rusi hakovati ljude bliske Biden-u. Mark Zukerberg, koji vodi Facebook je još u avgustu u podkastu kod Joe Rogana izjavio da je FBI upozorio njegove direktore da se očekuje poplava lažnih vesti. Glavni agent koji je imao nedeljne sastanke sa Twitterom i ostalim mrežama je Elvis Chan, kome je teza na postdiplomskim studijama bila teorija, sada već opovrgnuta, da su rusi pomogli Trumpu na dođe na vlast. Pre nekoliko dana je bio svedok u sudskom procesu koji su pokrenuli republikanci i gde optužnica glasi da su zvaničnici Bele Kuće, zajedno sa državnim institucijama i velikim tehnološkim firmama, radili na cenzuri svih vesti koje su imale negativnu konotaciju za Bidenovu administraciju.

Musk je sva dokumenta predao slavnom istraživačkom novinaru Matt Taibbi-ju koji je poznat po svojim tvrdim stavovima prema političkoj eliti. On je u petak pustio „The Twitter Files“ u kojima dešifruje mejlove između zaposlenih unutar firme. Jasno je da su zabrane objava došle od politički ostrašćenih koji se nisu obazirali na sama pravila društvene mreže. Treba napomenuti da je nekoliko direktora unutar Twittera izrazilo sumnju da je zabrana protivna uslovima korišćenja društvene mreže. Ali većina je prionula da priču zataška i isljučila sve linkove koji vode ka sajtu New York Post-a. Pre toga se nikada nisu bavili verifikacijom vesti iz klasičnih izvora. Pored toga mejlovi pokazuju direktnu vezu između nekoliko direktora i demokratske stranke. Zahtevi za brisanje twittova su dolazili iz Demokratskog Nacionalnog Komiteta, krovne institucije demokrata.

Navodno hakovanje je bila lažna uzbuna ali su unutar Twitter-a zaposleni brzo prozreli nameru zvaničnika. Jedan bivši zaposleni je izjavio: „Hakovanje je bio samo izgovor, ali nakon par sati shvatili smo da priča neće proći. Ali niko nije imao hrabrosti da poništi odluku.“ Interesantno je da levo naslonjeni mediji i dalje priču o korupciji Hunter Biden-a navode kao nešto što nije dokazano aludirajući na besmisleni koncept fake news-a. FBI je deset meseci imao Hunterov laptop i iz njega video jasnu prepisku sa Ukrajinskom firmom Burisma, od koje je primao $50,000 mesečno za poslove za koje nije bio kvalifikovan niti je imao dana iskustva. NBC navodi da je između 2013. i 2018. godine inkasirao oko $11 miliona, deo od Burisme a deo od kineskih firmi koje su tražile pristup njegovom ocu, koji je u to vreme bio podpredsednik SAD.

U svojoj autobiografiji Hunter sam navodi uplate ali eto tvrdi da je sve brzo potrošio jer se to događalo usred njegove adikcije na krek kokain. I još se požalio da ne zna kako da plati poreze koje duguje državi od $313,000. Američki poreznici su nadaleko poznato po tome da ne praštaju nikome ni cent, i često daju sebi za pravo da love svoje dužnike širom sveta. Ali ako si podpredsednikov sin, onda ova pravila ne važe. Onda se izmišljaju šeme kako da se medijima zamažu oči i da se priče o korupciji pretvore u ruske bajke.

Moram napomenuti da je bilo nekoliko direktora unutar društeve mreže koji su su jasno ovu cenzuru označili kao upitnu. Politika Twitter-a je bila da ovakve sadržaje označi ali da ih niti briše niti zabranjuje sam medij. Ali bili su nadglasani i ubrzano ućutkani. Ovo je još jedan primer kada političko opredeljenje pomuti mozak ljudima i odvede ih pravo u pakao cenzure. Bedni politički aktivisti i njihovo primitivno ubeđenje da je njihov pogled na svet baš taj koji svaki Homo sapiens mora da prihvati je pakao koji živimo vekovima. Spremni da odu u svaku krajnost zarad svoje primitivne političke ideologije često gaze sve moralne norme i društvene konvencije. Naročito su jaki u gomili, kada dijalog metamorfozira u verbalno nasilje. Ali kada su njihovi mladunci u pitanju, onda sve pada u vodu – braniti svoje dete je ipak nesalomiv instikt. Popovanje koje političari rezervišu za svet oko sebe ne važi za njihove, od koksa rašrafljene sinove. I dok klinci obični smrtnici robijaju zbog par džointa, sinčići iz političke aristokratije mogu so da zamene kokainom i nikada neće videti unutrašnjost pritvora, a o pravom zatvoru da ne pričamo.

Politički skandali bi morali da imaju ulogu resetovanja političkog života. Da odstrane sve koji nisu društveni primer i na sceni ostave one koji svojim delom i svojom okolinom plene, a ne truju. Poslednjih godina na globalnoj sceni smo svedoci normalizacije skandala kao standardnog dela političkog diskursa. To nas vodi u sve veću splačinu jer časni ljudi beže od političke aktivnost jer oni sa kojima moraju da sede u tom kontekstu su obično društvena đubrad.

Gde sve to vodi? U verbalno nasilje kojem svedočimo svakog dana. To nasilje doprinosi lažnim podelama koje pogoduju isključivo političkoj eliti. Slavni američki filozof John Rawls, inače otac političke korektnosti je imao jednostavnu ideju: budi civilizovan u svom političkom diskursu zarad budućnosti svoje dece jer verbalno nasilje je alternativa. A od tog nasilja do koncentracionih logora je samo par godina.

Kada vlasnik firme saopšti da ‘razmatra strateške prilike’ onda je na pomolu prodaja. Vlasnici legendarnog fudbalskog kluba Manchester United su prošlog utorka upravo izgovorili te sudbonosne reči i uzdrmali svet fudbala. Familija Glazer, koja već 17 godina upravlja timom sa pozicije omraženih američkih vlasnika, je u kontaktu sa nekoliko investicionih banaka koje danima bacaju filere u vezi prodaje ove sportske mašinerije.

Izvori iz New York-a su jasni: inflatorna kriza je poremetila vlasnike u ambicioznim planovima daljeg razvoja kluba. Većina bankara ih savetuje da klub prodaju, ako ne u celosti onda bar dobar deo kako bi podelili rizike razvojnih planova. U aprilu je angažovana arhitektonska kuća Populous kako bi redizajnom povećali kapacitet Old Trafford stadijuma koji trenutno prima oko 74.000 gledalaca. Ekipa koja je dizajnirala Tottenham Hotspur stadijum došla je sa brutalnom cifrom od £4 milijarde kako bi izgradili novi hram fudbala u Manchester-u. Srž redizajna je u modernom pristupu fanovima sa „ciljem da se značajno poboljša navijačko iskustvo.“ Da vam prevedem sa bankarskog: kako navijačima uzeti što više para od momenta kad krenu na tekmu dok se ne vrate u svoje domove.

Od aprila do danas uprava, na čelu sa Glazer-ima, je dala nekoliko izjava gde se između redovi čita da klub ne može sam da obezbedi neophodnu investiciju. Ovakvi projekti su notorni jer se početni budžeti veoma brzo razbucaju i krajnja cifra ode u nebo. Upuštanje u neophodne promene dok Velika Britanija grca u ekonomskoj krizi  izazvanoj ratom u Ukrajini je za Glazere u ovom momentu preveliki zalogaj. Inflacija na ostrvu a ni u Evropi ne popušta i dok se brutalni rat ne završi malo je izgleda da će kontinent uživati u blagodetima ekonomskog rasta. Take your money and run je ono što mi je stari kolega pomenuo u vezi ove tranzakcije. Plasiranje tog novca u Americi je mnogo sigurnije jer svi pokazatelji pokazuju da će SAD u ovom globalnom haosu proći najbolje.

Na strani prodavaca je prodaja Chelsea kluba za £4.25 milijardi ovog leta. Moj kontakt u JP Morganu kaže da je bilo preko 300 zainteresovanih i da je u krajnjem bidovanju bilo 11 kvalifikovanih kupaca. To znači da je 11 investicionih grupacija lagano moglo da obezbedi sredstva za kupovinu legendarnog londonskog kluba. Na kraju je opet amerikanac Todd Boehly i njegov konzorcijum izvojevao pobedu sa najboljom cenom i razvojim programom. Da se samo podsetimo Roman Abramovich je kupio tim za £140 miliona u 2003. godine u vreme kada su milioni još nešto značili.

Cifre koje se vrte u sportu postaju astronomske. Uticaj ogromnog globalnog bogatstva koje se akumuliralo u poslednjih tridesetak godina se preliva na sportske terene sa upitnim posledicama. Iako ovde analiziramo šta se dešava u fudbalu samo treba pomenuti poslednje finansijske egzibicije u golfu. Saudijska Arabija, sa svojim masivnim profitima iz nafte je formirala vrhunsku golf ligu LIV koja već mesecima potresa novinske stupce. Uložiće preko $2 milijarde u ligu sa 48 igrača. Samo se pojaviš na turniru a milionska kiša pada. Moj favorit Phil Michelson je najplaćeniji sportista ove godine sa zarađenih $138 miliona. Kada vidimo ove lude cifre onda i procene Manchester United-a kojima se novinari frljaju postaju realnije.

Marketinška agencija Kantar tvrdi da Manchester United ima preko 1.1 milijardu navijača globalno raspoređenih na svim kontinentima i u svakoj zemlji. Poslednja istraživanja iz 2012. godine su beležila 700 miliona navijača tako da su za desetak godina uspeli da privuku skoro pola milijarde ljudi. Ovo je još jedan razlog za prodaju: svaki dodatni rast fanova je sve teži jer jednostvano nema toliko ljudi na ovoj našoj planeti. Možda novi vlasnici nađu novu, interstelarnu bazu navijača kojima će prodavati dresove i šalove.

Ono što investitori pomnije prate je broj pratilaca na društvenim mrežama. Sabiraju se fanovi sa pet platformi – Facebook, Instagram, Twitter, Tiktok and Youtube. Tabela koja sledi pokazuje koliko pratilaca ima prvih deset fudbalskih klubova. U sportu, kao i u drugim poslovima vezanim za medije i zabavu, monetizacija fanova postaje nauka. Sa dobrom preciznošću danas možete izračunati koliko novca u prodaji robe i usluga vredi svaki pratilac sa društvenih mreža.

Broj pratilaca na društvenim mrežama u milionima. Ova metrika postaje bitna u svetu sporta jer se znaju parametri monetizacije svakog pratioca.

Dodatni pritisak da se klub proda stvara i najava uprave Liverpool-a da i oni razmatraju strateške poteze. Familija Glazer strahuje da je broj potencijalnih investitora ograničen i da ako liverpulaši prvi zakucaju dil njima ostanu samo mrvice u vidu milijardica o kojima se šuška. Ako inflacija nastavi da melje Evropu svaki projekat će se činiti sve neisplativijim i broj investitora će se smanjivati. Ali ovo je fudbal gde racio često završi ispod pupka.

Biti vlasnik fudbalskog tima je kao da ljubimca škorpiona držite u gaćama. Najčešće skandiranje ovih dana kojim grmi Old Trafford je „love United, hate Glazers“. Malcolm Glazer, koji je bio vlasnik Tampa Bay Buccaneers, je znao da nogomet nije američki fudbal i da nogometaški navijači uglavnom ostave mozak kući pre nego što krenu na tekmu. Kemerna atmosfera koja vlada na američkim utakmicama nije ono što posetioce čeka na fudbalskim utakmicama. Od samog početka njihovog investiranja Glazer-ovi su omražene face u tom sivilu od grada. Njegova deca, koja danas upravljaju klubom, su insistirala da uđu kao vlasnici u Manchester United i ponove uspehe sa Floride.

Klub koji svoje korene vuče iz 1878. godine stiče svoje današnje ime 1902. posle prvog flertovanja sa bankrotom. Tada je £2.000 bila cifra ravna današnjih 300.000 evra i klub je za dlaku preživeo. Nakon dvadesetak godina ponovo je na ivici propasti 1927. godine kada ga lokalni biznismen spašava sa par hiljada funti. Istorija ovog kluba je burna svo do Glazera, a ono što moramo pomenuti je avionska nesreća koja je skoro izbrisala klub iz daljih anala. Nakon pobede protiv Crvene Zvezde u Evropskom Kupu 1958. godine avion sa timom se u Berlinu pri poletanju slupao. Od 44 putnika 23 je poginulo uključujući i 8 igrača.

Svih burnih godina klub je bio u privatnom vlasništvu i 1991. godine izdaje akcije na Londonskoj berzi. Takozvani initial public offering – IPO je odrađen sa idejom da svi navijači mogu da kupe akcije i na taj način postanu vlasnici svog voljenog ManU-a. Taj deo javnog vlasništva jeste dobar u teoriji ali daje mogućnost bilo kome da postane vlasnik. U septembru 2003. godine Malcolm Glazer kupuje prvih 3% akcija što kao viralna vest tutnji po city-ju jer trejderi brzo saznaju da je familija bogata i da ima iskustva u vlasništvu sportskih timova. Sama ideja da bi amerikanci mogli postati većinski vlasnici legendarnog kluba je od prvog momenta dočekana kao heres. Već krajem te godine namera postaje jasna jer familija akumulira oko 15% akcija.

U visokim finansijama niko ne kupuje 15% akcija bez daljih namera. Zato je to zakonom regulisano i svako ko kupi više od 30% akcija neke firme mora da javno iskaže svoje namere i preda javnu ponudu za ostalih 70% akcija. Takozvani mandatory bid je standardni deo preuzimanja firmi i poslednji primer je preuzimanje Twitter-a od strane Elon Muska. Par godina se ništa ne dešava ali raspoloženje među navijačima ManU-a kipi i u maju 2005. godine Glazeri kupuju paket od 28% akcija i objavljuju da su vlasnici 57% Manchester United-a. Mandatory bid se zakonski aktivira i oni objavljuju ponudu za sve akcije. Dobar deo akcionara pristaje i oni za par dana postaju vlasnici preko 75% akcija. Sada opet zakon stupa na snagu jer ako ste vlasnik preko 75% javne firme imate pravo da je skinete sa berze, ono što se u finansijama zove delisting.

Tada raspoloženje navijača prelazi u otvorenu mržnju jer ubrzo saznaju da je 98% akcionara prodalo akcije američkim hereticima. Hard core huligani još drže oko  2% akcija i ne žele da prodaju ni po cenu života. Ali prokleti zakon opet pokazuje svoju poganu glavu jer Glazeri iniciraju takozvani squeeze-out. Svaka berza nalaže da ako skupiš skoro sve akcije, da ostali akcionari moraju da ti prodaju akcije po ceni na koju su ostali pristali. Berza oduzima ostale akcije navijačima, predaje ih Glazerima i uplaćuje lovu. Kažu da je tih dana najlakši način da izgubiš zube bio da pomeneš Glazere u nekom Manchesterskom pabu. Neki su javno palili pare koje su im legle i kleli se šta će sve da urade blentavim amerima. A CIA od tada budno prati huliganske grupe i njihove vođe kako bi zaštitili svoje građane od ludih engleskih navijača.

Čitava tranzakcija je koštala oko £800 miliona i kao i Muskovo preuzimanje urađena putem strategije LBO – leveraged buyout. U prevodu skineš firmu sa berze kupovinom i odmah vratiš veći deo tako što zadužiš firmu do nosa. Tačnije oko £660 miliona je bio ukupan dug i samo je godišnja kamata iznosila oko £62 miliona. Tih dana familija posećuje stadijum gde ih dočekuje 300 okorelih huligana čiji su se protesti pretvorili u vređanje i pretnje. Preko stotinu policajaca je obezbeđivalo posetu i to je početak čudnog odnosa između vlasnika i navijača. Dok su sedeli u upravi ispred se orilo ‘die, Glazer, die’. Potpredsednik upravnog odbora Sean Bones javno izjavljuje: „Porodica Glazer je neprijatelj Manchester United-a“. Svi se žale na dugove i tvrde da su i sami mogli da odrade posao tako što zaduže klub do tog nivoa. Ali lako je pričati a teško organizovati takvu tranzakciju.

Sad kada smo naučili kako da preuzmemo veliki klub za kikiriki idemo dalje niz finansijsku stazicu koju su Glazeri utrli. Klub sedam godina radi, prodaje karte, dresove i otplaćuje dugove da bi 2012. godine odlučili da izađu na berzu, ponovo. Tržište prihvata dil i akcije kreću u promet po $14 na New York Stock Exchange dajući tržišnu vrednost klubu od $2.3 milijarde. Ako ste se ikad pitali kako od par stotina miliona do milijardi, ovo vam je odličan primer. Svih ovih godina klub familiji isplaćuje dividende kroz koje su vratili inicijalnu investiciju. Od osoba poznatih srpskoj javnosti George Soros postaje jedan od većih akcionara.

Na gornjem grafikonu vidimo skok cena akcija od skoro 66% na preko $21. Treba napomenuti da su akcije pre ove priče tavorile na $13 što je niža cena nego prilikom listiranja firme na berzu 2012. godine. Jasno vam je koliko je ovaj klub bio bedna investicija za akcionare kada akcije nisu mrdnule 10 godina. Odlična za familiju Glazer ali kilava za javnost koja je kupila akcije svog omiljenog tima. Da ste isti novac investirali u američko tržište, putem indeksa SP500, koji predstavlja 500 najvećih američkih firmi, zaradili biste 255% što je godišnji prinos od preko 12%. Sada, kada inflacija jede svaki dinar, evro i dolar, Glazeri gledaju da se ratosiljaju kluba. Kada ajkule izlaze iz bazena znači da nema više ništa da se proždere.

Šuška se da je zainteresovanih mnogo. Kolege iz JP Morgana mi kažu da će ludnica biti veća nego oko Chelsea. Tabloid Daily Mail je čak otišao toliko daleko da je u lineup kupaca stavio čak i Apple, koji nije potvrdio ovu patku. Vlasnik Zare Ortega se takođe pominje kao potencijalni kupac ali potvrde nema. New York-om se šuška da samo arapi mogu da zadovolje sada već besmislene cifre kojima se tabloidi frljaju i gde londonski Sun misli da će Saudijci iskeširati preko £10 milijardi.

Na gornjem grafikonu pod tačkom Mkt cap piše $3.5 milijarde. To je tržišna vrednost kluba koga osmina planete obožava. Pre prošlonedeljnog skoka, to jest puštanja filera, Manchester United je vredeo manje od $2.3 milijarde kolika je bila vrednost kada su se listovali na NYSE pre deset godina. Svakom profesionalnom investitoru je jasno da bi samo pijani ruski mornar investirao u ovah klub i £4 milijarde, a tek cifra od £10 milijardi postaje besmislena. Ali zato služe arapi: kada ne znaš šta ćeš sa nekom firmom, a ima brend iza sebe, tu su oni kojima pare kaplju iz pustinje.

Dubajčani se pominju kao potencijalni papani kojima bi Manchester United bio zlatno pero u perjanici. London, kao svetski epicentar pranja novca raznih tajkuna, diktatora i ostalih belosvetskih ološa, uvek dočekuje nove milijarde raširenih ruku. Ruski oligarsi koji su parkirali svoj novac od ojađenog ruskog naroda 90tih danas nisu dobrodošli i englezi se čudom čude odakle sve te ruske pare u Kensingtonu? A eto arapi, kojima smeta obična traka duginih boja dok se igraju domaćina Svetskog Prvenstva u Kataru, su dobrodošli vlasnici raznih engleskih klubova. Newcastle je u vlasništvu Saudijske Arabije dok je Manchester City već godinama pod kapom Abu Dabija. 

Zvanična izjava za štampu ima par stvari koje kod mene izaziva sumnju da je sve ružičasto kao što navijači misle. Prvo, investiciona banka koja hendluje tranzakciju je The Raine Group – drugorazredna firma koja nema preveliku mrežu investitora po svetu. Kolege iz JP Morgana komentarišu da nijedna američka banka ne želi da pipne dil zbog reputacionog rizika. The Raine Group je bliska Romanu Ambramovichu i mnogim likovima tog kalibra među arapima i drugim privatizatorima javnih dobara. Bili su savetnici oko prodaje Chelsey-a.

Drugo, izjava kaže da neće biti drugih izjava dok se ne objavi potencijalna prodaja. Na taj način smo uvek zatvarali izjave za štampu kada je dil već unapred dogovoren i uslovi isklesani. Godinama klub nema bitnih uspeha uprkos preskupim zvezdama koje dovode u tim. Od 2013. godine i odlaska Sir Alex Fergusona, klub je promenio 5 menadžera i atmosfera je iz godine u godinu sve gora. Poslednja slamka je i odlazak Ronalda koji je u intervjuu izjavio da je Glazere „baš briga“ za klub.

Dok traje rat u Ukrajini bićemo suočeni sa inflacijom na evropskom tlu. Sve investicije za to vreme su upitne jer je sigurnije gurati novac u obveznice čije kamate skaču iz meseca u mesec. Zašto uložiti u jedan ManU, koji, kao što smo videli, za deset godina vrati skoro ništa, ako možete da kupite britansku državnu obveznicu na 3%? Cifra od £10 milijardi može da se sabere ako je to cena za ceo klub, novi stadijum i novi globalni razvojni plan koji se pominje u izjavi za štampu.

Ali mi ovde ipak pričamo o fudbalu, najbitnijoj sporednoj stvari na svetu. Ne sumnjam da i među investitorima ima onih kojima se mozak pomuti kada crveni đavoli istrče na livadu. Ako Elon Musk može impulsivno da kupi Twitter, zašto neki kineski bucko koji je bežao sa fizičkog ne može da izvadi par dodatnih milijardi za svoj omiljeni tim? Ovde ipak pričamo i o najkorumpiranijem sportu čije Svetsko Prvenstvo gledamo u Kataru, državi koja je potplatila FIFU da održi takmičenje u besmislenim uslovima. Najbitniji sportski događaj u ovoj zemlji je inače trka kamila koje jašu džokeji roboti tako da fudbalska logika nalaže da oni budu domaćini. Velelepni stadijumi su armirani kostima raznih pakistanaca i nepalaca koji su rmbačili čitavu deceniju da bi se dve nedelje pikala fuca. Preko $220 milijardi su skrkali kako bi oprali svoj imidž mizogene diktature. Šta je dodatnih $10 milijardi da krunišu svoj pohod u sport iz kulture koja sa sportom ama baš nikakve veze nema?

A englezi će ih dočekati otvorenih ruku dok opet ne izbije neki rat koji će geopolitički jezičak pomeriti na desno. I onda će se odjednom svi, od tabloida do Doma Lordova, preneraziti odakle sve te arapske pare po Engleskoj. Kao što se danas čude rusima, koji su harali Londonom dok sam živeo među njima dvehiljaditih. Pola mojih komšija u Knightsbridge-u nisu vizu mogli za SAD da dobiju kao sumnjiva lica ali su zato kupovali prestižne klubove po Engleskoj i počeli eru sportwashing-a. Taj novi izraz, koji se može prevesti kao sportsko-pranje, iliti pranje svoje krvave reputacije putem sporta, je sada već deo semantičkog neba engleskog jezika.

Ubiješ navinara Kašogija usred svoje ambasade, istranžiraš ga, službe pokažu sve dokaze da si ti kao lider zemlje direktno naredio operaciju, ali onda pazariš Newcastle za napumpanu cifru i sve ti je oprošteno. Samo saopštiš da je kupac Suvereni Fond Saudijske Arabije i da diktator Mohammed bin Salman nije zvanično vezan za institucije gde mu leže sve pare. Jer on je samo predsednik Upravnog Odbora Fonda, dakle nikakvu bitnu ulogu ne igra. Ali ovo je fudbal, koji uvek ostaje van društvenih moralnih normi, jer eto narod voli da gleda.

Saudijski ministar sporta princ Abdulaziz bin Turki Al-Faisal je jedini javno izjavio da su zainteresovani za kupovinu Manchester United-a. Tokom intervjua za Sky News je takođe izjavio da bi voleo da vidi Ronalda u svojoj ligi jer bi to, kako je rekao, bilo odlično za turizam njihove zemlje. Odeš, pogledaš tekmu sa legendom Ronaldom, uhvatiš svog dečka za bulju i odmah te obese na prvom trgu. E da nemoj sestru ili drugaricu da povedeš, jer na stadijum ne mogu.

Malcolm Glazer, patrijarh familije čije šestoro dece sede u upravi kluba, je umro 2014. godine a da nikada nije nogom stao na Old Trafford. Legenda u Americi jer je Tampu Bay u američkom fudbalu transformisao od najbednijeg tima do pobednika Superbowl-a, nikada se nije slagao sa svojom decom da se upetlja u nogomet. Stari je znao koliko je fudbal i sama krovna organizacija ovog sporta FIFA korumpirana. Ime im je postalo kontraverzno jer je godinama provlačeno kroz huligansko blato fudbalskih tribina. Sada su shvatili da je šansa da se iskobeljaju iz istog i novac plasiraju u američki sport, gde im navijači neće urlati pokliče smrti.