Аутор: Vladimir Djukanovic

Šta se u stvari desilo poznatoj berzi za razmenu kriptovaluta FTX? Za samo par dana se raspala i od jedne uspešne priče iz kripto sveta postala simbol prevare i ranjivosti kripto ekosistema.

Početkom novembra, Coindesk, publikacija koja prati dešavanja u kriptosvetu, publikuje članak o odnosu FTX berze i trading kompanije Alameda. Nakon brze provere mnogi shvataju da obe firme imaju istog vlasnika – sada već ozloglašenog Sam Bankman-Fried-a. Dokumenta su pokazala da je čitav kapital Alamede sastavljen od FTT kriptovalute, koju je stvorio FTX. Samo par dana kasnije, Binance, konkurentska berza je najavila da povlači skoro $600 miliona FTT novčića koje žele da konvertuju u dolare. Nakon ovog poteza svi ostali vlasnici su odlučili da krenu istim putem. FTX nije imao dovoljno keša da ispoštuje sve ulagače i čitav sistem se raspao za par dana.

Binance je u sred krize pokazao volju da spasi konkurenta ali je nakon samo desetak časova odustao. Finansijske knjige FTX su brzo pokazale da je berza na staklenim nogama. Binance je druga berza koja sada ubeđuje svoje ulagače da su solventni. Ako ste pametni, povlačite svoje kripto novčiće iz svih berzi dok se bura ne stiša.

„I fucked up,“ počinje tvit doskorašnje zvezde kriptosveta Sam-a. Novembra 11 Alameda je gurnuta u bankrot i javnost polako saznaje da je čitav ekosistem nestabilan. John Ray, ekspert za restruktuiranje problematičnih firmi je samo nakon par dana izjavio da je FTX najveći haos koji je ikada analizirao. Poznat je po tome što je raščivijao korupciju u energetkoj firmi Enron, koja je i danas simbol najveće korporativne prevare u istoriji SAD. Pre par dana je izjavio pred sudom da ima jasnih indikacija ne samo slabog menadžmenta, već i prevara.

Situacija je slična bankarskim krizama kada veliki broj deponenata odluči da povuče svoj novac iz banke. Ameri imaju stari izraz za ovakav razvoj događaja: run on the bank. U takvim situacijama banka ostaje bez depozita koje su plasirale u kredite i druge finansijske proizvode. Tako gubi veći deo kapitala i brzo ide u bankrot. Zato su banke strogo regulisane od strane državnih organa i najčešće su depoziti osigurani. U Srbiji svi depoziti do 50.000 evra su osigurani od strane države tako da su napadi na banke retki.

Svet kriprovaluta nema regulativni okvir koji bi naložio raznim berzama i drugim mešetarima kako da se ponašaju. Nema kontrole rizika niti parametara šta te berze mogu činiti sa vašim novcem. Kriptovalute se čuvaju u takozvanim novčanicima i to je najsigurniji način da ih sačuvate. To je kao da keš držite u starom dobrom novčaniku, a ne u banci. Kada svoju kriptovalutu prebacite na berzu, to je kao da ste uzeli keš i deponovali ga u banku. Ali onu koju niko ne kontroliše regulativnim propisima. Da li biste keš dali na čuvanje gomili napaljenih klinaca koje niko ne kontroliše? Iako Binance i druge berze ove vrste jure kao muve bez glave ubeđujući klijente da su baš oni sigurni, moje savet je vadite pare odatle i nazad u svoj elektronski novčanik.

Od samog dana kada se rodio bitcoin i na brilijantan način iskoristio blockchain tehnologiju, razni sumnjivi igrači su krenuli da izbacuju druge kriptovalute. Najveći broj se ispostavio kao prevara i to naročito one iza kojih stoje razne novonastale korporacije. Bitcoin je decentralizovan, brilijantan izum čiji razvoj zavisi od miliona korisnika koji ga rudare i njime trguju. Uvek sam pitao eksperte za kripto: čemu druga kriptovaluta? To je kao da Amerika pored dolara odluči da u upotrebu izbaci dolar2. Vrednost bitcoina raste kako raste broj korisnika i tranzakcija. Svet budućnosti će koristiti kripto, ali sigurno neće koristiti stotine različitih valuta. Kripto ima jednu funkciju, a to je funkcija valute da vam dozvoli brzu i jednostavnu razmenu usluga i dobara. Druga valuta je beskorisna sem za mešetare koji žele da prevarama i manipulacijama eksploatišu javnost koja nije dovoljno upoznata sa ekosistemom kriptosveta. To je kao da svi proizvođači automobila proizvode apsolutno isti model automobila, bez ijedne estetske ili funkcionalne razlike, a ubiše se ubeđujući vas da kupite baš njihov proizvod.

Sam Bankman-Fried je savršen primer prevaranta jer je više vremena provodio sa političarima i raznim javnim ličnostima nego gradeći svoju platformu. Početkom godine je njegovo bogatstvo procenjeno na $26 milijardi i tokom američkih midterms izbora pokazao se kao jedan od najvećih donatora demokratske stranke. Finansirao je neke od izbornih trka gde je njegov novac prevagnuo. Američki FBI će morati da se pozabavi i ovom temom: da li su neki od političara dobili trke zbog novca koji je došao iz nelegalnih izvora? Mnogi u New Yorku komentarišu da će Sam zameniti svoje fensi društvo zatvorskom odorom i dugogodišnjom robijom. Dok nije izbijao iz Washingtona, lobirajuću za svoju prevarantsku firmu i političare koji će ga zaštiti, bio je nadmen i prozvao sebe kripto kraljem. Sada će u mardelji biti princeza zatvorskih tuševa.

Pored američkih organa, kriminalnu istragu je pokrenula i policija na Bahamima. FTX je baziran u ovom poreskom raju gde se obično otvaraju firme radi izbegavanja poreza i drugih prevara. I to je morao biti znak onima koji su svoj kripto prebacili iz svojih sigurnih novčanika u ruke ovih mešetara.

Kako će ovaj skandal uticati na kriprosvet? Mnogi ponovo predviđaju totalnu propast. Kripto je tu da ostane i ovo je samo još jedno štucanje u razvoju ovog brilijantnog izuma. Kao što sam ponovio na par skorašnjih predavanja moj stav je jednostavan: kupite samo bitcoin i isključivo ga držite kod sebe. Berze i kripto banke će postati legitimne kada se stvori jasan regulativni okvir i kada određen nivo depozita bude osiguran. Do tad kripto isključivo u slamaricu.

I opet ponavljam, nema potrebe za dve kripto valute. Naročito se klonite onih iza kojih stoje razne firme. Poenta kripto valuta je u blockchain tehnologiji i odatle bitcoin vuče svoju intrinzičku vrednost. Ali je i dalje visokorizična spekulacija koja nije za standardnog investitora. Stavite maksimum 5% svog likvidnog imetka u bitcoin i nikada, ama baš nikada nemojte aktivno trgovati. Trading je za profesionalce koji imaju pristup superiornim informacijama, a ne za amatere.

Ovih dana svetski i domaći mediji bruje o izborima u Americi. Za predsedničke izbore u SAD svi znamo i obično se zalepimo za TV ekrane svake 4 godine kada se bira lider demokratskog sveta. Ali šta su midterms izbori i zašto su bitni?

Tada ameri biraju članove svog Kongresa i to čine svake dve godine. Isti izbori se sprovode i tokom godine kada se bira predsednik, ali je spektakl izbora američkog predsednika toliko bitan za zemlju i svet, da biranje zakonodavaca pada u senku. Midterms su dakle izbori koji idu svake četiri godine usred predsedničkog mandata i ljuta borba se vodi za mesta predstavnika američkog Kongresa.

Sam Kongres je podeljen na Predstavnički Dom i Senat. U prvom sede kongresmeni koji predlažu i izglasavaju nacionalne zakone, dok u drugom stolice greju senatori čija je uloga da iste te zakone odobre ili blokiraju u zavisnosti da li su u skladu sa američkim ustavom. Kongresmeni se biraju svake dve godine i ovaj dom je ove godine birao svih 435 članova. Senatori se biraju svake šeste godine tako da svake dve godine za izbor dolazi trećina mesta. Senatora je tačno 100 i ove godine 35 senatorskih mesta je visilo o koncu.

Borba za Predstavnički Dom je okončana jer je jasno da će republikanci dobaciti do 218 mesta potrebnih da oforme većinu. Tim potezom će oteti Dom iz ruku demokrata koji su od pre dve godine imali sve tri institucije vlasti u rukama: predsednika, Dom i Senat. Od danas svaki potez koji predsednik Biden povuče s članovima svoje vlade biće nemoguće sprovesti u Domu koji kontroliše druga strana. Političke podele između ove dve političke grupacije su dobile obrise histerije poslednjih godina tako da se očekuje da će predsednikova agenda biti udavljena bez obzira šta znači za američki narod.

Ovog vikenda su sve oči uprte na Senat gde je neizvesno ko će imati većinu. Nevada i Georgia još broje glasove. Georgia je ušla u takozvani runoff jer niko nije dostigao potreban broj glasova za izbor. Sada će dva glavna učesnika, demokratski senator Warnock i republikanac koji pokušava da ga zameni Walker u decembru ponovo izaći na izbore. Ovog puta će se birati samo između njih dvojice bez drugih kandidata na glasačkim listićima. Sve su oči zato na Nevadi – ako republikanci uzmu obe države imaće i većinu u Senatu. Ako se podele i rezultat bude 50:50 svet će to posmatrati kao pobedu predsednika Biden-a.

Senat je postao pravo bojno polje američke politike jer se tu ovih godina lome koplja društvenih vrednosti ove zemlje. Senat pored provere zakona takođe odobrava članove vlade koju predsednik bira i ima pravo da blokira imenovanje. Ova institucija je takođe zadužena za razne istrage koje se pokreću protiv članova kongresa, članova vlade, raznih institucija, poslovnih ljudi i samih građana. Čak ni predsednik ne može da izbegne dugu ruku Senata jer ako druga strana ima većinu u obe institucije, velika je verovatnoća da će pokrenuti impeachment proceduru, to jest pokušaj da izbace tekućeg predsednika. Predstavnički Dom šalje predlog za oduzimanje mandata predsednika dok istraga ide u Senatu. Ako republikanci zauzmu obe institucije očekujte impeachment haos sličan onom za vreme predsednikovanja Donalda Trupma.

Biden neće biti u stanju da sprovodi svoju agendu kao do sad po pitanju klimatskih promena, reforme zdravstva kao i prava na abortus. Već se šuška da naoružavanje ukrajinske vojske neće ići istim tempom usled kritike mnogih republikanaca. Ako i Senat bude u konzervativnim rukama tekuća istraga protiv Donalda Trumpa u vezi nepriznavanja predsedničkih izbornih rezultata će pasti u vodu. Sami izbori su još jedan primer efikasnosti američkog političkog sistema gde je balans uvek na ivici jezička između onih koji gaje tradicionalne vrednosti i onih koji žele liberalnija društvena merila.

Izbori su bitni i za sledeće predsedničke izbore koji slede 2024. godine. Najveći gubitnik midterms-a je sam Donald Trump koji je najavljivao crveni talas, to jest da će njegovi puleni unutar konzervativne stranke preuzeti nekoliko bitnih mesta u Predstavničkom Domu ali i Senatu. To se nije dogodilo i tradicionalna crvena boja američkih konzervativaca nije toliko jarka nakon ove izborne bitke. Drugi konzervativci, koji nisu u kampu bivšeg kontraverznog predsednika, će imati više šanse da Trumpu stanu na crtu i oni budu ti koji će ući u koštac sa Bidenom 2024. godine. Bitno je profitirao kongresmen Ron DeSantis koga mnogi vide kao sledećeg predsedničkog kandidata. Čovek koga hvale da Florida cveta pod njegovom upravom nije Trumpov pulen i trenutno je jedini unutar republikanske stranke ko može da otme upravljačku palicu od hiperaktivnog Donalda.

Komičan deo izbora je, kao i u Srbiji i mnogim drugim državama, narativ o istorijskom značaju istih. Svi su najbitniji do sad, istorijski krucijalni i ako ne odu na ovu ili onu stranu, svet se ruši. To je samo ilustracija političke nezrelosti današnjih glasača – svi veruju da je njihov politički stav bogom dan. A da sa druge strane ograde stoje krvni neprijatelji čije su vrednosti toliko različite i razorne da je sam opstanak društva upitan.

Kao što ovaj kratki vodič ilustruje, i ovi izbori su samo još jedni u nizu – tresla se gora rodio se miš. Veoma malo će se promeniti u američkoj politici u sledeće dve godine, tokom kojih će obe strane biti fokusirane na predsedničke izbore koji slede. Američka spoljna politika će nastaviti istim koracima usled tektonskih geopolitičkih promena izazvanih ratom u Ukrajini i sve jačom Kinom. Nagomilani problemi unutar američkog društva će ostati nerešeni jer će reformski zakoni koje Biden pokušava da izglasa sada biti lak plen za drugu stranu. Drugim rečima na zapadu ništa novo.

Saga se pre par dana završila i Elon Musk je vlasnik društvene mreže twitter. Novac je legao vlasnicima akcija na račun i firma je skinuta sa berze. Mreža, koja je tokom godina postala septička jama kratkopoteznih uvreda i frustracija je prešla u privatne ruke. Ova vrsta tranzakcije je na Wall Street-u poznata kao LBO iliti Leveraged Buyout.

Koji je najbolji način da otkupite vašu omiljenu berzansku firmu, naročito onu koja je platforma za vaša kasnonoćna laprdanja? Pa da je otkupite tuđim novcem. U srži LBO je kupovina firme pozajmljenim sredstvima. Još je lepše što novac ne pozajmljujete vi, nego sama firma kao pravno lice. Na taj način sav rizik je na pravnom licu a ne na vama.

Koliko duga se natovari na firmin vrat? Obično je to oko 50% plaćene cene. Kupac plati samo polovinu cene firme a ostalo se obezbedi kroz konzorcijum banaka i drugih finansijskih institucija. Tako se postiže nekoliko ciljeva. Prvi je veći povraćaj na vaša sredstva. Ako twitter zaradi milijardu godišnje, povraćaj na 44 milijarde je 2.2%, ali ako uložite 22 milijarde, vaš povraćaj je 4.4%, dakle duplo.

Drugi cilj ove transakcije je da vašim sredstvima možete kupiti više firmi. Ako potrošite 22 milijarde dolara umesto 44 onda imate ostatak da njime pazarite još neki twitter. Ako dilovi dobro prođu, nakon desetak godina isplaćenih kredita ostaju vam dve firme te veličine a ne jedna.

Treći je naravno mitigacija rizika jer rizikujete samo polovinu uloženih sredstava. Dakle sve je bajno i sjajno tako da možete da krenete u shopping i sa malo rizika pokupujete vama omiljene kompanijice. Ovaj način investiranja je postao popularan tokom osamdesetih godina prošlog veka kada smo svedočili poplavi ovih tranzakcija. Koga zanima istorija ovih dilova, kao i detalji jednog od najvećih LBO-va ikad, preuzimanje firme RJR Nabisco, pročitajte knjigu ‘Barbarians at the Gate’. Ovo je slavno štivo na ovu temu i prati proces do detalja, kako tehnički tako i sve odnose između fondova, banaka i target firme koja proizvodi svima poznate Oreo keksiće.

Nakon par meseci pregovora i čudnih poteza, preuzimanje twittera je privedeno kraju. Musk je promenio svoj opis na društvenoj mreži u Chief Twit. Šaljiv i tokom ogromnih tranzakcija u firmu je ušao noseći lavabo. Ovaj potez se odnosi na američki izraz ‘let it sink in’ što se može prevesti kao ‘utuviti neki koncept u glavu’. Ovim gestom je hteo zaposlenima da stavi do znanja da će twitter pod njegovim vođstvom biti drugačiji. Kao apsolutista slobodnog govora on će vratiti veliki deo onih koji su na mreži doživotno zabranjeni. U toj grupi je i Donald Trump, bivši američki predsednik čije su objave bile isuviše uvredljive za nežne duše twitterovih moderatora.

Firma je plaćena $44 milijarde i konačno preuzeta nakon sage koja je počela 4. aprila ove godine. Tada je ekscentrični milijarder objavio da je kupio 9.2% akcija Twiterra. Dok se svet češkao u zbunu firma je brzo ponudila Elonu mesto na upravnom odboru kao najvećem vlasniku kontraverzne mreže. Brzopleto je prihvatio da bi par dana nakon odbio mesto i predao zvaničnu ponudu za preuzimanje 100% akcija kroz LBO. Upravni odbor se prvo protivio ponudi da bi pod pritiskom drugih vlasnika akcija popustili i prihvatili ponudu od $54.2 po akciji. To je za preko 30% više od cene koju je twitter postizao na slobodnom tržištu. Glavno oružje kreatora LBO dilova je da ponude premiju na tržišnu cenu akcija i na taj način dođu do dovoljnog broja akcija koja im kasnije dozvoljava da legalno preuzmu 100% firme.

Twitter će biti natovaren sa $12.5 milijardi kredita kako Elon i investitori okupljeni oko njega ne bi morali da daju sva sredstva za preuzimanje. Jedan od prvih ciljeva LBO dilova je da što pre sprovedu mere štednje kako bi se kredit uspešno vratio. Firme koje se preuzimaju putem LBO strategije obično imaju prevelike operativne troškove i novi vlasnici unapred znaju kako će ošišati ovcu. U slučaju ove društvene mreže prve mere su smanjenje broja zaposlenih. Mnogi analitičari kritikuju twitter godinama zbog prevelikog broja uhlebljenih koji je narastao na 7500 ljudi. Ako poredite druge IT firme tog obima nije teško zamisliti da firmi nije potrebno više od 2000 stalno zaposlenih radnika. U petak je čitav top menadžment dobio šut kartu, na čelu sa generalnim direktorom Parag Agrawal-om. Njega mnogi krive za raskalašan život top menadžmenta i hronično zapošljavanje moderatora koji su godinama uvodili sve više zabrana a ignorisali rastući broj lažnih profila.

Broj lažnih profila je uzdrmao ovaj dil u julu jer je Elon Musk dao obavezujuću ponudu a da nije zahtevao detaljan due dilligence proces. Imao je pravo da ponudu uslovi osnovnim finansijskim i operativnim pretresom kompanije kako bi se uverio da ne kupuje mačku u džaku. To vam je kao da kupujete polovan auto a ne angažujete mehaničara da uradi tehnički pregled. Tržište vrednuje društvene mreže mnogim merilima i jedno od osnovnih je broj korisnika. Smatralo se da su oko 5% članova botovi ali su nakon Elonove ponude počeli tračevi da iza preko pola profila ne stoje pravi korisnici. Od tog momenta transakcija je postala upitna i krenuli su sudski procesi koji su trajali do pre par nedelja kada je sudija dao svima tri nedelje da se dil okonča ili sudska rasprava nastavi. Epilog je isplata love akcionarima i nestanak twittera sa njujorške berze u petak.

Smatram da je Elon Musk pogrešio kupujući ovu mrežu. To je i sam potvrdio jer je tri puta pokušao da se povuče iz brzoplete tranzakcije. Jack Dorsey, osnivač i bivši direktor twittera ga je već par godina nagovarao na ovaj potez. Zajedno su okupili ekipu koja je obezbedila sredstva ali se po New York-u priča da su mnogi odustali. To potvrđuje i dodatna prodaja akcija Tesle od skoro $7 milijardi od strane Muska pre par dana što mi ukazuje da se nisu svi koji su obećali učipili. Mreža trenutno ima oko 230 miliona korisnika i njegov plan je da broj digne na 600 miliona do 2025. godine i skoro milijardu do 2028. Takođe planira i da uvede pretplatu u ovu septičku jamu javnog vređanja. Jedini veći simplton od korisnika ove mreže je onaj koji se odluči da plaća za ovu idiotsku privilegiju.

Osnovna greška u ovom planu je da LBO prave lovu tako što radikalno saseku troškove i sredstva iskoriste da otplate ogroman kredit kojim su zadužili firmu. Od $44 milijarde samo $12.5 su krediti, što njegov i deo njegovih prijatelja stavlja na preko 70% potrebnih sredstava. LBO se nikad ne radi ispod 50% dugova, a pravi majstori ove strategije kupe firmu sa samo 10% svoje love a ostalo obezbede kroz kredite i obveznice. Tako da je Elon na ovom polju običan amater. Jasno je da banke nisu spremne da opterete firmu sa više duga i to je prvi znak da će investitori proći kao bosi po trnju.

Istraživanja takođe pokazuju da su mreže generacijska pojava i problem twittera je i problem facebooka: deca i mladi se ne priključuju. Ako se taj trend nastavi može da se desi da deda Elon i njegovi pajtosi na kraju balade imaju običnu aplikaciju putem koje usamljeni lamentiraju nad svojim milijardama dok klinci klikću nešto što danas nije ni u najavi.

U petak su balkanski mediji pucali po šavovima preterujući u pretnjama određenih evropskih zvaničnika da će Srbiji ukinuti bezvizni režim zbog migranata koji nadiru u Evropu. Dok su evropski rasisti škrgutali svojim ksenofobičnim zubima naši mediji su sličnim primitivizmom primali vest: umesto da uglas ispljuju divlje evropske potomke fašističkih falangi, bedno su cvileli o ‘opasnosti ukidanja bezviznog sistema.’ Izgleda da je srpskoj eliti ispijanje proseka u Veneciji bitnije od principijelnog anti-rasizma.  I Musolini je imao slične prioritete.

Kada obrazovani srbin, hrvat ili albanac dođe da rmbači kao kelner ili šofer, to je prihvatljivo onima koji baštine ‘evropske vrednosti’, ali kada tamnoputi indijac nekako stigne pred Bečku Operu, onda napirlitane babe stežu svoje tašne bliže svojim oklembešenim grudima. Jer eto ga lopov i Zigeuner, tako da pohitajte i zaključajte svoje plavokose ćeri. Neko bi pomislio da takvu političku poruku treba slati najtajnijim diplomatskim depešama kako bi se bar donekle sakrila prljava rasistička kampanja. Ali ne, oni koji se bore kojim zamenicama će oslovljavati svoje razmažene i zbunjene tinejdžere, i dalje misle da im je boja kože proviđenje zaveštano od plavookog Isusa.

Najglasniji su bili nemački liberali, a njihov redovni dušebrižnik Konstantin Kuhle je uspeo da izbljuje: „Vlada Srbije izaziva ljudsku patnju i destabilizuje Evropu.“ Umesto da ga svi napadnu verbalno kao običnog smrdljivog rasistu srpsko javno mnjenje se utrkuje ko će više da se popiša po indijcima koji dolaze u Srbiju bez viza. Zašto? Pa zato što prosečno srblje baštini sličnu tolerantnost kao i oni koji su dva puta pokušali zvanično da ih zatru. To je srž ‘evropskih vrednosti’.

Dok im ekonomije pucaju iz meseca u mesec putem čudne kombinacije visoke zaposlenosti i podivljale inflacije, širom Evrope je jasno da im nedostaje radne snage. Nedostaju građevinci, kuvari kao i lekari. Kada inflacija divlja, centralne banke dižu kamatne stope, investicije staju i nezaposlenost raste. Tim putem ekonomija se ‘hladi’ jer potražnja jenjava a samim tim i cene. Niska nezaposlenost usled demografskog sunovrata ne dozvoljava hlađenje u Evropi tako da cenovni pritisci ne prestaju i ulazi se inflatornu spiralu koja razara vrednost novca u čitavoj ekonomiji. Tim putem svi siromaše usled opadajućeg životnog standarda. Od ključnog je značaja da evropske zemlje prime što više migranata kako bi se ovaj balans povratio. Ali ni lični interesi nisu dovoljni da se stane na put starom evropskom osećaju superiornosti koji teroriše svet vekovima.

Poznato je našim ljudima kako je biti balkanac u Evropi: jugo je odavno pejorativan termin koji služi za ‘spuštanje’ naših ljudi. A zamislite kako je biti senegalac ili indijac kada političari, koje evropa apsurdno smatra liberalnim, otvoreno pribegaju govoru mržnje. Pošast koja je svet zavila u crno od engleske okupacije progresivne Indije u 18 veku je sve otvorenije prisutna među evropskim elitama. Sada se i sistemski ugrađuje u politički proces putem Evropskog Parlamenta koji nema pristojnost da sankcioniše one koji kontinent guraju u tridesete godine prošlog veka. I u nacističkoj Nemačkoj su baš te liberalne elite, koje su uveče šmrkale po kabareima, izjutra uvodile ‘civilizivane’ rasističke zakone.

Kako se ekonomske neprilike u Evropi budu akumulirale, ksenofobija će sve dublje ulaziti u pore evropskog društva. Upravo će taj trend dotući Evropsku Uniju čiji je jedini spas da sada primi nekoliko miliona izbeglica. Šansa da se to desi je minimalna baš zbog neizlečenog kompleksa više vrednosti kojom prosečan evropljanin vekovima davi i sebe i planetu. Matrica mržnje se ponovo oslikava a pun koloritet će dobiti kada evropsko blagostanje pređe u ekonomsko blagosranje. Tada će ceo svet ponovo biti kriv i kako jevreji ovog puta ne postoje na tlu Evrope (hmm, pitam se zašto), situacija će biti još prostija: novi ‘neprijatelj’ se još lakše prepoznaje. Zgodno je sabijen u pariska i berlinska geta, tako da će i logistika biti zgodnija.

Rasizam je fundamentalni globalni problem na čijem čelu neprikosnoveno stoje belci. Društvena šteta od ovog zla je jasna, ali je ekonomska dobro zamaskirana unutar akademskih krugova. Kada je američka profesorka ekonomije Dana Peterson izračunala da je ekonomska šteta od rasizma u samo poslednje dve decenije u SAD oko $16.000 milijardi, mnoge obrvice su poskočile. Žena, i to crnkinja a ekonomista. Pa to zvanje je bogom dato samo belom, sredovečnom, dosadnom arhetipu. Ali akademski radovi se na sreću mere nekim drugim aršinima, pa je njen rad objavljen u martu ove godine postao globalni hit. Drugi slavni ekonomista, Jeffrey Sachs, pri radu za UN traži $175 milijardi godišnje sledećih 20 godina kako bi se siromaštvo istrebilo. Matematika štete koju rasizam nosi je jasna: bez mržnje svet je ne samo moralniji, nego i znatno bogatiji.

Jedan indijski prijatelj mi je davno rekao: „Znaš šta je najveća tragedija rasizma? To što je beli čovek ubedio pola nas da je ovo najbolji od svih mogućih svetova.“ Te reči mi uvek odzvanjaju glavom kad neko krene da mi baljezga o ‘evropskim vrednostima’. Za neke je to Luvr i chablis, ali za većinu sveta to je tradicionalni kolonijalizam i moderni neokolonijalizam. U poslednih deset godina nauka je počela da kvantifikuje ovo zlo i rezultati su daleko gori od svih pretpostavki. Ali glasovi su i dalje tanki naspram vekovne mašinerije koja uvek ima svoje ‘ali’.

Jedini poganiji aspekt ovog otvorenog zla je da naši političari i mediji glasno ćute. Od elite zemlje koja rome zvanično broji do pet puta manje i ne može se ništa drugo očekivati sem poltronskog čekićanja u čekaonici Evropske Unije – zajednice u raspadu. I ako uvedete vize indijcima samo ćete jasno stati u kolonu sa onima čiji su dedovi posećivali Balkan isključivo marširajuću u kolonama. Evropski Parlament je otvoreni propagator rasnih pobuda jer bez dlake na jeziku preti onima koji bez prepreka puštaju ljude tamne puti da slete. Vi gospodo hrlite tamo, a ja ću samo sa maskom na glavi jer naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru i plašiti gospodu.

Da li ste čuli za kompaniju ASML? Naravno da niste iako vaš svakodnevni život zavisi više od nje nego od bilo koje druge firme. Sam moto ove firme je vickast: „Mi smo najbitnija tehnološka firma za koju niste čuli.“ ASML proizvodi mašine za proizvodnju čipova najnovije generacije. Zašto bi jedna obična kompanija bila vredna pažnje? Zato što imaju globalni monopol i čitava planeta se oslanja na njihova tehnološka ramena.

Za Intel, Samsung i druge proizvođače polu-provodničkih čipova ste čuli jer telefon na kom čitate ovaj članak, frižider koji vam hladi mleko, auto koji vozite i svaka druga spravica koja život znači je puna ovih čipova bez kojih bi se moderan život raspao u paramparčad. Zajedničko svim ovim firmama je ASML, koji proizvodi mašine za ultraljubičastu litografiju, tako da je skoro čitav inovativni proces u njihovim rukama, a ne kod fensi brendova. Može Apple da šminka iPhone do iznemoglosti, ali svaka nova zezalica na telefonu zavisi od ove holandske firme i njenih naučnika.

Ekstremna ultraljubičasta litografija je u suštini nanošenje ultra-tankih slojeva na moderne čipove. Kroz te slojeve elektroni jure i nose informaciju unutar veoma malih sistema koji mogu da stanu u sve manje elektronske sprave. I kakve sve to veze ima sa Tajvanom, Kinom i geopolitičkim haosom u kom se svet nalazi? Veza je suptilna ali jasna kao dan: Kina se neće usuditi da krene u integraciju Tajvana sve dok ne savladaju ovu tehnologiju.

TSMC je najveći proizvođač čipova na svetu i koristi isključivo ASML mašine. Tajvanska firma ima 55% svetskog tržišta prve ugradnje u kompjutere i druge elektronske sprave. Što se tiče čipova najnovije generacije, TSMC skoro da nema konkurenciju. Uporedite ovu tihu istinu sa na primer Saudijskom Arabijom koja kontroliše 12% svetske nafte pa je jasna kolosalna bitnost ovog ostrva koje je de jure u sklopu Kine ali de facto pod američkom kontrolom. Zato, kada SAD kažu da će vojno braniti Tajvan, to nije prazna pretnja nego odbrana najbitnijih državnih interesa Amerike i kolektivnog Zapada.

Kina je najveći potrošač čipova i do 2030. godine ova komunistička zemlja će trošiti preko 60% svih proizvedenih polu-provodnika. Chris Miller, autor legendarne knjige Rat Čipova, detaljnom analizom demonstrira da je ova industrija najbitnija za strateški razvoj Istoka i Zapada, i da drugi resursi nisu ni približno bitni. Zato je kratkoročno malo verovatno da će se Kina, ali i SAD, igrati ratnih igara oko ovog strateški ključnog ostrva.

Juče je Biden-ova administracija predstavila nove sankcije Kini u oblasti nabavke čipova. Nezadovoljan efektima koje su restrikcije predsednika Trump-a nanele Kini, Biden se mesecima žali da tehnološki progres komunističkog rivala ne jenjava. Među prvim sankcijama prethodnog američkog predsednika je bila zabrana prodaje najmodernijih ASML mašina Kini. Nove mere proširuju zabranu na mašine starijih generacija sa namerom da Kinu vrate decenijama unazad.

Pitanje je da li će Biden u tome uspeti ili će ovaj potez ostati jalov kao i Trump-ov. Kineski zvaničnici najavljuju da će ubrzati kineski razvoj ASML tehnologije po svaku cenu. Šta to znači? Pa da će krasti tehnologiju bez osvrtanja na moguće posledice. Februara ove godine ASML je ponovo optužio Kinu da aktivno radi na ilegalnom prisvajanju patentiranih sistema i tvrde da će komunisti za manje od deset godina imati svoju tehnologiju. Jedan od glavnih inženjera, Zongchang Yu, je prebegao iz Holadnije u Kinu iako je osuđen za krađu intelektualne svojine. Danas je direktor jedne od većih fabrika za proizvodnju čipova u Kini. U razgovoru sa Bloomberg-om tvrdi da će Kina imati svoje mašine za 5 godina.

Ako Kinezi savladaju ovu tehnologiju više ništa im neće trebati od omraženog Zapada. Ne samo da će biti kraljevi potrošnje čipova nego će rapidno postati i najveći proizvođači. U tom momentu uloga Tajvana u ovoj industriji će postati marginalna. To će značiti i kraj političkog limba u kom se ostrvo nalazi i Kina će vojno učvrstiti svoj crveni zagrljaj nad slobodnim Tajvanom. Komično je da je Donald Trump, poznat po svom manjku intelektualne sofisticiranosti, prvi američki predsednik koji je povezao ove očigledne tačke sumorne slike tehnološke budućnosti. Devedesetih, tokom rada u finansijskoj industriji, sam uporno upozoravao američke lidere o opasnosti nekontrolisanog prebacivanja proizvodnje iz SAD u komunističku Kinu. Tada su mi slepo objašnjavali da je to stvar slobodnog tržišta i da se ne mogu pritiskati američke firme da ne budu globalno konkurentne. Od tada preko 700 sudskih procesa je pokrenuto zbog krađe visokih tehnologija od strane kineskih aktera.

Pravni tim ASML-a je u Briselu dokazao direktnu vezu između krađe koju je Yu organizovao i kineske vlade. Wall Street šuška da kinezi imaju sve kockice složene i da je sam razvoj jedino pitanje vremena. Da li će trajati pet ili deset godina nije toliko bitno koliko je neminovnost samog razvoja pretnja za čitav svet. A za Tajvan neposredna i bojim se neizbežna.

Kinesku upornost i spremnost da pogreše uvek ilustriram pričom o hemijskoj olovci. Kineski komunisti proizvode skoro 50 milijardi hemijskih olovki godišnje što je preko 80% svetske potrošnje te magične sprave. Do 2017. godine su proizvodili sve delove sem samog vrha olovke koji se sastoji od ultra-precizne metalne lopte. Zato se hemijska olovka na engleskom zove ballpoint pen. Da bi hemijska radila ispravno, mikronski razmak između lopte i kućišta je precizan kako bi mastilo izlazilo ravnomerno. Loša lopta daje krš hemijske. Kinezi su godinama pokušavali da naprave tu loptu bezuspešno, dok im se svet smejao. Od 2017. niko se u toj industriji ne smeje.

Uticaj novih američkih sankcija će opet biti marginalan. Diktatura je toliko otišla u razvoju čipova i krađi tehnologija da je ova trka unapred izgubljena. Geopolitički lomovi kojima svedočimo od februara ove godine će se samo intenzivirati daljom globalnom afirmacijom Kine. Tajvan će biti prva velika žrtva ovog razvoja visoke tehnologije. Budućnost sve više podseća na mračne distopije Philip K. Dick-a gde će totalitarni režimi zarobiti Homo sapiens-a tehnološkim putem. Zašto svet prašta komunističke zločine na svim poljima ostavićemo deci i unucima da protumače. Ako budu bili na slobodi.

Upravo je naslov ovog teksta srž uspeha desničarskih stranaka u Evropi: nije desnica toliko pobedila koliko je levica izgubila. Nezadovoljstvo glasača širom starog kontinenta nereformisanom levičarskom politikom je ovih dana donelo još jednu pobedu desnici, ovaj put u Italiji. Đorđa Meloni je odnela pobedu i levičarske publikacije su već na aparatima.

Italija je zemlja koja je prva početkom prošlog stoleća prigrlila bistijalnu fašističku dogmu kao društveno uređenje. Benito Mussolini je plemensku netrpeljivost pretočio u političku ideologiju naoružanu metodama za diskriminaciju i fizičku eliminaciju. Reč fašizam potiče od latinske fasces, u prevodu snop, simbolizujući jedinstvo na kom politička grupa počiva.  I ptice na grani znaju o šteti koju je ova ideologija nanela, i u toj činjenici leži dobar deo identiteta evropske levice.

Lice levice u Evropi je istorijski vezano za ulogu branitelja od fašizma. Na žalost, ova usputna uloga je postala centralna paradigma, skoro opsesija, koja sve druge aspekte levičarske dogme gura u zapećak. Zato je modernom evropskom levičaru, svaki pop, seljak, i konzervativac strašni fašista. Hitleri im se svuda priviđaju: u zgradi gde žive, u školama, na stadionima, kafanama pa i u sopstvenim spavaćim sobama. Jer kada nekome kažu da je Hitler, to je to, u svojim malim političkim umovima odneli su argumentovanu pobedu i diskusiju prekinuli u korenu.

Kada levičaru napomenete da danas ne postoji ni jedna fašistička država, sa musolinijevskim ustavom i genocidnim zakonima, to prohuja kao vetrić između dva uha. Kada im takođe nabrojite 6 komunističkih država članica Ujedinjenih Nacija, sa ustavima koji zabranjuju bilo kakvu opozicionu misao, onda na to odmahnu rukom. Ni činjenica da su njihovi ekstremisti, komunisti, odgovorni za smrt 110 miliona duša, u poređenju sa 36 miliona fašističkih (izvor Better Angels of Iur Nature, Prof. Steven Pinker), ne može da ih izvuče iz ovog začaranog kruga. Evo kako to izgleda u levičarskim medijima:

Hrvatskom nedeljniku Express samo među zemljama sa kojima se graniči pričinjavaju se tri Hitlera. Značajan ‘uspeh’ ove naslovnice je manjak diskriminacije: tu je i jedna žena među hićama. Ispravno, levičarski i ‘hrabro’. Dalja patologija ove naslovnice je u reči ACHTUNG!, koja na balkanu i danas ledi krv u žilama. Ali izgleda da uredništvu ovog časopisa ne smeta što dolaze iz zemlje gde se na pomen logora u Jasenovcu odmah krene u raspravu o brojevima. Kao da je u tom logoru bila organizovana matematička kolonija a ne jedna od najbistijalnijih istitucija u istoriji. Ali tu nije kraj, na samom dnu ovog izdanja je turobna analiza – paranoična najava članka o nekakvom antihrvatsvu koji preti svetoj Hrvatskoj državi od neprijatelja. Kao da ne znamo u kom ekstremu završavaju oni koji svuda pronalaze neprijatelje.

Giorgia Meloni je neobrazovana populistkinja koja je svoje mesto pod političkim suncem našla više zbog jada italijanske levice nego zbog svojih mama sa varjačom stavova. Na sve načine pokušavaju da joj mladost pretoče u fašističke marševe iako je jedina veza trobojni grb na zastavi njene stranke koji podseća na neke sa početka prošlog veka. Ako uporedimo ovaj slučaj, sa na primer Joschka Fischer-om, bivšim nemačkim vice-kancelarom, stanje evropskog političkog imaginarijuma je jasno. U mladosti je bio član Proletarische Union für Terror und Zerstörung. Ova poslednja reč znači destrukcija, a naš ‘omiljeni’ nemački levičar je poznat po slici gde jadnom panduru otvara lobanju. Kada komunista maršira i mlati sve pred sobom, to je u Evropi znak mladalačkog zanosa gde se tu i tamo pretera, ali opravdano zarad svete neomarksističke ideje. One iste koja je, ponavljam, potamanila 110 miliona neprikladnih. A kada klinac desničar nabode puba odmah mu preko noći izrastu maleni, zift crni brčići, a mediji, većinom skloni ideologiji levog bunila, pomahnitaju.

Ukucajte u google-u izjednačavanje fašizma i komunizma. Rezultati su komični u svom ujedinjenju svih srpskih, dijametralno postavljenih medija. Svi su šokirani evropskom rezolucijom o izjednačavanju zločina totalitarnih režima. Novosti, RTS, Danas, Blic, Peščanik, Jevrejska Opština, Al Jazeera, svi su horski šokirani rezolucijom Evropskog Parlamenta iz 2009 koja izjednačava zločine oba ekstremna sistema – fašizma i komunizma. Kakvo ujedinjeno ludilo naših novinara oko rezolucije koja na samom početku napominje cilj iste: „poštovanje svih žrtava totalitarnih i nedemokratskih režima u Evropi.“ Čovek bi mislio da svaki misleći građanin Republike Srbije ne može da ima ništa protiv ove formulacije, ali avaj, duhovi komunizma i dalje lutaju hodnicima srpskih institucija. Kada malo zagrebete u poreklo urednika ovih medija, bez greške ćete naći da su očevi, dedovi, ujne i tetke bili članovi komunističke partije i da njihovi potomci još nisu smogli snage da osude njihova masovna ubistva i progone neistomišljenika.

A tu je i uticaj Kineske Komunističke Partije koja u Srbiji ne samo da je dobrodošla, nego su trenutno među najvećim investitorima u nas. Ne smetaju ni Vučiću i njegovim desničarima, a levica drhti od sreće sa svakim novim dolarom investiranim preko kičme kineskog stanovništva koje sada živi u totalitarnom sistemu gde se svaki disident hapsi i muči. Njihove investicije su svuda po Evropi i iznose desetine milijardi na godišnjem nivou. Prisutni su u svakom strateškom aspektu. Samo investicije u aerodrome ilustruju prikladnost ove zemlje među evropskim, levičarskim demokratijama: 9.5% Londonskog Heatrow-a, 49% aerodroma u Tuluzu, 82% Hahn aerodroma kod Frankfurta, onda aerodromi u Tirani, Ljubljani i Mančesteru. Svaki aerodrom je kupljen uz asistenciju levičarskih vlada koje su kineze dočekale raširenih ruku.

Ali glavni razlog za rastakanje levice je izdaja temeljne paradigme postojanja ove ideologije: radnička prava. Iznikla na marksističkoj doktrini negacije kapitalizma kroz preraspodelu dobara u ruke ljudskog kapitala, bez koje je besmislena, evropska levica ne samo da je radnike pustila niz vodu, već često otvoreno radi protiv interesa ove klase. Sindikalna organizovanja se sputavaju na svakom koraku, globalne korporacije kupuju evropske političare kroz razne šeme i korupcija je na istorijskom maksimumu.

Gornji grafikon ilustruje pad pripadnosti sindikatima tokom ulaska istočnoevropskih zemalja u EU. Jedini način da se radnici izbore za bolje uslove rada je kroz sindikalno organizovanje. Ove cifre govore jedno: levičarske vlade EU su izdale svoje glasače i zanemarile borbu za radnička prava zarad marginalnih društvenih tema. Tako svaka grupa građana koja se oseti povređenom, bez obzira na brojčanu pripadnost u društvu, ima prednost, kako među levičarskim političarima, tako i u medijima. Gluposti kojima se godinama bave bacile su u zapećak izvor njihove snage i ovih dana gledamo naplatu tog ceha, jer radnici sve više glasaju za populiste, koji kao po pravilu dolaze sa desnog spektra političkog ludila.

Desnici je ovo poklon koji je pao iz vedra neba. Prateći SAD u konačnoj iteraciji levičarske woke patologije, Evropa gura radnike u zagrljaj konzervativcima, čije se elite gade radničkih prava. Primer Donalda Trumpa i Hillary Clinton je simbol koji sada prohujava Evropom, gde su deplorables simbol neobrazovane radničke klase koje salonski levičari ne vide, ni uživo ni u medijima. Uživo ne mogu da se sretnu jer većina evropskih levičara dolazi iz bogatijih familija i prestižnih univerziteta gde je jedini dodir sa Les Misérables u kantini gde kupuju svoje kinoa salate. A mediji nemaju vremena, jer dok nabroje sva slova u raznim akronimima hiljada organizacija, od gej prava do spasavanja činčila u nekoj vukojebini, vreme je da sednu u kafanu i utope levičarsku tugu u nekom desničarskom viskiju.

I dok skiči o desnici koja je čak u jednoj Švedskoj Olofa Palme-a otela radnike kao neku decu razvedenih roditelja, levica ne radi baš ništa da okrene trend i vrati ih pod svoje skute. Džaba vam da farbate kosu u zeleno i borite se za druga koji bi da ga oslovljavaju sa ONO, dok životni standard pada i radnici siromaše. Jer iza svakog ćoška čuči neki bogati populista koji će im otvoriti vrata svoje vile, ali samo da unesu drva za predstojeću zimu.

Smrt fašizmu, ali i komunizmu.

Iz globalnog sedišta Ujedinjenih Nacija u New York-u, tokom sastanka zemalja članica, nam dolaze vesti koje jedna drugu nadmašuju: inflacija, manjak hrane, manjak energenata, pandemija, klimatske promene, rat u Ukrajini, nova ratna žarišta, i kolaps u obrazovanju. Generalni Sekretar UN António Guterres je svoje izlaganje počeo: „Naš svet je u velikom problemu…“

Ostatak govora je bio u istom tonu bez mnogo pozitivnih trendova na horizontu. Inflacija je sada već globalna bez naznaka da će članice uspeti da je obuzdaju u kratkoročnom periodu. Logistika hrane i energenata je na kolenima i nemoguće je doturiti žito i osnovne potrepštine do siromašnih članica UN-a. Fragilni sistem transporta i logistike je nokautiran tokom korone dok ga ukrajinski rat sada poluonesvešćenog mlati. Jasno je da će najsiromašniji, koji ujedno i najmanje doprinose haosu u kom se nalazimo, platiti najveću cenu kroz glad i preranu smrt.

Klimatske promene su skrajnute kao tema zbog rata u Ukrajini iako se situacija iz godine u godinu pogoršava. Svakog leta slušamo o rekordnim temperaturama i vremenskim uslovima koji sve više utiču na život ljudi širom planete. Temperatura u južnom Pakistanu je dostigla 53C ovog leta topeći glečere i izazivajući najveću poplavu u istoriji ove zemlje. Trećina teritorije je poplavljena gde neke provincije izgledaju kao more. Preko 33 miliona ljudi je van domova i očekuje se nalet bolesti koje često donose velike vode. Sherry Rehman, pakistanska ministarka za klimatske promene je besno rekla da su zemlje G20 odgovorne za 75% globalne potrošnje fosilnih goriva, ali da cenu ovog divljeg konzumerizma plaćaju svi. Traži da se radikalno promeni pristup ovom problemu i da bogate zemlje konačno preuzmu i finansijsku odgovornost za sve teže klimatske uslove.

Najtužniji deo izlaganja je bio vezan za ciljeve programa Sustainable Development Goals, koji je suština postojanja UN. Agenda 2030 je plan koji je imao jasan i plemenit cilj: eradikacija ekstremnog siromaštva do 2030. godine. Za sve cinike evo par podataka koji jasno govore da je ovaj plan bio ne samo plemenit, već i izvodljiv.

Od nastanka UN nakon Drugog Svetskog Rata globalni napori da se glad i siromaštvo ekadikuju su više nego uspešni. Ovaj posao je u rukama organizacije i gornja ilustracija pokazuje da je skoro dovršen. Svim pametnjakovićima koji godinama kritikuju postojanje Ujedinjenih Nacija dovoljno je samo ovaj istorijski uspeh gurnuti pod nos. Za samo 8 godina smo mogli, prvi put u istoriji, da hodamo civilizacijom bez onih koji se bore da prežive na dnevnom nivou. Ovaj najplemenitiji od svih ciljeva je sada ugrožen jer su cene hrane i transporta na istorijskom maksimumu. 

Rat u Ukrajini je bacio senku na druga žarišta gde se situacija takođe zaoštrava. Izraelska okupacija palestinskih teritorija ulazi u 55. godinu i nema naznake bilo kakvog progresa. Predsednik Mahmoud Abbas je u jučerašnjem govoru očajno zaključio: „Naše uverenje da ćemo postići mir kroz pravdu i međunarodno pravo nestaje.“ Ove sumorne reči opisuju potencijalni novi svet koji je pred nama: svet ratova, rasta cena i opšte društvene regresije.

Nakon njega na scenu je stupio pakistanski premijer Shahbaz Sharif urgirajući da svet ne zaboravi konflikt između njegove zemlje i Indije oko Kašmira. Ovaj rat tinja već 75 godina i predstavlja stalnu pretnju globalnom miru. Kašmir je postao sinonim za kontinuiran, nerešiv, tinjajući rat. U ovakvim okolnostima iluzorno je verovati da će bilo kakvi dobri koraci biti napravljeni u cilju mitigacije ovog žarišta.

Rat kao tema dominira, a glavni je onaj u Ukrajini, pored kog drugi konflikti ne mogu da dobiju zasluženu pažnju. Rat u Jemenu je odneo 377.000 života, a najbrutalnija je činjenica da je oko 60% žrtava odnela glad. Već godinama UN apeluje da obe strane dozvole siguran protok pomoći ali situacija je još gora nakon logističkog haosa koji stvara rat u Ukrajini. Aprilsko primirje je krhko i generalni sekretar apeluje da bogate zemlje doniraju više novca za rekonstrukciju devastirane države.

Sastanak svetskih političkih lidera kojem svedočimo je jedan od najpesimističnijih od osnivanja UN. Poredak koji je stvoren nakon velikog rata, i institucionalizovan kroz UN, sada trpi udare sa svih strana zahtevanjem da se reformiše. Traži se eliminacija ili rekonstrukcija Saveta Bezbednosti, što je izuzetno opasan trend jer je to najbrži način do raspada samog UN-a. Pet stalnih članica su to mesto zaslužile svojom pobedom u Drugom Svetskom Ratu kada su stale na put najrazornijem zlu u istoriji čovečanstva. Vrema je patina koja nove generacije gura dalje od saznanja kakav pakao je svet živeo u prvoj polovini 20. veka. Lomeći UN, u nadi da će se iznedriti nešto bolje, je politikanstvo koje svet gura u Treći, a verovatno i poslednji Svetski Rat. Muke koje Savet Bezbednosti često rađa, su suština foruma za države sa dijametralnim društvenim uređenjima i vrednostima. Ako forum nestane, svi će sići u svoje rovove a svet izgoreti u paklu.

To ALI je suština. Slušam ga već četvrtu deceniju po belom svetu pa sad i u Srbiji. Kao ja sam normalan, poštujem tuđa prava, jer očekujem da moja drugi poštuju, i ok su mi gejevi, ALI šta ima da šetaju?

Pa ta šetnja je njima, u tom trenutku, sve. Gledaju ulice svog detinjstva, kroz koje su mnogo puta prošli sa zebnjom, i za tih par sati žele da ispišu simbol svoje slobode van rigidnih stranica Ustava Republike Srbije. To rade zbog sebe i svojih potreba, kao što se mnogi drugi okupljaju radi svojih političkih želja. A da im niko ne kaže ALI.

Odavno je poznato da svaka mlada gej osoba prolazi kroz pakao dok ne nađe svoje mesto u društvu. I da im je prva stanica ka izbalansiranom životu podrška porodice. Kao i unutar strejt populacije, teško je izrasti u pozitivnu društvenu jedinku ako te mama i tata ne vole. Pa šetnja će prelomiti bar jednog oca tvrdog kova da ode i isplače se na ramenu svoje ćerke i stane uz nju i prošeta se, možda prvi put od kada joj je vezivao kikice dok su se šetali po Tašu. Da bar jedna mama prestane da sinu pominje to prokleto ALI.

Nakon porodice bitni su im drugovi. Ovih dana, kada srčeš kafu sa svojim ortakom, pomisli da neko tu kafu pije u paranoji, u strahu da će izgubiti prijatelja samo ako ovaj sazna. Da neki klinac ima noćne more jer se plaši da će ga drug iz osnovne odbaciti jer su mu usadili to smrdljivo ALI kao govornu manu bez koje ne može da završi rečenicu. Pa šetnja će jednu drugaricu da zadrži uz skute one koja se lomi da ne popije jednu pilulu više.

I pomisli svaki put kada si sam čuo prokleto ALI. Odličan ste kandidat ALI. Vratićemo vam novac ALI. Dođite sutra ALI. Svaka životna sitnica koja vam je u određenom momentu bila bitna padala je u vodu nakon tog veznika pakla koji sa tri slova jednostavno negira sve što ste pre toga sročili. Tri slova koja ruše snove, a u slučaju gej populacije neretko i živote, jer to maleno ALI ima mikro težinu taman dovoljnu da povuče oroz.

Naročito su mi bedne javne ličnosti sa njihovim ALI. Bolje da ćute i ne foliraju se oko podrške ako će istu da uslovljavaju glupostima. Kada neka pevaljka krene da baljezga kako podržava gej prava, ALI nemoj da šetaju zbog javnog morala, ja bih da ih vratim na snimke njihovih nastupa. Ne znam koja je razlika između guzice jednog geja na ulici ili jedne cajke na bini. Takvi licemeri su srž tog pokvarenog ALI jer je jedina stvar gora od manja podrške lažiranje iste.

Dakle budi čovek i stavi tačku na rečenicu. Ne uvlači se u zareze i smrdljivo ALI jer njime samo daješ privid društvenog napretka a u suštini si gori od onih koji se jasno stavljaju na stranu diskriminacije. Ako imaš u okruženju gej osobu uješćeš je za srce više nego što hiljadu huligana mogu lomeći joj glavu. Retko koja majka detetu kaže volim te, ALI. Dakle, budi majka a ne sisa.

Organi supervizije Narodne Banke Srbije izdali su analizu ankete o inflatornim očekivanjima. Izveštaj je od 19. avgusta i predstavlja mišljenje finansijskog sektora u našoj zemlji.

Prema IPSOS i Bloomberg anketi sledećih 12 meseci nas čeka relativna stabilizacija cena. U ovom periodu, predviđanja vele, inflacija će biti oko 6%. Obe ankete su došle do sličnih rezultata. Ovo su dobre vesti jer su u istom dahu data predviđanja za 2 i 3 godine, koja su respektivno 4% i 3.5% na godišnjem nivou.

Sa druge strane vesti o inflatornim kretanjima sa raznih strana sveta nisu pozitivne. Tako Goldman Sachs upozorava da Velika Britanija može da se suoči sa inflacijom od čak 22% u sledećih godinu dana. Pritisak na cene energenata je istorijski i neka domaćinstva će dobiti račune do 80% veće u odnosu na prošlu zimu. Banka takođe predviđa i pad BDP-a od 3.4% što u kombinaciji sa inflacijom predstavlja savršen primer stagfacije.

Nemačka je objavila pre par dana inflaciju od 8.8% od avgusta 2021. godine., što je najviši nivo u poslednjih 40 godina. Evropska Centralna Banka je pod pritiskom da podigne referentnu kamatnu stopu kao odgovor na rastuću inflaciju. Za sada su njihovi potezi kilavi jer pokušavaju da zadrže niske kamate i tako podiđu privredi i narodu. Na žalost, kao što slavni Milton Friedman davno reče: „there is no free lunch.“ To je izgovorio u kontekstu državne potrošnje i štampanja novca. U klinču sa ukrajinskim ratom, i rastućim cenama hrane i energenata, jedini način borbe je povećanje kamata koje će realnu kamatu (kamata posle troškova inflacije) staviti na pozitivne noge.

Ovaj potez je uvek politički nepopularan jer utiče na nivo investicija. Sa svakim procentnim poenom porasta kamata, svaka investicija je manje isplativa jer obveznice daju veći prinos. Zašto bi neko uložio u, na primer, restoran, ako mu nemačke državne obveznice obezbeđuju isti prinos. Nema gradnje, nema kelnera, kuvara, inspekcija i drugih muka operativnog posla. Kamata samo legne bez da iz kreveta izađeš. I sve to garantuje nemačka država.

Što se sporije ECB odluči na ovaj težak korak, to će kriza biti dublja i duža. Ostale države EU su suočene sa sličnim problemima, tako da je značajan broj ljudi kojima preti neizvesna ekonomska budućnost. Problem današnje generacije finansijskih eksperata je što se u svojoj karijeri nisu suočili sa ovakvim finansijskim tokovima. Poslednji put kada je svet bii suočen sa ovakvim cenovnim pritiscima i stagflacijom, je tokom 70tih godina prošlog veka.

I tada je inicijator početka rasta cena bio rat. 1973. godine Egipat i Sirija su iznenada napali Izrael u ratu koji istorija poznaje kao Yom Kippur konflikt. Čim je Amerika stala na jevrejsku stranu, Saudijska Arabija i drugi izvoznici nafte su uzvratili smanjenjem proizvodnje crnog zlata, i gurnuli svet u inflatornu spiralu. Muke su trajale čitavu deceniju kada su firme dizale plate da stignu troškove života, cene dalje skakale, investicije postale misaona imenica, a realni životni standard bio u konstantnom padu.

Danas je situacija na političkom planu kopija krize koju ekonomisti poznaju kao Great Inflation. Rat drma, energenti su na kašičicu a cene skaču. Jedini lek je dizanje referentnih kamatnih stopa. NBS je skoro podigao stopu za 0.25% na 3% godišnje. Kao što sam nekoliko puta naglasio ovo nije dovoljno. Mora se agresivnije reagovati kako bi se inflacija obuzdala i stopa povećati na 5% u što kraćem roku. Potez, kao svaki pravi, je politički nepopularan jer će novac i privredi i građanima biti skuplji. Zato je neophodno da monetarna politika bude razvedena od politike, jer je najbrži put u ekonomsku propast politizacija monetarne politike. Uostalom, setite se 1992. godine, Slobice i fantastične inflacije od 19,755%.

Knjiga indijskog parlamentarca Šaši Tarura (Shashi Tharoor) Neslavna Imperija je napisana nakon njegovog slavnog govora na Oksford univerzitetu. Šašija su akademici drevne institucije pozvali da učestvuje u debati o mogućoj finansijskoj reparaciji koju bi Britanija, u teoriji, morala da plati Indiji za 200 godina kolonijalne vladavine. U tom periodu je tada najbogatija zemlja sveta – Indija, putem besomučne eksploatacije dovedena na rub fizičkog opstanka. Njegov govor je viralno osvojio etar i postao osnova za knjigu koja do detalja ilustruje skoro nezamislive zločine koje je britanska imperija ostavila za sobom.

Za početak britanske vladavine indijskim subkontinentom se uzima bitka kod Palašija, 1757. godine, kada je Robert Clive uspeo da nadvlada veću vojsku i zagospodari Bengalom. Mladi Clive je bio službenik East India kompanije, tako da je to i simboličan početak novog svetskog poretka, u kom će zapadne korporacije dobiti dominantnu ulogu u prvom delu globalizacije, koju istorija poznaje kao kolonizaciju. Bitka je dobijena kada je Clive podmitio glavnokomandujućeg Mir Jafara koji je vojsku okrenuo protiv navaba od Bengala (maharadžin guverner).

Prema istraživanjima istoričara Angus Maddison-a, u tom momentu je Indija predstavljala oko 23% svetskog BDP-a. Ekonomski i tehnološki najrazvijenija država, Indija je bila epicentar svetske trgovine, veća od čitave Evrope zajedno s Rusijom. Kada je 1947. godine Gandi konačno izbacio britance, Indija je imala samo 3% u globalnom ekonomskom kolaču. Ovo je ujedno i jedna od najvećih ekonomskih devastacija modernog doba.

Ovaj šokantni podatak je slabo poznat čak među indijcima, tako da je jasno zašto smo mi na Balkanu slabo upoznati sa ovim činjenicama. Radi ilustracije, ekonomija Sjedinjenih Američkih Država trenutno predstavlja 23.9% globalnog BDP-a, tako da nije preterano reći da je Indija bila Amerika tog doba. Tekstil je bio glavni proizvod koji je činio veliki deo svetske trgovine, kao što su danas mobilni telefoni i razni IT proizvodi. Svila, pamuk, i naročito slavni muslin je bio toliko tražen, da su ljudi izdvajali ogromna sredstva kako bi se obukli u indijske materijale. Začini i druga roba su takođe činili da Indija vlada sa skoro 30% čitave globalne trgovine.

I sve je počelo formiranjem East Indija kompanije, 1600. godine čija je uloga bila trgovanje po dalekom Istoku. Moć ove korporacije kulminira krajem 18-og i tokom 19. veka kada u jednom trenutku kontroliše polovinu svetske trgovine. Uloga Roberta Clive-a je bitna jer je on korporaciji dao legitimitet da oružjem brani svoje zlom stečene posede i da najbrutalnijim metodama krene u genocidnu eksploataciju Indije.

Industrijska revolucija nije slučajno našla svoj epicentar baš u Britaniji. I kao glavni proizvod novog doba nije slučajno bio tekstil. Tarur jasno ilustruje da je industrijska revolucija u Britaniji posledica deindustrijalizacije indijskog subkontinenta. Britanija je prvo preuzela monopol nad izvozom tekstila iz Indije. Zamislite da Srbija preuzme monopol nad izvozom iPhone-a iz SAD. Mislim da bi se ekonomska budućnost naše zemlje radikalno promenila.

Nakon preuzimanja monopola, vremenom su prebacili veći deo razboja iz Indije u Englesku. Da, i balkanski razboji za tkanje potiču iz tog doba i prvo su doneti iz Zapadne Evrope preko Britanije. Situacija sa tekstilnom industrijom kulminira zabranom proizvodnje u Indiji koja tada, umesto proizvodnog centra, postaje suvi izvor prirodnih resursa. Istorijske su činjenice da su tkačima lomili palčeve kada lomljenje razboja nije bilo dovoljno. Naime, palčevi su od ključnog značaja za tkače jer njima guraju svaki red finih materijala. U samo nekoliko decenija, Indija je od vladara proizvodnje i trgovine tekstilom postala uvoznik, i naravno sav uvoz je dolazio sa britanskog ostrva. Bengal je, od na primer današnje Kalifornije, postao jedna od najsiromašnijih provincija sveta.

Ako vladate engleskim jezikom poznat vam je glagol to loot – pljačkati, otimati. Etimologija ove reči je od sanskritske reči loota, što označava pljačku. Eto kako kultura može fino da se razvije na olupinama kolonizacije. I pored vajne industrijalizacije i lomljave palčeva, indijski tkači uspevaju da budu kvalitetniji i jeftiniji od britanskih. Tako da sledi period poreza, za koje do tada ovaj deo sveta nije čuo. Naime maharadže su pre toga do svog imetka dolazile trgovinom, dok svoje podanike nisu oporezovali. East India firma, kao korporacija, uvodi poreze na indijske proizvode kako bi ih totalno eliminisala iz globalnih tokova. Tada kreće devastacija imućnog indijskog stanovništva od koje se mnogi i danas oporavljaju. Porezi se obično skupljaju kako bi se na istoj teritoriji akumulirala sredstva za izgradnju i održavanje javnih dobara, od puteva i infrastrukture do zdravstvenog sistema. Sav porez, koji je iznosio 50% prihoda, je odlazio britanskoj kruni, nakon velike provizije koju bi korporacija ostavljala za svoje usluge. Zamislite modernu državu, gde se porez ubire, i umesto da se sredstva lokalno troše, ona u potpunosti odu u neku drugu zemlju. Svaka bi bankrotirala za par meseci.

Većina britanskih istoričara revizionista predstavlja ovu pljačku kao priču čiste konkurencije. Eto jednostavno smo bili bolji i ovaj ishod je stvar tržišne konkurencije i industrijske revolucije. Istina ne može biti dalja kao što Tarur u ovoj knjizi ilustruje, koristeći skoro isključivo anglo-saksonske izvore. Znajući da akademski rasizam i dalje podriva nezapadne izvore, do sažetih zaključaka dolazi isključivo iz njihovih izvora. Sam Clive se u London vratio nekoliko godina kasnije sa 400.000 funti, sumom do tada neviđenom za jednog ‘službenika’. Naveliko su zapisane njegove izjave da je jednostavno ulazio u bengalske riznice i iznosio nakit i drago kamenje u količinama koje je hteo. Cena jednog safira u Londou je bila oko 5 puta veća nego u Bengalu. A nabavna cena je bila nula, jer je sve opljačkano, tako da ni današnja trgovina kokainom ne može da se poredi sa pljačkom milenijuma, kako mnogi u Indiji mnogi zovu kolonijalnu eru.

Mnogi su primeri u knjizi koji, pored statuta i tadašnjih zakona, bacaju jasnu sliku na prirodu kolonijalne vladavine. Tako Markiz od Salisberija, kao državni sekretar Indije tokom 1860-tih, piše: „Kako Indiji treba krv popiti, oštrica mača mora biti uperena tamo gde je krv najgušća.“ U visokoškolovanoj šekspirijanskoj tradiciji, britanska elita je uvek pažljiva da svoje misli, koliko god one bile bistijalne u suštini, izraze oratorski. Cecil Rhodes, još jedan divni proizvod engleskog školstva, je pisao članak za člankom insistirajući da je imperilalizam, uz svoje kopile kolonijalizam, jedini način da se nahrane gladne horde britanske sirotinje.

Kraj 19 veka Britanija dočekuje kao najbogatija imperija svih vremena, gde veći deo državnih prihoda dolazi iz Indije. U državne kufere se slivaju porezi bez obaveza kao i ogromna sredstva od izvoza robe u Indiju, čija je proizvodnja totalno uništena. U isto vreme Indija, koja do dolazka britanaca nije poznavala glad, prolazi kroz periode neviđene gladi gde stotine hiljada umiru. Pisac i aktivista William Digby ilustruje razorni pomor od 1876-1878, kada je preko 9 miliona duša umrlo. Pad industrijske proizvodnje je stvorio armiju radnika koji su prisiljeni da se vrate obrađivanju zemlje, tamo rapidno siromaše i stvara se horda bezkućnika koji prvi stradaju u periodima velikih suša. Problem bezkućnika i danas progoni ovu drugu zemlju po broju stanovnika. Postoje familije koje su deo ovog neslavnog staleža već generacijama. Digby, putem dokumenata East India knjigovodstva, izvlači cifru od tačno £4,178,922,732 koliko je isisano tokom 19 veka. Prosečna godišnja plata u Engleskoj 1900. godine je bila oko £43, a 1800. oko £12 pa je jasno da je samo cifra koju je ova korporacija otela dovoljna da se naprave tri, a ne jedna imperija.

Indija je imala i ključnu ulogu u daljem širenju imperije u kojoj sunce ne zalazi. Za mnoge indijce je brzo zašlo jer su korišćeni kao topovsko meso u preko 111 ratova koje je kruna vojevala. Naravno sve su to bili ‘odbrambeni’ ratovi, jer je imperativ bio odbraniti sve opljačkano, iliti lootovano, kako bi gejmeri danas rekli.

I danas se ta ista Britanija šetka po svetu popujući svima o vrednostima i ljudskim pravima. Koliko đubre moraš biti, kao engleski političar, da bilo kome, u bilo kom kontekstu, u Indiji pomeneš vrednosti. Krivični zakon 1871. godine kriminalizuje homoseksualnost i strogo zabranjuje trandže, koji su do tada bili normalni deo indijskog društva. Zakon je naravno potpisala britanska kruna kao moralni čin, sve u cilju ‘civilizovanja’ civilizacije stare preko 2000 godina do tada poznate po svojoj filozofiji ‘live and let live.’ Homoseksualnost je bila široko raširena i tome svedoči hindu literatura tokom vekova. Kamasutra, napisana nekoliko vekova pre Hrista, ima čitavo poglavlje o gej seksu koje su generacije porodica u tom delu sveta čitale.

Zakonik je jasan i o vanbračnim aktivnostima žena. Najstrožije se kažnjavaju preljubnice, dok za muškarce koji počine isto delo nema zakonskih konsekvenci. Nametanjem svojih, viktorijanskih vrednosti, koje su za hindu kulturu bile ultrakonzervativne, stvara se atmosfera progona i degenirisanih odnosa među polovima. Do danas se Indija bori protiv delova ovog krivičnog zakonika čiji je cilj bio zadovoljavanje primitivnih vrednosti kolonijalista. Kao i danas, nisu se trudili da razumeju lokalnu kulturu, nego su divljačkom opresijom nametali svoje prezrene vrednosti.

Pogledajte video ali toplo preporučujem knjigu koja, na žalost, nije prevedena na naš jezik. Toliko je šokantnih detalja da bi ovaj članak mogao da pišem u nedogled. Svaka stranica je riznica brutalne statistike koje je u temelju britanske ekonomije i finansija. Uvek sam govorio da je geopolitika kao ulica: vlada isključivo mafijaški mentalitet ko kome kičmu slomi. Stara floskula veli najteže je napraviti prvi milion, i ona je tačna. U ovom slučaju najteže je bilo oteti prvu industriju – tekstil, posle je sve za Britaniju išlo kao po loju. Danas, kao omatoreli mafijaš, očerupana i posramljena, ide po svetu i zahteva status quo u ekonomskim odnosima i geopolitičkoj raspodeli.

Šaši Tarur je svojim govorom učinio više za populizaciju ove prljave istorije od svih istoričara zajedno. Internet je platforma koja dozvoljava da se ovakav sadržaj rapidno proširi i da knjiga postane hit. Bitno je suzbiti revizioniste koji ovaj genocid nad genocidima romantizuju starim rasističkim floskulama o širenju civilizacije. Ovo je tipični slučaj ‘došli divlji oterali pitome.’ Sankritska kultura, koja datira još od 1700. godine pre Hrista, i koja dam je dala remek dela kao što su Ramajana i Mahabharata, se našla šokirana brutalnošću i vanserijskim nemoralom britanskih kolonijalista. Šaši je tražio godišnje reparacije od £1, kao simbolično priznanje zločina koji su fundament britanske moći već tri veka. Dok i dalje sramno popuje čitavom svetu, London mučno ćuti na ovaj predlog. Jedna funta im je mnogo.