Аутор: Vladimir Djukanovic

Dok veći deo sveta bude slavio kalendarsku godinu, Srbija će morati da se vrati na momenat iz prošlog veka: jedan u nizu istorijskih razlaza srpskih i ruskih politika. Skoro pre jednog veka, u napetom istorijskom momentu tokom ekspanzije komunističke Rusije, zločinačka Komunistička Partija Jugoslavije je bila razapeta: biti Sovjetski vazal ili krenuti u otopljavanje odnosa sa Zapadom. Lova sa Zapada je pravagnula i preko noći su oni, koji su se kleli u kretena Staljina kao najvećeg vođu tanane ljudske istorije, obrnuli ćurak preko noći. Oni koji se nisu odrekli sovjetske ideje pevali su složno: „zbog tebe bih tucao kamen…“. Kao i mnogo puta u balkanskoj istoriji imali smo paradoks: zločince u zatvoru, zločince u sudijskim odorama i zločinca u Belom Dvoru.

Danas smo u radikalno drugačijoj situaciji. I dalje smo jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, iako daleko od najsiromašnijih zemalja sveta. U poređenju sa određenim evropskim zemljama imamo nizak nivo obrazovanja, ali opet, u poređenju sa ostatkom sveta, kilava trojka. Okruženi smo EU i NATO, i pokušavamo da balansiramo između velikih sila. Do rata u Ukrajini to je, ne samo bilo moguće, već i donosilo određene benefite, kao što su jeftini energenti i kineske investicije. Ali kao po običaju, naša politička elita je nesposobna da vidi promenu geopolitičkog vetra. Dolaskom Donalda Trampa na vlast Amerika nije toliko promenila svoj kurs, koliko se samo vratila na fabričko podešavanje izolacionizma kojeg se slepo držala od 1776. godine do početka Drugog svetskog rata. Mnogi u toj zemlji žele povratak tih vremena i prekid američkog petljanja u politička dešavanja širom planete. Koga je iznenadio ovaj trend jednostavno ne poznaje dovoljno američku političku kulturu i istoriju.

Temelji ove politike su fokus na Monroovu doktrinu kontrole Zapadne hemisfere. Ta doktrina je od SAD napravila jednu od najmoćnijih zemalja sveta, potpomognuta luzerskom Evropom koja je svetu donela Prvi i Drugi svetski rat. Ameri su to uspešno iskoristili i postali svetski lider u vojnon i ekonomskom aspektu. Situacija sa Venecuelom je jasan pokazatelj sprovođenja te politike. Koga čudi ovaj potez uterivanja amerikanizma u bolivarsku vukojebinu je verovatno istoriju učio na X mreži.

Sledeći temelj je kritičan odnos prema evropskom društvu, od vojne doktrine do društvenih tokova, forme Evropske Unije i sve većih pritisaka na slobodu govora. Rusija je bauk za skoro čitavu Evropu, ali ne i za izolovanu Ameriku. To je sada Evropski problem, kako vojni, tako i ekonomski. Američki konzervativci su uvek sumnjičavi prema evropskim elitama. Uostalom, i oni su potomci kolonijalne Amerike koja se Velike Britanije i evropske dekadencije oslobodila u krvavom ratu.

Treći temelj je da u Aziji više ni Kina ni Rusija nisu neprijatelji, već ekonomski konkurenti sa kojima treba graditi budućnost podelom sfera uticaja. Jedini konkretan cilj u ovom regionu je sprečavanje Kine da ratom osvoji Tajvan. Ali dobar deo odgovornosti se prebacuje na Japan i druge saveznike u tom delu sveta. Razumevanje da direktan konflikt sa Kinom i Rusijom vodi u nuklearni okršaj naveo je Trampa da se, na gađenje Evrope, prijateljski odnosi prema ovim diktatorskim režimima.

I tu se region, a naročito Srbija, zbunio. Činjenica da se Tramp i Putin prijateljski odnose jedan prema drugom ne znači da mala zemlja ima izbor. Još sam u januaru ove odlazeće 1947. godine pisao da je Srbija u ovoj podeli karata pala u američke ruke. Trampa ne zanima ni naša istorija, ni osećaj pravde, niti naš položaj u Evropi. Tada je poručio da NIS mora da se vrati u zapadnu ekonomsku sferu, politika razvede od „sprkog sveta“ (čitaj ruskog), i demokratija interpretira u američkom, a ne evropskom ogledalu.

Prvo je izgledalo da će Srbija brzo ispuniti sve nametnute uslove. Ali teška politička kriza izazvana tragičnim padom nadstršnice u Novom Sadu je ponovo pokazala da je istorija kurva, koja ti se osveti u najgorem trenutku. Nije bilo snage i za borbu sa studentima i racionalnom spoljnom politikom. Amerikanci su najproduktivniji narod u istoriji, i stvari se dešavaju brzo, za razliku od našeg tradicionalnog razvlačenja i nade da će problem nestati ispod nekog istorijskog tepiha. Tupili smo sa NIS-om jer su se mnogi nadali da će Tramp završiti rat u Ukrajini za 24 sata, sve se vratiti na staro, i svi napraviti žurku u Pančevu gde će se vijoriti srpske, ruske i američke zastave. Kakva radikalna greška!

Prva posledica ovog promašaja je pad direktnih stranih investicija, koji je u prvih osam meseci ove godine za 54% manji od istog perioda prethodne godine. Taj aspekt je bio perjanica Vučićevih vlada, i uprkos trapavim kritikama kilave opzicije, benefiti su bili jasni. Nema ekonomskog razvoja Srbije bez stranih investicija. Zašto? Odgovor je jednostavan: građani Srbije niti imaju sredstva, niti znaju da investiraju. Manjak bilo kakve finansijske edukacije u našem obrazovnom sistemu od ’45 na ovamo je uzeo danak, tako da prosečna porodica ne zna običan budžet sa sastavi. Ako se neko u to overio, to sam ja.

Amerikanci su upravo zaustavili uvoz guma iz Srbije iz kineske fabrike u Zrenjaninu Linglong. Naveli su dokaze o prisilnom radu imigranata iz Azije u lancu snabdevanja Linglong International Europe d.o.o. Na teror migranata svi su okretali glavu, od zvaničnika, do opozicije, do građana, koje je uglavnom bolelo uvo za tamo „neke azijate.“ Samo mi idioti smo nosili pomoć migrantima i učili decu da je većina tih jadnika dobra i poštena i da je njihov tata kao mlad bio migrant. Pre neki dan su dve kineskinje utekle iz improvizovanog zatvora u kom su držane bez pasoša i mobilnih telefona. Kineska mafija, koja je uvek prethodnica kineske države, kontroliše priliv ovih radnika čija je sudbina sada poznata celom svetu. Godinama ceo Beograd zna kod kojih kineza se nosi lova za pranje, zna se u kojim kafanama sede i koja francuska vina piju. Ali ko da pohapsi ta komunistička govna, kad u našim institucijama sede potomci istih takvih krvoločnih komunističkih degenerika.

Druga posledica je produbljivanje političke krize kroz borbu sudskog sistema za nezavisnost. Srpski politički instikt je kroz istoriju isti: kadije te tuži, kadija ti sudi. Tu orijentalnu naviku smo zadržali, tako da ko god dođe na vlast, prva ideja je da preuzme tužilaštvo i sudove. Ishod je uvek isti: brljivi procesi, podele u policijskom i sudskom aparatu, i prelivanje institucija na ulice. Jedan prijatelj iz policije mi je pre neki dan rekao da su toliko zauzeti protestima i krizom, da je ulica ponovo krenula da popunjava nastali vakum. Pucnjave u sred bela dana, po prestoničkim restoranima i kafićima, vraćaju zgađene građane u devedesete godine prošlog veka, kada je Beograd bio Divlji Zapad.

Treća posledica, od koje srpskim političarima i tajkunčićima štrči ono malo kose na glavi je novi američki zakon o autorizaciji nacionalne odbrane za 2026. godinu koji obuhvata i budućnost Zapadnog Balkana. Srbija je jedina eksplicitno pomenuta: „Parlamentarni i lokalni izbori održani u Srbiji 17. decembra 2023. godine i njihove neposredne posledice razlog su za duboku zabrinutost za stanje srpske demokratije“. Kao da su pre toga bili raspamećeni srpskim demokratskim tendencijama. Ovo je osveta za podršku Rusiji u njenoj okupaciji Ukrajine. Upozorenja su bila mnoga i učestala, NIS je morao da se reši efikasnije, Generalštab da bude novi temelj odnosa Srbije i SAD, ali to je sve za sad palo u vodu. Srpka politička elita je mislila da su ameri kao evropljani, kude ali ne rade ništa. Mislili su da su ravnopravni sa velikim silama i da je bajka Ujedinjenih Nacija o suverenitetu realnost, a ne novonastali realpolitik. Male, siromašne zemlje će imati malo izbora u novom, brutalnom svetu. Bitno je da naprave izbore koji je ne dovode pred cev velikih sila. Samo pogledajte Ukrajinu – tako će se rešavati zemlje koje stanu na crtu velikim silama pod čijom su sferom uticaja. Pravda? Potražite je posle 5-6 čašica rakije u svojoj lokalnoj birtiji.

Glavna stavka su sankcije koje će biti nametnute svima onima koji su upetljani u korupciju na Zapadnom Balkanu. Hapšenja su već počela ali ono što sledi je slično scenariju u Republici Srpskoj, gde je čitava klika oko Dodika sankcionisana. Pa je posle fokus bio na peglanju sankcija i udaljavanja političkih aktera od državne kase. Dodik se na kraju dogovorio sa Trampovom administracijom, ali i pristao na američku dominaciju u Republici Srpskoj. Eto zahvaljuje se američkoj administraciji, na ispravljenoj nepravdi bla bla. Videćete kako će rusi polako da postanu remetilački faktor u Banja Luci u dolazećoj ’48.

Ali da se ne zbunite, sve je ovo igra velikih sila. Percepcija na Zapadu je da smo mali rusi, a u novoj svetskoj podeli to će u Evropi biti opasan žig. Ne brinite, pustiće srpski političari ruse niz vodu. Nakon Oktobarske revolucije, Jugoslavija nije priznavala Sovjetski Savez i nije imala diplomatske odnose sa komunističkom diktaturom. Na hiljade rusa koji su bežali od sovjetske torture je našlo svoj novi dom u Srbiji. Slično kao i danas, kada su mnogi rusi našli utočište od Putina baš u Srbiji. Na poslednjim izborima za ruskog predsednika, samo 3% rusa u Srbiji je glasalo za voljenog srpskog vođu Putina. Ruskog uticaja će biti, ali on će biti puškinovski, a ne staljinistički.

Nikada nije bilo problema između srpskog i ruskog naroda. Nikada jedni na druge pucali nismo. Ali Rusija nikada nije uspela da uspostavi pristojno demokratsko društvo. A ostaci srpskih komunističkih apologeta i dalje gledaju na krvoločne diktatore kao na sudbonosne vođe, i slepi su pred zločinima istih. Baš je u periodu pre Drugog svetskog rata, a i tokom istog, američka administacija je bila uz srbe i jugoslovenskog kralja. U zajedničkoj borbi protiv komunizma. A onda smo pojeli najveće istorijsko govno, zvano Socijalistčka Federativna Republika Jugoslavija, od koga nam još smrdi iz usta.

Nakon mira 1945. godine, samo nekoliko godina je bilo rusko-jugoslovenko-srpske ljubavi, a onda smo, kao što i naslov podseća, zakrvili. Oni principijelni su otišli na letovanje na hrvatski otok (odatle valjda opsesija odlaska na more), ali je ogromna većina, kukavički, bedno, zaboravila na velike tekovine staljinizmom. Okrenuli su se Vašingtonu i krenula je lova, prvo nezvanično, kroz hranu a od 1951. godine kroz Mutual Defense Assistance Program, gde je veliki deo bio u naoružanju i novim tehnologijama.

Tako će biti i ovog puta. Samo pratite kako Politika, Blic, a uskoro i drugi papagajski mediji okreću ćurak protiv Rusije. Upravo je iskočio članak u Blicu svetice srpskog poštenja, Zorane Mihajlović, koja tvrdi da Putin preti srpskom narodu. Ne preti on našem narodu, ali preti onima koji su mu obećali večnu vernost. Da sam petljao sa rusima oko energetike, ja bih uz sebe nosio vakcinu protiv Novičeka, taman eto posla za Institut na Torlaku. Rusi su već krenuli sa čistkama nepodobnih srba, kao što veli izveštaj (to jest manjak istog), iz Moskve, o našem prodavcu oružja, koji je naprasno umro, a svi podaci iz kanca misteriozno nestali.

Tako da gospodo, izvadite stare ploče Doors-a iz podruma i krenite u obnovu gradiva. Dolaze godine koje će da pojedu neki nerođeni skakavci. U suprotnom, krenite da se pakujete za letovanje.

Srećna Nova 1948./2026. godina svima koji slave!

Pre nešto više od petnaestak godina sam se našao u Berlinu. Partijali smo veći deo noći kako to i priliči u jednom od najklupskijih gradova na svetu. Umesto da se uputimo u hotel, moj stari prijatelj i poslovni partner kaže ajde da ti nešto pokažem. Taksi je vitlao po praznim bulevarima tople letnje noći, i kroz maglu pijane svesti sam skontao da idemo nazad ka centru jer se iznad vozačevog ramena pomaljala Brandenburška kapija.

Iskotrljali smo se sa zadnjeg sedišta ispred samog Potsdamer Platza i ja sam ga gurao od sebe jer je pijani nemac odlučio da sumira naš prijateljski odnos, baš tad, u gluvo doba noći. Zajebavao sam ga da je pravi balkanac u svojim izlivima emocija, to jest da je put do srca otvoren samo kad je odvaljen. Dok smo tako gluvarili došli smo do dela parka Tiergarten koji se naslanja na „Memorijal za Ubijene Jevreje Evrope“. Ne sluteći ništa došli smo prvo do granitnih blokova koji su par decimetara visine i izgledaju kao bezimene grobnice.

Zamalo da se polomimo saplićući se po ovim, na prvi pogled besmislenim, blokovima. On je krenuo ubrzano među redove sumornih blokova i vikao da požurim. Bezazleno sam ga pratio ne shvatajući da me blokovi nadvišavaju, sve dok on, od jednom, nije šmugnuo levo. Mesečina je ostavila samo senke, mene je prvo preplavio znoj, a duša krenula da se skuplja kao da je neko tutnuo usisivač u nju u upalio na najjače. Dođem do kamena gde je skrenuo, pogledam i vidim da ga nema. Onda dođem do sledeće stenčuge i pogledam – nema ga. Znoj piči a duša je već vakumirana: pukla me paranoja. Nikada pre, nikada posle.

Brutalno racionalan pričam sebi šta mi se dešava ali shvatam da se vrtim u krug. Orijentacija mi je uvek bila do moga, tako da sam išao ka sredini memorijala, blokovi sve viši, a ja već pljujem mog švabu kao da je ’41. Konačno nalazim svoj put iz tog pakla, sedam na jedan od apstraknih grobova i krećem da dišem kao što nikada nisam disao do tada – punim plućima. Šibaju mi slike moje lude sudbine kao brzi voz koji propičava kroz stanicu gde sam jedini putnik. Što ono narod kaže ‘sve mi se skupilo’. Gledam u blokove i ne mogu da verujem kolika sam sisa od čoveka. Zamišljem sve žrtve koje su verovatno danima, mesecima, pa i godinama živele sa vakumiranim dušama.

Misli mi prekida nemac koji iskače iz jednog od redova i dugo se samo gledamo jer je skontao gde sam u tom prokletom trenutku. Ajmo da spavamo, veli i prekida moj weltschmertz, koji ume da bude tako sladak, naročito nama balkancima.

Isti taj nemac mi je pričao kako su u školi imali obavezu da gledaju dokumentarce o nacističkim zločinima. Sate i sate, deo programa koji su saveznici organizovali radi pacifikovanja nemačkog društva nakon Drugog Svetskog Rata. Valjda deo onog starog, retardiranog stava ‘znajmo istoriju kako je ne bi ponovili’.

Christian Freuding je jedan drugi nemac, to jest nije moj. Zvanično, on ima titulu Inspektora Nemačke Armije. Bezazlena titula, lik se eto šetka i radi inspekciju limitirane nemačke vojske. Koje su mu ingerencije? Pa on je na čelu nemačke vojske, vrhovni vojni komandant. Sama nomenklatura mnogo govori: vojna pitanja u ovoj državi su osetljiva do te mere da se izbegavaju klasične vojne titule. Od Drugog Svetskog Rata, kao najvećeg zločina u istoriji, nemačka vojska je limitarana u obimu, naoružanju i mentalnom sklopu. Osnovni Zakon, iliti Grundgesetz, reguliše sistem vojske koji je pod direktnom upravom civilnog sektora. Zato i zapovednik Freuding nije maršal, već „običan“ inspektor.

Ideja je bila jasna: nikad više nacistička Nemačka. I tako je bilo sve do ujedinjenja dve Nemačka usled raspada Sovjetskog Saveza. Nakon toga Nemačka postaje glavni NATO član u Evropi i limiti na vrstu oružja, veličinu Bundesvera, i vrstu formacija polako nestaju. Vojska je ustanovljena članom 87a Ustava kao nova institucija bez kontinuiteta s predratnim Vermahtom. U svakoj misiji van granica Nemačke potrebna je prethodna saglasnost parlamenta, što potvrđuje da je Bundesver „parlamentarna vojska“. Unutar Nemačke vojno angažovanje je strogo ograničeno na pomoćne, nevojne zadatke (kao prirodne nepogode), a upotreba smrtonosne sile u misijama van zemlje može da bude korišćena jedino u skladu sa ustavom, zakonom i međunarodnim pravom. Sve zvuči cakum-pakum.

Pre ovog imenovanja Christian Freuding je bio zadužen za jedinicu ministarstva za Ukrajinu. On je mršav i tih, stoičkog izgleda. Ne potiče iz vojne familije, ali njegov deda je služio u oba svetska rata i bio je zatvoren od strane savezničkih snaga 1945. godine. Često me u Americi kritikuju jer uvek uredno ispitam porodično poreklo evropskih zvaničnika. Ono u stilu kakve ima veze ko su roditelji, dela su jedino merilo vrednosti pojedinca. Sa tim se generalno slažem, ali u Evropi to nikada ne može biti osnova. Evropski zločini su takvih razmera, a okruženje često toliko toksično, da samo naivan može da zanemari uticaj najbližih na formiranje društvene svesti svih nas.

Nemački militarizam, koji je filozofski utemeljen u nemačkom idealizmu koji je kulminirao u kretensku ideju o natčoveku, je razorio Evropu. Ni krstaške horde nisu svoje redove uspele da popune potpuno slepim, ostrašćenim ubicama koji su promenili metod ratovanja od bojnog polja do totalnog uništenja čitavih naroda. Nemački idealizam se pretopio u „nauku“ merenja lobanja, boje očiju, i krvnih zrnaca, i uz Kantovu etiku stvorio uslove za savršenu društvenu oluju. Kantova ideja društvene dužnosti kao kategoričkog imperativa je bila savršena podloga za društvenu uniformnost potrebnu da se nacizam organizuje. Da li je stari nemački idealista kriv za nacizam? Naravno da ne, ali su intelektualne egzibicije tog doba bile temelj i komunizma i fašizma.

Najveći kritičar totalitarizma, austrijski filozof Karl Popper, je veoma koncizno izneo kritiku idealizma od Platona do Marksa u svom delu Otvoreno Društvo i Njegovi Neprijatelji. On je pronikao u dve hiljade godina fantaziranja pretočenog u ono što naziva historicizam – uverenje da istorija ima predodređen, zakonit tok i da društvo treba da teži ka nekoj zamišljenoj „konačnoj savršenoj formi”.

U suštini, samo takva vrsta kvazi-nauke, naslonjana na hiljade ispraznih stranica ideološke metafizike, može da proizvede nekoga kao što je Adolf Eichmann. Njegovo suđenje u Izraelu i poslednje pismo upućeno predsedniku Izraela pre egzekucije jadno opisuje tipičnog idealistu – on je samo pratio svoj moralni kod u kom je dužnost iznad svega. Naređenje unutar hijerarhije je neupitna svetinja, i zločini u suštini ne postoje. Zato je brilijantna Hanna Arendt zaključila da je zlo banalno, i nije utemeljeno u nekoj vanserijskoj mržnji ili misli, već u manjku kritičke misli i slepom praćenju idiotskih političkih vođa. Poređaš gomilu kreneta, daš im par floskula, uniformu i to je to.

„Ako ne budemo spremni da branimo tolerantno društvo od naleta netolerantnih, tolerantni će biti uništeni, i tolerancija zajedno sa njima.“ veli Popper u jednoj od fusnota ovog filozofskog remek dela. Sada je glavno pitanje kuda ide Evropa, i Nemačka sa njom? Dok ulazim u Hrvatsku pored pasoša moram mirno da stanem ispred kamere da me uniformisani digitalno pretrkeljiše. To je osećaj koji nijedan amerikanac, nikada, ne može da ima.

Prošlost i budućnost nemačkog militarizma i njegovo značenje za Evropu je ključ. Ovde je tema iskupljenost – da li se Nemačka iskupila za Drugi Svetski Rat ili nije. Za neke to je istorijski proces, a za druge večni greh koji nema ročnost.

Nemačkoj je nakon rata nametnuto razoružanje. Američke i ruske snage su zauzele skladišta oružja, spalile fabrike i poslale na hiljade tona vojne opreme iz zemlje. Tokom Hladnog rata, krljanje sa sovjetima zahtevalo je novu zapadnonemačku vojsku, obnovljenu od redova bivših nacista, ali uvek pod nadzorom Vašingtona. Drugih muškaraca nije bilo, samo onih koji su staru dužnost, prema Hitleru, zamenili onom prema američkom predsedniku u Zapadnoj Nemačkoj, i Kremlju u Istočnoj.

Vojna nemoć je bila okosnica nemačkog pokajanja i ljudskog napretka. Nakon Hladnog rata, ujedinjena Nemačka je prihvatila pacifizam kao veru. To je doprinelo i ekonomskom rastu i razvoju neodržive socijalne države, jer pare nisu išle na tenkove i kasarne, nego na povećanje penzija i drugih socijalnih izdataka.

Christian Freuding je kao tinejdžer 1980-ih provodio vreme u američkim barovima u Grafenveru. Tu je garnizon američke vojske koji služi kao baza za obuku NATO-a. Obožavao je kaže amere, slušajući američku muziku i gledajući filmove. Sve je izgledalo kao „kraj istorije“ jer su ameri sasuli milijarde u Nemačku kroz Maršalov plan. Mnogo više nego u mnoge zemlje saveznike iz Velikog Rata. Logično je razmišljao – pa vidi kako su Amerikanci dobri prema nama uprkos hororu kroz koji je prošla Evropa. U tome je ključ – horor su prošli mnogi evropski narodi, sa jevrejima na čelu, dok su u SAD ameri veći deo rata proveli u ideološkim rapravama. Zato nikada ne mogu da imaju odnos prema Nemačkoj kao na primer evropski jevreji, poljaci, srbi, romi, pa čak i francuzi. Klanica Drugog Svetskog Rata se jednostavno ne zaboravlja.

Nemačka je pre rata u Ukrajini trošila od 1-1,5% BPD-a na odbranu. Poređenja radi, Amerika troši oko 3,5%. Pre nekoliko meseci američki časopis Politico je došao do radnog dokumenta Merz-ove vlade koji na 39 strana detaljno opisuje kako će Nemačka potrošiti oko EUR 377 milijardi na sve vrste naoružanja. To je oko 8% nemačke ekonomije. Vremenski period ove potrošnje nije jasan, jer u budžetu za 2026. godinu nema ove cifre, nego standardni vojni budžet od nešto više od 2% BDP-a. U Vašingtonu nagađaju kada će se taj plan realizovati jer je jasno da će dobar deo te love biti potrošen na američke vojne sisteme. Problem je manjak podrške Merz-ovoj vladi za ovaj potez, i insajderi tvrde da je strah od javnosti glavna prepreka. Nemačka javnost je skeptična prema planovima političke elite da se naoruža, jer građani pamte mnogo duže od političara.

U Evropi se širi strah od rata sa Rusijom. Od Danske do Hrvatske mediji šire paniku kao da su rusi krenuli u pohod i to objašnjavaju ratom u Ukrajini. Ta notorna glupost je glavno opravdanje za povećanje vojnih budžeta. Drugo opravdanje je nova američka geopolitička strategija koja je pre par dana videla svetlo dana.

Bez kontrolisanih medija nema naoružanja. Uprkos činjenici da Rusija nema nikakve šanse u ratu sa NATO savezom na teritoriji Evrope, histerija je počela. Kako drugačije objasniti da će povećanje penzija biti pretočeno u tenkove? Isto tako Evropa nema nikakvu šansu da vojno pokori Rusiju. Taj impasse je odličan, naročito za Balkan, koji bi u slučaju sledećeg velikog rata, po sada već ustaljenoj tradiciji, najviše nastradao. To su Amerikanci prvi shvatili i odlučili da više ne finansiraju evropsku odbranu. SAD se vraćaju u izolaciju svoje hemisfere u kojoj su i proveli veći deo svoje istorije. Period od Hladnod rata na ovamo je izuzetak u američkim stavovima koje su neokonzervativci, u svom idološkom ludilu, nametnuli suštinski pragmatičnim amerima. Zato Pete Hegseth, američki ministar rata (sam promenio ime ministrastva odbrane u ministarstvo rata), u jednom danu tvrdi da nema više ideoloških vojnih intervencija Amerike, a sledećeg dana rokne brodić nekih venecuelanskih jadnika u paramparčad.

Pete Hegseth menja znak ministarstva odbra u ministarstvo rata. Slika New York Post.

Monro-ova doktrina je jasna: Amerike su američke, i svako prisustvo bilo koje druge sile smatraće se neprijateljskim potezom. Sa druge strane, ostatak sveta ih ne zanima sem Indo-Pacifika. Evrope nema ni u znakovima pored puta. Bez američke zaštite, sa Rusijom koja rašrafljuje Ukrajinu i sa EU liderima koji nisu sposobni ni jednu reformu da sprovedu, Evropi se loše piše. EU sistem, ekonomski neodrživ a politički šizofren, će se urušiti pod težinom birokratskih ideologa isto kao što se i Jugoslavija raspala. Pitanje je samo da li će raspad biti ratni ili miroljubiv. Nemačka je već toga svesna, kao zemlja koja je finansijski najviše doprinela razvoju EU. Većina nemaca se pita zašto finansiramo korumpiranu Bugarsku i Mađarsku od kojih nemaju niti jedan benefit. Svaki put kada pitam ljude u Istočnoj Evropi da li je pošteno da vas zapadna Evropa decenijama nosi na grbači odgovor je tajac. Tako su i slovenci finansirali Kosovo godinama i na kraju se pametno ispisali iz neodržive jugoslovnske unije. Sada su nekoliko puta bogatiji od svojih bivših sunarodnika.

Iz svega navedenog isplivava jedan zaključak: Nemačka mora da se naoruža. Nema drugu opciju. To će naravno podići temperaturu u Evropi, naročito kod naroda koji su kroz istoriju platili najveću cenu nacističkih hordi. Pitanje je gde je nemački mozak ovih dana? Da li su katedre filozofije i dalje u ideološkoj ekstazi ili je pragmatičnost prevladala. Ja znam šta nam je činiti ako krenu da seru o Kantu.

Rat u Ukrajini je u svojoj najžešćoj fazi. Rusija polako razara ovu zemlju kilometar po kilometar. Ukrajini nedostaje boraca, oružja i novca. Za manjak ratnika su sami odgovorni, ali za oružje i novac je odgovoran kolektivni Zapad. Postepeno smanjujući isporuke municije i oružja, ovu nesrećnu zemlju su gurnuli u katastrofalni položaj. Sudbinu će im sada krojiti drugi. To neće činiti ni Evropska Unija, ni Kina, ni bilo ko u geopolitičkom svetu već samo dva čoveka: Vladimir Putin i Donald Tramp.

Mirnovni plan je prvo pušten u etar kao probni balon da se oseti javno mnjenje širom sveta. Napisali su ga Marco Rubio, Steve Witkoff i zet Jared Kushner. Inpute sa ruske strane je davao Kiril Dmitriev. Sinoć je i direktno predat ukrajinskoj strani i manje više je katastrofalan kako za Ukrajinu, tako i za Evropu.

1. Suverenitet Ukrajine biće potvrđen.
2. Zaključiće se sveobuhvatan sporazum o nenapadanju između Rusije, Ukrajine i Evrope. Sve nejasnoće iz poslednjih 30 godina smatraće se razrešenim.
3. Rusija neće napadati susedne države, a NATO se neće širiti dalje.
4. Biće zepočet razgovor između Rusije i NATO uz posredovanje SAD radi rešavanja sigurnosnih pitanja, deeskalacije i zajedničkog ekonomskog razvoja.
5. Ukrajina dobija bezbednosne garancije.
6. Veličina oružanih snaga Ukrajine ograničava se na 600.000.
7. Ukrajina se obavezuje da će promeniti Ustav gde će navesti da neće ući u NATO. NATO će u svojim aktima potvrditi da Ukrajina neće biti primljena u budućnosti.
8. NATO neće raspoređivati trupe na teritoriji Ukrajine.
9. Evropske borbene snage biće stacionirane u Poljskoj.
10. SAD daju garancije ali traže kompenzaciju za garanciju. Ukrajina gubi garanciju ako napadne Rusiju. Ako Rusija napadne Ukrajinu, ponovo se uvode sve sankcije i poništavaju svi dogovori.
11. Ukrajina ima pravo na članstvo u EU i dobija kratkoročni povlašćeni pristup evropskom tržištu.
12. Veliki paket za oporavak Ukrajine uključuje: fond za razvoj, saradnju sa Amerikom u obnovi gasne infrastrukture, rekonstrukciju ratom pogođenih područja, razvoj infrastrukture i eksploataciju minerala. Svetska Banka je dužna da obezbedi sredstva za ovaj plan.
13. Rusija se vraća u globalnu ekonomiju: postupno ukidanje sankcija, dugoročni sporazum SAD-Rusija o energiji, infrastrukturi, retkim zemljama, i Rusija se vraća u G8.
14. Zamrznuta ruska sredstva: $100 milijardi biće uloženo u obnovu Ukrajine: SAD uzimaju 50 % profita, Evropa finansira dodatnih $100. Preostala sredstva ulažu se u američko-ruski investicioni fond za projekte saradnje.
15. Osnovana je američko-ruska radna grupa za sigurnost za praćenje sprovođenja sporazuma.
16. Rusija zakonski potvrđuje politiku nenapadanja prema Evropi i Ukrajini.
17. SAD i Rusija produžavaju ugovore o kontroli nuklearnog oružja, uključujući novi START Treaty.
18. Ukrajina neće razvijati nuklearno oružje.
19. Zaporožje nuklearna elektrana biće pod nadzorom International Atomic Energy Agency. Energija se deli 50:50 između Rusije i Ukrajine.
20. Obrazovni programi u obe države za toleranciju, kulturu, zaštitu manjina, ukidanje diskriminacije i zabranu nacističkih ideologija.
21. Teritorije Krim, Lugansk i Donjeck de facto priznati kao ruske. Herson i Zaporožje „zamrznuti” duž linije kontakta. Rusija se odriče drugih teritorija. Ukrajinske snage se povlače iz dela Donjecke oblasti, koja postaje neutralna demilitarizovana zona.
22. Nema promena teritorija silom i bezbednosne garancije prestaju ako se obaveza prekrši.
23. Rusija omogućava Ukrajini korišćenje reke Dnipro za komercijalnu plovidbu i transport žita kroz Crno more.
24. Humanitarni komitet: razmena zarobljenika i tela po principu „svi za sve”. Povratak svih civilnih zatvorenika i dece. Program spajanja porodica.
25. Ukrajina održava izbore u roku od 100 dana.
26. Svima upletenim u konflikt dodeljuje se puna amnestija za radnje tokom rata i odricanje od budućih tužbi.
27. Sporazum je pravno obavezujući. Praćenje sprovođenja vrši Peace Council na čelu sa Donald Trampom.
28. Primirje stupa na snagu čim sve strane potpišu sporazum i obe strane se povuku na dogovorene tačke.

Iako većina sveta želi da vidi mir u Ukrajini, potpis na ovakav dokument je kapitulacija. Ukrajinski suverenitet se rasparčava i stavlja konačna tačka na svetski poredak kakav smo znali nakon Drugog Svetskog Rata. Ukrajina se oslonila na obećanja da će njena odbrana biti finansirana i podržana od strane kolektivnog Zapada. Ponuđeni mirovni sporazum iz 2022. godine je bio mnogo povoljniji za Ukrajinu. Teritorije koje je Rusija kasnije uvrstila u svoj Ustav su još bile predment pregovora, sem Krima. Od ukrajinske vojske se nije tražilo znatno smanjenje i što je najbitnije SAD i Evropa su skoro unisono podržavali ukrajinsku stranu.

Sada je situacija znatno teža. Na terenu rusi napreduju iz dana u dan. Ukrajinska vojska je u totalnoj defanzivi sa ogromnim gubitcima za koje nema zamene. Evropska Unija je u najvećoj ekonomsko-političkoj krizi od svog formiranja i glasovi su toliko disonantni da su neprihvatljivi u samim pregovorima. Ovaj mirovni predlog je još jedan šamar evropskoj političkoj eliti koju niko ne uzima ozbiljno. Viktor Orban, iz male Mađarske, je ispao glavni glas koga su rusi i ameri spremni da saslušaju. Svi ostali su marginalizovani i poniženi dok im je politički rejting u na domaćem terenu u slobodnom padu.

Iako se patnja ukrajinskih građana ne može porediti sa evropljanima, potpis na ovakav mirovni sporazum bi značajno oslabio već kilavu poziciju EU na geopolitičkoj sceni. Na Jalti je Čerčil bio prisutan i govorio u ime zapadnih evropljana. Danas ni Velika Britanija, ni EU nemaju liderski kapacitet da se nose sa novonastalim poretkom. Pored 450 miliona veoma imućnih građana, evropska potička moć je toliko balkanizovana da je teško videti kako će EU preživeti ovaj poraz. Politički sistem koji ima toliko resursa na raspolaganju, a nije u stanju da ih plasira na političkoj sceni nema budućnost. Svet se smeje evropskim političkim liderima i njihovim manjkom političke svesti. Ko god se pitao kako se Evropa istorijski upetlja u nerešive čvorove koji se samo mačem rešavaju neka samo detaljno prati današnja dešavanja. Islamofobija, ksenofobija i drugi ekstremni politički instikti su jedina oruđa koja na kraju ostanu u ponudi na starom kontinentu. A trula evropska istorija nas uči čemu to vodi.

Da li je ovo još jedan pokušaj Trampa da nemetne svoju viziju globalnog mira ostaje da se vidi. Razarački rat je u punom jeku i smatram da je najbitnije zaustaviti klanicu svih tih mladih momaka. Korupcija i ratne prevare kojima je Ukrajina preplavljena je dodatni problem za moral vojske. Ti gineš u rovu a ološi se bogate na opremi koju nikada nisi dobio. Zamislite samo te jadne momke koji se smrzavaju u rovovima bez nade. NJihov bes mora biti i naš bes. Kao i mnogo puta pre u istoriji, prevareni su.

Energetska drama se nastavlja sa Srbijom pod reflektorima. NIS je pod sankcijama i američki pritisak na naše zvaničnike raste iz dana u dan. Rusi se opiru da svoj udeo prodaju jednom američkom energetkom gigantu. Mnogi politički faktori koji su na ruskoj sisi su u ozbiljnoj panici jer će novac koji se sliva u pro ruske političke opcije presušiti preko noći. Po starom srpskom običaju, saterani smo u geopolitički ćošak od strane moćnika kojima ne možemo da se suprostavimo.

Kao zemlja koja ima minimalne količine naftnih bušotina, morali smo odavno da napravimo strategiju o izbacivanju nafte iz naših života. Poslednjih dvadeset godina morali smo da razvijamo električne kapacitete a ne da sve dublje kopamo energetsku rupu iz koje ćemo se izvući uz veliku štetu za srpsku privredu. Ali kada na čelo najvećeg energetskog sistema postaviš političke lopove onda možeš da očekuješ smanjenje, a ne povećanje kapaciteta.

U svetu gde se čini da je sve već izgubljeno pred azijskom dominacijom u baterijskoj industriji, iz Evrope povremeno dođe glas razuma koji kaže da igra još nije gotova. Christopher Chico u svom novom tekstu pokazuje da tehnologija, kapital i politička podrška nisu dovoljni ako se ne savlada ono najvažnije: proces. Jer u proizvodnji baterija ne pobeđuju startup-i, već doslednost.

Evropske ambicije da stvore sopstvenu mrežu fabrika završile su skupim lekcijama. Northvolt je bio simbol te ambicije: 15 milijardi dolara prikupljenih sredstava, podrška svih ključnih evropskih vlada, i obećanje da će dokazati da i Evropa može konkurisati Aziji. Umesto toga, stigli su kašnjenja, problemi sa kvalitetom i škart stopa od preko 30%. Svaka treća baterijska ćelija završavala je kao otpad. To je matematika propasti. Kada je kompanija konačno bankrotirala u martu 2025. i prestala s radom nekoliko meseci kasnije, postalo je jasno da želja ne zamenjuje iskustvo. To je najveći bankrot u istoriji Švedske ali i veliki blam u industrijskom svetu: nisu znali da naprave kvalitetnu bateriju.

Kineske i korejske firme su deset godina ranije shvatile da je proizvodnja baterija prvenstveno stvar procesa, a ne novih izuma. Naučile su da visoki prinosi, stabilne serije i kontinuitet znače sve. Azijski proizvođači postigli su zrelost u inženjerskoj disciplini: u svakom koraku, od mešanja paste do kalandriranja elektroda. Njihova prednost nije u inovaciji, nego u stabilnosti. To je ono što Evropa još uvek pokušava da dokuči.

Najveća zamka zapadnih startapova bila je brzina. Mnogi su pokušavali da preskoče faze, prelazeći direktno sa pilot-projekata od nekoliko stotina megavat sati na giga planove od dvadeset gigavat sati. Ta razlika je ogromna, i za Evropu se pokazala kao nepremostiva tehnički i organizaciono. Bez testiranja, bez standardizovanih procesa, i bez ljudi koji su to već radili, svaki pokušaj skaliranja postaje ruski rulet s milijardama evra. A skaliranje biznisa je uvek glavni deo razvoja svake firme. Neretko nije teško napraviti prototip, ali isti proizvesti u milionskim serijama je ozbiljan zadatak. Kompanije često propadnu baš u tom momentu prelaska na serijsku proizvodnju.

Upravo zato se ElevenEs, srpska kompanija iz Subotice, sve više ističe kao primer razboritog pristupa. Njihova filozofija je jednostavna: nema gigafabrike dok se ne postigne visoki prinos u manjim pogonima. Pilot fabrika je donela izuzetno visoke stepene efikasnosti, preko 90% u ključnim koracima, i to na LFP hemiji: litijum-gvožđe-fosfatnom sistemu koji se pokazao stabilnim, sigurnim i bez kobalta i nikla. Sada grade megafabriku od 1 GWh, tek nakon što su dokazali konzistentnost procesa.

To je upravo ono što su promašile druge zapadne kompanije poput FREYR-a, koje su jurile za “sledećom velikom stvari”: polučvrstom tehnologijom, licenciranjem američkih procesa i planovima za desetine gigavat sati pre nego što su napravile hiljadu kvalitetnih ćelija. Danas prodaju opremu jer su projekti stali. To su oni postovi po mrežama gde se razni „stručnjaci“ javljaju sa novim tehnologijama koje će „zatvoriti“ industriju električnih vozila. Kao i svaka budaletina bez iskustva, „stručnjaci“ samo ne znaju kolika je muka postaviti visoko-tehnološkju proizvodnju. Naročito prednjače oni sa Reddit mreže, gde su svi anonimni ali magovi za sve oblasti.

Ključni momenat u svemu ovome je prinos: slavni yield koji je uvek sveprisutan u svetu investicija. Svaki procenat otpada u gigafabrci košta desetine hiljada evra dnevno. Fraunhofer Institut procenjuje da 1% otpada u postrojenju od 40 GWh znači 10 miliona evra gubitka godišnje. U praksi, čak i nakon pet godina rada, mnoge linije i dalje gube 10% materijala. Ako je ukupan prinos 70%, to znači da fabrika kapaciteta 40 GWh zapravo isporučuje 28 GWh. Kapital je isti, ali proizvodnja upola manja.

Evropa se suočava s tim realnostima sada, dok Azija već optimizuje sledeću generaciju procesa. U Španiji, CATL šalje dve hiljade kineskih radnika da pomognu izgradnju i puštanje u rad nove fabrike u Zaragozi. Znanje je u ljudima, ne u PowerPoint prezentacijama. To su radnici koji su već prošli sve faze razvoja i stabilizacije u Fujianu, Ningdeu i Chengduu. Evropa mora da prihvati da to znanje treba uvesti, a ne da ga ponovo izmišlja. A i da se ratosilja svojih rasističkih stavova da su u svemu najbolji.

Ono što ElevenEs radi možda nije glamurozno, ali je upravo ono što je potrebno: standardizovani formati, proverene hemije i fokus na proces, a ne na marketing. Dok drugi jure “solid-state revolucije” i političke grantove, oni grade inženjersku kulturu gde se sve meri, dokumentuje i testira.

Christopher Chico zaključuje da evropska budućnost zavisi od sposobnosti da se prihvate neprijatne istine: proizvodnja je teška, a disciplina je važnija od ambicije. Pobednici neće biti oni koji najviše obećaju, već oni koji najtiše i najupornije rade. Evropa još ima šansu, ali samo ako prestane da veruje u prečice i počne da uči od onih koji su već savladali zanat.

Jer ako se ne promeni, rizik neće biti samo ekonomski već i geopolitički. Danas je Kina apsolutni vladar LFP tehnologije, jer kontroliše više od 90% globalnog lanca, od katoda do opreme. Dok se Evropa bavi ambicioznim regulativama i zelenim deklaracijama, Azija kontroliše srce energetske tranzicije. Ako evropske fabrike ne postanu istinski produktivne, biće samo skladišta kineskog znanja, a “zelena autonomija” ostaće politički slogan bez tehničkog pokrića.

Evropa još ima šansu, ali mora da se vrati ekonomskoj srži: klasična industrijska proizvodnja. Tu Srbija mora da pronađe svoje mesto razumevanjem da je struja budućnost: u svakom obliku, na svakom mestu, za svačiju potrebu. Samo je pitanje ko će u zemlji gde državne firme koje kolo vode i pljačkaju nas iz dana u dan, znati da napravi strategiju.

Budimpešta se ponovo nalazi u središtu svetske istorije. Donald Tramp i Vladimir Putin sastaće se u glavnom gradu Mađarske, pod pokroviteljstvom Viktora Orbana, čoveka koji je pre deceniju postao simbol evropske neposlušnosti. Za jedne je tiranin, za druge vizionar, ali je u međuvremenu postao geopolitička činjenica. Ako se Tramp i Putin rukuju u Budimpešti, to neće biti samo gest, već znak da se svet menja brže nego što birokrate u Briselu mogu da razumeju. Dan sastanka još nije određen i zavisiće od rezultata Trampovog sastanka sa predsednikom Ukrajine Zelenskim.

Dok se evropski levičari tresu od besa i uporno rade na hitlerizaciji bucmastog mađara, desničari likuju i pokušavaju da od Orbana stvore legendu koja postaji samo u njihovoj plemenskoj mašti. U svakom slučaju, Orban ne silazi sa svetskih naslovnica i mnoge kolege iz malenih zemalja mu zavide do bola.

Orban je Budimpeštu godinama pretvarao u političku tvrđavu između Istoka i Zapada. Dok su druge evropske prestonice jurile za globalnim agendama, Mađarska je birala pragmatizam: kupovala je ruski gas, otvarala vrata kineskim fabrikama i istovremeno koristila evropske fondove. Ta politika trostruke igre, koju su mnogi smatrali nemogućom, sada daje rezultate. Budimpešta više nije periferija: ona je postala tačka konvergencije, mesto gde se susreću dve najuticajnije figure našeg vremena. Američko-ruska leđa su hladno okrenuta Zapadnoj Evropi, i rejting tih zemalja rapidno opada iz godine u godinu. Vreme kada je nekog zanimalo šta nemački ili francuski lideri imaju da kažu je prošlo, i zato su smaknuti sa scene. Realna moć Evrope se istopila pred globalnom pozornicom, i većina građana sveta se tome i raduje. Pitam se zašto?

Tramp i Putin nisu saveznici u klasičnom smislu. Oni su dva različita sveta, ali ih povezuje instinkt protiv establišmenta. Tramp je srušio sveto trojstvo američkog liberalnog poretka: globalizam, intervencionizam i medijsku hegemoniju. Putin je sa svoje strane razbio iluziju o jedinstvenom Zapadu i pokazao da ideologija ne može da pobedi geografiju. Njih dvojica, svako na svoj način, predstavljaju povratak suverenosti kao centralne političke ideje. I zato se sastaju baš u Mađarskoj, zemlji koja je odavno odbacila ulogu poslušnog učenika Brisela. U geopolitičkim igrama nema slučajnosti.

Za Orbana, ovaj sastanak je kruna njegove spoljnopolitičke filozofije. On se pozicionirao kao posrednik između sveta koji odumire i sveta koji se rađa. I dok mu evropski komesari prete sankcijama i uskraćivanjem fondova, u njegov kabinet ulaze državnici s kojima niko drugi ne može da razgovara. Budimpešta postaje simbol nove realnosti: Evrope koja više ne veruje u centralizovane strukture moći, već u mrežu suverenih država koje biraju svoje partnere. U tom smislu, Orban nije samo domaćin sastanka Trampa i Putina; on je njegov ideološki arhitekta.

Energija je neizbežna tema u ovoj priči. Mađarska danas ima dugoročne ugovore s Rusijom za snabdevanje gasom po cenama koje su i do tri puta niže od tržišnih. Nuklearna elektrana Pakš gradi se uz rusku tehnologiju, dok kineske kompanije otvaraju pogone za proizvodnju baterija u Debrecinu. U svetu u kojem se EU sve više guši pod sopstvenim regulativama i ekološkim propisima, Orban gradi model realne ekonomije: kombinaciju jeftine energije, suverene politike i industrijske proizvodnje. Ako Tramp zaista krene putem ekonomske izolacije SAD, Mađarska bi mogla postati tranzitni centar nove Evrope: između ruskih resursa, kineske tehnologije i američkog kapitala koji traži sigurnost van rigidne EU.

Trampov povratak na svetsku scenu je, u tom smislu, povratak logici moći. Njegov cilj nije da reformiše globalni sistem, već da ga rastavi i ponovo sastavi po pravilima biznisa. Za njega, međunarodni odnosi nisu moralna drama, već pitanje troškova i koristi. Putin razume taj jezik, jer je i sam preživeo decenije u kojima su ga Zapad i vlastiti sistem pokušavali zadržati u okviru pravila koja su drugi pisali. Njihov sastanak u Budimpešti zato nije slučajnost, već rezultat iste vrste racionalnog instinkta: kad ideologija propadne, ostaje računica.

Evropa, međutim, ne zna kako da reaguje. U Briselu vlada nervoza, u Berlinu tišina, a u Parizu totalna neverica. Markon izgleda kao politički pajac u odnosu na Orbana. Jer, sastanak u Budimpešti je više od protokola: on simbolizuje kraj monopola nad pojmom “Evropa”. Ako se dogovor postigne van evropskih institucija, to znači da one više ne predstavljaju kontinent, već samo njegovu birokratiju. U tom smislu, Orban je već pobedio, pokazao je da Evropa nije sinonim za Brisel, već da može da postoji i kao slobodna unija različitih interesa.

Kada je rat u Ukrajini počeo Evropska Unija je imala priliku da integriše Zapadni Balkan rapidno, i da demonstrira da je u stanju da donosi značajne geopolitičke odluke u odnosu na globalne promene. Umesto odlučnosti balkanci su dobili još više usranog moralisanja, kretenskih poglavlja kojima više ni sam Brisel ne vidi smisao, i smanjanje direktnih stranih investicija. U međevremenu su amerikanci lupili sankcije NIS-u i demonstrirali šta znači politička volja. Istiskaju Evropu sa Balkana, gde se građani pitaju dokle će čekati u redu za članstvo. Ali umesto pomaka balkanci su dobili fantastičnu priliku da ostave svoje biometrijske podatke na ulazu u EU. Sve to smrdi na stari, dobri evropski fašizam, koji je jedan od najznačajnijih doprinosa starog kontinenta svetu.

Tramp i Putin, iako različiti po stilu, dele jednu ključnu karakteristiku: obojica razumeju medije bolje od svojih protivnika. Ovaj sastanak biće pažljivo režiran. Ne kao diplomatski ritual, već kao predstava snage. Slika rukovanja u Budimpešti već sada ima simboliku koja prevazilazi svaki dogovor. To je slika sveta koji se odvaja od zapadne hegemonije i prelazi u eru paralelnih sistema: Zapad više nije jedini centar odlučivanja, već samo jedan od. Otvorite bilo koji evropski medij i videćete kako kolonijalisti cvile za svojom „slavnom“ proslošću.

Postoji i dublja tema ovog susreta koja se topi u istorijsku i kulturnu predstavu. Budimpešta je grad koji je preživeo i Habsburge, i Hitlera, i Staljina, i polako Brisel. U njenim zidinama sabrano je evropsko iskustvo poniženja i otpora. Zato nije slučajno što upravo tu dolazi do susreta Trampa i Putina. To je simbolično mesto gde se završava jedno doba: doba u kojem je Evropa verovala da može postojati bez politike, bez energije, bez identiteta.

Svet se možda neće promeniti preko noći, ali signal iz Budimpešte biće jasan: globalizacija kakvu smo poznavali se završila. Na njeno mesto dolazi svet sporazuma, ne institucija. Svet u kojem se ne govori o vrednostima, već o interesima. I svet u kojem male zemlje ne moraju da biraju strane, već da biraju pamet i ekonomski razvoj, koji je danas stub političke volje ljudi širom sveta.

Za Donalda Trampa, to je povratak politike u njeno prvobitno značenje: pregovore među jednakima. Za Vladimira Putina, to je potvrda da se strpljenje isplatilo. A za Viktora Orbana, to je trenutak kada Mađarska, makar na jedan dan, postaje centar sveta.

Sankcije koje su pre nekoliko dana uvedene Naftnoj industriji Srbije, bez ikakvih novih izuzeća i prolongiranja, označile su kraj jedne ere u energetici zemlje. Godinama smo znali da je opasno oslanjati se na rusku kompaniju koja prerađuje skoro sav naš benzin i dizel, ali sada je to realnost. Retko kada bilo šta radimo strateški, sa jasnim, dugoročnim planovima. Uglavnom reagujemo kada smo saterani u ćošak.

Od 2022. godine, većinski vlasnik NIS-a je ruska kompanija Gazprom njeft, koja drži oko 50% akcija. Drugi po veličini vlasnik je Republika Srbija sa 29,87% udela, dok Gazprom poseduje dodatnih 6,15%. Najveći među manjinskim akcionarima je OTP banka, koja preko posredničkog računa kontroliše oko 1,6% akcija kompanije.

Rat u Ukrajini je počeo pre više od tri godine. Odnos Rusije i Zapada se tokom ovog perioda postepeno zaoštravao i logično je da svaka država u tom slučaju gleda isključivo svoje interese. Mi smo pazili više na ruske interese nego na interese građana Srbije. Naša lažna nacionalna ljubav je opet došla na naplatu, iako niti smo mi počeli taj rat, niti smo odgovorni za njega.

Kada je američki „waiver“ istekao 9. oktobra, a potom još jednom kratko produžen do 15. oktobra, država je praktično ostala sama pred pitanjem: kako ćemo se grejati, kako će kamioni i autobusi voziti, i kako će ekonomija funkcionisati ako se ruska nafta zaista više ne bude mogla prerađivati u Pančevu. Pančevačka rafinerija, jedina u zemlji, ima kapacitet od oko 4,8 miliona tona godišnje i pokriva više od 80 procenata potreba Srbije. Sve se oslanja na jedan naftovod, JANAF, koji prolazi kroz Hrvatsku. Jedan ventil, jedna dozvola, jedna geopolitika. To nije sigurnost, to je rizik koji je samo čekao trenutak da nam se obije o nos. Srbija proizvodi simbolične količine nafte, oko 12 hiljada barela dnevno, dok potrošnja višestruko premašuje domaću proizvodnju. Naše dokazane rezerve nafte jedva pokrivaju nekoliko godina potrošnje, što znači da smo osuđeni na uvoz. U uslovima globalne nestabilnosti i sankcija, to znači da svaka politička odluka daleko izvan naših granica može preko noći promeniti cenu goriva, devizni kurs i troškove prevoza robe.

Upravo zato, pitanje električnih vozila više nije pitanje luksuza, niti nekog zelenog trenda. To je pitanje suvereniteta, otpornosti i dugoročne pameti. Srbija mora da iskoristi ovu krizu kao polaznu tačku za prelazak sa fosilnih goriva na električnu mobilnost. Ne zato što to lepo zvuči u EU dokumentima, nego zato što je svaka kap dizela koja dolazi spolja potencijalna tačka ucene.

Danas naš energetski miks izgleda ovako: oko dve trećine električne energije i dalje dolazi iz uglja, pretežno lignita. Hidroelektrane daju oko četvrtinu, a vetar i solar još uvek su u ranoj fazi razvoja, zajedno svega nekoliko procenata. U 2025. godini solarni kapaciteti Srbije porasli su na oko 280 megavata, a plan je da do 2030. dostignemo 3,5 gigavata vetra i sunca. To je ambiciozno, ali izvodljivo ako se ubrza mrežna modernizacija i pojednostave procedure. Poznato je da se dozvole dobijaju sporo, uz mnogo lokalne korupcije. Bitnije je lokalnog baju nafilovati lovom nego rapidno izdavati dozvole radi zaštite nacionalnih interesa. Nekima su na dozvole čekali preko deset godina. Zar neko misli da ćemo tako postati energetski nezavisni.

Naše hidroelektrane, poput onih na Vlasini, prolaze rekonstrukciju uz podršku Evropske banke za obnovu i razvoj. Sve to pokazuje da energetska baza za elektrifikaciju postoji, ali da je vreme da se poveže sa transportom. Jer upravo transport je najveći pojedinačni potrošač nafte. Što pre pređemo na električni pogon, bićemo manje zavisni od naftne industrije, koja je i geopolitičko oružje, a ne samo energija.

Trenutno u Srbiji postoji manje od 5.000 električnih automobila, što je ispod svakog minimuma. Studije predviđaju da bi do 2030. mogli da dostignemo 40 do 50 hiljada električnih vozila. To nije ni blizu dovoljno. Ako želimo da budemo energetski nezavisni, taj broj mora biti značajno viši. Cilj bi trebalo da bude najmanje 200 hiljada električnih vozila do kraja decenije, što bi značilo da bar deset posto naših automobila više ne zavisi od nafte. To nije samo ekološki dobitak, to bi značilo uštedu od oko pola milijarde evra godišnje na uvozu goriva. U isto vreme, svaka vožnja koja koristi domaću električnu energiju, makar i proizvedenu iz uglja, zadržava novac u zemlji. Znači sve je ekonomski pozitivno. A šta onda čekamo godinama?

Kina je postala globalni simbol elektrifikacije transporta, pokazavši kako državna strategija i industrijska politika mogu preokrenuti čitavo tržište za manje od jedne decenije. Samo u 2024. godini u Kini je prodato oko 12,8 miliona električnih i hibridnih vozila, što je rast od 35 % u odnosu na prethodnu godinu i čak 40 % ukupne prodaje novih automobila. Time je svako drugo novo vozilo u kineskim gradovima već „na utičnici“. Kina sada čini gotovo dve trećine globalne prodaje električnih vozila. Iako je 2025. godina donela blago usporavanje rasta, trend ostaje stabilan i neupitan: država ulaže u više od pola miliona novih javnih punjača godišnje. Proizvođači poput BYD-a, Geelyja i Tesle pretvaraju kinesko tržište u laboratoriju energetske budućnosti. Za Srbiju, koja tek počinje taj proces, kineski primer pokazuje da prelazak na električna vozila nije luksuz bogatih, već strateški izbor pametnih. Kina, kao i Srbija, nema dovoljno domaće nafte, tako da dobar deo uvozi. Ali, za razliku od nas, već više od deceniju ulažu u tranziciju i sada ubiru plodove.

Kina ispred svih po broju električnih vozila. Izvor Adams Intelligence.

Srbiji je potreban jasan, precizan i realan plan. Prvo, infrastruktura. Do proleća 2025. već je postavljeno oko 160 brzih punjača na autoputevima, a cilj mora biti da do 2027. godine imamo najmanje 1.500 javnih tačaka za punjenje, od čega trećina brzih, snage 150 kilovata i više. Država treba da obaveže sve benzinske pumpe duž magistralnih puteva da instaliraju bar po jedan DC punjač u roku od 24 meseca. Drugo, podsticaji. Subvencije za električna vozila do 35 hiljada evra treba da iznose između pet i sedam hiljada evra, ali uz jasan uslov: da se vozilo koristi najmanje pet godina i da bude registrovano u Srbiji. Treće, fiskalna politika mora da se promeni: uvesti više poreze za najzagađujuće automobile, ukinuti carine i PDV na punjače i opremu, a za firme koje elektrifikuju flote omogućiti ubrzanu amortizaciju i poreski kredit. Uvoz dizelskih krševa mora da stane!

Paralelno s tim, treba elektrifikovati ono što najviše troši i najviše zagađuje: gradske autobuse, taksije i dostavna vozila. Ako bi samo Beograd i Novi Sad prešli na električne taksije i autobuse u narednih pet godina, emisije u gradovima pale bi za 30 posto, a buka bi se prepolovila. Uz to, država mora da olakša građanima instalaciju kućnih punjača: subvencionisati do pola troška za stambene zgrade i omogućiti kreditne linije za individualne korisnike. Taksisti moraju da dobiju velike podsticaje, kako bi oni postali glavni promoteri tih automobila. Uz to bi zaradili značajno više, jer je punjenje auta kući radikalno jeftinije od benzina. O održavanju vozila ne treba ni govoriti jer su troškovi održavanja električnih vozila manji.

Naravno, elektrifikacija transporta ne znači samo zamenu pogona, već i modernizaciju cele energetske mreže. EPS i EMS treba da planiraju punjenje vozila kao fleksibilno opterećenje, da se energija koristi noću, kada je višak proizvodnje iz hidroelektrana ili vetra, i da se uvedu „pametne“ tarife koje stimulišu punjenje u određeno vreme. U perspektivi, vozila mogu postati i skladišta energije: puniti se kad ima viška i vraćati struju u mrežu kad je opterećenje visoko.

Elektrifikacija saobraćaja je, dakle, pitanje nacionalne bezbednosti. Dok se svet deli na blokove, a energija ponovo postaje geopolitičko oružje, male zemlje koje ne proizvode sopstvenu naftu nemaju luksuz da čekaju. Nafta će uvek biti globalna roba, podložna sankcijama, poremećajima i uceni. Struja, čak i ako je iz uglja, makar je domaća. A svaka nova solarna elektrana, svaki vetropark i svaki električni automobil znače manje zavisnosti, manje uvoza i više kontrole nad sopstvenom sudbinom.

Ako ova kriza nauči Srbiju bar jednu lekciju, to je sledeća: energetska sigurnost više ne dolazi iz cisterne, već iz utičnice. Sankcije NIS-u možda su nam oduzele naftu, ali su nam dale priliku da osvojimo budućnost. Ako je iskoristimo sada, oktobar 2025. biće zapamćen ne kao trenutak panike, već kao početak energetske emancipacije Srbije. Pošto nam je uvek potreban šut u dupe da bi nešto uradili, možda su ove sankcije samo budilnik za uspavane.

U Sjedinjenim Državama se ovih dana pojavio novi zakonodavni predlog koji jasno pokazuje u kom pravcu ide američka politika kada je reč o strateškim sirovinama. Senator Bil Hagerti, republikanac iz Tenesija, i senatorka Ketrin Kortes Masto, demokrata iz Nevade, udružili su snage i predložili zakon koji nosi simboličan akronim RAMS Act: Restoring American Mineral Security Act. Ideja je jednostavna, ali duboko politička: stvoriti savez država koje će zajednički štititi svoje tržište od kineskog i ruskog preplavljivanja sveta jeftinim mineralima i time obezbediti dugoročnu kontrolu nad resursima koji su ključni za modernu tehnologiju i vojnu industriju. U pozadini ovog zakona stoji zabrinutost da su Sjedinjene Države i njihovi saveznici previše zavisni od neprijateljskih sila kada je reč o litijumu, kobaltu, retkim zemljama i drugim materijalima bez kojih nema baterija, poluprovodnika, obnovljivih izvora energije i savremene odbrane.

RAMS Act predviđa formiranje onoga što se naziva Critical Minerals Security Alliance, svojevrsni trgovinski savez država koje bi uživale povlašćen tretman kada je reč o izvozu i uvozu ovih sirovina. Članice saveza bile bi oslobođene tarifa na kritične minerale i na proizvode koji se od njih prave, pod uslovom da prihvate pravila igre koja Washington postavlja. A ta pravila znače usklađivanje tarifa sa američkim merama koje su usmerene protiv Kine, zatim spremnost da se identifikuju i blokiraju pokušaji prikrivanja porekla sirovina, kao i da se spreče investicije u zemlje koje nisu deo saveza.

Ono što je interesantno jeste da predlog zakona predviđa da se novac prikupljen od tarifa koje će i dalje plaćati zemlje van saveza ne troši na krpljenje budžeta, već da ide direktno u fond koji bi podržavao domaće i savezničke projekte eksploatacije i prerade kritičnih minerala. Dakle, reč je o svojevrsnom sistemu preusmeravanja novca iz džepa Kine i Rusije ka američkim rudnicima i fabrikama. Hagerti je naglasio da Kina „veštački potapa cene minerala na globalnom tržištu“ kako bi uništila američku industriju i zadržala monopolsku moć. On vidi RAMS Act kao logičan nastavak Trampove politike trgovinskih tarifa, dok senatorka Kortes Masto, dolazeći iz Nevade, države poznate po rudarenju, naglašava da ovde nema ni crvenih ni plavih, već samo nacionalnih interesa. U vreme teških političkih podela u SAD, ovo je jedan od retkih momenata gde se obe strane, i republikanska i demokratska, slažu.

Ono što čini ovaj zakon zanimljivim jeste njegova višeslojna namena. Sa jedne strane, on je direktno uperen protiv kineske dominacije na tržištu litijuma i retkih ruda. Sa druge strane, predstavlja podsticaj domaćoj industriji koja već godinama upozorava da bez ozbiljnijih investicija u rudnike i prerađivačke kapacitete Amerika neće moći da održi korak sa globalnom trkom za resurse. Treći nivo priče je geopolitički: RAMS Act bi mogao postati temelj šireg međunarodnog trgovinskog aranžmana koji bi obuhvatio zemlje poput Kanade, Australije, Japana i evropskih saveznika. Na taj način bi se stvorila neka vrsta „NATO-a za minerale“, gde bi pravila bila zajednička, a trgovinska politika usmerena na zaštitu tržišta.

Ipak, postavlja se i nekoliko važnih pitanja. Prvo, da li će američki saveznici biti spremni da uvedu iste tarife kao i Washington prema Kini, znajući da mnoge evropske zemlje i dalje imaju duboke trgovinske veze sa Pekingom? Drugo, da li će ovakav pristup povećati cenu proizvoda unutar samog saveza, jer kada se jednom podignu trgovinske barijere, tržište obično reaguje skupljim inputima? I treće, koliko će ovakva politika zaista ubrzati razvoj domaćih rudnika u Sjedinjenim Državama, gde procedure dobijanja dozvola traju i po deset godina, a lokalne zajednice često pružaju otpor zbog ekoloških rizika?

Zakon predviđa i mehanizam revizije nakon pet godina, kada će američki trgovinski predstavnik imati mogućnost da predloži proširenje saveza na dodatne proizvode, kao i izmene tarifa u zavisnosti od situacije na tržištu. Sve to bi moralo da dobije i odobrenje Američkog kongresa, što znači da će RAMS Act, čak i ako prođe sada, ostati otvoren za političke borbe i u budućnosti. Ono što je jasno jeste da se u Vašingtonu stvara novi konsenzus: bez obzira na partijske boje, Kina i Rusija su identifikovane kao direktni protivnici u trci za kontrolu resursa. A u svetu u kome se sve više govori o energetskoj tranziciji, električnim automobilima, AI infrastrukturi i odbrambenim tehnologijama, ko kontroliše minerale, taj kontroliše i budućnost.

Amerika je bila lider u rudarenju i preradi retkih minearala.

U tom smislu RAMS Act nije samo još jedan zakon. To je pokušaj da se redefiniše globalna ekonomija i da se napravi jasna razlika između „nas“ i „njih“. Ako savez zaživi, on bi mogao postati jedan od stubova nove svetske arhitekture u kojoj će resursi ponovo igrati centralnu ulogu, baš kao što su to činili u kolonijalnim i industrijskim epohama. Jedina razlika je što se sada radi o litijumu umesto o nafti, o retkim rudama umesto o čeliku. A upravo tu leži i rizik: svaka nova linija podele na globalnom tržištu nosi sa sobom mogućnost eskalacije trgovinskih ratova, a možda i šireg geopolitičkog sukoba.

Zato je RAMS Act više od jednog zakonodavnog predloga. To je ogledalo novog sveta u nastajanju, sveta u kome se više ne pita samo ko pravi najjeftiniji telefon ili automobil, već ko kontroliše sirovine od kojih se sve to pravi. I dok se u Vašingtonu spremaju da podvuku crtu, Peking i Moskva pažljivo prate, svesni da će upravo kritične rude odlučivati o tome ko će pisati pravila igre u decenijama koje dolaze.

Prodaja Naftne Industrije Srbije ruskom partneru se pokazala kao strateški promašaj. Da li nas to uopšte čudi nakon decenija promašenih poteza i dubokog nerazumevanja u kom pravcu ide svet? Opet smo se doveli, sami, bez ičije pomoći, u politički ćorsokak i ekonomski nepotreban rizik.

Amerikanci odlažu sankcije naftnoj kompaniji mesecima u očekivanju da će Srbija rešiti problem. Devet meseci nije bilo dovoljno da se problem reši na jedan od dva načina: nacionalizacija ili prodaja ruskog udela nekom drugom partneru. Naša, sada već legendarna nesposobnost da se sa problemima hvatamo u koštac odmah, a da ne čekamo da se „stvari reše“, su dovele zemlju u potencijalno nezavidnu situaciju koja se može završiti recesijom i daljem skoku cena robe široke potrošnje.

Predsednik Vučić je bio jasan da nacionalizacije neće biti, i smatram to pravilnom odlukom. Ne treba nam žig države koja nacionalizuje strane investicije. Zato ostaje samo prodaja udela, zapadnom, verovatno američkom partneru. Moji izvori iz Vašingtona kažu da je ruska vlada najveća prepreka ovom rešenju jer im je NIS glavni, ali i posledni, centar ekonomskog uticaja na Balkanu. Tvrdoglavost će ih koštati jer će sankcije biti uvedene za par dana. Prvi datum je bio 1. oktobar, ali je rok produžen za još četiri dana pre par sati. Intenzivno se radi da dilu tako da je svaki sat bitan.

Rusi su jasni gubitnici ove geostrateške situacije. Balkan je sada interesna zona Amerike, i Srbija, okružena NATO savezom, nema više opcija da koristi usluge ruske naftne industrije. Promašena nada je bila da će Donald Trump, kada dođe na vlast, rešiti brutalni rat u Ukrajini, i pomirenjem sa Putinom rešiti problem NIS-a. Kada čekaš da ti drugi reše problem u kući, obično tu kuću nađeš usranu do kolena. Sada je pitanje da li će ruska strana biti tvrdoglava i na taj način naneti štetu srpskoj privredi. Videćemo ubrzo kako će se rusko-srpska ljubav dalje razvijati usled ovih događaja.

Za sada nafte i naftnih derivata ima i iz NIS-a je došla poruka: „Benzinske stanice kompanije uredno su snabdevene svim vrstama naftnih derivata i spremne da zadovolje potrebe potrošača“. NIS može da snabdeva svoju mrežu oko dva meseca nakon prekida dovoda sirove nafte tako da nema kratkoročne drame da benzina neće biti. Ali svaki dan nerešavanja problema će unositi nervozu u privredu koja će pretrpeti značajan udar ako krenu redovi na pumpama. U momentu kada je evropska ekonomija u teškoj situaciji, to je poslednja stvar koja je našoj ekonomiji potrebna.

NIS puni naše automobile gorivom, ali i srpski budžet ogromnin sredstvima, to jest skoro 11% svih sredtava kojima država raspolaže. Drmanje ovog kaveza će isterati mnoge zveri na čistinu. Elegantnog rešenja nema i sledećih para dana su bitni za dalji ekonomski i geopolitički razvoj Srbije. A neretko smo nesposobni da donesemo brze, efikasne ali i teške odluke. Svaka žaba koju moramo da progutamo se pretvori u čudovište koje nas posle olupa.

Ratovi se vode za resurse, naročito energetske. I ovaj u Ukrajini je isključivo to: borba za ogromna rudna i druga bogatstva četiri regije koje je Putin anektirao. Sa razvojem veštačke inteligencije potreba za strujom i drugim energentima radikalno raste. Kada u google-u pretražujete neki termin potrebna je određena energija. Kada to isto pretražite u ChatGPT-ju, potrebno do deset puta više energije.

Razvoj veštačke inteligencije zahteva ogromne investicije u energetski sistem. Izvor International Energy Agency.

ChatGPT dnevno koristi struje koja je dovoljna da napaja 17,000 domova. Potrošnja raste iz meseca u mesec jer je razvoj data-centara sada jedan od najbrže rastućih segmenata tehnološke industrije. Amerika i Kina su apsolutni lideru u ovoj oblasti i polako ostavljaju ostatak sveta u prašini. Srbija mora da osigura svoju energetsku budućnost u okviru zapadne sfere, jer je svaki drugi potez neostvariv. Okruženi smo zemljama koje su sve više neprijateljski nastrojene prema Rusiji i ta pat pozicija će trajati decenijama. SAD demonstriraju svakoj maloj državi koliko je lako ugušiti je ekonomski. Sila Boga ne moli.

Rešenje ćemo znati za nekoliko dana. Jasno je da zvaničnici spremaju javnost, naročito onu rusofilsku, za niz nezgodnih vesti. Spremaju ih i za baraž neprijatnih izjava iz Rusije. Jer ovo je, u suštini, mini ’48 koja smrdi na naftu.

Evropa se našla u nebranom grožđu. U trenutku kada električna mobilnost postaje ključ za ekonomsku i tehnološku budućnost, evropski lideri se suočavaju sa brutalnom realnošću: 99% baterija koje pokreću automobile, telefone i sisteme za skladištenje energije dolazi izvan evropskog kontinenta. Najveći deo tog tržišta kontroliše Azija, dok Sjedinjene Države masovno subvencionišu domaću proizvodnju kroz IRA paket. U Briselu raste panika jer postaje jasno da evropski projekti neće izdržati globalnu konkurenciju bez ogromnih državnih i evropskih fondova.

Sama evropska automobilska industrija predstavlja srce kontinentalne ekonomije. Sa oko 800 milijardi evra prihoda i preko 13 miliona zaposlenih, ovaj sektor nije samo poslovni već i politički stub Unije. Ako Evropa ne uspe da osigura domaću proizvodnju baterija, cela priča o zelenoj tranziciji može se pretvoriti u ekonomsku katastrofu. Lideri industrije upozoravaju da je u pitanju strateška autonomija kontinenta. Baterije nisu samo industrijski proizvod, već i geopolitičko oružje, jer ko kontroliše lance snabdevanja energijom, kontroliše i tržište budućnosti.

Kompanije poput PowerCo, Verkor i ACC u zajedničkom apelu čelnicima Unije jasno poručuju da bez direktne finansijske inekcije od strane EU projekti neće opstati. Njihov zahtev je jednostavan: nekoliko milijardi evra direktne pomoći u narednih pet godina, vezano za proizvodnju, kako bi se izgradila kritična masa kapaciteta. Pritom naglašavaju da to nije milostinja već „most ka performansama“, jer bi taj novac omogućio proizvodnju dovoljno baterija za preko milion i po električnih vozila do 2027. godine. Drugim rečima, oni traže ono što su Amerika i Kina već odavno uradile: zaštitu sopstvenog tržišta i ubrizgavanje ogromne količine javnog novca u strateške sektore. Shvatili su pre političkih lidera da ekonomija ponovo postaje oruđe za političko, a potencijalno i ratno dejstvovanje.

Istovremeno, litijumska industrija, bez koje nema ni baterija, nalazi se u regulatornom haosu. Evropska agencija za hemikalije predložila je da se litijumske soli klasifikuju kao supstance visokog rizika po zdravlje, što bi značilo novi talas birokratije, ograničenja i dodatnih troškova za rudare i prerađivače. Kompanije poput Rio Tinta, Erameta, Glencorea, Imerysa i drugih zajednički su pisale Evropskoj komisiji da takav potez praktično ubija investicije u Evropi, jer stvara nesigurnost i gura kapital ka Australiji, Čileu i Sjedinjenim Državama. Argument industrije je jasan: bez jasnog i predvidivog regulatornog okvira Evropa ne može da razvije sopstvenu bazu sirovina i biće osuđena na uvoz. Pored toga društveni sentiment prema rudarskim kompanijama je doveden do usijanja, tako da nema društvenog dijaloga oko ovih investicija već je neko sve to preneo na polje političke ideologije. To se radi kada sistemski želiš da uništiš nečiju ekonomsku budućnost, tako da situacija postaje bezizlazna.

U pozadini svega nalazi se dublji strah koji je neminovna konsekvenca manjka razvoja: da će Evropa ostati tehnološka kolonija. Dok Brisel raspravlja o klasifikacijama i pravilnicima, Azija već proizvodi baterije po planovima koji su Evropljanima nezamislivi. Kineski giganti poput CATL-a i BYD-a vladaju globalnim tržištem, a njihova državna podrška omogućava im da obaraju cene i agresivno osvajaju tržišta. Ono što dodatno zabrinjava evropske lidere jeste činjenica da će Kina do 2030. godine jedina u svetu imati dovoljno kapaciteta za proizvodnju litijumskih baterija potrebnih za sopstvenu auto-industriju, dok će svi ostali regioni, uključujući Evropu i Sjedinjene Države, biti u deficitu. Drugim rečima, Kina ne samo da će zadovoljiti sopstvene potrebe, već će držati ceo svet u šaci jer će kontrolisati višak ponude, a time i cene i tokove trgovine.

Kina jedina spremna dočekuje sledeću deceniju automobilskog razvoja. Izvor McKinsey & Company.

Amerikanci su sa druge strane jasno definisali pravila igre kroz Inflation Reduction Act i sada privlače investicije evropskih kompanija, koje radije otvaraju pogone u Teksasu nego u Francuskoj ili Nemačkoj. Evropa se tako nalazi u začaranom krugu. Bez državne pomoći nema industrije, a bez industrije nema ni političke moći da se odbrani sopstveni model tranzicije. Kina i Amerika već osiguravaju sopstvene lance vrednosti, dok EU gubi vreme u beskrajnim raspravama.

Čitava priča dobija i dimenziju unutrašnje političke borbe. Nemačka i Francuska guraju ideju da EU direktno subvencioniše proizvodnju, dok su zemlje poput Holandije i nordijskih država skeptične prema takvom državnom intervencionizmu. Ali industrija podseća da vreme curi. Ako se kapaciteti ne izgrade u naredne dve-tri godine, evropsko tržište bi moglo da bude preplavljeno azijskim baterijama, a domaći proizvođači nikada neće doći u fazu profitabilnosti. To bi značilo gubitak desetina milijardi evra investicija, pad inovacionih centara i trajnu zavisnost od uvoza. Ono što evropljani moraju da shvate, baterije će se kupovati i određena cena uticaja na okolinu će biti plaćena, bilo da uvozimo ili proizvodimo iste.

Evropski proizvođači pokušavaju da igraju na kartu straha. U svojim pismima Briselu koriste terminologiju koja jasno ukazuje da je ovo pitanje bezbednosti i geopolitičke stabilnosti. Govore o „strateškoj ranjivosti“ i upozoravaju da je u pitanju „više od industrije – radi se o geopolitici“. U praksi to znači da svaka baterija proizvedena u Kini i uvezena u Evropu postaje političko oružje, jer kontinent svoju tranziciju zasniva na komponentama koje ne proizvodi. A tranzicija nije samo ideološki projekat već i energetski opstanak, jer električni automobili i sistemi skladištenja energije treba da zamene ugalj, gas i naftu. Kad, tad.

Panika u Briselu je realna i industrija je oseća. Zato i postoji ovakav pritisak: otvorena pisma, koordinisane kampanje i lobiranje na najvišem nivou. Nema više vremena za čekanje, poručuju direktori. Ako Evropa ne reaguje, čeka je scenario u kojem će, i pored svih zelenih planova, ostati zavisna od Azije i Amerike, a industrijska proizvodnja nastaviti da pada. U najboljem slučaju, ostaće samo montažni pogoni i male niše, dok će prava vrednost i tehnologija biti van kontinenta.

Industrijska proizvodnja u EU je u aprilu pala za 2,4% u odnosu na prethodni mesec. Sramežljivi skok iz prvog tromesečja se pokazao kao kratkotrajan. Svima je jasno da manjak jeftinih energenata i nemoć da geopolitički utiču na ostatak sveta ostavlja Evropu u nemilom položaju, bes pravih vojnih i ekonomskih saveznika.

Evropa je već uložila mnogo političkog kapitala u zelenu agendu i sada se suočava sa brutalnom dilemom: ili će brzo mobilisati ogromne sume novca i prilagoditi zakone kako bi zaštitila sopstvene proizvođače, ili će izgubiti kontrolu nad ključnim sektorom 21. veka. Ova dilema je egzistencijalna, jer ako propadne automobilska industrija, propada i evropski model društva baziran na stabilnim radnim mestima, izvozu i socijalnoj državi. U tom smislu, pitanje baterija prevazilazi ekonomiju i postaje pitanje evropske budućnosti kao globalnog igrača.

U Tianjinu se upravo odigrao samit Šangajske organizacije za saradnju, događaj koji mnogi vide kao najvažniji geopolitički skup ove godine. SCO, nekada zamišljen kao regionalna platforma za saradnju Kine, Rusije i centralnoazijskih država, danas prerasta u forum koji pretenduje da oblikuje novi globalni poredak. Ovaj put domaćin je bila Kina, a predsednik Si Đinping je iskoristio priliku da jasno stavi do znanja kako ova organizacija više nije sporedni igrač u međunarodnoj areni, već potencijalni stub multipolarnog sveta. U Tianjin su došli Putin, Modi i još dvadesetak lidera, uključujući i generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, što već samo po sebi pokazuje da se SCO ne može ignorisati.

Antizapadni sentiment je bio više nego prisutan u vazduhu koji je odisao dobrim raspoloženjem. Glavna poruka je jednostavna: Kina, Rusija i Indija su saveznici bez obzira na mišljenje Zapada. Nakon sankcija koje je Tramp uveo Indiji zbog uvoza ruskih energenata, premijer Modi je 4 puta odbio telefonski poziv američkog predsednika, a indijske firme su povećale uvoz ruskih proizvoda. Poruka je jasna: globalni jug neće poštovati poruke iz Vašingtona i Brisela. Prve slike koje su otišle u etar su neformalno druženje tri lidera zemalja sa najviše stanovnika i teritorija na svetu.

Retorika sa samita bila je usmerena na suverenitet, protivljenje zapadnim vredsnotima i promociju multilateralizma. U prevodu znači da je ceo događaj bio usmeren protiv američke dominacije u svetskim poslovima. Kina je predložila osnivanje posebne razvojne banke SCO-a, koja bi služila kao instrument finansiranja zajedničkih infrastrukturnih i energetskih projekata. To je direktna poruka svetu da zemlje okupljene u ovoj organizaciji žele da grade sopstvene institucije, razvedene od zapadnih. Rusija je, očekivano, podržala tu viziju i naglasila da budućnost leži u alternativnim centrima moći, dok je Indija vešto balansirala između svog učešća u SCO-u i sopstvenih strateških interesa. Modi je porukama jasno stavio do znanja da Indija neće dozvoliti da se njeni interesi potisnu, posebno u odnosu na Kinu i Pakistan, a istovremeno je naglasio da Indija ne želi da bude ničiji satelit.

Samit je bio praćen i grandioznom vojnom paradom u Pekingu. Kina je iskoristila trenutak da pokaže svoje raketne sisteme, podvodne dronove i misteriozne laserske tehnologije, sve u prisustvu lidera sa kojima je napravio tesnu saradnju poslednjih godina. Ta parada je imala simboličku vrednost: da se prikaže vojna moć i tehnološki napredak, ali i da se pošalje poruka o solidarnosti među državama koje su u otvorenom ili latentnom sukobu sa Zapadom. Fotografije na kojima Putin i Kim sede pored Sija dok prolaze kolone tenkova i balističkih raketa ne ostavljaju mnogo prostora za pogrešna tumačenja. Radi se o demonstraciji sile i spremnosti da se uđe u otvorenije rivalstvo sa Sjedinjenim Državama i NATO-om.

SCO se odavno prestao baviti samo centralnoazijskim bezbednosnim pitanjima. Danas se on predstavlja kao jedan od glasova Globalnog juga, kao platforma na kojoj se preispituju pravila međunarodnog poretka. To se savršeno uklapa u kinesku viziju sveta u kojem Zapad više nije dominantan, već samo jedna od strana na globalnom pregovaračkom stolu. Istovremeno, SCO ima svoje unutrašnje kontradikcije. Indija i Kina imaju nerešene granične sporove, Rusija i Centralna Azija ne dele uvek iste interese, dok Pakistan i Indija predstavljaju večite rivale. Uprkos tome, ono što ih spaja jeste nezadovoljstvo poretkom koji su decenijama oblikovale zapadne sile. SCO je njima bitan forum u pronalasku prostora za alternativni model saradnje.

Kada se govori o SCO-u, ne može se ignorisati njegovo poreklo. Nastao je krajem devedesetih kao “Šangajska petorka”, forum namenjen rešavanju bezbednosnih pitanja između Kine, Rusije i nekoliko centralnoazijskih država. Tokom godina prerastao je u organizaciju sa deset stalnih članica, a status posmatrača i partnera dobile su i brojne druge zemlje. To nije puki birokratski skup: činjenica da se sve više država prijavljuje da makar posmatra rad SCO-a pokazuje da se radi o strukturi koja ima realnu privlačnost, naročito za zemlje koje žele da se izvuku iz zavisnosti od zapadnih finansijskih centara. Ako je na samitima u Astani ili Taškentu SCO delovao kao regionalni eksperiment, današnji događaji u Tianjinu pokazuju da Kina pokušava da organizaciju pretvori u globalni forum.

Reči Sija Đinpinga o „novom nivou“ SCO-a zvuče kao slogan, ali iza njih se krije jasna strategija. Dok Zapad pokušava da okupi svoje saveznike u NATO-u, EU i kroz različite trgovinske i sigurnosne sporazume, Kina i Rusija stvaraju paralelni sistem. To uključuje banke, energetske saveze, infrastrukturne projekte i bezbednosne aranžmane. Takav svet bi mogao postati duboko podeljen, gde će svaka strana razvijati sopstvene standarde, tehnologije i pravila igre. Upravo to je ono što mnogi analitičari danas nazivaju fragmentacijom globalizacije. U praksi to znači da bi države mogle biti prinuđene da biraju između dva ekonomska i politička univerzuma, što će posebno teško pasti onima koji zavise od globalne trgovine, i malim i srednjim ekonomijama koje nemaju luksuz geopolitičkog prenemaganja.

Samit u Tianjinu pokazao je da ta fragmentacija nije samo teorijska, već realnost u nastajanju. Ako SCO uspe da institucionalizuje razvojnu banku i poveže članice kroz konkretne projekte, biće to veliki udarac za globalnu finansijsku arhitekturu kojom i dalje dominiraju MMF i Svetska banka. Paralelni finansijski sistem je već u procesu formiranja, i smatram da je konkurencija zastarelom SWIFT sistemu neminovna i dobrodošla. Svet je dovoljno velik za nekoliko platnih i finansijskih sistema, a ne samo postojeći, koji je trom, transferi traju nekada danima, i moć zapada da blokira novac drugih igrača neprihvatljiva. Skoro 40 država je pod nekim vidom sankcija koje značajno usporavaju ekonomski rast i životni standard njihovih stanovnika. Samo uklanjanje sankcija bi povećalo rast globalnog BDP-a za više od jednog procentnog poena. Takođe bi značajno uticao na borbu protiv siromaštva jer ekonomske sankcije najviše pogađaju najsiromašnije slojeve.

Ako pak SCO ostane forum velikih reči bez stvarne integracije, onda će samit biti zapamćen samo kao spektakularna predstava sa vojnim paradama i velikim izjavama. Ono što je sigurno jeste da je Kina uložila ogroman politički kapital da se ovaj događaj prikaže kao prekretnica, a činjenica da su Putin, Modi i Guterres sedeli za istim stolom sa Sijem dovoljno govori o ozbiljnosti tog pokušaja. Zapad, koji je sve uradio da izoluje Rusiju, a donekle i Kinu, je ostao sam, rastrzan između levičarske Evrope u ekonomskom škripcu i Trampove desničarske, MAGA, Amerike.

Svet se lomi ponovo. Zašto? Pa zato što su to prirodni istorijski procesi kada određene sile dobijaju na važnosti, a druge gube. Pivot ka Aziji, koji je još američki predsednik Obama pokrenuo, je došao prekasno. Amerika mora da zaustavi razvoj Kine, a to može da uradi samo uz punu podršku Rusije. Toga je Tramp veoma svestan. Kisindžer je upozoravao američku elitu da zbližavanje Kine i Rusije može biti najveća geostrateška greška u istoriji Zapada. Samit SCO je ilustracija baš tog trenda. Komično je čitati zapadne medije koji providno pokušavaju da podriju ovaj novi savez peckajući Rusiju da je donja u tom odnosu. Kisindžer, kao i mnogi politički analitičari sa pola grama mozga, je znao da su Rusija i Kina savršen vojno-ekonomski savez. Kina ima tehnologiju a Rusija sve resurse sveta. Potpisani sporazum o izgradnji još jednog gasovoda Snaga Sibira 2 je način da se skoro sav gas, koji je nekada jeftino tekao ka Evropi, preusmeri ka Kini. Kada se završi rat u Ukrajini, Evropa će se šokirati činjenicom da gasa za Evropu nema dugoročno. Moraće da ostanu pri skupom LNG iz SAD, koji je preskup za industrijsku strukturu Evropske Unije.

Kina je, uz SAD, lider u razvoju veštačke inteligencije. Količina energije koja je potrebna za nove sisteme i data centre je ogromna, i Kina se pametno sprema za budućnost u rukama AI. Sledeća ilustracija mora da brine one koji pokušavaju da se prilagode novom svetu u Vašingtonu i Briselu.

Proizvodnja Električne Energije u SAD, EU i Kini. Izvor IEA.

U brojevima je uvek istina, i šta mislite šta zbori ova ilustracija? Da Rusija treba Kinu ili Kina Rusiju? Zadojenost političkim ideologijama je čudo, i često navlači skramu na oči ostrašćenim slepcima. Zato se i probude jednog dana a Fukujamina bajka o kraju istorije se pokaže baš kao to – bajka.

Dok su sve oči uprte ka Kini i samitu, u isto vreme se odigrava evropski samit na Bledu, koji je jedva dobio prostor na novinskim stupcima. Evropa, pritisnuta ključnim ekonomski problemima, je totalno izgubila moć da utiče na svetska događanja. Dok su se u Kini udarali temelji nekog novog sveta, na Bledu je sve bilo bledo: tipično belačko moralisanje, promašene teme poput globalnog zagrevanja, kao i nemoć da se Rusiji pokažu vojni zubi. Lideri minijaturnih, irelevantnih država laju kao pekinezeri pred kavezima lavova.

Za svet, kao i za zemlje Balkana, ovo nosi važne poruke. U vremenu kada se globalni poredak raspada na blokove, male zemlje moraju da pokušaju da izbegnu da budu uvučene u tuđi sukob. SCO je još daleko od toga da postane ravnopravan rival NATO-u ili EU, ali njegov politički i simbolički značaj raste. Ako ništa drugo, samit u Tianjinu nam je pokazao da je era nesporne dominacije belog čoveka završena i da se otvara prostor za novi oblik hladnog rata, ovaj put sa mnogo više aktera, mnogo složenijih savezništava i potencijalno mnogo većim rizikom od sukoba. Dolaze decenije ratova, izdaja i previranja. A to je trend koji niko, ni u Beogradu ni u Briselu, ne bi smeo da ignoriše.