Srbija i Zapadni Balkan u EU Za Godinu Dana?

Nemački ambasador u Srbiji je pre neki dan u privatnom razgovoru izjavio sa će Srbija, sa ostalih par zemalja zapadnog Balkana, rapidno ući u Evropsku Uniju. Taj pre neki dan je, naravno, bio posle početka ruske invazije na Ukrajinu, a pre dolaska zelene ministrice spoljnjih poslova Nemačke Analene Berbok u posetu našoj zemlji.

Za mnoge na Balkanu ovo su dobre vesti, iako je međunarodni poredak kojim je dominirala Amerika u poslednjih 30 godina u raspadu. Godinama govorim da je Evropska Unija birokratska tvorevine bez jasno definisanih linija moći, i da kao takva ne može da preživi svet u kome je realpolitik i dalje norma. Srbija će ući, unija će taljigati još par godina i raspašće se u svojoj nemoći neprilagođenog tela unutar postojećeg biološkog sistema. Pitanje je samo da li će raspad biti čehoslovački ili jugoslovenski

Svaki taksista i kelner će vam ovih dana objasniti kako je u Srbija u teškoj situaciji zbog rata u Ukrajini. Eto došao je momenat da se opredelimo i ako kažemo zapadu ne, slede sankcije, redovi za namirnice i benzin i atmosfera devedesetih. Ako se okrenemo protiv rusa imaćemo nedaće druge vrste. Kao mladi investitor sam naučio da je istina najčešće dijametralno od onoga što narod misli. Uostalom, da narod nešto zna, ne bi bio narod. U svetu investicija to se zove contrarian investing. Kada narod prodaje, ti kupuj, kada narod kupuje, ti prodaj.

Zvaničnici iz Brisela su pod velikim pritiskom. Cene hrane i energenata rastu gurajući inflaciju na nivo koji će imati veliki uticaj na standard života njihovih građana. Benzin je u Švajcarskoj preko 2.5 evra i država se sprema za eventualnost da cena dođe do 5 evra. Ko ima tank od 100 litara, mora da izvadi 250 evra a potencijalno 500 evra. Jasno je kakve će posledice ovi dodatni troškovi imati na super-komforan život razmaženih evropljana.

Ova činjenica, zajedno sa jasnim ruskim razlazom sa zapadnim finansijskim i kulturnim sistemom, ostavlja EU kao najslabiju kariku u lancu moći SAD, Rusija, Kina i EU. Kao nekada Jugoslavija, EU se bavi birokratskim glupostima a ne rešava konkretne probleme sa kojima se suočava. Evo samo nekoliko: vojska i sigurnost, poreski sistem, granice, Kipar, Katalonija, Kosovo, Bosna, Turska i naravno Rusija. Sudbina svakog sistema koji ne rešava svoje tekuće probleme je, naravno, propast. U današnjoj Evropi je bitno da mogu sebe da zovem TO ili ONO, i da morališem o ljudskim pravima, a sve ostalo će se rešiti samo po sebi.

Zato je zelena ministarka Berbok, u Beograd umesto velikog štapa donela malu šargarepu: rapidni ulazak Srbije, i drugih post-jugoslovenskih država i kvazi-država:

„Vidimo koliko su važne naše vrednosti zalaganje za mir, slabilnost i demokratiju, za nas kao Nemačku to znači da moramo da doprinesemo u regionu. Centralni spoljno-politički prioritet Balkana je jasan, želimo da Srbija bude punopravni član EU, ubeđeni smo da Srbi imaju pravo na život u našoj zajedničkoj kući, zato su potrebne reforme u vladavini prava, podržaćemo Srbiju iskreno“

U prevodu koji je nemački ambasador privatno ponudio to znači: ne možemo da verujemo šta rusi rade, i frka nam je, tako daj što brže da vas integrišemo u Evropsku Uniju. Slavna poglavlja – retardirani način pristupa EU, gde je jedna raspadnuta Bugarska unutar Unije, a jedna Makedonija nije – će preko noći biti ispunjena iako godinama mi primitivni balkanci ne umemo da prepišemo 6 zakona i 4 uredbe. I eto, bugari, rumuni i hrvati su tako skockali svoje države da smo svi zbunjeni totalnim egzodusom njihovih populacije u zemlje Zapadne Evrope.

Rasistički predsednik Francuske Markon, koji nigde ne propušta priliku da istočne evropljane podseti da su niža rasa, sada češe svoju glavu zbunjen Putinovim potezima. Njegove tirade o evropskim vrednostima izazivaju mučninu jer neki su podobni evropljani, a neki su untermensch. Tek sada je njemu i nemcima jasno da je rapidno guranje Zapadnog Balkana u EU jedini način da se Rusija bar malo obuzda u ovoj regiji.

Jasno im je da će svaka ucena ili pritisak gurnuti srbe da se totalno okrenu Rusiji. To sada ruši koncept štapa i šargarepe. Brutalna ruska invazija ih je podsetila da su niže rase ovog regiona nekoliko puta tokom istorije otimale te štapove i lomile ih o leđa tih istih sila. Zato se sad pesma rapidno menja, Kosovo nije problem, afere nisu problem, a ni grafiti nisu problem. Jedan je odavno prekrečen u Terezinu ali i dalje odzvanja holovima ovog kazamata: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu“

Kina je Ključ Mira u Ukrajini

Geopolitička scena se na prvi pogled menja brzo i neočekivano. Izbijanje rata u Ukrajini je šok za ljude širom Evrope i sveta. Ali iza kulisa se procesi dešavaju mesecima ako ne i godinama koji vode radikalnim razvojem situacije.

Mnogi od vas se sećaju 1990. godine i činjenice da je većina nas razarajuće jugoslovenske ratove smatrala nemogućim. Danas neiscrpne analize pružaju pregršt teorija zašto su se ratovi desili, ali te godine usamljeni glasovi koji su upozoravali na katastrofu su se čuli u društvenoj daljini toliko tiho da je to danas zaglušujuće.

Ruska invazija pripremana je logistički mesecima unapred a dogmatski godinama. Od 2014. godine i obojene revolucije na Majdanu ruski jastebovi su spremali odmazdu i vraćanje Ukrajine pod okrilje Ruske Federacije. Danas samo gledamo finale za koje smo naivno smatrali nemogućim; istorija se ipak nastavlja.

Danas kada smo u ovom čabru, zajedno sa ukrajincima i rusima, postoji samo jedno pitanje: kako zaustaviti rat? Jedna zemlja, to jest njen lider, drži ključ zaustavljanja rata u Ukrajini. To je Kina i predsednik Si Đinping. Ne računam činjenicu da Putin može jednom rečenicom da prekine razornu akciju.

Nova ruska doktrina – konstruktivna destrukcija, o kojoj sam pisao pre neki dan, još nije dobila svoj momenat u medijima, ali poznavajući ko danas piše po zvaničnim medijima, čekaćemo još par nedelja da sažvaću gradivo. Dve su osnovne poluge nove doktrine: totalni ekonomski, politički i kulturni raskid sa Zapadom i drugi, još bitniji, okretanje azijskim tržištima i Kini.

Dok Zapad nemoćno cvili i ukazuje na sankcije koje će uništiti Rusiju, njihove službe veoma dobro znaju Putinove planove. Kina je njegov glavni oslonac i adut. Finansijske veze koje izbegavaju zapadni finansijski sistem rade punom parom između dve zemlje i već svi trče u Peking da se pridruže sistemu koji je alternativa SWIFT sistemu plaćanja. Kineski Cross-Border Interbank Payment System (CIPS) je sada na putu da postane dominantan sistem plaćanja u Aziji. Ako se to dogodi kineska valuta će postati istinski konvertabilna što je cilj kineskih vladara već 40 godina. To je prvi benefit koji Kina ima od konflikta Rusije i Zapada.

Doktrina konstruktivne destrukcije takođe definiše novi društveni ustroj u Rusiji koji će biti skoro identičan kineskom. Slede otvorene zabrane političkih aktivnosti van službene retorike i postavljanje Putina za doživotnog vladara. Disidente će tretirati kao Kina, to jest slede likvidacije i dugogodišnje robije. Ekonomski uspeh Kine kao totalitarne države je ruskim jastrebovima uzor i liberalna demokratija će sada otvoreno biti odbačena.

Trgovinska razmena između Rusije i Kine. Izvor Svetska Banka.

Rusko-kineska trgovinska razmena raste rapidno od događaja u Ukrajini 2014. godine i prošle godine je iznosila $147 milijardi. Kineski zvaničnici su nakon invazije potvrdili da ne samo da neće uvesti sankcije Rusiji nego će trgovinska razmena dostići $250 milijardi do 2024. godine. Grafikon ilustruje ubrzan rast ekonomske aktivnosti dve zemlje.

Kada je Zapad uveo sankcije srbima, svaka veza je bila prekinuta i država ekonomski slomljena za manje od mesec dana. Sve finansijske veze su prekinute i ništa iz zemlje nije moglo da izađe ili uđe. Posledica toga je bio pad BDP od preko 50% i rapidno siromaštvo koje je preplavilo stanovništvo. Ko nije pročitao Ekonomiju Destrukcije Mlađana Dinkića sada je vreme.

Dok mediji pogrešno nariču o devastirajućim sankcijama gas slobodno teče a plaćanja se dalje vrše za isporučene energente između Rusije, Evrope i SAD. Srbija je bila pod sankcijama svih članica Ujedinjenih Nacija i sva ino-ekonomska aktivnost se bazirala na švercu. Rusija je pod sankcijama samo Zapada i Japana, dok se ostatak sveta za sada ne meša. Zemlje kao što su Turska, Brazil i Indija su već dale zvanične izjave da neće uvoditi ekonomske sankcije Rusiji. Sledeća ilustracija pokazuje mapu zemalja koje su delimično sankcionisale ruse. Toliko o strašnim sankcijama Rusiji koje plave naslovne strane medija.

Države koje su uvele delimične sankcije Rusiji. Izvor Global Times India.

Dupli standard koji uočavate između naših sankcija i današnjih Rusiji je kristalan. Kada nema ozbiljnih ekonomskih posledica po Zapad, oni su nemilosrdni. Kada ima, onda nisu spremni da rizikuju ni zalogaj svog životnog standarda. Kinezi sada jasno vide koji je prag bola Zapada i već trljaju geopolitičke ruke. To je drugi benefit za njih.

Bliskost Rusije i Kine se videla i pre neki dan kada su zapadne službe pustile u etar informaciju da je Putin sačekao sa invazijom dok traju olimpijske igre u Kini. Ovo nije mala stvar jer je Ukrajina gomilala ljudstvo i opremu blizu Dombasa, nekih 120.000 trupa, što je malo poznata informacija u zapadnim medijima. Putinu se žurilo. Tek nakon završetka olimpijskih igara kinezi su dali zeleno svetlo ovoj operaciji koja će promeniti globalni sistem bezbednosti. Za uzvrat rusi će kinezima dati punu podrški kada Kina odluči da osvoji Tajvan. Taj potez je sada neminovan i kinezi će mudro sačekati pravi momenat. To je treći benefit.

Nemoguće je ući u dublji razgovor sa beogradskim kinezima a da se ne pomene bombardovanje njihove ambasade 1999. godine u našem glavnom gradu. Za mnoge kineze ovo je rana koja simbolizuje njihov prezir prema Zapadu i liberalnim vrednostima. SAD ne mogu da očekuju da će Kina u ukrajinskom konfliktu držati zapadnu stranu ni pod kojim okolnostima. Ovo je vanredna šansa da se Kina promoviše kao ključni igrač u mlaćenju Rusije i Amerike preko ukrajinskih glava.

Ako je već tako, onda smatram da Kina mora što pre da insistira na miru u Ukrajini. Predsednik Si je jedini koji ima bilo kakvu polugu moći nad Putinom, i mora da je iskoristi za mirovne pregovore koji će rezultirari nekom vrstom Dejtonskog Sporazuma. Zapad, Ukrajina i Rusija moraju biti strane u sporazumu, ali je Kina ta koja ima polugu da privuče Putinovu stolicu za sto. Samim tim mora da zauzme centralno mesto u mirovnim pregovorima. Ovo je i četvrti benefit koji će Kina izvući iz ove situacije.

Pitanje je da li je ovo prihvatljivo Americi koja ne shvata koliko je percepcija njene moći smanjena u poslednje dve decenije. Kineska ekspanzija za to vreme ide na štetu najviše SAD a manje impotentnoj Evropi. Svaki dan bez mirovne konferencije je dan devastacije ukrajinskih života i imovine. Ako su amerikanci iskreni, neće stajati na putu miru.

Dok ovo pišem upravo ministar Kine Van Ji poziva SAD, NATO i EU da uđu u racionalni dijalog sa Rusijom i „da se suoče sa protivrečnostima i problemima koji su se gomilali godinama, kao i da obrate pažnju na negativan uticaj koji je dosledno širenje NATO-a na Istok imalo na bezbednost Rusije.“ Uz to dodaje da Kina podržava pregovore dve strane. Kinezi znaju da od direktnih pregovora nema ništa, kao što ih nije bilo ni u Bosni. Tek organizacijom gore navedenih igrača, mirovna konferencija može da zaustavi rat. U Dejtonu su lidersku poziciju zauzele SAD, ovaj put Kina je jedini mogući izbor. Mnogima se to neće svideti, ali je rat ipak gora opcija.

Kinezi sada gledaju bele ljude sa visine, kako se mlate i svađaju, ostavljajući iza leđa nekoliko vekova bele dominacije. Samo pre dve godine, sa početkom pandemije COVID-19 virusa, bili su izloženi ruglu i pritiscima. Sada se predsednik Si nameće kao jedini mogući mirotvorac. I neka je tako ako za bolje ne znamo.

Otpadnici Anje Mijović

Još u bivšoj Jugoslaviji žanrovska književnost je neretko bila diskriminisana. Gurana u književne balkanske podrume, nije smela da digne glavu od ‘prave, duboke’ književnosti. Danas je situacija promenjena i još jedan dokaz je odlična knjiga Otpadnici spisateljice Anje Mijović. Delo je kriminalistički triler i njen prvenac koji stoji rame uz rame sa velikim stvarateljima ovog ženra kao što su Ann Cleeves ili Louise Penny.

Kada ugledate knjigu na polici knjižare ne bežite od 680 strana pozamašnog izdanja Čarobne Knjige; tu su Slučaj Prvi i Slučaj Drugi, dakle dve knjige u jednoj. Anja je prvu napisala još pre tri godine dok je Slučaj Drugi izašao prošle godine u obliku ovog izdanja. Prvu knjigu su mnogi promašili – stara boljka prvenca koji nije imao nikakvu marketinšku podršku.

Od navike da sve knjige pročitam do kraja sam odustao još pre 25 godina zbog velikog broja stranica koje profesionalno moram da prođem svaki dan. Uvek sam na početku bar desetak knjiga koje delim na profesionalno štivo i štivo za dušu. Diskriminaciju pravim unutar ove druge grupe gde se trudim da dobro istažim delo pre nego što se odlučim da se zatrujem tuđim mislima.

Anja je jedna od onih Facebook frendica koje sam zakačio tokom pandemije COVID 19 virusa. Dramaturškinja po profesiji, mislim da smo se i digitalno upoznali prepirući se oko nekih pandemijskih mera. Inače njeni postovi su bez zadrške, duhoviti i jasni – kao i njen književni stil. Baš kroz te postove sam i saznao da je autor Otpadnika i nakon nekoliko iskrenih pohvala drugih fejsbukaša odlučio da pazarim.

Slika preuzeta sa bloga Anje Mijović Direktna Reč

Kada odvojiš sat vremena da čitaš knjigu, a onda shvatiš da je proletelo par sati i da si na pola knjige svaka velikoumna kritika je izlišna. Samo zakazani sastanak na koji sam kasnio me odvojio od ovog trilera koji vozi kao dela Agathe Christie. Formiran u slikama, poput scenarija, Prvi Slučaj i jeste prerađeni scenario koji nikada nije video ekran (thank God). Volim kada autori ne kriju svoju osnovnu profesiju nego je koriste kao oruđe u svom radu. Način na koji Anja piše je već formirani stil, nadgrađen od početnog scenarija u precizan književni jezik. Ako ste kao ja, i niste veliki ljubitelj pokretnih slika, ne čekajte da se ovaj roman pretoči u seriju ili film nego se sladite Anjinim junacima kroz sopstvenu umnu režiju.

Beograd i Srbija koju opisuje kroz odeljenje za visokotehnološki kriminal je baš onaj koji poznajemo. Junaci su baš to – junaci koji se boksuju sa mračnim delovima velegrada kao u klasičnim delima ovog žanra. Minimalizam koji proizilazi iz dramaturškog pristupa stvaranju je taman toliko ugojen da se slike ređaju potpune dok ne gube na dinamici. Da se vrnemo na Anjin barabski fejsbuk stil – knjiga brale vozi.

Nije u redu da vam otkrijem ni deo priče jer žanr je žanr, i za sladokusce ovo je delo koje sa svakom stranicom približavanja kraju stvara osećaj bedaka jer, baš to, dolazi kraj. Ubistva, korupcija i pedofilija su elementi kojima Anja današnji Beograd i Srbijicu slika hirurški tako da lako upali prljavu maštu i pokvarene strasti čitaoca.

Jasno je da će Anjin rad naći put do ekrana. Ali prava vest je da Anja piše treći deo Otpadnika koji izlazi ove godine. Šansa je da će delo postati jedan od kriminalističkih serijala kojim će junaci Uroš, Andrej i Vera postati deo srpskog vernakulara.

Zato pohitajte do knjižare i eto načina kako da provedete nadolazeći vikend i odvojite se od mračnih vesti koje nas zapljuskuju ovih dana. A vi lenčuge čekajte da se snimi serija.

Nova Ruska Politička Dogma – ‘Konstruktivna Destrukcija’ Profesora Karaganova

Ruska invazija na Ukrajinu je iznenadila svet. Zapadni lideri su u šoku kakav nisu iskusili od Drugog Svetskog Rata. Da su pomnije pratili vrhunske ruske intelektualce, naročito one bliske Putinu, videli bi da je ovo logičan ishod dvodecenijskog formulisanja nove uloge Rusije u svetu. Nova doktrina već ima ime: ‘Konstruktivna Destrukcija’ i njen glavni arhitekta je profesor Sergej Karaganov.

Ova doktrina, na ruskom kонструктивная разрушительность, je dobila svoje obrise u članku časopisa Globalne Afere, 16. februara ove godine. Evo linka teksta koji će se studirati u godinama koje su pred nama:

От конструктивного разрушения к собиранию

Sergej Karaganov je počasni predsednik ruskog Saveta za Spoljne Poslove i Odbranu, uticajne institucije koja akademski definiše rusku spoljnu politiku. Jedan je od najuticajnijih ruskih intelektualaca i savetnik kako predsednika Jelcina tako i Vladimira Putina.

Nova doktrina se može sumirati u jednoj rečenici: Rusija će prvenstveno koristiti vojne operacije za širenje svog uticaja u regionu i svetu. Odatle i novo ime doktrine koju je profesor predložio ovim radom: konstruktivna destrukcija.

Ovaj geopolitički zaokret predstavlja odustajanje od postojećih institucija Novog Svetskog Poretka i jasno najavljuje da će se skoro isključivo vojno suprostavljati arhitekturi koja je ustanovljena nakon pada Berlinskog Zida. Drugim rečima, Ukrajina je samo početak.

On optužuje elite zemalja nastalih raspadom Sovjetskog Saveza za manjak istorijskog i kulturnog iskustva potrebnih za državotvornost. Taj stav stavlja do znanja da je za Rusiju nedopustivo da te zemlje budu nezavisne, kako formalno, tako i neformalno.

Profesor cinično tvrdi da konstruktiva destrukcija nije agresivna doktrina, već oportunistički sistem za pripajanje zemalja pod skute Rusije. Savršeni primeri su aneksija Krima i odbrana Sirije od zapadne vojne sile. Brze, efikasne akcije sa malo žrtava čiji je cilj preuzimanje teritorije ili postavljanje režima koji su bliski rusima. To je ujedno i prva tačka nove doktrine – vojna ekspanzija Ruske Federacije: „suštinski sledeći korak u stvaranju novog sistema (pored uništenja starog) je ‘ujedinjenje zemalja’. To je za Moskvu neophodan potez, ne samo kapric,“ precizan je profesor.

Napominje da ovaj pivot u spoljnoj politici Rusija planira od Putinovog govora u Minhenu februara 2007. godine. Profesor navodi da je hiruški napad na Gruziju naveo rusku vrhušku da ubrza vojnu reformu kao osnovu za realizaciju konstruktivne destrukcije. Nakon toga je usledilo testiranje voda sa anektiranjem Krima i najrizičniji potez – uplitanje u vojni sukob u Siriji. Ti momenti su bili ključni da profesoru i njegovoj kliki daju vetar u leđa ubeđivanjem Putina da je Zapad slab i da je vreme da se doktrina obelodani kao zvanični kurs ruske spoljne politike. Takođe je naveo i uspešnu unutrašnju konsolidaciju političke scene gde je svim akterima jasno dato na uvid da Rusija ne samo da nije liberalna demokratija, već da postaje otvoreni protivnik samog koncepta.

To je druga tačka nove doktrine: liberalna demokratija kao društveno uređenje predstavlja pretnju ruskoj težnji da bude jedan od glavnih igrača na geopolitičkoj sceni. Evropu i njene vrednosti vidi kao stvar prošlosti. Uz podsmeh se seća da je Evropa samo pre jednu deceniju gledala na Rusiju sa visine, a danas se, kada ruski tenkovi grme evropskim tlom, trese u šoku, trgnuta iz svoje neoliberalne filozofije. Totalni raskid sa Evropom nije samo neminovan, već je i osnovni deo doktrine konstruktivne destrukcije. Kao zvanični početak doktrine navodi ruski ultimatum Zapadu pred kraj 2021. godine da je širenje NATO alijanse crvena linija.

U datom kontekstu invazija na Ukrajinu je logičan korak kao odgovor na zapadno poziranje i manjak odlučnosti da se ili napravi dogovor sa Rusijom ili uđe u konflikt. Profesor smatra da će Zapad, po matrici viđenoj u gore navedenim primerima, prvo reagovati histerično, ali da će polako priznati situaciju na terenu kao svršen čin.

Tu dolazimo do treće tačke nove doktrine a to je totalno okretanje Aziji. Kina je ključna za novu rusku doktrinu i Rusija je prvo obezbedila savezništvo sa ovim azijskim ekonomskim kolosom pa tek onda odlučila da se outuje. Vrtoglavi ekonomski rast Kine je bio poslednji začin u ovoj čorbi koju su rusi tiho kuvali. Kao što sam pisao u prethodnom članku o Elviri Nabiullini, Rusija planira total decoupling, iliti totalno isključivanje iz svih zapadnih finansijskih, logističkih i kulturnih tokova. Elvira je zadužena da zemlju pripremi za ovaj potez tako da profesor Karaganov navodi da će u sledećoj deceniji Rusija ostati relativno nedodirljiva u svom vojnom pohodu.

Jasno je da bez Kine ovaj plan ostaje samo prazna priča jer će sva ekonomska aktivnost biti prebačena u Aziju. Navodi da je gramzivi i lakoverni Zapad naivno otvorio front sa Kinom kada je još Obama objavio da američki vojni kompleks prebacuje fokus na Aziju sa Evrope. Rusi su u tom momentu shvatili da su na pravom putu. Amerika ne može da se bori na dva fronta i tu se šansa otvorila za definisanje i realizaciju nove doktrine. Tačno je predvideo ponašanje zapadnih zemalja: histerija, simbolika kačenja zastava po društvenim mrežama, mlaka podrška i na kraju pomirenje sa statusom quo.

Rapidan razvoj Kine, koji se desio isključivo zbog prebacivanja proizvodnje sa zapada na istok, radi kratkoročnih profita, je uverio Rusiju da je Amerika izgubila dugoročni strateški fokus. Sada kada su se probudili i odlučili da se suprostave Kini, imaju ruskog medveda koji odlučuje da ratovima nameće svoju volju. Dok je 1993. godine Kina učestvovala sa oko 1.3% u svetskom BDP-u danas je to preko 18% ako se BDP gleda prilagođen za lokalne cene. Kina ima novac i investicije, a Rusija naoružanje i energente. Ko razume tokove novca shvata da je pred nama perfect storm.

U ovom pohodu Rusija računa na zemlje BRIC-a (Brazil, Rusija, Indija i Kina) i već je od Brazila i Indije dobila potvrdu da će u ovom konfliktu ostati po strani. Čak je Indija otvoreno rekla da će ubrzati kreiranje novog platnog sistema sa Rusijom kako bi nastavila nesmetano sa trgovinom. Zapadni pokušaj da izoluje Rusiju ekonomski se sveo na izolaciju isključivo od strane Zapada, što i jeste cilj nove doktrine. Istorija pokazuje da onaj ko zavisi od Zapada uglavnom strada, tvrdi profesor.

Sledeća tačka doktrine je izlazak Rusije iz svih institucija vezanih za Zapad sem Ujedinjenih Nacija. Partnerstvo za Mir, OEBS i druge organizacije neće imati priliku da vide Rusiju ni kao posmatrača. Profesor Karaganov insistira na ovom potezu jer smatra da su Ujedinjene Nacije jedini međunarodni okvir prihvatljiv za rešavanje međudržavnih problema. Rusija je jedna od 5 stalnih članica Saveta Bezbednosti, i time nosi određenu moć na globalnoj sceni, tako da od sada neće razvodnjavati tu poziciju unutar drugih organizacija nemetnutih sa Zapada. Ili UN ili bilateralni odnosi, jasan je Sergej Karaganov.

Za deceniju ili nešto više Zapad će se pomiriti sa novonastalom situacijom i pristaće na kooperaciju bez dominacije. Tu se poziva na istoriju i razne imperije koje je Rusija obuzdala – od Švedske i bitke na Poltavi, preko Francuske i krvave bitke kod Borodina, do Nemačke i njene devastacije nakon bitke za Staljingrad.

Krajnji cilj je novi beznednosni euroazijski sistem, sa izolovanom Amerikom kao nepoželjnim hegemonom. Zato opet pominje da kooperacija sa Kinom ne može biti samo ekonomska, već i vojna i kulturna. Predlaže i petogodišnji vojni savez dve države radi ubrzanja nastanka novog beznednosnog sistema. Svaki poraz Pekinga je i naš, jasan je u svom zaključku.

Operacija u Ukrajini će trajati oko 12 dana i cilj je jasan: zauzimamje istočnog dela, instaliranje pro-ruske vlade i zamrzavanje konflikta koji bi na dalje onemogućio zemlji evro-atlanske integracije. Pored sve propagande situacija na terenu posle pet dana pokazuje da je operacija hiruški precizna i isplanirana po poslednjeg detalja. Okupacija zemlje od preko 44 miliona ljudi, sa velikim procentom ruske populacije, se činila nemogućom misijom samo pre pet godina. Danas je jasno da je ovo mali zalogaj za rusku vojsku.

Smatram da će ovaj momenat imati dalekosežnije efekte od pada Berlinskog zida – poslednjeg geopolitičkog zemljotresa. Rusi su jasno definisali svog neprijatelja – zemlje G7. Na čelu sa SAD, Kanada, Nemačka, Francuska, Italija, Velika Britanija i Japan imaju oko 770 miliona ljudi i oko 32% svetske ekonomije. Kada završi sa Ukrajinom i par drugih teritorija u Evropi Rusija se okreće masovnim razvojem Sibira zajedno sa Kinom. Kao što profesor Karaganov navodi, Rusija je postala velika sila kada je Ivan Grozni osvojio Sibir, a ne kada je anektirana Ukrajina pod Aleksejem Mikajlovićem, za koga niko na zapadu nije ni čuo.

Ukrajina neće biti deo Rusije kao velike sile, već razvaljena tampon zona između rusa i evropljana. Profesor se ruga aksiomu Zbigniewa Brzezinskog, američko-poljskog politikologa koji je bio američki savetnik za bezbednost SAD i personifikacija rusofobije. Taj aksiom tvrdi da je Rusija osakaćena kao sila ako se Ukrajina odvoji od Moskve. Konstruktivna destrukcija podrazumeva kontrolu određenih teritorija ali ne i njihovu aneksiju, kako se resursi ne bi traćili.

Borba između sve liberanijeg Zapada i konzervativne Rusije i još konzervativnije Kine ulazi u fazu prsa u prsa. Profesor Karaganov smatra da je ostatak sveta takođe konzervativan i da mu je muka od sve bizarnijih vrednosti Zapada koje se agresivno nameću ostatku sveta, naročito putem koncepta ljudskih prava. Do sada su se folirali da su na putu prihvatanja liberalnih vrednosti, ali sada je poruka jasna: ne želimo da imamo ništa sa vama.

Настави са читањем „Nova Ruska Politička Dogma – ‘Konstruktivna Destrukcija’ Profesora Karaganova“

Ko Je Čelična Lady Koja Finansira Putinov Rat?

Kada mala zemlja ratuje, taj konflikt je trošak. Kada velike sile ratuju, konflikt je obično profitabilan. U slučaju ruske invazije jasno je da velika sila napada manju zemlju koja nema šansu da se odbrani. Mnogi se pitaju (čitaj lupetaju) koliko će rat Rusiju koštati i da li će zbog istog doživeti ekonomski kolaps. Odgovor na ovo pitanje najbolje zna čelična guvernerka ruske centralne banke Elvira Nabiullina.

Pre nego što pređemo na kalkulaciju, da raščistimo šta mislim o ovom kofliktu. Ilustraciju toga je na dan invazije najbolje definisao jedan moj prijatelj: „meni su jutros krenule suze jer opet sloveni ubijaju jedni druge.“ I to je srž svog moralisanja oko ukrajinskog konflikta. Kao devedesetih na Balkanu, sloveni pokazuju koliko su razjedinjeni i spremni da političke nesuglasice reše uništavanjem života i imovine.

Američki izvori mi kažu da će invazija trajati 12 dana i koštati Rusiju oko $150 miliona. To su direktni troškovi ljudstva i opreme za taj period. Osoba koja drži Putinov novčanik je čelična Elivira, za koju kažu da je Putina naučila zamršene principe visokih finansija. Nakon prisvajanja Krima 2014. godine, upravo je ona pametnom monetarnom politikom obuzdala volatilnost rublje, podizala kamatne stope i najviše doprinela da zapadne sankcije budu bezube. Prestižni časopis Euromoney je zato Elviru 2015. godine proglasio za centralnog bankara godine. Isto priznanje je dobila i 2017. godine od britanskog časopisa The Banker. Forbes je stalno rangira među moćnim ženama sveta, tako da je 2021. godine proglašena za 60. najmoćniju ženu na svetu. 

Kažu da Putin zove samo Elviru kada ima pitanja oko tokova novca. U ofanzivu je krenuo tek kada je ona spremila sve mere protiv zapadnih sankcija, od mekih do eventualnog isključenja Rusije iz SWIFT sistema. Kada se 2012. godine pompezno vratio u Kremlj, ona je bila deo malog tima od 6 ljudi koji su bili uz Putina. Tada je bila njegova ekonomska savetnica. Ubrzo nakon toga je stavio na čelo centralne banke. Od tada ona svoj posao obavlja maestealno.

Razmere sankcija koje je Zapad nametnuo Rusiji možemo razumeti kroz sankcije koje je Srbija pretrpela devedesetih godina. Totalno zatvorena, bez prava na uvoz ili izvoz, bez mogućnosti da plati jedan dolar preko granice ili primi isti, Srbija je doživela ekonomski kolaps gde se BDP brzo prepolovio, firme doživele kolaps za par meseci a građani osiromašili do ivice egzistencije. Najgori deo sankcija je bio izbacivanje iz svetskih tokova novca koje moderno poslovanje čini skoro nemogućim.

Za sada Rusija ostaje deo platnog sistema. Iako mnogi traže da se izbace iz SWIFT-a, ekonomisti upozoravaju da će taj potez biti izuzetno ekonomski bolan za Zapad i ostatak sveta.

Šta je SWIFT sistem? Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication je u suštini primitivan whatsup za prebacivanje novca sa jednog računa na drugi račun u nekoj drugoj državi. Sadrži ime osobe ili pravnog lica, adresu i broj računa obe strane. Ali svaki put sadrži i korespondentsku, ili ‘intermediary’ banku. U tom grmu leži zec.

Primer SWIFT instrukcija za prebacivanje novca na dolarski račun iz bilo koje druge zemlje.

U gornjem primeru vidimo tipične SWIFT instrukcije. Ako neko želi da Vam pošalje $1000, samo mu prosledite ovu informaciju, on ode u svoju banku i za par dana lova je na Vašem računu. Zašto za par dana u doba interneta kada lovu u Srbiji prebacujemo preko aplikacija za par minuta? Pa zato što se instrukcije i dalje kuckaju ručno na primitivnim terminalima, tako da Vaš transfer čeka nekog bankarčića da gore navedeno iskucka.

Ako Vam neko šalje te dolare iz Italije, ili Rusije, novac ide preko poruke 56, koja je prva navedena u datom primeru, i taj je račun u New Yorku. Pitate se zašto preko New York-a ako mi brat šalje dolare iz Trsta? Pa da bi američka centralna banka imala kontrolu nad svakim dolarom koji se transferiše globalno. Ako je brat pod sankcijama, taj novac se konfiskuje u SAD i dolari Vam nikada neće stići. Tako je i sa evrima koji će se zaglaviti u Belgiji gde je sedište SWIFT-a.

Ovo je glavna poluga zapadne kontrole finansija jer su sve države sveta članice ovog primitivnog mesendžera. Jedine dve koje su trenutno izbačene su Severna Koreja i Iran. Kina je još 2015. godine razvila svoj sistem CIPS, koji služi za plaćanje u kineskoj valuti. Rusi su takođe razvili svoj SPFS sistem. Upravo je Elvira jedna od arhitektica softvera koji povezuje ova dva sistema i priča se da renminbi i rublje već pljušte između Kine i Rusije. Zato se okleva sa izbacivanjem Rusije iz SWIFT sistema. Taj potez bi stvorio alternativu tako da bi ova poluga zapadne moći izgubila smisao. U Moskvi se priča da je Putinov susret sa predsednikom Kine Sijem tokom Zimskih Olimpijskih igara upravo bio poslednja potvrda novog finansijskog sistema pre invazije na Ukrajinu. Indija je već poslala delegaciju u Moskvu kako bi se pridružila sistemu radi izbegavanja zapadnog platnog sistema.

Ruska nafta i plin nesmetano teku ka svim svetskim pravcima pa i na Zapad. Dok je jednu Srbiju bilo lako hermetički zatvoriti, Zapad se ne usuđuje da isto uradi Rusiji jer cene energenata već divljaju a inflacija je nakon dužeg perioda prosperiteta provirila svoju ružnu glavu. Ruski budžet je izbalansiran sa cenom nafte od $62. Sa cenom koja je oko $100 Elvira planira budžetski višak od nekih $70-80 milijardi u 2022. godini. Zajedno sa ruskim rezervama od $630 milijardi koje ova žena kontroliše i laiku je jasno da je Rusija krenula u invaziju finansijski spremna koliko i vojno.

Očigledno je da će rusi sve troškove svaliti na okupiranu teriroriju. To su naučili od svojih kolega amerikanaca koji odmah nakon invazija dovode svoje privrednike čiji je zadatak ekonomska eksploatacija okupirane teritorije. Tranzit gasa kroz Ukrajinu je bio jedan od glavnih političkih problema između Rusije i Ukrajine. Godinama su ukrajinci upozoravani da ne politizuju gasovod, jer je gas nesmetano išao za Evropu i tokom najgorih momenata Hladnog Rata. Prva ukrajinska ekonomska žrvta će biti gasovod koji će od sada biti pod Putinovom kontrolom. Elvira je jedna od ruskih jastrebica koja nije verovala nemcima da će pustiti Severni Tok u rad. Dolaskom zelenih na vlast u nemačkoj, njena predviđanja su se pokazala kao tačna tako da su Putina ona i njena ekipa stisli da je momenat sad ili nikad da se Ukrajina okupira i stavi pod rusku šapu.

Novi svetski poredak se raspada pred našim očima. Novac je, kao kroz čitavu istoriju Homo sapiensa, najbitniji elemenat svih društvenih pomeranja, i to je ono što je Elvira naučila Putina i jastrebove koji ga okružuju. Resursi kojima Rusija raspolaže su ubedljivo najveći na svetu, tako da ona smatra da Rusija mora da nametne svoju volju i stane na put NATO proširenju na silu. Već par godina se šuška da je upravo ona glavni kandidat da nasledi Putina. Možda se desi da svet crta Putina na papiru ako ova hladna Tatarka preuzme rusko kormilo.

Dritan – Politika Mogućeg Jednog Đenke

Od prošlih izbora Dritan Abazović se izdvojio kao novi dašak političkog vetra na Balkanu. Mlad, moderan i obrazovan, uz to i član albanske manjine Crne Gore, uspeo je da sedne i sa primorskim hipsterima i sa srpskim popovima. Odlično je razumeo amfilohijevski momenat u toj mini državi koja se zajedno drži uz pomoć srpsko-ruskog štapa i NATO kanapa. Sagledao je šta je moguće i to izcedio za sebe i svoju političku grupicu uz veliko političko umeće. 

Bizmarku se pripisuju reči da je „politika umetnost mogućeg.“ Sagledaš situaciju, vidiš šta je moguće odraditi u datom političkom momentu, i uradiš baš to, ništa više ali ni pedalj manje. Realpolitik je modernu interesnu politiku utkala u geopolitičku današnjicu gde se svi akteri, manje ili više, drže ovih principa. Dritan Abazović je srušio vladu Crne Gore i stvorio krizu gde su sve oči uprte u njega, iako je na avgustovskim izborima osvojio tankih 5.53%, što i jeste realna slika koliko stanovnika Crne Gore uvažava vrednosti politike koju predstavlja.

Sada kada je izveo manevar, uz jasnu podršku Zapada, polako se budi u situaciji gde je većinsko stanovništvo, crnogorsko i srpsko, okrenuto protiv njega, svako iz svojih interesa. Crnogorci, koji velikim delom podržavaju Mila i glasaju za DPS, ga gledaju kao moguću slamku spasa koja bi oživela političkog Frankenštajna koga su prerano sahranali avgusta 2020. godine. Ako napravi vladu sa njima, kako god ih našminka, učiniće političko samoubistvo jer je Frankenštajn ipak toliko politički ružan da zapadni mentori drže zapušen nos dok ga podržavaju. Iz tog kola neće izaći.

Sa druge strane je Demokratski Front koji je mislio da je pobedio, ali u amfilohijevskom svetu svaka pobeda mora biti okađena a njih je izgleda kadilo omašilo. Zdušno minirajući doskorašnju vladu na svakom koraku jer nisu dobili postavljenja, sada se češu jer su i sami pomogli da se Frankenštajn izvuče iz groba.

Treća grupacija su manjine koje se po balkanskoj tradiciji kurvaju i cvile kako su potlačeni dok greju svoje manjinske guzice po foteljama. Samo je bitno biti iz manjinskog naroda, često bez kvalifikacija za poslove na koje postavljaju svoju familiju i drugove, bez trunke odgovornosti prema zajednici. Zato se Dritan izdvojio, jer je kao albanac uspeo sa sebe da skine odoru potlačenog. Kao Đenka, uzdigao se iznad malograđanštine i krenuo da snima novi crnogorski film.

Sada, kao u filmu ‘Maratonci Trče Počasni Krug’, familija Bilija Pitona u obliku DF-a stoji čvrsto suprostavljena crnogorskim Topalovićima. Tenzija je veća nego za vreme izbora jer pokradeni sanduci ne mogu da se prebroje. Pravoslavci su se u ovoj maloj zemlji podelili tačno po sredini, nesposobni da sagledaju svoje zajedničko poreklo, tako da im neka vrsta obračuna predstoji, baš kao u filmu.

Prema kredibilnim izvorima Crna Gora je jedna od glavnih evropskih tačaka za ulaz kokaina. Ova droga je postala stimulans izbora za staro i mlado. Šmrču biznismeni, pevaljke, profesori, babe, dede, domaćice, kerovi i mačke. Prema mojim izvorima u SAD u CG mesečno uđe blizu 4 tone belog praha. Tržišna vrednost je oko 300 miliona evra. Ta procena je konzervativna jer je prisutnost balkanaca u Južnoj Americi veća nego ikad. Sigurno nisu deo studentske razmene.

Ovaj problem je daleko veći nego što je bilo ko od aktera u CG spreman da prizna, sa izuzetkom Nebojše Medojevića koji godinama tvrdi da će ovaj biznis uništiti državu. Iako se linije vredno vuku širom Evrope, jedino je u CG vrednost tog posla dosegla nivo BDP-a. Na svom vrhuncu Pablo Escobar je bio veći od ekonomija 86 zemalja, toliki se profit slivao u njegove ruke. Ako gledamo broj stanovnika po gramu kokaina, crnogorski bosovi su moćniji.

Dritan Abazović je naivno mislio da će se brzo obračunati sa moćnom hobotnicom koja mu je odmah ponudila 20 miliona evra da postane Đenka. Do danas nije rekao ko mu je nudio novac jer ako zucne, biće: „ala ga je opravio, svaka mu čast.“  Nezavisnost Crne Gore je finansirana švercom cigareta, na koji je Zapad okretao glavu jer im je Milošević bio neprijatelj br.1. Zapad je poslednjih decenija slab na kintu, i traži od svojih štićenika da sami organizuju finansiranje njihovih državotvornih egzibicija. Naučeni na laku lovu, ekipa se samo prešaltovala na daleko profitabilniji kokain.

I tako je Dritan postao Đenka, pokušavajući da balansira između Topalovića i Pitonovih. Zaboravlja da je politiku mogućeg osmislio racionalni nemac, a ne balkanski mistik. Iako će kratkoročno omlatiti Kristinu, to će se vratiti kao politički bumerang na sledećim izborima. Jedina vajda je što je počeo demokratske procese u Crnoj Gori, ali mora da zapamti da nije sam to izneo na svojim plećima. Ima jedan pokojnik koji mudro gladi svoju bradu dok odozgo promatra crnogorski krš. Tužno je, ali istinito da je baš on najzaslužniji za demokratizaciju Crne Gore, a Đenka, Topalovići i Pitonovi su samo likovi u njegovom filmu.

P.S. ako me pitate ko je Krivokapić u ovom filmu, jedino mogu da mu dam ulogu onog raštimovanog klavira po kome Kristina uporno mlati.

A u Aprilu…Depra

Aprilski izbori se približavaju kao mačka mišu, naizgled lagano, šunjajući, da bi u poslednjem trenutku eksplozivnom akcijom miš bio iz’eden. Ako se pitaš ko je mačka a ko miš, onda idi i igraj hrkljuš.

Miš, da bi imao šansu bar da bude pečeno prase, mora da se ukoloni i ujedini. Jedino tako može da se okrnji sadašnja vlast glavnog mačora na Balkanu. Jedan čovek u jednoj koloni koji bi bio protivteža najvećoj političkoj organizaciji na Balkanu koja uveliko radi na kampanji. Idu od vrata do vrata i ubeđuju u svoju političku priču. Još sam u SAD naučio da je direktan kontakt sa glasačima sveti gral svake političke kampanje. Sve ostale akcije blede po efektnosti.

Odabir generala Ponoša je u najbolju ruku potez očajnika. Moram da vam otkrijem jednu veliku tajnu: srbi mrze NATO. Kome je potrebno objašnjenje zašto, ponavljam, idi igraj hrkljuš. Đeneral je simbol dotične alijanse u ovoj zemlji, a protiv alijanse je sitnih 89% građana, prema istraživanju agencije Ninamedia, u okviru projekta Atlanskog saveta Srbije „Evroatlanske integracije u očima srpskih medija“ iz 2019. godine. Masa ga tako percipira, a u politici postaji samo percepcija; sve istine, pravde i druge humanističke poštapalice u politici služe isključivo za brisanje podbradka od ja’njetine.

Ideja da će on postići bolji rezultat od Saše Jankovića je ravna ideji da hrkljuš postane olimpijski sport. Janković je bio ličnost koga je širok spektar glasača poštovao i poznavao i bio upoznat sa njegovim radom pre kandidature. Percepcija Ponoša je daleko od toga. Tako da su snovi o drugom krugu prazni kao gasna skladišta Evrope. I profa Zec i advokat Prelević imaju bolji rejting od đenerala, što me i ne čudi, jer je valjda srbodiji dosta vojvoda i đenerala.

Ponoš ode od Vuka Jeremića, koga narod voli ko kišu u junu, da bi ga onda Đilas, koga vole ko kišu u julu, gurnuo napred uz Vukovu podršku. Što kaže Marko Vidojković pre par dana, mora da su bivšem predsedniku Ujedinjenih Nacija radili indijansku vatru, a on onako nežne konstitucije zaviče: „OK, ajde bre naravno da može, baš sam i ja mislio da kandidujem nekog ko se išetao iz moje stranke.“

Sad da vidimo Beograd. Opozicija ode do Koštunice i reče daj nekog kao ti, ali za Begiš, onako sve da bude fin, profesoran, ustavan, tih, moralan i sve onako kako valja. Uđe umišljen gospodin u svoju spavaću sobu, čuje se neko frktanje kad eto ga sa jednim starim olinjalim mačorom. Dok ga je pakovao u korpu za ljubimce, zbunjena opozicija veli ali Vojo šta je to, nama treba tako nešto, ali ipak mora da bude Homo sapiens. Tako dođosmo do Vladete Jankovića.

Napaljeni rezultatima referenduma koji smo razumeli nas dvoje – ja i ona baba sera u Kalenić kafani, opozicija na fejsu već slavi beogradsku pobedu. Ni taj potez velikog mačora nisu skontali. Referendum je SNS-u značio koliko sto evrića Aci Lukasu. Pobeda je učinila još jedan korak ka Evropskoj Uniji, toj famoznoj oazi raspada, a dok bi poraz lako objasnili Tanji Fajront: pa vidite kakvim mi ludacima vladamo. Glumatanje Vlade Đukanovića (ne mene) kako su eto u mogućnosti da unutar SNS glasaju slobodno, preko 30% NE glasova je došlo od njihovih birača. Glavni cilj: kreirati utisak u beogradskim opštinama kako opozicija ima prednost. Kako su došli rezultati veverice su se rastrčale po društvenim mrežama već slaveći izbornu pobedu, smatrajući referendum lakmus testom. Percepcija uspeha će dodatno ulenjiti već lenju opoziciju tako da će im ovaj April u Beogradu doneti ono što je davno doneo Zdravku Čoliću – depru.

Ali depra je srpski nacionalni sport. Mi je volimo, gajimo i ne smatramo je bolešću, čak naprotiv. Ona je tu da nas ušuška u topli krevet, opravda svaki neuspeh, i oćera taj osećaj griže savesti koji stalno lebdi iznad nas zasto što smo lenji. Jer ovde je depra uzvišeno stanje duha dok je depresija ipak mentalna bolest.

Na kraju će pored depre ostati kukanje o nefer uslovima i izbornoj krađi. I tu će biti razloga za gutanje pilulica, jer je Evropa već opoziciji objasnila da je bojkot besmislen ako ikada misle da priđu srpkom tronu.  Predlažem da u sportskom centru Vračar naprave teren za hrkljuš. Čisto da im prođe vreme do 2026. godine.

Glasajte DA na Referendumu

Svi znamo da ima korupcije u srpskom pravosudnom sistemu. Kao neko ko je živeo na tri kontinenta i četiri države znam da su i druga pravosuđa korumpirana. To je priroda čoveka i nema sistema koji će dovesti korupciju na nulu. Ali uvek postoji slavno manje zlo i evo zašto je potrebno glasati DA na predstojećem referendumu.

Bavio sam se visokim finansijama i zbog prirode posla uvek bio okružen armijom advokata. U New Yorku sam naučio da nije najbolji advokat onaj koji je imao najbolje ocene na faksu, niti onaj koji ume da napiše dobar pravni podnesak, već onaj koji je najpovezaniji. Velike advokatske kuće, kada se predstavljaju novim klijentima, uglavnom govore o procentu dobijenih sudskih procesa, ali i koga poznaju od sudija i tužilaca. Lična povezanost, u nas poznata kao veza, je presudna za vrhunsku advokaturu. Istraživanja pokazuju, da je mnogo veći procenat dobijenih procesa kada advokat dobro poznaje sudiju nego kada ga ne poznaje. Ljudi jednostavno ne mogu da pobegnu od sebe.

Za nekoliko dana, 16. januara pred građane Srbije se postavlja referendum na kome je pitanje da li se slažete sa promenama Ustava u vezi sudstva u našoj zemlji. Mnogo je polemike, što je i prirodno, oko ovog pitanja.

Indikativno je da su mnogi iz opozicije, kao Vlada Gajić, protiv, ali i mnogi iz pozicije, kao moj imenjak i prezimenjak, Vladimir Đukanović. U njihovim analizama možete naći detalje oko mehanizama biranja sudija danas, i kako to nova izmena Ustava predlaže. Za prosečnog građanina Srbije srž je jednostavna: sada sudije biraju političari na tri godine, a novi sistem bi izbor prebacio uglavnom na sudije, koji bi tu poziciju držali do penzije. Slično je i sa tužiocima.

U ovoj zemlji je neophodno što više ingerencija izbiti političarima iz ruku. Sadašnjim sistemom političari drže sudije i tužioce kao neku vrstu taoca, tako što im reizborom zveckaju iznad glava. Onda daju sebi za pravo da ih zivkaju i pritiskaju oko raznih slučajeva. Armija advokata, koja se protivi promenama, takođe je direktno umešana u ovu korupciju jer predstavljaju tehnički mehanizam između političara, sudija i tužioca. Da sam na njihovom mestu, i ja bih insistirao na glasnom NE.

Vrhunski beogradski advokati su oni koji mogu da ti ispeglaju delo. Kako to funkcioniše? Za primer uzmimo situaciju da imate sina koji autom pregazi, na pešačkom prelazu, nevinu osobu. Utvrdi se da je prekoračio brzinu, pretpostavi se prisustvo alkohola i droge u krvi, i on pobegne sa lica mesta, i ostavi osobu da umre iako je mogao život da spasi da je odmah pozvao hitnu pomoć i policiju. U SAD za ovakvo delo se dobija oko 20 godina robije. Najveći deo kazne se odnosi na beg i zanemarivanje obaveze da se povređenom pomogne.

Prva preporuka vrhunskih domaćih advokata u Srbiji je baš to – beži. Ne radi ono što zakon i moral nalažu nego beži sa lica mesta kako bi bilo što manje fizičkih dokaza kao i dokaza o alkoholu ili drogama u sistemu. Zašto je tako? Pa zato što će ti advokat lakše ispeglati situaciju sa manje dokaza, a lako će završiti da beg ne bude otežavajuća okolnost. Beg sa lica mesta gde je počinjen zločin se uglavnom tretira kao teška otežavajuća okolnost ali se to u Srbiji lako menja jer sudija ima diskreciju da to ne uzme u obzir. To je prva stavka na cenovniku. To će vas koštati za Vašeg jedinca oko 10.000 evra.

Sledeća stavka je koji sudija i koji tužioc će Vam zapasti. Po zakonu tu nemate izbora, ali preko advokata ćete uspeti da izaberete i jednog i drugog. Za ovakav zločin to će vas koštati oko 30.000 evra, za jednog i drugog. Kako se sudije i tužioci tale zavisi od toga koji će veći zločin da počini u peglanju slučaja pa je ova matematika dovedena do savršenstva. I sudije i tužioci imaju male plate, a i čeka ih reizbor tako da su mnogi u ovoj šemi. Čak postoje kafići oko Palate Pravde gde se ovi dilovi dogovaraju, uz okolnu buku i neprobojan dim od cigareta.

Sledeća stavka su svedoci. Da li ste primetili da u skoro svim slučajevima visokog profila svedoci menjaju iskaz? Tu su vrhunski advokati i tužioci od presudnog značaja. Prvi preko uličnih veza kontaktiraju svedoke i kreću u cenkanje koliko košta promena iskaza. Ako je svedok namazan, može da Vam izbije dobru cifru iz džepa. Kako nema direktnog kontakta između advokata i svedoka, tu je obično lokalni mafijaš koji obavlja taj posao. I on ima deo tala, a često se i advokat dodatno ugradi. Tako da će Vas to koštati do 50.000 evra. Po iskazu, po svedoku.

Suđenje se naravno odlaže dok se čitava akcija ne sprovede i novac u kešu razmeni ruke. Kada se dođe do suđenja, situacija je jasna. Vaš ljubimac nije udario osobu na pešačkom jer je svedok promenio iskaz i naprasno se setio da je to bilo čak 30 metara dalje, kao da su metri centimetri. Takođe, kako tvrdi svedok, žrtva je nekako iskočila na drum, iza kante i on je siguran da je nemoguće bilo reagovati dok je Vaš lepotan vozio samo 30 km na sat što saobraćajni znak i dozvoljava.

On je u 4 ujutro, vraćajući se iz kluba Gotik, naravno bio 100% trezan i bez grama gudre u sebi. A činjenica da je pobegao sa lica mesta se ni ne pominje jer je sudija ne uzima kao otežavajuću okolnost. Tužioc, čiji je posao da raskrinka sve laži odbrane, samo klima glavom i slučaj ekspresno dobija epilog iako se mesecima čekalo na suđenje. Veštačenje saobraćajne policije se šteluje do savršenstva i to je najjeftiniji deo ceha. Za par somića se veštačenje pegla ili je često deo tala koji tužioc stavi u džep.

To je jedna ozbiljna pijaca i ovakvo peglanje će vas koštati oko 100.000 evra. Ako ste bogatun, sitnica, ako nista, onda babin stan na doboš. A sin jedinac opet za volan pa neka nam je svima sa srećom.

Smešno je da je veoma lako prepoznati korumpirane sudije i tužioce. Samo im snimite odeću. Lacoste ili Boss majice, Ferragamo cipele i Zegna sakoi im dođu kao uniforme. Na Kopaoniku Bogner odela i uvek nova oprema. Kada ih pitate odakle buraz, uvek su tu nemušti odgovori kako su im kolege advokati dali, eto da imaju za skijanje. Ljudi inače idu okolo i dele Bogner odela ubogima koji nemaju za Kop. Takav smo narod.

Oni koji žele da vide NE na referendumu često kažu imaće suviše moći sudije ako im damo doživotne mandate i pravo da biraju sami sebe. Biće mini bogovi. Donekle su u pravu. To je rizik ako glasate DA.

Nakon studija u Indiani, SAD skoro celo moje društvo se preselilo u New York gde smo našli zaposlenje. Većina je završila na Wall Street-u trudeći se da se što pre obogate. Jay, neću mu pominjati prezime jer je prominentni sudija, se odlučio za drugi put. Crnac, koji je sporstkom stipendijom za američki fudbal došao na faks iz geta Chicago-a, je ušao u sistem da postane sudija. Godine klerkovanja, dugih sati za male pare (u odnosu na drugove) i pakao izbora za sudiju je podneo stoički.

Nismo smeli da mu plaćamo večere i klubove iako smo grmeli tih 90tih. Upozorio nas je da će nam glave otkinuti ako ga dovedemo u neprikladne situacije, uglavnom misleći na kokain i prostitutke. Pošto je bio linebacker, a u američkom fudbalu to je ona defanzivna pozicija grmalja koji gledaju da quarterback-u slome kičmu, nismo se zajebavali sa Jay-ovom karijerom. Dan kada je postao sudija proslavili smo tako što je on platio ogroman ceh koji nije mogao da priušti.

Od tog dana Jay je postao mini bog u tom distriktu u New York-u. Kola, šofer, asistenti, pravo da decu upiše u bilo koju školu na račun države i naravno velika plata. Sledeći ručak nam je u restoranu za sudije koji bez problema može da dobije Michelin zvezdicu. Žderemo, pijemo vrhunksa vina i na kraju račun koji on potpisuje. Zamislite da Vas četvorica odete u Maderu, odvalite se od svega najboljeg i platite račun 370 dinara. Da toliko! Najbolja vina a subvencionisana.

Šeretski mu kažem bato sad možemo kombinacije da pravimo. Jedan mrki pogled gorostasa od 2 metra i 160 kila se završio jednostavnom porukom: „Srbine, nemoj da te spakujem za primer.“ Fudbalski kostolomac je bio mrtav ozbiljan i ja se od tada više nikada nisam našalio .

Da bismo dobili Jay-a kao sudiju, ili bar imali nekakvu šansu moramo da glasamo DA. Moramo tim ljudima dati doživotni posao, dati im visoke plate i da, subvencionisati jeće i piće kao u Skupštinskoj menzi. Narod mora da prestane da gleda na visoke plate kao zlo, već kao osnovu za zdraviji pravni sistem. Ja ne tvrdim da će preko noći naše sudije i tužioci postati sveci i svetice, ali proces mora da počne. Ideja podele vlasti na tri grane je da sve tri budu jednako moćne. Ako sudije postanu bogovi, kao što kritičari ovog sistema tvrde, onda će političari postati manji bogovi.

Evropska Unija zahteva ovu promenu Ustava i neće biti napretka u pridruživanju ako se ova šansa ne iskoristi. Skupština, za koju svi znamo da je kolekcija poslušnika, je lagano uspela da skupi dvotrećinsku većinu za ovu radikalnu promenu našeg sudstva.

Veoma je mali broj analiza ovog referenduma jer je javna rasprava bila bedna. Vlast je nije gurala u prvi plan, a opozicija je od ovoga napravila izbore pre aprilskih izbora. To je katastrofalna strategija jer je ova promena Ustava prvi korak u bilo kojoj reformi sudstva. Ovo nije glasanje za ili protiv Vučića, nego šansa da se radikalno promeni profil srpskih sudija i tužioca.

Završeno Snimanje Filma o Hunter Biden-u u Beogradu

U Beogradu je pre par nedelja završeno snimanje filma pod radnim naslovom ‘My Son Hunter’. Radnja se vrti oko pustolovnog života mlađeg sina predsednika Sjedinjenih Američkih Država.

Pod režijom Roberta Davi-ja, koga znamo kao glumca iz filmova kao što su Die Hard i Goonies, ova drama opisuje kontraverznog sina moćnog američkog političara koji luta kroz život kao kroz jednu veliku žurku, punu droge, žena sumnjivog morala i biznis partnera još sumljivijeg morala. Zaplet je ankerisan oko odnosa oca, koji problematičnog sina vidi kao teret svoje političke karijere.

Robert Davi režira film o Hunter Biden-u. Film je u postprodukciji i premijera se očekuje na proleće 2022. godine.

U New York-u se šuška da film finansira ekipa konzervativnih političara bliska Donald Trump-u. Mesecima se levičarske medijske kuće u SAD trude da mlađanog Biden-a skinu sa naslovnih strana. Svim snagama pokušavaju da operu skandal vezan za Ukrajinske tajkune i energetiku. Hunter je sedeo u odboru firme Burisma, koja se bavi gasom i epicentar je korupcije u Ukrajini. Namešteni tenderi i isisavanje novca na offshore destinacije su ovu kompaniju stavile pod lupu evropskih zvaničnika. U takvom okruženju je Hunter primao $50.000 mesečne naknade iako nikakvog iskustva u toj industriji nije imao. New York Post ga je optužio da je ukrajinskim tajkunima obezbeđivao pristup svom ocu dok je ovaj bio podpredsednik SAD.

Iste dnevne novine su ga optužile da je od kineskih tajkuna primao $10 miliona godišnje za pristup svom ocu koji je tada radio na bitnim zakonima vezanim za odnose SAD i Kine. Predsednik Biden je porekao da ima bilo kakve veze sa poslovima svog mlađeg sina, ali mejlovi do kojih su novinari došli pričaju drugu priču. Hunter se često savetovao sa ocem oko poslovnih poteza, naročito onih sa kinezima.

Frustrirani manjkom medijske pažnje ovom tekućem skandalu, konzervativci su odlučili da vrate fokus na Hunter-a preko filmskog platna. Ideja je da na proleće, kada se planira pregršt izbora za američki Kongres, a pred jesenje izbore za Senat, stisnu demokrate preko predsednika Biden-a i korupcije vezane za njegovog sina. Iz kuloara čujem da je Beograd izabran kao odlično mesto za snimanje filma, delom zbog subvencija, a delom zbog činjenice da se srpska politička scena smatra bliskom američkim konzervativcima. Richard Grenell je ekipi predložio da dođu u Beograd i ovde obave snimanje.

MSH Production je pomagao Davi-ju da obezbedi veliki broj beogradskih lokacija. Jedna među njima je i Golf Klub Beograd, gde su se snimale scene Bele Kuće. Fascinantno je gledati kako jedan prostor pretvaraju u Oval Office, radno mesto predsednika SAD koje svakodnevno gledamo na konferencijama za novinare i prijemu zvaničnika. Amerikanci su imali sve pohvale za srpsku filmsku ekipu koja se dokazala svojom profesionalnošću i radnom etikom.

Sa desna na levo, Robert Davi, Miljan Gogić i Vladimir Đukanović

Ovaj politički film je nastavak borbe nove američke desnice pod vođstvom kontraverznog Trumpa protiv levice demokratske stranke. Ušančeni u svoje ideološke rovove, tumače ulogu američke demokratije iz dijametralno različitih uglova dovodeći podele do usijanja. Biden-ove predsedničke ocene (approval rating) su među najnižima u novijoj istoriji. Amerikanci vide rastuću inflaciju kao najveći trenutni problem i 69% ispitanika nije zadovoljno njegovim radom u ovoj oblasti. U ovakvoj situaciji Trump se oblizuje i merka sledeće izbore 2024. godine.

Borba će biti sve prljavija tako da treba očekivati dosta projekata vezanih za skandale i jedne i druge strane. Pored svih napora konzervativne Amerike da nađu nekoga ko bi zamenio Trump-a, sva istraživanja govore da će on biti predsednički kandidat Republikanske Stranke. Izopšten sa Facebook-a i Twitter-a, on i dalje uspeva da ostane u žiži javnosti, naročito levičarske cancel medijske mreže.

Balkanizacija Balkana se Nastavlja – Svet Čeka Ista Sudbina

Milorad Dodik je juče uz svoj raspojasni stil jednim dekretom poništio sve odluke prenesenih ingerencija sa Republike Srpske na bosansku federaciju od 2005. godine do danas. Doneti su zaključci, koji sa jedne strane nemaju pravnu težinu, ali zbog strukture Bosne i Hercegovine, praktično od Bosne prave labavu konfederaciju, labaviju nego što je Jugoslavija ikada bila.

Od pojavljivanja non-paper-a pre nekoliko meseci koji jasno poziva na raspad Bosne na dve države, nekada stidljivi glasovi secesije su svakoga dana sve glasniji. Ulica šuška da je Janez Janša jedan od kreatora tog famozmog dokumenta, što je legitimna teorija. On je bio vođa slovenačkih secesionista koji su prvi, u slovenačkoj Mladini, jugoslovenskim komunistima u lice rekli da su totalitarni gadovi. Ukrao je magnetofon kojim je snimana 72. sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, gde se raspravljalo o hapšenju mladih slovenačkih komunista. Meni je uvek bilo jasno ko je pokrenuo raspad Jugoslavije – Janša i njegova slavna četvorka, a ne Milošević, Tuđman, Kučan ili ostala komunistička bagra koja je samo nastavila da piša u brod koji tone.

Međunarodno pravo već decenijama lebdi u neodlučnosti kada je secesija u pitanju. Secesija nikada nije definisana kao ljudsko pravo, ali takođe nije izričito zabranjena. Pravnici i akademici se uglavnom slažu da je to pravno neutralan akt, što je klasifikacija koja odgovara velikim silama. Na taj način mogu da biraju kao sa švedskog stola. Primer Kosova i Krima je komičan, iako razni analitičari razvlače priču kao da situacija nije jasna kao prolećni dan. Zapad podržava secesiju Kosova, ali je protiv secesije Krima. Rusija je izričito protiv secesije Kosova, ali na sva usta peva o pravu na secesiju kada je Krim u pitanju. Zamislite da u porodici imate takvu situaciju: jednom detetu kupite stan, osamostalite ga, a drugo primorate da živi sa vama do smrti. Porodična idila bi veoma brzo došla do stanja pucanja.

Bosna je uređena Dejtonskim Sporazumom, famoznim dokumentom koji svi diskutuju a retko ko i pročitao. Dokument je zaustavio krvavi rat, ali isto tako nikada nije ratifikovan u bosanskom parlamentu. Kao takav, on de facto ima veću težinu od bosankog ustava, a de jure je od početka u limbu oko koga se već godinama vode pravne polemike. To je opet kreacija velikih sila, koje za svoje građane uvek obezbeđuju jasna ustavna prava, a za druge uvek neku kakofoniju otvorenu za interpretacije.

Pravo na samoopredeljenje je sa druge strane, centralni princip modernog međunarodnog prava koje je, kroz Ujedinjene Nacije, fortifikovano kao jus cogens pravilo. Dakle fundamentalno, neoborivo pravo svake grupe Homo sapiensa. Za mene je to osnova bez koga sva naša druga prava, za koja smo se izborili u poslednjih dve stotine godina, padaju u vodu. Od 1860. godine, kada je princip prvi put uveden u dijalektiku, na talasu stvaranja nacionalnih država, ono postaje temelj modernog doba. I Woodrow Wilson i Vladimir Lenin, iz dijametralno različitih ideoloških uglova, su strasno zagovarali pravo ljudi da izaberu suverenitet koji će im visiti nad glavama. „Nacionalne aspiracije moraju biti poštovane; ljudima se može upravljati samo uz njihov pristanak. ‘Samoopredeljenje’ nije samo puka fraza; to je imperativni princip delovanja.“ Ove reči velikog američkog predsednika smatram jednim od najbitnijih u istoriji, jer su nakon milenijuma civilizacijskog tlačenja pakazale tračak svetla ljudske slobode.

Imamo dakle pravni sukob između samoopredeljenja i prava na secesiju. U ovim vodama Dodik pliva, i iako ga mnogi potcenjuju, veoma dobro poznaje međunarodno pravo. Dok mnogi protivnici raspada Bosne govore o političkom samoubistvu Mila iz Laktaša, jasno je da ogromna većina srba u Republici Srpskoj ne želi suživot sa Federacijom. Kao što albanci ne žele suživot sa ostatkom Srbije. Kao što i Sever Kosova ne želi suživot sa ostatkom Kosova. To je srž balkanizacije, političkog procesa koji je nastao kao termin i kao proces za vreme raspada Jugoslavije.

Kada u google-u krenete da tipkate balkanization, odmah među prvim predlozima iskoči balkanization of america. Molim? Kakva sad balkanizacija amerike? Ko to kucka neprimerene stavove po netu? Podsetimo se da su amerikanci izričito bili protiv raspada Jugoslavije. Kada ih je Kučan direktno pitao da li su za nezavisnu Sloveniju odgovor je bio neprijatan: „Never.“ Danas postoje teorije zavere da je sve bilo završeno iza zatvorenih vrata, ali ništa od otvorenih dokumenata tajnih službi ne ukazuje na to. Slovenci, uz Janšinu tačnu procenu da je jugoslovenski komunizam na kolenima, su bacili kocku i proglasili nezavisnost. Sećam se kako mi je pre desetak godina jedan slovenački beznednjak, a nekada savezni udbaš, tokom partije golfa prepričao te dane:

„Iskreno smo se usrali. Znali smo da direktno stajemo srbima na crtu. Svi smo sedeli u glavnoj policijskoj stanici u Ljubljani, kroz čije podrume su išli svi telekomunikacioni kablovi tako da smo prisluškivali i generalštab, i Slobu i sve glavne aktere jugo krize. Znali smo da pomoć sa Zapada neće stići. Procenio sam da su šanse 50:50, dakle pola da ćemo uspeti, a pola da će nas srbi pobiti ko glinene golubove. Kada smo čuli da se ne diže avijacija i da je JNA podeljena, shvatili smo da je Slovenija nezavisna.“

Slovenci su imali pravo na samoopredeljnje, što su i dokazali postavši imućna, društveno kvalitetna država. Pravo na secesiju su nametnuli savršenim tajmingom koji druge republike nisu uspele da sprovedu već su prošle kroz krvave ratove da bi zaokružili svoju nezavisnost. Zato je bitno u međunarodnom pravu izjednačiti pravo na samoopredeljenje sa pravom na secesiju. Moderno doba, koje nosi moderne načine komunikacije, stvara novog čoveka koji ne želi da trpi ni najmanji teror raznih državnih tvorevina. Sloboda je konačno na usnama svih na facebook-u i taj trend više ni jedan tiranin neće okrenuti.

Zato je balkanizacija čitavog sveta neminovnost. Naročito je bitna u kontekstu velikih sila, koje su i nosioci većeg dela zla na međunarodnom planu. Bitno je da se raspadnu i SAD, i Rusija i Kina. Do njihovog raspada će doći iznutra, kako podele među ljudima budu rasle. Amerika je već prošla crtu posle koje nema povratka – podeljena na dve milionske konzervativne i liberalne grupe čije su vrednosti dijametralno suprostavljene, samo je pitanje vremena kada će se formalno razdružiti. Kina će samim padom komunizma završiti kao Jugoslavija, a Rusija će se krnjiti lagano, kao ledena santa.

Taj razvoj događaja vodi samo većoj individualnoj slobodi ljudi. Kao tehno-anarhista verujem da ćemo stvoriti budućnost gde će svako živeti apsolutnu slobodu i baštiniti lični suverenitet. Granice, u koje se mnogi kunu, su tu samo da bi jednog dana bile zbrisane i gde će jedina granica biti površina čovekove kože. Svako opiranje balkanizaciji Balkana, a dalje i ostatka sveta, će voditi u oružane sukobe. A ti sukobi, kao i svi do sada, će biti privremeni. I da uspeju da spreče Mila iz Laktaša da istera nezavisnost Republike Srpske, šta će sa milion nezadovoljnih srba? To je kao da držiš ženu koja hoće razvod zavezanu za radijator.