Neslavna Imperija: Kako je Britanija dovela Indiju do Prosjačkog Štapa

Knjiga indijskog parlamentarca Šaši Tarura (Shashi Tharoor) Neslavna Imperija je napisana nakon njegovog slavnog govora na Oksford univerzitetu. Šašija su akademici drevne institucije pozvali da učestvuje u debati o mogućoj finansijskoj reparaciji koju bi Britanija, u teoriji, morala da plati Indiji za 200 godina kolonijalne vladavine. U tom periodu je tada najbogatija zemlja sveta – Indija, putem besomučne eksploatacije dovedena na rub fizičkog opstanka. Njegov govor je viralno osvojio etar i postao osnova za knjigu koja do detalja ilustruje skoro nezamislive zločine koje je britanska imperija ostavila za sobom.

Govor Šaši Tarura koji ima skoro 10 miliona pregleda. Viralnost ovog klipa je osnova za bestseler koji je napisao. Pored svoje uloge u političkom životu Indije, on je vršio dužnost Generalnog podsekretara Ujedinjanih Nacija pod Kofi Ananom.

Za početak britanske vladavine indijskim subkontinentom se uzima bitka kod Palašija, 1757. godine, kada je Robert Clive uspeo da nadvlada veću vojsku i zagospodari Bengalom. Mladi Clive je bio službenik East India kompanije, tako da je to i simboličan početak novog svetskog poretka, u kom će zapadne korporacije dobiti dominantnu ulogu u prvom delu globalizacije, koju istorija poznaje kao kolonizaciju. Bitka je dobijena kada je Clive podmitio glavnokomandujućeg Mir Jafara koji je vojsku okrenuo protiv navaba od Bengala (maharadžin guverner).

Prema istraživanjima istoričara Angus Maddison-a, u tom momentu je Indija predstavljala oko 23% svetskog BDP-a. Ekonomski i tehnološki najrazvijenija država, Indija je bila epicentar svetske trgovine, veća od čitave Evrope zajedno s Rusijom. Kada je 1947. godine Gandi konačno izbacio britance, Indija je imala samo 3% u globalnom ekonomskom kolaču. Ovo je ujedno i jedna od najvećih ekonomskih devastacija modernog doba.

Ovaj šokantni podatak je slabo poznat čak među indijcima, tako da je jasno zašto smo mi na Balkanu slabo upoznati sa ovim činjenicama. Radi ilustracije, ekonomija Sjedinjenih Američkih Država trenutno predstavlja 23.9% globalnog BDP-a, tako da nije preterano reći da je Indija bila Amerika tog doba. Tekstil je bio glavni proizvod koji je činio veliki deo svetske trgovine, kao što su danas mobilni telefoni i razni IT proizvodi. Svila, pamuk, i naročito slavni muslin je bio toliko tražen, da su ljudi izdvajali ogromna sredstva kako bi se obukli u indijske materijale. Začini i druga roba su takođe činili da Indija vlada sa skoro 30% čitave globalne trgovine.

I sve je počelo formiranjem East Indija kompanije, 1600. godine čija je uloga bila trgovanje po dalekom Istoku. Moć ove korporacije kulminira krajem 18-og i tokom 19. veka kada u jednom trenutku kontroliše polovinu svetske trgovine. Uloga Roberta Clive-a je bitna jer je on korporaciji dao legitimitet da oružjem brani svoje zlom stečene posede i da najbrutalnijim metodama krene u genocidnu eksploataciju Indije.

Industrijska revolucija nije slučajno našla svoj epicentar baš u Britaniji. I kao glavni proizvod novog doba nije slučajno bio tekstil. Tarur jasno ilustruje da je industrijska revolucija u Britaniji posledica deindustrijalizacije indijskog subkontinenta. Britanija je prvo preuzela monopol nad izvozom tekstila iz Indije. Zamislite da Srbija preuzme monopol nad izvozom iPhone-a iz SAD. Mislim da bi se ekonomska budućnost naše zemlje radikalno promenila.

Nakon preuzimanja monopola, vremenom su prebacili veći deo razboja iz Indije u Englesku. Da, i balkanski razboji za tkanje potiču iz tog doba i prvo su doneti iz Zapadne Evrope preko Britanije. Situacija sa tekstilnom industrijom kulminira zabranom proizvodnje u Indiji koja tada, umesto proizvodnog centra, postaje suvi izvor prirodnih resursa. Istorijske su činjenice da su tkačima lomili palčeve kada lomljenje razboja nije bilo dovoljno. Naime, palčevi su od ključnog značaja za tkače jer njima guraju svaki red finih materijala. U samo nekoliko decenija, Indija je od vladara proizvodnje i trgovine tekstilom postala uvoznik, i naravno sav uvoz je dolazio sa britanskog ostrva. Bengal je, od na primer današnje Kalifornije, postao jedna od najsiromašnijih provincija sveta.

Ako vladate engleskim jezikom poznat vam je glagol to loot – pljačkati, otimati. Etimologija ove reči je od sanskritske reči loota, što označava pljačku. Eto kako kultura može fino da se razvije na olupinama kolonizacije. I pored vajne industrijalizacije i lomljave palčeva, indijski tkači uspevaju da budu kvalitetniji i jeftiniji od britanskih. Tako da sledi period poreza, za koje do tada ovaj deo sveta nije čuo. Naime maharadže su pre toga do svog imetka dolazile trgovinom, dok svoje podanike nisu oporezovali. East India firma, kao korporacija, uvodi poreze na indijske proizvode kako bi ih totalno eliminisala iz globalnih tokova. Tada kreće devastacija imućnog indijskog stanovništva od koje se mnogi i danas oporavljaju. Porezi se obično skupljaju kako bi se na istoj teritoriji akumulirala sredstva za izgradnju i održavanje javnih dobara, od puteva i infrastrukture do zdravstvenog sistema. Sav porez, koji je iznosio 50% prihoda, je odlazio britanskoj kruni, nakon velike provizije koju bi korporacija ostavljala za svoje usluge. Zamislite modernu državu, gde se porez ubire, i umesto da se sredstva lokalno troše, ona u potpunosti odu u neku drugu zemlju. Svaka bi bankrotirala za par meseci.

Većina britanskih istoričara revizionista predstavlja ovu pljačku kao priču čiste konkurencije. Eto jednostavno smo bili bolji i ovaj ishod je stvar tržišne konkurencije i industrijske revolucije. Istina ne može biti dalja kao što Tarur u ovoj knjizi ilustruje, koristeći skoro isključivo anglo-saksonske izvore. Znajući da akademski rasizam i dalje podriva nezapadne izvore, do sažetih zaključaka dolazi isključivo iz njihovih izvora. Sam Clive se u London vratio nekoliko godina kasnije sa 400.000 funti, sumom do tada neviđenom za jednog ‘službenika’. Naveliko su zapisane njegove izjave da je jednostavno ulazio u bengalske riznice i iznosio nakit i drago kamenje u količinama koje je hteo. Cena jednog safira u Londou je bila oko 5 puta veća nego u Bengalu. A nabavna cena je bila nula, jer je sve opljačkano, tako da ni današnja trgovina kokainom ne može da se poredi sa pljačkom milenijuma, kako mnogi u Indiji mnogi zovu kolonijalnu eru.

Mnogi su primeri u knjizi koji, pored statuta i tadašnjih zakona, bacaju jasnu sliku na prirodu kolonijalne vladavine. Tako Markiz od Salisberija, kao državni sekretar Indije tokom 1860-tih, piše: „Kako Indiji treba krv popiti, oštrica mača mora biti uperena tamo gde je krv najgušća.“ U visokoškolovanoj šekspirijanskoj tradiciji, britanska elita je uvek pažljiva da svoje misli, koliko god one bile bistijalne u suštini, izraze oratorski. Cecil Rhodes, još jedan divni proizvod engleskog školstva, je pisao članak za člankom insistirajući da je imperilalizam, uz svoje kopile kolonijalizam, jedini način da se nahrane gladne horde britanske sirotinje.

Kraj 19 veka Britanija dočekuje kao najbogatija imperija svih vremena, gde veći deo državnih prihoda dolazi iz Indije. U državne kufere se slivaju porezi bez obaveza kao i ogromna sredstva od izvoza robe u Indiju, čija je proizvodnja totalno uništena. U isto vreme Indija, koja do dolazka britanaca nije poznavala glad, prolazi kroz periode neviđene gladi gde stotine hiljada umiru. Pisac i aktivista William Digby ilustruje razorni pomor od 1876-1878, kada je preko 9 miliona duša umrlo. Pad industrijske proizvodnje je stvorio armiju radnika koji su prisiljeni da se vrate obrađivanju zemlje, tamo rapidno siromaše i stvara se horda bezkućnika koji prvi stradaju u periodima velikih suša. Problem bezkućnika i danas progoni ovu drugu zemlju po broju stanovnika. Postoje familije koje su deo ovog neslavnog staleža već generacijama. Digby, putem dokumenata East India knjigovodstva, izvlači cifru od tačno £4,178,922,732 koliko je isisano tokom 19 veka. Prosečna godišnja plata u Engleskoj 1900. godine je bila oko £43, a 1800. oko £12 pa je jasno da je samo cifra koju je ova korporacija otela dovoljna da se naprave tri, a ne jedna imperija.

Indija je imala i ključnu ulogu u daljem širenju imperije u kojoj sunce ne zalazi. Za mnoge indijce je brzo zašlo jer su korišćeni kao topovsko meso u preko 111 ratova koje je kruna vojevala. Naravno sve su to bili ‘odbrambeni’ ratovi, jer je imperativ bio odbraniti sve opljačkano, iliti lootovano, kako bi gejmeri danas rekli.

I danas se ta ista Britanija šetka po svetu popujući svima o vrednostima i ljudskim pravima. Koliko đubre moraš biti, kao engleski političar, da bilo kome, u bilo kom kontekstu, u Indiji pomeneš vrednosti. Krivični zakon 1871. godine kriminalizuje homoseksualnost i strogo zabranjuje trandže, koji su do tada bili normalni deo indijskog društva. Zakon je naravno potpisala britanska kruna kao moralni čin, sve u cilju ‘civilizovanja’ civilizacije stare preko 2000 godina do tada poznate po svojoj filozofiji ‘live and let live.’ Homoseksualnost je bila široko raširena i tome svedoči hindu literatura tokom vekova. Kamasutra, napisana nekoliko vekova pre Hrista, ima čitavo poglavlje o gej seksu koje su generacije porodica u tom delu sveta čitale.

Zakonik je jasan i o vanbračnim aktivnostima žena. Najstrožije se kažnjavaju preljubnice, dok za muškarce koji počine isto delo nema zakonskih konsekvenci. Nametanjem svojih, viktorijanskih vrednosti, koje su za hindu kulturu bile ultrakonzervativne, stvara se atmosfera progona i degenirisanih odnosa među polovima. Do danas se Indija bori protiv delova ovog krivičnog zakonika čiji je cilj bio zadovoljavanje primitivnih vrednosti kolonijalista. Kao i danas, nisu se trudili da razumeju lokalnu kulturu, nego su divljačkom opresijom nametali svoje prezrene vrednosti.

Pogledajte video ali toplo preporučujem knjigu koja, na žalost, nije prevedena na naš jezik. Toliko je šokantnih detalja da bi ovaj članak mogao da pišem u nedogled. Svaka stranica je riznica brutalne statistike koje je u temelju britanske ekonomije i finansija. Uvek sam govorio da je geopolitika kao ulica: vlada isključivo mafijaški mentalitet ko kome kičmu slomi. Stara floskula veli najteže je napraviti prvi milion, i ona je tačna. U ovom slučaju najteže je bilo oteti prvu industriju – tekstil, posle je sve za Britaniju išlo kao po loju. Danas, kao omatoreli mafijaš, očerupana i posramljena, ide po svetu i zahteva status quo u ekonomskim odnosima i geopolitičkoj raspodeli.

Šaši Tarur je svojim govorom učinio više za populizaciju ove prljave istorije od svih istoričara zajedno. Internet je platforma koja dozvoljava da se ovakav sadržaj rapidno proširi i da knjiga postane hit. Bitno je suzbiti revizioniste koji ovaj genocid nad genocidima romantizuju starim rasističkim floskulama o širenju civilizacije. Ovo je tipični slučaj ‘došli divlji oterali pitome.’ Sankritska kultura, koja datira još od 1700. godine pre Hrista, i koja dam je dala remek dela kao što su Ramajana i Mahabharata, se našla šokirana brutalnošću i vanserijskim nemoralom britanskih kolonijalista. Šaši je tražio godišnje reparacije od £1, kao simbolično priznanje zločina koji su fundament britanske moći već tri veka. Dok i dalje sramno popuje čitavom svetu, London mučno ćuti na ovaj predlog. Jedna funta im je mnogo.

Put na Hilandar

Dvadeset godina pokušavam da odem na Svetu Goru. Nešto se obično izjalovi tako da sam ove godine sa Falketom odlučio da odemo po svaku cenu. Pridružili su nam se drugovi, sve sami golferi, u potrazi za svojim dušama.

Našli smo se u nedelju u 6 izjutra, kod Steko kafane, poznatog polazišta beograđana na razna putešestvija. Porsche, mečka i Volvo nisu baš prevozna sredstva skromnih hodočasnika, ali šta ćeš, tako nam se zalomilo.

Marko, naš vodič na struju nam objašnjava da vozimo do Mrzenaca u Makedoniji gde nas čeka jedno malo jagnje. Uz cigaru, koja mu klintistvudovski visi iz usta, objašnjava da je dobra klopa deo ovog puta ka nebu. Krećemo na vreme i Danko nam drži dobar tempo poršikom.

U mečki smo Sale, Boban i ja. Dok gutamo autoput razglabamo o svemu i svačemu tako da vreme leti. Ulazak u Makedoniju je oveštan značajno lošijim autoputem i ubrzo parkiramo pred legendarnu kafanu Javor Džoko. Pindžur i paradajz veličine glave prethode jagnjetini iz snova. Društvo se razgaljuje i upoznajemo Rastka, Miljanovog prijatelja i profesora primenjene koji vadi olovku i svesku A4 formata i kreće da crta. Objašnjava da će svaki korak ovog puta ilustrovati, sve dok mi uredno rastavljamo jagnje od života.

Rastkova prva ilustracija u nizu mnogih koje čine svojevrstan dnevnik ovog vojaža.

Rastku praštamo što nije golfer dok nam Marko za stolom, nakon par viceva, objašnjava da je prva stanica spomenik proboju solunskog fronta. Svi tuda prođu na putu za grčko more, ali retko ko stane, razočarano veli naš razdragani vodič. Siti gazimo ka granici nakon koje nas čeka isti krš od autoputa. Dobra ova južna Evropska Unija, slika i prilika uravnoteženog evropskog razvoja. Nakon razornog stomakougađanja stižemo do spomenika.

Spomenik Solunskom Frontu

Drugi s desna je Nikola Pašić, a ostale guglujte. Sledeći put kad krenete na Halkidiki, obavezno svratite jer je prava šteta projuriti ovim delom Grčke a ne stati bar na desetak minuta. Tek tu shvatite koliko su naši bili daleko od doma dok su stvarali jednu od najvećih vojničkih legendi modernog doba.

Tu kontamo da je vodič Marko i rapidni pripovedač viceva. Red istorije, pa red sprdnje nas vraćaju na put ka Uranopolisu, malom gradiću gde ćemo prespavati. Hvata nas desetak minuta paklene kiše, takve da se pitam da li nas onaj odozgo želi na Svetoj Gori. Kiša staje, sunce se trsi kroz oblake a mi parkiramo pored male crkvice iza koje puca raskošan pogled na more, samo par kilometara pre naše destinacije.  Zdanje je sagrađeno oko male pećine gde se apostol Pavle krio od rimljana tokom svojih prvih putovanja po Grčkoj dok je širio Hristovu reč. Pavle nije bio deo dvanaest veličanstvenih ali je toliko uporno propovedao da je ušao u klub apostola. U Grčku je stigao 49. godine i odmah krenuo u pokrštavanje po Solunu i okolini.

Nismo se dugo zadržali i ubrzo stižemo u Uranopolis. Tipično grčko mestašce, kafići i radnjice načičkani uz prelepo egejsko more. Tu se istok mazi sa zapadom i brzo se smeštamo u skromni hotel pre sutrašnjeg puta ka Jovanjici, malom hilandarskom pristaništu. Da, po toj Jovanjici je kontraverzna plantaža konoplje u Srbiji dobila ime. Čudni su putevi vutre…

Miljan, reditelj i drugi umetnik naše ekipice, insistira da se bačimo u more. Prvo gunđamo a onda se svi redom brčkamo po plićaku. Kikoćemo se kao deca jer more gali.

Sale i ja ispred Kule Plača. Tu su majke poslednji put ljubile sinove iskušenike.

Veče nam prolazi uz rakove i školjke a mesec je bleda fleka boje cimeta. Vina je na pretek što uz par tompusa podvlači tu noć i ekipa se veselo smešta u dvokrevetne sobe. Sale i ja smo ne znam koji put zajedno u sobi i šegačimo se sa malim krevetima i još manjim kupatilom. Pravi isposnici. Obožavam ga jer je uvek spreman na svaku akciju, bilo da je Four Season kvaliteta ili 25 evrića za nas dvojicu. Od ludila do skromnosti kratak je putić.

Budimo se veseli i nakon laganog doručka idemo do policijske ispostave monaške države gde dobijamo vize nakon testa na COVID-19.

Viza za ulazak na Svetu Goru.

Podsećamo se dana pandemije jer smo zadovoljni što smo negativni na koronu, i sa ostalim putnicima se ukrcavamo na trajekt. Kratka je plovidba do Jovanjice, toliko da nisi svestan odvajanja od svetovnog života i ulaska na poluostrvo gde je vreme stalo. Tu nas čeka kombi i vijugavim, prašnjavim putem hrlimo uzbrdo ka Hilandaru. Nakon pola sata truckanja prelepo zdanje se pojavljuje iza okuke.

Ulazak u manastir i hilandarska gostoprimnica. Tu su kafa, voda i mastika deo rituala.

Gostoprimac je volonter koji je došao da radi u Hilandar na par meseci. On nam daje šture instrukcije nakon čega odlazimo do konaka. Spavaona ima šezdesetak kreveta i izgleda kao da je ispala sa stranica Harry Potter-a. Pored nje je i par soba sa kapacitetom od sedam kreveta, ali mi, isposnici beogradskog asfalta, ostajemo zajedno. Posmatramo jedan tuš oko koga se sprdamo dok se spremamo za turu po hilandarskoj zemlji.

Hilandarska spavaona za posetioce.

Osveženi idemo u obilazak jednog dela manastira nakon čega krećemo putem mudrosti. Snažan utisak ostavlja kosturnica. Jednostavna prostorija nižeg svoda obložena je policama na kojima nemo leže lobanje umrlih monaha. Hilandarci sahranjuju svoje mrtve u skromne grobove, gde ostaju 3 godine, nakon tog perioda im vade mošti, lobanju stavljaju hronološki na policu a druge ostatke u sanduke ugrađene u pod. Fasciniran smrću, kosturnica ostavlja dubok pečat na mene i nekoliko puta ću joj se vraćati. Dok ovo pišem sedim na podu okružen mrtvim monasima dok me čudni spokoj uspavljuje.

Kosturnica Hilandara.

Do kosturnice je Simeon u kamenu, uklesani Stefan Nemanja u svom monaškom izdanju. Valja se nasloniti rukom na njegovu ruku i pustiti mašti na volju. Zažmuriš i vratiš se u vreme vitezova i zmajeva, princeza i bojeva. Na Hilandaru se predanje o Nemanjićima vekovima baštini, bez uplitanja politike i sumnjivih institucija. Jasno mi je zašto su srpski komunisti Hilandar smatrali jezgrom svojih neprijatelja, jer pored svih resursa nisu mogli da prekinu milenijumsku nit koju četrdesetak monaha ljubomorno brani.

Ruka na ruku sa osnivačem dinastije Nemanjića, zamonašenog kao Simeon Mirotočivi.

Putem Mudrosti prvo stižemo do kapele magaretu. Proskinitar (kapela) je vrsta trema, obično malog po obimu, gde je oslikana ikona, ovde Bogorodica Trojeručica. Manastir Hilandar je posvećen Bogorodici i glavna ikona u Sabornoj Crkvi Hilandara je Trojeručica, jedna od tri najbitnije ikone pravoslavlja. U ovoj kapelici je sahranjeno magare, koje je po predanju, u 15. veku, donelo slavnu ikonu iz Studenice na Hilandar. Legenda kaže da je magare samo prevalilo veliki put, došlo do ovog mesta, nekih 300 metara od manastira, i tu palo mrtvo. Turbulentna vremena 15. veka je preveslalo jedno magare, kaskajući lagano kroz balkanske vrleti, ignorišući buktajuće konflikte.

Ako ste jedan od onih za koje su mitovi ‘katastrofa’ a religija ‘opijum za narod’, onda će vam Hilandar izjesti želudac. Ovde je srednji vek zakačio sidro i sve je utemeljeno na mitovima i predanjima. Ali pazite da magare ne ispadne pametnije.

Proskinitar posvećen magaretu. Oslikano je u gornjem levom uglu, ispod broja 8.

Sledeća je česma kralja Aleksandra Obrenovića. Tu se oseti jasan stav manastirske bratije oko ubilačke konkurencije dve srspske kraljevske loze: Obrenovića i Karađorđevića. Majski prevrat se ovde smatra jednim od najvećih grehova a kraljoubistvo zlom koje je ostavilo nezaceljene rane u srpskom nacionalnom korpusu. Taj nemili događaj 1903. godine, ovde vide kao klicu koja je narod pratila kroz čitav dvadeseti vek.

Kralj Aleksandar je Hilandar posetio 1896. godine na putu za Olimpijske Igre u Atini. Tamo je zatekao oko 70 monaha, od kojih samo tri srbina, dok su ostali bili bugari i grci. Tendencija braće grka je da ubace svoje monahe i polako, decenijama, preuzmu manastir. Zato je danas, od dvadeset manastira na Svetoj Gori, Hilandar srpski, Pantelejmon ruski, Zograf bugarski, a svi ostali grčki. Kralj se postarao da manastir plati svoje dugove i zahvaljujući njemu osvežen je broj srpskih monaha a ideja o preuzimanju Hilandara zamrla. Tako je slavna sveća, koju je Sveti Sava upalio i koja neprekidno gori, ostala da nosi duh srednjovekovnog srpskog bića.

Istoričarka dr Radmila Radić u njenom radu „Povratak srpskih monaha u manastir Hilandar 1896-1900. godine”, detaljno opisuje revitalizaciju Hilandara tog doba, uz podršku dinastije Obrenović. Konflikt je zabiberila Bugarska sa kojom je Srbija bila u katastrofalnim odnosima. Monasi bugari su godinama negirali srpsko poreklo manastira i pred kraj samog veka diplomatija je odradila svoje i Hilandar ostao u srpskim rukama. Za to je najveću zaslugu imao Branislav Nušić, u to vreme srpski kozul u Solunu. Svojim pravnim savetima, duhom i duhovitošću, on stvara uslove za ugovor između država, crkve i Hilandara. Od tada manastir živi u jasnim pravnim okvirima.

Česma posvećena Aleksandru Obrenoviću izgrađena 1908. godine. Jasno je koliko su monasi tog doba bili ‘popularni’ na dvoru Karađorđevića.

Dan je letnji, ali vetrić pirka, tako da nam šetnja prija. Uostalom, svi su golferi sem Rastka, tako da nam je tabananje deo bića. Sprdamo se kako bi napravili golf teren ovde, zamonašili se i rastali od svetovnog života. Red molitve, pa par 3, onda opet molitva, pa dugačka par 5, šala provejava ali Falke i ja smo poluozbiljni. U daljini ugledamo kulu i od nje bi clubhouse napravili. Bila bi to velelepna klupska kuća o kojoj bi golferski svet brujao. U pitanju je kula, iliti pirg, kralja Milutina. Ime se pogrešno utemeljilo jer Milutin nije sazidao ovo zdanje nego izvesni Kavolar, latin koji se borio protiv cara Dušana, uhvaćen nakon bitke za Ser, na strani Vizantije. Car mu prašta život nakon čega se on povlači na Hilandar i u 14 veku gradi ovo čudno zdanje.

Kavalarov Pirg, u narodu pogrešno nazvan Milutinov.

Na putu nailazimo na spomenik Caru Dušanu, za čije vladavine je Sveta Gora bila deo srpskog carstva. Silan u stasu i predanju, car je bogato finansirao Hilandar, gde se tokom epidemije kuge i sklonio. Došao je sa caricom Jelenom, jedinom ženom koja je provela vreme na Gori, ali nošena u nosiljci, tako da ne stane na manastirsku zemlju. Istoriografija navodi da su tu proveli 9 meseci od 1. septembra 1347. godine dok je strašna bolest kosila Evropu. Dokoni ratnik kupuje veći deo Svete Gore i poklanja hilandarskom bratstvu, tako da je posed manastira u istim granicama do današnjeg dana. To je circa trećina monaške države, dok ostalih 19 manastira zauzimaju ostalu površinu.

Spomenik gde su monasi pre skoro 700 godina dočekali cara i caricu. Posađeno je par maslina u to ime koje i danas nemo stoje.

Nakon nekih 3 kilometra ispred nas izranja možda i najlepše zdanje na Svetoj Gori, manastir Esfigmen. Čudno ime teško pamtljivo među svojim zidovima čuva slavne zilote, jednu od najradikalnijih hrišćanskih sekti. Razvedeni od svih kanonskih crkvi, drže se starog kalendara i ekumenizam i druge moderne ‘pošasti’ smatraju heretičkim odrazima modernog života.

Stidljivo se približavamo dok nam Marko navodi da nas neće primiti. Boban i Miljan su im poneli poklone u nadi da će nas pustiti. Monaha ima stotinjak i slavni su po radikalnim stavovima i podozrenjem prema nepoznatim. Sekta ima malu pastvu širom sveta a u Srbiji su njihovi manastiri na Ugaru i Novi Stjenik, muški i ženski. Dok Marko priča o njihovim skorašnjim sukobima sa svetogorskim i grčkim vlastima, vrata zamka se uz jezivu škripu lagano otvaraju.

Manastir Esfigmen, centrala Zilota.

Kada vidite zdanje sa obale, pogled se lepi pa je nemoguće ne pitati koji su stvarni porivi progona ovih hrišćanskih čudaka. Srednjovekovni zamak je sve ono što romantičnu dušu gali, a vrednost zdanja je neprocenjiva. Hotelski operateri bi guzice dali da se dočepaju ove nekretnine i pretvore je u hotel sa 14 zvezdica.

Manastir nikad nije pao u ruke osvajača i poslednji konflikt se zbio 2013. godine kada su se monasi borili protiv grčke policije i izvršitelja koji su pravnim smicalicama pokušali da im otmu zdanje. Po scenariju omraženog patrijarha Vartolomeja, akcija je mesecima pripremana ali je propala i zabarakadirani monasi su moloteljvim koktelima odbili silu od svojih zidina.

Prima nas jedan od retkih monaha zilota srba, otac Simeon. Konspirativnim glasom nam priča o prilikama kako na Gori tako i na svetu. Sa njim provodimo pola sata i lagano se vraćamo u konak. Ništa kao popodnevna dremka.

Okrepljeni idemo na popodnevnu molitvu. Ovde sve traje mnogo duže i sve se obavlja temeljnije nego po crkvama. Kao agnostik uvek iskoristim priliku da se uvučem u crkvu ili drugu bogomolju baš kad služba traje. To iskoristim da izblejim sam sa sobom i saberem prethodni period svog ovozemaljskog tumaranja. To sam radio i po Americi, Japanu, Južnoj Americi. Uvek me je fascinirala ne različitost, već sličnost ljudske potrebe da se mantrom ili molitvom isključi iz telesnog i poleti u podsvest. Uvaljujem se u stasidiju, jednu od stolica koje su poređane po crkvi i miris tamjana, uz mekani bariton monaha me bacaju iz podsvesti u svest kao ping pong lopticu.

Osjećam da lutam kroz terase svijesti, nešto se u meni dijeli…Džonijevi stihovi mi provejavaju kroz tintaru dok sabiram poslednjih desetak godina svog života od kada sam se vrnuo u Srbiju. Žena, deca, prijatelji, golf i miran život. Zahvaljujem se u sebi sudbini, Bogu, kosmičkim silama što sam smogao snage da se otmem svom dotadašnjem paklenom životu kojim sam bio suštinski nezadovoljan. Rogati naravno nikad ne spava i nisam još čovek koga kujem ali se muški upirem da to postanem.


Đavo mi ne da mira, pa se šetkam oko crkve dok molitva traje, pa se vraćam, i sve tako ukrug dok monasi ne završiše. Već gladni, što od šetnje, što od molitve, izlazimo i sedamo pred trpezariju. Svi su puni utisaka i žamor je sve intenzivniji dok trpezarac ne otvori vrata. Glavni u ovom prelepom zdanju, gde su obedovali i car Lazar, i car Dušan, kao i mnogi nakon njih, trpezarac nas smešta i daje do znanja da u ovom prelepom holu nema priče.

Svi sedimo, ćutimo i čekamo: doooong, prvi gong označava početak obroka. Čuje se samo ksilofonsko udaranje viljuški o metalne tanjire i sve se stapa u neku šoštakovićevsku kakofoniju koja čudom dobija melodični oblik. Jedemo pastu sa maslinama i maslinovim uljem, sve posno kad nas brecnu drugi gong, koji označava da možeš i da piješ. Ispred svakog je bokal vode i bokal vina.

Trpezarija manastira Hilandar. Dok se jede nema priče.

Za malu govornicu staje monah i drži predavanje o Avi Justinu, arhimandritu manastira Ćelije, profesoru Bogoslovije i jednom od najbitnijih srpskih i pravoslavnih teologa. Poznat je kao veliki ekspert Dostojevskog i njegovo delo „Religija i filosofija Dostojevskog“ nije na Oskfordu prihvaćeno kao disertacija. Moljen da je menja, jer su je smartali anti-zapadnom, on ustraje i sa slavnog univerziteta se vraća bez diplome. Doktorat stiče u Atini i nakon toga u Beogradu osniva, sa filozofom Branislavom Petronijevićem Srpsko Filosofsko Društvo. Ostatak života provodi u manastiru Ćelije, gde ga komunisti hapse i proganjaju do smrti 1979. godine.

Treći gong označava kraj obroka, svi spuštamo kašike kao po komandi, lagano ustajemo i izlazimo dok nam se trpezarac zahvaljuje blagim naklonom kao i mi njemu. Čim smo izašli krenuli smo u priču, reakcija na ćutanje od pola sata. Sale izjavljuje kako od sad u kući uvodi pravilo: nema priče za vreme obroka. Smejemo se ali komentarišemo koliko nam je prijao i posni obrok, atmosfera, predavanje, ali naročito ćutanje.

Ostatak večeri provodimo uz spiku i rakiju. Teme i alkohol rade svoje i polako se povlačimo u konak gde vojnički polegasmo. Danko je mudro poneo neke ultra čepove za uši, oružje protiv potencijalnih hrkača tako da smo proveli spokojnu noć.

Neki se bude već u 4 jer ubrzo nakon toga počinje jutarnja služba pre koje će se oni ispovedati. Ta služba je heavy jer traje nekoliko sati. Ja se dižem oko 6, blejim malo u kosturnici pa se opet pridružujem molitvi. Ovaj put misli koncentrišem oko slededećih deset godina i detaljno prolazim kroz okvirne planove. Izlazim i studiram kulu Sv. Save koja je tik uz Sabornu Crkvu. Otvaram mala vrata koja se vide na slici na vrhu stepenica i uspevam da slomim šarku dok ulazim gde ne bi trebalo. Nije lako pobediti svoju prirodu. Par monaha me čudno gleda ali ništa ne komentarišu no samo klimaju glavom.

Kula Sv. Save u okviru manastira Hilandar.

Nakon službe sledi ručak u 8. Da baš u to jutarnje doba monasi ručkaju jer se ovde služe dva obroka dnevno. Sve je isto kao i tokom večere – gongovi, monasi, vino i ćutanje.

Sledi nam odlazak u Kareju, glavni gradić Svete Gore i administrativni centar. Svi manastiri imaju redni broj od 1 do 20 i Hilandar nosi broj 4. Prvih 5 manastira učestvuje u administraciji Svete Gore i neka vrsta predsednika skupštine se bira svake godine. U Kareji je i Protatska Crkva iz 10. veka kao najstarije zdanje na Gori.

Protatska Crkva u Kareji

Uz put posmatramo srednjevekovna zdanja manastira Zograf, Dohijar, Ksenofont, Pantelejmon i Ksiropotam. Za ručak u Kareji sedamo u jedan od dva restorana gde se služi vojnički pasulj i tu se odvaljujemo od klope uz mnogo piva. Dolazi račun za najskuplji suljpa ikad i sprdamo se sa Markom i njegovim kolegom Željkom da su se ugradili u svako zrno. Punih stomaka krećemo u obilazak Kareje koja je malecka. Tu su kelije svih manastira kao neka vrsta ambasada. Kelije su ustanove sa malom kapelom, starešinom monahom i do devet monaha. U biti mini-manastiri.

U Kareji sedi i grčki guverner kao jedini svetovni predstavnik vlasti. Gradić obilazimo za manje od pola sata i upućujemo se na najbitnije mesto našeg putešestvija – isposnicu Svetog Save koju je srpski prosvetitelj podigao 1199. godine. Skromno zdanje gde je sve pod konac prati isti tipik koji je pisao Rastko Nemanjić u pećini koja broji samo nekoliko memljivih kvadrata. Ostatak zdanja je izgrađen oko pećinice i o čitavoj keliji se brine otac Nikodim. On je na Svetoj Gori ono što je Nole u tenisu – apsolutni šampion isposništva. Za svakih 24 sata pročita čitav Psaltir, knjigu Davidovih psalama, a u toku nedelje čitavo Četvorojevanđelje. Čik probajte ovo bar jednom u svom neisposničkom životu da izvedete.

Kelija gde otac Nikodim svaki dan satima čita psalme i tipik Sv. Save kao jedan od najposvećenijih monaha na Svetoj Gori.

Ulazimo u oslikanu keliju i u delu gde je oltar vidimo oca Nikodima koji u transu izgovara mantrične reči bez da se osvrnuo na uljeze. Odmah pored je i pećinica gde je Sveti Sava proveo mesece ispisujući tipik iliti osnivački ktitorski dokument. Do 19. veka se čuvao ovde kada je prebačen u Hilandarsku riznicu kao jedan od najznačajnijih istorijskih dokumenata u srba. Vadim telefon da snimim pećinu no me Marko oštro pogleda, ja naravno ignorišem, ulazim u mračni i memljivi prostor, mašim stepenik, gubim ravnotežu i razbijam lakat o oštre ivice pećine. Marko me preko gleda i maše glavom: „Rogati je kod Vlade najjači.“

Omađijani izlazimo i šetamo do manastira Kutlumuš, koji je najznačajniji grčki manastir na Svetoj Gori. Tu provodimo malo vremena jer nam je cilj da odemo do oca Gavrila, zvanog Prozorljivi. Na svakih stotinjak metara je rukom ispisan znak ka Gavrilu koji prati prašnjavi put niz strmo brdo. Komentarišemo da će povratak biti mučan jer smo već dobro izmoreni. Pred kelijom je jednostavni drveni sto sa dve klupe, hladna voda i neka vrsta ratluka. Tu par ljudi čeka da ih slavni starac primi. Zovu ga prozorljivi jer su mnogi kod njega našli spas za svoje muke.

Ubrzo ulazimo i nalazimo starca bele kose i još belje brade kako leži na krevetu. Okupljamo se oko njega i Željko prevodi naš razgovor. Uglavnom mu pričamo o svom životu ali je glavni fokus Bobanova muka sa mlađim sinom. On ocu govori, za grehe koji ga muče i pakleni put kroz koji prolazi da svoje dete vrati na put. Tu se vidi beskonačna ljubav roditelja za svoju krv i Gavrilo ga ovlaš dohvati po ruci dok Željko prevodi melodične reči umirućeg starca: budi uporan, moli se, ne odustaj ni na tren. Kako to dete i ja beskrajno volim, odjednom osećam čudnu mirnoću i sigurnost da će sve doći na mesto. Boban ne da neće odustati nego je ovo još jedna potvrda da su greške tu da se isprave, a ne da se nad njima tavori.

Dok sedimo po podu telefon mi vibrira i ja se naravno ne javljam iz poštovanja prema prozorljivom Gavrilu. Završavamo i izlazimo i ja odmah vadim telefon iz džepa. Mesecima čekam neki poslovni poziv koji mi završava ozbiljnu priču kad ono propušten poziv od…krećem da se smejem dok stiskam poziv nazad: „jel gotovo konačno?“ Kratak potvrdan odgovor sledi i ja se smejem još glasnije. Moj sagovornik je u čudu i ja ga brzinski otkačinjem. E Gavrilo, kosmičke slučajnosti su večita ljudska enigma ali je jedno sigurno: Gavrilo mi je urezan u cerebralni korteks.

Krećemo nazad. Do Gavrila smo išli nizbrdo. Sad zujimo u brdo i kukamo…golferi su čudna sorta. Spremni smo da pređemo pola sveta, da ustanemo pre sunca, da hodamo 12-13 kilometara za jednu partiju po kiši ili uraganu, ali šetnja van golferske euforije nam je kao kinesko mučenje kapljicama vode. Dok cvilimo, iza okuke prašnjavog puta se pojavljuje kombi, Miljan maše kao da smo na pustom ostrvu i kombi ukoči u mestu. Dok se pakujemo smejemo se još jednom čudu.

Veče u Hilandaru provodimo spokojno. Taj mir, bez telefona i moderne vreve je nemoguće naći u modernom svetu. Povratak u prošlost je fundament svake mašte i na ovom mestu vidiš da malo-malo, svakome odluta pogled u daljinu dok se duša gubi u prohujalim vekovima. Duhovna statičnost Hilandara je neupitna i odatle sva kontraverza koja prati ovaj manastir. Ni komunisti, pored ogromnih sredstava, i pokvarenih namera, nisu uspeli da razvale tananu nit koja nas spaja sa onima pre nas.

Odnosi sa samom crkvom u Srbiji su podozrivi jer Hilandar sebe, kao što ga i mnogi pravoslavci, smatra neukaljanim. Iguman i bratija su toliko nezavisni da se sama Patrijaršija ne usuđuje da talasa. Kada je Milošević, bez dozvole, a uz pomoć svojih kontakata u grčkoj vojci, sleteo u Hilandarsku baštu sa 5 helikoptera, čitavo bratsvo je napustilo Hilandar i otišlo na susedno imanje u Kakovu. Kako manastir ne sme ni jednog momenta ostati bez duhovnika, iguman Pajsije je dočekao komunistu. Uloga svakog monaha je da primi svakoga na pričest, pa taman se i sam Hitler pojavio na imanju. Iguman je odgovarao sa da i ne, jasno dajući do znanja komunističkom diktatoru stav monaha. Jadnici su posle danima ribali svaku stopu koju je Pajsije označio kao tragove nečastivog. Milošević je, u svom stilu ignorantnog moćnika, odbio da se prekrsti, ostavši veran svojoj bezdušnoj komunističkoj dogmi.

Otac Jovan, vatreni antikomunista je prestao da obrađuje baštu gde je Sloba sleteo i tako je ostalo sve do pada Miloševićeve klike 2000. godine. Uoči Božića 1997, za vreme kada je Slobina murija lupala kičme studentima, monasi su im poslali badnjake „da razgore duhovnu vatru“ međ’ probuđenom srbadijom. Vasilije Hilandarac, zamenik igumana, je utrostručio molitve za mlade u Srbiji protiv lažnog patriote. Hilandar je, i u tom momentu, ostao veran tipiku Sv. Save, a to je da je narod epicentar srpskog bića, a da su vladari prolazni.

Zato je, bez greške, za svaku vlast Hilandar ‘sumnjiv’. Pod budnim okom igumana Metodija, blagog čačanina, manastir je obnovljen, bratsvo popunjeno, a duhovna nit utemeljena. Kako je, nakon razornog požara 2004. godine dobio zadatak da izgubljeno obnovi, to je uradio maestralno, obezbeđujući strukturni sistem donacija koje Hilandar danas čine finansijski nezavisnim. Teolog, i ETF-ovac, obrazovan je u duhu Ave Justina, savesti moderne teologije naše crkve.

Ovo pisanije traje skoro dva meseca. Svaki put kad sednem da ga završim, internetski etar me odvede u nova saznanja o ovom čudnovatom mestu. Bili vernik, ateista ili naučni agnostik, manastir je istorijska riznica srpskog nasleđa bez presedana. Poslednjeg dana smo obišli ruske manastrire Rustik, gde se Rastko Nemanjić zamonašio kao i megalomanski ruski manastir Pantelejmon. Ne znam sa vas, ali ja ću na Hilandar jopet. Neću više da tabanam po Kareji i drugim manastirima. Samo ću na Hilandar, da bez telefona i moderne buke i besa, tihujem u kosturnici. I valjda ću, do kraja ove moje ovozemaljske avanture, da isćeram rogatog iz sebe.

Zašto Zapadni Mediji Puštaju Zelenskog Niz Vodu?

New York Times je glasilo američkih demokrata, i redakcija tradicionalno ima pristup najvišim ešalonima levičarske političke elite u SAD. Tom Friedman, jedan od glavnih kolumnista ovog lista, i prijatelj predsednika Biden-a, je dobio zadatak da javnosti objavi prirodu odnosa između predsednika Zelenskog i zapadnog političkog establišmenta koji javno stoji u njegovoj odbrani, snabdevajući ga oružjem, obukom i informacijama o ruskim trupama.

Pre par dana on je u članku za slavno propagandno glasilo objasnio da postoji duboko nepoverenje predsednika Biden-a u Zelenskog: „There is deep distrust between the White House and president Volodymyr Zelenski of Ukraine.“ Kako je čitavom svetu poznato zdravstveno stanje američkog predsednika, jasno je da ovo nije njegov nezavistan stav, već promena u politici zapadnog establišmenta prema besnućem konfliktu.

Od samog starta konflikta Zapad podržava harizmatičnog glumca i obezbeđuje sredstva podrške bez presedana. Desetine milijardi dolara je već potrošeno i desetine drugih je u pripremi. Ali od samog početka postoje pritužbe da veći deo pomoći ne stiže do linija fronta. Naime, po Washington-u se šuška da jedva nekih 30% stigne do planirane destinacije. Gde završava ostatak, za sada je misterija, ali se sada već otvoreno sumnja da kompleksna mreža dilera preprodaje oružje i opremu i tako puni svoje već naduvane džepove. Poslovično smatrana jednom od najkorumpiranijih država na svetu, priča je već dobila zamajac među američkom elitom.

Momenat kada je tikva pukla je otpuštanje šefa ukrajinske službe Ivana Bakanova, inače prijatelja iz detinjstva predsednika Zelenskog. Obučavan u Langley-ju, centrali američke CIA-e, Bakanov je američki čovek broj 1 u Ukrajini, i kao takav nije smeo biti smenjen. Friedman tu kritiku pakuje u oblande manjka transparentnosti u izbacivanju i optuživanju ovog špijuna od strane stare ukrajinske obaveštajne garde. Pored njega Zelenski je smenio čitav ešalon najbližih saradnika. Lokalci tvrde, takođe pod pritiskom stare obaveštajne elite.

Uprkos besomučnoj propagandi zapadnih medija da Ukrajina kao nešto pobeđuje, sada je već jasno da komad po komad te zemlje prelazi u ruske ruke. Svuda se teritorija prvo obezbedi, onda se konsoliduje da bi ubrzo nakon toga bio organizovan lokalni referendum. Pošto je većina stanovnika u regijama koje rusi preuzimaju ruskog porekla, referendumi će proći kao onaj na Krimu, sa ogromnim procentom žitelja koji se opredeljuju za pridruživanje Rusiji. Brutalan, ali veoma jednostavan Putinov plan je više nego efikasan i američki establišment već pravi ‘face saving’ planove kako da objasni trošenje ogromnih sredstava na unapred izgubljenu bitku. Priča o korupciji je za zapadne globaliste uvek najzgodniji način da opravdaju maestralne greške. Umesto da insistiraju na mirovnim pregovorima i spašavanju života i kapitala, oni su samo još jedna ubitačna strana u ovom prljavom ratu.

Zelenski je do sad bio veoma efikasan u izvlačenju maksimalnih sredstava od svojih zapadnih mentora. Ukrajini je potrebno oko 8 milijardi dolara mesečno da bi održala ovako kilav nivo otpora. Zapad, koji je sebe ubedio da će ovaj rat, gde se krlja preko 600.000 vojnika, biti gotov za par nedelja, je sad suočen sa realnošću da će konflikt trajati godinama. Kako vreme bude odmicalo, apetiti za dalje trošenje sredstava će jenjavati a šansa da Ukrajina povrati izgubljene teritorije se svodi na nulu.

Kako su mediji već ubedili svoje javno mnjenje da je Rusija izgubila, establišment je u problemu kako da objasni dijametralno drugačiji ishod na terenu. Zato je puštanje Zelenskog niz vodu i priča o korupciji jedini, doduše providni način da se objasni fijasko zvani rat u Ukrajini. Sama činjenica da je Amnesty International pustio izveštaj gde proziva Zelenskog za ratne zločine je cinična indikacija da je medeni mesec okončan. AI je produžena ruka zapadne ratne mašinerije čiji je osnovni zadatak podizanje moralnih tenzija unutar konflikta. Oni su uvek tu da nam objasne ko je bad a ko good guy.

Rastuća inflacija i teška ekonomska situacija, izazvana ovim ratom, već je politički sahranila nekoliko zapadnih lidera. Pročitajte moj prethodni članak o sudbini italijanskog premijera Dragija pa će vam biti jasno kakva je sudbina zapadnih globalista u mesecima koji dolaze. Već ojačana populistička desnica trlja ruke uvidevši da je Putinov rat izuzetna prilika da se obračunaju sa svojim domaćim političkim neprijateljima. Orbani zapada ne da nisu na isdisaju, već je njihov model nacionalističke, neliberalne demokratije sve popularniji kod glasača. Uostalom, Buden-ov rejting je najniži od svih američkih predsednika modernog doba, dok je Putin na vrhuncu podrške unutar Rusije.

Protok gasa kroz Severni Tok 1 je smanjen na 20% kapaciteta, pokazujući spremnost Putina da Evropu odseče od svojih energenata, koji su, uprkos svim medijskim lupetanjima, kratkoročno nezamenjivi. Zima će doneti velike probleme evropskoj industriji koja se još bori sa posledicama pandemije, i dalja inflacija može da donese najveću ekonomsku krizu od Drugog Svetskog Rata. Glasači su jasni: neće žrtvovati svoje blagostanje zarad ukrajinske borbe protiv Putina.

U samoj Americi već je jasno da je kandidatura Donalda Trump-a neminivna, i da bi, ako bi se izbori održali sutra, Biden mizerno izgubio. Zato je akcija FBI-ja, da pretrese njegovu vilu na Floridi, izazvala nezapamćen bes među Trump-ovim fanatičnim pristalicama. Podele su na svom vrhuncu i napetost raste, jer desničari smatraju da Biden-ova administracija traži način kako da Trump-u zabrani učešće u predsedničkoj trci 2024. godine. A Donlad je, nezvanični kralj svih populista.

Kolumnista Friedman je bio veoma kritičan u vezi posete Nensy Pelosi Tajvanu. Otkriva nam da su Biden i Xi Jinping iza zatvorenih vrata dogovorili da neće biti direktne vojne pomoći Rusiji. U takvoj situaciji poseta Tajvanu samo gura prst u oko Kini i ušuškava je dalje u Putinov zagrljaj. Najveća noćna mora zapadnih službi je vojni savez između Rusije i Kine. Od Kisindžerovog približavanja Kini pažljivo se radi na sprečavanju takvog razvoja događaja, tako da se autor plaši da decenije napora ne padnu u vodu u par meseci unapred izgubljenog rata.

Nastavak krljanja je veoma skup razvoj događaja i pritisci na zapadne političare će ići ka eliminisanju ekonomskih rizika. Javno mnjeje je jasno da ih moralisanje njihovih lidera ne zanima, već podivljala infacija i preteća zima. U ovakvim uslovima Zelenski je u nebranom grožđu. Šta god da uradi, neko će mu doći glave, ili zapadni, ili istočni moćnici. Tako je već milenijumima kad se nađeš između dve vatre velikih sila.

Berluskoni orkestrirao pad premijera Dragija

Italijanska desnica je odnela pobedu izbacivši iz političke igre popularnog premijera Dragija. Drama se odvijala jednog vrelog julskog dana u Berluskonijevoj vili gde je stari lisac izdejstvovao ostavku svog glavnog političkog neprijatelja.

Prošlog utorka, u bunga bunga atmosferi, gde je stari italijanski populista paradirao sa svojom 53 godina mlađom devojkom, iz časa u čas se odvijala drama koja će konzerviranog Berluskonija ponovo izbaciti na političko čelo. U grotesknoj vili koju medijski magnat skromno zove Villa Grande, uz njega je čitav dan bio Mateo Salvini, vođa desničarske Lige kao i mnogi drugi iz šarolike koalicije koju je Dragi predvodio.

Problemi su počeli sedmicu pre kada je premijer izgubio podršku populističkog pokreta 5Star u izglasavanju paketa ekonomske pomoći. Cilj paketa od 26 milijarde evra je da građanima olakša posledice rapidne inflacije koja divlja Evropom. Podršku su povukli u poslednjem momentu tako da je bivši predsednik Evropske Centralne Banke Dragi ostao na cedilu buljeći u paket koji je bio okosnica njegovog političkog plana. Iako je odmah predao ostavku, predsednik Serđo Matarela istu nije prihvatio tako da je premijer dobio još par dana da ubedi članove koalicije u ispravnost ovog paketa.

Bez paketa najsiromašniji u Italiji će biti prvi na udaru rastućih cena i energetski upitne zime koja Evropu čeka. Rat u Ukrajini i Putinov stav da će energente koristiti kao oružje u borbi protiv sankcija koje Evropa nameće, ali sad i ublažuje, ne obećavaju ekonomski boljitak u Italiji. Premijer Dragi je sa saradnicima pripremio finansijski osiguran paket mera koji je u ovom trenutku neophodan kako bi se posledice teške ekonomske situacije ublažile. Ali baš ovaj iskren potez, u teškoj situaciji, je bila prilika za populistu Berluskonija da krene u napad.

Izbori koje su izboksovali održavaju se 25. septembra i biće potrebno nekoliko nedelja da se oformi vlada. Kao 68. italijanska vlada u 75 godina, i ovoj sleduju poslovično kilave noge i truli kompromisi. Ali najgori deo ove priče je što italija u nedeljama koje dolaze neće imati vladu – u kriznim vremenima ovo je ravno udaranju samog sebe čekićem u glavu.

Stari lisac je goste držao na terasi na paklenoj vrućini i razgovor pokrenuo lažnom brigom o ponašanju 5Star pokreta. Kralj situacionih pregovora, gde je u par minuta skontao da veći deo koalicije klimavo stoji iza Dragija, brzo je okrenuo ćurak i u par sati ubedio igrače da je jedini izlaz ostavka i prevremeni izbori. Izvori tvrde da ih je na terasi držao uz izgovor da klima ne radi, tako da su se desničari kuvali uz topli proseko i predveče pristali da Dragija puste niz vodu. Iako je bio pozvan, premijer se nije odazvao bunga bunga pozivu već se tog dana sastao sa liderom levičarske Demokratske stranke, Enrikom Letom. To je oznojene dodatno revoltiralo tako da je odluka pala a Berluskoni izneo reformski plan predstojeće kampanje gde je na udaru pravni, penzioni i poreski sistem. Dakle tri stavke koje italijani decenijama ne mogu uspešno da reformišu.

Berluskoni šalje par svojih ljudi koji iznose nemoguće zahteve i premijer ih uz svađu šalje nazad. Kao premijer koga je predsednik stavio na čelo vlade nacionalnog jedinstva, Dragi je u očima mnogih bio jedino racionalno rešenje za tešku post-kovid situaciju u kojoj se Italija zatekla. Poštovan širom sveta kao ekspert i političar, Dragi je uspevao da izbalansira skoro nemoguće terete italijanske fragmentovane političke scene. Besan i svestan svoje nezavidne situacije neizabranog lidera, u sredu drži govor gde upozorava javnost da će meseci koji dolaze biti najteži nakon Drugog Svetskog Rata. Forza Italija, Liga i 5Star se ne pojavljuju na glasanju poverenja i Dragi odlazi u političku istoriju Italije. Jedan od primera kada se neko znanjem, iskustvom i reputacijom da u potpunosti ali ga politikanstvo zaustavi pri potezu da zemlju ekonomski izvuče iz čabra.

U Briselu su zabrinuti jer je skoro odobren plan od 210 milijardi evra, fantastična suma koja je neophodna Italiji da sanira sve ekonomske posledice. Plan je napravio Dragi sa svojim timom i EU je na osnovu njegove reputacije odvojila sredstva iz Next Generation fonda. Zamislimo šta će biti ako Berluskoni skloni ruke sa neke stražnjice i dočepa se ovih sredstava. Bunga bunga žurke će biti na svakom italijanskom ćošku.

Dragi je takođe bio na dobrom putu da sa Alžirom obezbedi alternetivne izvore gasa i tako smanji energetski uticaj Rusije na ovu mediteransku zemlju. Berluskoni će ove aranžmane prvo usporiti a onda i razbiti, kao lični prijatelj Vladimira Putina. Ovo je pobeda ruskog predsednika jer je Dragi bio njegov glavni neprijatelj unutar italijanske političke elite. Berluskoni i Salvini ne da su u bliskim odnosima sa Putinom, već mnogi smatraju da primaju finansijsku podršku od ruskih tajkuna za svoje političke aktivnosti. Pravni postupci koji se tiču ovih finansijskih aranžmana će se padom ove vlade isopiti u letnjoj žegi.

Glavni pobednik ovog razvoja događaja, koji je samo pre par nedelja bio nezamisliv, je naravno Berluskoni. Kao član desničarske koalicije koju čine njegova Forza Italija, sa 7% podrške, Salvinijeva Liga sa 15% ali i Italijanska Braća, desničarska stranka na čelu sa Đorđom Melonijem, sa punih 23%, on će u najmanju ruku dobiti italijanski parlament, jer će verovatno harizmatičnog Melonija gurnuti za premijera. Koalicija, čiji su članovi flertovali sa fašizmom i ksenofobijom, je loša vest za Evropu koju trese najveća kriza od Drugog Svetskog Rata. Tek kad osvoje vlast crna koalicija će se suočiti sa politički vrelom a fizički ledenom zimom koja preti da Uniju baci kako na ekonomska tako i na politička kolena.

Trgovina Oružjem – Biznis Svetskih Ološa

Biznis etika nije bitna tema balkanskih elitica. Ne pita se ovde niko oklen mu je lega’ prvi milion, a boga mi ni šesnaesti. Tek ako ste beskrupulozni trgovac oružjem, onda vas neće pitati ni za milione a ni za brdo leševa koje je vaš ‘biznis’ ostavio za sobom.

Pad ukrajinskog aviona Antonov, koji je prevozio oružje za bedni Bangladeš, je odjeknuo samo zato što je tresnuo o zemlju ubivši čitavu posadu. Inače bi prošao ispod radara kao i desetine drugih koji nose smrtonosne tovare. Ministar Stefanović tvrdi da je avion imao sve dozvole za svoj maestralni let u pakao: „sa tehničkim sletanjem u Amanu, Rijadu, Ahmedabadu i planirano je da doleti u Daku, kao konačno odredište.“ Sve same demokratske destinacije sa vladama popunjenim pacifistima. Već ptice na grani znaju da je deo oružja bio namenje za decu u Jemenu, koju Saudijci nemilosrdno tamane u onom drugom ratu, koji nije hip kao ovaj u Ukrajini. Jer ipak jedno belo dete vredi kao pet tamnoputih.

Zašto avion koji bez problema može da dobaci do Dake sleće na nekoliko mesta? Da posada popije pićence? Ne, nego da istovari deo tovara koji će već za par dana sejati smrt po svetskim vukojebinama. Zašto Srbija, kao zemlja koja je prošla toliko paklenih ratova, učestvuje u ovoj prljavoj i nemoralnoj igri kada dobro zna da to oružje skoro nikada ne stigne na destinaciju koja je u papirima?

Na ulici se priča da je najveći deo tovara bio namenjen Saudijskoj Arabiji i lideru te zemlje – psihopati Muhamedu bin Salmanu koji je glavni krivac za nastavak građanski rat u Jemenu. Čovek koji je lično organizovao ubistvo novinara Kašogija je klijent mnogih ‘namenskih industrija’. Deo tovara plaća preko mreže off shore firmi ali najveći deo u kripto valutama, koje su zamenile kofere keša kao folklor koji decenijama prati ovaj prljavi biznis. Tako da promete koje gledate u raznim novinama pomnožite sa 3. Jednim klikom na dugmence prebace se milioni bitcoin-a koji u nanosekundi legnu na nepoznate račune brutalnih trgovaca prljavim tovarom.

Skoro 20 miliona ljudi gladuje u Jemenu i Ujedinjene Nacije apeluju da su donacije presušile od početka rata u Ukrajini. Pomoći je sve manje a oružja sve više. Lova od nafte, koja ovih dana donosi ekstra profit, ne troši se na izgradnju razrušenog Jemena i zbrinjavanje jadnika koji godinama trpe posledice građanskog rata, već za bogaćenje ološa koji su, zajedno sa svojim državama, suštinske moralne nakaze.

Karma je kurva, i uvek nađe načina da ti vrati sva zlodela. Ovim spodobama, tim firmama a naročito trgovcima prljavim tovarom će se sve vratiti – svaka suza svakog deteta u Jemenu gde je veći deo ovog tovara ‘namenske industrije’ bio namenjen.

Vrednost Evra Pada

Juče je vrednost jednog evra pala ispod vrednosti jednog švajcarskog franka. Odnos koji pomno prate kako ekonomisti tako i investitori je prešla psihološku barijeru usled teške ekonomske situacije u Evropi.

Pad evra u odnosu na švajcarski franak u poslednjih 5 godina. Izvor Google.

Švajcarski franak je valuta u koju investitori tradicionalno „beže“ tokom teških ekonomskih perioda. I ovog puta je trend isti usled privrednih uslova koji su iz dana u dan sve gori.

Rekordna inflacija, dobrim delom izazvana brutalnim ratom u Ukrajini, svoju ružnu glavu pokazuje širom starog kontinenta. Prema podatcima Eurostata, junska inflacija je 8.6%, i dalje je u rastu. Inflatorni pritisak je najveći na energente usled brutalnog rata u Ukrajini, i već se preneo na hranu i druge proizvode.

Ekonomski rast je usporio i očekuje se porast od samo 0.4% za drugi kvartal tekuće godine. Eurostat takođe predviđa minimalan rast BDP-a i za 2023. godinu, od samo 0.4%, kao i 0.3% za 2024. Očigledno smo na ivici recesije, što bi u kolu sa visokom inflacijom gurnulo Zonu u stagflaciju – period rastućih cena i smanjene ekonomske aktivnosti.

Stagflacija je, za ekonomiste, jedna od najvećih baba Roga. Za građane je sve skuplje a posla sve manje. Poslednju stagflaciju je svet video tokom sedamdesetih godina prošlog veka, kada smo imali sličnu situaciju: brutalni rat u Vijetnamu i arapski embargo na naftu. Ova toksična kombinacija je trajala godinama i kod investitora stvorila očekivanja o stalnom rastu cena što je investicije svelo na minimum.

Od milošte zvana „izgubljena decenija“, je i tada inflatorne pritiske trpela sa energetske strane. Grafikon koji sledi ilustruje tok cena nafte tokom sedamdesetih.

Cena nafte sedamdesetih. Donja linija je nominalna cena dok je gornja prikazana u 2019. dolarima radi poređenja sa današnjom cenom. Izvor Macrotrends.

Staglacija je u suštini crv koji gricka životni standard. Svake godine novac u džepu kupuje sve manje robe, a samog novca je toliko da se čoveku čini da je džep bušan. Moje starije kolege sa Wall Street-a kažu da je najveći problem bio „osećaj“ da trend nikada neće stati. Iz godine u godinu situacija je bila sve gora i kulminirala 1980. godine kada je inflacija u SAD došla do 13.5%.

Vrednost evropske valute pada i u odnosu na američki dolar. Jutros je dostigla 1.01, dakle skoro pa na paritetu. To je još jedna indikacija da investitori smatraju da će evropljani trpeti najveće ekonomske udare nadolazeće krize.

Pad evra u odnosu na američki dolar u poslednjih par godina. Izvor Google.

Čuvati kapital u evrima je sada dodatni rizik jer je trend jasan. Kako se kriza bude zaoštravala velika je verovatnoća da će evro dalje slabiti. A kako stara trejderska poslovica veli: „Trend is your friend.“

Reset Odnosa Crne Gore i Srbije. Predlog: Srbija da završi Autoput a CG da iznajmi pola Luke Bar

Poseta Dritana Abazovića Srbiji je bitna jer je zategnute odnose dve zemlje značajno olabavila. Susret sa Anom Brnabić i Vučićem je jasan znak da će veštački problemi stvoreni između dve suštinski bratske zemlje biti lagano amputirani.

Kada kolima iz Beograda krenete za Opatiju stignete veoma brzo, često za manje od 5 sati ako bez zadržavanja prođete granicu. Autoput je lagan za vožnju uz pregršt modernih pumpi na kojima možete da se osvežite. Tih 500 kilometara pretrčite brzo, i ako krenete rano, brčkaćete se u Jadranu pre podneva.

Ako tim istim autom krenete za Budvu, taljigaćete se skoro 10 sati. Dobar deo ćete ići Ibarskom magistralom, najvećim ubicom mladosti u Srbiji, i još krivudavijim putevima po Crnoj Gori. Koliko god rano da krenete, toliko je putešestvije naporno, da taj dan niste ni za štalu, a kamoli plažu. Tih 500 kilometara su sušta suprotnost u odnosu na put u Opatiju.

Ovde neću zalaziti u razloge zašto Crna Gora i Srbija nisu bolje infrastrukturno povezane, ali šansa da se taj zadatak obavi nikada nije bio bliži realizaciji. Prvi deo crnogorskog autoputa Bar-Boljare se otvara ove letnje sezone, prema zvaničnicima iz Podgorice. Spaja Smokovac sa Mateševim na trasi dugoj 42 kilometara. 16 tunela i preko 20 mostova su bili veliki izazov za kineski CRBC, čiji su predstavnici izjavili da je ovaj projekat jedan od najznačajnijih za njihovu firmu van granica Kine.

Od samog početka izgradnje bilo je mnogo dušebrižnika koji su oštro kritikovali ovaj projekat. Od toga da je preskup, preko kritika evrofanatika da je saradnja sa Kinom neprihvatljiva, do onih čiji su osnovni interesi da se Crna Gora i Srbija ne spajaju ni po kom osnovu. Odatle mračne floskule o putu od niđe ka niđe. Ali ti kojima su Jadran i Srbija niđe nisu ni tema ovog članka.

Finansijska situacija u kojoj se Crna Gora danas nalazi je nezavidna, jer ekonomske posledice pandemije još nisu sanirane. Inflacija kao rezultat rata u Ukrajini će samo dodatno zakomplikovati situaciju jer zemlja uvozi dobar deo hrane i energenata. Jasno je da će sredstva za ostatak autoputa biti problem i iz tog razloga evo predloga.

Srbija neka obezbedi sredstva za završetak kako svog dela autoputa do Boljara, tako i crnogorske trase. Ova džada je najbitnija za razvoj crnogorskog turizma, što je i jedina privredna grana u kojoj zemlja ostvaruje ozbiljne uspehe. Srbi su, pored svih pokušaja da se odnosi zatruju, i dalje najbrojniji gosti crnogorskog primorja. Pre pandemije, 2019. godine činili su 24.5% turista, a samo su rusi bili ispred sa 25.1%, prema informacijama MONSTAT-a. Imam neki čudan osećaj da će rusa biti znatno manje u godinama koje dolaze tako da su srbi, sve sa svojim paradajzom i kulenom, i dalje sudbina crnogorskog turizma. Nešto se ovi fensi jevropljani teško odlučuju da posete mesto koje je Lord Byron, u svom romantičarskom zanosu nazvao najlepšim mestom na planeti gde more ljubi nebo.

Treba napomenuti da su i crnogorci među najbitnijim posetiocima Srbije i Beograda. Srpska statistika ovaj trend ne prati na pravi način jer oni koji uđu sa ličnom kartom se ne smatraju stranim posetiocima. Ali svi znamo koliko je crnogoraca po Srbiji i Beogradu tako da je izlišno diskutovati te trendove.

Crna Gora neka za uzvrat iznajmi polovinu Luke Bar srpskoj privredi koja će na taj način, uz kompletiran autoput, dobiti najbrži izlaz na more. Ovaj aranžman rešava nekoliko problema obe zemlje, ali najviše onaj infrastrukturnog povezivanja. Građani će brzo dolaziti do svojih porodica, a turisti moći da ‘skoče’ do mora na par dana. Preskupe avio-karte će postati stvar prošlosti a mnogobrojni crnogorci koji žive u Srbiji će češće viđati svoje voljene.

Ako Abazović uspe da ubedi ove koji mrače da se Crna Gora pridruži Otvorenom Balkanu, ova ideja će tek dobiti na kredibilitetu. Kamioni koji bi bez zastoja išli iz Srbije ka Baru, kao i roba koja bi išla ka Beogradu i centralnoj Evropi, bi bila znatno jeftinija danas kada logistika postaje noćna mora globalne ekonomije. Rijeka, Kopar, Trst i druge luke ne bi više bile destinacija za robu koja ide u ovaj deo Evrope. Iz tih razloga i očekujem da će mnogi ovu ideju dočekati na nož, jer su ulozi astronomski.

Luka Bar je sada poznata kao destinacija za šverc cigareta i kokaina. Svaki pokušaj da se ta bagra potera je bez rezultata i premijer Abazović tek sada shvata koliki su interesi kriminalnih klanova unutar luke. Mnogi brodovi sa legalnom robom prolaze pored luke i idu dalje za Rijeku ili Kopar koje su autoputevima povezane dok je Bar slepo crevo. Autoput Bar-Boljare je zato jedina šansa da se luka ratosilja sumnjivih glavudža a privuče legitimne logističke firme iz regiona i Evrope. Srbija ovaj potez može bez većih napora da finansira, a benefiti će se odmah osetiti. Crna Gora će brže izaći iz finansijskog ćorsokaka, dobiće kompletiran autoput i najbitniju luku ove strane Jadrana.

U svetlu okretanja nove stranice odnosa dve, ponavljam, bratske zemlje, ovakvi projekti su srž jer sa priča prelaze na dela. Jasni su interesi i jedne i druge strane i sam rad na ovako velikom projektu će dalje izgladiti opoganjene odnose. Autoput će dobiti smisao jer će čudom postati put za neđe. A ko zna, možda se i srbende i komite izmire na tom autoputu dok jure ka beogradskim splavovima.

Evropska Politička Zejednica: Nemoć EU da se Reformiše

I vrapci na grani znaju da amerikanci guraju evropljane da rapidno prime zemlje Zapadnog Balkana u EU. Glavni zadatak ambasadora Hill-a je upravo to, kako bi tim potezom značajno umanjili ruski uticaj na ovom podneblju. Drugi zadatak je integracija u NATO kojim bi evropski prostor bio zaokružen pod evroatlanskom kapom. Gospodin Hill, od kad je preuzeo kormilo, insistira da krizno vreme zahteva političke, a ne birokratske odluke.

Ali pored svog iskustva koje u malom prstu nosi ovaj diplomata, nije do kraja mogao da se izbori sa makronima i šolcevima Evrope. Otvaranje, zatvaranje, poliranje i razvlačenje poglavlja, gde svaka od 27 zemljica može da stavi veto zbog svađe čije babe je ajvar, je sistem prijema koji se graniči sa idiotizmom. Kada bi privrednici vodili firme na ovaj način i širili se brzinom EU, propali bi brže od srpskog fudbala.

Kao kompromis između, po običaju, jasnih američkih ideja, i, po običaju, muljavih evropskih, pre neki dan se rodilo evropsko kopile zvano Evropska Politička Zajednica.

„Francuska smatra da bi Evropska politička zajednica imala oblik blage pravne strukture, sa kapacitetom za donošenje odluka, uz poštovanje autonomije odlučivanja Evropske unije i svake od država koje čine ovu zajednicu.“ Radio Slobodna Evropa navodi da je ovo srž još jednog non-paper-a, koji su sastavili Markonovi ljudi. Isti oni koji već godinama blokiraju dalje širenje EU iz straha da će time snage istočne Evrope prevagnuti unutar Unije. Kako god ovo pročitate, jasno je da Zajednica neće imati nikakve pravne a ni političke poluge kojima bi presekla gordijev čvor u koji se EU zavezala. Rasistički stavovi zapadnog dela Unije su i dalje u epicentru bilo kakvog širenja EU. Ne daj Bože da im svi ovi romi, muslimani i balkanci uđu u njihovu idiličnu unijicu.

Nije ni čudo što su Vučić, Rama i Kovačevski danima vagali da li da odu na ovaj piknik, koji je u suštini zbog njih i organizovan. Na kraju su sramno otišli da bi i Albanija i Makedonija popili kantu o kojoj sada bruje naslovnice. Kao u onom vicu kada crnogorac muva ribu: „Maco o’š kolu?“; „Da da naravno.“; „Pa đe ti je maco?“

Čemu ovo glumatanje? Od Brexita Evropska Unija sigurnim koracima ide ka raspadu. Još jedan exit će rasparati tanano klupko evopske zajednice. Pandemija korone je bila prva šansa da se evropski projekat zaokruži. Ako sam nešto naučio tumarajući po svetu je da svaku krizu pametni iskoriste da se reformišu i naprave sledeći iskorak u poslovanju. Idioti propadnu, jer je obično srž krize njihovo neefikasno privređivanje. Tako je i sa državama i državnim zajednicama. Baš na Balkanu smo bili svedoci raspada unije koja je bila daleko progresivnija u ideji a i u epohi od ovog evropskog Šreka.

Putinova brutalna i hladnokrvna okupacija je, prema amerima, prilika da se Unija zaokruži krizno. Radikalna vremena zahtevaju radikalne poteze. Ali ne za ignoramuse koji sipkaju proseko i ne vide maglu Drugog Svetskog Rata i jugoslovenske klanice devedesetih. Napušila se evropska gospoda kraja istorije, kao da ostatak sveta ne postoji.

Jesen je iza ćoška, onakva kakvu Evropa nije videla od 70tih. Inflacija, kao direktan rezultat rata u Ukrajini, nas vodi u infatornu spiralu iz koje nećemo godinama izaći. Jeftina hrana i energentni, dva najbitnija ekonomska elementa modernog društva i modela kontinuiranog rasta, su stvar prošlosti. Putinov proračunati rat ne da nije bio planiran na nekoliko dana, već će se u određenom obliku razvlačiti godinama. Za to vreme će globalni standard padati a društvene okolnosti zaoštravati. Patiće najsiromašniji, do kojih hrana već ne može da dođe. Ali nema veze, to su uglavnom crnčići, koji se ne računaju kao lepa, bela deca.

Balkancima ostaje samo Otvoreni Balkan. Pored sve paranoje sa raznih strana ovo je najbolja inicijativa koja je na raspolaganju Zapadnom Balkanu. Hill je podržava punim plućima dok su evropljani, po svom rasističkom obrascu, sumnjičavi. Slobodan protok ljudi i robe je srž svakog udruživanja modernog društva. Sve drugo je sekundarno. Starijem sinu je za kraj godine zaključena trojka iz francuskog. Dok familija pada u nesvest, ja sam ponosan na njega jer nije traćio vreme učeći taj nepotrebni jezik. Bilo bi mi draže da govori albanski, jer tatine firme sarađuju sa albancima, a francuzi nam nisu ni na mapi.

Jedan stari albanski prijatelj mi je još pre desetak godina rekao: „Zamisli da se srbi i albanci udruže?“ Tek sad uspevam da zamislim dok gledam ovo sramno kopile od Evropske Političke Zajednice. Izgleda da su albanac doktor i srpska babica ispustili kopile na porođaju. Nadajmo se da će brzo izdahnuti.

Cena Nafte Raste Nakon EU Sankcija

Zbog rata u Ukrajini cena nafte uporno raste i trenutno je oko $122 po barelu. Evropska Unija je uvela delimičnu zabranu na uvoz ruske nafte i time dalje poremetila tokove najbitnijeg energenta.

Cena sirove nafte po barelu u poslednjih 5 godina. Izvor Daily FX

Ilustracija rasta cene nafte sve govori. Pored rastuće potražnje za crnim zlatom, njegovo dopremanje do potrošača se komplikuje sa svakom ispaljenom raketom u Ukrajini. Rast cena se preliva na drugu robu i time se stvaraju inflatorni pritisci koji prete da potope globalnu ekonomiju.

Američka šefica centralne banke Janet Yellen juče je upozorila da je infacija viša nego što je mogla da predvidi pre ruske invazije na Ukrajinu. „Inflacija je trenutno naš najveći ekonomski problem.“ Ova izjava ne može biti jasnija nakon neočekivanog pada ekonomske aktivnosti u Americi u prva tri meseca ove godine. Njeno prethodno izlaganje, gde je tvrdila da je infacija trenutna juče je dobila ozbiljniji ton iz koga je jasno da će ovu godinu pojesti inflatorni skakavci.

Sledeći izveštaj o kretanju cena se publikuje danas i analitičari predviđaju da će inflacija u SAD biti oko 6%. Evropska zona je još prošle nedelje bila suočena sa majskom inflacijom od 8.1%, što je više od očekivanog. Sve je izvesnije da će skok cena da se nastavi do kraja ove godine.

Pored cena energenata tu je porast cene hrane. Sedeo sam sa prijateljem pre neki dan koji je veliki poljoprivrednik. Žito, koje je prošle godine plaćao 21 dinar sada je 43. Drastičan porast cena žitarica stvara dodatne inflatorne pritiske. Ukrajina je šesti po veličini izvoznik žita i trenutno je oko 20 miliona tona blokirano u njenim razorenim lukama. Ovo stvara značajan disbalans usled koga će siromašne zemlje ostati bez osnovnih namirnica. Rusija, koja je u poslednjih nekoliko godina postala jedan od najvećih proizvođača žita, stvara dodatne probleme sa usporenim isporukama zlatne žitarice.

Sada je već jasno da se na jesen sprema savršena ekonomska oluja. Cena nafte će nastaviti da raste kako evropske zemlje budu pronalazile druge dobavljače. U isto vreme će se i globalne zalihe hrane istopiti što će stvoriti dodatni pritisak na cene.

Ruska invazija će potrajati i Putin neće povući trupe iz istočnih, osvojenih delova Ukrajine. Dok konflikt traje trajaće i poremećaji u snabdevanju energentima i hranom. Samim tim moramo očekivati da je inflacija nova norma u mesecima a možda i godinama koje su pred nama. Ko poznaje ekonomsku istoriju upoređuje trenutnu situaciju sa sedamdesetim godinama prošlog veka. Inflatorna pošast je glodala čitavu deceniju i 1972. godine SAD su se suočile sa inlflacijom od 8.8% koja je dostigla svoj vrhunac 1980. godine sa stopom od 14%. Zato je taj period ekonomske stagnacije poznat kao the Great Inflation.

Ako ova decenija bude slična očekujte opadajući standard života, radikalan pad investicija i globalnu recesiju koja će imati brutalan efekat na najsiromašnije delove planete. Svake godine plate će kupovati manje robe, samim tim obim razmene dobara i usluga će padati i svet rizikuje da uđe višegodišnju recesiju za koju, kratkoročno, nemamo rešenje.

Ruska invazija na Ukrajinu ima daleko veće ekonomske efekte nego što su analitičari predvideli. Mnogi još ne žele da priznaju ovu brutalnu činjenicu jer time Putinu priznaju pobedu. Politička klasa je ponovo histerična i iracionalna u svojim ishitrenim odlukama na koje je Putin i klika oko njega i računala. Sve dok cene energenata i hrane rastu, Rusija sa lakoćom finansira svoje ratove. Inflacija, koju je čelična guvernerka ruske centralne banke Elvira Nabiullina predvidela još prošle jeseni, je jasan plan da se novac prelije iz ostatka sveta u kofere onih koji proizvode naftu i hranu.

Rešenje je isto od prvog dana razornog rata: mirovna konferencija SAD, Rusije i Kine. Velike sile, koje su izvor većine problema u modernom svetu, su jedine koje imaju mandat moći da ovaj haos reše. Proksi ratovanje samo ubija ukrajince koji gledaju svoj zavičaj u pepelu. I dok rat bukti, globalna ekonomija se topi. Sa njom i neverovatni ekonomski uspesi koje je svet ostvario poslednjih decenija, naročito smanjenje broja ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu. Sa svakim skokom cene hrane, pored mrtvih ukrajinaca imaćemo milione koji će propasti kroz pakleni šaht siromaštva. Svi su oni nama na savesti.

Novi Gasni Dil sa Rusijom: Glavobolja za EU

Još 12. marta ove godine sam pisao da će Srbija rapidno ući u EU zbog rata u Ukrajini.  O tome se sve glasnije šuška po diplomatskim kuloarima gde ambasadori sad već glasno zagovaraju ovaj plan. Trogodišnji gasni dil sa rusima koji je Vučić direktno dogovorio s Putinom je dodatna glavobolja Briselu, piše Luke McGee za CNN. Jedini način da tu glavobolju reše je da uteraju Srbiju u evropski tor pre nove godine.

‘Strašni’ pritisci da se Srbija priključi sankcijama Rusije su samo medijski šou koju i Vučić i EU igraju pred domaćom javnosti. Oni nas kao stiskaju a mi kao nećemo. Srbija je sada glavni igrač na Balkanu kao nosilac bezbednosne politike.

Do rata u Ukrajini zagovarači sporog širenja EU, na čelu sa Francuskom, su vodili glavnu reč u politici zaokruživanja evropskog projekta. Oni koji su zagovarali bržu politiku širenja, naročito na Zapadni Balkan, su bili nemoćni iako su imali tihu podršku SAD. Dolazak Christopher Hill-a, koji se obreo u Srbiji samo par meseci pre rata, je novo poglavlje odnosa Srbije i Zapada. Njegov zadatak ima kratkoročni cilj a to je rapidan ulazak Srbije i ostalih državica Zapadnog Balkana u EU. Drugi deo, dugoročni, je da Srbija uđe u NATO.

Razlog protivljenja ubrzanog ulaska Srbije u EU je strah francuske klike da će tim potezom istočnoevropski blok prevagnuti unutar Unije. Dovoljnu glavobolju im zadaju Mađarska i Poljska svojim nezavisnim politikama, tako da je ulazak Srbije bio na dugom štapu. Smatrao sam da naša zemlja iz tog razloga nikada neće ući u EU, i da će obe strane Kosovo koristiti kao zgodni izgovor za manjak napretka. Istraživanja Đorđa Vukadinovića su jasno pokazala šta stanovnici Srbije misle o EU a šta o odnosima sa rusima.

Putinova invazija na Ukrajinu je sve promenila. Amerika ovo vidi kao šansu da zaokruži evropsku sigurnosnu zonu, piše McGee. Hill je tu ne samo da obezbedi da Srbija ostane na zapadnom putu, već i da slomi otpor onih zemalja koje se protive širenju. Sada nije vreme za oštru konfrontaciju sa Srbijom jer smo sada ključ američkog plana. Sankcije Rusiji ćemo uvesti, ali istog dana kada uđemo u EU. U tom pogledu Vučić drži većinu čipova za stolom, i svaka geopolitička trgovina koja ne donosi priključenje bila bi poraz. „On je koristan i Briselu i Moskvi i jasno oseća da može da igra na obe strane za sve pare.“ McGee je direktan u svojoj analizi.

Jedan prijatelj iz Slovenije, smoren raznim EU propisima, mi je još pre desetak godina rekao: „kada ćete vi Srbi da uđete u EU da razjebete ovo kao ljudi?“ Kroz smeh smo dočekali ovo retoričko pitanje, ali je iz njega jasno odakle strah pridruživanju Srbije EU.  Narod koji je bandoglavo krčio svoj put ka nezavisnosti, i u tom procesu srušio Tursku i Švapsku imperiju, uz iracionalne žrtve, nije dobrodošao u svakom kutku Evrope. Konzervativni i jasno kulturološki zaokruženi, srbi bi bili muka ultra liberalnim vrednostima kojima se Evropa sve više udaljava od ostatka sveta. Brzo bi postali deo konzervativnog krila Evrope i poremetili odnos političkih snaga unutar Unije.

Amerikanci su sada preuzeli kormilo nad ovim procesom. Idiotski sistem otvaranja i zatvaranja poglavlja će biti gurnut u stranu i odluka će biti politička, kao što je uvek morala biti. Amerikancima ne smeta konzervativni srpski korpus jer su i sami oštro podeljeni na liberni i konzervativni politički diskurs koji ovu zemlju krasni od američke revolucije.

Pre neki dan sam se vratio iz Pirina u Bugarskoj gde smo igrali golf. Kompleks sa hotelom i kućama je napravljen dobrim delom sredstvima EU, od kojih je deo proneveren. Bogate evropske zemlje ne žele da finansiraju razvoj ovog dela Evrope jer mnogi smatraju da deo love uvek volšebno nestane. Naš deo autoputa do bugarske granice je završen još pre par godina. Bugari svoj deo grade sedam godina i kraj nije na vidiku. Zašto bi završavali nešto što bogata Evropa plaća a džepovi se pune. Ne znam sa vas, ali mene ovakva unija ne zanima.

Ali dragi moji evropljani, ne pitate se više vi, nego ambasador Chris Hill. Izgleda da će se Dugo Putovanje u Jevropu okončati sprintom.