Аутор: Vladimir Djukanovic

Amerika je spustila slušalicu. Ne samo Kijevu, već i Briselu. Pentagon je, kako piše Politico, povukao isporuku oružja Ukrajini koja je već bila stigla do Poljske. Nije bilo upozorenja. Nije bilo brifinga. Nije bilo ni onog klasičnog „off the record“ šaputanja upućenim novinarima. Ništa. Samo hladna tišina i povratak pošiljke. U tom trenutku je postalo jasno – nešto se fundamentalno menja.

Zelenski nije obavešten. Nisu ni evropski lideri. Nisu ni ljudi iz Stejt departmenta, ni iz američke ambasade u Kijevu, a ni iz tima specijalnog izaslanika Keitha Kellogga. U političkoj komunikaciji, ovo nije „greška“. Ovo je poruka. Kada Sjedinjene Američke Države ignorišu protokol i sopstvene saveznike, to nije nepažnja – to je strateška odluka. I zato je ceo Zapad sada u panici, ali niko to neće javno priznati. Dobar deo geopolitike se ovih dana vodi tako što se mnogi prave blesavi: ne vide zločine, ne vide kršenja međunarodnih zakona, i često ne vide svoje krvave ruke.

Donald Tramp je već nekoliko meseci predsednik. Njegova administracija ne gubi vreme. Politika više nije vođena iz Bele kuće preko koordinacije sa Stejt departmentom, već direktno iz kabineta ljudi poput Elbridge Kolbija, uticajnog zvaničnika Pentagona i otvorenog zagovornika geopolitičkog zaokreta ka Aziji. Kolbi godinama tvrdi da je Evropa potrošni front i da se SAD moraju usredsrediti na sukob sa Kinom. Ako je on zaista bio ključni inicijator ove odluke, kako Politico tvrdi, onda ne gledamo epizodu neusklađenosti, već početak sistematskog povlačenja. On je uveren da SAD ne mogu da se bore na više frontova, ni oružjem, ni novcem. Drži se Kissinger-ove doktrine da je Kina glavni globalni suparnik, a da u toj borbi Rusija mora biti saveznik. Za približavanje Rusije i Kine u poslednjih par godina optužuje demokrate i bivšeg predsednika Bidena. Mnogi analitičari smatraju da je to najveća američka geopolitička greška nakon drugog svetskog rata.

Za Ukrajinu, ovo je bila šamarčina. Oružje je bilo spakovano, transportovano, stiglo u Poljsku. A onda nema isporuke. Bez komentara. Bez objašnjenja. Bez poziva. Odluka nije doneta u koordinaciji sa ambasadorima, vojnim savetnicima, ni sa samim ukrajinskim vrhom. To je nivo nepoštovanja koji se šalje samo kada savez više ne postoji, ili kad neko želi jasno da pokaže: vi više niste prioritet.

Evropski zvaničnici su, prema izveštaju, zatečeni. Ne zato što ne znaju da se vetar menja, već zato što niko više ni ne glumi da su saveznici bitni. EU pokušava da organizuje telefonski razgovor između Zelenskog i Trampa. Sama ta činjenica, da predsednik države u ratu mora preko Brisela da moli za poziv dovoljno govori o novom poretku. Tramp očigledno vodi sopstvenu agendu, koja ne uključuje ni Brisel ni Kijev. Ali je pitanje da li više uključuje Moskvu.

Ovo nije samo diplomatska neprijatnost. Ovo je signal strateške redistribucije interesa. Sve ono što je gradila prethodna administracija: paketi pomoći, stalne rotacije vojnika, diplomatske turneje, koordinacija sa NATO savezom, sada se raspada brže nego što je izgrađeno. U Trampovoj doktrini, Ukrajina je bila greška. Skupa, nepotrebna i strateški nebitna. Sada gledamo kako se ta ideja pretače u konkretne poteze. I to brutalne.

Sada postaje očigledno da ni nova runda pomoći Ukrajini, koju je Kongres jedva izglasao pre par meseci, ne znači mnogo ako se volja da se ta pomoć zaista isporuči izgubi na mreži X. Društvene mreže trpe sve. Ali tenkovi, municija i PVO sistemi ne dolaze sami od sebe. I ako ih neko stopira, makar i na poslednjem koraku, cela konstrukcija „beskompromisne podrške“ se raspada kao kula od karata.

U julu 2025. godine, ukrajinski front je napetiji nego ikada. Ruska vojska nastavlja pritiskanje Harkova, koristi iscrpljenost ukrajinskih linija, ali pre svega koristi politički vakuum na Zapadu. Dok evropljani drži govore, a Vašington prestaje da šalje oružje, Moskva pomera crte fronta. Ni brze izjave podrške, ni pozivi na mir, ni sankcije više ne znače ništa ako iza njih ne stoji konkretna vojna logistika. Trump je do pre par nedelja insistirao na primirju između dve strane, a sada je utihnuo. Iz američke službe dolaze vesti da je to nagrada Putinu za podršku u bombardovanju Irana. Fokus je već mesecima na Bliski Istok i sve je manje naslovnica posvećenih ratu u Ukrajini. Tužno je koliko su ratni masakri aktuelni sve dok u nekom drugom kutku planete ne buknu drugi ratni masakri.

U samoj Ukrajini, ovaj potez se već oseća kao signal izdaje. Ne samo zbog konkretne pošiljke, već zbog stila u kojem se sve desilo. Bez pozdrava, bez upozorenja, bez objašnjenja. U svetu politike, to je najgora vrsta tišine. Ona u kojoj saveznik više ne vidi potrebu da se javi. Da barem kaže „ne“. Vi jednostavno nestanete iz plana. Kao da nikad niste bili deo njega. Zemlje koje ulaze u ratne sukobe oslanjajući se na druge za oružje, logistriku i informacije su uvek u velikom riziku. Nije samo front rizik, već i volja onih koji pomažu.

Zelenski je pod užasnim pritiskom. Ne samo sa fronta, već i politički. Kako da objasni svom narodu da ga Amerika, koja je obećala podršku „koliko god treba“, ostavlja na cedilu? Kako da objasni vojsci koja krvari na frontu da će morati da štedi municiju jer u Vašingtonu više niko ne diže slušalicu? Kako da objasni sebi da je verovao obećanjima koja su trajala samo dok je to bilo zgodno za američku politiku? Podrška bivšem predsedniku Bidenu mu se žestoko obila o glavu. Od neslavnog sastanka sa Trumpom u Beloj kući jasno je da je odnos između dva predsednika u fronclama. Trump nije neko ko oprašta tako da su ovo dobrim delom posledice nove američke politike za koju se zalaže.

Evropske prestonice, od Berlina do Pariza, sada panično traže način da popune vakum. Ali one to ni finansijski, ni logistički ne mogu. EU nema kapacitet da nadomesti američku vojnu pomoć, ni kad bi htela. A sve je manje voljna da to i pokuša. Francuska je već signalizirala da su njeni resursi ograničeni. Nemačka je zauzeta sopstvenim budžetskim haosom. A istočna Evropa se i dalje kurva kao što to decenijama radi po mnogim geopolitičkim pitanjima.

Za Balkan, ova priča ima zastrašujuću pouku. Ako Ukrajina, simbol „slobode i otpora agresiji“, može da bude precrtana iz strateškog fokusa SAD bez ikakve najave, onda niko nije siguran. Članstvo u NATO-u zvuči snažno, ali ako to članstvo zavisi od raspoloženja predsednika koji ne veruje u kolektivnu bezbednost, onda je pitanje čime članice štite. Kišobran koji neko može da skloni kad počne kiša nije kišobran. Izgleda da je savez tu samo kada treba bombardovati slabe države bez šanse da uzvrate. Kada naleti na ruse tu je mnogo prazne priče ali nema ni jednog zapadnog vojnika zvanično na frontu. Zamislite ovu situaciju pre, na primer, sto pedet godina. Pa cela Evropa bi se udružila i udarila na Rusiju. Jasno je da se nešto fundamentalno promenilo.

Odluka da se povuče pomoć bez konsultacija sa sopstvenim diplomatskim korom ukazuje i na duboku institucionalnu krizu. Nema sinhronizacije. Nema međuresorne koordinacije. Stejt department ne zna šta radi Pentagon. Ambasade ne znaju šta da odgovore svojim domaćinima. EU ne zna s kim više da priča. To nije znak sile. To je znak haosa. Ideološki otac MAGA pokreta, Steve Bannon je pre par meseci najavio da će SAD ući u najveću ustavnu krizu tokom leta. Trump i MAGA žele neku novu Ameriku, i glavni put do iste je rušenje postojećih ingerencija i formiranje novih. A kada se haos useli u centar odlučivanja globalne supersile svet ulazi u fazu nepredvidivosti.

U tom vakuumu, Rusija ne mora ništa da izmisli. Samo čeka i koristi. Svaka rupa u američkoj podršci Ukrajini je prostor za napredovanje. Svaki dan bez isporuke municije je dan koji Putinov generalštab zna da kapitalizuje. Na istoku Ukrajine već se vodi rat izdržljivosti. Luganska Narodna Republika je od pre par dana pod totalnom kontrolom Moskve. I Zapad je upravo pokazao da ga Ukrajina sve manje zanima jer je ta vest ignorisana u zapadnim medijima.

Istovremeno, u Vašingtonu, Trampova doktrina postaje nova normalnost. On ne veruje u kolektivnu bezbednost. Ne veruje u saveze. Veruje u deal. Veruje u cenkanje. Ucenjivačku diplomatiju. Ukratko – veruje u svet bez pravila, jer mu je u takvom svetu najudobnije. A u tom svetu, nema mesta za „vrednosti“, „solidarnost“ i „međunarodni poredak“. Samo za interese. Politika je u suštini uvek takva, ali bar je javnost bila u zabludi da ima pritojnosti, etike i principa. A zabluda je nekad pola života.

Ako se nešto i može naučiti iz ovog trenutka, onda je to sledeće: savezništva traju dok su korisna. Kada prestanu da budu korisna zaborave se. Bez reči. Bez ceremonije. Bez objašnjenja. Upravo to se desilo Ukrajini. I upravo to se može desiti bilo kojoj drugoj zemlji koja veruje da joj neka super sila nešto „duguje“. Velike sile su brutalne i za njih ne važe međunardni zakoni. Ti okovi su tu samo za male države sa ograničenim suverenitetom.

Zato je pitanje koje će uskoro svi morati sebi da postave: kako izgleda samoodbrana bez tuđe pomoći? Kako izgleda suverenitet kad više nema velikog brata koji ti šalje PVO? Kako izgleda strategija opstanka kad kišobrana više nema, a kiša uvek dođe?

Rusija je, prema izveštaju francuskog lista Le Figaro, preuzela kontrolu nad još jednim ključnim litijumskim nalazištem na teritoriji Ukrajine, u oblasti Donjecka. Reč je o nalazištu Ševčenko, za koje ukrajinska Nacionalna akademija nauka tvrdi da je najperspektivnije litijumsko ležište u zemlji, sa značajnim koncentracijama spodumena, minerala bogatog litijumom koji je lak za eksploataciju. Time je Rusija učvrstila svoj položaj u borbi za globalnu dominaciju nad kritičnim sirovinama, dok se Evropa nalazi pred još jednim strateškim porazom u energetskoj tranziciji koja sve više zavisi od resursa pod stranim nadzorom. Izgleda da su ameri džabe krečili kada su potpisivali sporazum o retkim mineralima sa ukrajincima. Teško će do njih kroz ruske divizije.

Prema dostupnim podacima, Ukrajina raspolaže sa četiri identifikovana litijumska ležišta: Polokhovsko i Dobra u Kirovogradskoj oblasti, zatim Ševčenko u Donjeckoj i Krutaja Balka u Zaporoškoj oblasti. Dve poslednje su sada pod kontrolom ruskih snaga. Ukupne litijumske rezerve Ukrajine procenjuju se na oko 500.000 tona, što premašuje čak i Portugal, koji se do sada smatrao najbogatijom evropskom zemljom kada je reč o ovom „belom zlatu“. Zbog trenutne neeksploatisanosti svih ukrajinskih nalazišta, ovaj prirodni kapital predstavlja potencijal od globalnog značaja, čije zauzimanje može imati dugoročne posledice ne samo za Ukrajinu, već i za ambicije Evropske unije u domenu zelene tranzicije i energetske autonomije.

Ševčenko nalazište ističe se po geološkim karakteristikama koje ga čine tehnološki i finansijski atraktivnim za eksploataciju. Spodumen, koji je dominantni mineral u ovom ležištu, koristi se u preradi litijuma za potrebe litijum-jonskih baterija, i znatno je pogodniji za obradu od drugih litijumskih ruda. Dok petalit zahteva skuplje i komplikovanije tehnike obrade, spodumen omogućava direktniju i efikasniju konverziju u litijum hidroksid, ključnu komponentu za katode u baterijama. Iz tog razloga, nalazišta bogata spodumenom poput Ševčenka imaju stratešku vrednost koja prevazilazi puku količinu sirovine. Ova karakteristika značajno podiže potencijal eksploatacije u budućnosti, posebno u kontekstu sve veće globalne potražnje za baterijama u automobilskoj, energetskoj i elektronskoj industriji.

Kontrola nad litijumom postaje novo bojno polje u globalnoj ekonomiji. Rusija, koja je relativno kasno ušla u trku za litijum, koristi mehanizme vojne moći i teritorijalnog zauzimanja da dođe do resursa koji će odrediti tehnološku i ekonomsku budućnost sveta. Osvajanjem Ševčenko nalazišta, Moskva ne samo što se pozicionira kao potencijalni snabdevač litijuma, već i stiče sredstvo političkog pritiska nad Evropom, s obzirom da EU već uveliko zavisi od spoljnog uvoza sirovina. Litijum se, pored kobalta, nikla i retkih zemalja, nalazi na listi strateških materijala Evropske komisije, čija dostupnost direktno utiče na sposobnost Unije da razvija domaću industriju baterija, obnovljivih izvora energije i električnih vozila.

Zaključno sa 2021. godinom Rusija nije igrač u rudarenju i preradi litijuma. Izvor Elements.

Geopolitika sirovina ulazi u novu fazu. Umesto tržišne logike, sve više dominira logika sile, kontrole i nacionalnog interesa. Litijum je postao element nove „energetske geostrategije“, u kojoj se ratovi ne vode samo zbog zemlje, već i zbog slojeva ispod nje. S obzirom na činjenicu da Ukrajina, kao zemlja sa visokim tehnološkim kadrom, nikada nije ozbiljno razvila svoju rudarsku industriju za litijum, ovaj prirodni kapital je ostao zakopan sve do sada. Njegova trenutna okupacija može značiti dugoročan gubitak prilike za Kijev, ali i povećanje pritiska na Zapad da pronađe alternativne izvore.

Evropa, koja pokušava da postane lider u energetskoj tranziciji, sve više pokazuje svoju slabost u domenu strateške autonomije. Dok Evropska komisija objavljuje planove i strateške dokumente, drugi akteri deluju na terenu i preuzimaju resurse. Rusija je ovim potezom pojačala kontrolu nad regionom Donbasa ne samo politički, već i ekonomski, stavljajući pod svoj nadzor jedan od najtraženijih metala budućnosti. Uprkos sankcijama, Rusija uspeva da stvori ekonomske oslonce koji će joj omogućiti uticaj u decenijama koje dolaze.

Srbija, kao zemlja koja se nalazi na obodu evropske geostrategije i poseduje sopstvene rezerve litijuma, mora pomno da prati ove događaje. Razvoj sopstvene politike u domenu eksploatacije litijuma mora biti baziran na racionalnoj proceni globalnih trendova, a ne na ideološkim ili populističkim pozicijama. Ako želimo da budemo deo tehnološke budućnosti, ne možemo sebi priuštiti luksuz ignorisanja realnosti: litijum je strateški resurs, i pitanje njegovog rudarenja biće centralna tačka svih budućih industrijskih i ekonomskih odluka.

Ukoliko Evropska unija želi da umanji zavisnost od spoljnog uvoza, moraće da obezbedi stabilne izvore litijuma unutar svog geografskog pojasa, uključujući i kandidate za članstvo poput Srbije. Međutim, trenutni gubitak Ševčenko nalazišta Rusiji pokazuje da Evropa nema mehanizme da zaista zaštiti strateške sirovine u svojim „zonama interesa“. Ako EU ne pronađe način da ekonomske i geopolitičke strategije uskladi sa realnim tokovima moći na terenu, njena energetska tranzicija ostaće hronično zavisna od tuđih interesa.

Istovremeno, ruska kontrola nad litijumom u Donbasu može imati i šire posledice. Njime se otvara mogućnost uspostavljanja paralelnog tržišta kritičnih sirovina, na kojem bi Kina, Rusija, Iran, Brazil i drugi akteri mogli trgovati izvan okvira zapadnih sistema. U tom kontekstu, litijum postaje deo većeg procesa redefinisanja globalne ekonomije, u kojem se više ne igra po pravilima međunarodne trgovine, već po zakonima sile, teritorije i blokovske pripadnosti. U tom svetu, neutralnost je luksuz koji male zemlje sebi ne mogu priuštiti. U tom kontekstu i Srbija mora da se opredeli ili rizikuje svoju budućnost, kako ekonomsku, tako i političku.

Ostaje da se vidi kako će Zapad odgovoriti na ovaj gubitak. Litijum nije samo metal, već ključ za dekarbonizaciju ekonomije. Gubitak njegovih izvora znači usporavanje ili čak onemogućavanje planiranih strategija razvoja. Dok se velike sile bore za rudnike i resurse, vreme curi. Oni koji danas kontrolišu sirovine, sutra će kontrolisati lance vrednosti, radna mesta, tehnologije i političku moć. Rusko preuzimanje Ševčenka je zato mnogo više od još jedne teritorijalne pobede. To je jasno upozorenje o pravoj prirodi svetskog poretka u nastajanju.

U svetu koji ide ka elektrifikaciji svega – od automobila do energetskih mreža – litijum postaje ono što je nafta bila u 20. veku. Ko kontroliše litijum, kontroliše energiju budućnosti. I dok Evropa piše strategije, Rusija gradi realnost. U tišini fronta, pod prašinom rovova Donbasa, rešava se pitanje ko će biti gospodar nove epohe. Dok se Srbija svađa oko projekta Jadar, svet ide dalje. Umesto kredibilnih svetskih instituta koje smo morali angažovati oko ovog projekta, mi slušamo razne primitivce po rijaliti programima kako lupetaju gluposti.

U svetu koji ide ka elektrifikaciji svega – od automobila do energetskih mreža – litijum postaje ono što je nafta bila u 20. veku. Ko kontroliše litijum, kontroliše energiju budućnosti. I dok Evropa piše strategije, Rusija gradi realnost. U tišini fronta, pod prašinom rovova Donbasa, rešava se pitanje ko će biti gospodar nove epohe.

U tom kontekstu, korisno je uporediti nalazište Ševčenko u Donbasu sa projektom Jadar u Srbiji, koji je privukao pažnju svetske javnosti zbog visokog kvaliteta rude i potencijala da bude jedan od najvećih evropskih izvora litijuma. I dok je Ševčenko bogat spodumenom, Jadar sadrži jedinstveni mineral jadarit, koji sadrži i litijum i bor, ali čije vađenje i prerada zahtevaju kompleksniju tehnologiju. U pogledu pristupačnosti i troškova eksploatacije, spodumen ima prednost jer je tehnologija njegove prerade komercijalno razvijena i široko rasprostranjena. Međutim, Jadar ima stratešku vrednost ne samo zbog količine, već i zbog pozicije Srbije na raskršću evropskih tokova sirovina. Dok Rusija oružjem zauzima nalazišta u Donbasu, Srbija se koleba između političkog oportuniteta i ekoloških dilema, rizikujući da izgubi šansu da postane ključni igrač u evropskom lancu snabdevanja litijumom. Tako Jadar i Ševčenko ne predstavljaju samo dva različita nalazišta, već i dve različite paradigme upravljanja resursima: jedna nasilna i imperijalna, druga neodlučna i samosputana. Šta mislite, ko će ispasti pametan na kraju balade?

Bliski Istok ponovo gori. Ništa novo. Scene eksplozija, raznesenih ljudi i uništenih domova su kao neki nemi film na koji smo oguglali. Deklarativno smo zgroženi, ali u suštini nemoćni da bilo šta uradimo sem da nažvrljamo besni komentar na društvenim mrežama.

Dok svet posmatra rastuću napetost između Izraela i Irana, u senci borbi odvija se još jedna, tiša drama: vojno iscrpljivanje. Finansije su tu ključ. Izrael, uprkos tehnološkoj nadmoćnosti i vojnoj superiornosti, se suočava sa fundamentalnim ograničenjem svake vojne mašine: resursima, to jest lovom. Svaka noć aktivnog odbrambenog režima protiv iranskih projektila košta oko 285 miliona dolara, a zalihe ključnih presretača, koji čine srce izraelskog raketnog štita, mogle bi biti iscrpljene. Veliko pitanje je kada, ali po broju američkih vojnih aviona koji sleću u Izrael, u pitanju su dani, ne meseci.

Ova informacija potiče iz pouzdanih vojnih izvora, prenetih u tekstu izraelskog lista The Marker. U pitanju je prvi put da je izraelski vojni i politički vrh tako otvoreno priznao dimenzije problema s kojim se suočavaju. I one nisu samo vojne, već i ekonomske, strateške i psihološke. U Vašingtonu kažu da su tu informaciju izneli kako bi napravili dodatni pritisak na predsednika Trampa da gurne Ameriku u još jedan rat. On je sada u velikoj dilemi jer je izbore dobio na izolacionističkoj platformi gde SAD postaju glavni faktor mira u svetu. Dok je trapavo pretio irancima pre par dana je ipak rekao da će odluku doneti za dve nedelje, što je klasično odlaganje u svetlu rastućeg konflikta.

Sistem koji Izrael koristi za odbranu od iranskih raketnih napada naziva se višeslojni odbrambeni kišobran. On obuhvata nekoliko sofisticiranih komponenti: Arrow 2 i Arrow 3 za presretanje balističkih i hipersoničnih raketa, David’s Sling za projektile srednjeg dometa i Iron Dome za rakete kratkog dometa, koje najčešće gađaju civilne mete. Do sada se sistem smatrao najboljim na svetu i bio izvor ljubomore vojnih elita. Nakon prvih udara na Iran činilo se da je sistem nedodirljiv. Iranske rakete su nestajale iznad Izraela kao da udaraju u nevidljivu kupolu iznad gradova. Ali situacija se rapidno promenila samo par dana kasnije kada je Iran krenu da ispaljuje hipersonične balističke rakete novije generacije. Sistem je krenuo da kleca i od preko 95% uspeha u presretanju raketa pre dva dana je spao na 65%. Slike razrušenih objekata obišle su svet uprkos strogoj zabrani izraelske vlade da se video zapisi dele.

Iran je krenuo i sa dnevnim napadima, što je znak da Izrael ima manju moć da presretne sve projektile

Svaki od ovih sistema funkcioniše u realnom vremenu, oslanjajući se na visoko precizne radare, napredne algoritme i skupe presretače. Cena jednog presretača sistema Arrow 3 iznosi nekoliko miliona dolara. Svaki pokušaj presretanja, bilo uspešan ili ne, znači automatski gubitak te sume iz državnog budžeta. Kako se nebo iznad Izraela šara iranskim raketama, tako lova curi.

Nakon što je Iran pojačao svoje napade koristeći hipersonične projektile taksimetar kuca skoro $300 miliona dnevno. Izraelski vojni budžet za 2024. godinu premašuje 80 milijardi šekela, što je oko 22 milijarde dolara i najviši je u istoriji zemlje. Jednostavna kalkulacija kaže da će ovaj novac biti potrošen za 70-80 dana ovim tempom. To stvara ozbiljnu fiskalnu rupu i nameće rebalans budžeta, rezanja sredstava za obrazovanje i zdravstvo. Izrael se nikada nije našao u ovakvoj situaciji i jasno je da samo SAD mogu da podrže ovaj sukob, ako ne direktno onda bar finansijski.

Najalarmantnija informacija je ta da su zalihe municije i rezervnih delova za sistem Arrow pri kraju. Uslovi na terenu i intenzitet napada ukazuju da bi, ako se trenutni tempo potrošnje nastavi, zalihe mogle biti iscrpljene za manje od dve nedelje. Problem je što proizvodnja tih raketa traje, jer su tehnički mnogo složenije od ofanzivnih raketa. Ne zna se tačno koliko SAD imaju raketa u magacinima i koliko su spremni da ogole svoje zalihe zarad Izraela.

Strela 3, jedna od najmoćnijih raketa presretača u vojnoj industriji

Jedan vojni izvor, koji je želeo da ostane anoniman, izjavio je za izraelske medije: „Ako se ne obezbedi hitna dopuna zaliha, bićemo primorani da biramo šta branimo, a šta ne. To je noćna mora za svakog stratega, ali i politički rizik koji ne možemo sebi priuštiti.“ U takvom scenariju, Izrael ne bi bio samo fizički ranjiviji, već bi i geopolitička poruka bila izuzetno opasna. Neprijatelji bi to tumačili kao znak slabosti i nastavili da intenziviraju napade, dok bi saveznici mogli postaviti pitanje održivosti izraelske vojne moći bez konstantne pomoći SAD. Svi se sada pitaju da li se Natanjahu preigrao u svojoj želji da uništi ono što smatra egzistencijalnom pretnjom za svoju državu.

Američka podrška u ovom trenutku deluje kao jedina opcija. Pentagon je već započeo procese logističke pomoći, uključujući isporuke novih presretača, delova, kao i prisustvo američkih vojnih stručnjaka na terenu u Izraelu. Međutim, takva pomoć zahteva vreme, a vreme je luksuz koji izraelski sistem protivvazdušne odbrane nema. Natanjahu je ovo znao, i nije isključeno da je čitavu akciju ubrzao kako bi ponovo saterao Ameriku u ratni ćošak. On i Tramp nemaju dobar lični odnos što je kod predsednika SAD ključ u geopolitičkim odnosima. Zato odugovlači odluku o direktnom napadu na Iran kako bi pregovorima dao još jednu šansu. Ovaj manjak odlučnosti samo povećava neizvesnost koja u ratnim situacijama uglavnom gravitira ka eskalaciji.

Finansijski sektor u Izraelu sve više reaguje na ovu neizvesnost. Akcije vojnih i bezbednosnih firmi osciliraju, a procene budžetskog deficita za ovu fiskalnu godinu već su revidirane. Ekonomisti upozoravaju da, ako se trenutni nivo izdataka nastavi, država će biti primorana da pribegne dodatnim zaduživanjima, povećanju poreza ili smanjenju drugih budžetskih stavki. Amerika će morati da uskoči finansijski ako se obim napada nastavi ovim tempom. Procene američkih službi su da Iran ima preko 28.000 raketa tako da ne vidim razlog zašto bi Iran prestao sa napadima, jer i oni sve ovo dobro znaju.

Izraelska javnost, koja se u prvim danima napada pokazala izuzetno ujedinjenom, sada počinje da postavlja pitanja: dokle možemo ovako? Koliko košta sigurnost? Da li ćemo imati novca za obnovu ako sve potrošimo na presretače?

S druge strane, vladina pozicija je jasna: ne postoji cena koja je previsoka kada je u pitanju zaštita građana. Premijer je ponovio da će „Izrael koristiti sva sredstva koja su mu na raspolaganju da zaštiti svoj narod i teritoriju“, dok Ministarstvo odbrane insistira da su sve opcije na stolu – uključujući i produženu mobilizaciju rezervista, kao i ubrzanje domaće proizvodnje odbrambene opreme. Pored sve te retorike samo jedno je jasno: Izrael ne može da pobedi Iran bez direktne američke podrške. Američki predsednici do sada nisu imali snage da Izraelu kažu ne, i sve je jasnije da ni Tramp nema tu snagu.

Međutim, ono što najviše zabrinjava eksperte jeste osećaj strateške iscrpljenosti. Iran, svesno ili ne, koristi taktiku iscrpljivanja – ne pokušava da probije štit jednom velikom salvom, već stalnim napadima koji iscrpljuju zalihu, resurse i volju.

U tom smislu, odbrana više nije samo tehničko pitanje. Ona postaje psihološko oružje, test volje nacije, otpornosti institucija i sposobnosti saveznika da reaguju brzo i odlučno.

Ako Izrael ostane bez efikasne protivraketne zaštite, čitav regionalni balans moći bi mogao biti narušen. Druge sile – poput Hezbolaha u Libanu ili milicija u Iraku i Jemenu – mogle bi to iskoristiti kao signal da napadi donose rezultate. A tada bi izraelska vlada bila suočena s dvostrukim pritiskom: da odgovori vojno, a da pri tom očuva društvenu stabilnost kod kuće.

U ovom trenutku sve oči su uprte u Vašington i Tel Aviv. Da li će logistika uspeti da stigne na vreme? Hoće li domaća proizvodnja presretača uspeti da pokrije jaz? I najvažnije: koliko dugo može jedna država da kupuje sigurnost, svake noći, za 285 miliona dolara?

U ranim jutarnjim satima 13. juna 2025, izraelske snage lansirale su najagresivniju vojnu operaciju protiv Irana od kraja Iransko-Iračkog rata. Operacija pod kodnim nazivom „Rising Lion“ uključila je više od 200 borbenih aviona F‑15, F‑16 i F‑35, kao i brojne raketne sisteme. U nekoliko talasa, više od 330 projektila i bombi pogodilo je ključne iranske ciljeve – od radarskih pozicija i vojnih baza do nuklearnih objekata i rezidencija visokih zvaničnika .

Do operacije je došlo nakon što je izraelski premijer Benjamin Netanjahu javno upozorio da Iran ubrzano razvija nuklearni program, sa kapacitetom za izradu oružja u „veoma kratkom vremenu“, što je naznačeno kao „jasna i neposredna opasnost po Izrael“ prema New York Post-u. U prvom stadijumu, izabran je pritisak na iransku protivvazdušnu odbranu: radari u Subashiju, Maraghehu, Tabrizu i Hamedanu bili su u prvom udaru, što je omogućilo izraelskom vazduhoplovstvu potpunu dominaciju nad nebom Irana .

Sledeći korak bio je ciljano uništavanje vojnih kompleksa i balističkih sistema u zapadnim regijama koje predstavljaju strateške tačke blizu iransko-iračke granice . Nakon što je uspostavljena vazdušna dominacija izraelski udari su se okrenuli ka Teheranu i ključnim nuklearnim objektima u Natanzu, Fordou i Parchinu. Korišćene su bunker/buster bombe i rakete dugog dometa. Za sada je Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) izjavila da nije došlo do curenja radijacije .

Napad je direktan udarac na komandni lanac Irana. Iranskim državnim medijima potvrđeno je da su izraelci ubili ključne ličnosti poput komandanta islamske garde Hossein Salami-ja, načelnika Generalštaba Mohammed Bagheri-ja i drugih. Osim njih, najmanje šest vodećih nuklearnih naučnika, uključujući Fereydouna Abbasi Davanija i Mohammad Mehdi Tehranchi, izgubili su živote. Ovo predstavlja ozbiljan udarac za iranski nuklearni program. Ovo je veliki blam za islamsku državu jer ne prođe par godina a da im ne smaknu bitne učesnike u razvoju nuklearnog programa, kako na vojnoj, tako i na civilnoj strani.

Analitičari naglašavaju važnost takvog udarca: uništenje vojne komande paralizovalo je Iran dovoljno da Izrael izvede bezbedne serije napada na nuklearne objekte. Mossad je, navodno, igrao suštinsku ulogu u uništavanju ključnih sistema i identifikaciji ciljeva, uključujući i postavljanje tajnih dronova koji su omeli iransku infrastukturu. Operacija je slična ukrajinskoj operaciji na početku ovog meseca kada su uspeli iz drvenih kontejnera da ugoze rusku nuklearnu flotu. Iranci još broje mrtve i sabiraju štetu, ali već je sada jasno da je napad bio devestirajući i dugo pripreman. Uspesi izraelskih službi i vojnih struktura u razaranju neprijatelja u poslednjih par godina je zapanjujući.

Reakcija Irana bila je ekspresna i lansirano je više od 100 dronova kamikaza Shahed‑136 prema Izraelu, sa ciljem povratnog udara, ali su, prema tvrdnjama izraelske vojske, svi oboreni uz podršku regionalne vojne saradnje, uključujući jordansku, saudijsku, britansku i američku avijaciju. Iran je, s druge strane, označio napad kao „deklaraciju rata“, najavljujući protokol pod nazivom „True Promise III“ – koji podrazumeva ozbiljan vojni odgovor .

Na globalnoj sceni, reakcije su različite, ali većina poziva na hitnu deeskalaciju. Amerika je usred pregovora sa Iranom oko razvoja nuklearnih kapaciteta i jasno je da je ovo vrsta pritiska na islamsku državu. Pregovori su doživeli slom u poslednjih par dana i onda je Izrael odlučio da razori iransku odbranu. Američka vlada je naglasila da nije imala direktnu ulogu u napadima, iako je predsednik Trump javno podržao Izrael i izjavio da Iran „ne može imati nuklearnu bombu“, ocenjujući udare kao „pravedne“ .

Rusija je napad nazvala „neopravdanim“, što je naravno ironično, i upozorila da postoji „značajna opasnost po stabilnost regiona“ .

Ekonomski talas efekta se brzo osetio: cena nafte porasla je za više od 7 %, dok je regionalni avio-saobraćaj obustavljen. Mnogi letovi su preusmereni dok su Jordan, Irak i Saudijska Arabija zatvorili svoje vazdušne prostore . Izrael preti Iranu da će, ako islamska država ozbiljno odgovori, razoriti sva naftna polja ove zemlje . Bez tih resursa Iran će upasti u radikalnu ekonomsku krizu.

Analitičari upozoravaju da je sadašnje stanje veoma opasno za Bliski istok. Ako Iran odgovori masovnim udarima, konvencionalnim, balističkim ili nuklearnim, region bi mogao zapasti u višedimenzionalni konflikt. Štaviše, nestanak tolikog broja iranskih komandanata i naučnika odjednom nikada ranije nije viđen, što dodatno potresa vojnu i političku strukturu teokratskog režima. Religijski lideri moraju da odgovore jer je sve više glasova u Iranu koji ih prozivaju da su kukavice. Država je u stalnom konfliktu sa pola sveta a jasno je da ih je Izrael iscrpeo uništavajući pokrete Hamas u Gazi i Hezbala u Libanu. Neprijatelji teokratke države pozivaju na dalju devastaciju i totalno uništenje religijske države.

Za izraelsku vladu operacija je logičan, mada ekstreman potez: sprečiti Iran da i formalno postane nuklearna sila, pre nego što to ostvari. Međutim, izvesno je da će uslediti diplomatska izolacija, zatvoren vazdušni prostor, uvođenje sankcija i kraha pregovora oko nuklearnog sporazuma u Omanu, koji su bili planirani pre napada . Dok Netanjahu tvrdi da će kampanja trajati „onoliko dana koliko bude potrebno“, ljudi širom sveta se pitaju: da li ovaj riskantan poduhvat zaista vodi ka dugoročnoj stabilnosti, ili pak otvara vrata opasnosti daleko većeg ranga?

David Betz je profesor savremenog ratovanja na King’s College London, poznat po istraživanjima o pobunama, informacionom ratu i strateškoj komunikaciji. Njegova najnovija knjiga The Guarded Age (2024) analizira kako se savremeni svet sve više utvrđuje, od fizičkih fortifikacija do digitalnih barijera, kao odgovor na osećaj rastuće nesigurnosti.

Bela Evropa je u dubokoj krizi, kako ekonomskoj tako i političkoj i sve više ljudi šapuće da opasnost dolazi iznutra. Da nije više stvar terorista, stranih agresora, ni ruskih hakera, već društvenog kolapsa. Ulice velikih gradova, od Beograda do Pariza, šalju slike protesta, nezadovoljstva i nasilja. Kad neko pipne „našeg“, onda se vrišti o nacizmu, teroru, respresiji „neviđenih“ razmera. Kada mi junački nekog povredimo nasiljem to se transformiše u „neophodno zlo“ protiv trenutnog Hitlera.

Građanski rat po evropskim zemljama više nije paranoidna fantazija desničarskih foruma. On je statistička mogućnost, tvrdi profesor u svojim radovima: osamnaest procenata za pet godina u proseku po zemlji, a šezdeset procenata verovatnoće da se zaraza proširi. I to nije rad koji pokušava da to spreči. Ne. On pokušava da ograniči štetu. Jer, kao što kaže, najbolji slučaj može da znači 23.000 mrtvih godišnje, i to samo u Britaniji. Najgori slučaj? Pa mi sa Balkana bar znamo kako izgleda najgori scenario. Mnogi će njegovu metodu preispitivati, ali jedno je sigurno, profesor Betz pokušava da akademski obradi ono što godinama gledamo u medijima i policijskim statistikama.

Ali najstrašnije u svemu je da nijedna vlada, ni britanska, ni francuska, ni bilo ko u Evropi nema pojma šta da radi. Vojske su trenirane da ratuju protiv nekog drugog, negde drugde. I taj aspekt je ogoljen jer evropske zemlje pomažu Ukrajini oružjem i novcem, ali o direktom ratu sa Rusijom nema govora. Zamislite ovaj scenario početkom prošlog veka. Pa evropske sile bi objavile rat Rusiji za par nedelja i stotine hiljada evropskih boraca bi tutnjilo Ukrajinom. Generali imaju svoje doktrine za uništavanje slabnih zemalja bez ozbiljne odbrane, ali za velike sile i unutrašnje pretnje rešenje nemaju. Sada neprijatelji žive u njihovim gradovima, glasaju na izborima i plaćaju porez. I kako to zaustaviti? Kako objasniti vojniku da mu je neprijatelj brat od tetke iz Notingema? Balkan ima odgovor: pa nikako!

Profesor je prepoznao koncept „feralnih gradova“: metropola koje više formalno ne funkcionišu. Nisu još kao Mogadišu, ali već pokazuju zube: paralelne ekonomije, dvostruki standardi policije, privatno obezbeđenje, geta, kvartovi bez prisustva države. Londonski „Blade Runnersi“ koji uništavaju kamere nisu ekstremisti, oni su simptom nemoći britanske kulture da integriše migrante. Pariz već gori, bukvalno, sa dvoje mrtvih u proslavi usrane fudbalske utakmice. Heathrow, centar svetskog saobraćaja, ostaje bez struje. Slike iz „sigurne Evrope“ počinju da liče na uvod u dokumentarac o raspadu.

Iza scene se već pišu novi scenariji. Nema više planova za odbranu od spoljne pretnje: sada se prave planovi za očuvanje muzeja, biblioteka, arhiva, elektrana i akumulacija. Ko misli da je preterano neka pročita kako su Britanci tokom Drugog svetskog rata evakuisali umetnine u rudnike. Ili kako su krunski dragulji čuvani u kutiji ze kolače na tajnoj lokaciji. Jer kad počne da gori, prioriteti se menjaju. Lomi se stari društveni sistem a rađa nekad novi, a nekad jednostavno društvo ispari u vihoru promena. Samo pitajte jugoslovene gde im je država, kultura…ostali samo dugmići.

Ali građanski rat nije samo pucanje, to je suštinski kulturna dekonstrukcija. Uništavanje identiteta. U Španiji su vadili leševe časnih sestara. Sutra će možda razbijati vitraže u Notr Damu ili bacati statuu Linkolna s mosta. Zato se i ratovi simbola, tzv. „kulturološki ratovi“, moraju shvatiti ozbiljno. Nisu to samo Twitter svađe. To su uvodne scene građanskog rata. Svako društvo je kolekcija mitova i simbola koji su povezujuća nit zajedničkog života. A danas neretko kod nas i u Evropi gledamo otvorene napade na te simbole koji se neretko svedu na primitivan narativ mi protiv njih. Oni su kao zločinci a mi moralne stene koji smo i istoriju, i filozofiju naučili na mreži X, gde se suštinski okupljaju najglasniji ali i najprimitivniji narativi. I u suštini svi urlaju protiv nekih simbola. Sa manjkom spoznaje da će im deca verovatno biti u rovovima, a mnogi i u grobovima. Tada, dok majka oplakuje sina, svi simboli gube smisao.

Profesor ne govori iz ugla političke ideologije i nije mu cilj da zadrži status quo. On već predviđa da je proces počeo i da je nepovratan. Cilj je da se minimizira šteta. Da se zaštite muzeji, knjige, voda i struja. Da se nađu regije koje će ostati „manje nesigurne“: safe zone light verzije, jer prave „sigurne zone“ neće postojati. Da se misli o tome ko čuva nuklearke kad Westminster padne. Da se napravi, kako autor kaže, nova „kutija za kolače“ za krunske dragulje, samo ovaj put za plutonijum.

Šansa da Balkan prođe neočešan je minimalna. Mnogo je veća šansa da će konflikt pokušati da izvezu iz Zapadne Evrope kao mnogo puta do sad. Ako Pariz eksplodira, eksplodiraće i Brisel. A ako Brisel gori, EU je na aparatima i nekako će balkanci biti okrivljeni kao remetilački faktor. Gledaju nas kao region koji poznaje rat, a oni eto grade mir decenijama. Kao da Evropa nije bila centralni izvor ratova, pogroma i genocida vekovima. Bićemo uvučeni, hteli to ili ne, jer je oko nas armija onih koji idiotski misle da za evropske vrednosti treba žrtvovati neretko i život. A mi ne treba da žrtvujemo ništa ni za koga. Ni dlaku sa glave zarad dekadentnih sistema koji vrednuju marginalne narativa iznad suštinskih ekonomskih i društvenih problema.

Njegov rad je i poziv i upozorenje. Poziv društvenim strukturama da se pripreme ne za odbranu granica, već za odbranu svojih ulica. I upozorenje svima ostalima da iluzija o stabilnosti više ne stoji. Ako postoji „normalcy bias“, kako autor kaže – to je naš poriv da verujemo da će sve biti OK jer su prodali priču da je sve uveuk bilo OK. E pa nije. Evropa je gorela mnogo puta, i jedino je istorija pravi svedok. Sistem se ne reformiše i više nije sposoban da drži društvo na okupu.

Ako želiš da znaš gde ideš, pogledaj mapu. Ali ne geografsku – već demografsku, kulturološku i infrastrukturnu. Sve tri pokazuju isto: da su mnogi gradovi izgubili kontakt sa državama, da su narativi nepomirljivi, i da su cevi koje nas greju i poje ranjive. Kao što autor primećuje, civilizacija nikada nije bila trajnija od svojih snabdevanja hranom, vodom i energijom. Grad je stvoren kako bi centralizovao moć i stvorio klasu zavisnika koji glasaju. I koji su spremni na velika razaranja ako se narativ naruši.

U mom prvom romanu Blistanje, postoji deo gde nestaje struja. Možete samo da zamislite kako društvo reaguje posle jednog dana, jedne nedelje i dalje. Ako ne možete, pročitajte knjigu.

Nisu svi gradovi isti. Neki će pasti brže. Neki će se braniti duže. Oni koji prežive prvi talas – biće mesta okupljanja. Ali i mete. Zato autor predlaže da se već sada identifikuju regije koje mogu da funkcionišu kao jezgra buduće obnovljene civilizacije. Da imaju aerodrom, pristup vodi, struji, i što je najvažnije, ljude spremne da održe red.

Nije sve izgubljeno, tvrdi profesor. Ali da bi nešto bilo spaseno, mora se već sada prepoznati. Moraju se mapirati muzeji, spiskovi umetnina, arhivi, digitalni zapisi. Moraju se praviti bunkeri, ne za rakete, već za informacije. Jer istorija se ne sme resetovati zajedno sa sistemom napajanja. I najvažnije, mora se pričati. Na nasilje odgovarati zakonom i društvenom osudom, a ne navijanjem za „naše“. Bunite se kao Gandi, a ne kao Lenjin. Jer jedna borba vodi u bolje društvo, a druga neminovno ka nihilističkoj diktaturi.

Možda ćemo mi sa Balkana bolje protumačiti radove profesora Betz-a jer nam je pamćenje još sveže od raspada bivše domovine. Raspad dolazi iznenada, rapidno i sa malo obzira za ljudski život i društvene norme. Danas se mnogi u akademskom svetu i javnom životu busaju kako su eto predvideli raspad Jugoslavije. Samo su eto zaboravili da objave radove pre devedesetih. A profesor Betz sada upozorava da je trend u Evropi alarmantan. Zato zaslužuje da pročitate njegovu knjigu.

Poenta istraživačkog novinarstva je da otkrije informacije od javnog značaja koje su namerno skrivene ili teško dostupne, kako bi se razotkrile nepravde, zloupotrebe moći, korupcija ili druge ozbiljne društvene devijacije. Za razliku od svakodnevnog informisanja, istraživačko novinarstvo ne prenosi samo ono što se dogodilo, već kopa dublje: postavlja pitanja zašto i kako, traži dokumente, razgovara s insajderima i često radi mesecima na jednoj priči.

Njegov cilj je da javnosti pruži uvid u ono što moćni žele da ostane skriveno. Kada je dobro urađeno, istraživačko novinarstvo može imati konkretne posledice: podnošenje ostavki, pokretanje istraga, izmene zakona ili barem otvaranje važnih društvenih debata. Često oni daju neophodan šut u dupe tromim institucijama da rade svoj posao, ili ih bar, kao u Srbiji danas, stave na stub srama.

U suštini, to je forma novinarstva koja služi interesu građana, a ne interesima oglašivača, političara ili vlasnika medija. Ti novinari su najugroženiji od svih jer često staju na žulj bandita, političara i ljudi koji spajaju ove dve društvene grupe. Neretko za njih nema mesta u „normalnim medijima“, već moraju da se dovijaju za resurse kako bi pokrili osnovne troškove njihovih aktivnosti. Vlast im obično traži dlaku u jajetu, optužuje za izdaju uz jutarnju kafu, i šalje kromanjonce na vrata.

Jedna od opozicionih liderki, Marinika Tepić, je napravila faul iznoseći optužbe protiv predsednika Aleksandra Vučića, koje se daju lako proveriti i demantovati. Čitav srpski novinarski esnaf, naročito istraživački novinari, se digao na noge. Tvrde da je proizvodnja lažnih afera, gde se aludira na nekakvo precizno istraživanje, kontraproduktivna jer u suštini zbunjuje javnost u moru lažnih informacija. Politička buka i bes preuzmu primat tako da zamagli i druge, prave afere koje traže prvenstveno pravni epilog. Pravo, čisto istraživačko novinarstvo, mora da ostane koliko je moguće apolitično kako bi fokus bio na dokazima približenim što većem broju građani. Oni, za uzvrat, prave pritisak na institucije.

Iz jednog slavnog primera možemo videti koliki značaj istraživačko novinarstvo ima u jednom društvu. U junu 1972. godine petorica muškaraca uhvaćena su kako provaljuju u sedište Demokratske stranke u zgradi Watergate u Vašingtonu. Ispostavilo se da su oni povezani sa ljudima iz izborne kampanje tadašnjeg predsednika Nixona, koji je bio republikanac i borio se za reizbor. Cilj provale bio je prisluškivanje i krađa dokumenata iz opozicione, demokratske stranke.

U početku se činilo da je reč o malom incidentu. Propagandna mašinerija republikanaca je krenula u akciju gurajući narativ tipa „ma neke budale provalile“. Međutim, dvojica novinara Bob Woodward i Carl Bernstein iz The Washington Post–a počeli su da istražuju slučaj. Kroz niz anonimnih izvora, uključujući čuvenog insajdera kodnog imena „Deep Throat“, razotkrili su da je provala samo deo šireg plana političke špijunaže i sabotaže protiv Nixovih protivnika, koji je uključivao i prikrivanje tragova iz samog vrha vlasti.

Ključni trenutak bio je otkriće da je Nixon tajno snimao sve razgovore u Beloj kući. Kada je Vrhovni sud naložio da se trake predaju, ispostavilo se da je predsednik znao za prikrivanje i učestvovao u njemu. Pod pretnjom opoziva, Nixon je dao ostavku 8. avgusta 1974. godine, a potpredsednik Gerald Ford preuzeo je dužnost i kasnije ga pomilovao. I danas se reputacija Nixona nije oporavila i većina amera ga smatra za političku slinu. Tok američke istorije je promenjen samo zbog „bandoglavosti“ dva novinara koji su do poslednjeg detalja istražila slučaj.

Watergate je promenio američku politiku zauvek: doveo je do veće sumnje prema vlastima, jačanja uloge novinarstva i reforme u načinu na koji se vodi predsednička kampanja i vrši nadzor nad političarima. Kada sam stigao u SAD početkom devedesetih primetio sam veliko nepoverenje prosečnog građana prema političkoj klasi. Taj aspekt mi se i najviše svideo u toj kulturi. To jeste tradicionalan stav još od Američke revolucije, ali kako nam je jedan prosefor pojasnio, istraživački novinari u SAD su glavni nosioci te štafete sumnje prema onima koji se bore za vlast. Poruka je jasna: ne veruj političaru i ako ti je rođeni brat.

Zato su političari u SAD fokusirani na standardno političko „pljuvanje“ svojih protivnika. Pametni se ne petljaju sa dokazima, prvo zato što im to nije posao pa samim tim nemaju kredibilitet, a drugo zato što ih druga strana lako oplete kao samo još jedno krljanje u svakodnevnoj političkoj borbi.

Kod nas je to još veći problem zbog činjenice da je prosečan građanin slabo obrazovan, i kao takav, podložan providnim manipulacijama. Politička kriza koja drma zemlju pola godine, je krenula od mladih ljudi uprkos našem sistemu, a ne zahvaljujući nekom kao našem famoznom osećaju za slobodu. Nebeski narod i njegove statove lako možete da vidite na mreži X, koja je najveća kolekcija idiota ove planete. Zejednička karakteristika svih politički ostrašćenih srednjoškolaca u nas je namera i želja da „apse“. Taj pandurski mentalitet koji se prožima vekovima ne želi da dokaže, da utvrdi i objasni. Svi žele da presude drugima preko kolena. Kroz istoriju nam je to koristilo kao piletu sise.

Sličan nam je stav o nasilju. Ono je neprihvatljivo, zločinačko, i genocidno ako je upereno protiv nas i naših političkih pajtosa, ali kad mi nekog prikucamo onda se odmah skida majca i pokazuje tetovaža Gavrila Principa, prizivaju đedovi solunci i drugi sveti preci.

Kako mi jednom reče moj kum amer koji voli i druži se sa mnogim balkancima: „neverovatno je sa koliko samopouzdanja raspravljate o stvarima o kojima ne znate apsolutno ništa.“ Ako jednom ne naučimo da se držimo svojih profesija i zanata, onda je lako da nam kroz priču „svi su oni isti“, mediji izjednače istraživačku novinarku sa nekom tabloidnom nakazom. A to što prva drži glavu u torbi, a druga u političkom međunožju dođe na isto.

Smrt fašizmu, ali i komunizmu!

Decenijama su nas plašili time šta će se desiti ako nas bude previše. „Eksplozija stanovništva!“, vikali su, kao da će Zemlja eksplodirati jer smo prepunili autobuse i redove u pošti. A sada, kad planeta gori i klimatolozi vrište o nestajanju vode i hrane, broj stanovnika u budućnosti je upitan. I to ne malo. Nego ozbiljno. Dramatično. Ili, ako ste sa Balkana – „Ma, nek ide sve u tri lepe, bar će biti manje gužve na plažama.“

Dobrodošli u XXI vek, vreme kada Kina sa svojom milijardom i kusur stari kao pozorišni glumac, dok Nigerija pokušava da hrani populaciju koja raste brže od inflacije, i kada bivše jugoslovenske republike na miru odumiru, kao faks mašine. Nepravda? Možda. Zasluženo? Zavisi ko vas pita.

Kina je, kao i sve velike civilizacije, počela sa velikim ambicijama. Osmislili su političku sterilizaciju populacije pod imenom „politika jednog deteta“. To je bila jedna od najglupljih političkih ideja u istoriji čoveka. Godinama su ih strani analitičari hvalili: „Vidi kako su disciplinovani, vidi kako planiraju.“ Danas? Danas im je prosek godina kao u nemačkom Bundestagu, radno sposobnih je sve manje, a fabrike traže radnike iz Vijetnama. Da stvar bude gora, kineskinje danas neće da rađaju. Ne zato što ne mogu, nego zato što – neće. Fino im je bez dece. Život, karijera, i na TikTok-u vide zapadne žene koje su značajno smanjile broj rođene dece.

U Nigeriji, s druge strane, deca niču kao kukuruz. Nema posla? Nema veze. Nema hrane? E, tu je već problem. Ali nema te muke koja može zaustaviti natalitet kad država nema plan. Zemlja od 237 miliona stanovnika, prosečna starost 18,1 godina, glad i ekstremno siromaštvo kao svakodnevica, ali zato rast populacije iz udžbenika. Nigerijci su danas 2,9% svetske populacije. Do kraja veka, Nigerija bi mogla imati više stanovnika nego cela EU. Brine li ih to? Ne zna se. Preče su dnevne krize.

U poslednjih nekoliko vekova svetska populacija je rapidno rasla. Higijena i radikalan razvoj medicine su produžili životni vek sa 32 godine u proseku 1900. godine na 71 godinu u 2021. Taj radikalan skok je i najveći uspeh čoveka i jasno demonstrira šta znači tehnološki razvoj za naš život. Svim nostalgičarima koji žude za „starim dobrim vremenima“ želim povratak u daleku prošlost na godinu dana. Kukali bi za savremenim životom nakon samo par dana.

Većina naučnika koji se bave demografijom smatra da će rast populacije na planeti stati u jednom trenutku između 2050 i 2100. godine. Do tada će rast dolaziti samo iz osam zemalja: Pakistan, Filipini, Indija, Egipat, Etiopija, Tanzanija, Nigerija i Kongo. Šta će se onda desiti sa zajednicama, ekonomijom i budućnošću naše vrste?

Crvenim su obeležene zemlje gde je plodnost ispod 2.1, što je potrebno da se stanovništvo održi na istom nivou u 2020. godini.

Niko stvarno ne zna jer je nagli razvoj veštačke inteligencije ponovo doveo ove teorije u pitanje. Šta ako preventivna medicina napravi razvojni skok sličan klasičnoj? Šta ako uspemo da usporimo proces starenja značajno kao što najnovija istraživanja najavljuju? Sve te teorije o padu broja ljudi na planeti će pasti u vodu i populacija će nastaviti da raste, možda još brže nego danas. Ograničeni resursi ove planete, koji su ugroženi klimatskim promenama, će stvarati ozbiljne tenzije između država i regiona. Migracije će biti sve intenzivnije i verovatno će biti glavni uzrok sukoba u budućnosti. I ove teorije veštačka inteligencija dovodi u pitanje jer će biti u stanju da izračuna kompleksne potrebe za radnom snagom u regionima koji nisu u balansu.

Procena broja zemalja ispod nivoa plodnosti u 2050. godini. Trend je sve „crveniji“.

A Balkan? Ah, Balkan. Naš ponosni, umorni, ispražnjeni Balkan. Ovde je sve jasno: ne rađamo se, ne ostajemo, ne planiramo. Penzioneri prebrojavaju dinare, mladi ili protestuju ili prebrojavaju low-cost letove. Ako uopšte i prebrojavaju – mnogi su već otišli. Šta kaže statistika? Srbija gubi stanovnike brže nego što menja gaće. Bosna se prazni kao budžet. Hrvatska? Više ih ima na privremenom radu u Irskoj nego u Slavoniji.

Ali nije sve tako crno. Nije, jer nikome u suštini nije ni stalo. A kad nikom nije stalo, onda možemo da se pravimo da je sve u redu. Države tu i tamo trabunjaju nešto o „podsticajima“, ali sve to stane u jedan izveštaj i tri konferencije. Ko će stvarno da rodi dete zbog poreske olakšice od par stotina evra?

Kada ljudi sretnu ženu koja je rodila petoro dece, svi je gledaju kao da je šugava. Kao da su deca alkohol pa ako cimneš više od dva komada eto pijandure. Svi kukaju da im trebaju radnici a te radnike ne rađaju mačke, nego žene. I te žene, zvane majke, nemaju specijalan status ni u jednom društvu, jer niko im to vreme ne vrednuje kao što se vrednuje vreme jednog molera, mašinskog inžinjera, bankara ili lekara. Majke mu dođu kao neka vrsta modernih robinja, jer društvo može da ih uceni njihovom ljubavlju prema deci tipa: „ko je šiša, šta je rađala…“

Slika budućnosti po broju stanovnika nije jasna. Ujedinjene Nacije i demografi pokušavaju da nametnu temu, ali pošto nema bombastičnih promena nema ni medijske pažnje. Jer u suštini, šta nas boli uvo za ljude?

Evropa je ponovo na raskrsnici, ali ne onoj iz evropskih bajki sa vinskim putevima i lavandom, već na raskrsnici očaja, između stagnacije, birokratije, industrijske nostalgije i iluzije o jedinstvu. U januaru 2025. Evropska komisija je objavila veliki strateški dokument, nazvan „Kompas konkurentnosti“, koji zvuči kao da će Evropu voditi ka prosvetljenju. U realnosti, to je pokušaj da se parče papira predstavi kao zamena za stvarnu moć i odlučnost koje nema. Ideja je da se evropska ekonomija revitalizuje i ponovo učini konkurentnom. Da li će uspeti? Iskreno, teško.

Nakon pandemije, činilo se kao da je Evropa shvatila lekciju – zadužila se i sipala milijarde u ekonomiju, glumila jedinstvo i solidarnost. Po ko zna koji put evropljani su mislili da je pravo ujedinjenje iza ćoška. A onda je došla invazija Rusije na Ukrajinu i raznela poslednje ostatke evropskih ekonomskih iluzija. Cene energije su eksplodirale, Nemačka je shvatila da je zavisna od Putinovog gasa, a cela EU se uhvatila za glavu shvativši da joj nedostaje strateška autonomija u svemu – od čipova do đubriva. Ipak, recesija je izbegnuta, inflacija je snižena, a evropski lideri su slavili preživljavanje kao da su otkrili vakcinu protiv gluposti.

Problem je što smo u 2025. sa realnim rastom od jedva 1%, i to zahvaljujući Španiji, dok nemačka privreda tone brže nego što novi premijer uspeva da sastavi rečenicu bez da pomene stabilnost. Francuska ima ideje, ali ne i pare, Italija ima pare koje ne zna da iskoristi, a Istočna Evropa se sve više pita zašto stalno igra po pravilima koje neko drugi piše. A da stvari budu još gore, Tramp se vratio u Belu kuću, što u Briselu izaziva paniku. Većina evropskih levičarskih luzera ga prezire, ali nemaju muda da mu to u lice i kažu. Ta količina besramnog šlihtanja i promene mišljenja kako se Trampu ćefne je već deo političkog f0lklora. Najbogatija regija sveta, sa najobrazovanijim građanima nije u stanju da pronađe političku formu koja će se uspešno nositi sa novom geopolitičkom realnošću. Lideri im više liče na blagajnije i sekretare u nekom razredu srednje škole, nego ozbiljni, edukovani ljudi sa ekonomskim i organizacionim iskustvom.

Ali Tramp nije glavni problem. Ni rat u Ukrajini. Ni inflacija. Glavni problem Evrope je hronično, duboko ukorenjeno odsustvo konkurentnosti. Dvojica Italijana, Mario Dragi i Enriko Leta, napisali su ozbiljne izveštaje u kojima su detaljno objasnili šta sve ne valja. A sad Evropska komisija pokušava da isfolira da ima plan. Ključne ideje zvuče logično: više inovacija, fleksibilnija zelena tranzicija, manje birokratije, sigurnije snabdevanje energijom i sirovinama. Ali svaki pokušaj da se Evropa reformiše liči na pokušaj da se Titanik okrene rukom; teoretski moguće, ali praktično… ne baš.

Svi znaju da Evropa ima sjajne naučnike, odlične univerzitete, gomilu patenata, i tonu love u bankama. Ali ne zna kako da spoji istraživanje sa tržištem. Evropski startapi odumiru jer nemaju pristup rizičnom kapitalu, dok američki i kineski giganti gutaju tržište. Evropa ima novac, ali ne zna šta s njim. Kapitalna tržišta su fragmentisana, svaka država čuva svoje propise kao relikvije, a dok se Brisel bori za jedinstvo, 300 milijardi evra evropske štednje svake godine odlazi van granica Unije. Istovremeno, strani investitori kupuju evropske firme, a domaći političari se pitaju kako je do toga došlo.

Ako uporedimo ekosistem startup-a u SAD i EU, činjenice su poražavajuće. Prema istraživačkoj kući Crunchbase u Sjedinjenim Američkim Državama postoji 2.361 venture capital firmi koje imaju 271 milijardom dolara za plasman. To znači da prosečno postoji 4,9 miliona dolara dostupnih po startupu i 23 startapa po jednoj VC firmi. Drugim rečima, američki startup ima daleko veću šansu da dođe do para i da brže raste.

S druge strane, Evropa ima samo 199 VC firmi koje upravljaju sa 44 milijarde dolara. To je 1,1 milion dolara po startupu i čak 199 startapa po jednoj VC firmi. Drugim rečima, evropski startupi se takmiče za pažnju vrlo malog broja investitora i suočavaju se s ozbiljnim manjkom para. Nema dovoljno fondova, nema dovoljno kapitala, a konkurencija za ono što postoji je brutalna.

Ove razlike nisu samo brojke — one oblikuju čitave ekosisteme. U Americi, dostupnost kapitala omogućava osnivačima da rizikuju, eksperimentišu, brzo pivotiraju i ponekad naprave jednoroge. U Evropi, startupi su primorani da rade više sa manje, da se oslanjaju na grantove, državnu pomoć ili da se muče kroz bootstrap fazu mnogo duže. Mogućnost za rast postoji, ali zahteva mnogo više snalažljivosti i često traje znatno duže. Zaključak je jednostavan: ako si startup u Evropi, igraš istu igru, ali sa tegom od 50kg na leđima.

Evropa pokušava i da izbalansira svoju zelenu agendu sa realnostima industrije. Žele da sve bude „Made in Europe“, ali ne znaju kako da to izvedu kad su cene energije tri puta veće nego u Americi, a svaka nova regulativa donosi još formulara i još inspektora. S jedne strane zelene obaveze, s druge strane fabrike koje beže u Teksas. Brisel tvrdi da ima rešenje, ali samo u saopštenjima.

Ideja o ekonomskoj sigurnosti je najnoviji fetiš – da ne zavisimo ni od koga, a da ostanemo otvoreni prema svima. Deriskovanje umesto decouplinga, kažu. Šta to znači u praksi? Pa, da ćemo i dalje kupovati iz Kine, ali ćemo se truditi da imamo plan B. Problem je što plan B ne postoji, osim ako se ne računa novo otvaranje rudnika u Srbiji i Bugarskoj, što opet vodi do lokalnih protesta i evropskog paradoksa: hoćemo sirovine, ali ne i rudnike. Hoćemo jeftine proizvode ali nećemo da rizikujemo ama baš ništa.

Birokratija je posebna priča. Evropska komisija obećava smanjenje administrativnog tereta za 25%. Svi aplaudiraju, dok u pozadini raste broj dokumenata koje firme moraju da podnose za svaku glupost. U Briselu, svaka nova inicijativa za „pojednostavljenje“ završava kao PDF od 300 strana sa pratećim pravilnikom. Iako postoji iskrena želja da se nešto promeni, jasno je da su sami sebi najveći neprijatelji. Sistem je dizajniran da proizvodi dokumente, ne rezultate. I dokle god evropski birokrati pišu reforme koje ih same potkopavaju, napretka neće biti. A u Vajomingu, u SAD, svaki nerezident SAD može da otvori firmu za $250 dolara, bude oslobođen svih poreza, i da posluje po čitavom svetu. Koliko kapitala ti je potrebno? NULA! A Slovenija, kao veliki ekonomski gigant zahteva početni ulog kapitala od 7.500 evra. Genijalan način da se ostane konkurentan.

Evropa ima strategiju. Ima čak i zakone koji treba da sprovedu tu strategiju. Ali nema političku volju, nema zajednički impuls, nema lidera koji bi rekao: sada ili nikada. Sve zavisi od toga da li će ključne zemlje: Nemačka, Francuska, Italija, prestati da glume nacionalne solo igrače i konačno igrati kao tim. Ako to ne uspe, Kompas konkurentnosti će ostati još jedan primer briljantne analize i katastrofalne implementacije.

Evropa zna gde je problem. Ali pitanje je da li ima hrabrosti da nešto zaista promeni. Jer imati kompas ne znači ništa, ako nemaš kapetana, ako je posada u rasulu i ako brod nema goriva. A Evropa trenutno više liči na kruzer koji plovi punom brzinom ka sledećem ledenom bregu, nego na brod koji zna gde ide.

Katar je 2000 godine imao manje od 700.000 stanovnika. Danas, prema proceni worldometers.info, ima preko 3 miliona građana. Većina su stranci iz Azije koji su kao migranti stigli u ovu dinamičnu državu za poslom.

Rapidan rast popuilacije prati dinamičan ekonomski rast. Izvor Worldometer.

U svetu međunarodne politike, često se govori o moći velikih sila, o vojnim blokovima i globalnim ekonomskim gigantima. Ali istinska umetnost uticaja danas se sve manje svodi na broj tenkova ili veličinu teritorije. U tom novom svetu meke moći, Katar je postao majstor. Malena država, bogata gasom i ambicijom, ne samo da se održava na međunarodnoj sceni, već uspeva da postane tihi dirigent mnogih geopolitičkih procesa. I to čini sa izuzetnim uspehom, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama.

Od 2017. godine, Katar je potrošio više od 220 miliona dolara na lobiranje u Vašingtonu, prema javno dostupnim izvorima. To je suma koja nadmašuje i mnoge veće i razvijenije zemlje. Nije reč samo o angažovanju skupih lobističkih firmi. Katar ulaže u infrastrukturu uticaja, u ljude, u obrazovanje, u narative. Američki univerziteti su postali jedno od glavnih polja delovanja. Harvard, Džordžtaun, Tehas A&M, Nortvestern i drugi prestižni fakulteti primili su više od šest milijardi dolara od katarskih izvora u poslednjih petnaest godina. U Dohi se nalaze čitavi kampusi američkih univerziteta, čime se oblikuju buduće elite, kako katarske tako i međunarodne, uz određenu zahvalnost prema zemlji domaćinu.

Još veći efekat ima američka vojna baza Al Udeid, najveće američko vojno postrojenje na Bliskom istoku. Troškove njenog održavanja snosi Katar. Pametnom dosta. Zahvaljujući tome, Katar je osigurao svoje mesto kao ključni saveznik SAD u regionu. Ta baza garantuje sigurnost od spoljne agresije i daje direktan pristup najvišim američkim vojnim i obaveštajnim strukturama. Svaku napetost u regionu Vašington menadžuje iz ove baze.

Uticaj Katara ne prestaje kod institucionalnih odnosa. On ulazi i u ličnu sferu. Bivši Trampov izaslanik Stiv Vitkof je bio vlasnik hotela Park Lane u Njujorku, čija je vrednost drastično opala zbog lošeg poslovanja. Kada više nije imao rešenja, spas je došao iz Dohe. Katarski investicioni fond je otkupio njegov udeo za $623 miliona. Pam Bondi, bivša državna tužiteljka Floride, kasnije je postala lobistkinja katarske ambasade. Kaš Patel, direktor FBI-ja i Trampov bliski saradnik, radio je kao konsultant za katarsku vladu. Čak je i sam Tramp dobio Boing 747 iz Katara kao poklon koji će postati deo njegove predsedničke flote.

Ovo naravno ništa nije slučajnost, već pažljivo izgrađena strategija. Kada su Saudijska Arabija, UAE i Egipat u junu 2017. pokušali da izoluju Katar politički, uvodeći mu blokadu i zahtevajući da zatvori televiziju Al Džaziru, prekine odnose sa Iranom i zatvori tursku vojnu bazu, Doha je odgovorila glasno ne. I to ne diplomatijom, već novcem i lobiranjem. Već tada su počele ozbiljne investicije u lobističke kanale u Vašingtonu. I rezultat nije izostao. Trampova administracija se brzo preusmerila sa početnog entuzijazma prema saudijskoj strani na mnogo suzdržaniju poziciju, a vremenom čak i simpatiju prema Kataru. Izolacija je propala. Katar je preživeo, ali ne samo to – izašao je iz krize jači nego ikad.

Ali Amerika nije jedino mesto gde Katar demonstrira ovu vrstu uticaja. U Francuskoj je jedan od glavnih investitora u luksuzni sektor. Vlasnik je fudbalskog kluba Pari Sen Žermen, najluksuznijih hotela i velikog broja elitnih nekretnina u Parizu. Ujedno je i kupac francuskog naoružanja – Rafal aviona, ratnih brodova i oklopnih vozila. Francuska, s druge strane, koristi svoju poziciju u Savetu bezbednosti UN i u Briselu da promoviše katarske interese, posebno kada je reč o energetskoj politici i podršci katarskom gasnom izvozu ka Evropi.

U Londonu, Katar drži deo finansijske elite u šaci. Vlasnici su robne kuće Harrods, velikih hotelskih lanaca i poslovnih kompleksa. Londonski zvaničnici Katar nazivaju strateškim partnerom. U jeku energetske krize izazvane ratom u Ukrajini, Velika Britanija je upravo s Katarom potpisala jedan od najbitnijih ugovora o snabdevanju gasom, čime je smanjila zavisnost od ruskih izvora. Za uzvrat, Katar dobija investicione pogodnosti, poreske olakšice i političku zaštitu.

Još zanimljiviji je odnos sa Turskom. Katar je finansijski spasio tursku privredu tokom krize 2018. kada je turska lira doživela dramatičan pad. Tada je obećano petnaest milijardi dolara direktnih investicija. U zamenu za to, Turska je poslala trupe u Dohu, otvorila vojnu bazu i postala garant fizičke bezbednosti katarske kraljevske porodice. Ta baza je danas simbol savezništva koje prevazilazi religijske i političke razlike. Ankara i Doha danas funkcionišu kao blizanci na Bliskom istoku, podržavajući iste političke pokrete, od Muslimanske braće do opozicije u Libiji.

Tu je i odnos sa Avganistanom. Katar je jedina zemlja koja je uspela da izgradi odnose i sa Amerikom i sa Talibanom. Kada su SAD odlučile da se povuku iz Avganistana, jedino je Katar imao dovoljno kredibiliteta da bude domaćin pregovorima. U Dohi je održan svaki ključni sastanak između Vašingtona i talibanskog rukovodstva. U trenutku kada su talibani preuzeli Kabul, mnogi zvaničnici su evakuisani upravo uz pomoć katarskih letelica.

Svi ovi primeri vode jendom zakčljučku – Katar je država koja koristi svoje bogatstvo kao polugu uticaja, ali ne kroz bahatost, već kroz pažljivo oblikovanu strategiju. Nema potrebe da pokreće ratove ili preti silom. Dovoljno je da kupi jednu zgradu, sponzoriše jednu stipendiju, pomogne jednom bivšem predsedniku da reši stambeni problem. To su sitni detalji koji grade novu sliku ove male države. U toj slici, Katar više nije samo bogata zemlja sa gasom, već igra glavnu ulogu u novom modelu globalne politike.

Zato se danas, u mnogim prestonicama sveta, pa i u Vašingtonu, često pitaju šta misli Doha. I to ne zato što je Katar veliki, već zato što je pametno mali. To je država koja zna da nije bitno koliko te ima na karti, već koliko si prisutan u ugovorima, savetima, univerzitetima, fonovima, i naravno – lobističkim izveštajima koji svakog meseca stižu na stolove američkih kongresmena.

Bilo je to jedno od onih tihih priznanja poraza, kakva američka imperija izgovara bez trube i fanfara, sakriveno između redova dugih izveštaja i birokratski saopštenja. New York Times je, za veliko čudo, izneo istinu koju Pentagon nije želeo da kaže naglas: kampanja protiv Huta u Jemenu, započeta uz gromoglasna obećanja o odlučnom odgovoru i projektovanju sile, završila se tiho, s repom među nogama. Razlog? Rat postaje skup. Huti su opasni, uporni i što je najgore po reputaciju SAD, sposobni da ozbiljno ugroze čak i F-35.

Da je neko 2023. rekao da će jedno plemensko-militantno bratstvo, koje se do pre koju godinu jedva pominjalo izvan rubrika o humanitarnim katastrofama, postati strateški protivnik američke vojske, verovatno bi se smejali. Danas se više niko ne smeje. Huti su uspeli ono što ni Al Kaida nije. Uz iransku logistiku, ali sopstveni lokalni know-how, suprotstavili su se najmoćnijoj vojsci sveta i naterali je na povlačenje.

General Majkl Kurila, komandant američke Centralne komande, imao je velike planove. Hteo je osmomesečnu kampanju sa namerom da rašrafi Hute i pobije njihove lidere. Prvo iz vazduha da ih omekšaju razaranjem, a onda da uslede precizne eliminacije ključnih vođa u stilu Mosada. U njegovim planovima sve je bilo jasno, doktrina šoka, tehnološka nadmoć, ne daj neprijatelju da diše. Problem je, kao i uvek, bila surova realnost. U prvoj fazi, Huti su skinuli sedam MQ-9 dronova, po 30 miliona dolara komad. Za one koji vole matematiku, to je 210 miliona dolara izgubljenih u bespilotnim letelicama za manje od mesec dana. Upravo je, dok ovo pišem, iskočila vest da su skinuli još jedan komad. A da stvar bude gora, nekoliko američkih F-16 i jedan F-35 bili su ozbiljno ugroženi od strane Huta. Da je makar jedan bio pogođen, Tramp bi morao da objasni narodu zašto su najskuplji avioni na svetu leteće mete za gerilu iz planina Jemena.

Naravno, ništa od toga nije saopšteno direktno. Nije bilo konferencije za štampu. Umesto toga, operacija je kako to obično kažu modifikovana, redefinisana, prilagođena novim okolnostima. Ali suština je jednostavna. SAD su izgubile stratešku inicijativu u sukobu koji su same započele. I dok je Kurila planirao mapu napada, Pentagon je brojao novac. Nakon samo 30 dana, cena operacije prešla je milijardu dolara. Dva nosača aviona, B-2 bombarderi, dodatni F-22 i F-35, Patrioti, THAAD sistemi, svi su dovedeni u region kao deo sile odvraćanja. A efekat? Gotovo nikakav. Huti su nastavili da gađaju brodove u Crvenom moru, da prete Saudijskoj Arabiji, da igraju svoju igru na duge staze, dok su Amerikanci trošili skupe rakete za kojim su njihovi stratezi krenuli da kukaju. Jer šta ako Kina krene na Tajvan? Hoće li kineze praćkama da gađaju?

I tu dolazimo do suštine ove priče. Nije ovde reč samo o Jemenu, niti o Hutima, niti o nekoj tamo marionetskoj pobuni. Ovo je pitanje prioriteta američke imperije u trenutku kad više ne može da bude svuda. Kad se gubi monopol sile jer nema više love. Pentagon je jednostavno morao da bira. Ili će trošiti precizne rakete na Hute, ili će ih čuvati za dan D u Aziji. U pozadini svakog američkog generala lebdi Kina. Svaki metak ispaljen u Jemenu je municija manje za Tajvan. I Tramp, sa svim svojim populističkim refleksima, zna to veoma dobro.

On nije predsednik koji se previše obazire na vojni populizam. On računa, sabira, oduzima i seče luzerske akcije. I ovoga puta je uradio isto tako što je pustio svog generala niz vodu. I ostavio Hute na miru da vladaju svojim domenom . I ne zato što ih simpatiše, već zato što zna da se Amerika više ne može razbacivati po planeti kao nekad. Ne može da bije ratove iz principa. Mora da bira bitke. Mora da se priprema za Kinu.

Dok su se komandanti na terenu nadali da će kampanja u Jemenu biti munjevita demonstracija američke sile, pokazalo se da su potcenili protivnika, precenili efikasnost tehnologije i potpuno zaboravili ono što bi svaki student vojne istorije trebalo da zna. Ratovi se ne dobijaju iz PowerPoint prezentacija i kabineta na Floridi. Huti su iskopali rovove ne u pesku, već u planinama, u podzemnim skloništima i u svom mentalitetu. Naučeni na rat, siromaštvo i opsade, oni nisu ni računali na pobedu u klasičnom smislu. Njihova pobeda je preživljavanje. A to je cilj koji nikakva supermoć ne može lako poraziti.

Pentagon je, između redova, priznao ono što nijedan američki zvaničnik ne voli da kaže naglas. Možda ne možemo da ih pobedimo. Možda ih ne možemo ni zaustaviti. Možda jedino što možemo jeste da se povučemo pre nego što izgubimo još skuplje dronove, još pilota, još političkog kredibiliteta. Zato i nije čudo što je odluka da se kampanja tiho obustavi došla direktno iz Trampovog kabineta. On nije ljubitelj rata iz ubeđenja, već samo kad može da se kapitalizuje. A ovaj rat, protiv tvrdoglavih boraca sa iranskim raketama i jemeniskim mapama u glavi, nije nudio ništa osim novih pogibija i praznog budžeta.

U međuvremenu, Huti su slavili. Ne nužno vatrometom, nego jednostavno nastavkom života. Nastavili su da funkcionišu, da prete pomorskom saobraćaju, da igraju igru koju najbolje znaju, rat iscrpljivanja. A u toj igri, čak i SAD, sa svim svojim nosačima aviona i senatskim rezolucijama, pokazuju ranjivost. Najskuplja vojska sveta se, kako piše i NYT, našla u situaciji da mora da bira između skupe kampanje protiv pustinjskih gerilaca i očuvanja rezervi za potencijalni rat sa državom koja ima nuklearno oružje, svemirske ambicije i industrijsku mašinu sposobnu da proizvede desetine hiljada raketa dnevno.

Odluka da se prekine kampanja protiv Huta nije samo vojni akt. To je geopolitička tačka preokreta. To je priznanje da je era u kojoj je Amerika mogla bez posledica da bombarduje koga god poželi gotova. Sada postoji cena. Sada postoji rizik. Sada, čak i najmoćnije avione na svetu mogu da pogode neki bradati momci sa iranskim infracrvenim navođenjem. To nije samo poraz Pentagona. To je poraz cele strategije dvadeset prvog veka, zasnovane na iluziji da tehnologija može da zameni realnost terena.

Svet posmatra. I vidi. Izrael, koji se uzda u američke satelite i garancije, sada mora da se zapita. Ako Huti mogu da nateraju Amerikance na povlačenje, šta se dešava ako se Iran ozbiljno umeša? Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein, svi oni koji su decenijama investirali u američko savezništvo, sada gledaju kako se povlačenje prikriva kroz diplomatski jezik. A Kina i Rusija? One zadovoljno reže. Nije važno da li je Amerika izgubila rat. Važno je da nije pobedila.

U toj tihoj kapitulaciji leži seme velikog preokreta. Jer svet više nije dvopolaran. Nije više ni unipolaran. On je haotičan, višeslojan, lako lomljiv. A imperije koje ne mogu da izbace pobunjenike iz planina Jemena ne mogu više da komanduju planetom. One mogu da izdaju saopštenja. Mogu da pozivaju na red. Mogu da šalju nosače.

I tako, dok se Tramp fokusira na unutrašnju kampanju, na carine, imigraciju i medijske ratove, Amerika napušta još jedan front. A Huti, ti zaboravljeni borci sa juga Arabijskog poluostrva, ostaju da stoje. Ne kao simbol pobede. Već kao podsetnik da su i najmoćnije sile sveta samo ljudi i budžeti. I mi srbi smo nekada bili Huti na kojima su dve imperije slomile zube: i turci i austro-ugari. Tih se imperije više niko ni ne seća