Категорија: Некатегоризовано

Uvek upamtite da je svakoj kompaniji profit na prvom mestu. Ostali apsekti mogu da budu tu, ali i ne moraju: moralni pristup poslu, odnos prema radnicima, stvarni kvalitet proizvoda, itd. Zato je ključ uvek pratiti šta rade i kako formulišu svoje planove.

Peti novembar 2025. Sara Frajar, finansijska direktorka OpenAI-ja, sedi na bini konferencije WSJ Tech Live i pokušava da objasni kako se finansira infrastrukturni plan od preko hiljadu milijardi dolara. Svi sede otvorenih usta i pokušavaju da svare fantastične cifre. U moru informacija kaže da kompanija gradi „ekosistem banaka, privatnog kapitala, možda čak i državnog“. Upotrebljava reč backstop, reč koju je teško prevesti na srpko-hrvatski a koja u ovom, finansijskom slučaju znači „poslednji izvor pomoći.“ Ideja joj je bila jednostavna, ako država garantuje za naš projekat, imaćemo ne samo jeftino finansiaranje, već i potencijani spas ako bankrotiramo.

Za manje od par sati nastaje haos, i zato ja obožavam javna tržišta – sve izađe na videlo veoma brzo. Ona objavljuje pojašnjenje na LinkedIn-u u stilu „nisam tako mislila“, Sam Altman piše žalošpojku na mreži X u stilu nismo tako mislili a oglašava se i Bela Kuća sa jasnim stavom da državne pomoći u slučaju finansijskih problema neće biti za AI kompanije. I sve je u redu?

Ne lezi vraže, Gari Markus je 7. novembra objavio tekst pod naslovom „Sem Altmanu gore gaće“ na Substack-u. U njemu je izneo dokument: Altmanov komentar na X-u je prazna priča jer je OpenAI poslao email Kancelariji Bele kuće za nauku i tehnologiju (OSTP) 27. oktobra 2025, deset dana pre njegovog demantija. Garija prati preko 110.000 na ovoj mreži i svi znaju da je kritičar razvoja firmi veštačke inteligencije.

U emailu se traži proširenje AMIC-a, poreskog kredita od 35% iz CHIPS zakona, prvobitno namenjenog proizvodnji poluprovodnika, dakle daleko izvan njegovog izvornog okvira. Hoće subvencije van onoga što je država procenila kao strateško. Sada bi ušli bi ceo lanac snabdevanja, komponente elektromreže poput transformatora i specijalizovanog čelika, ali i proizvodnja AI servera i sami AI data centri. I sve to na vodenicu OpenAI. Za koji tvrdi da ima toliko investitora da ne može da se odbrani.

Uz to se od države traži da „primeni grantove, sporazume o deljenju troškova, zajmove ili garancije za zajmove“ kako bi se proširili kapaciteti industrijske baze. U suštini, cena finansiranja i rizik od bankrota bi radikalno pali ako američka država da sve te garancije. Najzanimljivije je što ovaj dokument i danas stoji javno dostupan. Nije procureo, nije demantovan, nije povučen.

Svi su naravno popizdeli. Ideja pravljenja kompanije i potencijalne privatne zarade je preuzimanje ogromnog rizika dok se ne dođe do profitabilnosti. Niko vas ne tera da to radite. Umesto tog rizika možete da se zaposlite, čekate platu svakog meseca i svi siti a ovce na broju. Mnogi sumnjaju da Altman namerno širi kompaniju velikom brzinom kako bi dostigao ono što se u finansijama zove too big to fail – kompanija koja je toliko značajna za nacionalni interes da će je država uvek spasiti. Često nacionalne avio kompanije spadaju u tu kategoriju jer države smatraju da im je uvek potrebna nezavisnost u avio prevozu.

Ovde priča postaje interesantna, jer je garancija izostala od države a došla je sa druge strane. Do 30. juna 2026. nijedan zakon niti izvršna odluka nisu doneli konkretan državni backstop za dug OpenAI-ja ili njegovih investitora.

Prvog jula 2026. Rojters javlja da je konglomerat SoftBank obnovio pregovore sa konzorcijumom banaka o zajmu od $10 milijardi obezbeđenom svojim udelom u OpenAI-ju. Insajderi kažu da je bio haos jer banke nisu umele da vrednuju kolateral u ovoj firmi. Pa to ni Bog sam ne bi umeo da proceni. Rešenje je na kraju došlo u obliku korporativne garancije uz pomoć konzorcijuma banaka: JPMorgana, Goldmana, i Mizuho banke, čime će SoftBanka nakon svih tranši imati ukupno oko $64 milijardi iliti oko 13% udela u OpenAI. Banke su tražile garanciju i garancija im je ponuđena, samo je nije potpisao poreski obveznik (dobro je), nego japanski konglomerat koji se zadužuje da bi kupio udeo u kompaniji čijim udelom obezbeđuje to isto zaduženje. Drugim rečima uzimam iz levog džepa da napunim desni.

Ako se pitate ko će pomoći konglomeratu SoftBank, dobro se pitate. Verovatno niko, jer je ova kompanija u skorije vreme imala haos sa investicijama u jednu drugu brzorastuću priču: WeWork. A znamo kako se ta priča završila.

To nas vraća na početak naše priče: gledajte šta firme i privrednici rade, sve je ostalo prazna priča. Trka u razvoju veštačke inteligencije se zaoštrava, i kao u razvoju svake tehnologije, biće pobednika i gubitnika. Ponašanje Sam Altmana i njegovih ljudi sve više smrdi na šibicarenje Kada pominjete državne garancije za svoj startup mnogi će vam se zasluženo popeti na glavu. Naročito Gari Markus.

Ako ste deo svetske populacije koja nije kupila zlato u poslednjih par godine, ne brinite, nije ni većina drugih ljudi na planeti. Zato smo kao poslednji projekat izbacili predavanje o zlatu, koji detaljno objašnjava kako da kao investitor razmišljate o njemu, i koji su svi načini da budete izloženi skoku cene ovog metala a da ne kupite samo zlato. Koga zanimaju detalji ostaviću link na kraju ovog članka.

Ovde ćemo proći analizu o značajnim promenana u strukturi tržišta ovog metala i koje su dugoročne posledice.

Dvadeset pet metara ispod ulica donjeg Menhetna, u steni ostrva, nalazi se najveća suverena riznica zlata na svetu. Trezor Federalnih rezervi Njujorka decenijama je bio sinonim za apsolutnu sigurnost: tu su svoje zlato čuvale desetine država, uverene da ne postoji bezbednije mesto na planeti. Ove države su imale poverenja da će im Amerika čuvati njihovo blago, i da će uvek imati pristup istom u slučaju velike krize.

Ove nedelje, dok naslovne strane ispunjavaju sahrana iranskog vrhovnog vođe i NATO samit u Ankari, u tom trezoru se odvija priča koju gotovo niko ne prati a koja će, po mom sudu, imati dublje posledice od bilo koje od pomenutih.

Strane centralne banke tiho povlače svoje zlato iz Amerike. Ne preko noći, ali dosledno i bez naznake da će se trend promeniti. I ono što je donedavno bilo tema marginalnih finansijskih blogova, danas potvrđuju i najozbiljniji izvori: Fajnenšel tajms je izvestio da sve veći broj centralnih banaka ubrzava repatrijaciju zlata, motivisan geopolitičkim rizikom pristupa sopstvenoj imovini. Šta FT nije rekao je da je Rusija svima postala primer: blokiranih $300 milijardi na početku rata sa Ukrajinom su znak da se poverenje ruši ne samo između Zapada i ostatka sveta, nego među samim zemljama zapadne orbite.

Da bismo razumeli zašto je to važno, moramo prvo znati kako je zlato uopšte završilo u Njujorku. Zašto bi bilo koja država lagerovala svetlucavi metal bilo gde sem u svom trezoru?

Posle Drugog svetskog rata, Evropa je bila razorena, a Amerika jedina sila sa netaknutom teritorijom i najjačom vojskom sveta. Nakon rata Zapadna Nemačka je, na primer, svoje zlato držala u Njujorku iz vrlo konkretnog razloga: straha od sovjetske invazije. Zlato u Frankfurtu moglo je pasti u ruke Crvenoj armiji; zlato na Menhetnu nije. Ista logika važila je za desetine drugih država. Njujork je nudio i praktične prednosti: blizinu najvećeg tržišta zlata, pouzdano skladištenje i likvidnost. Kao da ste vi stavili zlato u sef najboljeg prijatelja i kuma, jer vi nemate svoj. Sve je superiška dok ste dobri sa kumom, ali se pitanje postavlja šta sako se podžapate. Da li će kum biti častan i vratiti vaše dukate, ili će isti završiti u dekolteu lokalne pevaljke?

Na vrhuncu, posle raspada Breton-Vudskog sistema 1971. godine, njujorški Fed čuvao je oko 13.000 tona stranog zlata. Danas samo nešto preko 6.000 tona. Trezor se, tiho i bez ceremonije, ispraznio skoro za polovinu.

Pad zaliha zlata drugih država u američkom trezoru. Izvor autor

Važno je razumeti pravnu prirodu tog aranžmana: Fed je čisti kastodijan. Kastodijani su čuvari kapitala, od deonica, obveznica i drugih hartija od vrednosti, do fizičkog kapitala kao što je zlato. Metal pripada suverenim vlasnicima i Amerika na njega ne polaže nikakvo pravo. Na papiru, ništa nije sigurnije. Ali papir je jedno a percepcija drugo.

Rat u Ukrajini je prekretnica koja preti da uruši ovaj sistem. Kada su Sjedinjene Države i saveznici u februaru 2022. zamrzli oko $300 milijardi ruskih deviznih rezervi, u Moskvi je to primljeno kao ratna mera. Mnogi su se naivno smejali rusima kako su ispali glupi i da su im sredstva ostala zarobljena pred sam rat. Kada velemajstor u šahu napravi „glup“ potez, pazi se, obično sledi šah-mat u sledećih nekoliko poteza. Jedan od mojih prijatelja rusa mi je jednostavno objasnio: ovo je samo deo kinesko-ruskog plana da uruši poverenje u zapadni finansijko-pravni sistem.

Dokaz da im se plan realizuje je kako je ovaj razvoj događ primljen svuda u svetu: Rijadu, Nju Delhiju, Ankari, pa i u Parizu i Beogradu. Poruka je bila nedvosmislena: imovina koju držite unutar dolarskog sistema nije bezuslovno vaša. Ona je vaša dok su vaši odnosi sa Vašingtonom dobri. Ako postanete geopolitički suparnici, vaša imovina će u najboljem slučaju biti blokirana, a u najgorem oteta. Zato je kinesko-ruska osovina odlučila da radi na potkopavanju poverenja u dolarski finansijski sistem, a Zapad im je naivno dao sav alat da taj zadatak ispune.

Ekonomisti Arslanalp, Ajhengrin i Simpson-Bel pokazali su da je uvođenje zapadnih finansijskih sankcija statistički povezano sa rastom udela zlata u rezervama pogođenih i njima sličnih zemalja. Zlato u domaćem trezoru niko ne može da zamrzne. To mu je, u novom svetu, postala najvažnija osobina važnija i od prinosa na kapital: zlato je tu, u lokalmom trezoru.

Zlato je metal koji je kroz istoriju imalo specifičnu ulogu jer je neretko bilo način za prezervaciju vrednosti od inflacije. Ono nikada samo po sebi nije bilo investicija jer je definicija investicije jednostavna: kapital koji ste stekli a koji ima moć da proizvede redovan i lako predvidiv prihod. Zlato u trezoru ne donosi prihod, čak suprotno, postoji nešto što se u finansijama zove carry cost – trošak čuvanja fizičkog zlata. Ono u suštini nosi negativan keš priliv jer svake godine postoji trošak čuvanja istog.

Kada centralna banka „drži“ dolare, ona skoro da nema samih dolara, već je sve plasirano u američke obveznice. Zašto? Pa zato što su obveznice investicija i plaćaju kamatu, i u ovom momentu američka obveznica sa ročnošću od 10 godina nosi 4.5% godišnjeg prinosa. Skladištenje metala košta i ako odnesete polugu zlata u na primer firmu BullionVault, oni će vam naplatiti od 0.1% do 0.5% godišnje u zavisnosti od količine. Državni trezori takođe koštaju, u procentima veoma mali deo, ali tu ne leži glavni trošak. Najznačajniji je takozvnai trošak alternativne investicije, iliti TAI, koji upravo predstavlja nezarađenu kamatu od dolarske obveznice, u ovom slučaju 4.5%. Ako uračunamo carry i TAI, trezori u ovom slučaju gube između 4.5% i 5%.

Brojke govore da lekcija nije ostala teorijska. Centralne banke su neto kupci zlata šesnaest godina zaredom, ali tempo se dramatično promenio upravo 2022: tri godine uzastopno kupovale su više od hiljadu tona godišnje, bez presedana u modernoj istoriji, prema podacima Svetskog saveta za zlato. Za poređenje, prosek između 2010. i 2021. bio je 473 tone godišnje. Prošle godine tempo se stabilizovao na 863 tone, ali i dalje skoro duplo iznad istorijskog proseka.

A šta je sa skokom cene zlata? Pa ništa, oslanjanje na skok cene je čista špekulacija i oni koji su kupili zlato pre nekoliko godina se raduju. A šta je sa onima koji su ga pazarili početkom godine? Zlato je krajem januara 2026. dostiglo rekord od oko $5.500 po unci, a do jula palo na oko $4.100. To je preko 20% pada i najgori kvartal u 13 godina. Najviše su nadrljali retail kupci koji su ušli na januarskom vrhu. Toliko o tome da je zlato „sigurno“.

Cena zlata u poslednjih šest meseci. Izvor Seeking Aplha.

Šteta za centralne banke je takođe jasna, ali ona samo potvrđuje da se kinesko-ruski plan odvija korak po korak. Većina država je toliko izgubila poverenje u dolarski sistem da su spremne i na velike troškove samo da ne budu u situaciji da im sredstva budu nedostupna. Bolje i manja cifra nego teška nula. Ovo su ti znakovi raspada postojećeg unipolarnog sistema i transformisanje u nešto drugo. Zapad je ovde jedini krivac: ispali su glupi.

Početkom ove godine pređen je prag koji zaslužuje mnogo više pažnje nego što ju je dobio: ukupna vrednost zlata u rezervama centralnih banaka, oko $4 biliona, po prvi put je, u zadnje tri decenije, premašila vrednost američkih državnih obveznica koje te iste institucije drže, oko $3,9 biliona.

Odnos zlata i dolara u rezervama centralnih banaka. Izvor Crescent Capital LLC

Ova ilustracija može da vam razbija jednu iluziju odmah: „propast dolara kao rezervne valute“. Plava linija ne pokazuje nikakvu propast, već jedan blagi pad sa vrhunca od pre desetak godina. Zato je uvek ključ da pratite ekonomsku statistiku, a da ne slušate armiju paničara po medijima. Njihova retorika je tu da proda to đubre koje plasiraju, a ne da vam daju realnu analizu baziranu na tokovima novca. Zato je ključ da ne pratite dnevne medije u oblasti finansija jer ćete naići samo na manjak stručnosti i laži. To može debelo da vas košta u odlukama vezanih za vaš kapital.

Drugi deo priče jeste da se procenat zlata u trezorima skoro duplirao. Meni ovo govori jedno: geopolitičko međupoverenje u opadanju. Veliki igrači ne veruju jedni drugima, i to je ekonomski, a i vojno, nepovoljno za većinu ljudi na planeti. Carine i ekonomski protekcionizam će samo deneti veće cene, a inflacija uvek pogađa najviše najsiromašnije slojeve društva. Komično je gledati po mrežama kako baš taj sloj ljudi likuje zbog deglobalizacije, ne shvatajući da jeftinu robu baš oni kupuju, a ta će prva doživeti cenovni skok, ne zbog svoje konkurentnosti, već zbog carina i drugih protekcionističkih poteza.

Najzanimljiviji potez povukla je Francuska, i to na način koji savršeno ilustruje kako se ovakve stvari rade kad ne želite diplomatski incident, što samo dalje ilustruje manjak poverenja među bliskim saveznicima. Između jula 2025. i januara ove godine, kroz 26 odvojenih transakcija, Francuzi su prodali svih 129 tona zlata koje su držali u njujorškom Fedu. Ali umesto da poluge fizički prevoze preko Atlantika, uz ogromne troškove osiguranja i obezbeđenja, oni su stare poluge, od kojih neke datiraju iz dvadesetih godina prošlog veka i ne ispunjavaju savremene standarde trgovanja, prodali u Njujorku, a zatim u Evropi kupili istu količinu modernih poluga po londonskom standardu. Celokupnih 2.437 tona francuskog zlata sada leži u pariskom podzemnom trezoru. Ameri i francuzi se foliraju da je sve isto kao pre, ali sve više liče na bračni par pred razvodom.

Nemci su u komičnoj situaciji. Kada je Bundesbanka 2013. zatražila povraćaj dela svog zlata, proces se otegao godinama, a prema tadašnjim izveštajima, nemačkim zvaničnicima u početku nije omogućen ni neposredan uvid u sopstvene poluge. Do 2017. vraćene su 674 tone, a epizoda je ostala upamćena kao trenutak kada je poverenje prvi put ozbiljno napuklo. U januaru je Emanuel Menh, bivši visoki funkcioner Bundesbanke, javno ocenio da je držanje tolikog zlata u Americi postalo opasno u sadašnjim geopolitičkim okolnostima. Pozivi na repatrijaciju dolaze sa čitavog političkog spektra, od AfD-a do Zelenih i liberala, što je u nemačkoj politici jedina stvar oko koje se ove tri stranke slažu. Vlada predvođena demohrišćanima za sada ne vraća tozla i zvaničan stav je da je Njujork i dalje siguran.

Zanimljiv je podatak koji se u međunarodnim analizama pominje uzgred: Srbija je kompletnu repatrijaciju svog zlata završila još prošle godine, i sve rezerve drži u zemlji. Bez obzira šta mislili o motivima domaće monetarne politike, činjenica je da smo se ovde našli ispred trenda.

Šta je onda naš zaključak? Prvi je da geopolitičko nepoverenje raste. Kao posledica je drugi zaključak da je kupovina zlata logičan, iako veoma riskantan potez od strane centralnih banaka. Treći zaključak je da dolar ne ide nigde, iako je jasno da mnoge zemlje, pa čak i američki saveznici, žele da se osiguraju od SAD. Američka ekonomska dominacija se odlikuje u tome da SAD kontrolišu oko četvrtine glolbalnog BDP-a, ali što je još bitnije kontrolišu oko polovine svih finansijskih instrumenata, što znači da je svaki drugi investirani dolar na planati i dalje investiran u SAD. Ko god misli da će to nestati preko noći, ne zna o čemu priča.

Mi smo se u mesečniku postavili prema ovoj analizi kroz investiciju u jedan rudnik zlata koji je imao mnogo bolji povraćaj nego samo zlato u tom periodu. Postoji nekoliko načina kako da se izložite zlatu, i zapamtite da je kupovina fizičkog zlata najskuplji i najneprofitabililniji način za prosečnog građanina.

Koga zanima da se edukuje o plasiranju novca u zlato kliknite ovde.

Donald Tramp je najavio da je mir sa Iranom postignut i da ćemo u petak gledati svečanu cermoniju potpisivanja u Švajcarskoj. Verzija ugovora je predstavljena i jasno je da će Iran izaći iz ovog rata nikada jači od islamske revolucije 1979. godine do danas. U januaru ove godine situacija je izgledala kilavo za teokratski režim: narod na ulicama, oružani konflikti u svakom većem gradu i globalni prezir prema brutalnom režimu.

A onda je Natanjahu ponovo počeo sa napadima na ovu zemlju i u to uvukao SAD. Mnogi su komentarisali njegovu moć da okrene predsednika Amerike na svoju stranu. Prvobitni udari su bili brutalni jer su eliminisali dobar deo iranskog rukovodstva uključujući i Ali Khamenei-ja, vrhovnog lidera ove kontraverzne države. Kontra efekat je bio očigledan posle nekoliko dana: stanovništvo se homogenizovalo oko islamkih vođa koje su zamenili mlađi i tvrdokorniji članovi. Odluka je donešena u par sati među novim liderima iranske garde – nema predaje po cenu uništenja čitave države američko-izraelskim bombama.

Nova odlučnost novih lidera je brzo pokazala svoje lice blokadom Ormuskog prolaza koji je zaustavio protok nafte iz tog dela sveta. Doveo je u pitanje poslovanje arapskih klijentističkih država poput Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Donja ilustracija pokazuje cenu od početka 2026. godine. Rat je počeo 28. februara kada je prvi cenovni šok preplavio svet.

Cena nafte po barelu od početka ove godine. Izvor SeekingAlpha.

Iran se u godinama pre ovog poslednjeg konflikta ne bi usudio da blokira ovaj bitan pomorski prolaz. Novi lideri, suočeni sa egzistancijalnom pretnjom su uradili ono što svako suočen sa ogromnom silom mora da uradi: asimetrična borba bez uztezanja. Tankeri su stali i svako ko je pokušao da prođe napadnut je, uglavnom sa obale, koja je u ovom tesnacu veoma blizu. SAD i Izrael su brzo shvatili da su potcenili ovaj potez jer je svet počeo sa ogromnim pritiscima na Trampa da zaustavi rat i obezbedi slobodan prolaz crnog zlata. Nanjušili su da je Tramp osetljiv na berzanske cene i da mu značajan pad ne treba u ovom momentu kada se ameri spremaju za mid-term izbore u novembru.

Vašington i Tel Aviv su, pod kišom balističkih raketa i dronova koja je volšebno usledila po njihovim bazama, naprasno otkrili čari mirotvorstva. Iran ih je prisilio na taj potez, koliko god se spin doktori trude da ovaj izgubljeni rat drugačije upakuju. Tako su sada velikodušno pristali na trajni prekid vatre i milosrdnu pauzu u rokanju Libana, pod jednim sitnim uslovom: da im Teheran brže-bolje deblokira Ormuski moreuz, kako bi dragocena nafta i tečni gas mogli ponovo nesmetano da teku i spasu globalnu ekonomiju. Amerika je, u naletu neviđene diplomatske šizofrenije nakon što je Pakistan morao da posreduje u ublažavanju ovog debakla, odlučila da ukine sopstvenu pomorsku blokadu i svečano „pokloni“ Teheranu $25 milijardi njihivih para, to jest prethodno zamrznutog novca (uključujući i isporuke u čistom kešu), uz ekskluzivnu garanciju da Iran ponovo sme da prodaje svoju naftu bez straha od novih sankcija. Sve to je maestralno upakovano u sporazum po kojem Iran tek treba da smanji postojeće zalihe obogaćenog uranijuma i pauzira nuklearni program, dok će se u narednih 60 dana po luksuznim švajcarskim hotelima voditi takozvani tehnički razgovori. Na tim sastancima će SAD i Izrael pokušati da birokratski iskamče potpuno demontiranje iranskih nuklearnih postrojenja i nekako sačuvaju privid dominacije nad regionom koji su prvo bahato zapalili, a onda panično rešili da gase čim ih je ozbiljno zaboleo novčanik i kada se dim previše približio njihovom dvorištu.

Izrael ga je ispušio kao nikada ranije. Od velike nade početkom godine da će teokratski režim biti uništen do činjenice da se o raketnom programu ove zemlje neće pregovarati je najveći poraz jevrejske države od njegog nastanka. Zato očekujem da će se do petka dogoditi takozvani false-flag napadi, gde će Natanjahu probati da izbaci pregovore iz koloseka. Njegova sloboda zavisi od toga, jer ga čeka nekoliko sudskih procesa sa ozbiljno zaprećenim kaznama. Izraelski mediji pršte od napada na njega razbijajući staro pravilo da Izrael ostane ujedinjen dok traju ratna dejstva.

Bivši premijer Naftali Benet se javio iz predizborne hladovine da objasni kako je Netanjahu spektakularno nesposoban za sve, od vođenja države do ratovanja. Bibi je, tvrdi on, potpuno iscedio Izrael beskrajnim i besciljnim ratom, ali bez brige, jer Benet ima rešenje: svoju „genijalnu“ višegodišnju „Doktrinu hobotnice“ kojom će magično srušiti režim u Teheranu. Potrebna je samo jedna sitnica u vidu pobede na jesenjim izborima, pa će on očas posla popraviti ekonomiju, vojsku, ugled u svetu i ultraortodoksne Jevreje, koji neće da ratuju. Kako god okreneš, Izraelski fetiš prema Iranu se nastavlja, i jedina nada Izraela je da minira ovaj mirovni proces.

Pre samo nekoliko godina Izrael bi bez problema uspeo u tome. Danas je problem reputacija ove države koja polako ide u smeru gde je Slobodan Milošević gurao Srbiju devedesetih godina. Ako Izrael oseti tu geopolitičku samoću, gde većina evropskih zemalja ne želi da ima bilo kakav odnos sa režimom u Tel Avivu, decenije pred njima će biti komplikovane u najmanju ruku. Pitanje Palestine ne da nije sklonjeno sa globalnog dnevnog reda, već su napadi na Gazu i slike sa društvenih mreža ubedile većinu mladih ljudi na svetu da je izraelska politika neprihvatljiva. Dani kada su imali monopol nad narativom putem kontrole mejnstrim medija su iza nas. Američki univerziteti su, pored svog truda političkih i medijskih klasa, pod pritiskom mladih uglavnom promenili ploču bezuslovne podrške Izraelu. Kada sam ja studirao u SAD, to je bilo nemoguće i oni koji su podržavali palestinsku borbu su bili u manjini.

Mnogi su ubeđeni da je Donald Tramp ušao u ovaj rat na nagovor izraelskog lidera. To je samo delimično tačno jer mnogi zaboravljaju spektakularno kidnapovanje predsednika Madura u Venecueli. To je stari problem u trejdingu, uradiš jedan spektakularan trejd i odmah pomisliš da si popio svu pamet sveta i da će svaki trejd koji sledi biti rock’n’roll. Kao po pravilo sledeći te ulupa jer si umesto čiste analitike dozvolio da te ponese ego i emocija.

Od početka rata u Iranu odobravanje rada predsednika Donalda Trampa je u stalnom padu, pa je prema anketama koje su sproveli New York Times/Siena College, CBS i Economist/YouGov, njegova ukupna podrška do juna pala na istorijski minimum drugog mandata od 35% do 37%. Javnost je duboko nezadovoljna sukobom, pri čemu više od 60% Amerikanaca ne odobrava Trampovo rukovođenje krizom i smatra da je rat doneo više štete nego koristi, a situaciju dodatno pogoršavaju teške ekonomske posledice, budući da 86% građana direktno krivi rat u Iranu za inflaciju. Ovaj negativan trend posebno je izražen među nezavisnim biračima i mladima, što potvrđuje i istraživanje Yale Youth Poll koje beleži snažno okretanje glasača mlađih od 35 godina ka demokratama, dok Tramp uspeva da održi stabilnu većinu, između 72% i 79%, jedino unutar svoje tvrde republikanske baze, iako se i tu beleži blagi rast nezadovoljstva.

Glavno pitanje sada je šta će biti sa Iranom? Teokratska diktatura koja se brutalno odnosi prema svojim građanima nema budućnost. Njihovo slavlje će biti kratkog daha jer će unutrašnji problemi nastaviti tamo gde su stali pre početka ovog konlikta. Samo blokiranje interneta u zemlji sa ogromnim brojem mladih ljudi je indikacija koliko se plaše sopstvene populacije.

Strategija iranskog režima za kontrolu interneta je tokom 2026. godine prešla sa povremenih blokada na doktrinu apsolutne digitalne izolacije. Običnim građanima je ukinut pristup globalnoj mreži i ostavljena samo strogo kontrolisana „bela lista“ domaćih sajtova, dok je slobodan internet putem specijalnih SIM kartica postao privilegija vlasti i lojalista. Usled protesta i početka rata sa Amerikom u februaru, država je uvela nezapamćeno nacionalno zamračenje i odsekla zemlju od sveta na čak 88 dana kako bi prikrila razaranja. Tokom te blokade koja je razorila ekonomiju, povezanost je pala na svega jedan odsto normalnog kapaciteta. Da bi sprečile zaobilaženje cenzure, vlasti su drastično poskupele internet i uvele drakonske, pa i smrtne kazne za korišćenje satelitskih veza. Na ovaj način, režim je izgradio sistem represije koji celu naciju fizički i tehnički drži kao taoca izolovanog od ostatka planete. Država koja teroriše svoje građane i plaši ih se ne zaslužuje da preživi. Moja pretpostavka je da će unutrašnji nemiri doživeti kulminaciju za 12-18 meseci i da će režim pasti.

U svakom slučaju Bliski Istok je i dalje ratna tema. Struktura država u regionu, diktature i klijentizam nisu formula za budućnost. Dubai je savršen primer kako takve države prolaze. Pokušaj modernizacije ove države se pretvorio u jednu ljigavu javnu kuću koja je pokazala da bliskost sa Amerikom nije nikakva garancija progresa. Par jeftinih dronova je polomilo staklene noge ovih šatro-kraljevina čija populacija vapi za slobodom. Budućnost tih diktatora je mutna, što je jedna od retkih pozitivnih posledica ovog konflikta.

Putin zaglavljen u Ukrajini, a Tramp u Iranu. Razlog? Jeftini vojni dronovi koji su se pokazali kao jedno od najefikasnijih oružja u istoriji.

Ratovanje se promenilo, i to brže nego što su generali u Pentagonu ili Moskvi mogli da predvide. Vekovima je važilo jedno pravilo: onaj ko ima veći budžet nosi pobedu. Ko je mogao da isfinansira teže tenkove i skuplje avione obično je iz rata izlazio pišući istoriju. Danas vas dron od par hiljada dolara, sastavljen od delova naručenih preko interneta, može koštati oklopnog vozila vrednog pet miliona dolara.

Dobrodošli u eru asimetričnog ratovanja. Velike sile krvare, a male države su shvatile kako da „hakuju“ sistem. Asimetričma borba je kroz vekove bila jedina šansa malih protiv velikih. Asimetrični rat je vojni sukob u kojem se snaga, resursi i taktike sukobljenih strana drastično razlikuju. Najčešće se vodi između moćne, konvencionalne vojske sa jedne strane i znatno slabijih gerilskih grupa sa druge. Svesna da ne može pobediti u otvorenoj borbi, slabija strana izbegava direktne sukobe i koristi nekonvencionalne metode poput zaseda i sabotaža. Njen glavni cilj nije vojno uništenje nadmoćnijeg protivnika, već dugotrajno iscrpljivanje njegove političke volje i materijalnih resursa. Zbog toga se ovakvi sukobi retko odvijaju na jasnim linijama fronta, jer se borci često stapaju sa civilnim stanovništvom i koriste nepristupačan teren kako bi neutralisali tehnološku prednost neprijatelja. Danas se ovakav vid ratovanja fokusira na upotrebu dronova, protiv kojih je zaštita komplikovana.

FPV dronovi dominiraju modernim ratištem. Source: War on the Rocks.

Kada danas pričamo o vojnoj moći, više ne pričamo samo o dometu i razornosti. Pričamo o finansijskoj matematici. U tradicionalnom sukobu, skup projektil presreće drugi skup projektil. Ali šta se dešava kada napadač koristi roj ekstremno jeftinih dronova?

Pogledajmo primer iranskih Shahed 136 dronov. Jedan ovakav dron košta u proseku oko $20.000. Da biste ga oborili i zaštitili gradove ili kritičnu infrastrukturu, PVO jedinice često moraju da ispale raketu iz sistema Patriot ili NASAMS. Cena jedne Patriot rakete? Između $2 i $4 miliona.

Finansijski Odnos Troškova je Glavobolja za Velike Sile. Izvor Vladimir Đukanović.

Svaki put kada branilac uspešno obori ovakav dron, on je zapravo pretrpeo finansijski poraz. Napadač ne mora ni da pogodi metu da bi naneo stratešku štetu; dovoljno je da natera branioca da isprazni svoje zalihe najskupljih resursa.

Tako amerikanci prolaze u Iranu. Bilans tog rata je zaglavljivanje dobrog dela američke flote blizu Irana, ali ipak daleko od dometa jeftinih dronova. Prema američkom PBS-u, ameri su ispalili preko 1.000 Tomahawk raketa, i nova procena je da će za dopunu zaliha biti potrebno skoro 4 godine, dakle tek će 2030. godine imati isti broj ovih raketa kao pre konflikta. Proizvođač Raytheon im kapacitet za 200 godišnje, i planiraju da podignu proizvodnju na 1.000, to jest pet puta. Ko god je investirao u proizvodnju, zna kolika je to muka. A i tih hiljadu raketa je dovoljno samo za mesec dana intenzivnog bombardovanja. Tu je matematika koja navodi neke iranske zvaničnike da objave da su postali regionalna super-sila.

Još je dramatičnija situacija sa protiv-raketnim sistemima. Čitav koncept američkih i ruskih skupih odbrambenih sistema je skoro obesmišljen, kada jeftin dron može da navuče ispaljivanje skupih raketa na dronove koji su neretko samo mamci za protiv-vazdušne sisteme. Moji izvori u Vašingtonu kažu da je Tramp brzo shvatio da starom metodom bombardovanja ne može da osvoji ni milimetar iranske teritorije niti da ih natera na koncesije. A troškovi su svakog dana bili suludi, jer, kao što sam napomenuo, ne mora jeftin dron ništa da pogodi, već samo da natera protivnika da ispali milione dolara na isti.

U Ukrajini je situacija slična. Rusija je pre četiri godine mislila da će se prošetati do Kijeva. Nakon godina užasnog rata i stotina hiljada mrtvih, Moskva trpi najgore napade od početka konflikta. Jeftini dronovi prže ruske rafinerije duboko u teritoriji zemlje i za sad nema načina da se odbrane od istih. Sledeća slika ilustruje šta jedan dron koji košta manje od $50.000 može da napravi investiciji od stotina miliona dolara.

Koje su konsekvence ove radikalne promene na bojnom polju? Manje zemlje će se okuražiti jer je sada jasno kako da, uz gerilsku borbu, nametnu i finansijsku i psihološku štetu velikom protivniku. Zamislite samo kako se oseća američki mornar na nosaču aviona koji je dobio naredbu da otplovi stotinama milja dalje od iranske obale. Jasno mu je da je po prvi put američki nosač pod ozbiljnom pretnjom daleko manjeg protivnika.

Izrael u Libanu prolazi kroz isti pakao. Male jedinice operatora dronova maltretiraju izraelsku vojsku koja,za uzvrat, vrši sve više ratnih zločina, demonstrirajući svoju nemoć. Ovaj trend, uz dalji razvoj društvenih mreža kao jedinog kredibilnog medijskog izvora za vreme ratnih konflikta, će značajno narušiti manevarski prostor velikih sila. Ratna istina, koja je pre bila monopol velikih medijskih kuća, je sada svako jutra na našim telefonima, neretko snimljena od strane samih žrtava.

Postoji nekih sedam geografskih uskih grla kroz koje prolazi preko 80% globalne trgovačke robe. Ovih dana učimo o Hormuskom Prolazu i procenama da oko 20% svetske nafte ide tim putem. Čudno je kako ratovi i krize podižu edukaciju na zavidan nivo u odnosu na mirnodobska vremena. Kada dođe stani-pani, ljudi bez problema nauče stvari o kojima ništa nisu znali. Izgleda da je direktan uticaj na životni standard fantastičan motiv za edukaciju.

Morska Uska Grla. Izvor Visual Capitalist.

Prvi na listi je i danas aktuelni Hormuski Prolaz oko koga se vodi čudna bitka između Irana, SAD i Izraela. Svet je šokiran da je Iran, uprkos velikim razaranjima vojnih resursa ove zemlje, bez problema preuzeo kontrolu nad prolazom, i nametnuo brodarinu od nekih $2 miliona po brodu. Zapadni vojni i politički zvaničnici su u čudu i panici, jer je sve jasnije da Iran neće ispustiti ovaj moćni malj iz ruku, i da će ovaj prolaz, koji spaja naftom bogati Persijski Zaliv sa ostatkom sveta, ostati pod njihovom kontrolom kao jedina realna strateška karta koju ova teokratska diktatura ima u odnosu na ostatak sveta.

Hellespont, danas poznat kao Dardaneli, predstavlja drevni morski prolaz koji povezuje Egejsko i Mramorno more. Kroz istoriju je imao neprocenjiv strateški značaj, jer onaj ko ga kontroliše diktira pristup celom crnomorskom basenu. Pristup Istanbulu i regionu čini ovaj prolaz ključnim u geopolitičkim igrama.

Odmah na njega nadovezuje se Bosfor, uski moreuz koji spaja Mramorno sa Crnim morem i razdvaja Evropu od Azije. Ovaj prolaz je srce Istanbula i oduvek je bio ključna tačka za trgovinu između istočne Evrope, Mediterana i ostatka sveta. Plovidba kroz Bosfor je izuzetno zahtevna zbog jakih struja i oštrih krivina, što ga čini jednim od najtežih prirodnih plovnih puteva. Dobar deo moći koje Turska projektuje leži baš u kontroli ova dva prolaza. Katastrofalna politika koju Erdogan vodi odavno bi odvela ovu muslimansku zemlju u propast da nema kontrole ova dva prolaza. Ovo je tipičan primer kako geografska pozicija može da kompenzuje za nesposobnost društva da napravi progresivne korake.

Sa druge strane, Suecki kanal je grandiozni veštački poduhvat u Egiptu koji spaja Sredozemno i Crveno more. Njegovo otvaranje u devetnaestom veku revolucionarno je promenilo globalnu trgovinu, omogućivši brodovima da izbegnu dugu i opasnu plovidbu oko juga Afrike. Bez ovog kanala, putovanje između Evrope i Azije trajalo bi nedeljama duže, uz znatno veće troškove transporta robe. Egipat bi samo zbog ovog kanala morao imati daleko veću ulogu na svetskoj političkoj sceni, ali avaj, ništa od toga. Diktatura, polu-pismeno i zatucao stanovništvo su preveliki teret za bilo kakav napredak uprkos mogućnosti da se ovaj prolaz dalje razvije i postane još bitniji u globalnoj trgovini.

Sličnu revoluciju na zapadnoj hemisferi doneo je Panamski kanal, inženjersko čudo koje direktno povezuje Atlantski i Tihi okean. Presecanjem Panamske prevlake, komercijalni brodovi više nisu morali da putuju kroz smrtonosne oluje oko rta Horn na samom jugu Južne Amerike. Ovaj kanal koristi složen sistem prevodnica koje podižu i spuštaju brodove do nivoa prostranog veštačkog jezera Gatun. Preko 20% BDP-a ove zemlje dolazi od brodarina koje ova zemlja naplaćuje.

Vraćajući se na Bliski istok i Afriku, dolazimo do prolaza Bab el-Mandeb, čije ime u prevodu sa arapskog znači Vrata suza. Ovaj strateški tesnac odvaja Jemen na Arapskom poluostrvu od Džibutija i Eritreje na rogu Afrike, spajajući Crveno more sa Adenskim zalivom. Bab el-Mandeb je neophodan za sav pomorski saobraćaj koji se kreće ka Sueckom kanalu ili dolazi iz njega. Njegova geografska pozicija čine ga izuzetno osetljivom tačkom za globalnu energetsku bezbednost i kontejnerski transport. Ovaj prolaz kontrolišu Huti iz Jemena, koji su iranski saveznici. Šuška se da će, ako SAD i Izrael ponovo krenu sa napadima na Iran, i ovaj prolaz biti zatvoren i stavljen pod kontrolu Huta. To je sada skoro neminovno jer su iranci demonstrirali koliko je danas lako, uz pomoć dronova, imati kontrolu nad uskim morskim prolazima. Sva vojna sila sveta je u ovom slučaju nemoćna jer jedan dron od $20.000 može da napravi višemilionsku štetu. Ako Huti zatvore ovaj prolaz, cena nafte bi mogla da dostigne $150 po barelu i po toj ceni globalni ekonomski rast bi bio ugrožen.

Konačno, Malajski moreuz predstavlja najvažnije i najprometnije pomorsko usko grlo u celoj Aziji. Smešten između Malajskog poluostrva i indonežanskog ostrva Sumatra, on je glavna arterija koja povezuje Indijski i Tihi okean. Kroz ovaj dugački tesnac svakodnevno prolazi ogroman deo svetske trgovine, uključujući gotovo sav uvoz energenata za velike azijske ekonomije. Zbog plitkih voda i fizičkih suženja, Malajski moreuz je podložan zagušenjima, ali i tradicionalnim pretnjama poput piratstva.

Svih ovih sedam pomorskih prolaza zajedno čine nezamenljivi krvotok globalne ekonomije, bez kojeg bi moderni svet i međunarodna razmena stali. Ideja slobodnih mora je jedan od najvećih uspeha čovečanstva i ima značajan uticaj na rast globalne ekonomije. Samim tim ima ogroman uticaj na standard života miliona ljudi.

Rast obima robe prevezene morskim putevima. Izvor Statista.

Iz ilustracije se jasno vidi ogroman rast iz decenije u deceniju. Naš moderan život, gde konkurentna roba dolazi sa raznih strana sveta, je nemoguć bez morskog jeftinog prevoza. Svaki značajan udarac na ovaj sistem predstavlja udarac za sve nas.

Zato, pored sve halabuke, ovaj rat u Iranu ne predstavlja problem za finansijski svet. Cene kapitala tokom rata vam sve govore: tresla se gora rodio se miš. Sve strane su shvatile da su rizici od stvarnih blokada ogromni i da zato ne mogu da potraju. Problemi koje bi izazvali ugrozili bi živote miliona ljudi na planeti, naročito najsiromašnijih slojeva, i izazvale gnev miliona.

Ovih dana dosta mejlova je stiglo zašto nema analize događaja u Iranu na Fejsbučenju. Odgovor je jednostavan, dosta porodičnih obaveza, ništa dramatično. Takođe sam počeo da pišem na Substack-u, na nagovor mog američkog izdavača, kako bi podelio moje znanje o razvoju veštačke inteligencije u poslednje dve decenije koliko se mlatim tom suludom temom. Koga zanima, zapretite na sledećem linku: Substack Vlad Djukanovic.

A na Bliskom Istoku ništa novo. Novi rat, i da ga nema bilo bi čudno. Trusno područje, puno nezavršenih država, temeljnih neslaganja, i armije polupismenih u moru crnog zlata koje i dalje pomera granice i ruši sisteme. Ovo je rat za resurse, kao i većina ratova koji su se bojevali tokom istorije.

Potražnja za energijom usled razvoja veštačke inteligencije je stvorila uslove za dalje klanje oko energetskih izvora. Nafta i gas su tu ključni, upkos naporu mnogih da razviju izvore obnovljive energije. I jedan i drugi segment će u sledećoj deceniji videti značajan rast jer svaki put kada upitate ChatGPT ili Gemini neko glupavo pitanje pokreće se mašinerija data centara koji troše ogromne količine struje. Razvoj između 1,000 i 2,000 TWh godišnje će biti potrebno da se zadovolji ova tehnologija do 2030. godine (Buffard & Rochegonde, 2025). Zarad konteksta treba znati da je 1,000 TWh od prilike potrošnja jednog Japana ili Nemačke.

Zaboravite sve što su vam servirali na CNN, BBC ili u onim sterilnim analizama „uglednih“ medija koji ne smeju da povežu dva i dva dok se ne slože sa centralama. Zašto? Pa zato što medijske kuće zavise od političara da im daju pristup smrdljivim državnih korumpiranim informacijama. I nema veze da li si u poziciji ili opoziciji, sve dok izveštavaš kako „tvoji“ kažu.

Predsednik SAD je upravo postrojio Evropu, onaj kontinent od 450 miliona ljudi koji i dalje tripuje da je centar sveta, a niko ih više ništa ne pita, i rekao im kratko: „Potpišite moj ugovor u četvrtak, ili vam sečem gas.“ Dok evrokrate drhte u onim svojim odelima od recikliranih flaša, hajde da razbijemo ovu partiju šaha u realnom vremenu i usput se nasmejemo diletantima koji još uvek veruju da se ovde radi o „demokratiji“. Danas je naime rok da Evropa potpiše svoju energetsku kapitulaciju za sledeću deceniju.

Radi se o Turnberry sporazumu, nazvanom prema Trampovom golf terenu u Škotskoj, koji će cementirati dogorov od prošle godine o ekonomskim odnosima Amerike i Evrope. Američki ambasador pri EU, Andrew Puzder je posebno podvukao ono što je suština cele priče: obavezu Evropske unije da iskešira 750 milijardi dolara na američke energente. Zakon koji ovo omogućava ide na glasanje u Evropski parlament baš danas. Kada prođe, tek tada kreće žurka: pregovori između briselskih zakonodavaca, vlada i Evropske Komisije o tome kako da se ovaj kompleksni sporazum sprovede u delo.

Da bi nekom nešto naplatio tri puta skuplje, prvo moraš da ga ostaviš bez izbora. Američka administracija Evropi ne prodaje samo LNG, već joj prodaje čist očaj. Ne kupujte jeftinu energiju od rusa ili Irana, već kupite naš skup proizvod za koji je potrebma komplikovana i skupa infrastruktura. Ista ona koju je tokom ratova lako pogoditi i ugasiti.

Ajmo sada na ratni teren: Katarski LNG je „off“. Iranski dronovi su razneli postrojenje Ras Laffan trećeg dana sukoba i obrisali 17% svetskog kapaciteta gasa na narednih pet godina. Ruska cev je odavno mrtva. Norveška je isceđena, ne može da isporuči ni kubik više. Šta ostaje na tabli? Ostaje samo Ujka Sem. I dok mnogi lupetaju o uzrocima rata i humanitarnim težnjama, strategija je jasna: veži Evropu za sebe kako joj ne bi palo na pamet da se udruži sa Rusijom. Amerika je tu brilijantna u čuvanju svojih interesa. Nesigurna Evropa pod američkom upravom je saveznik koga SAD žele, jer su američki političari uvek fokusirani na interese svojih građana bez mnogo osvrtanja na interese drugih aktera. Tako to radi prava država.

E, sad onaj deo koji mediji potpuno maše. U subotu Tramp digne dreku, postavi ultimatum od 48 sati i zapreti da će sravniti iranske elektrane. Svet pada u histeriju, iako to nema veze sa Iranom. To ima veze isključivo sa cenom nafte i strahom u Briselu. Razaranje iranskih energetskih postrojenja je izazvalo osvetu te zemlje koja bi uništila ne samo energiju regionalnih diktatura, već i civilnu infrastrukturu kao što su fabrike za desalinizaciju morske vode, što bi pokrenuo novi, mnogo gori migrantski talas ka Evropi. Stari Kontinent se još nije oporavio od prošlog talasa, što se vidi po sve većoj islamofobiji u Evropi, jer evropski rasisti nisu u stanju da integrišu nikoga ko ne potiče iz njihovih selendri.

Plan je prost: digni cenu nafte dovoljno visoko da prestraviš Brisel, ali ne toliko da ti američki glasači zapale benzinske pumpe pred izbore. Nafta skače na 113 dolara u nedelju. Evropa se guši. A onda, u ponedeljak ujutru, potpuni obrt. Tramp objavljuje „pauzu“ jer su navodno imali „jako produktivne razgovore“ sa Teheranom. Ko veruje glup je, a ko ne razume da je to realnost je još gluplji.

Da li su ti razgovori mašta? Naravno. Iranci kažu da je to običan fake news za manipulaciju tržištem. I bili su u pravu. Nafta pada ispod 100 dolara za par sati. Vidite li genijalnost? U subotu im digneš cenu u nebesa da bi potpisali ugovor od straha, a u ponedeljak je srušiš da bi smirio svoje birače i napumpao berzu. Dva poteza u 36 sati. Cena nafte na $100 nije problem za SAD, jer neće imati toliko veliki uticaj ne njenu i globalnu ekonomiju. Pravi inflatorni pritisci kreću sa cenom od $150 i više. Ako bude talasanja Evrope oko ovog sporazuma, očekujte dalju manipulaciju cene putem ratnih dejstava.

A kod nas? Kod nas puca po šavovima na naš način. Građani Srbije dobijaju račune za struju koji izgledaju kao JMBG broj. Ljudi izlaze na ulice, Ombudsman ne zna gde će pre od žalbi unezverenih ljudi koji ne mogu da plate taj bezobrazluk ni na sto rata.

I dok nam prodaju maglu o energetskoj stabilnosti, Vlada u suštini nema izbora jer smo ipak usred Evrope. Formula je sledeća: Evropa nam prodaje zelenu priču da bi oni vozili električne automobile, koje pune američkim preskupim gasom, a mi ćemo da se vratimo na taljige. Taman da zadovoljimo sve ove balkanske romantičare koji decenijama prete da će se vratiti u svoja sela, ali samo nikako da se dignu sa guzice.

I nemojte misliti da su samo Amerikanci surovi. Rusi igraju identičnu igru. Dok Tramp završava Evropu, Putin u Moskvi prima vijetnamskog premijera. Vijetnam je na kolenima zbog cena dizela. Šta radi Rusija? Pravi im istu sačekušu: potpisuju nuklearnu elektranu i uvaljuju im svoj gas. Obe supersile prodaju „bezbednost“ očajnicima koji nemaju drugu opciju. Tajming je hirurški precizan. Pa nije Tramp baš budala što se približio Putinku i pokakio se po evropskim vrednostima.

Ovo nije trgovina. Ovo je geopolitički reket. I dok se vi na Fejsbuku koljete oko toga ko brani slobodu, a ko je agresor, prava bitka se vodi oko toga čiji ćete gas plaćati tri puta skuplje. Sledeća ilustracija je jasna: ona pokazuje američku nameru da udvostruči izvoz gasa u sledećih par godina.

Sama mapa ove ledene pustoši je iluzija . Gerardus Mercator, slavni kartograf je 1569. godine stvorio mapu sveta koju svi poznajemo, ali gde su prave srazmere kontinenata i zamalja pogrešne. To je navodno uradio da bi navigacija brodovima bila lakša, ali ima i drugih teorija zašto su Evropa, Rusija, Kanada, SAD, a usput i Greenland prikazani značajno većim nego što jesu.

Mercator mapa u svetlo plavoj boji u odnosu na tamno plavu boju koja predstavlja pravu veličinu geografskih površina. Izvor @neilrkaye.

Lako je zbuniti se i pomisliti da je ova ledenjara kontinent, ali se geografski smatra najvećim ostrvom na planeti. Možda to buni geopolitičke igrače jer su bežali sa časova geografije. Ostrvo jeste veliko u odnosu na SAD, ali relativno malo u odnosu na Afriku. Prvi ljudi su došli pre oko 4500 godina i od njih potiču domoroci Inuiti iliti ono što smo kao klinci, pogrešno, nazivali eskimima. Ako ikad odete u tu smrznutu vukojebinu znajte da je taj termin pogrdan i možete u lokalnon baru da dobijete preko tambure. Stigli su iz Severne Amerike i termin inuit jednostavno znači čovek. Oni su danas skoro 90% populacije od oko 55.000 ljudi. Trenutno ovaj region privlači ogromnu globalnu pažnju zahvaljujući želji predsednika SAD Donalda Trump-a da pripoji ovo ostrvo.

Vikinzi su oko 980. godine, na svojim besmislenim putovanjima dobacili do ovog zamrzivača i nazvali ga Greenland, to jest „Zelena Zemlja.“ To su uradili da bi privukli doseljenike, tako da je to verovatno bila njihova verzija „skrivene kamere.“ Zamisli putuješ mesecima, jedva preživiš u nadi da ćeš doći do plodnog zelenog raja, a iskrcaš se na minus beskonačno. Što kažu naši „ko preživi pričaće.“ Hans Egede, norveški misionar stiže 1721. godine, i od tada kreće nordijska dominacija regije i danski trgovinski monopol. Tokom Drugog Svetskog Rata, dok je Danska bila pod Hitlerovom upravom, Amerikanci uspostavljaju vojno prisustvo i praktično su od tada glavni na ostrvu. Sve se pakuje u prve oblande 1953. godine kada prestaje kolonijalna uprava i Greenland postaje danska oblast. Dvadeset i pet godina kasnija dobijaju samoupravu a referendum iz 2008. godine stavlja upravu u ruke građana, sem spoljne politike koja se i dalje projektuje, šatro, iz Kopenhagena. Realnost je, kao i obično, drugačija, i nijedna bitna odluka se ne donosi bez Pentagona.

Osnovni razlog jeste baš geografska pozicija ostrva. Greenland se nalazi na ključnoj strateškoj poziciji između Severne Amerike i Rusije. To je prva linija odbrane Severne Amerike u slučaju nuklearnog sukoba velikih sila. Globalno zagrevanje i topljenje leda otvaraju nove pomorske rute koje bi mogle drastično skratiti putovanje između Evrope i Azije. To je trgovinska pretnja Sueckom kanalu, koji je formalno pod upravom Egipta, a praktično Amerike. Severnim arktičkim putem Rusija i Kina nesmetano trguju bez mogućnosti mešanja Zapada.

Crveno – severnozapadni prolaz, plavo – severna morska ruta, zeleno – transpolarna ruta. Izvor The Arctic Institute.

Severozapadni prolaz, koji se proteže kroz Kanadu prema Greenland-u i severnom Atlantiku, mnogo je opasniji. Karakterišu ga uski i plitki kanali, pokretni led, loši vremenski uslovi i veoma ograničene spasilačke službe. Takođe, postoji i neslaganje oko toga ko kontroliše ovu rutu. Zbog ovih rizika, zabeleženo je da je svega oko 70 komercijalnih brodova završilo plovidbu Severozapadnim prolazom od 1906. godine. Ovaj put bi značio mnogo Severnoj Americi, ali su uslovi za sada nemogući, tako da će Rusija, a samim tim i Kina, imati značajnu kompetativnu prednost. Ovo je najveća strateška ekonomska pretnja SAD u decenijama koje su pred nama. Amerikanci znaju ako se evropsko-azijska trgovina preseli na ovu rutu da će njihova dominacija toplim morima imati manje značaja.

Zato rusi ulažu u ledolomce koji potpomažu topljenje leda i situacija se dramatično promenila u poslednje tri decenije. Nekada je ta ruta bila prohodna jedva tri meseca godišnje, dok se sada plovidba odvija šest meseci tokom godine. Ruski Arktički i Antarktički naučno-istraživački institut AARI se bavi ovim pitanjem, i predviđa da će put biti potpuno prohodan, bez pomoći ledolomaca, između 2030. i 2040. godine. Uz pomoć moćnih nuklearnih ledolomaca, rusi će do tog cilja stići za par godina. Sada je problem je što teretni brodovi moraju da budu specijalno ojačani kako bi izdržali udare santi. Ali ti troškovi su minimalni sa obzirom šta Rusija dodbija: primat u prevozu robe između Evrope i Azije.

U tome je poenta Trump-ovog Greenland gambita. Jedino sa te pozicije Amerika može da utiče, i tada ograničeno, na taj geopolitički lom. Amerika vlada morima i okeanima, i to joj od Drugog svetrskog rata obezbeđuje primat u globalnoj trgovini. Imaju mogućnost da presreću i kontrolišu promet uprkos morskim zakonima o međunarodnoj plovidbi. Događaji u Venecueli su samo dodatni motiv Rusiji da ubrza proces krčenja ovog puta i ubrzavanja globalnog otopljavanja. U prethodnom članku sam pisao o Monroe doktrini kojoj se Amerika vraća, jer amerikanci razumeju da moraju da uhvate nove pozicije kako bi zadržali ekonomsku, pa samim tim i vojnu premoć.

Pozicija Evrope u ovoj igri ostaje u magli. Politički lideri EU su najnesposobnija grupa koju je ovaj kontinent ikada imao. Bez snage da se suprostave Rusiji u Ukrajini, i SAD na Greenland-u, ostaće poznati po tome što su Uniju gurnuli u raspad. Ruska invazija i američke carine su pokazale da Evropa nema mehanizam za zajednički nastup. Godinama pričam o katastrofalnom političkom uređenju Unije, koja nije sposobna da formira ujedinjenu fiskalnu politiku. Nametnuta monaterna politika, kroz primenu evra, i kakofonija u fiskalnim potezima, godinama slabi evropsku ekonomiju čija produktivnost slabi. Unija ne može da se istinski ujedini u jednu moćnu, bogatu državu koja bi bila u stanju da organizuje nezavisnu odbranu i spoljnu politiku.

Američka spoljna politika sedi na četiri stuba globalne dominacije: najmoćnija kapitalna tržišta, Monroe doktrinu, održavanje raskola između Evrope i Rusije, i održavanje raskola između Rusije i Kine. Prvi stub je uslovljen sa tri koja slede, drugim rečima dominacija američkog kapitala zavisi od geopolitičke dominacije. Na revatilizaciji drugog stuba Trump radi više nego bilo koji američki predsednik u poslednje tri decenije. Treći postaje problematičan jer mnogi polako shvataju da Evropa može da povrati moć isključivo ako se ujedini sa Rusijom. Ovo bi bila najveća noćna mora američke elite jer je jasno da kontinent sa ruskim resursima postaje ponovo globalno dominantan. Pa ne održava Trump odnose sa Putinom jer igraju golf zajedno, već balansira između ukrajinske tragedije i geopolitičke realnosti. Zato je neprijateljski nastrojen prema EU i želi balkanizaciju iste.

Poslednji stub zaslužuje svoj pasus. Kina i Rusija nikada nisu bile u boljim odnosima. To pali sve alarme u Pentagonu jer je jasno da ovom dvojcu SAD vojno ne mogu ništa. Mnogi u Washington-u smatraju da je ovo najgluplji geopolitički promašaj liberalne Amerike. Tokom Hladnog rata, kada su uslovi bili mnogo teži, Amerika je stalno balaca koske i jednoj i drugoj strani uspešno podgrevajući nepoverenje između dve komunističke zemlje. Sada, kada je teoretski taj stub bilo lakše održati, ameri su prdnuli u čabar. U tome i leži moć Vladimira Putina – nije kratkovid kao njegovi komunistički prethodnici već igra dugu stratešku igru.

Evropljani će verovatno ponovo sagnuti glavu i na neki način predati Greenland. Da li će ga ameri kupiti tako da svaki grinlanđanin dobije $100 soma, ostaje da se vidi. U svakom slučaju to bi bila najveća akvizicija SAD od kupovine Aljaske, koja ima teritoriju od 1,52 miliona kvadratnih kilometara. Aneksija Teksasa je proširila Ameriku za 1,01 miliona kvadratnih kilometara, a kupovina Luizijane za 2,14 km2. Greenland ima oko 2,17 miliona km2, tako da Trump može to da doda na svoj CV. Samo je bitno da provale da nema ništa zeleno u toj vukojebini i da nikada ne treba slušati vikinge.

Džejms Monro je bio peti predsednik Sjedinjenih Američkih Država, na vlasti od 1817. do 1825. godine. Monroova doktrina, utemeljena 1823. godine, projektovala je da je zapadna hemisfera zatvorena za dalje evropsko kolonijalno i političko mešanje. Zauzvrat, SAD su se obavezale da se neće mešati u evropske poslove, ali su time postavile temelje sopstvene dominacije u Latinskoj Americi. Od tada pa do danas SAD su se, sa više ili manje uspeha, držale ove doktrine. Donald Tramp smatra da su drugi američki predsednici, u poslednjih nekoliko decenija, zanemarili ovaj postulat i odlučio je da to promeni.

Ekstrakcija Nikolasa Madura desila se toliko brzo da se svet još nije opasuljio. Odjeka na tržištima nema. Toliko o bitnosti Madura, njegovog režima i uticaja na globalne tokove. Venecuela ima najveće zalihe nafte na svetu, ali se tržišta nisu makla. Kada se pare ne uzburkaju, znači da je vest takozvani „nonevent“. Ako se ikad pitate koliko je neki događaj u tom momentu bitan, samo pratite novac. Kapital će vam reći šta je bitno a šta ne. Sve je ostalo prazna priča dokonih novinara.

Cena nafte u poslednjih mesec dana.

Jedan OPEC lider je, uz pomoć elitne Delta Force jedinice, i lokalnih saradnika CIA, maznut iz sopstvene kuće pre nego što je mogao da se dočepa bunkera u okviru velike zgrade Miraflores. Ova palata je simbol moći u Venecueli više od 100 godina. Sagradio je diktator, parada drugih, uglavnom poganih lidera je protutnjala kroz istu, a globalnu slavu je doživela 2002. godine tokom neuspešnog udara na vlast harizmatičnog Huga Chávez-a. On je uzrok ekonomskog i političkog haosa ove države, koju je uništio svojim primitivnim populističkim potezima, koji su Venecuelu transformisale iz najbogatije u najsiromašniju zemlju Latinske Amerike.

Maduro je prebačen u Njujork i izveden pred sud, a svetske berze i tržište obveznica su reagovali kao da se ništa nije dogodilo. Bez panike, bez šoka, bez lomova. Razlog je jednostavan i pomalo ciničan: Venecuela je već godinama jedva funkcionalna država, sa ruiniranom naftnom infrastrukturom i brdima retkih minerala čija se vrednost uglavnom vodi pod „neprovereno“. Mnogi tvrde da su amerikanci prekršili međunarodno pravo jer je akcija izvedena izvan mandata međunarodnih organizacija kao što su Ujedinjene Nacije. To je tačno, kao što je tačno da je Rusija prekršila sve međunarodne zakone invazijom na Ukrajinu. Kome nije jasno da je stari svet urušen, prespavao je poslednjih par godina. Sa tim svetom otišlo je i prozaično međunarodno pravo koje je uvek bilo pre batina protiv malih država nego standard odnosa svih zemalja, bez obzira na veličinu i moć. Uostalom svaki pokušaj da se primeni na rusima ili amerikancima je prošao ne samo neuspešno, nego su se sudije i tužioci bez moći iz Međunarodnog Krivičnog Suda našli pod sankcijama. Drugim rečima, realpolitik je sada standard i pred nama su surove decenije.

Venecuela je savršen primer socijalističko-populističkog haosa čije temelje je uspostavio Hugo Chávez. Harizmatični seljak koji je prošao kroz sve nivoe vojske, pokušao je državni udar 1992. godine. Ta avantura je propala a on proveo dve godine u zatvoru. Nakon izlaska, menja uniformu za civilnu odeću i okušava se u demokratskom procesu i lagano pobeđuje na izborima 1998. godine. Ovo je savršen primer šta se desi sa malom državom koja svoju sudbinu stavi u ruke primitivnog populiste sa militarističkim instiktom. Promenio je ustav, militarizovao institucije i oslonio se isključivo na naftu i protok kokaina iz susedne Kolumbije kao temelje svoje ekonomije. Kuba mu je bila primer uspeha, i postala, uz Kinu, Rusiju i Iran, glavni saveznik. Samim tim je postao i otvoren neprijatelj Amerike.

Njegovi govori su zabavljali narod širom planete jer je centralna tema bila „zli zapad protiv dobrih komunista“. Ta retorika pali i danas kod mnogih, jer većina ljubitelja komunističkih sistema ne mare za zločine koje ljudi kao Chávez odrađuju lokalno, predano i svaki dan. Sve to, naravno, u ime naroda, jer eto, političari samo na narod misle, kao i uvek. Venecuela je klasičan primer kako demokratija može da se pretopi u diktaturu uz pomoć većine u parlamentu i krimosa na ulicama. Kada je društvo slabo obrazovano, institucije kilave a političari rado viđeni sa kriminalnim elementima, samo ste par godina od diktature.

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka Venecuela je bila najbogatija zemlja Južne Amerike, i uvek među 20 najbogatijih zamalja sveta. Žene Karakasa su bile poznate po svom besprekornom stilu i lepoti. Kažu da se ni na prozor nisu pomaljale a da se ne skockaju kao za svadbu. Zemlja sedi na najvećim zalihama nafte na svetu, pa su dame mogle da se utežu koliko im duša ište.

BDP Venecuele u poređenju sa prosekom Latinske Amerike. Izvor Our World in Data.

Za relativno kratko vreme ova zemlja je postala primer ekonomskog populizma. Doživela je najveću ekonomsku propast od svih zemalja koje nisu ratovale od kraja Drugog svetskog rata. Životni standard prosečnog građana je kolabirao i zato je veliki broj njih emigrirao u SAD i druge zemlje. Poslednjih nekoliko godina, čak je i Kuba bolje stajala od nesrećne Venecuele.

Huga Chávez je bio ne samo harizmatičan već i inteligentan. Gušio je lagano demokratiju a moć selio van institucija u organizovane bande zvane colectivos. Mladi, naouražani i jači od policije u svojim barijima, ove bande vladaju Venecuelom. Tu je glavna veza sa krijumčarenjem kokaina, jer država krade prihode od nafte, a za uzvrat ne dira colectivos-e koji rade gudru. Odatle medijski pokušaj da se Venecuela skine sa liste bitnih država za dilovanje kokaina. Eto država nema direktan upliv u taj biznis, što je neretko slučaj u Latinskoj Americi.

Colectivos su usko vezani za navijačke tribine, gde regrutuju mlade kriminalce, a stadioni su postali njihove centrale. Upravo sad ovi krimosi idu po Venecueli i proveravaju ko je još lojalan Maduru. Izgleda da je model sa navijačima/dilerima droge model koji je Venecuela uspešno izvezla u mnoge druge zemlje.

Posle smrti čoveka kao što je Huga Chávez, svaka diktatura se suoči ili sa slomom sistema ili sa naslednikom koji svom idolu nije ni do kolena. Maduro ne da nema fakultetsku diplomu (a mogao je to u Srbiji lagano da završi), već je opozicija pokazala da nikada ni srednju školu nije dovršio. Bio je vozač autobusa i sindikalni prodavač svinjskih polutki. Neverovatno koliko je sličnosti sa mnogim balkanskim političkim liderima, kao da su imali iste mentore. Glupi, neotesani, iz kriminalnog miljea, a dočepali se vlasti. Čemu građani takvih država da se nadaju?

Pitanje je šta Donald Tramp stvarno hoće od Venecuele? I dalje su Madurovi na vlasti, colectivosi mlate po ulicama, a Marco Rubio se pravda svojim kolegama u senatu. Ambiciozni Rubio, preko Venecuele, targetuje svoj konačni cilj: komunistički režim na Kubi. Sin kubanskih emigranata, rođen u Majamiju, glavnom kubanskom gradu van Kube, Marco prezire kubanske komuniste. Zajednica je veoma moćna, i skoro su unisoni u svojim stavovima o Kastrovom ostvru. Ko je partijao u Majamiju sa kubancima zna šta je žurka, ali i da nema zezanja na račun njihove domovine. Kuba sada nema odakle da dovuče naftu i energente i predviđam da će 2026. godina biti ta u kojoj se Kuba oprašta od svog besmislenog političkog sistema.

Američka akcija u Venecueli možda kratkoročno nema reakcije, ali srednjoročno i dugoročno pravila igre su se promenila. Ovo nije bio napad na Venecuelu kao takvu. Ovo je bio signal, pre svega Kini. Ne ratni, ali vrlo jasan. Kina je u Venecuelu kroz inicijativu Pojas i put upumpala preko 100 milijardi dolara, pre nego što su zajmovi faktički zamrznuti 2015. godine. Ostalo je neotplaćeno oko 16 milijardi dolara kredita, obezbeđenih budućim isporukama venecuelanske nafte. To crno zlato je sada, efektivno, pod američkom kontrolom. Ti krediti sada nemaju kolateral, tako da je njihova vrednost značajno pala. Ta cifra i nije toliko bitna za ogromnu kinesku privredu, jer je venecuelanska nafta samo oko 6% potreba ove komunističke zemlje.

Indikativno je što je Maduro uhvaćen svega nekoliko sati nakon sastanka sa kineskim diplomatom i uverenja da će ga Kina i Rusija zaštititi. Ovo je bitniji momenat jer se ta zaštita ispostavila kao prazno obećanje. Kina jednostavno nema herca da se uhvati u direktan koštac sa SAD. Plan Pojas i put je sada svuda pod nišanom, kao što će uskoro biti u Evropskim državama, uključujući i Srbiju. Amerika će biti surova prema onima koji dobijaju komunističke investicije. Svi će uskoro dobiti ponudu koju neće moći da odbiju, u stilu Kuma.

Ako je Tramp nešto naučio od Putina, to je da se samo konkretne akcije poštuju, sve je ostalo prazna priča. Akcija je bila takva da je Rusija to doživela kao šamar. SAD su demonstrirale da mogu za nekoliko sati uraditi ono što Rusija nije uspela u Ukrajini za tri godine. Nisu ista liga, nije ista dimenzija moći. Dugoročno, povratak venecuelanske nafte na tržište dodatno slabi ruski energetski uticaj. Možda će proći skoro pet godina pre nego što ta nafta slobodno poteče, ali kada se to desi, Amerika postaje još snažniji energetski igrač, sa OPEC uticajem bez formalnog članstva jer će kontrolisati skoro pola nafte širom sveta. Ovaj potez se sada u geopolitici zove Trampov gambit.

Tu se otvara još jedan front: Kanada i Meksiko. Venecuelanska teška nafta potiskuje kanadsku naftu iz američkih rafinerija. Mnoge rafinerije na obali Meksičkog zaliva građene su upravo za venecuelanski tip sirovine i godinama rade sa umanjenim kapacitetima. Kada se to promeni, marže na dizelu, kerozinu i asfaltu rastu, a kanadska nafta postaje sekundarna opcija. Energetska geopolitika Severne Amerike se tiho, ali temeljno koriguje za novi svet veštačke inteligencije. Energija i rude potrebne da se realizuju projekti razvoja AI su van svake pameti, i ako Amerika želi da ostane ekonomski i vojno najmoćnija, mora da osigura prvo mesto u svakoj strateškoj oblasti.

Za američku ekonomiju, ovo je dugoročni vetar u leđa. Sankcije Venecueli su godinama doprinosile nestašici dizela. Ako se situacija preokrene, do kraja decenije cene goriva, dizela i avionskog kerozina padaju. To je dezinflatorno, pomaže potrošačima, posebno onima sa nižim primanjima, i smanjuje troškove lanaca snabdevanja. Ne u 2026. godini, ali dovoljno brzo da firme počnu drugačije da planiraju. Bolje je trošiti novac na razvoj svog proizvoda, nego na skupe energente.

I sve se to dešava u trenutku kada su berze blizu istorijskih maksimuma i iza sebe imaju trogodišnju žurku od profita. Tržišta dugo neće diskontovati sve što bi moglo da proizađe iz ove specijalne vojne operacije. Zato što je većina medija i analitičara fokusirana na politički deo priče, jer ekonomski ne kapiraju. Politika je borba za resurse, uvek bila i takva će, dok je političara, uvek i biti. Finansijska moć je temelj svake druge moći, i lakoća sa kojom je američka služba potkupila najuži Madurov krug, ilustruje koliko su oni bez kinte ranjivi. Jednostavno potkupiš, za sitne pare, sve oko njih.

Ovo nije samo priča o Maduru. Ovo je priča o svetu u kome se suverenitet meri vojnom sposobnošću, a ne međunarodnim pravom. Režimu je odsečena glava, ali telo je ostalo, tržišta su ostala mirna, a poruka je poslata svima. Venecuela danas liči na motor kome su izvađene svećice i privremena tišina ne znači da je kvar otklonjen. Samo znači da će popravka krša koštati i para i živaca.

Strane direktne investicije su u Srbiji u prvih osam meseci ove godine pale za 54% u odnosu na isti period prošle godine. Taj drastičan pad je posledica duboke političke krize unutar zemlje, kao i loše ekonomske situacije u Evropskoj Uniji, najvećem trgovačkom partneru naše zemlje.

Značajan Pad Stranih Direktnih Investicija

Investitori ne vole neizvesnost. Politička, fiskalna i monetarna stabilnost su uslovi za investitore da se odluče da deo svoje ekonomske budućnosti povere nekoj zemlji. Za zemlje u razvoju, kao što je Srbija, strane investicije su ključ razvoja. Dosta je dušebrižnika koji su kritikovali strane investitore, njihov način rada i odnos prema radnicima.

Skoro 70% svih stranih investicija dolazi iz Evropske Unije. Sve te kompanije posluju po uređenim zapadnim zakonima i iste poštuju i kod nas. Većina istraživanja i upitnika, kao onaj koji sprovodi firma Infostud, pokazuju da su zaposleni zadovoljniji radom u stranim kompanijama nego u domaćim. Četvrtu godinu za redom, najbolja kompanija, prema oceni Top Employers Institute, za radnike u Srbiji je Hemofarm. U ocenjivanje ulaze razni faktori, od visine plate, odmora, i drugih beneficija.

Medijski spinovi, kao i laži sa društvenih mreža, su napravili veliku štetu Srbiji kao investicionoj destinaciji. Priče o nošenju pelena, i torturi jadnih srpskih radnika su glupost i laž, kao da svaka osoba jednostavno ne može da da otkaz u bilo kojoj kompaniji. Drugo je priča vezana za migrante koji su zaposleni u kineskim kompanijama. Oduzimanje pasoša, dugi radni sati, kao i neadekvatni uslovi stanovanja su česta praksa jer su migranti lak target za kriminalne organizacije. Činjenica da se naši istražni organi ne bave dovoljno ovim problemom je neka druga tema.

Poslednja dva projekta koja su zaustavljena u Srbiji su izgradnja na lokaciji Generalštaba, i projekat Rio Tinto. Prvi je zaustavljen jer je investitor, Jared Kushner, zet američkog predsednika Donalda Trampa, odustao od izgradnje jer se sumnja da su srpski zvaničnici prekršili zakon kako bi obezbedili uslove da se ovaj projekat ostvari. U svakom slučaju vest je odjeknula širom sveta među investitorima. Tramp ne silazi sa naslovnica raznih medija, i sve vezano za njega je vest. Svi se pitaju zašto ste uopšte predlagali projekat ako je toliko komplikovan za realizaciju. Ne očekujte u dogledno vreme ni bitne investitore u nekretnine niti u hotele u Srbiji. U Vašingtonu se pitaju: kako to da se naši projekti miniraju u Srbiji, a ruski i kineski prolaze bez problema, bez medijske pompe, a i bez hiljada protestanata.

Sledeća vest je da je Rio Tinto zaustavio projekat Jadar jer u poslednjih par godina nije dobio dozvole koje su institucije Srbije trebalo, po ugovoru, da im izdaju. Projekat je, u terminologiji investitora, stavljen „na policu“. Nagađa se da veći deo tima napušta projekat u okviru sveobuhvatne revizije troškova i ostaće samo kostur koji održava pravni status projekta. Zašto to rade? Pa zbog pravnog kontinuiteta koji će iskoristiti na sudu, ako dođe do tužbe za nadoknadu štete. Izvori koji si bliski projektu i raspolažu informacijama navode da bi odštetni zahtev mogao ići do $1,5 milijarde.

Sama investicija je bila u visini od $2,5 do $3 milijarde, što je značajan deo godišnjih investicija koje Srbija privuče. Ali je još bitnije da je, prema istraživanju Ergo Strategy Group, dodatnih investicija nakon početka realizacije projekta Jadar, trebalo biti oko $6,2 milijarde. Rio Tintu je ovo došlo kao kec na deset: uložili su u druge lokacije eksploatacije litijuma.

Najvažnija akvizicija je Rincon litijumski projekat u Argentini. Rio Tinto je prvo ušao kao vlasnik manjinskog udela, a zatim je 2022. godine preuzeo projekat u potpunosti. Rincon se nalazi u argentinskoj provinciji Salta i zasniva se na eksploataciji litijuma iz slanih rastvora (brine), što je tehnološki i politički znatno „tiša“ opcija od klasičnog rudarenja čvrste rude. Taj projekat je danas ključni stub Rio Tintove litijumske strategije i već je ušao u fazu komercijalne proizvodnje sa planovima za značajno širenje kapaciteta tokom druge polovine decenije. Samo zbog ovog poteza njima je Jadar sada poslednja rupa na svirali.

Rio Tinto Rincon projekat u Argentini je zamenio Jadar.

Drugi potez dogodio se prošle godine, kada je Rio Tinto kupio kompaniju Arcadium Lithium, nastalu spajanjem Allkem-a i Livent-a. Time nije kupljen jedan rudnik, već čitav portfolio litijumskih resursa, uglavnom u Južnoj Americi i Australiji. Ova akvizicija je strateški izuzetno važna jer je Rio Tinto praktično preskočio godine razvoja i preko noći postao jedan od najvećih globalnih igrača u litijumu. Ponovo smo, kao mnogo puta do sada u istoriji, ispali ekonomski magarci. Zašto se ljudi čude našoj ekonomskoj poziciji u Evropi, nikada mi neće biti jasno.

Blokiranje ovog projekta je bio sveobuhvatni društveni proces. Država ne ispunjava ugovorne obaveze, opozicija pljuje projekat, a građani protestuju. A na Zapadu budale, znaju da se sve to eto slučajno pogodilo. Dok se drama oko Rio Tinta dizala na svakom nivou, novi kineski rudnik Čukaru Peki kod Bora je prošao bez ijedne začkoljice: dozvole došle pre vremena, lokalna zajednica u ekstazi, a protesti ni u najavi. Nacionalne mobilizacije protiv ovog projekta nije bilo, mediji nisu bili na platnom spisku, a velikih eksperata koji su nam objasnili da će Jadar zagaditi vodu celoj Srbiji ni na pomolu.

Zašto su SAD i EU u panici zbog rudarenja i procesuiranja retkih minerala. Izvor Appian Capital.

Retki minerali su do pre samo desetak godina bili tema rezervisana za stručne časopise, geološke institute i uski krug ljudi koji su pratili kinesku industrijsku politiku. Danas su postali jedna od centralnih političkih i ekonomskih tema sveta. Razlog je jednostavan: bez litijuma, kobalta, nikla, grafita, neodijuma i cele grupe takozvanih kritičnih sirovina ne postoji energetska tranzicija, nema električnih automobila, nema baterija, nema vetroturbina, nema vojne tehnologije, a ni veštačke inteligencije i data-centara. Retki minerali više nisu „retki“ u geološkom smislu, ali je borba postala geopolitička, i samim tim opasna.

Decenijama je Zapad svesno odustajao od rudarenja ovih sirovina. Razlozi su bili jasni: ekologija, visoki troškovi, lokalni otpor, ali i komforna pozicija u kojoj je Kina preuzela prljavi deo posla. Dok su se u Evropi i Americi zatvarali rudnici i slavili zeleni standardi, Peking je gradio lance snabdevanja, subvencionisao preradu i postepeno uspostavljao gotovo monopolsku kontrolu nad ključnim fazama procesa. Danas Kina ne samo da vadi značajan deo retkih minerala, već kontroliše preradu istih. Takođe su dominantni u proizvodnji komponenti sa visokom dodatom vrednošću. To je strateška prednost koja se ne vidi na prvi pogled, ali se brutalno oseća u krizama. Trampove carine su prošle skoro svuda, ali su kod kineza udarile u zid retkih minerala. Na kraju je pao kompromis u kom je Kina ispala dominantna.

Prelomni trenutak za promenu zapadne politike nije bila ekologija, već geopolitika. Pandemija, rat u Ukrajini, sankcije Rusiji i otvoreni trgovinski rat sa Kinom razotkrili su koliko je zapadna ekonomija ranjiva kada zavisi od Kine. Odjednom su isti oni prljavi rudnici koji su godinama bili „neprihvatljivi“ postali pitanje nacionalne bezbednosti. Evropska unija je donela Akt o kritičnim sirovinama, Amerika je kroz Inflation Reduction Act počela da masovno subvencioniše domaću proizvodnju, a retorika o „strateškoj autonomiji“ zamenila je raniju dogmu o globalizaciji bez granica. Ekologija nije nestala iz priče, ali je jasno potisnuta u drugi plan kada se sudari sa industrijskim opstankom, ekonomskom dominacijom i životnim standardom.

To je naša stara boljka: vreme i situacija se promene, a mi i dalje teramo staru priču. EU je stavila preko 20 projekata širom kontinenta pod „stratešku klauzulu“, što znači da su prioritet svih prioriteta. Jadar je jedini projekt na Balkanu koji je na tom spisku. Amerika je još pre nekoliko godina promenila ploču kroz novu strategiju koja se zove National Blueprint For Lithium. Pročitajte šta planiraju pametne države i kako to planiraju da ostvare.

Ali sve je ovo sada uzaludna priča. Poruka zapadnim investitorima je kristalno jasna: niste dobrodošli. Da ste NIS ili Zijin, i da dolazite iz diktatorskih zemalja, koje su bliže srcu našem političaru i sugrađaninu, nema zime. Ali pošto dolazite sa zlog zapada mrrrrš tamo.