Ako ste deo svetske populacije koja nije kupila zlato u poslednjih par godine, ne brinite, nije ni većina drugih ljudi na planeti. Zato smo kao poslednji projekat izbacili predavanje o zlatu, koji detaljno objašnjava kako da kao investitor razmišljate o njemu, i koji su svi načini da budete izloženi skoku cene ovog metala a da ne kupite samo zlato. Koga zanimaju detalji ostaviću link na kraju ovog članka.
Ovde ćemo proći analizu o značajnim promenana u strukturi tržišta ovog metala i koje su dugoročne posledice.
Dvadeset pet metara ispod ulica donjeg Menhetna, u steni ostrva, nalazi se najveća suverena riznica zlata na svetu. Trezor Federalnih rezervi Njujorka decenijama je bio sinonim za apsolutnu sigurnost: tu su svoje zlato čuvale desetine država, uverene da ne postoji bezbednije mesto na planeti. Ove države su imale poverenja da će im Amerika čuvati njihovo blago, i da će uvek imati pristup istom u slučaju velike krize.
Ove nedelje, dok naslovne strane ispunjavaju sahrana iranskog vrhovnog vođe i NATO samit u Ankari, u tom trezoru se odvija priča koju gotovo niko ne prati a koja će, po mom sudu, imati dublje posledice od bilo koje od pomenutih.
Strane centralne banke tiho povlače svoje zlato iz Amerike. Ne preko noći, ali dosledno i bez naznake da će se trend promeniti. I ono što je donedavno bilo tema marginalnih finansijskih blogova, danas potvrđuju i najozbiljniji izvori: Fajnenšel tajms je izvestio da sve veći broj centralnih banaka ubrzava repatrijaciju zlata, motivisan geopolitičkim rizikom pristupa sopstvenoj imovini. Šta FT nije rekao je da je Rusija svima postala primer: blokiranih $300 milijardi na početku rata sa Ukrajinom su znak da se poverenje ruši ne samo između Zapada i ostatka sveta, nego među samim zemljama zapadne orbite.
Da bismo razumeli zašto je to važno, moramo prvo znati kako je zlato uopšte završilo u Njujorku. Zašto bi bilo koja država lagerovala svetlucavi metal bilo gde sem u svom trezoru?
Posle Drugog svetskog rata, Evropa je bila razorena, a Amerika jedina sila sa netaknutom teritorijom i najjačom vojskom sveta. Nakon rata Zapadna Nemačka je, na primer, svoje zlato držala u Njujorku iz vrlo konkretnog razloga: straha od sovjetske invazije. Zlato u Frankfurtu moglo je pasti u ruke Crvenoj armiji; zlato na Menhetnu nije. Ista logika važila je za desetine drugih država. Njujork je nudio i praktične prednosti: blizinu najvećeg tržišta zlata, pouzdano skladištenje i likvidnost. Kao da ste vi stavili zlato u sef najboljeg prijatelja i kuma, jer vi nemate svoj. Sve je superiška dok ste dobri sa kumom, ali se pitanje postavlja šta sako se podžapate. Da li će kum biti častan i vratiti vaše dukate, ili će isti završiti u dekolteu lokalne pevaljke?
Na vrhuncu, posle raspada Breton-Vudskog sistema 1971. godine, njujorški Fed čuvao je oko 13.000 tona stranog zlata. Danas samo nešto preko 6.000 tona. Trezor se, tiho i bez ceremonije, ispraznio skoro za polovinu.
Pad zaliha zlata drugih država u američkom trezoru. Izvor autor
Važno je razumeti pravnu prirodu tog aranžmana: Fed je čisti kastodijan. Kastodijani su čuvari kapitala, od deonica, obveznica i drugih hartija od vrednosti, do fizičkog kapitala kao što je zlato. Metal pripada suverenim vlasnicima i Amerika na njega ne polaže nikakvo pravo. Na papiru, ništa nije sigurnije. Ali papir je jedno a percepcija drugo.
Rat u Ukrajini je prekretnica koja preti da uruši ovaj sistem. Kada su Sjedinjene Države i saveznici u februaru 2022. zamrzli oko $300 milijardi ruskih deviznih rezervi, u Moskvi je to primljeno kao ratna mera. Mnogi su se naivno smejali rusima kako su ispali glupi i da su im sredstva ostala zarobljena pred sam rat. Kada velemajstor u šahu napravi „glup“ potez, pazi se, obično sledi šah-mat u sledećih nekoliko poteza. Jedan od mojih prijatelja rusa mi je jednostavno objasnio: ovo je samo deo kinesko-ruskog plana da uruši poverenje u zapadni finansijko-pravni sistem.
Dokaz da im se plan realizuje je kako je ovaj razvoj događ primljen svuda u svetu: Rijadu, Nju Delhiju, Ankari, pa i u Parizu i Beogradu. Poruka je bila nedvosmislena: imovina koju držite unutar dolarskog sistema nije bezuslovno vaša. Ona je vaša dok su vaši odnosi sa Vašingtonom dobri. Ako postanete geopolitički suparnici, vaša imovina će u najboljem slučaju biti blokirana, a u najgorem oteta. Zato je kinesko-ruska osovina odlučila da radi na potkopavanju poverenja u dolarski finansijski sistem, a Zapad im je naivno dao sav alat da taj zadatak ispune.
Ekonomisti Arslanalp, Ajhengrin i Simpson-Bel pokazali su da je uvođenje zapadnih finansijskih sankcija statistički povezano sa rastom udela zlata u rezervama pogođenih i njima sličnih zemalja. Zlato u domaćem trezoru niko ne može da zamrzne. To mu je, u novom svetu, postala najvažnija osobina važnija i od prinosa na kapital: zlato je tu, u lokalmom trezoru.
Zlato je metal koji je kroz istoriju imalo specifičnu ulogu jer je neretko bilo način za prezervaciju vrednosti od inflacije. Ono nikada samo po sebi nije bilo investicija jer je definicija investicije jednostavna: kapital koji ste stekli a koji ima moć da proizvede redovan i lako predvidiv prihod. Zlato u trezoru ne donosi prihod, čak suprotno, postoji nešto što se u finansijama zove carry cost – trošak čuvanja fizičkog zlata. Ono u suštini nosi negativan keš priliv jer svake godine postoji trošak čuvanja istog.
Kada centralna banka „drži“ dolare, ona skoro da nema samih dolara, već je sve plasirano u američke obveznice. Zašto? Pa zato što su obveznice investicija i plaćaju kamatu, i u ovom momentu američka obveznica sa ročnošću od 10 godina nosi 4.5% godišnjeg prinosa. Skladištenje metala košta i ako odnesete polugu zlata u na primer firmu BullionVault, oni će vam naplatiti od 0.1% do 0.5% godišnje u zavisnosti od količine. Državni trezori takođe koštaju, u procentima veoma mali deo, ali tu ne leži glavni trošak. Najznačajniji je takozvnai trošak alternativne investicije, iliti TAI, koji upravo predstavlja nezarađenu kamatu od dolarske obveznice, u ovom slučaju 4.5%. Ako uračunamo carry i TAI, trezori u ovom slučaju gube između 4.5% i 5%.
Brojke govore da lekcija nije ostala teorijska. Centralne banke su neto kupci zlata šesnaest godina zaredom, ali tempo se dramatično promenio upravo 2022: tri godine uzastopno kupovale su više od hiljadu tona godišnje, bez presedana u modernoj istoriji, prema podacima Svetskog saveta za zlato. Za poređenje, prosek između 2010. i 2021. bio je 473 tone godišnje. Prošle godine tempo se stabilizovao na 863 tone, ali i dalje skoro duplo iznad istorijskog proseka.
A šta je sa skokom cene zlata? Pa ništa, oslanjanje na skok cene je čista špekulacija i oni koji su kupili zlato pre nekoliko godina se raduju. A šta je sa onima koji su ga pazarili početkom godine? Zlato je krajem januara 2026. dostiglo rekord od oko $5.500 po unci, a do jula palo na oko $4.100. To je preko 20% pada i najgori kvartal u 13 godina. Najviše su nadrljali retail kupci koji su ušli na januarskom vrhu. Toliko o tome da je zlato „sigurno“.
Cena zlata u poslednjih šest meseci. Izvor Seeking Aplha.
Šteta za centralne banke je takođe jasna, ali ona samo potvrđuje da se kinesko-ruski plan odvija korak po korak. Većina država je toliko izgubila poverenje u dolarski sistem da su spremne i na velike troškove samo da ne budu u situaciji da im sredstva budu nedostupna. Bolje i manja cifra nego teška nula. Ovo su ti znakovi raspada postojećeg unipolarnog sistema i transformisanje u nešto drugo. Zapad je ovde jedini krivac: ispali su glupi.
Početkom ove godine pređen je prag koji zaslužuje mnogo više pažnje nego što ju je dobio: ukupna vrednost zlata u rezervama centralnih banaka, oko $4 biliona, po prvi put je, u zadnje tri decenije, premašila vrednost američkih državnih obveznica koje te iste institucije drže, oko $3,9 biliona.
Odnos zlata i dolara u rezervama centralnih banaka. Izvor Crescent Capital LLC
Ova ilustracija može da vam razbija jednu iluziju odmah: „propast dolara kao rezervne valute“. Plava linija ne pokazuje nikakvu propast, već jedan blagi pad sa vrhunca od pre desetak godina. Zato je uvek ključ da pratite ekonomsku statistiku, a da ne slušate armiju paničara po medijima. Njihova retorika je tu da proda to đubre koje plasiraju, a ne da vam daju realnu analizu baziranu na tokovima novca. Zato je ključ da ne pratite dnevne medije u oblasti finansija jer ćete naići samo na manjak stručnosti i laži. To može debelo da vas košta u odlukama vezanih za vaš kapital.
Drugi deo priče jeste da se procenat zlata u trezorima skoro duplirao. Meni ovo govori jedno: geopolitičko međupoverenje u opadanju. Veliki igrači ne veruju jedni drugima, i to je ekonomski, a i vojno, nepovoljno za većinu ljudi na planeti. Carine i ekonomski protekcionizam će samo deneti veće cene, a inflacija uvek pogađa najviše najsiromašnije slojeve društva. Komično je gledati po mrežama kako baš taj sloj ljudi likuje zbog deglobalizacije, ne shvatajući da jeftinu robu baš oni kupuju, a ta će prva doživeti cenovni skok, ne zbog svoje konkurentnosti, već zbog carina i drugih protekcionističkih poteza.
Najzanimljiviji potez povukla je Francuska, i to na način koji savršeno ilustruje kako se ovakve stvari rade kad ne želite diplomatski incident, što samo dalje ilustruje manjak poverenja među bliskim saveznicima. Između jula 2025. i januara ove godine, kroz 26 odvojenih transakcija, Francuzi su prodali svih 129 tona zlata koje su držali u njujorškom Fedu. Ali umesto da poluge fizički prevoze preko Atlantika, uz ogromne troškove osiguranja i obezbeđenja, oni su stare poluge, od kojih neke datiraju iz dvadesetih godina prošlog veka i ne ispunjavaju savremene standarde trgovanja, prodali u Njujorku, a zatim u Evropi kupili istu količinu modernih poluga po londonskom standardu. Celokupnih 2.437 tona francuskog zlata sada leži u pariskom podzemnom trezoru. Ameri i francuzi se foliraju da je sve isto kao pre, ali sve više liče na bračni par pred razvodom.
Nemci su u komičnoj situaciji. Kada je Bundesbanka 2013. zatražila povraćaj dela svog zlata, proces se otegao godinama, a prema tadašnjim izveštajima, nemačkim zvaničnicima u početku nije omogućen ni neposredan uvid u sopstvene poluge. Do 2017. vraćene su 674 tone, a epizoda je ostala upamćena kao trenutak kada je poverenje prvi put ozbiljno napuklo. U januaru je Emanuel Menh, bivši visoki funkcioner Bundesbanke, javno ocenio da je držanje tolikog zlata u Americi postalo opasno u sadašnjim geopolitičkim okolnostima. Pozivi na repatrijaciju dolaze sa čitavog političkog spektra, od AfD-a do Zelenih i liberala, što je u nemačkoj politici jedina stvar oko koje se ove tri stranke slažu. Vlada predvođena demohrišćanima za sada ne vraća tozla i zvaničan stav je da je Njujork i dalje siguran.
Zanimljiv je podatak koji se u međunarodnim analizama pominje uzgred: Srbija je kompletnu repatrijaciju svog zlata završila još prošle godine, i sve rezerve drži u zemlji. Bez obzira šta mislili o motivima domaće monetarne politike, činjenica je da smo se ovde našli ispred trenda.
Šta je onda naš zaključak? Prvi je da geopolitičko nepoverenje raste. Kao posledica je drugi zaključak da je kupovina zlata logičan, iako veoma riskantan potez od strane centralnih banaka. Treći zaključak je da dolar ne ide nigde, iako je jasno da mnoge zemlje, pa čak i američki saveznici, žele da se osiguraju od SAD. Američka ekonomska dominacija se odlikuje u tome da SAD kontrolišu oko četvrtine glolbalnog BDP-a, ali što je još bitnije kontrolišu oko polovine svih finansijskih instrumenata, što znači da je svaki drugi investirani dolar na planati i dalje investiran u SAD. Ko god misli da će to nestati preko noći, ne zna o čemu priča.
Mi smo se u mesečniku postavili prema ovoj analizi kroz investiciju u jedan rudnik zlata koji je imao mnogo bolji povraćaj nego samo zlato u tom periodu. Postoji nekoliko načina kako da se izložite zlatu, i zapamtite da je kupovina fizičkog zlata najskuplji i najneprofitabililniji način za prosečnog građanina.
Koga zanima da se edukuje o plasiranju novca u zlato kliknite ovde.