Džejms Monro je bio peti predsednik Sjedinjenih Američkih Država, na vlasti od 1817. do 1825. godine. Monroova doktrina, utemeljena 1823. godine, projektovala je da je zapadna hemisfera zatvorena za dalje evropsko kolonijalno i političko mešanje. Zauzvrat, SAD su se obavezale da se neće mešati u evropske poslove, ali su time postavile temelje sopstvene dominacije u Latinskoj Americi. Od tada pa do danas SAD su se, sa više ili manje uspeha, držale ove doktrine. Donald Tramp smatra da su drugi američki predsednici, u poslednjih nekoliko decenija, zanemarili ovaj postulat i odlučio je da to promeni.
Ekstrakcija Nikolasa Madura desila se toliko brzo da se svet još nije opasuljio. Odjeka na tržištima nema. Toliko o bitnosti Madura, njegovog režima i uticaja na globalne tokove. Venecuela ima najveće zalihe nafte na svetu, ali se tržišta nisu makla. Kada se pare ne uzburkaju, znači da je vest takozvani „nonevent“. Ako se ikad pitate koliko je neki događaj u tom momentu bitan, samo pratite novac. Kapital će vam reći šta je bitno a šta ne. Sve je ostalo prazna priča dokonih novinara.
Cena nafte u poslednjih mesec dana.
Jedan OPEC lider je, uz pomoć elitne Delta Force jedinice, i lokalnih saradnika CIA, maznut iz sopstvene kuće pre nego što je mogao da se dočepa bunkera u okviru velike zgrade Miraflores. Ova palata je simbol moći u Venecueli više od 100 godina. Sagradio je diktator, parada drugih, uglavnom poganih lidera je protutnjala kroz istu, a globalnu slavu je doživela 2002. godine tokom neuspešnog udara na vlast harizmatičnog Huga Chávez-a. On je uzrok ekonomskog i političkog haosa ove države, koju je uništio svojim primitivnim populističkim potezima, koji su Venecuelu transformisale iz najbogatije u najsiromašniju zemlju Latinske Amerike.
Maduro je prebačen u Njujork i izveden pred sud, a svetske berze i tržište obveznica su reagovali kao da se ništa nije dogodilo. Bez panike, bez šoka, bez lomova. Razlog je jednostavan i pomalo ciničan: Venecuela je već godinama jedva funkcionalna država, sa ruiniranom naftnom infrastrukturom i brdima retkih minerala čija se vrednost uglavnom vodi pod „neprovereno“. Mnogi tvrde da su amerikanci prekršili međunarodno pravo jer je akcija izvedena izvan mandata međunarodnih organizacija kao što su Ujedinjene Nacije. To je tačno, kao što je tačno da je Rusija prekršila sve međunarodne zakone invazijom na Ukrajinu. Kome nije jasno da je stari svet urušen, prespavao je poslednjih par godina. Sa tim svetom otišlo je i prozaično međunarodno pravo koje je uvek bilo pre batina protiv malih država nego standard odnosa svih zemalja, bez obzira na veličinu i moć. Uostalom svaki pokušaj da se primeni na rusima ili amerikancima je prošao ne samo neuspešno, nego su se sudije i tužioci bez moći iz Međunarodnog Krivičnog Suda našli pod sankcijama. Drugim rečima, realpolitik je sada standard i pred nama su surove decenije.
Venecuela je savršen primer socijalističko-populističkog haosa čije temelje je uspostavio Hugo Chávez. Harizmatični seljak koji je prošao kroz sve nivoe vojske, pokušao je državni udar 1992. godine. Ta avantura je propala a on proveo dve godine u zatvoru. Nakon izlaska, menja uniformu za civilnu odeću i okušava se u demokratskom procesu i lagano pobeđuje na izborima 1998. godine. Ovo je savršen primer šta se desi sa malom državom koja svoju sudbinu stavi u ruke primitivnog populiste sa militarističkim instiktom. Promenio je ustav, militarizovao institucije i oslonio se isključivo na naftu i protok kokaina iz susedne Kolumbije kao temelje svoje ekonomije. Kuba mu je bila primer uspeha, i postala, uz Kinu, Rusiju i Iran, glavni saveznik. Samim tim je postao i otvoren neprijatelj Amerike.
Njegovi govori su zabavljali narod širom planete jer je centralna tema bila „zli zapad protiv dobrih komunista“. Ta retorika pali i danas kod mnogih, jer većina ljubitelja komunističkih sistema ne mare za zločine koje ljudi kao Chávez odrađuju lokalno, predano i svaki dan. Sve to, naravno, u ime naroda, jer eto, političari samo na narod misle, kao i uvek. Venecuela je klasičan primer kako demokratija može da se pretopi u diktaturu uz pomoć većine u parlamentu i krimosa na ulicama. Kada je društvo slabo obrazovano, institucije kilave a političari rado viđeni sa kriminalnim elementima, samo ste par godina od diktature.
Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka Venecuela je bila najbogatija zemlja Južne Amerike, i uvek među 20 najbogatijih zamalja sveta. Žene Karakasa su bile poznate po svom besprekornom stilu i lepoti. Kažu da se ni na prozor nisu pomaljale a da se ne skockaju kao za svadbu. Zemlja sedi na najvećim zalihama nafte na svetu, pa su dame mogle da se utežu koliko im duša ište.
BDP Venecuele u poređenju sa prosekom Latinske Amerike. Izvor Our World in Data.
Za relativno kratko vreme ova zemlja je postala primer ekonomskog populizma. Doživela je najveću ekonomsku propast od svih zemalja koje nisu ratovale od kraja Drugog svetskog rata. Životni standard prosečnog građana je kolabirao i zato je veliki broj njih emigrirao u SAD i druge zemlje. Poslednjih nekoliko godina, čak je i Kuba bolje stajala od nesrećne Venecuele.
Huga Chávez je bio ne samo harizmatičan već i inteligentan. Gušio je lagano demokratiju a moć selio van institucija u organizovane bande zvane colectivos. Mladi, naouražani i jači od policije u svojim barijima, ove bande vladaju Venecuelom. Tu je glavna veza sa krijumčarenjem kokaina, jer država krade prihode od nafte, a za uzvrat ne dira colectivos-e koji rade gudru. Odatle medijski pokušaj da se Venecuela skine sa liste bitnih država za dilovanje kokaina. Eto država nema direktan upliv u taj biznis, što je neretko slučaj u Latinskoj Americi.
Colectivos su usko vezani za navijačke tribine, gde regrutuju mlade kriminalce, a stadioni su postali njihove centrale. Upravo sad ovi krimosi idu po Venecueli i proveravaju ko je još lojalan Maduru. Izgleda da je model sa navijačima/dilerima droge model koji je Venecuela uspešno izvezla u mnoge druge zemlje.
Posle smrti čoveka kao što je Huga Chávez, svaka diktatura se suoči ili sa slomom sistema ili sa naslednikom koji svom idolu nije ni do kolena. Maduro ne da nema fakultetsku diplomu (a mogao je to u Srbiji lagano da završi), već je opozicija pokazala da nikada ni srednju školu nije dovršio. Bio je vozač autobusa i sindikalni prodavač svinjskih polutki. Neverovatno koliko je sličnosti sa mnogim balkanskim političkim liderima, kao da su imali iste mentore. Glupi, neotesani, iz kriminalnog miljea, a dočepali se vlasti. Čemu građani takvih država da se nadaju?
Pitanje je šta Donald Tramp stvarno hoće od Venecuele? I dalje su Madurovi na vlasti, colectivosi mlate po ulicama, a Marco Rubio se pravda svojim kolegama u senatu. Ambiciozni Rubio, preko Venecuele, targetuje svoj konačni cilj: komunistički režim na Kubi. Sin kubanskih emigranata, rođen u Majamiju, glavnom kubanskom gradu van Kube, Marco prezire kubanske komuniste. Zajednica je veoma moćna, i skoro su unisoni u svojim stavovima o Kastrovom ostvru. Ko je partijao u Majamiju sa kubancima zna šta je žurka, ali i da nema zezanja na račun njihove domovine. Kuba sada nema odakle da dovuče naftu i energente i predviđam da će 2026. godina biti ta u kojoj se Kuba oprašta od svog besmislenog političkog sistema.
Američka akcija u Venecueli možda kratkoročno nema reakcije, ali srednjoročno i dugoročno pravila igre su se promenila. Ovo nije bio napad na Venecuelu kao takvu. Ovo je bio signal, pre svega Kini. Ne ratni, ali vrlo jasan. Kina je u Venecuelu kroz inicijativu Pojas i put upumpala preko 100 milijardi dolara, pre nego što su zajmovi faktički zamrznuti 2015. godine. Ostalo je neotplaćeno oko 16 milijardi dolara kredita, obezbeđenih budućim isporukama venecuelanske nafte. To crno zlato je sada, efektivno, pod američkom kontrolom. Ti krediti sada nemaju kolateral, tako da je njihova vrednost značajno pala. Ta cifra i nije toliko bitna za ogromnu kinesku privredu, jer je venecuelanska nafta samo oko 6% potreba ove komunističke zemlje.
Indikativno je što je Maduro uhvaćen svega nekoliko sati nakon sastanka sa kineskim diplomatom i uverenja da će ga Kina i Rusija zaštititi. Ovo je bitniji momenat jer se ta zaštita ispostavila kao prazno obećanje. Kina jednostavno nema herca da se uhvati u direktan koštac sa SAD. Plan Pojas i put je sada svuda pod nišanom, kao što će uskoro biti u Evropskim državama, uključujući i Srbiju. Amerika će biti surova prema onima koji dobijaju komunističke investicije. Svi će uskoro dobiti ponudu koju neće moći da odbiju, u stilu Kuma.
Ako je Tramp nešto naučio od Putina, to je da se samo konkretne akcije poštuju, sve je ostalo prazna priča. Akcija je bila takva da je Rusija to doživela kao šamar. SAD su demonstrirale da mogu za nekoliko sati uraditi ono što Rusija nije uspela u Ukrajini za tri godine. Nisu ista liga, nije ista dimenzija moći. Dugoročno, povratak venecuelanske nafte na tržište dodatno slabi ruski energetski uticaj. Možda će proći skoro pet godina pre nego što ta nafta slobodno poteče, ali kada se to desi, Amerika postaje još snažniji energetski igrač, sa OPEC uticajem bez formalnog članstva jer će kontrolisati skoro pola nafte širom sveta. Ovaj potez se sada u geopolitici zove Trampov gambit.
Tu se otvara još jedan front: Kanada i Meksiko. Venecuelanska teška nafta potiskuje kanadsku naftu iz američkih rafinerija. Mnoge rafinerije na obali Meksičkog zaliva građene su upravo za venecuelanski tip sirovine i godinama rade sa umanjenim kapacitetima. Kada se to promeni, marže na dizelu, kerozinu i asfaltu rastu, a kanadska nafta postaje sekundarna opcija. Energetska geopolitika Severne Amerike se tiho, ali temeljno koriguje za novi svet veštačke inteligencije. Energija i rude potrebne da se realizuju projekti razvoja AI su van svake pameti, i ako Amerika želi da ostane ekonomski i vojno najmoćnija, mora da osigura prvo mesto u svakoj strateškoj oblasti.
Za američku ekonomiju, ovo je dugoročni vetar u leđa. Sankcije Venecueli su godinama doprinosile nestašici dizela. Ako se situacija preokrene, do kraja decenije cene goriva, dizela i avionskog kerozina padaju. To je dezinflatorno, pomaže potrošačima, posebno onima sa nižim primanjima, i smanjuje troškove lanaca snabdevanja. Ne u 2026. godini, ali dovoljno brzo da firme počnu drugačije da planiraju. Bolje je trošiti novac na razvoj svog proizvoda, nego na skupe energente.
I sve se to dešava u trenutku kada su berze blizu istorijskih maksimuma i iza sebe imaju trogodišnju žurku od profita. Tržišta dugo neće diskontovati sve što bi moglo da proizađe iz ove specijalne vojne operacije. Zato što je većina medija i analitičara fokusirana na politički deo priče, jer ekonomski ne kapiraju. Politika je borba za resurse, uvek bila i takva će, dok je političara, uvek i biti. Finansijska moć je temelj svake druge moći, i lakoća sa kojom je američka služba potkupila najuži Madurov krug, ilustruje koliko su oni bez kinte ranjivi. Jednostavno potkupiš, za sitne pare, sve oko njih.
Ovo nije samo priča o Maduru. Ovo je priča o svetu u kome se suverenitet meri vojnom sposobnošću, a ne međunarodnim pravom. Režimu je odsečena glava, ali telo je ostalo, tržišta su ostala mirna, a poruka je poslata svima. Venecuela danas liči na motor kome su izvađene svećice i privremena tišina ne znači da je kvar otklonjen. Samo znači da će popravka krša koštati i para i živaca.