Put na Hilandar

Dvadeset godina pokušavam da odem na Svetu Goru. Nešto se obično izjalovi tako da sam ove godine sa Falketom odlučio da odemo po svaku cenu. Pridružili su nam se drugovi, sve sami golferi, u potrazi za svojim dušama.

Našli smo se u nedelju u 6 izjutra, kod Steko kafane, poznatog polazišta beograđana na razna putešestvija. Porsche, mečka i Volvo nisu baš prevozna sredstva skromnih hodočasnika, ali šta ćeš, tako nam se zalomilo.

Marko, naš vodič na struju nam objašnjava da vozimo do Mrzenaca u Makedoniji gde nas čeka jedno malo jagnje. Uz cigaru, koja mu klintistvudovski visi iz usta, objašnjava da je dobra klopa deo ovog puta ka nebu. Krećemo na vreme i Danko nam drži dobar tempo poršikom.

U mečki smo Sale, Boban i ja. Dok gutamo autoput razglabamo o svemu i svačemu tako da vreme leti. Ulazak u Makedoniju je oveštan značajno lošijim autoputem i ubrzo parkiramo pred legendarnu kafanu Javor Džoko. Pindžur i paradajz veličine glave prethode jagnjetini iz snova. Društvo se razgaljuje i upoznajemo Rastka, Miljanovog prijatelja i profesora primenjene koji vadi olovku i svesku A4 formata i kreće da crta. Objašnjava da će svaki korak ovog puta ilustrovati, sve dok mi uredno rastavljamo jagnje od života.

Rastkova prva ilustracija u nizu mnogih koje čine svojevrstan dnevnik ovog vojaža.

Rastku praštamo što nije golfer dok nam Marko za stolom, nakon par viceva, objašnjava da je prva stanica spomenik proboju solunskog fronta. Svi tuda prođu na putu za grčko more, ali retko ko stane, razočarano veli naš razdragani vodič. Siti gazimo ka granici nakon koje nas čeka isti krš od autoputa. Dobra ova južna Evropska Unija, slika i prilika uravnoteženog evropskog razvoja. Nakon razornog stomakougađanja stižemo do spomenika.

Spomenik Solunskom Frontu

Drugi s desna je Nikola Pašić, a ostale guglujte. Sledeći put kad krenete na Halkidiki, obavezno svratite jer je prava šteta projuriti ovim delom Grčke a ne stati bar na desetak minuta. Tek tu shvatite koliko su naši bili daleko od doma dok su stvarali jednu od najvećih vojničkih legendi modernog doba.

Tu kontamo da je vodič Marko i rapidni pripovedač viceva. Red istorije, pa red sprdnje nas vraćaju na put ka Uranopolisu, malom gradiću gde ćemo prespavati. Hvata nas desetak minuta paklene kiše, takve da se pitam da li nas onaj odozgo želi na Svetoj Gori. Kiša staje, sunce se trsi kroz oblake a mi parkiramo pored male crkvice iza koje puca raskošan pogled na more, samo par kilometara pre naše destinacije.  Zdanje je sagrađeno oko male pećine gde se apostol Pavle krio od rimljana tokom svojih prvih putovanja po Grčkoj dok je širio Hristovu reč. Pavle nije bio deo dvanaest veličanstvenih ali je toliko uporno propovedao da je ušao u klub apostola. U Grčku je stigao 49. godine i odmah krenuo u pokrštavanje po Solunu i okolini.

Nismo se dugo zadržali i ubrzo stižemo u Uranopolis. Tipično grčko mestašce, kafići i radnjice načičkani uz prelepo egejsko more. Tu se istok mazi sa zapadom i brzo se smeštamo u skromni hotel pre sutrašnjeg puta ka Jovanjici, malom hilandarskom pristaništu. Da, po toj Jovanjici je kontraverzna plantaža konoplje u Srbiji dobila ime. Čudni su putevi vutre…

Miljan, reditelj i drugi umetnik naše ekipice, insistira da se bačimo u more. Prvo gunđamo a onda se svi redom brčkamo po plićaku. Kikoćemo se kao deca jer more gali.

Sale i ja ispred Kule Plača. Tu su majke poslednji put ljubile sinove iskušenike.

Veče nam prolazi uz rakove i školjke a mesec je bleda fleka boje cimeta. Vina je na pretek što uz par tompusa podvlači tu noć i ekipa se veselo smešta u dvokrevetne sobe. Sale i ja smo ne znam koji put zajedno u sobi i šegačimo se sa malim krevetima i još manjim kupatilom. Pravi isposnici. Obožavam ga jer je uvek spreman na svaku akciju, bilo da je Four Season kvaliteta ili 25 evrića za nas dvojicu. Od ludila do skromnosti kratak je putić.

Budimo se veseli i nakon laganog doručka idemo do policijske ispostave monaške države gde dobijamo vize nakon testa na COVID-19.

Viza za ulazak na Svetu Goru.

Podsećamo se dana pandemije jer smo zadovoljni što smo negativni na koronu, i sa ostalim putnicima se ukrcavamo na trajekt. Kratka je plovidba do Jovanjice, toliko da nisi svestan odvajanja od svetovnog života i ulaska na poluostrvo gde je vreme stalo. Tu nas čeka kombi i vijugavim, prašnjavim putem hrlimo uzbrdo ka Hilandaru. Nakon pola sata truckanja prelepo zdanje se pojavljuje iza okuke.

Ulazak u manastir i hilandarska gostoprimnica. Tu su kafa, voda i mastika deo rituala.

Gostoprimac je volonter koji je došao da radi u Hilandar na par meseci. On nam daje šture instrukcije nakon čega odlazimo do konaka. Spavaona ima šezdesetak kreveta i izgleda kao da je ispala sa stranica Harry Potter-a. Pored nje je i par soba sa kapacitetom od sedam kreveta, ali mi, isposnici beogradskog asfalta, ostajemo zajedno. Posmatramo jedan tuš oko koga se sprdamo dok se spremamo za turu po hilandarskoj zemlji.

Hilandarska spavaona za posetioce.

Osveženi idemo u obilazak jednog dela manastira nakon čega krećemo putem mudrosti. Snažan utisak ostavlja kosturnica. Jednostavna prostorija nižeg svoda obložena je policama na kojima nemo leže lobanje umrlih monaha. Hilandarci sahranjuju svoje mrtve u skromne grobove, gde ostaju 3 godine, nakon tog perioda im vade mošti, lobanju stavljaju hronološki na policu a druge ostatke u sanduke ugrađene u pod. Fasciniran smrću, kosturnica ostavlja dubok pečat na mene i nekoliko puta ću joj se vraćati. Dok ovo pišem sedim na podu okružen mrtvim monasima dok me čudni spokoj uspavljuje.

Kosturnica Hilandara.

Do kosturnice je Simeon u kamenu, uklesani Stefan Nemanja u svom monaškom izdanju. Valja se nasloniti rukom na njegovu ruku i pustiti mašti na volju. Zažmuriš i vratiš se u vreme vitezova i zmajeva, princeza i bojeva. Na Hilandaru se predanje o Nemanjićima vekovima baštini, bez uplitanja politike i sumnjivih institucija. Jasno mi je zašto su srpski komunisti Hilandar smatrali jezgrom svojih neprijatelja, jer pored svih resursa nisu mogli da prekinu milenijumsku nit koju četrdesetak monaha ljubomorno brani.

Ruka na ruku sa osnivačem dinastije Nemanjića, zamonašenog kao Simeon Mirotočivi.

Putem Mudrosti prvo stižemo do kapele magaretu. Proskinitar (kapela) je vrsta trema, obično malog po obimu, gde je oslikana ikona, ovde Bogorodica Trojeručica. Manastir Hilandar je posvećen Bogorodici i glavna ikona u Sabornoj Crkvi Hilandara je Trojeručica, jedna od tri najbitnije ikone pravoslavlja. U ovoj kapelici je sahranjeno magare, koje je po predanju, u 15. veku, donelo slavnu ikonu iz Studenice na Hilandar. Legenda kaže da je magare samo prevalilo veliki put, došlo do ovog mesta, nekih 300 metara od manastira, i tu palo mrtvo. Turbulentna vremena 15. veka je preveslalo jedno magare, kaskajući lagano kroz balkanske vrleti, ignorišući buktajuće konflikte.

Ako ste jedan od onih za koje su mitovi ‘katastrofa’ a religija ‘opijum za narod’, onda će vam Hilandar izjesti želudac. Ovde je srednji vek zakačio sidro i sve je utemeljeno na mitovima i predanjima. Ali pazite da magare ne ispadne pametnije.

Proskinitar posvećen magaretu. Oslikano je u gornjem levom uglu, ispod broja 8.

Sledeća je česma kralja Aleksandra Obrenovića. Tu se oseti jasan stav manastirske bratije oko ubilačke konkurencije dve srspske kraljevske loze: Obrenovića i Karađorđevića. Majski prevrat se ovde smatra jednim od najvećih grehova a kraljoubistvo zlom koje je ostavilo nezaceljene rane u srpskom nacionalnom korpusu. Taj nemili događaj 1903. godine, ovde vide kao klicu koja je narod pratila kroz čitav dvadeseti vek.

Kralj Aleksandar je Hilandar posetio 1896. godine na putu za Olimpijske Igre u Atini. Tamo je zatekao oko 70 monaha, od kojih samo tri srbina, dok su ostali bili bugari i grci. Tendencija braće grka je da ubace svoje monahe i polako, decenijama, preuzmu manastir. Zato je danas, od dvadeset manastira na Svetoj Gori, Hilandar srpski, Pantelejmon ruski, Zograf bugarski, a svi ostali grčki. Kralj se postarao da manastir plati svoje dugove i zahvaljujući njemu osvežen je broj srpskih monaha a ideja o preuzimanju Hilandara zamrla. Tako je slavna sveća, koju je Sveti Sava upalio i koja neprekidno gori, ostala da nosi duh srednjovekovnog srpskog bića.

Istoričarka dr Radmila Radić u njenom radu „Povratak srpskih monaha u manastir Hilandar 1896-1900. godine”, detaljno opisuje revitalizaciju Hilandara tog doba, uz podršku dinastije Obrenović. Konflikt je zabiberila Bugarska sa kojom je Srbija bila u katastrofalnim odnosima. Monasi bugari su godinama negirali srpsko poreklo manastira i pred kraj samog veka diplomatija je odradila svoje i Hilandar ostao u srpskim rukama. Za to je najveću zaslugu imao Branislav Nušić, u to vreme srpski kozul u Solunu. Svojim pravnim savetima, duhom i duhovitošću, on stvara uslove za ugovor između država, crkve i Hilandara. Od tada manastir živi u jasnim pravnim okvirima.

Česma posvećena Aleksandru Obrenoviću izgrađena 1908. godine. Jasno je koliko su monasi tog doba bili ‘popularni’ na dvoru Karađorđevića.

Dan je letnji, ali vetrić pirka, tako da nam šetnja prija. Uostalom, svi su golferi sem Rastka, tako da nam je tabananje deo bića. Sprdamo se kako bi napravili golf teren ovde, zamonašili se i rastali od svetovnog života. Red molitve, pa par 3, onda opet molitva, pa dugačka par 5, šala provejava ali Falke i ja smo poluozbiljni. U daljini ugledamo kulu i od nje bi clubhouse napravili. Bila bi to velelepna klupska kuća o kojoj bi golferski svet brujao. U pitanju je kula, iliti pirg, kralja Milutina. Ime se pogrešno utemeljilo jer Milutin nije sazidao ovo zdanje nego izvesni Kavolar, latin koji se borio protiv cara Dušana, uhvaćen nakon bitke za Ser, na strani Vizantije. Car mu prašta život nakon čega se on povlači na Hilandar i u 14 veku gradi ovo čudno zdanje.

Kavalarov Pirg, u narodu pogrešno nazvan Milutinov.

Na putu nailazimo na spomenik Caru Dušanu, za čije vladavine je Sveta Gora bila deo srpskog carstva. Silan u stasu i predanju, car je bogato finansirao Hilandar, gde se tokom epidemije kuge i sklonio. Došao je sa caricom Jelenom, jedinom ženom koja je provela vreme na Gori, ali nošena u nosiljci, tako da ne stane na manastirsku zemlju. Istoriografija navodi da su tu proveli 9 meseci od 1. septembra 1347. godine dok je strašna bolest kosila Evropu. Dokoni ratnik kupuje veći deo Svete Gore i poklanja hilandarskom bratstvu, tako da je posed manastira u istim granicama do današnjeg dana. To je circa trećina monaške države, dok ostalih 19 manastira zauzimaju ostalu površinu.

Spomenik gde su monasi pre skoro 700 godina dočekali cara i caricu. Posađeno je par maslina u to ime koje i danas nemo stoje.

Nakon nekih 3 kilometra ispred nas izranja možda i najlepše zdanje na Svetoj Gori, manastir Esfigmen. Čudno ime teško pamtljivo među svojim zidovima čuva slavne zilote, jednu od najradikalnijih hrišćanskih sekti. Razvedeni od svih kanonskih crkvi, drže se starog kalendara i ekumenizam i druge moderne ‘pošasti’ smatraju heretičkim odrazima modernog života.

Stidljivo se približavamo dok nam Marko navodi da nas neće primiti. Boban i Miljan su im poneli poklone u nadi da će nas pustiti. Monaha ima stotinjak i slavni su po radikalnim stavovima i podozrenjem prema nepoznatim. Sekta ima malu pastvu širom sveta a u Srbiji su njihovi manastiri na Ugaru i Novi Stjenik, muški i ženski. Dok Marko priča o njihovim skorašnjim sukobima sa svetogorskim i grčkim vlastima, vrata zamka se uz jezivu škripu lagano otvaraju.

Manastir Esfigmen, centrala Zilota.

Kada vidite zdanje sa obale, pogled se lepi pa je nemoguće ne pitati koji su stvarni porivi progona ovih hrišćanskih čudaka. Srednjovekovni zamak je sve ono što romantičnu dušu gali, a vrednost zdanja je neprocenjiva. Hotelski operateri bi guzice dali da se dočepaju ove nekretnine i pretvore je u hotel sa 14 zvezdica.

Manastir nikad nije pao u ruke osvajača i poslednji konflikt se zbio 2013. godine kada su se monasi borili protiv grčke policije i izvršitelja koji su pravnim smicalicama pokušali da im otmu zdanje. Po scenariju omraženog patrijarha Vartolomeja, akcija je mesecima pripremana ali je propala i zabarakadirani monasi su moloteljvim koktelima odbili silu od svojih zidina.

Prima nas jedan od retkih monaha zilota srba, otac Simeon. Konspirativnim glasom nam priča o prilikama kako na Gori tako i na svetu. Sa njim provodimo pola sata i lagano se vraćamo u konak. Ništa kao popodnevna dremka.

Okrepljeni idemo na popodnevnu molitvu. Ovde sve traje mnogo duže i sve se obavlja temeljnije nego po crkvama. Kao agnostik uvek iskoristim priliku da se uvučem u crkvu ili drugu bogomolju baš kad služba traje. To iskoristim da izblejim sam sa sobom i saberem prethodni period svog ovozemaljskog tumaranja. To sam radio i po Americi, Japanu, Južnoj Americi. Uvek me je fascinirala ne različitost, već sličnost ljudske potrebe da se mantrom ili molitvom isključi iz telesnog i poleti u podsvest. Uvaljujem se u stasidiju, jednu od stolica koje su poređane po crkvi i miris tamjana, uz mekani bariton monaha me bacaju iz podsvesti u svest kao ping pong lopticu.

Osjećam da lutam kroz terase svijesti, nešto se u meni dijeli…Džonijevi stihovi mi provejavaju kroz tintaru dok sabiram poslednjih desetak godina svog života od kada sam se vrnuo u Srbiju. Žena, deca, prijatelji, golf i miran život. Zahvaljujem se u sebi sudbini, Bogu, kosmičkim silama što sam smogao snage da se otmem svom dotadašnjem paklenom životu kojim sam bio suštinski nezadovoljan. Rogati naravno nikad ne spava i nisam još čovek koga kujem ali se muški upirem da to postanem.


Đavo mi ne da mira, pa se šetkam oko crkve dok molitva traje, pa se vraćam, i sve tako ukrug dok monasi ne završiše. Već gladni, što od šetnje, što od molitve, izlazimo i sedamo pred trpezariju. Svi su puni utisaka i žamor je sve intenzivniji dok trpezarac ne otvori vrata. Glavni u ovom prelepom zdanju, gde su obedovali i car Lazar, i car Dušan, kao i mnogi nakon njih, trpezarac nas smešta i daje do znanja da u ovom prelepom holu nema priče.

Svi sedimo, ćutimo i čekamo: doooong, prvi gong označava početak obroka. Čuje se samo ksilofonsko udaranje viljuški o metalne tanjire i sve se stapa u neku šoštakovićevsku kakofoniju koja čudom dobija melodični oblik. Jedemo pastu sa maslinama i maslinovim uljem, sve posno kad nas brecnu drugi gong, koji označava da možeš i da piješ. Ispred svakog je bokal vode i bokal vina.

Trpezarija manastira Hilandar. Dok se jede nema priče.

Za malu govornicu staje monah i drži predavanje o Avi Justinu, arhimandritu manastira Ćelije, profesoru Bogoslovije i jednom od najbitnijih srpskih i pravoslavnih teologa. Poznat je kao veliki ekspert Dostojevskog i njegovo delo „Religija i filosofija Dostojevskog“ nije na Oskfordu prihvaćeno kao disertacija. Moljen da je menja, jer su je smartali anti-zapadnom, on ustraje i sa slavnog univerziteta se vraća bez diplome. Doktorat stiče u Atini i nakon toga u Beogradu osniva, sa filozofom Branislavom Petronijevićem Srpsko Filosofsko Društvo. Ostatak života provodi u manastiru Ćelije, gde ga komunisti hapse i proganjaju do smrti 1979. godine.

Treći gong označava kraj obroka, svi spuštamo kašike kao po komandi, lagano ustajemo i izlazimo dok nam se trpezarac zahvaljuje blagim naklonom kao i mi njemu. Čim smo izašli krenuli smo u priču, reakcija na ćutanje od pola sata. Sale izjavljuje kako od sad u kući uvodi pravilo: nema priče za vreme obroka. Smejemo se ali komentarišemo koliko nam je prijao i posni obrok, atmosfera, predavanje, ali naročito ćutanje.

Ostatak večeri provodimo uz spiku i rakiju. Teme i alkohol rade svoje i polako se povlačimo u konak gde vojnički polegasmo. Danko je mudro poneo neke ultra čepove za uši, oružje protiv potencijalnih hrkača tako da smo proveli spokojnu noć.

Neki se bude već u 4 jer ubrzo nakon toga počinje jutarnja služba pre koje će se oni ispovedati. Ta služba je heavy jer traje nekoliko sati. Ja se dižem oko 6, blejim malo u kosturnici pa se opet pridružujem molitvi. Ovaj put misli koncentrišem oko slededećih deset godina i detaljno prolazim kroz okvirne planove. Izlazim i studiram kulu Sv. Save koja je tik uz Sabornu Crkvu. Otvaram mala vrata koja se vide na slici na vrhu stepenica i uspevam da slomim šarku dok ulazim gde ne bi trebalo. Nije lako pobediti svoju prirodu. Par monaha me čudno gleda ali ništa ne komentarišu no samo klimaju glavom.

Kula Sv. Save u okviru manastira Hilandar.

Nakon službe sledi ručak u 8. Da baš u to jutarnje doba monasi ručkaju jer se ovde služe dva obroka dnevno. Sve je isto kao i tokom večere – gongovi, monasi, vino i ćutanje.

Sledi nam odlazak u Kareju, glavni gradić Svete Gore i administrativni centar. Svi manastiri imaju redni broj od 1 do 20 i Hilandar nosi broj 4. Prvih 5 manastira učestvuje u administraciji Svete Gore i neka vrsta predsednika skupštine se bira svake godine. U Kareji je i Protatska Crkva iz 10. veka kao najstarije zdanje na Gori.

Protatska Crkva u Kareji

Uz put posmatramo srednjevekovna zdanja manastira Zograf, Dohijar, Ksenofont, Pantelejmon i Ksiropotam. Za ručak u Kareji sedamo u jedan od dva restorana gde se služi vojnički pasulj i tu se odvaljujemo od klope uz mnogo piva. Dolazi račun za najskuplji suljpa ikad i sprdamo se sa Markom i njegovim kolegom Željkom da su se ugradili u svako zrno. Punih stomaka krećemo u obilazak Kareje koja je malecka. Tu su kelije svih manastira kao neka vrsta ambasada. Kelije su ustanove sa malom kapelom, starešinom monahom i do devet monaha. U biti mini-manastiri.

U Kareji sedi i grčki guverner kao jedini svetovni predstavnik vlasti. Gradić obilazimo za manje od pola sata i upućujemo se na najbitnije mesto našeg putešestvija – isposnicu Svetog Save koju je srpski prosvetitelj podigao 1199. godine. Skromno zdanje gde je sve pod konac prati isti tipik koji je pisao Rastko Nemanjić u pećini koja broji samo nekoliko memljivih kvadrata. Ostatak zdanja je izgrađen oko pećinice i o čitavoj keliji se brine otac Nikodim. On je na Svetoj Gori ono što je Nole u tenisu – apsolutni šampion isposništva. Za svakih 24 sata pročita čitav Psaltir, knjigu Davidovih psalama, a u toku nedelje čitavo Četvorojevanđelje. Čik probajte ovo bar jednom u svom neisposničkom životu da izvedete.

Kelija gde otac Nikodim svaki dan satima čita psalme i tipik Sv. Save kao jedan od najposvećenijih monaha na Svetoj Gori.

Ulazimo u oslikanu keliju i u delu gde je oltar vidimo oca Nikodima koji u transu izgovara mantrične reči bez da se osvrnuo na uljeze. Odmah pored je i pećinica gde je Sveti Sava proveo mesece ispisujući tipik iliti osnivački ktitorski dokument. Do 19. veka se čuvao ovde kada je prebačen u Hilandarsku riznicu kao jedan od najznačajnijih istorijskih dokumenata u srba. Vadim telefon da snimim pećinu no me Marko oštro pogleda, ja naravno ignorišem, ulazim u mračni i memljivi prostor, mašim stepenik, gubim ravnotežu i razbijam lakat o oštre ivice pećine. Marko me preko gleda i maše glavom: „Rogati je kod Vlade najjači.“

Omađijani izlazimo i šetamo do manastira Kutlumuš, koji je najznačajniji grčki manastir na Svetoj Gori. Tu provodimo malo vremena jer nam je cilj da odemo do oca Gavrila, zvanog Prozorljivi. Na svakih stotinjak metara je rukom ispisan znak ka Gavrilu koji prati prašnjavi put niz strmo brdo. Komentarišemo da će povratak biti mučan jer smo već dobro izmoreni. Pred kelijom je jednostavni drveni sto sa dve klupe, hladna voda i neka vrsta ratluka. Tu par ljudi čeka da ih slavni starac primi. Zovu ga prozorljivi jer su mnogi kod njega našli spas za svoje muke.

Ubrzo ulazimo i nalazimo starca bele kose i još belje brade kako leži na krevetu. Okupljamo se oko njega i Željko prevodi naš razgovor. Uglavnom mu pričamo o svom životu ali je glavni fokus Bobanova muka sa mlađim sinom. On ocu govori, za grehe koji ga muče i pakleni put kroz koji prolazi da svoje dete vrati na put. Tu se vidi beskonačna ljubav roditelja za svoju krv i Gavrilo ga ovlaš dohvati po ruci dok Željko prevodi melodične reči umirućeg starca: budi uporan, moli se, ne odustaj ni na tren. Kako to dete i ja beskrajno volim, odjednom osećam čudnu mirnoću i sigurnost da će sve doći na mesto. Boban ne da neće odustati nego je ovo još jedna potvrda da su greške tu da se isprave, a ne da se nad njima tavori.

Dok sedimo po podu telefon mi vibrira i ja se naravno ne javljam iz poštovanja prema prozorljivom Gavrilu. Završavamo i izlazimo i ja odmah vadim telefon iz džepa. Mesecima čekam neki poslovni poziv koji mi završava ozbiljnu priču kad ono propušten poziv od…krećem da se smejem dok stiskam poziv nazad: „jel gotovo konačno?“ Kratak potvrdan odgovor sledi i ja se smejem još glasnije. Moj sagovornik je u čudu i ja ga brzinski otkačinjem. E Gavrilo, kosmičke slučajnosti su večita ljudska enigma ali je jedno sigurno: Gavrilo mi je urezan u cerebralni korteks.

Krećemo nazad. Do Gavrila smo išli nizbrdo. Sad zujimo u brdo i kukamo…golferi su čudna sorta. Spremni smo da pređemo pola sveta, da ustanemo pre sunca, da hodamo 12-13 kilometara za jednu partiju po kiši ili uraganu, ali šetnja van golferske euforije nam je kao kinesko mučenje kapljicama vode. Dok cvilimo, iza okuke prašnjavog puta se pojavljuje kombi, Miljan maše kao da smo na pustom ostrvu i kombi ukoči u mestu. Dok se pakujemo smejemo se još jednom čudu.

Veče u Hilandaru provodimo spokojno. Taj mir, bez telefona i moderne vreve je nemoguće naći u modernom svetu. Povratak u prošlost je fundament svake mašte i na ovom mestu vidiš da malo-malo, svakome odluta pogled u daljinu dok se duša gubi u prohujalim vekovima. Duhovna statičnost Hilandara je neupitna i odatle sva kontraverza koja prati ovaj manastir. Ni komunisti, pored ogromnih sredstava, i pokvarenih namera, nisu uspeli da razvale tananu nit koja nas spaja sa onima pre nas.

Odnosi sa samom crkvom u Srbiji su podozrivi jer Hilandar sebe, kao što ga i mnogi pravoslavci, smatra neukaljanim. Iguman i bratija su toliko nezavisni da se sama Patrijaršija ne usuđuje da talasa. Kada je Milošević, bez dozvole, a uz pomoć svojih kontakata u grčkoj vojci, sleteo u Hilandarsku baštu sa 5 helikoptera, čitavo bratsvo je napustilo Hilandar i otišlo na susedno imanje u Kakovu. Kako manastir ne sme ni jednog momenta ostati bez duhovnika, iguman Pajsije je dočekao komunistu. Uloga svakog monaha je da primi svakoga na pričest, pa taman se i sam Hitler pojavio na imanju. Iguman je odgovarao sa da i ne, jasno dajući do znanja komunističkom diktatoru stav monaha. Jadnici su posle danima ribali svaku stopu koju je Pajsije označio kao tragove nečastivog. Milošević je, u svom stilu ignorantnog moćnika, odbio da se prekrsti, ostavši veran svojoj bezdušnoj komunističkoj dogmi.

Otac Jovan, vatreni antikomunista je prestao da obrađuje baštu gde je Sloba sleteo i tako je ostalo sve do pada Miloševićeve klike 2000. godine. Uoči Božića 1997, za vreme kada je Slobina murija lupala kičme studentima, monasi su im poslali badnjake „da razgore duhovnu vatru“ međ’ probuđenom srbadijom. Vasilije Hilandarac, zamenik igumana, je utrostručio molitve za mlade u Srbiji protiv lažnog patriote. Hilandar je, i u tom momentu, ostao veran tipiku Sv. Save, a to je da je narod epicentar srpskog bića, a da su vladari prolazni.

Zato je, bez greške, za svaku vlast Hilandar ‘sumnjiv’. Pod budnim okom igumana Metodija, blagog čačanina, manastir je obnovljen, bratsvo popunjeno, a duhovna nit utemeljena. Kako je, nakon razornog požara 2004. godine dobio zadatak da izgubljeno obnovi, to je uradio maestralno, obezbeđujući strukturni sistem donacija koje Hilandar danas čine finansijski nezavisnim. Teolog, i ETF-ovac, obrazovan je u duhu Ave Justina, savesti moderne teologije naše crkve.

Ovo pisanije traje skoro dva meseca. Svaki put kad sednem da ga završim, internetski etar me odvede u nova saznanja o ovom čudnovatom mestu. Bili vernik, ateista ili naučni agnostik, manastir je istorijska riznica srpskog nasleđa bez presedana. Poslednjeg dana smo obišli ruske manastrire Rustik, gde se Rastko Nemanjić zamonašio kao i megalomanski ruski manastir Pantelejmon. Ne znam sa vas, ali ja ću na Hilandar jopet. Neću više da tabanam po Kareji i drugim manastirima. Samo ću na Hilandar, da bez telefona i moderne buke i besa, tihujem u kosturnici. I valjda ću, do kraja ove moje ovozemaljske avanture, da isćeram rogatog iz sebe.

One thought on “Put na Hilandar”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: