Категорија: Некатегоризовано

Energetska drama se nastavlja sa Srbijom pod reflektorima. NIS je pod sankcijama i američki pritisak na naše zvaničnike raste iz dana u dan. Rusi se opiru da svoj udeo prodaju jednom američkom energetkom gigantu. Mnogi politički faktori koji su na ruskoj sisi su u ozbiljnoj panici jer će novac koji se sliva u pro ruske političke opcije presušiti preko noći. Po starom srpskom običaju, saterani smo u geopolitički ćošak od strane moćnika kojima ne možemo da se suprostavimo.

Kao zemlja koja ima minimalne količine naftnih bušotina, morali smo odavno da napravimo strategiju o izbacivanju nafte iz naših života. Poslednjih dvadeset godina morali smo da razvijamo električne kapacitete a ne da sve dublje kopamo energetsku rupu iz koje ćemo se izvući uz veliku štetu za srpsku privredu. Ali kada na čelo najvećeg energetskog sistema postaviš političke lopove onda možeš da očekuješ smanjenje, a ne povećanje kapaciteta.

U svetu gde se čini da je sve već izgubljeno pred azijskom dominacijom u baterijskoj industriji, iz Evrope povremeno dođe glas razuma koji kaže da igra još nije gotova. Christopher Chico u svom novom tekstu pokazuje da tehnologija, kapital i politička podrška nisu dovoljni ako se ne savlada ono najvažnije: proces. Jer u proizvodnji baterija ne pobeđuju startup-i, već doslednost.

Evropske ambicije da stvore sopstvenu mrežu fabrika završile su skupim lekcijama. Northvolt je bio simbol te ambicije: 15 milijardi dolara prikupljenih sredstava, podrška svih ključnih evropskih vlada, i obećanje da će dokazati da i Evropa može konkurisati Aziji. Umesto toga, stigli su kašnjenja, problemi sa kvalitetom i škart stopa od preko 30%. Svaka treća baterijska ćelija završavala je kao otpad. To je matematika propasti. Kada je kompanija konačno bankrotirala u martu 2025. i prestala s radom nekoliko meseci kasnije, postalo je jasno da želja ne zamenjuje iskustvo. To je najveći bankrot u istoriji Švedske ali i veliki blam u industrijskom svetu: nisu znali da naprave kvalitetnu bateriju.

Kineske i korejske firme su deset godina ranije shvatile da je proizvodnja baterija prvenstveno stvar procesa, a ne novih izuma. Naučile su da visoki prinosi, stabilne serije i kontinuitet znače sve. Azijski proizvođači postigli su zrelost u inženjerskoj disciplini: u svakom koraku, od mešanja paste do kalandriranja elektroda. Njihova prednost nije u inovaciji, nego u stabilnosti. To je ono što Evropa još uvek pokušava da dokuči.

Najveća zamka zapadnih startapova bila je brzina. Mnogi su pokušavali da preskoče faze, prelazeći direktno sa pilot-projekata od nekoliko stotina megavat sati na giga planove od dvadeset gigavat sati. Ta razlika je ogromna, i za Evropu se pokazala kao nepremostiva tehnički i organizaciono. Bez testiranja, bez standardizovanih procesa, i bez ljudi koji su to već radili, svaki pokušaj skaliranja postaje ruski rulet s milijardama evra. A skaliranje biznisa je uvek glavni deo razvoja svake firme. Neretko nije teško napraviti prototip, ali isti proizvesti u milionskim serijama je ozbiljan zadatak. Kompanije često propadnu baš u tom momentu prelaska na serijsku proizvodnju.

Upravo zato se ElevenEs, srpska kompanija iz Subotice, sve više ističe kao primer razboritog pristupa. Njihova filozofija je jednostavna: nema gigafabrike dok se ne postigne visoki prinos u manjim pogonima. Pilot fabrika je donela izuzetno visoke stepene efikasnosti, preko 90% u ključnim koracima, i to na LFP hemiji: litijum-gvožđe-fosfatnom sistemu koji se pokazao stabilnim, sigurnim i bez kobalta i nikla. Sada grade megafabriku od 1 GWh, tek nakon što su dokazali konzistentnost procesa.

To je upravo ono što su promašile druge zapadne kompanije poput FREYR-a, koje su jurile za “sledećom velikom stvari”: polučvrstom tehnologijom, licenciranjem američkih procesa i planovima za desetine gigavat sati pre nego što su napravile hiljadu kvalitetnih ćelija. Danas prodaju opremu jer su projekti stali. To su oni postovi po mrežama gde se razni „stručnjaci“ javljaju sa novim tehnologijama koje će „zatvoriti“ industriju električnih vozila. Kao i svaka budaletina bez iskustva, „stručnjaci“ samo ne znaju kolika je muka postaviti visoko-tehnološkju proizvodnju. Naročito prednjače oni sa Reddit mreže, gde su svi anonimni ali magovi za sve oblasti.

Ključni momenat u svemu ovome je prinos: slavni yield koji je uvek sveprisutan u svetu investicija. Svaki procenat otpada u gigafabrci košta desetine hiljada evra dnevno. Fraunhofer Institut procenjuje da 1% otpada u postrojenju od 40 GWh znači 10 miliona evra gubitka godišnje. U praksi, čak i nakon pet godina rada, mnoge linije i dalje gube 10% materijala. Ako je ukupan prinos 70%, to znači da fabrika kapaciteta 40 GWh zapravo isporučuje 28 GWh. Kapital je isti, ali proizvodnja upola manja.

Evropa se suočava s tim realnostima sada, dok Azija već optimizuje sledeću generaciju procesa. U Španiji, CATL šalje dve hiljade kineskih radnika da pomognu izgradnju i puštanje u rad nove fabrike u Zaragozi. Znanje je u ljudima, ne u PowerPoint prezentacijama. To su radnici koji su već prošli sve faze razvoja i stabilizacije u Fujianu, Ningdeu i Chengduu. Evropa mora da prihvati da to znanje treba uvesti, a ne da ga ponovo izmišlja. A i da se ratosilja svojih rasističkih stavova da su u svemu najbolji.

Ono što ElevenEs radi možda nije glamurozno, ali je upravo ono što je potrebno: standardizovani formati, proverene hemije i fokus na proces, a ne na marketing. Dok drugi jure “solid-state revolucije” i političke grantove, oni grade inženjersku kulturu gde se sve meri, dokumentuje i testira.

Christopher Chico zaključuje da evropska budućnost zavisi od sposobnosti da se prihvate neprijatne istine: proizvodnja je teška, a disciplina je važnija od ambicije. Pobednici neće biti oni koji najviše obećaju, već oni koji najtiše i najupornije rade. Evropa još ima šansu, ali samo ako prestane da veruje u prečice i počne da uči od onih koji su već savladali zanat.

Jer ako se ne promeni, rizik neće biti samo ekonomski već i geopolitički. Danas je Kina apsolutni vladar LFP tehnologije, jer kontroliše više od 90% globalnog lanca, od katoda do opreme. Dok se Evropa bavi ambicioznim regulativama i zelenim deklaracijama, Azija kontroliše srce energetske tranzicije. Ako evropske fabrike ne postanu istinski produktivne, biće samo skladišta kineskog znanja, a “zelena autonomija” ostaće politički slogan bez tehničkog pokrića.

Evropa još ima šansu, ali mora da se vrati ekonomskoj srži: klasična industrijska proizvodnja. Tu Srbija mora da pronađe svoje mesto razumevanjem da je struja budućnost: u svakom obliku, na svakom mestu, za svačiju potrebu. Samo je pitanje ko će u zemlji gde državne firme koje kolo vode i pljačkaju nas iz dana u dan, znati da napravi strategiju.

Budimpešta se ponovo nalazi u središtu svetske istorije. Donald Tramp i Vladimir Putin sastaće se u glavnom gradu Mađarske, pod pokroviteljstvom Viktora Orbana, čoveka koji je pre deceniju postao simbol evropske neposlušnosti. Za jedne je tiranin, za druge vizionar, ali je u međuvremenu postao geopolitička činjenica. Ako se Tramp i Putin rukuju u Budimpešti, to neće biti samo gest, već znak da se svet menja brže nego što birokrate u Briselu mogu da razumeju. Dan sastanka još nije određen i zavisiće od rezultata Trampovog sastanka sa predsednikom Ukrajine Zelenskim.

Dok se evropski levičari tresu od besa i uporno rade na hitlerizaciji bucmastog mađara, desničari likuju i pokušavaju da od Orbana stvore legendu koja postaji samo u njihovoj plemenskoj mašti. U svakom slučaju, Orban ne silazi sa svetskih naslovnica i mnoge kolege iz malenih zemalja mu zavide do bola.

Orban je Budimpeštu godinama pretvarao u političku tvrđavu između Istoka i Zapada. Dok su druge evropske prestonice jurile za globalnim agendama, Mađarska je birala pragmatizam: kupovala je ruski gas, otvarala vrata kineskim fabrikama i istovremeno koristila evropske fondove. Ta politika trostruke igre, koju su mnogi smatrali nemogućom, sada daje rezultate. Budimpešta više nije periferija: ona je postala tačka konvergencije, mesto gde se susreću dve najuticajnije figure našeg vremena. Američko-ruska leđa su hladno okrenuta Zapadnoj Evropi, i rejting tih zemalja rapidno opada iz godine u godinu. Vreme kada je nekog zanimalo šta nemački ili francuski lideri imaju da kažu je prošlo, i zato su smaknuti sa scene. Realna moć Evrope se istopila pred globalnom pozornicom, i većina građana sveta se tome i raduje. Pitam se zašto?

Tramp i Putin nisu saveznici u klasičnom smislu. Oni su dva različita sveta, ali ih povezuje instinkt protiv establišmenta. Tramp je srušio sveto trojstvo američkog liberalnog poretka: globalizam, intervencionizam i medijsku hegemoniju. Putin je sa svoje strane razbio iluziju o jedinstvenom Zapadu i pokazao da ideologija ne može da pobedi geografiju. Njih dvojica, svako na svoj način, predstavljaju povratak suverenosti kao centralne političke ideje. I zato se sastaju baš u Mađarskoj, zemlji koja je odavno odbacila ulogu poslušnog učenika Brisela. U geopolitičkim igrama nema slučajnosti.

Za Orbana, ovaj sastanak je kruna njegove spoljnopolitičke filozofije. On se pozicionirao kao posrednik između sveta koji odumire i sveta koji se rađa. I dok mu evropski komesari prete sankcijama i uskraćivanjem fondova, u njegov kabinet ulaze državnici s kojima niko drugi ne može da razgovara. Budimpešta postaje simbol nove realnosti: Evrope koja više ne veruje u centralizovane strukture moći, već u mrežu suverenih država koje biraju svoje partnere. U tom smislu, Orban nije samo domaćin sastanka Trampa i Putina; on je njegov ideološki arhitekta.

Energija je neizbežna tema u ovoj priči. Mađarska danas ima dugoročne ugovore s Rusijom za snabdevanje gasom po cenama koje su i do tri puta niže od tržišnih. Nuklearna elektrana Pakš gradi se uz rusku tehnologiju, dok kineske kompanije otvaraju pogone za proizvodnju baterija u Debrecinu. U svetu u kojem se EU sve više guši pod sopstvenim regulativama i ekološkim propisima, Orban gradi model realne ekonomije: kombinaciju jeftine energije, suverene politike i industrijske proizvodnje. Ako Tramp zaista krene putem ekonomske izolacije SAD, Mađarska bi mogla postati tranzitni centar nove Evrope: između ruskih resursa, kineske tehnologije i američkog kapitala koji traži sigurnost van rigidne EU.

Trampov povratak na svetsku scenu je, u tom smislu, povratak logici moći. Njegov cilj nije da reformiše globalni sistem, već da ga rastavi i ponovo sastavi po pravilima biznisa. Za njega, međunarodni odnosi nisu moralna drama, već pitanje troškova i koristi. Putin razume taj jezik, jer je i sam preživeo decenije u kojima su ga Zapad i vlastiti sistem pokušavali zadržati u okviru pravila koja su drugi pisali. Njihov sastanak u Budimpešti zato nije slučajnost, već rezultat iste vrste racionalnog instinkta: kad ideologija propadne, ostaje računica.

Evropa, međutim, ne zna kako da reaguje. U Briselu vlada nervoza, u Berlinu tišina, a u Parizu totalna neverica. Markon izgleda kao politički pajac u odnosu na Orbana. Jer, sastanak u Budimpešti je više od protokola: on simbolizuje kraj monopola nad pojmom “Evropa”. Ako se dogovor postigne van evropskih institucija, to znači da one više ne predstavljaju kontinent, već samo njegovu birokratiju. U tom smislu, Orban je već pobedio, pokazao je da Evropa nije sinonim za Brisel, već da može da postoji i kao slobodna unija različitih interesa.

Kada je rat u Ukrajini počeo Evropska Unija je imala priliku da integriše Zapadni Balkan rapidno, i da demonstrira da je u stanju da donosi značajne geopolitičke odluke u odnosu na globalne promene. Umesto odlučnosti balkanci su dobili još više usranog moralisanja, kretenskih poglavlja kojima više ni sam Brisel ne vidi smisao, i smanjanje direktnih stranih investicija. U međevremenu su amerikanci lupili sankcije NIS-u i demonstrirali šta znači politička volja. Istiskaju Evropu sa Balkana, gde se građani pitaju dokle će čekati u redu za članstvo. Ali umesto pomaka balkanci su dobili fantastičnu priliku da ostave svoje biometrijske podatke na ulazu u EU. Sve to smrdi na stari, dobri evropski fašizam, koji je jedan od najznačajnijih doprinosa starog kontinenta svetu.

Tramp i Putin, iako različiti po stilu, dele jednu ključnu karakteristiku: obojica razumeju medije bolje od svojih protivnika. Ovaj sastanak biće pažljivo režiran. Ne kao diplomatski ritual, već kao predstava snage. Slika rukovanja u Budimpešti već sada ima simboliku koja prevazilazi svaki dogovor. To je slika sveta koji se odvaja od zapadne hegemonije i prelazi u eru paralelnih sistema: Zapad više nije jedini centar odlučivanja, već samo jedan od. Otvorite bilo koji evropski medij i videćete kako kolonijalisti cvile za svojom „slavnom“ proslošću.

Postoji i dublja tema ovog susreta koja se topi u istorijsku i kulturnu predstavu. Budimpešta je grad koji je preživeo i Habsburge, i Hitlera, i Staljina, i polako Brisel. U njenim zidinama sabrano je evropsko iskustvo poniženja i otpora. Zato nije slučajno što upravo tu dolazi do susreta Trampa i Putina. To je simbolično mesto gde se završava jedno doba: doba u kojem je Evropa verovala da može postojati bez politike, bez energije, bez identiteta.

Svet se možda neće promeniti preko noći, ali signal iz Budimpešte biće jasan: globalizacija kakvu smo poznavali se završila. Na njeno mesto dolazi svet sporazuma, ne institucija. Svet u kojem se ne govori o vrednostima, već o interesima. I svet u kojem male zemlje ne moraju da biraju strane, već da biraju pamet i ekonomski razvoj, koji je danas stub političke volje ljudi širom sveta.

Za Donalda Trampa, to je povratak politike u njeno prvobitno značenje: pregovore među jednakima. Za Vladimira Putina, to je potvrda da se strpljenje isplatilo. A za Viktora Orbana, to je trenutak kada Mađarska, makar na jedan dan, postaje centar sveta.

Sankcije koje su pre nekoliko dana uvedene Naftnoj industriji Srbije, bez ikakvih novih izuzeća i prolongiranja, označile su kraj jedne ere u energetici zemlje. Godinama smo znali da je opasno oslanjati se na rusku kompaniju koja prerađuje skoro sav naš benzin i dizel, ali sada je to realnost. Retko kada bilo šta radimo strateški, sa jasnim, dugoročnim planovima. Uglavnom reagujemo kada smo saterani u ćošak.

Od 2022. godine, većinski vlasnik NIS-a je ruska kompanija Gazprom njeft, koja drži oko 50% akcija. Drugi po veličini vlasnik je Republika Srbija sa 29,87% udela, dok Gazprom poseduje dodatnih 6,15%. Najveći među manjinskim akcionarima je OTP banka, koja preko posredničkog računa kontroliše oko 1,6% akcija kompanije.

Rat u Ukrajini je počeo pre više od tri godine. Odnos Rusije i Zapada se tokom ovog perioda postepeno zaoštravao i logično je da svaka država u tom slučaju gleda isključivo svoje interese. Mi smo pazili više na ruske interese nego na interese građana Srbije. Naša lažna nacionalna ljubav je opet došla na naplatu, iako niti smo mi počeli taj rat, niti smo odgovorni za njega.

Kada je američki „waiver“ istekao 9. oktobra, a potom još jednom kratko produžen do 15. oktobra, država je praktično ostala sama pred pitanjem: kako ćemo se grejati, kako će kamioni i autobusi voziti, i kako će ekonomija funkcionisati ako se ruska nafta zaista više ne bude mogla prerađivati u Pančevu. Pančevačka rafinerija, jedina u zemlji, ima kapacitet od oko 4,8 miliona tona godišnje i pokriva više od 80 procenata potreba Srbije. Sve se oslanja na jedan naftovod, JANAF, koji prolazi kroz Hrvatsku. Jedan ventil, jedna dozvola, jedna geopolitika. To nije sigurnost, to je rizik koji je samo čekao trenutak da nam se obije o nos. Srbija proizvodi simbolične količine nafte, oko 12 hiljada barela dnevno, dok potrošnja višestruko premašuje domaću proizvodnju. Naše dokazane rezerve nafte jedva pokrivaju nekoliko godina potrošnje, što znači da smo osuđeni na uvoz. U uslovima globalne nestabilnosti i sankcija, to znači da svaka politička odluka daleko izvan naših granica može preko noći promeniti cenu goriva, devizni kurs i troškove prevoza robe.

Upravo zato, pitanje električnih vozila više nije pitanje luksuza, niti nekog zelenog trenda. To je pitanje suvereniteta, otpornosti i dugoročne pameti. Srbija mora da iskoristi ovu krizu kao polaznu tačku za prelazak sa fosilnih goriva na električnu mobilnost. Ne zato što to lepo zvuči u EU dokumentima, nego zato što je svaka kap dizela koja dolazi spolja potencijalna tačka ucene.

Danas naš energetski miks izgleda ovako: oko dve trećine električne energije i dalje dolazi iz uglja, pretežno lignita. Hidroelektrane daju oko četvrtinu, a vetar i solar još uvek su u ranoj fazi razvoja, zajedno svega nekoliko procenata. U 2025. godini solarni kapaciteti Srbije porasli su na oko 280 megavata, a plan je da do 2030. dostignemo 3,5 gigavata vetra i sunca. To je ambiciozno, ali izvodljivo ako se ubrza mrežna modernizacija i pojednostave procedure. Poznato je da se dozvole dobijaju sporo, uz mnogo lokalne korupcije. Bitnije je lokalnog baju nafilovati lovom nego rapidno izdavati dozvole radi zaštite nacionalnih interesa. Nekima su na dozvole čekali preko deset godina. Zar neko misli da ćemo tako postati energetski nezavisni.

Naše hidroelektrane, poput onih na Vlasini, prolaze rekonstrukciju uz podršku Evropske banke za obnovu i razvoj. Sve to pokazuje da energetska baza za elektrifikaciju postoji, ali da je vreme da se poveže sa transportom. Jer upravo transport je najveći pojedinačni potrošač nafte. Što pre pređemo na električni pogon, bićemo manje zavisni od naftne industrije, koja je i geopolitičko oružje, a ne samo energija.

Trenutno u Srbiji postoji manje od 5.000 električnih automobila, što je ispod svakog minimuma. Studije predviđaju da bi do 2030. mogli da dostignemo 40 do 50 hiljada električnih vozila. To nije ni blizu dovoljno. Ako želimo da budemo energetski nezavisni, taj broj mora biti značajno viši. Cilj bi trebalo da bude najmanje 200 hiljada električnih vozila do kraja decenije, što bi značilo da bar deset posto naših automobila više ne zavisi od nafte. To nije samo ekološki dobitak, to bi značilo uštedu od oko pola milijarde evra godišnje na uvozu goriva. U isto vreme, svaka vožnja koja koristi domaću električnu energiju, makar i proizvedenu iz uglja, zadržava novac u zemlji. Znači sve je ekonomski pozitivno. A šta onda čekamo godinama?

Kina je postala globalni simbol elektrifikacije transporta, pokazavši kako državna strategija i industrijska politika mogu preokrenuti čitavo tržište za manje od jedne decenije. Samo u 2024. godini u Kini je prodato oko 12,8 miliona električnih i hibridnih vozila, što je rast od 35 % u odnosu na prethodnu godinu i čak 40 % ukupne prodaje novih automobila. Time je svako drugo novo vozilo u kineskim gradovima već „na utičnici“. Kina sada čini gotovo dve trećine globalne prodaje električnih vozila. Iako je 2025. godina donela blago usporavanje rasta, trend ostaje stabilan i neupitan: država ulaže u više od pola miliona novih javnih punjača godišnje. Proizvođači poput BYD-a, Geelyja i Tesle pretvaraju kinesko tržište u laboratoriju energetske budućnosti. Za Srbiju, koja tek počinje taj proces, kineski primer pokazuje da prelazak na električna vozila nije luksuz bogatih, već strateški izbor pametnih. Kina, kao i Srbija, nema dovoljno domaće nafte, tako da dobar deo uvozi. Ali, za razliku od nas, već više od deceniju ulažu u tranziciju i sada ubiru plodove.

Kina ispred svih po broju električnih vozila. Izvor Adams Intelligence.

Srbiji je potreban jasan, precizan i realan plan. Prvo, infrastruktura. Do proleća 2025. već je postavljeno oko 160 brzih punjača na autoputevima, a cilj mora biti da do 2027. godine imamo najmanje 1.500 javnih tačaka za punjenje, od čega trećina brzih, snage 150 kilovata i više. Država treba da obaveže sve benzinske pumpe duž magistralnih puteva da instaliraju bar po jedan DC punjač u roku od 24 meseca. Drugo, podsticaji. Subvencije za električna vozila do 35 hiljada evra treba da iznose između pet i sedam hiljada evra, ali uz jasan uslov: da se vozilo koristi najmanje pet godina i da bude registrovano u Srbiji. Treće, fiskalna politika mora da se promeni: uvesti više poreze za najzagađujuće automobile, ukinuti carine i PDV na punjače i opremu, a za firme koje elektrifikuju flote omogućiti ubrzanu amortizaciju i poreski kredit. Uvoz dizelskih krševa mora da stane!

Paralelno s tim, treba elektrifikovati ono što najviše troši i najviše zagađuje: gradske autobuse, taksije i dostavna vozila. Ako bi samo Beograd i Novi Sad prešli na električne taksije i autobuse u narednih pet godina, emisije u gradovima pale bi za 30 posto, a buka bi se prepolovila. Uz to, država mora da olakša građanima instalaciju kućnih punjača: subvencionisati do pola troška za stambene zgrade i omogućiti kreditne linije za individualne korisnike. Taksisti moraju da dobiju velike podsticaje, kako bi oni postali glavni promoteri tih automobila. Uz to bi zaradili značajno više, jer je punjenje auta kući radikalno jeftinije od benzina. O održavanju vozila ne treba ni govoriti jer su troškovi održavanja električnih vozila manji.

Naravno, elektrifikacija transporta ne znači samo zamenu pogona, već i modernizaciju cele energetske mreže. EPS i EMS treba da planiraju punjenje vozila kao fleksibilno opterećenje, da se energija koristi noću, kada je višak proizvodnje iz hidroelektrana ili vetra, i da se uvedu „pametne“ tarife koje stimulišu punjenje u određeno vreme. U perspektivi, vozila mogu postati i skladišta energije: puniti se kad ima viška i vraćati struju u mrežu kad je opterećenje visoko.

Elektrifikacija saobraćaja je, dakle, pitanje nacionalne bezbednosti. Dok se svet deli na blokove, a energija ponovo postaje geopolitičko oružje, male zemlje koje ne proizvode sopstvenu naftu nemaju luksuz da čekaju. Nafta će uvek biti globalna roba, podložna sankcijama, poremećajima i uceni. Struja, čak i ako je iz uglja, makar je domaća. A svaka nova solarna elektrana, svaki vetropark i svaki električni automobil znače manje zavisnosti, manje uvoza i više kontrole nad sopstvenom sudbinom.

Ako ova kriza nauči Srbiju bar jednu lekciju, to je sledeća: energetska sigurnost više ne dolazi iz cisterne, već iz utičnice. Sankcije NIS-u možda su nam oduzele naftu, ali su nam dale priliku da osvojimo budućnost. Ako je iskoristimo sada, oktobar 2025. biće zapamćen ne kao trenutak panike, već kao početak energetske emancipacije Srbije. Pošto nam je uvek potreban šut u dupe da bi nešto uradili, možda su ove sankcije samo budilnik za uspavane.

U Sjedinjenim Državama se ovih dana pojavio novi zakonodavni predlog koji jasno pokazuje u kom pravcu ide američka politika kada je reč o strateškim sirovinama. Senator Bil Hagerti, republikanac iz Tenesija, i senatorka Ketrin Kortes Masto, demokrata iz Nevade, udružili su snage i predložili zakon koji nosi simboličan akronim RAMS Act: Restoring American Mineral Security Act. Ideja je jednostavna, ali duboko politička: stvoriti savez država koje će zajednički štititi svoje tržište od kineskog i ruskog preplavljivanja sveta jeftinim mineralima i time obezbediti dugoročnu kontrolu nad resursima koji su ključni za modernu tehnologiju i vojnu industriju. U pozadini ovog zakona stoji zabrinutost da su Sjedinjene Države i njihovi saveznici previše zavisni od neprijateljskih sila kada je reč o litijumu, kobaltu, retkim zemljama i drugim materijalima bez kojih nema baterija, poluprovodnika, obnovljivih izvora energije i savremene odbrane.

RAMS Act predviđa formiranje onoga što se naziva Critical Minerals Security Alliance, svojevrsni trgovinski savez država koje bi uživale povlašćen tretman kada je reč o izvozu i uvozu ovih sirovina. Članice saveza bile bi oslobođene tarifa na kritične minerale i na proizvode koji se od njih prave, pod uslovom da prihvate pravila igre koja Washington postavlja. A ta pravila znače usklađivanje tarifa sa američkim merama koje su usmerene protiv Kine, zatim spremnost da se identifikuju i blokiraju pokušaji prikrivanja porekla sirovina, kao i da se spreče investicije u zemlje koje nisu deo saveza.

Ono što je interesantno jeste da predlog zakona predviđa da se novac prikupljen od tarifa koje će i dalje plaćati zemlje van saveza ne troši na krpljenje budžeta, već da ide direktno u fond koji bi podržavao domaće i savezničke projekte eksploatacije i prerade kritičnih minerala. Dakle, reč je o svojevrsnom sistemu preusmeravanja novca iz džepa Kine i Rusije ka američkim rudnicima i fabrikama. Hagerti je naglasio da Kina „veštački potapa cene minerala na globalnom tržištu“ kako bi uništila američku industriju i zadržala monopolsku moć. On vidi RAMS Act kao logičan nastavak Trampove politike trgovinskih tarifa, dok senatorka Kortes Masto, dolazeći iz Nevade, države poznate po rudarenju, naglašava da ovde nema ni crvenih ni plavih, već samo nacionalnih interesa. U vreme teških političkih podela u SAD, ovo je jedan od retkih momenata gde se obe strane, i republikanska i demokratska, slažu.

Ono što čini ovaj zakon zanimljivim jeste njegova višeslojna namena. Sa jedne strane, on je direktno uperen protiv kineske dominacije na tržištu litijuma i retkih ruda. Sa druge strane, predstavlja podsticaj domaćoj industriji koja već godinama upozorava da bez ozbiljnijih investicija u rudnike i prerađivačke kapacitete Amerika neće moći da održi korak sa globalnom trkom za resurse. Treći nivo priče je geopolitički: RAMS Act bi mogao postati temelj šireg međunarodnog trgovinskog aranžmana koji bi obuhvatio zemlje poput Kanade, Australije, Japana i evropskih saveznika. Na taj način bi se stvorila neka vrsta „NATO-a za minerale“, gde bi pravila bila zajednička, a trgovinska politika usmerena na zaštitu tržišta.

Ipak, postavlja se i nekoliko važnih pitanja. Prvo, da li će američki saveznici biti spremni da uvedu iste tarife kao i Washington prema Kini, znajući da mnoge evropske zemlje i dalje imaju duboke trgovinske veze sa Pekingom? Drugo, da li će ovakav pristup povećati cenu proizvoda unutar samog saveza, jer kada se jednom podignu trgovinske barijere, tržište obično reaguje skupljim inputima? I treće, koliko će ovakva politika zaista ubrzati razvoj domaćih rudnika u Sjedinjenim Državama, gde procedure dobijanja dozvola traju i po deset godina, a lokalne zajednice često pružaju otpor zbog ekoloških rizika?

Zakon predviđa i mehanizam revizije nakon pet godina, kada će američki trgovinski predstavnik imati mogućnost da predloži proširenje saveza na dodatne proizvode, kao i izmene tarifa u zavisnosti od situacije na tržištu. Sve to bi moralo da dobije i odobrenje Američkog kongresa, što znači da će RAMS Act, čak i ako prođe sada, ostati otvoren za političke borbe i u budućnosti. Ono što je jasno jeste da se u Vašingtonu stvara novi konsenzus: bez obzira na partijske boje, Kina i Rusija su identifikovane kao direktni protivnici u trci za kontrolu resursa. A u svetu u kome se sve više govori o energetskoj tranziciji, električnim automobilima, AI infrastrukturi i odbrambenim tehnologijama, ko kontroliše minerale, taj kontroliše i budućnost.

Amerika je bila lider u rudarenju i preradi retkih minearala.

U tom smislu RAMS Act nije samo još jedan zakon. To je pokušaj da se redefiniše globalna ekonomija i da se napravi jasna razlika između „nas“ i „njih“. Ako savez zaživi, on bi mogao postati jedan od stubova nove svetske arhitekture u kojoj će resursi ponovo igrati centralnu ulogu, baš kao što su to činili u kolonijalnim i industrijskim epohama. Jedina razlika je što se sada radi o litijumu umesto o nafti, o retkim rudama umesto o čeliku. A upravo tu leži i rizik: svaka nova linija podele na globalnom tržištu nosi sa sobom mogućnost eskalacije trgovinskih ratova, a možda i šireg geopolitičkog sukoba.

Zato je RAMS Act više od jednog zakonodavnog predloga. To je ogledalo novog sveta u nastajanju, sveta u kome se više ne pita samo ko pravi najjeftiniji telefon ili automobil, već ko kontroliše sirovine od kojih se sve to pravi. I dok se u Vašingtonu spremaju da podvuku crtu, Peking i Moskva pažljivo prate, svesni da će upravo kritične rude odlučivati o tome ko će pisati pravila igre u decenijama koje dolaze.

Prodaja Naftne Industrije Srbije ruskom partneru se pokazala kao strateški promašaj. Da li nas to uopšte čudi nakon decenija promašenih poteza i dubokog nerazumevanja u kom pravcu ide svet? Opet smo se doveli, sami, bez ičije pomoći, u politički ćorsokak i ekonomski nepotreban rizik.

Amerikanci odlažu sankcije naftnoj kompaniji mesecima u očekivanju da će Srbija rešiti problem. Devet meseci nije bilo dovoljno da se problem reši na jedan od dva načina: nacionalizacija ili prodaja ruskog udela nekom drugom partneru. Naša, sada već legendarna nesposobnost da se sa problemima hvatamo u koštac odmah, a da ne čekamo da se „stvari reše“, su dovele zemlju u potencijalno nezavidnu situaciju koja se može završiti recesijom i daljem skoku cena robe široke potrošnje.

Predsednik Vučić je bio jasan da nacionalizacije neće biti, i smatram to pravilnom odlukom. Ne treba nam žig države koja nacionalizuje strane investicije. Zato ostaje samo prodaja udela, zapadnom, verovatno američkom partneru. Moji izvori iz Vašingtona kažu da je ruska vlada najveća prepreka ovom rešenju jer im je NIS glavni, ali i posledni, centar ekonomskog uticaja na Balkanu. Tvrdoglavost će ih koštati jer će sankcije biti uvedene za par dana. Prvi datum je bio 1. oktobar, ali je rok produžen za još četiri dana pre par sati. Intenzivno se radi da dilu tako da je svaki sat bitan.

Rusi su jasni gubitnici ove geostrateške situacije. Balkan je sada interesna zona Amerike, i Srbija, okružena NATO savezom, nema više opcija da koristi usluge ruske naftne industrije. Promašena nada je bila da će Donald Trump, kada dođe na vlast, rešiti brutalni rat u Ukrajini, i pomirenjem sa Putinom rešiti problem NIS-a. Kada čekaš da ti drugi reše problem u kući, obično tu kuću nađeš usranu do kolena. Sada je pitanje da li će ruska strana biti tvrdoglava i na taj način naneti štetu srpskoj privredi. Videćemo ubrzo kako će se rusko-srpska ljubav dalje razvijati usled ovih događaja.

Za sada nafte i naftnih derivata ima i iz NIS-a je došla poruka: „Benzinske stanice kompanije uredno su snabdevene svim vrstama naftnih derivata i spremne da zadovolje potrebe potrošača“. NIS može da snabdeva svoju mrežu oko dva meseca nakon prekida dovoda sirove nafte tako da nema kratkoročne drame da benzina neće biti. Ali svaki dan nerešavanja problema će unositi nervozu u privredu koja će pretrpeti značajan udar ako krenu redovi na pumpama. U momentu kada je evropska ekonomija u teškoj situaciji, to je poslednja stvar koja je našoj ekonomiji potrebna.

NIS puni naše automobile gorivom, ali i srpski budžet ogromnin sredstvima, to jest skoro 11% svih sredtava kojima država raspolaže. Drmanje ovog kaveza će isterati mnoge zveri na čistinu. Elegantnog rešenja nema i sledećih para dana su bitni za dalji ekonomski i geopolitički razvoj Srbije. A neretko smo nesposobni da donesemo brze, efikasne ali i teške odluke. Svaka žaba koju moramo da progutamo se pretvori u čudovište koje nas posle olupa.

Ratovi se vode za resurse, naročito energetske. I ovaj u Ukrajini je isključivo to: borba za ogromna rudna i druga bogatstva četiri regije koje je Putin anektirao. Sa razvojem veštačke inteligencije potreba za strujom i drugim energentima radikalno raste. Kada u google-u pretražujete neki termin potrebna je određena energija. Kada to isto pretražite u ChatGPT-ju, potrebno do deset puta više energije.

Razvoj veštačke inteligencije zahteva ogromne investicije u energetski sistem. Izvor International Energy Agency.

ChatGPT dnevno koristi struje koja je dovoljna da napaja 17,000 domova. Potrošnja raste iz meseca u mesec jer je razvoj data-centara sada jedan od najbrže rastućih segmenata tehnološke industrije. Amerika i Kina su apsolutni lideru u ovoj oblasti i polako ostavljaju ostatak sveta u prašini. Srbija mora da osigura svoju energetsku budućnost u okviru zapadne sfere, jer je svaki drugi potez neostvariv. Okruženi smo zemljama koje su sve više neprijateljski nastrojene prema Rusiji i ta pat pozicija će trajati decenijama. SAD demonstriraju svakoj maloj državi koliko je lako ugušiti je ekonomski. Sila Boga ne moli.

Rešenje ćemo znati za nekoliko dana. Jasno je da zvaničnici spremaju javnost, naročito onu rusofilsku, za niz nezgodnih vesti. Spremaju ih i za baraž neprijatnih izjava iz Rusije. Jer ovo je, u suštini, mini ’48 koja smrdi na naftu.

Evropa se našla u nebranom grožđu. U trenutku kada električna mobilnost postaje ključ za ekonomsku i tehnološku budućnost, evropski lideri se suočavaju sa brutalnom realnošću: 99% baterija koje pokreću automobile, telefone i sisteme za skladištenje energije dolazi izvan evropskog kontinenta. Najveći deo tog tržišta kontroliše Azija, dok Sjedinjene Države masovno subvencionišu domaću proizvodnju kroz IRA paket. U Briselu raste panika jer postaje jasno da evropski projekti neće izdržati globalnu konkurenciju bez ogromnih državnih i evropskih fondova.

Sama evropska automobilska industrija predstavlja srce kontinentalne ekonomije. Sa oko 800 milijardi evra prihoda i preko 13 miliona zaposlenih, ovaj sektor nije samo poslovni već i politički stub Unije. Ako Evropa ne uspe da osigura domaću proizvodnju baterija, cela priča o zelenoj tranziciji može se pretvoriti u ekonomsku katastrofu. Lideri industrije upozoravaju da je u pitanju strateška autonomija kontinenta. Baterije nisu samo industrijski proizvod, već i geopolitičko oružje, jer ko kontroliše lance snabdevanja energijom, kontroliše i tržište budućnosti.

Kompanije poput PowerCo, Verkor i ACC u zajedničkom apelu čelnicima Unije jasno poručuju da bez direktne finansijske inekcije od strane EU projekti neće opstati. Njihov zahtev je jednostavan: nekoliko milijardi evra direktne pomoći u narednih pet godina, vezano za proizvodnju, kako bi se izgradila kritična masa kapaciteta. Pritom naglašavaju da to nije milostinja već „most ka performansama“, jer bi taj novac omogućio proizvodnju dovoljno baterija za preko milion i po električnih vozila do 2027. godine. Drugim rečima, oni traže ono što su Amerika i Kina već odavno uradile: zaštitu sopstvenog tržišta i ubrizgavanje ogromne količine javnog novca u strateške sektore. Shvatili su pre političkih lidera da ekonomija ponovo postaje oruđe za političko, a potencijalno i ratno dejstvovanje.

Istovremeno, litijumska industrija, bez koje nema ni baterija, nalazi se u regulatornom haosu. Evropska agencija za hemikalije predložila je da se litijumske soli klasifikuju kao supstance visokog rizika po zdravlje, što bi značilo novi talas birokratije, ograničenja i dodatnih troškova za rudare i prerađivače. Kompanije poput Rio Tinta, Erameta, Glencorea, Imerysa i drugih zajednički su pisale Evropskoj komisiji da takav potez praktično ubija investicije u Evropi, jer stvara nesigurnost i gura kapital ka Australiji, Čileu i Sjedinjenim Državama. Argument industrije je jasan: bez jasnog i predvidivog regulatornog okvira Evropa ne može da razvije sopstvenu bazu sirovina i biće osuđena na uvoz. Pored toga društveni sentiment prema rudarskim kompanijama je doveden do usijanja, tako da nema društvenog dijaloga oko ovih investicija već je neko sve to preneo na polje političke ideologije. To se radi kada sistemski želiš da uništiš nečiju ekonomsku budućnost, tako da situacija postaje bezizlazna.

U pozadini svega nalazi se dublji strah koji je neminovna konsekvenca manjka razvoja: da će Evropa ostati tehnološka kolonija. Dok Brisel raspravlja o klasifikacijama i pravilnicima, Azija već proizvodi baterije po planovima koji su Evropljanima nezamislivi. Kineski giganti poput CATL-a i BYD-a vladaju globalnim tržištem, a njihova državna podrška omogućava im da obaraju cene i agresivno osvajaju tržišta. Ono što dodatno zabrinjava evropske lidere jeste činjenica da će Kina do 2030. godine jedina u svetu imati dovoljno kapaciteta za proizvodnju litijumskih baterija potrebnih za sopstvenu auto-industriju, dok će svi ostali regioni, uključujući Evropu i Sjedinjene Države, biti u deficitu. Drugim rečima, Kina ne samo da će zadovoljiti sopstvene potrebe, već će držati ceo svet u šaci jer će kontrolisati višak ponude, a time i cene i tokove trgovine.

Kina jedina spremna dočekuje sledeću deceniju automobilskog razvoja. Izvor McKinsey & Company.

Amerikanci su sa druge strane jasno definisali pravila igre kroz Inflation Reduction Act i sada privlače investicije evropskih kompanija, koje radije otvaraju pogone u Teksasu nego u Francuskoj ili Nemačkoj. Evropa se tako nalazi u začaranom krugu. Bez državne pomoći nema industrije, a bez industrije nema ni političke moći da se odbrani sopstveni model tranzicije. Kina i Amerika već osiguravaju sopstvene lance vrednosti, dok EU gubi vreme u beskrajnim raspravama.

Čitava priča dobija i dimenziju unutrašnje političke borbe. Nemačka i Francuska guraju ideju da EU direktno subvencioniše proizvodnju, dok su zemlje poput Holandije i nordijskih država skeptične prema takvom državnom intervencionizmu. Ali industrija podseća da vreme curi. Ako se kapaciteti ne izgrade u naredne dve-tri godine, evropsko tržište bi moglo da bude preplavljeno azijskim baterijama, a domaći proizvođači nikada neće doći u fazu profitabilnosti. To bi značilo gubitak desetina milijardi evra investicija, pad inovacionih centara i trajnu zavisnost od uvoza. Ono što evropljani moraju da shvate, baterije će se kupovati i određena cena uticaja na okolinu će biti plaćena, bilo da uvozimo ili proizvodimo iste.

Evropski proizvođači pokušavaju da igraju na kartu straha. U svojim pismima Briselu koriste terminologiju koja jasno ukazuje da je ovo pitanje bezbednosti i geopolitičke stabilnosti. Govore o „strateškoj ranjivosti“ i upozoravaju da je u pitanju „više od industrije – radi se o geopolitici“. U praksi to znači da svaka baterija proizvedena u Kini i uvezena u Evropu postaje političko oružje, jer kontinent svoju tranziciju zasniva na komponentama koje ne proizvodi. A tranzicija nije samo ideološki projekat već i energetski opstanak, jer električni automobili i sistemi skladištenja energije treba da zamene ugalj, gas i naftu. Kad, tad.

Panika u Briselu je realna i industrija je oseća. Zato i postoji ovakav pritisak: otvorena pisma, koordinisane kampanje i lobiranje na najvišem nivou. Nema više vremena za čekanje, poručuju direktori. Ako Evropa ne reaguje, čeka je scenario u kojem će, i pored svih zelenih planova, ostati zavisna od Azije i Amerike, a industrijska proizvodnja nastaviti da pada. U najboljem slučaju, ostaće samo montažni pogoni i male niše, dok će prava vrednost i tehnologija biti van kontinenta.

Industrijska proizvodnja u EU je u aprilu pala za 2,4% u odnosu na prethodni mesec. Sramežljivi skok iz prvog tromesečja se pokazao kao kratkotrajan. Svima je jasno da manjak jeftinih energenata i nemoć da geopolitički utiču na ostatak sveta ostavlja Evropu u nemilom položaju, bes pravih vojnih i ekonomskih saveznika.

Evropa je već uložila mnogo političkog kapitala u zelenu agendu i sada se suočava sa brutalnom dilemom: ili će brzo mobilisati ogromne sume novca i prilagoditi zakone kako bi zaštitila sopstvene proizvođače, ili će izgubiti kontrolu nad ključnim sektorom 21. veka. Ova dilema je egzistencijalna, jer ako propadne automobilska industrija, propada i evropski model društva baziran na stabilnim radnim mestima, izvozu i socijalnoj državi. U tom smislu, pitanje baterija prevazilazi ekonomiju i postaje pitanje evropske budućnosti kao globalnog igrača.

U Tianjinu se upravo odigrao samit Šangajske organizacije za saradnju, događaj koji mnogi vide kao najvažniji geopolitički skup ove godine. SCO, nekada zamišljen kao regionalna platforma za saradnju Kine, Rusije i centralnoazijskih država, danas prerasta u forum koji pretenduje da oblikuje novi globalni poredak. Ovaj put domaćin je bila Kina, a predsednik Si Đinping je iskoristio priliku da jasno stavi do znanja kako ova organizacija više nije sporedni igrač u međunarodnoj areni, već potencijalni stub multipolarnog sveta. U Tianjin su došli Putin, Modi i još dvadesetak lidera, uključujući i generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, što već samo po sebi pokazuje da se SCO ne može ignorisati.

Antizapadni sentiment je bio više nego prisutan u vazduhu koji je odisao dobrim raspoloženjem. Glavna poruka je jednostavna: Kina, Rusija i Indija su saveznici bez obzira na mišljenje Zapada. Nakon sankcija koje je Tramp uveo Indiji zbog uvoza ruskih energenata, premijer Modi je 4 puta odbio telefonski poziv američkog predsednika, a indijske firme su povećale uvoz ruskih proizvoda. Poruka je jasna: globalni jug neće poštovati poruke iz Vašingtona i Brisela. Prve slike koje su otišle u etar su neformalno druženje tri lidera zemalja sa najviše stanovnika i teritorija na svetu.

Retorika sa samita bila je usmerena na suverenitet, protivljenje zapadnim vredsnotima i promociju multilateralizma. U prevodu znači da je ceo događaj bio usmeren protiv američke dominacije u svetskim poslovima. Kina je predložila osnivanje posebne razvojne banke SCO-a, koja bi služila kao instrument finansiranja zajedničkih infrastrukturnih i energetskih projekata. To je direktna poruka svetu da zemlje okupljene u ovoj organizaciji žele da grade sopstvene institucije, razvedene od zapadnih. Rusija je, očekivano, podržala tu viziju i naglasila da budućnost leži u alternativnim centrima moći, dok je Indija vešto balansirala između svog učešća u SCO-u i sopstvenih strateških interesa. Modi je porukama jasno stavio do znanja da Indija neće dozvoliti da se njeni interesi potisnu, posebno u odnosu na Kinu i Pakistan, a istovremeno je naglasio da Indija ne želi da bude ničiji satelit.

Samit je bio praćen i grandioznom vojnom paradom u Pekingu. Kina je iskoristila trenutak da pokaže svoje raketne sisteme, podvodne dronove i misteriozne laserske tehnologije, sve u prisustvu lidera sa kojima je napravio tesnu saradnju poslednjih godina. Ta parada je imala simboličku vrednost: da se prikaže vojna moć i tehnološki napredak, ali i da se pošalje poruka o solidarnosti među državama koje su u otvorenom ili latentnom sukobu sa Zapadom. Fotografije na kojima Putin i Kim sede pored Sija dok prolaze kolone tenkova i balističkih raketa ne ostavljaju mnogo prostora za pogrešna tumačenja. Radi se o demonstraciji sile i spremnosti da se uđe u otvorenije rivalstvo sa Sjedinjenim Državama i NATO-om.

SCO se odavno prestao baviti samo centralnoazijskim bezbednosnim pitanjima. Danas se on predstavlja kao jedan od glasova Globalnog juga, kao platforma na kojoj se preispituju pravila međunarodnog poretka. To se savršeno uklapa u kinesku viziju sveta u kojem Zapad više nije dominantan, već samo jedna od strana na globalnom pregovaračkom stolu. Istovremeno, SCO ima svoje unutrašnje kontradikcije. Indija i Kina imaju nerešene granične sporove, Rusija i Centralna Azija ne dele uvek iste interese, dok Pakistan i Indija predstavljaju večite rivale. Uprkos tome, ono što ih spaja jeste nezadovoljstvo poretkom koji su decenijama oblikovale zapadne sile. SCO je njima bitan forum u pronalasku prostora za alternativni model saradnje.

Kada se govori o SCO-u, ne može se ignorisati njegovo poreklo. Nastao je krajem devedesetih kao “Šangajska petorka”, forum namenjen rešavanju bezbednosnih pitanja između Kine, Rusije i nekoliko centralnoazijskih država. Tokom godina prerastao je u organizaciju sa deset stalnih članica, a status posmatrača i partnera dobile su i brojne druge zemlje. To nije puki birokratski skup: činjenica da se sve više država prijavljuje da makar posmatra rad SCO-a pokazuje da se radi o strukturi koja ima realnu privlačnost, naročito za zemlje koje žele da se izvuku iz zavisnosti od zapadnih finansijskih centara. Ako je na samitima u Astani ili Taškentu SCO delovao kao regionalni eksperiment, današnji događaji u Tianjinu pokazuju da Kina pokušava da organizaciju pretvori u globalni forum.

Reči Sija Đinpinga o „novom nivou“ SCO-a zvuče kao slogan, ali iza njih se krije jasna strategija. Dok Zapad pokušava da okupi svoje saveznike u NATO-u, EU i kroz različite trgovinske i sigurnosne sporazume, Kina i Rusija stvaraju paralelni sistem. To uključuje banke, energetske saveze, infrastrukturne projekte i bezbednosne aranžmane. Takav svet bi mogao postati duboko podeljen, gde će svaka strana razvijati sopstvene standarde, tehnologije i pravila igre. Upravo to je ono što mnogi analitičari danas nazivaju fragmentacijom globalizacije. U praksi to znači da bi države mogle biti prinuđene da biraju između dva ekonomska i politička univerzuma, što će posebno teško pasti onima koji zavise od globalne trgovine, i malim i srednjim ekonomijama koje nemaju luksuz geopolitičkog prenemaganja.

Samit u Tianjinu pokazao je da ta fragmentacija nije samo teorijska, već realnost u nastajanju. Ako SCO uspe da institucionalizuje razvojnu banku i poveže članice kroz konkretne projekte, biće to veliki udarac za globalnu finansijsku arhitekturu kojom i dalje dominiraju MMF i Svetska banka. Paralelni finansijski sistem je već u procesu formiranja, i smatram da je konkurencija zastarelom SWIFT sistemu neminovna i dobrodošla. Svet je dovoljno velik za nekoliko platnih i finansijskih sistema, a ne samo postojeći, koji je trom, transferi traju nekada danima, i moć zapada da blokira novac drugih igrača neprihvatljiva. Skoro 40 država je pod nekim vidom sankcija koje značajno usporavaju ekonomski rast i životni standard njihovih stanovnika. Samo uklanjanje sankcija bi povećalo rast globalnog BDP-a za više od jednog procentnog poena. Takođe bi značajno uticao na borbu protiv siromaštva jer ekonomske sankcije najviše pogađaju najsiromašnije slojeve.

Ako pak SCO ostane forum velikih reči bez stvarne integracije, onda će samit biti zapamćen samo kao spektakularna predstava sa vojnim paradama i velikim izjavama. Ono što je sigurno jeste da je Kina uložila ogroman politički kapital da se ovaj događaj prikaže kao prekretnica, a činjenica da su Putin, Modi i Guterres sedeli za istim stolom sa Sijem dovoljno govori o ozbiljnosti tog pokušaja. Zapad, koji je sve uradio da izoluje Rusiju, a donekle i Kinu, je ostao sam, rastrzan između levičarske Evrope u ekonomskom škripcu i Trampove desničarske, MAGA, Amerike.

Svet se lomi ponovo. Zašto? Pa zato što su to prirodni istorijski procesi kada određene sile dobijaju na važnosti, a druge gube. Pivot ka Aziji, koji je još američki predsednik Obama pokrenuo, je došao prekasno. Amerika mora da zaustavi razvoj Kine, a to može da uradi samo uz punu podršku Rusije. Toga je Tramp veoma svestan. Kisindžer je upozoravao američku elitu da zbližavanje Kine i Rusije može biti najveća geostrateška greška u istoriji Zapada. Samit SCO je ilustracija baš tog trenda. Komično je čitati zapadne medije koji providno pokušavaju da podriju ovaj novi savez peckajući Rusiju da je donja u tom odnosu. Kisindžer, kao i mnogi politički analitičari sa pola grama mozga, je znao da su Rusija i Kina savršen vojno-ekonomski savez. Kina ima tehnologiju a Rusija sve resurse sveta. Potpisani sporazum o izgradnji još jednog gasovoda Snaga Sibira 2 je način da se skoro sav gas, koji je nekada jeftino tekao ka Evropi, preusmeri ka Kini. Kada se završi rat u Ukrajini, Evropa će se šokirati činjenicom da gasa za Evropu nema dugoročno. Moraće da ostanu pri skupom LNG iz SAD, koji je preskup za industrijsku strukturu Evropske Unije.

Kina je, uz SAD, lider u razvoju veštačke inteligencije. Količina energije koja je potrebna za nove sisteme i data centre je ogromna, i Kina se pametno sprema za budućnost u rukama AI. Sledeća ilustracija mora da brine one koji pokušavaju da se prilagode novom svetu u Vašingtonu i Briselu.

Proizvodnja Električne Energije u SAD, EU i Kini. Izvor IEA.

U brojevima je uvek istina, i šta mislite šta zbori ova ilustracija? Da Rusija treba Kinu ili Kina Rusiju? Zadojenost političkim ideologijama je čudo, i često navlači skramu na oči ostrašćenim slepcima. Zato se i probude jednog dana a Fukujamina bajka o kraju istorije se pokaže baš kao to – bajka.

Dok su sve oči uprte ka Kini i samitu, u isto vreme se odigrava evropski samit na Bledu, koji je jedva dobio prostor na novinskim stupcima. Evropa, pritisnuta ključnim ekonomski problemima, je totalno izgubila moć da utiče na svetska događanja. Dok su se u Kini udarali temelji nekog novog sveta, na Bledu je sve bilo bledo: tipično belačko moralisanje, promašene teme poput globalnog zagrevanja, kao i nemoć da se Rusiji pokažu vojni zubi. Lideri minijaturnih, irelevantnih država laju kao pekinezeri pred kavezima lavova.

Za svet, kao i za zemlje Balkana, ovo nosi važne poruke. U vremenu kada se globalni poredak raspada na blokove, male zemlje moraju da pokušaju da izbegnu da budu uvučene u tuđi sukob. SCO je još daleko od toga da postane ravnopravan rival NATO-u ili EU, ali njegov politički i simbolički značaj raste. Ako ništa drugo, samit u Tianjinu nam je pokazao da je era nesporne dominacije belog čoveka završena i da se otvara prostor za novi oblik hladnog rata, ovaj put sa mnogo više aktera, mnogo složenijih savezništava i potencijalno mnogo većim rizikom od sukoba. Dolaze decenije ratova, izdaja i previranja. A to je trend koji niko, ni u Beogradu ni u Briselu, ne bi smeo da ignoriše.

Na obali Beringovog mora, gde se ledena voda razbija o stene i gde se horizont spaja sa sivim nebom, ove nedelje će se sresti dva čoveka čije odluke oblikuju svet. Donald Trump i Vladimir Putin, politički protivnici, strateški rivali i, u isto vreme, brutalno pragmatični igrači, zakoračiće na američko tlo sa istim razlogom: rat u Ukrajini. Njihov susret predstavlja prvi bilateralni sastanak američkog i ruskog lidera na američkom tlu još od kraja Hladnog rata. Mnogi su se pitali zašto baš Aljaska, a odgovor se nameće sam od sebe: geografski blizu Rusiji, politički simbol američkog prisustva na Pacifiku i istorijski podsetnik na vreme kada su granice i moć izgledali drugačije. Trump voli simbole, a Putin razume igru znakova pored puta, pa su se obojica složila da ovo bude mesto gde će pokušati ono što niko u poslednje tri godine nije uspeo: otvoriti vrata razgovoru o miru.

U Kijevu vlada nelagodna tišina, pomešana s promuklim porukama odlučnosti. Predsednik Zelenski je rekao da nema govora o ustupanju teritorije i da se nijedan pregovor ne može voditi bez direktnog učešća Ukrajine. Ustav zemlje zabranjuje odricanje od teritorija, a politička realnost čini to još težim. Svaka naznaka popuštanja bila bi dočekana kao izdaja, i politički lideri Ukrajine bi doživeli neveselu sudbinu. Zelenski stoga gleda na ovaj susret kao na predstavu čiji scenario pišu drugi, a ishod može direktno pogoditi Kijev. I dok iz Vašingtona stižu uveravanja da se ništa neće odlučivati bez ukrajinskog odobrenja, iskustvo sa međunarodnih konferencija pokazuje da se, kad moćni pregovaraju nasamo, često dogovori postižu iza zatvorenih vrata, a manji igrači ih kasnije samo potpisuju.

Na bojnom polju, situacija ostaje fluidna. Ukrajinski dronovi nastavljaju da pogađaju ciljeve duboko unutar ruske teritorije, pokušavajući da prenesu rat bliže Moskvi. Ruska protivvazdušna odbrana reaguje sve efikasnije, obarajući desetine letelica. Na frontu rusi melju bez milosti, oslanjajući se na svoju staru ratnu doktrinu: izmrcvari protivnika do totalnog kolapsa bez obzira na trošak. Činjenica na terenu je da Rusija napreduje sporo, ali ipak napreduje. Broj mrtvih više niko ne zna jer obe strane čuvaje te informacije kao zmija noge. Po procenema američke vojske, Ukrajina može da izdrži još par godina rata, ali uz nesagledivu cenu u životima i materijalnim dobrima. To je ono što je Trampu neprihvatljivo, i to Putin veoma dobro zna.

U ruskim medijima dominira narativ o američkom umoru od rata i Trampovoj želji da “zatvori dosije” kako bi se fokusirao na unutrašnju ekonomiju i predstojeće izbore. Putin zna da vreme radi u njegovu korist. Trump želi brzu pobedu koju može predstaviti kao dokaz svoje diplomatske nadmoći, iako mu banane ovih dana lupaju svi, od Lule iz Brazila, preko Madura u Venecueli, i naravno Kina koja u celom ovom haosu najviše profitira.

Ali sve je to spoljašnji omotač za medije. Trampovi savetnici žele da vrate SAD na Kisindžerovu doktrinu – Kina je pravi neprijatelj i Rusija je neophodna Americi u toj pretstojećoj borbi za geostrateški primat. Amerika zna da od Evrope vajde nema i da će čitavu sukob sa Kinom u decenijama koje dolaze biti na ramenima Vašingtona. Zato će evropljani gledati Aljasku samo na razglednici ove nedelje. Ponižavajući ton američkog predsednika prema najvećem ekonomskom bloku na svetu je stvar sprdnje na mrežama. Građani Evrope ne mogu da shvate zašto njihovi lideri ne mogu da nametnu ama baš ništa globalnom političkom narativu. Kako se neki Makron javi sa jednom tezom, neki Orban ga demantuje. Ta kakofonija spoljne politike otežava poziciju EU u sve podeljenijoj geopolitičkoj situaciji. Način donošednja odluka u Evropi je toliko konfuzan da su svetski lideri prestali da uzimaju u obzir evropske, često višeslojne, stavove.

U suštini, evropska levica se trese od straha. Lideri EU planiraju da se konsultuju sa Trumpom pre sastanka, insistirajući na tome da je ukrajinska suverenost nepovrediva i da bilo kakav dogovor mora da uključuje međunarodne garancije. U Briselu vlada strah da bi Trump, vođen sopstvenim političkim instinktom i željom za dramatičnim potezima, mogao ponuditi Moskvi neku vrstu teritorijalne koncesije u zamenu za prekid vatre, računajući da će to proći kao “prvi korak” ka miru. Evropski stratezi dobro znaju da “privremena rešenja” na istoku kontinenta skoro uvek prerastu u trajne podele koje generišu nove sukobe.

Finansijska tržišta reaguju kao na svaki nagoveštaj velikih geopolitičkih potresa: kombinacijom nervoze i špekulativnog optimizma. Cene gasa i nafte beleže blagi pad, jer investitori računaju da bi dogovor makar privremeno smirio energetske tenzije. Istovremeno, akcije kompanija povezanih sa obnovom infrastrukture u Ukrajini beleže rast, što odražava očekivanja da bi čak i ograničen prekid borbi otvorio vrata velikim međunarodnim projektima. Međutim, niko još ne misli da će ovaj komplikovan rat biti rešen na Aljasci. Tiha najava iz Moskve i Vašingtona već gura priču da će Tramp posetiti Moskvu brzo nakon ovog sastanka. Moji izvori kažu da su većinu stavki već dogovorili, jer bi u suprotnom ovaj susret bio katastrofa nakon čega bi se ratna dejstva dalje pogoršala.

Aljaska, sa svojim oštrim vetrovima i netaknutim prostranstvima, pruža idealnu scenografiju za fotografije koje će obići svet, ali suština ovog susreta ne leži u protokolu. Trump će, kao i uvek, igrati na kartu ličnog kontakta. Izjavio je da “zna u prvih par minuta” da li sagovornik želi dogovor. Putin, s druge strane, majstor je u tome da razgovore koristi za testiranje granica, ne obavezujući se ni na šta konkretno dok ne vidi šta može dobiti bez ustupaka. U tom plesu ega i interesa, svaki gest, pauza i formulacija imaće težinu. Dok se kamere budu fokusirale na rukovanje, iza zatvorenih vrata odvijaće se partija šaha u kojoj su figure teritorije, energenti, sankcije i, iznad svega, percepcija moći.

U samoj Americi, reakcije su podeljene. Jedni vide Trumpov potez kao hrabar iskorak ka okončanju rata koji je iscrpeo Zapad i gurnuo svet na ivicu energetske krize. Drugi ga optužuju da legitimacijom Putina podstiče agresiju i slabi transatlantske veze. Demokratski lideri u Kongresu već pripremaju izjave u kojima će naglasiti da je ovo rizik bez presedana, dok Trumpovi saveznici insistiraju na tome da je njihov lider mirotvorac koji zaslužuje Nobelovu nagradu za mir. Javnost ostaje podeljena: umorna od stranih ratova, ali i svesna da brz dogovor može značiti dugoročnu nestabilnost.

Ovaj sastanak neće biti kraj tužne ukrajinske priče. I najbolji scenario, privremeni prekid vatre uz okvir za dalja pregovaranja, otvara nova pitanja o tome ko će garantovati sporazum, kako će se rešiti sudbina okupiranih teritorija i koliko će trajati politička volja da se mir održi. Najgori scenario, a to je prekid pregovora i nova eskalacija, mogao bi gurnuti sukob u još opasniju fazu, posebno ako obe strane osete da su propustile priliku. Svet će ove nedelje gledati ka Aljasci, ne zbog egzotike njene obale, već zato što se u toj vukojebini možda odlučuje da li će se rat u Ukrajini okončati ili nastaviti novim, opasnijim tempom.

Zamislite da se dve imperije, jedna sa sindromom birokratske iscrpljenosti, druga sa hroničnim deficitom i vojno-industrijskim sindromom, nađu oči u oči za istim stolom. Ne za večerom, nego za stolom prekrivenim protokolima, floskulama i obostranom sumnjom. Trgovinski sporazum između SAD i EU nije samo trgovinski. On je mapa moći. On je pregovaranje o tome ko će sutra određivati standarde veštačke inteligencije, sastav pilećih nuggetsa i ko sme da izgradi baterijsku fabriku gde i kako želi. Sve ostalo su fusnote.

Evropa dolazi u te pregovore bez energije, i bukvalno i metaforički. Nakon što su isključili ruski gas, sada se greju na američki LNG, koji im stiže sa 7.000 kilometara udaljenosti po ceni lojalnosti. Amerika, s druge strane, u ekonomskom ratu sa Kinom, pokušava da sebi obezbedi rezervnu industrijsku bazu. Evropa, sa lukom, bez kajmaka. Nije ni čudo što trgovinski razgovori više liče na psihoterapiju propalih brakova nego na racionalno usklađivanje interesa.

Sporazum koji se kuva više ne nosi ime TTIP, to je sad psovka u Briselu. Umesto toga, imamo radne grupe, pododbore, transatlantske savete, pa i nešto što se zove „Inicijativa za trgovinsku i tehnološku saradnju“. Zvanično, sve je to zbog „zajedničkih vrednosti“ i „demokratije“. Nezvanično Evropa pokušava da spreči da je Amerika pojede za doručak, a Amerika pokušava da spreči da Evropa zaspi tokom sastanka. Rezultat je 15:0, to jest od sada će se za uvoz evropske robe u Ameriku plaćati 15% carine, a za američku u Evropu 0%. To nije samo trgovinski promašaj za 450 miliona evropljana, već samo nastavak niza poniženja koje im je predsednik Tramp nametnuo od početka svog mandata.

Spinovanje priče da je 15% bolje od 30%, kojim je Tramp pretio pre ponižavajućeg potpisa, je sada parodija na društvenim mrežama. I ne samo to, Evropa je zakucala energetski ekser u svoj ekonomski kovčeg obavezujući se da će kupiti $750 milijardi američkih skupih energenata do 2028. godine. Takođe će morati u istom periodu da investira $600 milijardi, svidelo im se to ili ne. Sve je to ispisano na stranici Bele Kuće, gde se Tramp sa pravom hvali pred planetom. A što da ne kada je postigao ono što nijedan američki lider nije pre njega u modernom dobu: ispravio nefer trgovisnki odnos između SAD i EU. Evropljani neće moći birokratski da sprečavaju ulazak američke robe u Evropu, već će u tom slučaju biti sudski gonjeni. I šta mislite ko će te sporove dobijati?

Sporazum se sada pakuje kroz mikro-pravila: standardizacija punjača za električna vozila, izvoz kritičnih sirovina, digitalna regulativa, prava korisnika na internetu, klasifikacija AI modela. Zašto? Zato što su se velike ideje, poput potpunog otvaranja tržišta, razbile o realnost. Evropski farmeri ne žele američke GMO proizvode. Američke tehnološke kompanije ne žele evropske GDPR standarde. Evropske vojne kompanije žele da EU troši na oružje, ali da ne mora sve da kupuje iz Amerike. A američki Senat želi sve, ali pod uslovom da to ne liči na bilo šta što je potpisao Obama. Tramp je osigurao da će ameri u svakoj oblasti imati prednost. Pokušaj svakog američkog lidera nakon njega da ovo vrati na staro će naići na glasački kolaps.

Jedna od tačaka sukoba je digitalna dominacija. Evropa pokušava da uvede Digital Markets Act i Digital Services Act, zakone koji pokušavaju da obuzdaju moć Amazona, Googlea i Facebooka. Amerika to vidi kao napad na svoje nacionalne šampione. Rezultat? Beskrajne žalbe, lobiranja, pretnje carinama i tajna pisma u kojima se EU preti „odmazdom“ ako se usudi da pokvari biznis model Silikonske doline. A onda iz Brisela dolazi odgovor: „mi samo štitimo građane“. Do sad. Sada će američke usluge, koje masovno koristimo, imati još veću dominaciju. Ko je kriv Evropi što Amerika investira nekoliko puta više u startape godišnje, što stimulišu mlade da investiraju, dok Evropa i dalje traži način kako da babama poveća penziju. Rezultat ta dva pristupa je sada pred nama.

Istraživanja jasno govore da je evropski socijalni model neodrživ. Bio je moguć dok su evropski automobili uvoženi u SAD po carinskoj stopi od 2,5% a američki trpeli carinu od 10%. Bili su mogući dok je Francuska eksploatisala zemlje Sahela. Sada je ekonomski cunami izbio sve evropske adute iz ruke i pitanje je odakle će novac doći za sve što Evropa mora da proguta u sledećih nekoliko godina. Odakle će doći $850 milijardi godišnje za investicije koje predlaže Mario Draghi, što je 4-5% evropske ekonomije? Odakle će doći novac za ukrajinsko oružje koje će kupovati od SAD i slati u ratnu zonu? Odakle će doći novac za novi trgovinski odnos sa SAD koji će Stari kontinent koštati od 0,3 do 0,5% BDP-a svake godine? Pa doći će iz masovnih socijalnih programa – za nezaposlenost, za penzije, za zdravstvo i za školstvo.

Evropljani neće biti racionalni i prihvatiti surove promene i prilagoditi se novom svetu gde evropske „vrednosti“ ne vrede pišljivoga boba. Demostracije, štrajkovi i socijalni nemiri su ono što čeka Evropu u godinama pred nama. Para će biti sve manje, i kao svaki put do sada u Evropi tražiće se tradicionalno jevropsko rešenje: ksenofobija. Krivac će biti neka marginalna grupa na koju će sva krivica evropskih političara biti svaljena. Sve će „teoretski“ sročiti ulickani evropski intelektualci kao što su radili pre sto godina formirajući dve zločinačke političke ideologije: komunizam i fašizam. Nemoć Evrope da se izbori sa svojim istorijskim i kulturološkim demonima će ponovo ovladati i rešenja će biti jugoslovenska, dakle glupa i surova.

Srbija? Naravno da će nas sve ovo pogoditi. Mi ćemo morati da se prilagodimo, a da nas niko ništa ne pita. Ako želite da prodajete softver u Evropi, moraćete da imate AI modul koji zadovoljava nove EU direktive. Ako uvozite električne automobile, moraćete da pratite sporazume o poreklu baterija. I sve to, naravno, uz obaveznu proveru da niste slučajno sarađivali sa kineskim firmama koje se nalaze na „crnoj listi“. Koja lista? Ona koja se menja svake dve nedelje, u zavisnosti koji politički šizofrenik nije na Mikonosu nego je svratio do Brisela da obnovi ugovor od 12.000 evra mesečno.

Kao što rekoh mnogo puta ranije, carine su potez nemoći. Nemaš konkurentan proizvod i moraš da potegneš za političkim potezima kako bi korigovao svoju nemoć. Na duge staze to je prazna priča koja je usmerena ka Kini. Ta komunistička država je bila osetljiva pre nekoliko decenija, kada im je ekonomija bila oko 1% svetske. Sada, kada kontrolišu skoro petinu svetske ekonomije, i 30% svetske proizvodnje, ta borba će biti protiv ekonomskih vetrenjača. Dovoljno je da pogledate šta je Kina uradila u auto industriji da vam bude jasno da ih je nemoguće zaustaviti. U poslednje dve decenije Kina je odbila svaki diktat sa Zapada a u isto vreme ekonomski rasla kao ni jedna država u istoriji. Model i poruka svetu su jasni: ne slušaj Zapad i dobro ćeš proći, slušaj ih i najebaćeš. Poseta evropskih zvaničnika Kini prošle nedelje je jasna demonstracija osnosa snaga. Samit koji je planiran da traje dva dana je skraćen na nekoliko sati jer većina kineskih zvničnika nije imala šta da razgovara sa Ursulinom ekipom. Evropljani su otišli su sa repom među nogama dok su mediji uredno zataškali ponižavajuću posetu.

Evropa je sada opkoljena sa četiri strane: SAD, Kina i Rusija i EU birokratija. Odnosi su značajno pogoršani sa ove tri moćne države. A EU birokratija melje slepo, bez snage da vidi šta se valja iza brega. Slojevi vlasti se akumuliraju kadrovima za koje nema mesta u tržišnoj utakmici. Da vam prevedem: u Briselu sede nesposobni ideolozi propalih politika. Poslovno okruženje je sve uže, zakoni sve stroži a tržište sve siromašnije. Dok se u komunističkoj Kini novac prebacuje putem njihovih društvenih mreža, u Evropi moraš babine gaće da pošalješ na testiranje da bi prebacio detetu pare za stan i hranu. Hmmmm, da li je u skoroj evropskoj istoriji postajala zajednica naroda koja se okupila oko ideje zajedništva a na kraju izgorela u vihoru birokratskog rata? Ne znam da li vi jugosloveni imate odgovora da to pitanje.

Dok svet s oduševljenjem posmatra kako veštačka inteligencija preuzima pisanje mejlova, pravljenje slika mačaka koje voze svemirske brodove i pretvara blebetanje u „viziju budućnosti“, ispod haube tog tehnološkog čuda bruji jedan motor koji niko ne želi da vidi: energetski motor. Da, dok političari drže govore o zelenoj tranziciji, dok nas korporacije uveravaju da su njihove AI mašine „ugljenično neutralne“, stvarnost je mnogo drugačija. Veštačka inteligencija je gladna. Ne malo gladna. Već gladna kao trogodišnjak u radnji igračaka. A ta glad se meri u gigavatima.

Kada neko kaže da ChatGPT „razume“ pitanja, to zvuči simpatično, ali istina je da iza svakog generisanog teksta, svake slike u Midjourney-ju, svakog odgovora koji ti algoritam da, stoje ogromni klasteri grafičkih procesora: GPU-ova, koji rade punom parom, kao da se trkaju sa klimatskim promenama. Samo treniranje modela poput ChatGPT4 zahteva mesece neprekidnog rada hiljada čipova, smeštenih u centrima koji gutaju više struje nego cela Crna Gora. Nije metafora, Microsoft i OpenAI zajedno troše više struje na treniranje jednog velikog modela nego što prosečna evropska država potroši u danu.

Ali trening je samo početak. Jer, jednom kada se ti modeli puste u rad, počinje ono što se zove „inference“: proces gde AI „odgovara“ na tvoje upite. I dok prosečni korisnik misli da je AI magija jer mu odgovara za tri sekunde, u pozadini zapravo radi kompleksna mreža hiljada operacija koje crpe struju kao rudnik bakra u Kongu. Google je prošle godine prijavio da su AI operacije povećale njihovu ukupnu potrošnju energije za preko 20%. Amazon? Isto. Microsoft? Još gore. I to su samo tri velike firme. A tek dolaze kineske, indijske i saudijske platforme koje neće štedeti ni vatru ni vodu da naprave sopstvene modele. LLM modeli, dakle veliki jezični modeli će brzo postati tehnologija koju će svako kopirati, i tek nam dolazi eksplozija istih. Samim tim i potražnja za energijom će rasti ekponencijalno.

Zeleni snovi o efikasnoj digitalizaciji sveta dobijaju hladan tuš kada se pogleda statistika. Prema podacima Međunarodne agencije za energiju (IEA), do 2030. godine, potrošnja struje samo za data centre, i to bez rudnika bitkoina, može porasti za 3 puta u odnosu na danas. I to pod konzervativnim uslovima. Ako AI preuzme više zadataka, što jeste plan Big Techa, svet će se suočiti sa dilemama koje ni Skynet ne bi predvideo: da li napajati veštačku inteligenciju ili rashladiti bolnicu? Da li dati energiju AI sistemu koji piše eseje za studente ili bolnici u ruralnom Sudanu? Uglavnom, kapital će odlučiti.

I ne samo da raste potreba za električnom energijom, već raste i potreba za vodom. Da, voda, ta dosadna, mokra stvar koju pijemo. AI modeli generišu toliko toplote u centrima za obradu podataka da ih moraš hladiti kao reaktore. I šta mišliš čime se hlade? Svetom vodicom. Na milione litara dnevno. Google je već imao problem u Iowi, gde je potrošnja vode u lokalnim data centrima izazvala proteste jer je ugrožena lokalna poljoprivreda. Microsoft je priznao da su njegovi AI eksperimenti ispumpali desetine miliona litara iz vodovoda. AI ne pije vodu, ali je troši kao kamila u pustinji.

A onda dođe deo koji svi pokušavaju da zabašure: energija za AI se uglavnom ne proizvodi iz vetra i sunca. Iako na PowerPoint prezentacijama AI ide ruku pod ruku sa vetrenjačama, stvarnost je da većina energije dolazi iz prirodnog gasa, uglja i u manjoj meri nuklearki. Ne zato što korporacije ne žele da budu zelene, već zato što obnovljivi izvori nemaju stabilnost potrebnu za non-stop rad data centara. Kada sunce zađe, AI ne može da „odmori“. On mora da nastavi da radi jer vi baš tad hoćete da vam rangira restorane u nekoj vukojebini gde ste odlučili da se čvarite dve nedelje. 24/7. Bez pauze. A to znači da ćemo dobijati „zelenu“ digitalnu budućnost, napajanu crnim energentima. Ironično? Naravno. Tragično? Će da vidimo. Tehnofobi već tri veka kukumavče kako svet propada a mi o tome sada raspravljamo na telefonima koji imaju veću procesorsku moć od celog leta na Mesec.

Dodajmo na to još jedan sloj apsurda: staru dobru geopolitiku. Zemlje koje danas kontrolišu proizvodnju čipova (kao što su SAD, Kina i Tajvan), biće i glavni „uvoznici“ struje za AI infrastrukturu. Šta to znači? Da će zemlje sa energetskim suficitom: Norveška, Kanada, Rusija moći da prodaju struju kao strateški resurs. A zemlje Balkana? Biće u raskoraku između želje da privuku AI investicije i realnosti da nemaju ni stabilnu mrežu, ni višak struje, ni vodu. Veštačka inteligencija može postati nova energetska kolonizatorska sila, gde samo oni koji imaju resurse mogu da „razvijaju“ tehnologiju, a ostali da je iznajmljuju, pod uslovima koje određuje energetski car današnjice: data centar.

Ali iza svih tih pitanja koja postavljamo veštačkoj inteligenciji i energije koja je potrebna stoji jedna neprikosnovena činjenica: potrebne su do sada neviđene količine rude, od čelika, bakra, litijuma, dakle od onih za koje svaki dan čujemo, do onih retkih materijala, kao na primer praseodijum. Ne, to nije specijalitet u Malom Hrastu u Aranđelovcu, nego retki element koji se koristi u prozvodnji magneta ključnih za razvoj svih motora na električni pogon. Mnogi su u zabludi da smo mi u nekom vrhuncu iskopavanja ruda iz majčice zemljice. Šok je za većinu kada saznaju da smo površinu ove naše planete tek zagrebali i da tek sledi velika ekspanzija u rudarenju svih mogućih ruda.

Geopolitičko zaoštravanje kojem svedočimo je upravo ovim trendom prouzrokovano. Svet se u stvari uspavao i lečio od COVID-19 dok je Kina u periodu od 2018. do danas vredno radila na svom planu dominacije u ovoj oblasti.

Kobalt, Magnezijum i Retki Materijali – Uloga Kine, Izvor Benchmark Forecasts

Ovde vidimo crvenim tačkama obeležene kineske pozicije u rudarenju i preradi kobalta, magnezijuma i retkih materijala. Dovoljno je samo da brzo skenirate ilustraciju pa da vam bude jasno koja je namera Kine.

Sledeća ilustracija jasno govori o dominaciji ove zemlje u ekstrakciji i preradi litijuma, nikla i grafita. Zapad kao da je prespavao ovaj razvoj bodeći se vakcinam za koronu i svađajući se da li je virus pobegao iz Vuhana ili ga je neki babun izprdeo.

Litijum, Nikl i Grafit – Uloga Kine, Izvor Benchmark Forecasts

Najveće ironije tek dolaze. Dok nam AI promovišu kao sredstvo za borbu protiv klimatskih promena, tehnologija će postati glavni akcelerator istih. AI koja treba da štedi resurse ih u stvari troši kao da ne postoji sutra. AI koja treba da donosi racionalne odluke već sada tera čovečanstvo da gradi nove elektrane samo da bi generisala deepfake video jednoroga na biciklu. Dok se mi budemo krčkali kao kukuruz kokičar na 50 stepeni, veštačka inteligencija se neće ni preznojiti.

U svetu u kojem se energetski resursi već bore između industrije, domaćinstava i zelene tranzicije, dolazak AI kao novog potrošača menja igru. Ratovi će buktati u decenijama koje dolaze, kao što su buktali pri svakom skoku ljudskog razvoja i borbe za resurse. Ko stvarno veruje da je rat u Ukrajini zbog ruskog jezika je veverica. U zavisnosti od izvora, u Donbasu je od 3-5% svetskih rezervi uglja. To je ogromna cifra za taj mali region planete. Rusija je skoro pregazila još jedan region gde je osvojila rudnik litijuma. Ti resursi nikada više neće biti u rukama ukrajinaca i na raspolaganju Evropi, koliko god novca i podrške poslali uništenoj Ukrajini.

Prema podacima Međunarodne agencije za energiju (IEA), globalna potrošnja električne energije za data centre i kriptovalute dostigla je 460 teravat-sati u 2023. godini. To je jednako ukupnoj potrošnji struje Švedske. To je oko 2% ukupne globalne potrošnje i do 2030. godine taj deo za centre će se utrostručiti. Microsoft je već priznao da će zbog razvoja AI-a morati da udvostruči svoju energetsku infrastrukturu do 2028. Google, koji je ranije bio hvaljen kao pionir „zelenih“ data centara, sada ćuti dok brojke rastu iz kvartala u kvartal. Amazon je u jednoj godini povećao emisiju ugljen dioksida za 40%, zahvaljujući „cloud AI“ rastu. A iza svake te cifre krije se neko novo kopanje.

Da bi se napravio jedan AI data centar, potrebno je more čipova, a čipovi se prave od silikona, litijuma, bakra, kobalta i retkih metala. I tu dolazimo do sledećeg problema, da bi AI radio, moraš da iskopaš pola planete. Da bi Nvidia isporučila nove generacije GPU, potrebni su resursi iz rudnika u Čileu, Demokratskoj Republici Kongo, Australiji i Kini. Da bi hlađenje AI centara bilo moguće, potrebne su ogromne količine srebra, koje se koristi u naprednim rashladnim komponentama. Ukratko: AI je direktno povezan sa ekspanzijom rudarskih operacija širom sveta.

Ko bude kontrolisao ove resurse, vladaće svetom. Evropa kaska jer su se udavili u zelenoj agendi koja nije dala mnogo rezultata sem ekonomske stagnacije. Ekonomija je rasla u 2023. godini 0,43% a u 2024. godini 1%, a i 2025 će biti kilava sa istim rastom kao prethodne godine. Kako to u Evropi obično biva sada vade kestenje iz vatre i brzopleto pokušavaju da uhvate korak sa kinezima i amerima. Pre par meseci su naveli par desetina rudarskih projekata kao strateške. Mapa koja sledi pokazuje lokaciju i vrstu ruda koje će se vaditi i prerađivati.

Političari su ih uvrstili kao strateške, što u suštini znači da će brzina izdavanja dozvola biti mnogo brža. Na taj način se izbegava nagomilana evropka regulativa, kako nacionalna, tako i nadnacionalna. Zeleni su na aparatima dok kuckaju u ChatGPT kako efikasno da protestuju protiv ovih odluka.

Na mapi nema Srbije i rudnika Jadra koji je podigao mnogo prašine na političkoj sceni Srbije. Ali je Evropska Unija pre par meseci uvrstila ovaj projekat u 13 strateških za svoj razvoj van granica bloka. Iza kulisa nam je saopšteno da će to biti jedan od glavnih uslova za ulazak u Uniju. Strateški ćošak u kome se Evropa našla je sada čini agresivnijom i manje spremnom da titra svakom biraču. Dolazi novi devetnasti vek kada će borba za resurse potrebne novoj, veštačkoj inteligenciji, biti surova. Da li će Srbija proći kao u 19. ili 20. veku ostaje da se vidi.