Srbija i NIS: Gde je Plan za Prelazak na Električna Vozila?

Sankcije koje su pre nekoliko dana uvedene Naftnoj industriji Srbije, bez ikakvih novih izuzeća i prolongiranja, označile su kraj jedne ere u energetici zemlje. Godinama smo znali da je opasno oslanjati se na rusku kompaniju koja prerađuje skoro sav naš benzin i dizel, ali sada je to realnost. Retko kada bilo šta radimo strateški, sa jasnim, dugoročnim planovima. Uglavnom reagujemo kada smo saterani u ćošak.

Od 2022. godine, većinski vlasnik NIS-a je ruska kompanija Gazprom njeft, koja drži oko 50% akcija. Drugi po veličini vlasnik je Republika Srbija sa 29,87% udela, dok Gazprom poseduje dodatnih 6,15%. Najveći među manjinskim akcionarima je OTP banka, koja preko posredničkog računa kontroliše oko 1,6% akcija kompanije.

Rat u Ukrajini je počeo pre više od tri godine. Odnos Rusije i Zapada se tokom ovog perioda postepeno zaoštravao i logično je da svaka država u tom slučaju gleda isključivo svoje interese. Mi smo pazili više na ruske interese nego na interese građana Srbije. Naša lažna nacionalna ljubav je opet došla na naplatu, iako niti smo mi počeli taj rat, niti smo odgovorni za njega.

Kada je američki „waiver“ istekao 9. oktobra, a potom još jednom kratko produžen do 15. oktobra, država je praktično ostala sama pred pitanjem: kako ćemo se grejati, kako će kamioni i autobusi voziti, i kako će ekonomija funkcionisati ako se ruska nafta zaista više ne bude mogla prerađivati u Pančevu. Pančevačka rafinerija, jedina u zemlji, ima kapacitet od oko 4,8 miliona tona godišnje i pokriva više od 80 procenata potreba Srbije. Sve se oslanja na jedan naftovod, JANAF, koji prolazi kroz Hrvatsku. Jedan ventil, jedna dozvola, jedna geopolitika. To nije sigurnost, to je rizik koji je samo čekao trenutak da nam se obije o nos. Srbija proizvodi simbolične količine nafte, oko 12 hiljada barela dnevno, dok potrošnja višestruko premašuje domaću proizvodnju. Naše dokazane rezerve nafte jedva pokrivaju nekoliko godina potrošnje, što znači da smo osuđeni na uvoz. U uslovima globalne nestabilnosti i sankcija, to znači da svaka politička odluka daleko izvan naših granica može preko noći promeniti cenu goriva, devizni kurs i troškove prevoza robe.

Upravo zato, pitanje električnih vozila više nije pitanje luksuza, niti nekog zelenog trenda. To je pitanje suvereniteta, otpornosti i dugoročne pameti. Srbija mora da iskoristi ovu krizu kao polaznu tačku za prelazak sa fosilnih goriva na električnu mobilnost. Ne zato što to lepo zvuči u EU dokumentima, nego zato što je svaka kap dizela koja dolazi spolja potencijalna tačka ucene.

Danas naš energetski miks izgleda ovako: oko dve trećine električne energije i dalje dolazi iz uglja, pretežno lignita. Hidroelektrane daju oko četvrtinu, a vetar i solar još uvek su u ranoj fazi razvoja, zajedno svega nekoliko procenata. U 2025. godini solarni kapaciteti Srbije porasli su na oko 280 megavata, a plan je da do 2030. dostignemo 3,5 gigavata vetra i sunca. To je ambiciozno, ali izvodljivo ako se ubrza mrežna modernizacija i pojednostave procedure. Poznato je da se dozvole dobijaju sporo, uz mnogo lokalne korupcije. Bitnije je lokalnog baju nafilovati lovom nego rapidno izdavati dozvole radi zaštite nacionalnih interesa. Nekima su na dozvole čekali preko deset godina. Zar neko misli da ćemo tako postati energetski nezavisni.

Naše hidroelektrane, poput onih na Vlasini, prolaze rekonstrukciju uz podršku Evropske banke za obnovu i razvoj. Sve to pokazuje da energetska baza za elektrifikaciju postoji, ali da je vreme da se poveže sa transportom. Jer upravo transport je najveći pojedinačni potrošač nafte. Što pre pređemo na električni pogon, bićemo manje zavisni od naftne industrije, koja je i geopolitičko oružje, a ne samo energija.

Trenutno u Srbiji postoji manje od 5.000 električnih automobila, što je ispod svakog minimuma. Studije predviđaju da bi do 2030. mogli da dostignemo 40 do 50 hiljada električnih vozila. To nije ni blizu dovoljno. Ako želimo da budemo energetski nezavisni, taj broj mora biti značajno viši. Cilj bi trebalo da bude najmanje 200 hiljada električnih vozila do kraja decenije, što bi značilo da bar deset posto naših automobila više ne zavisi od nafte. To nije samo ekološki dobitak, to bi značilo uštedu od oko pola milijarde evra godišnje na uvozu goriva. U isto vreme, svaka vožnja koja koristi domaću električnu energiju, makar i proizvedenu iz uglja, zadržava novac u zemlji. Znači sve je ekonomski pozitivno. A šta onda čekamo godinama?

Kina je postala globalni simbol elektrifikacije transporta, pokazavši kako državna strategija i industrijska politika mogu preokrenuti čitavo tržište za manje od jedne decenije. Samo u 2024. godini u Kini je prodato oko 12,8 miliona električnih i hibridnih vozila, što je rast od 35 % u odnosu na prethodnu godinu i čak 40 % ukupne prodaje novih automobila. Time je svako drugo novo vozilo u kineskim gradovima već „na utičnici“. Kina sada čini gotovo dve trećine globalne prodaje električnih vozila. Iako je 2025. godina donela blago usporavanje rasta, trend ostaje stabilan i neupitan: država ulaže u više od pola miliona novih javnih punjača godišnje. Proizvođači poput BYD-a, Geelyja i Tesle pretvaraju kinesko tržište u laboratoriju energetske budućnosti. Za Srbiju, koja tek počinje taj proces, kineski primer pokazuje da prelazak na električna vozila nije luksuz bogatih, već strateški izbor pametnih. Kina, kao i Srbija, nema dovoljno domaće nafte, tako da dobar deo uvozi. Ali, za razliku od nas, već više od deceniju ulažu u tranziciju i sada ubiru plodove.

Kina ispred svih po broju električnih vozila. Izvor Adams Intelligence.

Srbiji je potreban jasan, precizan i realan plan. Prvo, infrastruktura. Do proleća 2025. već je postavljeno oko 160 brzih punjača na autoputevima, a cilj mora biti da do 2027. godine imamo najmanje 1.500 javnih tačaka za punjenje, od čega trećina brzih, snage 150 kilovata i više. Država treba da obaveže sve benzinske pumpe duž magistralnih puteva da instaliraju bar po jedan DC punjač u roku od 24 meseca. Drugo, podsticaji. Subvencije za električna vozila do 35 hiljada evra treba da iznose između pet i sedam hiljada evra, ali uz jasan uslov: da se vozilo koristi najmanje pet godina i da bude registrovano u Srbiji. Treće, fiskalna politika mora da se promeni: uvesti više poreze za najzagađujuće automobile, ukinuti carine i PDV na punjače i opremu, a za firme koje elektrifikuju flote omogućiti ubrzanu amortizaciju i poreski kredit. Uvoz dizelskih krševa mora da stane!

Paralelno s tim, treba elektrifikovati ono što najviše troši i najviše zagađuje: gradske autobuse, taksije i dostavna vozila. Ako bi samo Beograd i Novi Sad prešli na električne taksije i autobuse u narednih pet godina, emisije u gradovima pale bi za 30 posto, a buka bi se prepolovila. Uz to, država mora da olakša građanima instalaciju kućnih punjača: subvencionisati do pola troška za stambene zgrade i omogućiti kreditne linije za individualne korisnike. Taksisti moraju da dobiju velike podsticaje, kako bi oni postali glavni promoteri tih automobila. Uz to bi zaradili značajno više, jer je punjenje auta kući radikalno jeftinije od benzina. O održavanju vozila ne treba ni govoriti jer su troškovi održavanja električnih vozila manji.

Naravno, elektrifikacija transporta ne znači samo zamenu pogona, već i modernizaciju cele energetske mreže. EPS i EMS treba da planiraju punjenje vozila kao fleksibilno opterećenje, da se energija koristi noću, kada je višak proizvodnje iz hidroelektrana ili vetra, i da se uvedu „pametne“ tarife koje stimulišu punjenje u određeno vreme. U perspektivi, vozila mogu postati i skladišta energije: puniti se kad ima viška i vraćati struju u mrežu kad je opterećenje visoko.

Elektrifikacija saobraćaja je, dakle, pitanje nacionalne bezbednosti. Dok se svet deli na blokove, a energija ponovo postaje geopolitičko oružje, male zemlje koje ne proizvode sopstvenu naftu nemaju luksuz da čekaju. Nafta će uvek biti globalna roba, podložna sankcijama, poremećajima i uceni. Struja, čak i ako je iz uglja, makar je domaća. A svaka nova solarna elektrana, svaki vetropark i svaki električni automobil znače manje zavisnosti, manje uvoza i više kontrole nad sopstvenom sudbinom.

Ako ova kriza nauči Srbiju bar jednu lekciju, to je sledeća: energetska sigurnost više ne dolazi iz cisterne, već iz utičnice. Sankcije NIS-u možda su nam oduzele naftu, ali su nam dale priliku da osvojimo budućnost. Ako je iskoristimo sada, oktobar 2025. biće zapamćen ne kao trenutak panike, već kao početak energetske emancipacije Srbije. Pošto nam je uvek potreban šut u dupe da bi nešto uradili, možda su ove sankcije samo budilnik za uspavane.