Rusija je, prema izveštaju francuskog lista Le Figaro, preuzela kontrolu nad još jednim ključnim litijumskim nalazištem na teritoriji Ukrajine, u oblasti Donjecka. Reč je o nalazištu Ševčenko, za koje ukrajinska Nacionalna akademija nauka tvrdi da je najperspektivnije litijumsko ležište u zemlji, sa značajnim koncentracijama spodumena, minerala bogatog litijumom koji je lak za eksploataciju. Time je Rusija učvrstila svoj položaj u borbi za globalnu dominaciju nad kritičnim sirovinama, dok se Evropa nalazi pred još jednim strateškim porazom u energetskoj tranziciji koja sve više zavisi od resursa pod stranim nadzorom. Izgleda da su ameri džabe krečili kada su potpisivali sporazum o retkim mineralima sa ukrajincima. Teško će do njih kroz ruske divizije.
Prema dostupnim podacima, Ukrajina raspolaže sa četiri identifikovana litijumska ležišta: Polokhovsko i Dobra u Kirovogradskoj oblasti, zatim Ševčenko u Donjeckoj i Krutaja Balka u Zaporoškoj oblasti. Dve poslednje su sada pod kontrolom ruskih snaga. Ukupne litijumske rezerve Ukrajine procenjuju se na oko 500.000 tona, što premašuje čak i Portugal, koji se do sada smatrao najbogatijom evropskom zemljom kada je reč o ovom „belom zlatu“. Zbog trenutne neeksploatisanosti svih ukrajinskih nalazišta, ovaj prirodni kapital predstavlja potencijal od globalnog značaja, čije zauzimanje može imati dugoročne posledice ne samo za Ukrajinu, već i za ambicije Evropske unije u domenu zelene tranzicije i energetske autonomije.
Ševčenko nalazište ističe se po geološkim karakteristikama koje ga čine tehnološki i finansijski atraktivnim za eksploataciju. Spodumen, koji je dominantni mineral u ovom ležištu, koristi se u preradi litijuma za potrebe litijum-jonskih baterija, i znatno je pogodniji za obradu od drugih litijumskih ruda. Dok petalit zahteva skuplje i komplikovanije tehnike obrade, spodumen omogućava direktniju i efikasniju konverziju u litijum hidroksid, ključnu komponentu za katode u baterijama. Iz tog razloga, nalazišta bogata spodumenom poput Ševčenka imaju stratešku vrednost koja prevazilazi puku količinu sirovine. Ova karakteristika značajno podiže potencijal eksploatacije u budućnosti, posebno u kontekstu sve veće globalne potražnje za baterijama u automobilskoj, energetskoj i elektronskoj industriji.
Kontrola nad litijumom postaje novo bojno polje u globalnoj ekonomiji. Rusija, koja je relativno kasno ušla u trku za litijum, koristi mehanizme vojne moći i teritorijalnog zauzimanja da dođe do resursa koji će odrediti tehnološku i ekonomsku budućnost sveta. Osvajanjem Ševčenko nalazišta, Moskva ne samo što se pozicionira kao potencijalni snabdevač litijuma, već i stiče sredstvo političkog pritiska nad Evropom, s obzirom da EU već uveliko zavisi od spoljnog uvoza sirovina. Litijum se, pored kobalta, nikla i retkih zemalja, nalazi na listi strateških materijala Evropske komisije, čija dostupnost direktno utiče na sposobnost Unije da razvija domaću industriju baterija, obnovljivih izvora energije i električnih vozila.
Zaključno sa 2021. godinom Rusija nije igrač u rudarenju i preradi litijuma. Izvor Elements.
Geopolitika sirovina ulazi u novu fazu. Umesto tržišne logike, sve više dominira logika sile, kontrole i nacionalnog interesa. Litijum je postao element nove „energetske geostrategije“, u kojoj se ratovi ne vode samo zbog zemlje, već i zbog slojeva ispod nje. S obzirom na činjenicu da Ukrajina, kao zemlja sa visokim tehnološkim kadrom, nikada nije ozbiljno razvila svoju rudarsku industriju za litijum, ovaj prirodni kapital je ostao zakopan sve do sada. Njegova trenutna okupacija može značiti dugoročan gubitak prilike za Kijev, ali i povećanje pritiska na Zapad da pronađe alternativne izvore.
Evropa, koja pokušava da postane lider u energetskoj tranziciji, sve više pokazuje svoju slabost u domenu strateške autonomije. Dok Evropska komisija objavljuje planove i strateške dokumente, drugi akteri deluju na terenu i preuzimaju resurse. Rusija je ovim potezom pojačala kontrolu nad regionom Donbasa ne samo politički, već i ekonomski, stavljajući pod svoj nadzor jedan od najtraženijih metala budućnosti. Uprkos sankcijama, Rusija uspeva da stvori ekonomske oslonce koji će joj omogućiti uticaj u decenijama koje dolaze.
Srbija, kao zemlja koja se nalazi na obodu evropske geostrategije i poseduje sopstvene rezerve litijuma, mora pomno da prati ove događaje. Razvoj sopstvene politike u domenu eksploatacije litijuma mora biti baziran na racionalnoj proceni globalnih trendova, a ne na ideološkim ili populističkim pozicijama. Ako želimo da budemo deo tehnološke budućnosti, ne možemo sebi priuštiti luksuz ignorisanja realnosti: litijum je strateški resurs, i pitanje njegovog rudarenja biće centralna tačka svih budućih industrijskih i ekonomskih odluka.
Ukoliko Evropska unija želi da umanji zavisnost od spoljnog uvoza, moraće da obezbedi stabilne izvore litijuma unutar svog geografskog pojasa, uključujući i kandidate za članstvo poput Srbije. Međutim, trenutni gubitak Ševčenko nalazišta Rusiji pokazuje da Evropa nema mehanizme da zaista zaštiti strateške sirovine u svojim „zonama interesa“. Ako EU ne pronađe način da ekonomske i geopolitičke strategije uskladi sa realnim tokovima moći na terenu, njena energetska tranzicija ostaće hronično zavisna od tuđih interesa.
Istovremeno, ruska kontrola nad litijumom u Donbasu može imati i šire posledice. Njime se otvara mogućnost uspostavljanja paralelnog tržišta kritičnih sirovina, na kojem bi Kina, Rusija, Iran, Brazil i drugi akteri mogli trgovati izvan okvira zapadnih sistema. U tom kontekstu, litijum postaje deo većeg procesa redefinisanja globalne ekonomije, u kojem se više ne igra po pravilima međunarodne trgovine, već po zakonima sile, teritorije i blokovske pripadnosti. U tom svetu, neutralnost je luksuz koji male zemlje sebi ne mogu priuštiti. U tom kontekstu i Srbija mora da se opredeli ili rizikuje svoju budućnost, kako ekonomsku, tako i političku.
Ostaje da se vidi kako će Zapad odgovoriti na ovaj gubitak. Litijum nije samo metal, već ključ za dekarbonizaciju ekonomije. Gubitak njegovih izvora znači usporavanje ili čak onemogućavanje planiranih strategija razvoja. Dok se velike sile bore za rudnike i resurse, vreme curi. Oni koji danas kontrolišu sirovine, sutra će kontrolisati lance vrednosti, radna mesta, tehnologije i političku moć. Rusko preuzimanje Ševčenka je zato mnogo više od još jedne teritorijalne pobede. To je jasno upozorenje o pravoj prirodi svetskog poretka u nastajanju.
U svetu koji ide ka elektrifikaciji svega – od automobila do energetskih mreža – litijum postaje ono što je nafta bila u 20. veku. Ko kontroliše litijum, kontroliše energiju budućnosti. I dok Evropa piše strategije, Rusija gradi realnost. U tišini fronta, pod prašinom rovova Donbasa, rešava se pitanje ko će biti gospodar nove epohe. Dok se Srbija svađa oko projekta Jadar, svet ide dalje. Umesto kredibilnih svetskih instituta koje smo morali angažovati oko ovog projekta, mi slušamo razne primitivce po rijaliti programima kako lupetaju gluposti.
U svetu koji ide ka elektrifikaciji svega – od automobila do energetskih mreža – litijum postaje ono što je nafta bila u 20. veku. Ko kontroliše litijum, kontroliše energiju budućnosti. I dok Evropa piše strategije, Rusija gradi realnost. U tišini fronta, pod prašinom rovova Donbasa, rešava se pitanje ko će biti gospodar nove epohe.
U tom kontekstu, korisno je uporediti nalazište Ševčenko u Donbasu sa projektom Jadar u Srbiji, koji je privukao pažnju svetske javnosti zbog visokog kvaliteta rude i potencijala da bude jedan od najvećih evropskih izvora litijuma. I dok je Ševčenko bogat spodumenom, Jadar sadrži jedinstveni mineral jadarit, koji sadrži i litijum i bor, ali čije vađenje i prerada zahtevaju kompleksniju tehnologiju. U pogledu pristupačnosti i troškova eksploatacije, spodumen ima prednost jer je tehnologija njegove prerade komercijalno razvijena i široko rasprostranjena. Međutim, Jadar ima stratešku vrednost ne samo zbog količine, već i zbog pozicije Srbije na raskršću evropskih tokova sirovina. Dok Rusija oružjem zauzima nalazišta u Donbasu, Srbija se koleba između političkog oportuniteta i ekoloških dilema, rizikujući da izgubi šansu da postane ključni igrač u evropskom lancu snabdevanja litijumom. Tako Jadar i Ševčenko ne predstavljaju samo dva različita nalazišta, već i dve različite paradigme upravljanja resursima: jedna nasilna i imperijalna, druga neodlučna i samosputana. Šta mislite, ko će ispasti pametan na kraju balade?