Istraživačko Novinarstvo – Da li Kapiramo Poentu?

Poenta istraživačkog novinarstva je da otkrije informacije od javnog značaja koje su namerno skrivene ili teško dostupne, kako bi se razotkrile nepravde, zloupotrebe moći, korupcija ili druge ozbiljne društvene devijacije. Za razliku od svakodnevnog informisanja, istraživačko novinarstvo ne prenosi samo ono što se dogodilo, već kopa dublje: postavlja pitanja zašto i kako, traži dokumente, razgovara s insajderima i često radi mesecima na jednoj priči.

Njegov cilj je da javnosti pruži uvid u ono što moćni žele da ostane skriveno. Kada je dobro urađeno, istraživačko novinarstvo može imati konkretne posledice: podnošenje ostavki, pokretanje istraga, izmene zakona ili barem otvaranje važnih društvenih debata. Često oni daju neophodan šut u dupe tromim institucijama da rade svoj posao, ili ih bar, kao u Srbiji danas, stave na stub srama.

U suštini, to je forma novinarstva koja služi interesu građana, a ne interesima oglašivača, političara ili vlasnika medija. Ti novinari su najugroženiji od svih jer često staju na žulj bandita, političara i ljudi koji spajaju ove dve društvene grupe. Neretko za njih nema mesta u „normalnim medijima“, već moraju da se dovijaju za resurse kako bi pokrili osnovne troškove njihovih aktivnosti. Vlast im obično traži dlaku u jajetu, optužuje za izdaju uz jutarnju kafu, i šalje kromanjonce na vrata.

Jedna od opozicionih liderki, Marinika Tepić, je napravila faul iznoseći optužbe protiv predsednika Aleksandra Vučića, koje se daju lako proveriti i demantovati. Čitav srpski novinarski esnaf, naročito istraživački novinari, se digao na noge. Tvrde da je proizvodnja lažnih afera, gde se aludira na nekakvo precizno istraživanje, kontraproduktivna jer u suštini zbunjuje javnost u moru lažnih informacija. Politička buka i bes preuzmu primat tako da zamagli i druge, prave afere koje traže prvenstveno pravni epilog. Pravo, čisto istraživačko novinarstvo, mora da ostane koliko je moguće apolitično kako bi fokus bio na dokazima približenim što većem broju građani. Oni, za uzvrat, prave pritisak na institucije.

Iz jednog slavnog primera možemo videti koliki značaj istraživačko novinarstvo ima u jednom društvu. U junu 1972. godine petorica muškaraca uhvaćena su kako provaljuju u sedište Demokratske stranke u zgradi Watergate u Vašingtonu. Ispostavilo se da su oni povezani sa ljudima iz izborne kampanje tadašnjeg predsednika Nixona, koji je bio republikanac i borio se za reizbor. Cilj provale bio je prisluškivanje i krađa dokumenata iz opozicione, demokratske stranke.

U početku se činilo da je reč o malom incidentu. Propagandna mašinerija republikanaca je krenula u akciju gurajući narativ tipa „ma neke budale provalile“. Međutim, dvojica novinara Bob Woodward i Carl Bernstein iz The Washington Post–a počeli su da istražuju slučaj. Kroz niz anonimnih izvora, uključujući čuvenog insajdera kodnog imena „Deep Throat“, razotkrili su da je provala samo deo šireg plana političke špijunaže i sabotaže protiv Nixovih protivnika, koji je uključivao i prikrivanje tragova iz samog vrha vlasti.

Ključni trenutak bio je otkriće da je Nixon tajno snimao sve razgovore u Beloj kući. Kada je Vrhovni sud naložio da se trake predaju, ispostavilo se da je predsednik znao za prikrivanje i učestvovao u njemu. Pod pretnjom opoziva, Nixon je dao ostavku 8. avgusta 1974. godine, a potpredsednik Gerald Ford preuzeo je dužnost i kasnije ga pomilovao. I danas se reputacija Nixona nije oporavila i većina amera ga smatra za političku slinu. Tok američke istorije je promenjen samo zbog „bandoglavosti“ dva novinara koji su do poslednjeg detalja istražila slučaj.

Watergate je promenio američku politiku zauvek: doveo je do veće sumnje prema vlastima, jačanja uloge novinarstva i reforme u načinu na koji se vodi predsednička kampanja i vrši nadzor nad političarima. Kada sam stigao u SAD početkom devedesetih primetio sam veliko nepoverenje prosečnog građana prema političkoj klasi. Taj aspekt mi se i najviše svideo u toj kulturi. To jeste tradicionalan stav još od Američke revolucije, ali kako nam je jedan prosefor pojasnio, istraživački novinari u SAD su glavni nosioci te štafete sumnje prema onima koji se bore za vlast. Poruka je jasna: ne veruj političaru i ako ti je rođeni brat.

Zato su političari u SAD fokusirani na standardno političko „pljuvanje“ svojih protivnika. Pametni se ne petljaju sa dokazima, prvo zato što im to nije posao pa samim tim nemaju kredibilitet, a drugo zato što ih druga strana lako oplete kao samo još jedno krljanje u svakodnevnoj političkoj borbi.

Kod nas je to još veći problem zbog činjenice da je prosečan građanin slabo obrazovan, i kao takav, podložan providnim manipulacijama. Politička kriza koja drma zemlju pola godine, je krenula od mladih ljudi uprkos našem sistemu, a ne zahvaljujući nekom kao našem famoznom osećaju za slobodu. Nebeski narod i njegove statove lako možete da vidite na mreži X, koja je najveća kolekcija idiota ove planete. Zejednička karakteristika svih politički ostrašćenih srednjoškolaca u nas je namera i želja da „apse“. Taj pandurski mentalitet koji se prožima vekovima ne želi da dokaže, da utvrdi i objasni. Svi žele da presude drugima preko kolena. Kroz istoriju nam je to koristilo kao piletu sise.

Sličan nam je stav o nasilju. Ono je neprihvatljivo, zločinačko, i genocidno ako je upereno protiv nas i naših političkih pajtosa, ali kad mi nekog prikucamo onda se odmah skida majca i pokazuje tetovaža Gavrila Principa, prizivaju đedovi solunci i drugi sveti preci.

Kako mi jednom reče moj kum amer koji voli i druži se sa mnogim balkancima: „neverovatno je sa koliko samopouzdanja raspravljate o stvarima o kojima ne znate apsolutno ništa.“ Ako jednom ne naučimo da se držimo svojih profesija i zanata, onda je lako da nam kroz priču „svi su oni isti“, mediji izjednače istraživačku novinarku sa nekom tabloidnom nakazom. A to što prva drži glavu u torbi, a druga u političkom međunožju dođe na isto.

Smrt fašizmu, ali i komunizmu!