Ruska invazija na Ukrajinu je iznenadila svet. Zapadni lideri su u šoku kakav nisu iskusili od Drugog Svetskog Rata. Da su pomnije pratili vrhunske ruske intelektualce, naročito one bliske Putinu, videli bi da je ovo logičan ishod dvodecenijskog formulisanja nove uloge Rusije u svetu. Nova doktrina već ima ime: ‘Konstruktivna Destrukcija’ i njen glavni arhitekta je profesor Sergej Karaganov.
Ova doktrina, na ruskom kонструктивная разрушительность, je dobila svoje obrise u članku časopisa Globalne Afere, 16. februara ove godine. Evo linka teksta koji će se studirati u godinama koje su pred nama:
От конструктивного разрушения к собиранию
Sergej Karaganov je počasni predsednik ruskog Saveta za Spoljne Poslove i Odbranu, uticajne institucije koja akademski definiše rusku spoljnu politiku. Jedan je od najuticajnijih ruskih intelektualaca i savetnik kako predsednika Jelcina tako i Vladimira Putina.
Nova doktrina se može sumirati u jednoj rečenici: Rusija će prvenstveno koristiti vojne operacije za širenje svog uticaja u regionu i svetu. Odatle i novo ime doktrine koju je profesor predložio ovim radom: konstruktivna destrukcija.
Ovaj geopolitički zaokret predstavlja odustajanje od postojećih institucija Novog Svetskog Poretka i jasno najavljuje da će se skoro isključivo vojno suprostavljati arhitekturi koja je ustanovljena nakon pada Berlinskog Zida. Drugim rečima, Ukrajina je samo početak.
On optužuje elite zemalja nastalih raspadom Sovjetskog Saveza za manjak istorijskog i kulturnog iskustva potrebnih za državotvornost. Taj stav stavlja do znanja da je za Rusiju nedopustivo da te zemlje budu nezavisne, kako formalno, tako i neformalno.
Profesor cinično tvrdi da konstruktiva destrukcija nije agresivna doktrina, već oportunistički sistem za pripajanje zemalja pod skute Rusije. Savršeni primeri su aneksija Krima i odbrana Sirije od zapadne vojne sile. Brze, efikasne akcije sa malo žrtava čiji je cilj preuzimanje teritorije ili postavljanje režima koji su bliski rusima. To je ujedno i prva tačka nove doktrine – vojna ekspanzija Ruske Federacije: „suštinski sledeći korak u stvaranju novog sistema (pored uništenja starog) je ‘ujedinjenje zemalja’. To je za Moskvu neophodan potez, ne samo kapric,“ precizan je profesor.
Napominje da ovaj pivot u spoljnoj politici Rusija planira od Putinovog govora u Minhenu februara 2007. godine. Profesor navodi da je hiruški napad na Gruziju naveo rusku vrhušku da ubrza vojnu reformu kao osnovu za realizaciju konstruktivne destrukcije. Nakon toga je usledilo testiranje voda sa anektiranjem Krima i najrizičniji potez – uplitanje u vojni sukob u Siriji. Ti momenti su bili ključni da profesoru i njegovoj kliki daju vetar u leđa ubeđivanjem Putina da je Zapad slab i da je vreme da se doktrina obelodani kao zvanični kurs ruske spoljne politike. Takođe je naveo i uspešnu unutrašnju konsolidaciju političke scene gde je svim akterima jasno dato na uvid da Rusija ne samo da nije liberalna demokratija, već da postaje otvoreni protivnik samog koncepta.
To je druga tačka nove doktrine: liberalna demokratija kao društveno uređenje predstavlja pretnju ruskoj težnji da bude jedan od glavnih igrača na geopolitičkoj sceni. Evropu i njene vrednosti vidi kao stvar prošlosti. Uz podsmeh se seća da je Evropa samo pre jednu deceniju gledala na Rusiju sa visine, a danas se, kada ruski tenkovi grme evropskim tlom, trese u šoku, trgnuta iz svoje neoliberalne filozofije. Totalni raskid sa Evropom nije samo neminovan, već je i osnovni deo doktrine konstruktivne destrukcije. Kao zvanični početak doktrine navodi ruski ultimatum Zapadu pred kraj 2021. godine da je širenje NATO alijanse crvena linija.
U datom kontekstu invazija na Ukrajinu je logičan korak kao odgovor na zapadno poziranje i manjak odlučnosti da se ili napravi dogovor sa Rusijom ili uđe u konflikt. Profesor smatra da će Zapad, po matrici viđenoj u gore navedenim primerima, prvo reagovati histerično, ali da će polako priznati situaciju na terenu kao svršen čin.
Tu dolazimo do treće tačke nove doktrine a to je totalno okretanje Aziji. Kina je ključna za novu rusku doktrinu i Rusija je prvo obezbedila savezništvo sa ovim azijskim ekonomskim kolosom pa tek onda odlučila da se outuje. Vrtoglavi ekonomski rast Kine je bio poslednji začin u ovoj čorbi koju su rusi tiho kuvali. Kao što sam pisao u prethodnom članku o Elviri Nabiullini, Rusija planira total decoupling, iliti totalno isključivanje iz svih zapadnih finansijskih, logističkih i kulturnih tokova. Elvira je zadužena da zemlju pripremi za ovaj potez tako da profesor Karaganov navodi da će u sledećoj deceniji Rusija ostati relativno nedodirljiva u svom vojnom pohodu.
Jasno je da bez Kine ovaj plan ostaje samo prazna priča jer će sva ekonomska aktivnost biti prebačena u Aziju. Navodi da je gramzivi i lakoverni Zapad naivno otvorio front sa Kinom kada je još Obama objavio da američki vojni kompleks prebacuje fokus na Aziju sa Evrope. Rusi su u tom momentu shvatili da su na pravom putu. Amerika ne može da se bori na dva fronta i tu se šansa otvorila za definisanje i realizaciju nove doktrine. Tačno je predvideo ponašanje zapadnih zemalja: histerija, simbolika kačenja zastava po društvenim mrežama, mlaka podrška i na kraju pomirenje sa statusom quo.
Rapidan razvoj Kine, koji se desio isključivo zbog prebacivanja proizvodnje sa zapada na istok, radi kratkoročnih profita, je uverio Rusiju da je Amerika izgubila dugoročni strateški fokus. Sada kada su se probudili i odlučili da se suprostave Kini, imaju ruskog medveda koji odlučuje da ratovima nameće svoju volju. Dok je 1993. godine Kina učestvovala sa oko 1.3% u svetskom BDP-u danas je to preko 18% ako se BDP gleda prilagođen za lokalne cene. Kina ima novac i investicije, a Rusija naoružanje i energente. Ko razume tokove novca shvata da je pred nama perfect storm.
U ovom pohodu Rusija računa na zemlje BRIC-a (Brazil, Rusija, Indija i Kina) i već je od Brazila i Indije dobila potvrdu da će u ovom konfliktu ostati po strani. Čak je Indija otvoreno rekla da će ubrzati kreiranje novog platnog sistema sa Rusijom kako bi nastavila nesmetano sa trgovinom. Zapadni pokušaj da izoluje Rusiju ekonomski se sveo na izolaciju isključivo od strane Zapada, što i jeste cilj nove doktrine. Istorija pokazuje da onaj ko zavisi od Zapada uglavnom strada, tvrdi profesor.
Sledeća tačka doktrine je izlazak Rusije iz svih institucija vezanih za Zapad sem Ujedinjenih Nacija. Partnerstvo za Mir, OEBS i druge organizacije neće imati priliku da vide Rusiju ni kao posmatrača. Profesor Karaganov insistira na ovom potezu jer smatra da su Ujedinjene Nacije jedini međunarodni okvir prihvatljiv za rešavanje međudržavnih problema. Rusija je jedna od 5 stalnih članica Saveta Bezbednosti, i time nosi određenu moć na globalnoj sceni, tako da od sada neće razvodnjavati tu poziciju unutar drugih organizacija nemetnutih sa Zapada. Ili UN ili bilateralni odnosi, jasan je Sergej Karaganov.
Za deceniju ili nešto više Zapad će se pomiriti sa novonastalom situacijom i pristaće na kooperaciju bez dominacije. Tu se poziva na istoriju i razne imperije koje je Rusija obuzdala – od Švedske i bitke na Poltavi, preko Francuske i krvave bitke kod Borodina, do Nemačke i njene devastacije nakon bitke za Staljingrad.
Krajnji cilj je novi beznednosni euroazijski sistem, sa izolovanom Amerikom kao nepoželjnim hegemonom. Zato opet pominje da kooperacija sa Kinom ne može biti samo ekonomska, već i vojna i kulturna. Predlaže i petogodišnji vojni savez dve države radi ubrzanja nastanka novog beznednosnog sistema. Svaki poraz Pekinga je i naš, jasan je u svom zaključku.
Operacija u Ukrajini će trajati oko 12 dana i cilj je jasan: zauzimamje istočnog dela, instaliranje pro-ruske vlade i zamrzavanje konflikta koji bi na dalje onemogućio zemlji evro-atlanske integracije. Pored sve propagande situacija na terenu posle pet dana pokazuje da je operacija hiruški precizna i isplanirana po poslednjeg detalja. Okupacija zemlje od preko 44 miliona ljudi, sa velikim procentom ruske populacije, se činila nemogućom misijom samo pre pet godina. Danas je jasno da je ovo mali zalogaj za rusku vojsku.
Smatram da će ovaj momenat imati dalekosežnije efekte od pada Berlinskog zida – poslednjeg geopolitičkog zemljotresa. Rusi su jasno definisali svog neprijatelja – zemlje G7. Na čelu sa SAD, Kanada, Nemačka, Francuska, Italija, Velika Britanija i Japan imaju oko 770 miliona ljudi i oko 32% svetske ekonomije. Kada završi sa Ukrajinom i par drugih teritorija u Evropi Rusija se okreće masovnim razvojem Sibira zajedno sa Kinom. Kao što profesor Karaganov navodi, Rusija je postala velika sila kada je Ivan Grozni osvojio Sibir, a ne kada je anektirana Ukrajina pod Aleksejem Mikajlovićem, za koga niko na zapadu nije ni čuo.
Ukrajina neće biti deo Rusije kao velike sile, već razvaljena tampon zona između rusa i evropljana. Profesor se ruga aksiomu Zbigniewa Brzezinskog, američko-poljskog politikologa koji je bio američki savetnik za bezbednost SAD i personifikacija rusofobije. Taj aksiom tvrdi da je Rusija osakaćena kao sila ako se Ukrajina odvoji od Moskve. Konstruktivna destrukcija podrazumeva kontrolu određenih teritorija ali ne i njihovu aneksiju, kako se resursi ne bi traćili.
Borba između sve liberanijeg Zapada i konzervativne Rusije i još konzervativnije Kine ulazi u fazu prsa u prsa. Profesor Karaganov smatra da je ostatak sveta takođe konzervativan i da mu je muka od sve bizarnijih vrednosti Zapada koje se agresivno nameću ostatku sveta, naročito putem koncepta ljudskih prava. Do sada su se folirali da su na putu prihvatanja liberalnih vrednosti, ali sada je poruka jasna: ne želimo da imamo ništa sa vama.
Fejsbučenje 