Rasizam Krčka Ameriku

Crnac u Americi je isto što i Rom u Evropi. Građanin drugog reda koga zbog boje kože drugi gledaju drugačije, podozrivije i uplašenije. Problemi pri odrastanju, problemi pri školovanju, pri zapošljavanju guše ovu zajednicu koja za sobom vuče još i breme robovske prošlosti.

Pre par dana po ko zna koji put se ponavlja isti scenario. Policija zaustavlja crnca zbog minornog prekršaja, ovaj izlazi iz kola, nastaje koškanje, oni ga hapse i fizički onesposobljavaju ali u tom procesu ga lišavaju života. Ko nije živeo u Americi ne shvata koliko često se dešava isti scenario. Biti zaustavljen od strane murije kao crnac je ozbiljan rizik koji je pravi košmar za roditelje i rođake muške crne populacije. Zamislite da kada vam sin tinejdžer izađe sa drugarima ne brinete samo o mladalačkim glupostima, nego i da li će mu policija nauditi pa neretko i ubiti.

George Floyd je umro od gušenja nakon 8 minuta pod kolenom lokalnog belog pandura. Video snimci modernog doba ne dozvoljavalju da ovakvi zločini prođu bez posledica. Da se tragedija desila pre 30 ili više godina, policijski izveštaj bi naveo otpor hapšenju, ‘hrabri’ policajci bi zajapureni pokazali par ogrebotina i svi bi bili srećni što je ‘strašni’ crnja sklonjen sa ulica, pa i sa ovog sveta. Ovih dana teško je da se nešto radikalno desi na javnom mestu a da bar neka kamera ne zabeleži događaj. Tako smo i ovog puta bili svedoci hladnokrvnog ubistva jednog građana od strane respresivnog državnog aparata.

Teško je belcu opisati rasizam. Studirajući u Indiani, u srcu Amerike, imao sam prilike da vidim na šta to liči. DePauw University je mali, privatni, tradicionalno beli college u malom gradiću Greencastle, Indiana. Samo pola sata vožnje kroz nepregledna kukuruzna polja od glavnog grada Indianapolisa. Devedesetih je faks imao samo par procenata crnih studenata, i to kao rezultat federalnog programa Affirnative Action. Ovaj program je sistemski pomagao crncima i drugim manjinama da se lakše integrišu u obrazovne, kulturne i poslovne društvene procese u SAD. Učinio je mnogo za afirmaciju crnaca u poslednjih pedesetak godina koji je kulminirao izborom Barack Obame za prvog tamnoputog američkog predsednika.

Prvo što sam primetio je tenzija koja je mogla da se seče nožem i pakuje za poneti. Naime kada su u istoj sobi, učionici, sportskoj hali ili bilo gde drugo, bela i crna osoba koja se ne poznaju, ili slabo poznaju, stvaraju čudnu tenziju koju osećaju samo oni koji su se dovoljno kulturološki asimilovali u kolevci demokratije. Moć da se opuste u tim situacijama imali su samo malobrojni i češće su to bile žene. Muški su se uglavnom gledali kao ovnovi na brvnu.

Tada neobrazovan u rasnim odnosima zemlje u koju sam stigao sa 19 godina, bio sam naivno nesvestan dubine ovog problema koji je rak rana američkog društva. Svaku situaciju sam javno, pred svima prozivao upitkujući i jedne i druge koji im je moj. To je obično rezultiralo zbunjenim, nelagodnim odgovorima tipa ‘ma ok je sve’, ‘nije ništa čini ti se’, dok je nelagoda između mojih belih i crnih prijatelja rasla.

Ova tenzija je direktan uzrok usiljenog načina komunikacije između njih. Rečenice bi uzimale drugu formu kada bi se obraćali jedni drugima. Usiljene, nezgrapne forme su krasile njihove dijaloge a moje ismejavanje je bez takta stvaralo još smutljivije komunikacijske bisere. U pokušajima da ih opustim otvoreno sam ih čačkao oko rasne tenzije i nakon mnogo upitkivanja često uspevao da probijem led. Na kraju svakog ‘otvaranja’ shvatio sam ubrzo da belci i crnci žive u dve Amerike i da je segregacija takva da retko imaju prilike da se suštinski sretnu.

Segregacija nosi korene u pravnim temeljima SAD koje su decenijama bile nosilac ropstva u svetu. Legalna trgovina i eksploatacija ljudi je istorijski i pravni uzrok tenzije između amerikanaca drugačije boje kože. Tek je 13 amandman slavnog američkog Ustava, 1865. godine zakonom zabranio vlasništvo nad sapiensima. Ali formalizacijom slobode stvari se nisu bitno promenile. U većem delu Amerike, sem velikih severnih gradova, segregacija je i dalje zakon. Deca idu odvojeno u škole, u prevozu crnci sede u zadnjem delu, i u svakom aspektu života su ove dve grupe ljudi precizno podeljene. To doba, koje je trajalo od oslobođenja pa sve do 1965. godine je Jim Crow era. Naime segregacija je bila zakonom regulisana i brutalno sprovođena. Linčovanja, silovanja i ubistva su bili česta pojava na zatucanom Jugu i sve se to dešavalo na očigled čitavog sveta. Ovaj društveno-istorijski momenat SAD je mrlja za koju smatram da će u godinama koje dolaze izazvati i raspad same unije. Sa svakim obrazovanim crncem ide i saznanje o strašnoj prošlosti i sve manje onih koji pristaju na sistem koji i dalje baštini tradiciju segregacije.

Pored sve liberalizacije američkog društva veliki deo belaca i dalje gaji duboki mržnju prema crncima. Da je problem sistemski govore i brojevi zatvorenika u američkim necivilozovanim zatvorima.  Sa 665 zatvorenika na 100.000 građana Amerika je šampion u guranju ljudi iza rešetaka. Zatvori su brutalne institucije pod kontrolom bandi gde život ne vredi pišljivog boba. Te, uglavnom privatne institucije, su glavni lobisti iza drakonskih diskriminatorskih krivičnih zakona. Interesantno je da ovaj trend kreće 60tih godina i da je svake godine sve više zatvorenika. Dakle kako su crnci dobili puna zakonska prava, tako su krenule drakonske presude tako da je Amerika jedina zemlja na planeti gde možeš da dobiješ doživotnu robiju bez prava na pomilovanje za tri krivična nenasilna dela. Tri puta prodaš više od 100 grama vutre i ćao slobodo zanavek. Momci iza kojih su ključevi bačeni u bunar su uglavnom crnci.

Broj crnaca u zatvorima na 100.000 ljudi u odnosu na hispanike i belce.

Iz date tabele isijava rasizam. Brojke iz 2010. godine govore da je 2.200 crnaca u zatvorima na 100.000 stanovnika u odnosu na 380 belaca. Dakle skoro 6 puta više crnaca čami u zatvorima nego belaca. Zamislite da u Srbiji danas ima 6 puta više bošnjaka u zatvorima nego srba. Svi bi se, s pravom, digli na noge i razbucali takav sistem. Ali u SAD je to jednostavno nemoguće jer je krivična politika od 60tih na ovamo dizajnirana da targetira prvenstveno crnce i druge manjine. Interesantno je da su obe stranke, i republikanci i demokrate krivi za ovakvu situaciju. Bill Clinton, nije samo srpski krvnik, već i ona najgora vrsta rasiste u SAD: prikriveni južnjački belac koji tužnim očima sasluša svaku ucveljenu crnkinju. A onda joj porobi mušku decu i baci ključeve.

Naime Bill je insiprator, lobista i potpisnik drakonskog zakona ‘three strikes and you are out’ – tri udarca i ispadaš. Taj zakon kaže da ako te treći put zatvore zbog krivičnog dela, bilo kog, sudija je mandatno obavezan da te osudi na doživotnu robiju. Ovakve cirkuske zakone nema ni Severna Koreja koju američki političari sa gađenjem često komentarišu. Rezultat tog federalnog zakona je armija mladih crnaca koja neće ugledati slobodu do kraja života iako su počinili smešna i nenasilna krivična dela. U Srbiji na primer, ako te uhvate sa 100 grama vutre dobićeš prvi put vetovatno novčanu kaznu. Za drugi put verovatno uslovnu. I treći ćeš možda videti ćuzu na par meseci ali samo ako ti je advokat doktor Nestorović. Pa Darko Šarić će robijati desetak godina za tone kokaina koje je preterao širom sveta. U SAD čitave generacije mladih crnaca završe u zatvorima u kojima se ne rehabilituju već postanu okoreli banditi u sistemu koji podstiče nasilje i korupciju.

Ovakva politika je sistemski rasizam najgore vrste. I zato mi se uvek gadilo američko popovanje u oblasti ljudskih prava. Kada kinezi i ameri komentarišu tretman manjina bilo gde na planeti to je kao kad srpski političari pričaju o časti i poštenju ili crnogorski o čojstvu.

Američki gradovi ponovo gore zbog jednog mrtvog crnca. I treba da gore. Svako političko saborništvo crnaca u poslednjih 50 godina je uništeno u savezništvu duboke belačke države i belačkog podzemlja. Dva najveća lidera, Martin Luther King i Malcolm X, su brutalno ubijena čim je njihova politika počela da dobija obrise moćnih političkih organizacija. Obojicu je FBI pratio i prisluškivao godinama i vodio kao unutrašnje neprijatelje najvišeg ranga. Verovati da država nije imala ništa sa njihovim likvidacijama je isto što i verovati da srpska država nema ništa sa ubistvom Ćuruvije i Đinđića.

Da li će ovo biti ta kapisla koja će radikalno promeniti američku mapu rasizma ostaje da se vidi. Jedno je sigurno, ako ne ova neka druga tamnoputa varnica će sigurno zapaliti društveni požar koji neće moći da se ugasi. Jer istorija nas stalno potseća da imperije uglavnom lakše puknu iznutra no spolja. Burn baby burn.

3 мишљења на “Rasizam Krčka Ameriku”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s