Šta je to Rasizam?

Protesti u Americi ne jenjavaju već drugu nedelju i svetu je opet izložena ahilova peta američkog društvenog sistema – rasizam. Čitam razne komentare na šarolikim platformama i jasno je da mnogi ne razumeju šta je rasizam i koje su njegove suštinske konsekvence.

Rasizam je jedna od društvenih pojava za koju je svako uveren da tačno zna o čemu se tu radi. Neko kaže mrzim onog crnca, ili belca, ili indijca i eto rasizma u svojoj izvornoj formi. Ali filozofski je bitno definisati ovu pojavu, kako dijalektički tako i semantički kako bi se video devastirajući efekat ove pojave.

Ubistvo George Floyda se pokazalo kao kapisla koja je zapalila naciju i izvela protestante na ulice. On je očigledno bio osoba sa američkog društvenog dna, bez stalnog posla i često u sukobu sa zakonom oko sitnih prekršaja. I ovog tragičnog puta su ga panduri startovali jer je pokušao da zameni lažnu novčanicu od 20 dolara. Baš zbog lakoće prekršaja (u Srbiji vas neće juriti ako ste marnuli manje od 5.000din na primer) scena njegovog gušenja je još tužnija.

Dakle čovek bez posla, bez moći i sa društvene margine je opkoljen od strane 4 policajca i tokom nešto više od 8 minuta kolena na vratu ugušen pred čitavom planetom. Tu je srž rasizma, da je uvek uperen od strane moći ka nemoćnima. Samo oni koji drže vlast i moć mogu da budu rasisti i ugrade sistemski rasizam u politički sistem.

Komentari da su crnci u Americi rasisti jer mrze belce kao i belci njih pretstavljaju klasičnu zamenu teza gde se sama pojava fenomena opravdava, relativizuje i gura pod tepih. Kao eto mrzimo mi njih, ali mrze i oni nas. To ti dođe kao da mlatiš ženu svaki dan ali eto udari i ona tebe koji put pa dakle kakvo crno porodično nasilje, to je samo fer šorka gde ti izlaziš svaki put kao zasluženi pobednik.

U prošlom članku, koji je naišao na veliki broj čitalaca, vidim da naše ljude zanima tema ali da prirodno imamo slab pristup ovom društvenom zlu. Kao što smo videli, u SAD je rasizam vekovno utemeljen, od doba ropstva, preko ere ljudskih prava pa do savremenog doba gde crnci čine 6 puta više osuđenika po američkim zatvorima, gde su im plate niže za iste poslove i gde su gradovi i dalje getoizovani u duhu mračne segregacije. Brojke su tu i one nisu otvorene za interpretaciju. To je suština sistemskog rasizma, da je moguć samo u jednom pravcu – od moći ka nemoći.

To što neki reperi viču ubi belca i mrzim pandure je samo reakcija na stanje duha koji rasizam oblikuje u napetu društvenu atmosferu. Isti ti su od malih nogu ismevani, diskriminisani i hapšeni od strane moćnog državnog aparata koji štiti belog čoveka i njegov kapital. Gruba semantika koja se formulisala kroz rep i hip-hop je samo očajni vapaj koji ukazuje na delikatnost američkog rasizma i pretstavlja istančanu dijalektiku dubokog shvatanja problema. Kao što je naša epska narodna pesma uperena protiv gadnog turskog vazala, tako je i rep pesma samo krik za slobodom uperen protiv belog amerikanca koji drži sve poluge moći i kapitala.

U vreme turske vladavine srbi su prolazili veoma slične faze rasizma kao što ih crnci danas prolaze u SAD. Od ropstva, danka u krvi, do građana drugog reda, političkih prava i konačno oslobođenja. Naša epska poezija je jedna od najbitnijih svetskih baština baš zbog tog slobodarskog elementa i istančane dijaktike uprkos grube semantike. Svaki pokušaj da se ona danas uvrsti u nekakav rasizam ili diskriminaciju je ponovo zamena teza i jadan pokušaj istorijske revizije. Nisu turci ovde bili nikakvi poželjni prosvetitelji niti dobrodošli saveznici već brutalni, primitivni vladaoci koji su koristili sistemski rasizam da bi vladali ovom teritorijom i raspolagali resursima.

„Bože mili! Čuda velikoga!
Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne
I da druga postane sudija,
Tu knezovi nisu radi kavzi,;
Nit’ su radi Turci izjelice,
Al’ je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može,
Ni trpiti Turskoga zuluma;“

Početak bune protiv dahija je savršen primer. Ono što je gušenje George Floyda je u nas seča knezova. Kapisla koja je prelila narodnu čašu i dovela do Prvog Srpskog Ustanka je ista ona kapisla zbog koje danas gore američki gradovi. Jer onaj koji ti ubija decu, ili ih u magarećim bisagama odvodi od uplakanih majki, je simbol zla i svaki oblik borbe protiv takvog je ne samo opravdan, već je i moralni imperativ.

‘Gde knezovi nisu radi kavzi’ je paralela sa crnačkim elitama u SAD koje često ne čuju i ne vide patnju svojih siromašnih sunarodnika koji su na meti korumpiranih policijskih i političkih struktura. To što je Obama bio predsednik ne znači da je rasizmu došao kraj. Samo znači da promena ne može doći sa vrha, već mora doći sa dna i od strane onih koji su direktne žrtve. Kao deo establišmenta Obama nije uradio ama baš ništa na razgradnji sistemskog rasizma. Unutar demokratske stranke, koja uprkos svojoj retorici prstom ne mrda da suštinski poboljša društveni položaj crnaca, Obama je bio samo još jedan točkić u nepravednom sistemu. A njegov prethodnik, Bill Clinton, je utemeljitelj zakona three strikes and you are out. Naime treće krivično delo, pa i najmanje težine obezbeđuje mandatnu doživotnu kaznu. Muški crnci, koji imaju najmanji pristup advokatima i legalnoj zaštiti, su najčešće žrtve ovog drakonskog zakona koga bi se i Severna Koreja postidela.

‘Nit su radi Turci izjelice’ pak može da se protumači kao veliki jaz između bogatih i siromašnih u SAD koji je poslednjih 30 godina držao plate siromašnih na istom nivou dok su se elite basnoslovno bogatile. Opet su crnci nesrazmerno siromašni i često ih zaobilazi američki san čije čari sam i sam okusio. Dođe srbin u sred rata na Balkanu, dobije punu stipendiju, i završi na Wall Street-u vrteći pare američkih bogatih familija. Dok moji crni drugovi uglavnom vide Wall Street kao i prosečan srbin – na filmu.

Tako kada sledeći put sa Banovog Brda krenete da kudite crnce koji pale radnje setite se da poreklo vučete od robova. Ne poistovećujte se sa onim belcima koji brižno brinu o redu i sigurnosti, već sa potomcima roblja koje je izgradilo dobar deo toga što se danas ruši. Ni jedna radnja, kuća, crkva ili džamija nisu vredne jednog minuta nevinog ljudskog života. Naši su palili mnogo toga dok se ropstva nisu otarasili. Istorijski kontekst je bio opravdan i srpski plamen je tada jedini osvetljavao porobljena lica širom planete koja je nemo gledala kako se jedan mali narod bori za slodobu na život ili smrt.

‘Al’ je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može,
Ni trpiti Turskoga zuluma;’ su centralna tema svakog slobodarskog pokreta. Američki crnci još nisu smogli snage da se oslobode svog jarma. Pokušaji da se to mirno izvede nisu urodili plodom. Pokušaji da se izmešaju sa establišmentom su proizveli još goru situaciju. Samo da nađu nekog svog Filipa Višnjića da ih pogura pa da shvate da bez puške i plamena nema slobode. Burn baby burn.