Jedan francuski prijatelj mi reče pre jedno deset godina da mi ovde na Balkanu živimo post- jugoslovenski sindrom – nismo se istrgli iz zagrljaja starog sistema a nikako da se ukačimo u novi, demokratski. Ovaj limbo traje i danas kroz površno razumevanje demokratskih procesa i sumnjičav stav prema svemu sem svojim uskim i često neobrazovanim političkim stavovima.
Kao što to često biva u Srba, nakon izbora svi slave, i pobednici, to jest SNS, i luzeri, to jest bojkotaši. U maniru Slobe Miloševića i njegovog bacanja na kolena NATO alijanse, oni koji su insistirali na ne izlaženje na izbore su uspeli da izgube sve, i Vračar, i Stari Grad, i Šabac, i verovatno Madagaskar, samo tamo da još provere da li je izlaznost 40% ili 42% i eto šampanjac može da poteče kao bujica.
Retki su oni među nama koji su u stanju da priznaju poraz, sportski iz istog izvuku pouku i upotrebe iskustvo u sledećem krugu političke borbe. Umesto toga proglašavaju se pirove pobede koje sa sobom donose samo nevolju. Stvaraju lažnu sliku o narušenim pravima onih koji su izgubili, samim tim dižu tenziju i temperaturu među istomišljenicima i eto potencijala za buduće nasilje i političku mržnju.
Oni koji su neuspešno organizovali bojkot su odgovorni za trenutnu sliku srpskog parlamenta. Sa malom izlaznošću su jasno podelili Srbiju na Beograd i ostatak Srbije. Ali su isto tako gurnuli sve beogradske opštine u ruke vladajuće stranke, i oduzeli sebi način da sprovode svoje ideje po tačkama u zemlji koje bi ostale u rukama opozicije.
Bojkot glasanja je kompleksan politički potez koji zahteva ujedinjenje čitave opozicije po svim ideološkim pravcima i ne dozvoljava ni najmanju grešku. Taj potez mora da ubedi građane da su izabrani političari tu bez narodnog mandata i svedu izlaznost samo na članove stranke i njihove kapilarne glasove. Jedino tako može da se obezbedi kritična masa koja će putem protesta nelegitiman potez pretočiti u nelegalan.
Jedan prijatelj iz nemačke ambasade mi je rekao da je dug put do pridobijanja međunarodne podrške za bojkot. A bojkotaši su ignorisali ovu činjenicu i jasne izjave Evropske Unije i SAD da se manu bojkota. Aleksandar Vučić je i dalje rado viđen sagovornik evropljana svih boja, od Orbana do Merkelove, i nije bilo jasno kako će šaka bojkotaške opozicije pridobiti međunarodnu podršku bez kojih je vaninstitucionalna politička borba pišanje uz vetar. Pa čak je i ludi Sergej to skontao i čuo poruke Evrope. Ali je bio kažnjen od strane svojih simpatizera koji su uzeli stvar u svoje ruke, ostali kući u nedelju i ostavili Glumca daleko ispod tričavih 3% korigovanog cenzusa. Koliko god da mi je lično nesimpatičan, njegovo urbano šešeljovanje bi bio benefit srpske skupštine, naročito sad kada je original takođe ostao ispod najniže crte u kosmosu.
Kada sam 2000. godine govorio da će demokratski oporavak Srbije od komunista prvo a od Slobe drugo trajati 50 godina iliti oko dve generacije, većina me je gledala kao da bulaznim. Kada sam govorio prijateljima da je demokratija uvek diktatura većine i da se često možeš naći na drugoj strani mislili su da se to ne može desiti u demokratiji već da je uvek izabrani neko ko je svima simpa. Kada sam govorio da je demokratija jedna kontinuirana muka koja je u stalnoj opasnosti da sklizne prvo u populizam a u najgorem slučaju diktaturu svi su euforično i naivno posmatrali promenu kao kraj istorije u Srba.
Šta je uzrok ovako idiličnog pogleda na demokratiju? Smatram da je u centru obrazovni sistem naše zemlje, naročito visoko obrazovanje. Pored centralne institucije Beogradskog Univerziteta kao nereformisanom, korumpiranom institucijom i gomilom privatnih kvazi fakulteta, naši mladi nemaju pristup obrazovanju koje bi ih potkovalo tekovinama demokratskih procesa u poslednjih 2000. godina. Prepisivanje, puškice, prodaja ispita i na kraju lažne diplome su bitni elementi fakultetskog obrazovanja, a to kako je Platon definisao demokratiju i upozorio na njene manjkavosti je nesuvislo blebetanje.
Staromodni profesori, nereformisani programi još iz doba komunizma kao i otvoreno tržište ispita stvorile su od Beogradskog Univerziteta fabriku onih koji nemaju klasično znanje i trening logičkog i dedaktičkog rezonivanja. Umesto da budu potkovani u osnovama društvenih procesa, studenti kapmanjski bubaju tupave tekstove koje onda netransparentno polažu u kabinetima intelektualnih patuljaka.
Tako da nije ni čudo videti armiju snuždenih opozicionara kako tumaraju Vračarom i Starim Gradom. Jednostavno ne mogu da veruju da im seljaci kroje sudbinu. Smatraju svoje stavove svetim kravama koje eto niko ne razume. Dure se, šatro odlaze iz zemlje i najavljuju kataklizmu Srbije. Samo zato što im niko nije predavao Platonovu Republiku gde su jasno definisani problematični aspekti demokratskog sistema. On je inherentno nestabilan i često na ivici tiranije. Šta ga sprečava da sklizne? Pa samo vibrantna, aktivna i oštra opozicija. Koje ne ostaje kući nego kao SNS, ide od vrata do vrata i blamira se.
Fejsbučenje 