Neoliberalni Ekonomski Model će Preživeti Koronu

Pre nešto više od 70 godina malo društvo se skupilo u prelepom švajcarskom selu Mont Pèlerin diskutujući ideje koje će postati društveni i ekonomski temelj sveta nakon Drugog Svetskog Rata. Na čelu društva su bili filozof i ekonomista Friedrich Hayek i ekonomista Milton Friedman. Ekonomske ideje kejnzijanskog modela, sa velikim državnim aparatom, visokim poreskim stopama i dubokim socijalnim elementom su te 1947. godine bile dominantne tako da je nova škola shvatila da su njihove ideje malog državnog aparata i slobodnog protoka ljudi i robe radikalne.

Ideje ovih mislilaca su nikle kao rezultat dva fenomena: ekonomskim podatcima koje su mnoge zemlje uredno pratile od početka veka kao i pojavom diktatorskih zatvorenih režima komunizma i fašizma. Prvi je ekonomistima dao dokaz, prvi put u istoriji, da slobodan protok robe i ljudi ima kao osnovni rezultat niže cene i kvalitetniju robu i usluge. Vekovima su ljudi sumnjali da je to slučaj ali podataka nije bilo da bi se teorija naučno testirala. Konačno su ekonomisti kao Friedman pokazali da se društvo brže bogati ako se konkurencija pojača do daske i države i regioni specijalizuju za ekonomske aktivnosti za koje imaju geografske i kulturne afinitite. Dakle bolje je da se šveđani bave proizvodnjom lososa i izvoze taj proizvod po svetu nego da svaka zemlja pokuša da svom tržištu obezbedi taj proizvod produkcijom. Specijalizacija i slobodna trgovina obaraju cene i povećavaju kvalitet robe i usluga.

Drugi razlog za brigu ovih tada mladih naučnika je bila pojava zatvorenih diktatorskih društvenih modela fašizma i komunizma. Pobeda nad fašizmom u tek okončanom svetskom ratu je bila slatka ali su liberalni mislioci razumeli da je rat lako mogao imati drugačiji ishod. Odmah su krenuli sa oštrom kritikom sovjetske diktature i bili među prvima koji su zapadu otkrili katastrofalne dirigovane ekonomske poteze komunističkih država. U to vreme je sovjetska industralizacija uz pomoć besomučne propagande davala impresivnu sliku hrabrog novog sveta i kapitalizam kao ideja je bio pred bankrotom. Mnogi zapadni intelektualci su žmureli pred gulazima, političkim progonima i drugim divljanjima komunističkih režima neretko ih smatrajući neophodnim zlom ka stvaranju boljeg i pravednijeg socijalističkog sveta.

Pod uticajem austrijskog filozofa Karla Poppera Mont Pèlerin društvo je krenulo u nemilosrdnu kritiku kako komunističke diktature tako i kejnzijanskih političara na zapadu. Popper i njegovo brilijantno delo ‘Otvoreno Društvo i Njegovi Neprijatelji’ su postavili filozofski fundament kritike nedemokratskih država i njihove istorijske neodrživosti. Hayek je te ideje pretočio u ekonomsku teoriju podržanu nizom podataka koji su se svokog meseca slivali iz raznih statističkih biroa koje su zemlje osnivale sa entuzijazmom. Informacije o BDP, trgovinskoj razmeni, deficitu i visini plata su davale jasnu sliku da demokratija nije samo čuvar individualnih prava već i najoptimalniji model bogaćenja jednog društva.

Dvadeset godina upornog rada i dokazivanja su ih doveli do 1970. godine i teške ekonomske i energetske krize. Inflacija, recesija i energetski rat su dovele svet do ivice ekonomskog ambisa gde je 2,2 milijarde ljudi od tadašnjih 3,5 živelo u ekstremnom siromaštvu. Dakle dvoje od troje ljudi na planeti su živeli u neljudskim uslovima. Postalo je jasno da komunističke zemlje na istoku i kejnzijanske zemlje na zapadu ne mogu da obezbede ekonomski prosperitet koje ljudi širom sveta zahtevaju.

Tada mali think tank Hayeka i Friedmana prerasta iz intelektualnog radikalizma u novu nadu bolje ekonomske budućnosti. Dolaskom na političku scenu Ronalda Reagana i Margaret Thatcher neoliberalizam konačno dobija politički vetar u leđa. Njihove ideje se rapidno pretapaju u državnu ekonomsku politiku i kreće era najvećeg ekonomskog razvoja u istoriji čovečanstva. Samo 19 godina kasnije raspada se Sovjetski Savez ekonomski samleven slobodnom trgovinom koju zapadne zemlje dovlače u svaki kutak planete. Coca Cola lagano ubija komunističku propagandu. Kina koja tog trenutka grca u siromaštvu i gladovanju menja pravac i prihvata neoliberalne ekonomske ideje privatnog biznisa i slobodne trgovine.

Rezultat tih tektonskih intelektualnih promena je svet u kome živimo danas. Roba sa raznih strana sveta je dostupna svuda tako sa smo u stanju da na telefonu kupimo gaće preko Aliexpressa koje nam posle nekoliko dana uredno stignu na kućnu adresu. Ali pravi uspeh ovog modela se ogleda u činjenici da je većina sveta izvučena iz pakla ekstremnog siromaštva. U 2019. godini oko 9% ljudi na planeti su živeli sa samo $1.9 dnevno što je granica ekstremne sirotinje. Za samo 50 godina, sa duplo više ljudi na svetu, tada radikalni ekonomski model je učinio da preko 90% nas na planeti živi dostojanstveno bez dnevne brige o preživljavanju. Ekonomski modeli su demonstrirali da će ovaj vid siromaštva biti eliminisan do 2030. godine. Obećanja Hayeka i Friedmana da će ekonomski kapitalistički brod podići sve zajedno, i bogate i siromašne, su se ispunjavala pred našim očima. Kritike koje su pljuštale sa svih strana su ostale nemoćne pred neumoljivim ekonomskim podatcima koje su sad već etablirani statistički biroi izbacivali nedeljno. Duži životni vek, pristup struji i čistoj vodi, nivo pismenosti širom sveta kao i pristup novim tehnologijama su rezultat slobodnog protoka robe i ljudi i formiranja slobodnih tražišta u mnogim oblastima.

Ali prve pukotine sada već neoliberalne mantre se pojavljuju tokom poslednje finansijske krize 2008. godine. Tog septembra sam bio u Londonu i vodio trejding desk fonda u kome sam bio partner. Dolazi 15. u mesecu i Lehman Brothers, jedan od giganata Wall Street-a kolabira u roku od nekoliko sati ostavljajući tržište u šoku. Na videlo izlaze milijarde bezvrednih obveznica koje su koruptivnim metodama izdate i predstavljale finansijsku bazu na staklenim nogama. SAD reaguju tog vikenda upumpavajući $700 milijardi u ekonomiju. Mnoge države slede dok se kritika neoliberalnog modela pojačava do daske. Eto vam vaših slobodnih tržišta, eto vaše nevidljive ruke. Ali uprkos svemu kriza se sanira uz mnoge ekonomske žrtve i slobodna trgovina nastavlja svoj marš kroz istoriju.

Moj odgovor na kritiku je jednostavan: ono što se pripisuje neoliberalnom modelu kao slabost je u suštini sama suprotnost ideji tog modela. Naime, iako mislimo da živimo u svetu slobodne trgovine istina je daleko od toga. Poslednja kriza je izazvana korupcijom među velikim investicionim bankama i njihovom polu-monopolskom položaju. Kao neko ko je radio u JP Morganu u srcu Wall Streeta svedok sam netržišnog ponašanja velikih igrača koji su usko povezani sa političkim elitama. Pritisci, ucene i mito su standardni repertoar velikih firmi u dobijanju velikih poslova. Evo primera. Radi se velika prodaja firme u Meksiku i firma sa Wall Streeta daje ponudu od $47 miliona. Lokalna firma daje ponudu od $11 miliona. Ne pominjem konkretna imena radi potencijalne odgovornosti o poslovnim tajnama. Firma sa nižom cenom prolazi kao što i dolikuje efikasnom ekonomskom modelu ali onda se u pogon stavlja Washington mašinerija. Ambasada u glavnom gradu Meksika kreće u akciju. Zovu se ministri i predsednik, daju se obećanja i provlače tihe pretnje. Nakon samo nekoliko dana telefoniranja tender se poništava i posao dobija velika američka banka. Da li su spustili cenu na $11 miliona? Naravno da nisu, cena ostaje zakucana na 47 milki i ne smanjuje se ni za cent.

Da li je ovo tržišna utakmica? I Hayek i Friedman bi bili zgroženi ovakvim potezima i ukazali da je baš ovakvo političko mešanje rak rana svakog ekonomskog sistema. Uostalom zašto neka mala srpska investiciona firma nije u stanju da se takmiči na Wall Streetu? Pa isključivo zbog političkih barijera postavljenih kako bi se konkurencija sputala a politički istomišljenici ekonomski zaštitili nepotističkim pozicijama.

Pored svih prepreka u vidu granica, carina, pasoša i zaštićenih industrija, neoliberalni model je nastavio da krči ekonomsku prašumu sve do sledećeg udara 2016. godine. Izborom populiste Donalda Trumpa američki glasač je jasno dao do znanja ostatku sveta šta misli o preseljenju radnih mesta iz SAD u manje razvijene zemlje. Trump je imao samo jednu poruku a to je: iskoristiću dominantnu poziciju Amerike da zaustavim globalizaciju. Rapidno ulazi u ekonomski rat s Kinom namećući niz visokih carinskih stopa koje povećanjem cena guše promet pa samim tim idu na štetu potrošača. Interesantno je da on to radi u odori desničara koji bi po definiciji morao biti blizak neoliberalnim idejama. Sami republikanci su se našli u nebranom grožđu gde propovedaju ideje slobodnig tržišta sa jedne strane dok podržavaju populistu koji štiti tržište levičarskim metodama. Baš ovaj ideološki haos pretstavlja opasnost po neoliberalni model jer se ne suprostavlja jasnim naučnim idejama već sramnom propagandom gde su činjenice bitne koliko i skandali kojima se predsednik SAD diči. Drugim rečima, politička populistička buka je samo smetnja u daljem globalnom privrednom napretku. Propagandom i lažima se progres izlaže nepotrebnom riziku.

Američka radna mesta jesu preseljena u druge delove sveta u poslednjih 40 godina. Lukrativne pozicije u proizvodnim pogonima su preko noći nestale u srednjoj SAD i našle svoj dom u udaljenim regionima Kine, Indonezije, Afrike i Istočne Evrope. Jeftina kvalifikovana radna snaga u drugim  delovima sveta jeste eliminisala ta radna mesta u SAD i drugim zapadnim zemljama, ali je otvorila mnoga u siromašnim državama gde je čitav jedan sloj ljudi isčupala iz ralja nestabilnog ruralnog života i uvrstila u kvalifikovanu radnu snagu sa redovnim primanjima. Možda je neki Amer izgubio dobro plaćeni posao u fabrici nameštaja, ali se zato par kineza preselilo iz udaljenih sela bez struje i vode i totalnog siromaštva u gradove koji nude obilje novih radnih mesta u drvnoj industriji.

I taman kada je Trumpova haotična politika počela da gubi na inicijalnoj snazi, početkom ove godine mali patogen zvan  COVID-19 stupa na scenu i volšebno zaustavlja naše ekonomske i društvene živote. Svet je brzo nakon izbora 2016. godine shvatio da su amerikanci uselili totalnog idiota u Belu Kuću. Predsednik slabog intelekta i nemoralnog pristupa društvenom životu se pretvarao u političku grešku koju su novembarski izbori morali korigovati. Ekonomija je uprkos lupetanju ovog klovna pre korone bila u rekordnom raspoloženju kako po pitanju istorijsko niske nezaposlenosti tako i po rekordnom nivou cena akcija na berzi. Ali virus prekida žurku i ekonomska pozornica se pretvara u haos.

Onda na scenu stupaju političari koji panično i bez dubokih analiza reaguju na virus. Priče o milionima mrtvih i kolapsu zdravstvenih sistema širom sveta unose paniku među birokrate i oni rapidno, poput domina koje neumoljivo obaraju sledeću u nizu uvode vanredne mere i zaustavljaju društveni i ekonomski život. Ne shvatajući da će duboka ekonomska recesija gurnuti stotine miliona ljudi nazad u ekstremno siromaštvo i samim tim uništiti živote mnogih kako ekonomski i zdravstveno, oni slepo prate poteze jedni drugih. U tom političkom slepilu je čak 84 država uvelo neku vrstu vanrednog stanja i grubo narušilo slobode svojih građana. Putnički sistem se stavlja pod katanac dok se restorani, pozorišta, bioskopi i škole zatvaraju. Kineski virus se rapidno širi svetom dok kineski političari čitav mesec kriju istinu o koroni i hapse svoje lekare koji neformalnim putevima pokušavaju da podignu uzbunu. Lokalna epidemija se zato širi svetom i postaje pandemija. Svetska Zdravstvena Organizacija, još jedna politička udruga, katastrofalno reaguje i ne konfrontira kineske komunističke vlasti već ih mesec dana moljaka za pristup zaraženom Wuhanu.

Jasno je da je ova kriza rezultat ne tržišnih disbalansa i finansijskih manipulacija, već neproračunatih političkih poteza aktera koji su se ponašali ne kao lideri, već kao ovce koje slepo prate ćoravog ovna niz provaliju. Politički, dirigovani faktor, od komunističke partije Kine, pa sve do demokratakih političara, sa usamljenim švedskim izuzetkom, je panično gurnuo svet u potencijno katastrofalnu ekonomsku depresiju.

Kriviti slobodan protok robe i ljudi na globalnom nivou za bilo koji aspekt korona krize je u najmanju ruku glupost. Proročanstva da će svet nakon COVID-19 pandemije biti radikalno drugačiji i da je globalizaciji došao kraj su kredibilna koliko i laprdanja baba Vange. Šta više ljudi će shvatiti da je potrebno još više povezivanja, još više slobode u ekonomskom i društvenom aspektu bivstvovanja sapiensa.

Ljudski progres je neumoljiv, i čoveku je od Poppera na ovamo jasno da su diktatorski režimi, kako desni tako i levi najveća opasnost za budućnost naše dece. Tako će se kineski komunisti nakon korone produbiti u svetu koji ih još više prezire i jasno krivi za nepotrebno širenje virusa. Predviđam da će komunizam u najmnogoljudnijoj državi na svetu kolabirati do 2040. godine i da ćemo se osvrtati na period korone kao početak kraja ovog prljavog režima.

A neoliberalni globalni sistem je tu da ostane. Tehnologija rapidno korača i doprinosi daljoj liberalizaciji protoka ljudi, robe i ideja. Softver prelazi granicu u nanosekundi u svom nastojanju da dalje olakša život i ubrza bogaćenje društva. Veštačka inteligencija je pomolila svoju glavu u poslednjih par decenija i sve rapidnije rešava probleme koji su se do skoro činili nerešivim. Uspeva da konsoliduje mnoštvo informacija i procesuira ih u sekundi, bez predrasuda, nepotizma i korupcije. Ljudi će nakon pandemije shvatiti da je politička klasa najveći rizik našeg daljeg progresa. Individualno liderstvo će biti stavljeno pod društvenu lupu i građani će se pitati šta će nam lideri koji jednostavno slepo prate jedni druge u needukovanim odlukama.

Tako da ignorišite razna pisanija o radikalnim promenama nakon korone. Svaka kriza donosi novi talas teoretičara zavera, gledača u pasulj i divan revolucionara. Njihove panične analize su relevantne koliko i publikacije za koje piskaraju. Kako se ljudi sve više edukuju pritisak za daljim globalnim slobodama će biti sve veći kao i uloga tehnologije u našoj svakodnevnici. Naša deca sigurno neće baciti svoje tablete i prihvatiti se motike. Jesu i biće mnogo globalnija od nas sa virusom ili bez. Za njih ostaje samo jedno pitanje: da li su nam političari potrebni nakon korone?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s