Vest da je Francuska izgubila pozamašni ugovor o izgradnji nuklearnih podmornica za Australiju odjeknuo je svetom pre par dana. Ovaj potez, uz stvaranje nove zapadne vojne alijanse po liniji SAD-Velika Britanija-Australija, pod nazivom AUKUS, imaće značajne geopolitičke posledice. Mnogi od naših građana se pitaju ko tu gubi, ko dobija i da li će ovaj potez imati posledice po našu zemlju.
Mačak koji se najviše oblizuje nakon ovog poteza je Boris Johnson, šeretski premijer Velike Britanije. Kao jedan od glavnih arhitekata Brexita, trudio se da sklopi novi savez da bi popunio vidljivu političku rupu nastalu izlaskom ostrvske zemlje iz Evropske Unije. Uspeo je da uvuče Ameriku u svoju igru i formira AUKUS, novi trojni vojni pakt čiji je cilj ograničavanje kineske moći u Pacifiku.
2016. godine Australija potpisuje ugovor sa Francuskom o kupovini flote podmornica koje bi pojačale njeno mornaričko prisustvo u Pacifiku. Ovaj potez je viđen kao logičan korak unutar NATO koji se otvoreno bori protiv kineskog lupanja šakom o sto širom Pacifika. Na stolu je bilo $31 milijardi za flotu konvencionalnih podmornica koje francuzi proizvode. Mutnim obaveštajnim kanalima englezi su uspeli da podriju ovaj aranžman i ubede Australiju da kupi 8 podmornica na nuklearni pogon. Glavna prednost je što ove ubitačne mašine mogu mnogo duže da ostanu pod vodom dok obavljaju svoje vojne zadatke. Ove podmornice će se sklepati u Australiji pomoću tehnologije Velike Britanije i SAD i koštaće do $90 milijardi. Tri puta veća cijena? Sitnica.
Predsednik Makron je ovu vest saznao iz novina što je geopolitički udarac čoveku koji očajno pokušava da svoju zemlju i dalje nametne kao svetskog političkog igrača. Ovaj potez je poslednji klin u kovčeg ambiciji Francuske da učestvuje u temama koje su daleko od njenih granica. Komično povlačenje ambasadora iz Vašingtona i Londona je demonstracija nemoći da se unutar NATO alijanse reši problem koji jasno govori jedno: Evropa više nije bitna.
Nakon katastrofalnog Drugog Svetskog Rata, u koji je Evropa uvukla čitav svet, Amerika je ratnu obnovu koncentrisala u toj istoj Evropi. Maršalov plan je rapidno obnovio čitav kontinent, uključujući i Nemačku, dok je ostatak sveta morao sam da krpi svoje posustale privrede. Tako da su oni, koji su nosili punu odgovornost za najveća ljudska i kapitalna razaranja u istoriji, već sredinom pedesetih uživali ubrzani razvoj. Evropa je za SAD bila najbitnija globalna tačka i glavni saveznik u borbi protiv Sovetskog Saveza.
U današnjoj podeli geopolitičkih karata sve se promenilo neverovatnim ekonomskim razvojem Kine u poslednjih 40 godina. Ilustracije radi Kina je 1993. godine bila samo 1.3% svetskog BDP-a. Danas je taj udeo 18.8%. Dakle pre 30 godina svaki stoti dolar svetske skonomske aktivnosti je dolazio iz siromašne Kine, a danas svaki peti. Nije potrebno da budete ekonomista da shvatite razliku u moći Kine pre tridesetak godina i danas.
Problem je u tome što je Zapad dozvolio da se razvije sistem koji se pokazao kao privredna alternativa domokratskom liberalnom ekonomskom razvoju. Jedan od glavnih argumenata protiv komunističkih sistema, pored kršenja ljudskih prava, je upravo nemoć tih država da svom stanovništvu donesu blagostanje potrošačkog društva. Sovjetski Savez bi verovatno nadvladao demokratski svet da je uspeo da pretoči svoj industrijski razvoj u potrošačko društvo kao Kina danas. To i jeste glavna lekcija koju je Kineska Komunistička Partija naučila iz raspada SSSR-a i Jugoslavije.
Ako želite jednom cifrom da ilustrujete pandemiju COVID19 virusa, dovoljno je da pogledate kineski BDP 2019. godine. Pre pandemije je Kina imala 17.3% udela u svetskom BDP. Dakle pre ovog haosa Kina je imala 1.5 procentnih poena manji udeo u globalnom kolaču, što je verovatno poslednja kap koja je amerima prelila geopolitičku čašu. Sa sve više dokaza da su komunisti znali za virus mesecima pre, i nisu učinili ništa da spreče pandemiju, ova cifra ilustruje benefit koji komunisti imaju od širenja virusa. A znajući za istorijsku brutalnost kojom komunistički sistemi upravljaju ljudskim životima, šta je par miliona žrtava zarad daljeg ekonomskog marša najmnogobrojnije zemlje na svetu.
Donald Trump je prvi spoznao da od mirnog suočavanja sa Kinom nema ništa. Zapadno flertovanje sa kineskom ekonomijom je kulminiralo njenim prijemom u Svetsku Trgovinsku organizaciju 2001. godine. Taj katastrofalan potez je refleksija korupcije na Zapadu koja je jeftinu proizvodnju stavila pre demokratskih principa. To je kao da ste lisicu pustilu u kokošinjac i još zatvorili vrata da koke ne mogu da uteknu. Od šestog najvećeg trgovca na svetu Kina nakon par godina izbija na prvo mesto.
I administracija predsednika Biden-a, pored svog prezira koji gaji za Trump-a, jasno razume da Kina neće sama stati u daljem ekonomskom širenju i nametanju svojih vrednosti širom planete. U borbi koju je još Obama prebacio u pacifički teatar, za Evropu jednostavno nema mesta. Razjedninjena i ranjena Brexit-om, Evropska Unija jednostavno nije geopolitički igrač. Tako da je nova alijansa, koja je čisto anglosaksonka, očišćena od uticaja kontinentalne Evrope. Studirajući i radeći u SAD, i ja sam treniran da mi se stomak prevrne kada nešto moram da uradim sa francuzima, belgijancima i ostalim kontinentalcima. Znaš unapred da će sve ići sporo i da će najmanja odluka biti kao rađanje mečke. U borbi na Pacifiku za neodlučne jednostavno nema mesta.
Zato će NATO alijansa, stvorena da zaštiti Evropu od komunizma i srba, polako pasti u zaborav. Formalno neće prestati da postoji do daljnjeg, ali će uloga biti redukovana na Evropsko tlo daleko od glavne pacifičke scene. Kao ona baba u kraju sa ogromnom kućom i dvorištem, eventualno će moći da probuši fudbal koji povremeno slučajno padne na ruže, ali da potrči za novim klincima? Teško.
Proučavajući kinesku filozofiju, naročito konfučijanizam, brzo uđete u kineski mentalitet. Ako nešto treba razumeti o Konfučiju to je kult predaka. Rigidni istorijski konzervatizam je ucrtan u kinesku misao gde prosečan kinez svoju kulturu smatra ne samo najstarijom, već samim tim i superiornom. Ko je radio sa kinezima zna tačno o čemu govorim. Amerikanci su dobili uzorak onoga što dolazi na sastanku na Aljasci u martu ove godine. Na kritike o ljudskim pravima prvi put su kinezi javno prozivali SAD o tretmanu crnaca i optužili ih za ista nepočinstva u sferi ljudskih prava. Državni sekretar Blinken je oštro otvorio samit misleći da će matrica biti uobičajena: ameri popuju a druga strana ćuti i šluša. Na opšte iznenađene, kineski ministar spoljnjih poslova Wang Yi je odbacio spremljen govor i obrušio se na sagovornike optužujući ih za militarizam i rasizam. To se amerikancima u lice ne govori zbog njihove opštepoznate osvetoljubivosti. Blinken je, zaprepašćen, samo mogao da se posluži starom floskulom da nije pametno kladiti se protiv Amerike.
Kineski nacionalizam tek stupa na globalnu scenu. Sama činjenica da mi i ostatak belog sveta slabo poznajemo kinesku kulturu daje kinezima ogromnu prednost:
„Ako poznaješ svog neprijatelja i poznaješ sebe, ne brini za ishod stotinu bitaka.“ San Cu, Umetnost Ratovanja.
Srbija mora da shvati da je za supresiju kineske ekspanzije kasno. Ono čemu AUKUS može da se nada je eventualno ograničavanje kineskog rasta, ali poraz ili promena kursa kineske politike su samo pusti snovi. Tako da mi kao mala zemlja moramo da balansiramo između novih geopolitičkih sukoba i sarađujemo sa kinezima. Moramo da osluškujemo kako će se Evropska Unija, kao naš najveći privredni partner i sponzor, postaviti u ovoj konfrontaciji. Ovaj udarac koji su francuzi pretrpeli će ih verovatno na kratke staze približiti kinezima kao kontra-udarac anglosaksoncima. U najkraćim crtama, bitno je da se naši ‘genijalni’ političari ne stave u centar ove borbe slonova. Teško je zamisliti naravno da Srbija bude bilo kako umešana u pacifički geoteatar ali poznajući našu istoriju ništa nije nemoguće.
Fejsbučenje 