U autobus ulazim rano jer suđene počinje tačno u 9.43. Sada već globalno poznata tačnost srpskih institucija ne dozvoljava kašnjenje. Gradski prevoz je uspešnom digitalizacijom usaglašen sa potrebama svakog stanovnika – pokupi vas ispred doma i isporuči na odredište. Sedam u svoju kabinu prve klase (drugih i nema) i automatski se povezujem na ekran i sudski sistem Republike Srbije.
‘Republika Srbija protiv Marka Vidojkovića i Nenada Kulačina’ iskače na kristalnom ekranu. Danas iznosim završnu reč kao branilac ova dva psovača majke predsednika. To jest jednog psovača i jednog postrekivača. Dodeljen sam im po službenoj dužnosti, kao što zakon propisuje iako mi je muka da ih gledam. Ne razumem takve ljude! Žive u najprogresivnijoj zemlji na svetu, sa najvećim stepenom slobode i vrtoglavim ekonomskim rastom i oni ni manje ni više nego P…. ti materina. Ni u sebi ne smem da izgovorim tu reč.
Od 5. oktobra 2000. godine na ovamo Srbija je zemlja u kojoj cveta cveće na svim poljima. Fantastične reforme su za par godina od uboge sankcionisane poludržave stvorile društvenog tigra. Digitalizacija je već na prvu godišnjicu tog revolucionarnog dana umrežila građane u svim aspektima života čije zadovoljstvo se danas oslikava u neverovatnom demografskom preporodu. Zvaničnici već par puta mole ženske građane da smanje rađanje i da se više posvete sebi. Bukvalno se saplićemo o derane po ulicama. Ali kako da prestanu da rađaju kad su subvencije po detetu astronomske. Nije lak ovaj progres.
„Strašan obrt Dovla.“ Znam Rajka sudskog zapisničara iz Palate Pravde pa mi ne persira. Dok mi misli lete iskače mi njegova poruka na ekranu.
„Šta je bre toliko strašno?“ Tipkam ja njemu i znam da preteruje, ništa u ovoj zemlji više nije strašno.
„Traži se smrtna kazna!“ Treperi na ekranu.
„Ko bre traži smrtnu kaznu?“ Oči su mi toliko raširene da će iskočiti.
„Pa ova dvojica?“ Kucka Rajko.
Neka sve ide u peršun – oštro opsovah, naravno u sebi. Plašio sam se da će neku glupost ova dvojica da naprave. Naime, po članu 69 krivičnog zakona Republike Srbije okrivljeni propisuju kazne sami sebi. Još pre deceniju propisi su promenjeni jer je društvena svest naših građana jedini aspekt koji je rastao brže od ekonomije. Mnoge zemlje sada pokušavaju da uvedu srpsko ‘samokažnjavanje’ kao osnovni pravni postulat. Bez uspeha naravno.
„Šaljem ti njihov suludi zahtev.“ Skoro u istom momentu iskače dokument.
‘ZAHTEV ZA PROMENU KAZNE -okrivljeni Marko Vidojković i Nenad Kulačin.
Mi, gore navedeni okrivljeni, skrhani zločinom koji smo počinili, tražimo da se predložena kazna našeg branioca preinači u smrtnu kaznu. Psovanje u našoj domovini je iskorenjeno odavno, i častan čovek sa ovakvim bremenom ne može da živi. Na vešala sa nama.“
Uzimam od stjuardese odštampan zahtev i besno izlazim iz autobusa. Sve je bilo sređeno. Uprkos težini zločina već sam dogovorio kazne. Kulačinu da rebnu smanjenje godišnjeg novinarskog dodatka za 4.26%. Znači tih 300.000 evra koje lagodno prima svake godine će biti smanjene za tu drakonsku sumu. Ko ga šiša, zaslužio je. A Marku, psovaču, e tu sam predložio da mu oduzmu kuću ma moru. Onu istu koju je dobio od države za knjigu ‘Đubre’ objavljenu samo par meseci pre ove grozomorne psovke. Pa nek se brčka u svom smrdljivom bazenu na Dedinju u kom čak nema morsku vodu kao većina pisaca u Srbiji. Znam da je ovaj predlog brutalan, ali šta da mu radim kad je opsovao majku, i to ni manje ni više nego predsednika.
Sudnica je puna i jasno je da javnost već zna za suludi predlog osumnjičenih. Graju stišava sudija koji završnu reč prvo daje tužiocu. Ovaj omanji bivši vozač, uspešno prekvalifikovan u pravnika brzopleto navodi da su okrivljeni već priznali krivicu, da je slučaj jasan kao dan i da je potrebno samo odrediti kaznu. Onda se uz odvratan smešak osvrće da su kaznu sami osumnjičeni smislili, sve po zakonu, i da mu nije jasno čemu završne reči. Sudija klima glavom a meni rukom pokazuje da otpočnem.
„Poštovani sude, ja sam spremio završnu reč koju sada mogu da bacim kroz prozor. Ne samo da je ovo prvi slučaj gde okrivljeni traže smrtnu kaznu za, svi smo se već ovde složili, nečuven zločin psovanja, već mi je to saopšteno na putu ka sudnici. Mislim da čitavo suđenje pada u vodu. Nema smrtne kazne u ovoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. To je divljaštvo.“ Naglo se okrećem prema Marku koji samozadovoljno sedi na optuženičkoj klupi. Uf kako me nervira.
„Kazne koje sam ja njima predložio, što je moja zakonska obaveza, a koje su uredno potpisali još prošle nedelje su jedine validne.“ Izgovaram dalje.
„Ma jok, cancel to i rokamo smrtnušu.“ Marko upada u reč, van sudske procedure.
„Kako da branim ovog čoveka poštovani sudija? Pa on me non-stop minira.“ Gledam Kulačina koji namešta frizuru kao da se ne radi i o njegovom životu. Čitavo suđenje oni dobacuju, zapitkuju, opstruiraju ovu svetu kuću srpskog naroda.
„Gospodine Vidojkoviću, molim Vas da se manete komentara.“ Sudija je jasan.
„Kazne koje sam predložio su van svih standarda. Alo pa ode kuća na Miločeru gospodine sudija. Niko u istoriji samokažnjavanja nije ni delić te kazne dobio. A i Kulačin je rebnut dobrano. Pa će morati malo da smanji francuski bordo koji pije i uz burek. Moramo poštovati proceduru. Nikada jednom predložene kazne nisu menjane, ovo je skandal.“ Sada se već znojim. Tek sada kontam da ću biti prvi advokat čiji su štićenici pogubljeni. Ode karijera, ode jahta, ode stan u Londonu. Sama pomisao da ću opet raditi za tričavih 10.000 evra mesečno, kao neki bedni pripravnik, mi šalje žmarce po čitavom telu. Jaoj Vidojkoviću, pa ja ću te udaviti.
„Da li ste završili gospodine Đukanoviću?“ Sudija mi prekida znojave misli.
„Zahtevam da se suđenje ponovi! Smrtna kazna je zlo gospodo, apsolutno zlo.“ Raja se uskomešala jer znaju da se ni jedno suđenje nije ponovilo već godinama. Sistem jednostavno fercera savršeno i nema ponavljanja. Znam da bijem izgubljenu bitku. Ova dvojica ludaka se high five-uju dok se meni život ruši pred očima.
Par dana kasnije, obučen u isto odelo, razdrljan i pijan pojavljujem se na pogubljenju. Njihova tela se već njišu na improvizovanim vešalima sklepanim u dvorištu Palate Pravde dok ljudi nemo gledaju, zbijeni oko ove odvratne sprave, dok su ostali načičkani po prozorima. Neke žene tiho jecaju zajedno sa predsednikom Vučićem koji je prekinuo nuklearni samit u Svrljigu da bi Vidojkoviću i Kulačinu odao poštu. Par puta je presekao jezivu tišinu hrabro izgovarajući ‘zašto braćo, zašto?’
„Alo da li ste vi svi normalni?“ Urlam isprovociran. „Pa ljudi su mrtvi!“ Brzo mi prilaze policajci u civilu i nežno gurkaju van dvorišta dok raja negoduje. Štampa me je razapela na krst i narod mene krivi za ovaj ishod, za smrt ova dva velikana. „Jebo vas progres!“ Dok me izguravaju uz zvižduke naroda, šokiranog još jednom psovkom osećam preki predsednikov pogled i derem se.
„Ali ja sam Vlada Đukanović i branio sam na smrt osuđene.“
Fejsbučenje 