Danima se diže tenzija oko ustoličenja mitropolita Joanikija na Cetinju. Komite sa jedne strane ne daju da se priredba održi dok srbi žarko žele da baš na tom mestu obave verski obred koji je samo simbolična potvrda odluke koju je Sinod Srpske Pravoslavne Crkve nedavno doneo.
Identitet se jutros brani uz paljenje guma i blokadom ceste koja vodi za Cetinje. Komšije se džapaju a negde i rođena braća hvataju strane, jedan za komite drugi za srpstvo. Patrijarh Porfirije i mitropolit Joanikije stižu helikopterom i provlače se do manastira pod pancirnim šinjelima kao da sprovode članove Cosa Nostre.
Što kaže naš narod (koji god izabereš) ko nas je kleo nije dangubio. Ove slike su sramota svih nas, svakog punoletnog građanina i Srbije i Crne Gore. Da nas razlike u tome kako se molimo Isusu Hristu dovedu do scena bednih prepucavanja oko manastira. Da se uspalimo čak i mi koji nismo aktivni vernici je posebna vrsta intelektualne sramote.
I ja sam pre neki dan poklekao opštoj maniji podela i slavnog balkanskog reagovanja na prvu loptu. Naime došavši kući prilično pripit iz naše lokalne kafane Bistro (već se pravdam) pročitah na Fejsu jedan od odvratnih članaka jednog od onih koji je za podele plaćen. Brzopleto, bez razmišljanja posegoh za tastaturom i napisah možda i najpoganije reči koje su iz mog pera izašle. Pogledajte i sami pa procenite.
Poslednja rečenica mog komentara je cilj onih kojima su političke podele biznis. Da izazovu emociju i brzoplet odgovor. Od ovakvih rečenica do pesnice, noža i pištolja kratak je put.
To jutro mi je počelo sa poplavom poruka:
„Pa što tako brate?“
„Lijepo je što si se pridružio armiji primitivaca.“
„Od sviju sam očekiva ovakvo prđenje ali ne od tebe.“
„Skidam se sa tvog bloga.“
U prvih par minuta ne mogu da dođem sebi o čemu se radi. Chardonnay još kola venama (opet se bedno pravdam) dok me kao malj nije udarila poruka bliskog prijatelja koji je zakačio komentar uz gomilu znakova pitanja. Čitam i ne mogu da verujem tu poslednju rečenicu. Crvenim, besnim ali nazad nema – tu je crno na belo.
Krenem brzo da čeprkam po fejsu ne bi li obrisao komentar, dođem do njega i u poslednjem momentu odustanem. Pa ostavi ga bedniče, da svi vide. Da vide bedu tvoga duha i reagovanje na prvu. Da vide kako te je gomila medijskih ološa navela da reaguješ kao da osnovnu nisi završio. Ostavi kako bi jednog dana tvoji sinovi videli sav čemer tvoje duše u momentu kada je hladna glava morala biti na strani pomirenja i tolerancije. Ostavi da se vidi da si deo problema, a ne rešenja, kategorija koju prezirem.
Dan sam proveo izvinjavajući se pognute glave. Razmišljajući da sam samo još jedan koji bi na kraju podelama poklekao i izdao svaki intelektualni zavet koji me vodi i motiviše. I vidim da nas je većina u tom modu. Samo je pitanje koliki je pritisak potreban, koliko dugmića da se stisnu da se jaz među onima koji se braćom smatraju otvori i postane rupa bez dna.
Kako jedna rečenica seče kroz tomove pisanija i izražava onaj pasivni primitivizam koji od ‘pristojnih ljudi’ vaja prvo intelektualne bednike, onda strasne ideologe i na kraju čuvare koncentracionih logora. Kako umesto da se raspišem o neophodnom pomirenju svih nas i da po filozofiji čeprkam za teorijskim temeljima rešenja, u par sekundi sam se priključio armiji bukača koje političari priželjkuju međ narodom.
U kontekstu mog prezimena stvar je još tragikomičnija jer na kraju shvatiš da politička manipulacija cilja da potre samog čoveka i njegov identitet – bez obzira ko je. Da politička vlast mora da ubije čoveka u čoveku da bi do maksimuma uspostavila kontrolu nad masom.
Imam prijatelje među komitama i međ srbima. Odlične njuške sa obe strane ograde. Cilj mi je uvek bio približavanje stavova, vraćanje na bratske relacije i divne trenutke provedene po krševima Crnog Montenegra. Zejedno se moramo izboriti za pristojne države gde su političari ti koji podnose izveštaje nama, a ne mi njima. Gde se podele raspravljaju teoretski a ne na ulici. Gde je svaka bogomolja dovoljno velika da primi svakog ko se verno oseća.
Borislav Pekić je za mene najveći srpski pisac. Ili crnogorski. Ne samo zbog brilijantnih dela kojima se uvek vraćam već i zbog neprikosnovenog moralnog društvenog stava. Ne zanimaju me ‘brilijatni’ umetnici fašisti ili komunisti. Kao i Pekić prezirem ‘budžetsko’ stvaralaštvo svake vrste. Zamišljam kako on čita ovaj moj komentar i skupljam se ka’ pamuk u vreloj vodi. Mislio sam da sam tako setovan, da sam kao podgoričanin Pekić neumoljiv u svojim principima što bi mom pisanju dalo upečatljiv fundament. Ali jedna bedna rečenica ruši tu iluziju. Pijana ili ne ona stoji čvrsto kao opomena utemeljena u digitalnim porama moje svesti.
Fejsbučenje 