Pismenost stanovnika Avganistana je 43%. Preko polovine stanovnika ne zna da čita niti piše. Ovo je jedna od najvećih stopa nepismenosti na svetu i brojka koja stavlja na stub srama Zapad i sada već legendarnih $1.000 milijardi potrošenih na rat u ovoj tužnoj državi.
Pismenost među ženama je na još nižim granama i iznosi oko 29%. Više od dve trećine žena ne može da se informiše ni o vremenskoj prognozi a kamoli o kompleksnim političkim temama u zemlji i svetu. Ove sramne cifre su posledica besmislenih zapadnih intervencija koje nikada ne pomognu velikom delu stanovništva već samo maloj grupi već obrazovanih uhlebljivača. Avganistan je skoro savršen model ovog idiotskog pristupa koji se uvek završi neuspehom.
Prvo da vidimo koliko bi koštalo opismenjavanje stanovnika Avganistana. Potrebno je oko godinu dana aktivnog obrazovanja da se osoba funkcioonalno opismeni. To je nivo dovoljan da osoba može da pročita prosečan novinski članak i da ga uspešno usmeno i pismeno prepriča. Prosečna cena samofinansirajućih studenata na Beogradskom Univerzitetu je oko 100.000 dinara ili oko $1.000 po godini. Ako uzmemo to kao cenu obrazovanja, iako bi u Avganistanu to moralo biti jeftinije, dolazimo do proste računice. Dakle, da bi se opismenili svi u toj razorenoj zemlji potrebno je obrazovati oko 21.5 miliona ljudi koliko ih je nepismeno. To je dakle oko $22 milijarde. Amerikanci i druge NATO sile su imale 20 godina da sprovedu program pismenosti. Ali pare su otišle na astronomsku korupciju Pentagona i plaćanje uhlebljivača.
Šta sada treba učiniti? Umesto sankcija i blokade sredstava, koji su prvi zapadni instinkti, potrebno je pribeći programu NOVAC ZA LJUDSKA PRAVA. Administracija predsednika Biden-a, koja je u rasulu nakon sramnih slika koje nam kuljaju iz Kabula, je već blokirala $9 milijardi novca avganistanskog stanovništva. Ta sredstva se moraju vratiti državi ali pod uslovima koji će obezbediti minimum ljudskih prava od strane Talibana.
Prvi zadatak je pomoći ženama Avganistana koje su u nezavidnoj situaciji. Nakon osvajanja mnogih sloboda proteklih 20 godina žene ne znaju koliko će politika šerijatskog uređenja biti stroga pod Talibanima. Njihova prethodna vlada je bila brutalna i krajnje primitivna u tretmanu žena i nije potrebno nabrajati sva zlodela koja su počinili prema ženkom polu. Prvi uslovi prema Talibanskoj vladi moraju garantovati slobodno školovanje žena i pravo na zaposlenje. Drugi uslov mora biti ravnopravni tretman žena pred zakonom što mnoge šerijatski sistemi zahtevaju i primenjuju.
15 zamalja na svetu imaju pravni sistem koji se oslanja na šerijatsko pravo: Indonezija, Pakistan, Nigerija, Egipat, Iran, Sudan, Irak, Avganistan, Saudijska Arabija, Malezija, Jemen, UAE, Mauritanija, Katar i Maldivi. To je oko 1.1 milijardu ljudi u zemljama sa najvećim prirodnim priraštajem stanovništva. Iz ovoga vidimo da oko 15% svetske populacije živi po zakonima Alaha koji su nama u Evropi i drugim delovima sveta neprihvatljivi. Ali mora se naglasiti da veliki deo stanovnika ovih država podržava šerijatsko uređenje i da je upravo ova podrška kulturološki element koji ovaj sistem čini legitimnim. Zapadni mediji ćute o ogromnoj podršci Talibanima u Avganistanu. Prema pakistanskoj obaveštajnoj službi ta podrška je oko 60%. Dakle skoro tačno tu gde ide i granica nepismenosti.
Talibanima niko neće nametnuti demokratiju. To su jasno rekli tokom svoje prve konferencije za štampu. Takođe su rekli da neće biti revanšizma niti odvratnog tretmana žena. Čak je jedna voditeljka obavila televizijski intervju sa jednim talibanskim čelnikom. Ako međunarodna zajednica hoće konstruktivan pristup novoj situaciji na terenu, mora se poraditi na finansijskom programu koji će obezbediti primenu šerijata koji garantuje ženama maksimalan pristup društvenom životu.
Jedan od modela može biti Indonezija gde žene imaju ne samo pristup pravnoj profesiji, nego su mnoge i sudije unutar islamskih sudova. Od 1989. godine, kada je prva žena zauzela to mesto, prava žena i presude prema ženama su poprimile civilizovan ton. Žene se ne kamenuju zbog sitnih prekršaja kao što je to bio slučaj u prvom mandatu vladavine Talibana.
Šerijatski zakon vuče svoje postulate direktno iz Kurana i ima 5 različitih škola interpretacije. Svaki društveni problem koji nije direktno rešen u ovoj svetoj knjizi traži interpretaciju školovanog sudije unutar jedne od ovih škola. Taliban ima problem manjka obrazovanih kadrova koji mogu da zauzmu ove pozicije. To su naučili pre 20 godina kada su na te pozicije postavili nepismene sudije koji nisu mogli da čitaju Kuran. Kao i svuda, nepismeni su se utrkivali u surovosti i u samim suđenjima često kršili osnovne šerijatke klauzule. Moji izvori u Pakistanu tvrde da su naučili lekciju i sada užurbano traže edukovane islamske pravnike koji će preuzeti pravni sistem ove zemlje.
Sudija Nenney Shushaidah je 2016. godine imenovana za prvu ženu sudiju islamskog visokog suda u Maleziji. Od tada je mnogo uradila za ženska prava u toj zemlji naročito u oblasti poligamije. Ona je ta koja procesuira zahteve muškaraca da ožene još jednu ženu. Dok su se do njenog postavljanja ti slučajevi (kojih u realnosti nema mnogo) rutinski potpisivali, sudija Shushaidah danas odbija oko 60% zahteva muškaraca za drugim brakom. Prvo pokaži lovu burazeru da možeš da izdržavaš dve žene pa će sudija onda da razmisli. Takođe zahteva i psihološki profil muškarca kojim se potvrđuje njegova sposobnost da hendluje dve supruge.
Svet je sada na prekretnici. Zapad može tvrdoglavo da se drži svojih vrednosti koje većini planete ne znače ništa ili možemo krenuti putem precizne finansijske pomoći koja će usloviti Talibane ljudskim pravima. NOVAC ZA LJUDSKA PRAVA može ženama Avganistana da obezbedi sudbinu drugačiju od one koju pretpostavljamo ovih dana nakon pada Kabula. Talibani su svesni da ih je divljanje polupismenih muškaraca dovelo do zatvora u Gvantanamu. Samo je pitanje da li će ovog puta shvatiti da zarobljavanje polovine ljudskog kapitala jedne zemlje ne vodi nigde. Njihova prva konferencija za štampu daje tračak nade.
Fejsbučenje 