Dan 47 – Kafane Posle Mera

Danas je 1. maj Dan Rada koji decenijama provodimo ne radeći. Kao slavimo rad. To mu dođe kao da slaviš rođendan bez slavljenika. Ovog jutra ne možemo da izađemo na uranak zbog policijskog časa. Ujedno je i poslednji dan koji ćemo provesti zaključani u kućama jer naša vlada popušta mere protiv COVID-19 virusa i najavljuje uskoro ukidanje vanrednog stanja.

Kada se sve mere ukinu, i sve krene sa radom kao pre korone, naš život će i dalje biti pod merama kolektivnog psihološkog stanja formiranog u poslednjih pedesetak dana. Brojači zaraženih i mrtvih kojima smo opsednuti će uradno kucati i zato te brojke neću više svakodnevno iznositi u mojim pisanijama.

Restorani i kafići kreću sa poslom u ponedeljak i to je za Srbiju važna vest jer smo mi kafansko-nebeski narod. Jedna korona je bila neophodna da bi shvatili da je kafana centralna u našoj kulturi i društvenom životu.

Prvo, na ulazu kafane će nas sačekati dve stvari – dezinfekciono sredstvo za ruke a na podu suva ili vlažna dezobarijera. Nakon toga ući ćemo u prostoriju gde je maksimum ljudi jedna osoba na 3,5m2. Moja omiljena birtija je vinoteka Bistro du Vin u Njegoševoj ulici u Beogradu. Ima 70 m2 i 50 sedenja usko raspoređenih u elegantnom enterijeru tradiocionalnih francuskih bistroa. Znalo je tu zimi nas sedamdesetak da se nabije sedeći jedan drugom na glavi. Po novom pravilu maksimum gostiju je 20 što je 43% od postojećih sedenja. Poluprazna kafana je tuga za oči i uglavnom manjka atmosferu druženja i provoda koju toliko volimo. A ekonomski efekat arbitrarnog ograničavanja gostiju će biti devastirajući.

Malo će bolja situacija biti u baštama gde je dozvoljen jedan gost na 2,5m2. Svo osoblje će nositi maske i rukavice tako da će naši omiljeni kelneri izgledati kao zubari ovog leta. Preporučuju se i bezkontaktni dozeri sapuna u toaletima.

Naše omiljene kafane će biti otvorene ali će život u njima odisati drugačijim tempom. Često su tokom epidemija bili prve žrtve rigoroznih mera i društvenog distanciranja. Ali je i sama istorija restorana čudna i kontraverzna.

Naime francuzi su kidnapovali istoriju restorana i često tvrde da su se prvi pojavili nakon Francuske Revolucije. Armija kuvara i posluge je ostala bez posla kako su se buržoaske glave kotrljale niz giljotine. Kako nije bilo radnih mesta krenuli su da otvaraju birtije u kojima su gostima služili ukusna jela po pristupačnim cenama. To je samo urbana legenda i jedina istorijska istina je da je reč ‘restoran’ rođena u Francuskoj još 1765. godine, dakle par decenija pre revolucije. Kuvar po imenu Boulanger je uz Luvr otvorio lokal koji je prodavao bouillons restaurants – u prevodu obnovljive supe. Gospodin Boulanger je tvrdio da njegove supe gladne vraćaju u život i veoma brzo je postao popularan i imućan.

Ali prve birtije istorija i arheologija iskopavaju još u starom Rimu i Kini. Rimljani su ručak jeli uglavnom u termopolijama, lokalima brze hrane gde se s nogu smaže nešto brzo i ide dalje svojim poslom. Uveče se uglavnom jelo u takozvanim popinama, vinotekama gde je teklo vino, a kocka i prostitucija bili standardni deo programa.

Kada je Vezuv 79. godine u par trenutaka uništio Pomeju ostavio je ugljanisane scene života kakav je bio u tom momentu. Pronađeno je vino čije se poreklo datira iz Grčke i Kipra, ulje iz Andaluzije, med sa Balkana i drugi ‘uvozni’ proizvodi. I pre dve hiljade godina hrana sa raznih strana je dopremana u bogati Rim i predstavljala prestiž. Kako Vračarske šmizle pijuckaju francusko vino i jedu ruski kavijar tako su i bogate rimljanke zahtevale najbolje sa raznih strana sveta.

Prave preteče restorana, gde gost sedne, dobije jelovnik i bira šta mu duša ište potiču iz istočne Kine i godine 1123. Grad Hangžou, u kome je danas sedište pola kineskih firmi koje se bave elektronikom pa i sedište megakorporacije Alibaba, je u to doba bio prestonica dinastije Song. Sposobni kuvari su još tada otvarali kafane duž glavne Imperijalne ulice i služili pirinčano vino i razna jela po izboru gosta. Marko Polo je stotinjak godina nakon prvih kineskih birtija posetio Hangžou i pisao o gurmanluku kineskih trgovaca i putnika koji je tadašnjoj Evropi bio nepoznat. Naime u hrišćanskoj Evropi srednjeg veka putnik je mogao da prenoći u manastiru i pojede šta god su monasi spremili tog dana. Ostavio bi ili ništa ili malu donaciju, ali jelovnika, cena i izbora nije bilo.

Srbija je prvu kafanu upoznala samo nekoliko meseci nakon pada Beograda pred osvajačima Sulejmana Veličanstvenog koji se u našu prestonicu ušetao avgusta 1521. godine. Turski osvajači su se čudili kako nema javnih mesta za okupljanje i ispijanje raznih napitaka. Tako su 1522 na Dorćolu otvorili i prvu kafanu gde se ispijala samo kafa. Alkohol i hrana nisu bili u ponudi ali se ovaj oblik okupljanja po našoj zemlji raširio stihijski i kafane su nicale po čitavoj teritoriji koju su turci zaposeli. Sličan koncept u Evropi nije postojao jer su čaj i kafa našli komercijalni put do starog kontinenta tek u 17. veku.

Ako se pitate zašto su kod nas kafići puni tokom čitavog dana dok Zapad hrli na neka ‘bitnija’ mesta odgovor je u dobokom kulturološkom fenomenu. Za dve godine ćemo slaviti 500 godina blejanja po kafićima. Ta fenomenalna tradicija nam je u krvi i od nje se nikada nećemo razvesti. Zato nam kafane toliko nedostaju u poslednjih 47 dana vanrednog stanja.

Zato apelujem da država pri deljenju ekonomske pomoći posebnu pažnju obrati na ugostitelje. Treba otvoriti poseban fond koji će sledećih godinu dana biti od pomoći kafanama. Sve dok ne dođe vakcina za koronu neke mere će ostati na snazi u restoranima i kafićima. Procene ugostitelja je da će u prvih par meseci nakon otvaranja promet biti samo 30% od uobičajenog. Ni jedan biznis ne može da zadrži zaposlene sa 30% prometa a većina neće moći ni rentu da plati. Ako u mojoj omiljenoj kafani Bistrou bude samo 20tak mesta za sedenje unutra onda ni vlasnici ni zaposleni neće moći da zarade za hleb.

Divljačka privatizacija kojoj je kumovala Demokratska Stranka je bez plana i programa uništila veliki deo legendarnih beogradskih kafana. Tako da danas gledamo nekakve banke i druge lokale umesto Tri Lista Duvana, Orača, Domovine i jer nismo bili svesni kulturnog značaja ovih establišmenta. Javnost i novinari su često kukali ali nije bilo organizovanog bunta koji bi naterao državu da zaštiti ove institucije kao kulturna dobra i da ih subvencioniše i tako zaštiti od investitora.

Ova vlada je sada na ispitu. Znamo koliko prezirete žute i tvrdite da ste bolji i pošteniji. Evo vam prilike da se dokažete. Shvatite da kafići i kafane nisu samo firme od kojih ljudi žive, nego su i mesta gde bivstvuje srpski duh. NAPRAVITE FOND ZA UGOSTITELJE.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s