Lalić još jednom odlično pokreće temu koja drma ne samo Srbiju nego i čitav moderan svet. Svima su usta puna istine, činjenica i pravde.
Oni koji najčešće potežu istinu su novinari i političari. Istina se uglavnom odnosi na društvene i političke pojave. I brale u tom grmu leži zec.
A šta je istina? Prvo ona je izrečena misao. U filozofskom kontekstu najčešće značenje je da ta misao odgovara činjenicama u prirodi. Tako je matematika jasna istina jer izražava misli koje se podudaraju sa činjenicama. Pitagorina teorema je misao koja se uvek, bez izuzetka podudara sa onim što u prirodi možemo da izmerimo. Tako je kvadrat nad hipotenuzom uvek jednak zbiru kvadrata nad katetama pravouglog trougla.
U fizici je istina takođe absolutna i nepromenljiva. Tako je drugi zakon termodinamike uvek u harmoniji sa opservacijom u bilo kom delu kosmosa. Uvek i bez izuzetka.
To nas dovodi do društvenih istina. Iliti istina o kojima mi najčešće govorimo. Da li je Asanž novinar ili izdajnik? Za mnoge od nas najveći novinar svih vremena a za Donalda Trampa, Hilari i veći deo američkih političara izdajnik. To su dve dijametralne ‘istine’ za koju dve strane koriste dve različite definicije koje su obe kontekstualno tačne. Moja definicija je da je svako novinar ko sebe predstavi kao takvog i pušta u etar svoja pisanija. Tu nema dileme – Asanž je pisao o otkrićima Wikiliksa na sve strane. Druga strana, naime uopšte ne ulazi mnogo u to da li je on novinar ili ne. Oni posežu za definicijom izdaje i tvrde da neko ko ukrade državne tajne i iste objavi je po definiciji izdajnik i zaslužuje samo najgore. Dakle imamo jedan fenomen – Asanža i njegovo otkrivanje državnih zločina a dve kontekstualne definicije.
Tako je manje više sa svim društvenim problemima. Istina se poteže stalno, uporno i pogrešno. Zato i imamo osećaj da je istina jeftina.
Dakle iako smatram da je Lalić jedan od najznačajnijih novinara na ovim prostorima ovde se jasno ne slažem sa njegovim pristupom ‘istini’. Kad je istina pod navodnicima, onda je jasno da govorimo o društvenim istinama. Uostalom mnogi protivreče mojoj ‘istini’ da je Lalić vrh i imaju svoju ‘istinu’ o njemu.
Odakle dolaze te sad dve ‘istine’? Pa od politizacije ljudskog bivstvovanja. Osnovne dve političke podele na desničare i levičare su u vrednosnoj suprotnosti i prilaze problemima sa dve strane, iziskujući dva konteksta a samim tim i dve definicije koje obično proizvedu dijametralne ‘istine’. Tako progresivni prilaze Asanžu iz ugla novinarstva i zahtevaju njegovu slobodu jer je novinar. Dok konzervativci prilaze iz ugla vernosti prema državi kao tradicionalno svetoj instituciji i smatraju istog čoveka i njegovo delovanje izdajom.
I kako ove dve strane komuniciraju? Veoma teško. Jedna strana u klin a druga u ploču. I obično se svaki argument završava na poražavajući način: ad hominem. Filozofski jedan od najstarijih problem danas je u punom cvatu. Nemamo razrešenje ‘istina’ i odmah kreće napad na ličnost. To je danas savršeno ilustrovano u tabloidima širom sveta. Oni su nosioci ad hominem kulture i najveći problem današnjice po meni. Davitelji filozofije.
Tako se mnogi argumenti završavaju u bespomoćnom vapaju da je sagovornik Hitler. Jako dobro znamo da u Srbiji danas nema niti jednog Hitlera u bilo kojoj inkarnaciji. Ali nam tabloidi predstave bar 2-3 komata dnevno. Toma, Vučić, Đilas i Obradović danas. Sve Hitler do Hitlera. A u suštini 4 obična Balkanska političara.
Ovoj kakofoniji danas još ulje na vatru dodaju društvene mreže gde je svaki građanin novinar. Svaki komentar je ‘istina’ ali je i svaki komentator Hitler. Ljudska potreba za slobodom često u demokratiji proizvodi razmaženog demokratskog čoveka i ženu koji tankim obrazovanjem urliču svoje ‘istine’ dok na svakom koraku vide Hitlere. Pa zar svi nismo imali bar jednog nastavnika Hitlera?
Zato vrhunski matematičari i teoretski fizičari uglavnom ćute. Znaju da je istina jedna, naučna i brutalno nepromenjiva. Mi tipkamo po ovim smartphonovima zato što je pregršt matematičkih istina poređano na pravi način da uvek, bez izuzetka daju jedan istinski rezultat. Upoređivati ove istine sa ‘istinama’ je dakle nerešiv filozofski problem. Za sad.
Ja verujem da veštačka inteligencija jedina ima šansu da približi istine i ‘istine’. Da će ogromna kalkulaciona moć superkomjutera uspeti da matematički priđe društvenim problemima i pronađe najoptimalnije rešenje za svako. Da li će ljudski rod svedočiti fuziji istina i ‘istina’ je verovatno u rukama te veštačke inteligencije. Ali to je već nova tema.
Možda će superkompjuteri da nam jebu mamicu hitlerovsku svima.
Fejsbučenje 