Dok vesti dominiraju iz Zapadnih zemalja malo pažnje se posvećuje siromašnima širom sveta. COVID-19 je preusmerio medije, sredstva i svu našu energiju ka sebi – malom mikro biću koje nedeljama vlada našim životima. U ovakvim situacijama mnogi ljudski napori građeni godinama nestaju u moru brige i ankcioznosti. Borba protiv siromaštva i pomoć gladnima širom sveta je ozbiljno ugrožena.
Stručnjaci tvrde da bez mera koje su zemlje visokih i srednjih prihoda uvele, naročito društvenog distanciranja, korona ima viruološki potencijal da zarazi od 25% do 80% stanovništva u kratkom roku, u zavisnosti od strukture zemlje. Ako uzmemo trenutne podatke da će oko 5% biti značajno bolesno i zahtevati bolničko lečenje, ne treba biti Albert Einstein da bi se izvela računica kako će se virus širiti u siromašnim krajevima planete sa slabim ili nepostojećim zdravstvenim sistemima.
Kako organizovati društveno distanciranje u pretrpanim kartonskim naseljima u Indiji, Brazilu ili Africi? Ljudi žive u malim prostorima gde nekoliko generacija jede, održava higijenu, i spava u istoj prostoriji. Budžeti za zdravstvo u siromašnim zemljama po glavi stanovnika su češto samo stoti ili manji deo od onoga što se troši na Zapadu. Neke zemlje imaju više ministarskih fotelja od kreveta u intenzivnoj vezi i političku kulturu koja građane tretira kao marvu a ne ljudska bića.
Istorija nas uči da u pandemijama, kao i drugim nepogodama, siromašni stradaju u velikoj disproporciji. Samo je AIDS jedan od primera koji je kosio čitave regione u Africi i decenije su prošle dok ovaj sporo šireći virus nije obuzdan. Šta reći o koroni koja je trkački konj u odnosu na HIV kako u smislu širenja zaraze tako i smrtnosti.
Pre nekoliko dana indijski premijer Narendra Modi, hindu nacionalista, je naredio 21 dan kućne izolacije za 1.3 milijarde sugrađana. „Prvo bih molio da mi sugrađani oproste.“ Čerčilovskim radio obraćanjem krenuo je u obrazlaganje mera znajući sekundarne posledice u ovoj ljudima prenatrpanoj državi. Statični elektricitet sa mikrofona se nije ni izpraznio a haos je zavladao ulicima.
Glavni problem su migrantski radnici koji konstantno krstare ovom prostranom zemljom u potrazi za poslom. Većina ih radi na crno, prima novac na ruke koji svakodnevno putem mobilnih aplikacija šalju kućama, u udaljena sela širom Indije. Kod sebe obično imaju sredstava za par dana života. Rikša operateri, građevinski radnici, kućepaziteljke i druga radnička zanimanja predstavljaju oko 85% zaposlenih. Žive u prenatrpanim smeštajima koje plaćaju u kešu svakodnevno tako da kad je život stao, stale su i dnevnice a krov nad glavom nestao. Jedini način da prežive je da se vrate u svoja sela i sačekaju da pandemija protunji. Ali kako stići do svog sela? Mnogi su stotinama kilometara od zavičaja, transport je u kolapsu a para ni za jedan obrok.
Već prepoznatljive slike vozova i autobusa sa ljudima koji vise sa prozora i sede na krovu su sada norma na indijskim putevima. To je, suprotno željama zvaničnika savršeno okruženje za zaraznu koronu. Mnogi su se, bez ikakvog novca, odlučili da hodaju ka svojim selima što obično znači nekoliko dana mučenja bez hrane i sa malo vode. Imunitet siromašnih je u proseku kompromitovaniji usred nekvalitetne ishrane i uslova života, tako da će ovi dodatni napori samo povećati broj teških slučajeva COVID-19. Bez adekvatne zdravstvene nege smrtnost će biti još viša nego u teško pogođenim zemljama kao što su Italija i Španija.
Policija širom Indije juri ljude po ulicama mlateći ih dugačkim palicama demonstrirajući demokratske tekovine najmnogoljudnije demokratije u svetu. Ali ljudi očajno izlaze na ulice u potrazi za bilo kakvim poslom ignorišući naredbe.
Premijer Pakistana Imran Khan, koji je u sličnoj situaciji izjavio je tmurno: „Ako zatvorimo gradove, spasićemo ih od korone sa jedne strane, ali sa druge oni će umreti od gladi.“ Indija i Pakistan, tradicionalni neprijatelji su u istom košu gde biraju između dva kolosalna zla. I to čine sa petinom svetske populacije.
Resursi su toliko ograničeni, da jedna od najsiromašnijih provincija u Pakistanu, Balochistan, ima 12 miliona stanovnika i samo 49 respiratora. Danas smo svi eksperti za respiratore i količine koje su potrebne po glavi stanovnika, tako da vam je sve jasno.
U Brazilu već odavno ludi predsednik Jair Bolsonaro i dalje tvrdi da je korona virus obična kijavica. Dok političari, kako opozicioni tako i njegovi saradnici jedan po jedan otvoreno okreću leđa pomahnitalom fašisti, našla se ekipa koja preuzima vlast na ulicam mnogobrojnih favela. „Ostani kući ili…“ su poruke na whatsup-u koje mnogima dolaze po nekoliko puta dnevno. Legendarne i brutalne brazilske bande su uletele u vakum i svojim metodama zavode policijski čas. Ono ili… u poruci obično znači metak u čelo tako da su uličice kartonskih naselja puste.
Brazilske bande imaju specifičan odnos sa lokalnim stanovništvom. Brutalne ekonomske razlike u ovoj zemlji su stvorile supkulturu bandi kojima siromašni često više veruju nego vlastima. Jasno ograđeni u favelama, gangsteri su nešto između Robin Hood-a i Al Capone-a. Čas te nahrane ili izlače bolesno dete, čas ti raznesu glavu magnumom. Ajd čik se zakašlji.
Neznanje i manjak lekara i stručnjaka su još jedan od problema sa kojima se siromašni susreću tokom pandemije. Predsednik Tanzanije, John Magufuli, koji je verovatno studije završio kod Miće u Megatrendu, a doktorat pokupio na putu za surčinski aerodrom, zahteva da crkve ostanu otvorene jer je korona „satanska…i ne može preživeti u telu Hrista.“ Bahatost i manjak obrazovanja preti da u nekim siromašnim zemljama napravi haos. Ništa trenutno nije opasnije od autokratskih lidera koje struka zanima kao lanjski sneg. Uostalom glavni krivac za ovu pandemiju je Komunistička Partija Kine koja je diktatorski hapsila svoje lekare koji su prvi upozorili na COVID-19. Zbog njihovih komunističkih laži i mimikrija napravili su najveću katastrofu od Drugog Svetskog Rata.
Investitori su u poslednje dve nedelje povukli oko $83 milijarde iz takozvanih emerging markets tržišta. To su uglavnom nova tržišta sa značajnim brojem siromašnih. Nikada ovolika suma novca nije povučena za ovako kratko vreme. Mnoge od ovih zemalja su u finansijskim problemima sa slabo balansiranim budžetima.
Međunarodni Monetarni Fond je već reagovao i obezbedio kreditnu liniju od $1.000 milijardi za borbu protiv COVID-19 virusa. Trenutno je zaraženo 860.170 ljudi globalno a 42.344 je umrlo. Zbog rapidnog rasta koji ne jenjava međunarodne institucije takođe diskutuju opraštanje dugova najsiromašnijim zemljama i dopuštanje da se sredstva preusmere sa raznih projekata na borbu protiv pandemije.
Ekstremno siromaštvo, koje obično podrazumeva glad, je značajno suzbijeno u poslednjih 50 godina. Danas oni koji žive sa manje od $1.9 dnevno, što je definicija ekstremnog siromaštva, je oko 9% svetske populacije. UN je 1990. godine postavio ambiciozan zadatak nazvan Millenium Development Goal, da do 2015. godine prepolovi ekstremno siromaštvo sa 36% iz te godine. Fantastičan rezultat je postignut pet godina ranije 2010. godine. Zašto ja ovo ne znam, pitaš se? Pa zbog svih glumaca, fudbalera, influensera i sponzoruša ove vesti obično budu na 14. stranici dnevnih novina i pune su procenata i brojki koje prosečan građanin ignoriše zarad sisa dame iz Borče koja nam upuće mudru poruku tipa: ‘mogu ja da budem vaša lekarka.’
Ekonomska kriza koja prati koronu će biti duboka i trajaće nekoliko godina. Najsiromašniji na svetu će, kao i uvek, biti prvi na udaru. Svet mora da prebaci fokus bar malo sa Italija, Španija, pa i zemalja kao što je Srbija, i učini sve da ne dođe do eksplozije sirotinje širom sveta. Tokom 19. veka u ekstremnom siromaštvu je živelo od 80% do 95% homo sapiensa u zavisnosti kako koji ekonomista definiše siromaštvo. Ali matematika je jasna kao i neverovatni koraci koji su napravljeni prema uzvišenom cilju eradikacije ekstremnog siromaštva. Korona preti da napravi pomor među najugoženijima i precrta decenijski progres. Moramo sve učiniti da to sprečimo.
Fejsbučenje 