Floskulizacija Interneta

„Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti!“ Slavna floskula još slavnijeg stripa – Alan Ford, obeležila je moje detinjstvo osamdesetih godina prošlog veka. Sarkazam kojim odiše je tih godina, u komunističkoj Jugoslaviji, inspirisao nas klince da na svoje okruženje gledamo kritičnijim okom. Brilijantni strip, preveden maestralno je doveo do kultnog statusa ovog izdanja u bivšoj nam domovini. Svaku izreku, poskočicu i floskulu smo izgovarali na teškom purgerskom, jer je to bilo alanfordovski.

Danas, kako otvorite društvene mrežen poplavi vas cunami idiotskih izreka. Suština života, moć samokontrole, pobednički mentalitet, su samo neke od laganih tema kojima se veliki internet umovi bave. „Život je…“ omiljen početak neke besmislene umotvorine koju armija papana podeli brzinom svojih lepljivih prstića. Iza toga popunite bilo čime, nije problem, floskulica će naći svoju publiku. Život je brana, sve nas sputava. Evo jedne, i ne nisam je iskopao iz mračnih podruma fejsa, već mi je sama ispala iz mozga mog levog testisa. Toliku vrednost upravo nose ovakve lupetarije.

Davno mi jedan amer reče da knjige poslovica i izreka kupuju gluperde. Taj sentiment mi je blizak jer, kao što uvod reče, pamtim samo alanfordovske umotvorine. Šta je Albert Camus uzrečio me ne zanima jer poznajem delo velikog egzistencijaliste do detalja. Život mi je ustrojem po tim egzistencijalističkim principima. Šta je sa druge strane floskulno bupnuo Kant me isto tako ne zanima, jer me nemački idealizam dotiče k’o budalu šamar. Retko sretneš pametnu osobu koja se trsi izrekama.

Prati svoje snove – ako vas pali ova besmislica verovatno ste glupi k’o noć. Bar tako tvrdi istraživač Gordon Pennycook, u svom radu: „O recepciji i detekciji pseudo-prosvetljenog sranja“. Da, studija se baš tako zove…bullshit. Pročitajte bar apstrakt ovog rada, jer je jasno da se na patetične izreke pale oni kojima je inteligencija na redukovanom nivou. Morate da srežete još desetak poena IQ značke da biste iste glupetarije podelili u nadi da će se sličnima srca raspilaviti. Jednostavna rešenja traže jednostavne umove, koji se ne umaraju studiranjem i analitikom. Čemu sve to kad je rešenje u kratkom umotvoru sumnjivog izvora.

Nečesto se razne izreke pripisuju istorijskim ličnostima. To je taj neophodni pečat da bi floskula dobila na kredibilitetu i tako dosegla svaki mozgić ove planete. Vrh ledenog brega je pogrešno pripisivanje izreka istorijskim ličnostima. Tako je Mariji Antoaneti pripisano ‘neka jedu kolače’ iako jednostavna google pretraga može da vas u dva klika dovede do istine. U vreme kad je floskula videla svetlo dana ona je imala samo 12 godina. Ali fama se sama utvrđuje u podlugovima weba, sa novim generacijama glupana koje preživaju istu iluziju. Tako je i sa ‘cilj opravdava sredstvo’. Razne gadosti je pekinezer Machiavelli napisao, ali ovu nije.

No, nije sve crno. Armija izvrgavača ruglu ovog trenda je takođe neumorna. Ako me nešto izjutra nasmeje, to je neka sprdnja sa izrekama i floskulama.

Jasno je da www nije svima popio mozak. Ak’ ih ne mereš pobjediti, a ti ih ismijavaj. Eto jedne zgodne floskulice, na purgeskom kakvog ga ja pamtim. A da, Nikola Tesla je prosuo ovu umotvorinu dok je na Maksimiru lupao glavu da li je srbin ili hrvat.

Lepota društvenih mreža je baš u tome što su svi prisutni. Pametni, glupi, dobri, zli i slinavi, svi na masnoj gomili ljudske smrtnosti. Tu smo se ogolili, pakazali svoju životinjsku stranu, onu jedinu koja nam u potpunosti pripada. Možda smo sišli sa drveta i utekli iz pećina, ali nam je naturalna glupost i dalje na dohvat ruke. Samo otvorite fejs i eto je.

Za kraj, jedna velika umotvorina jednog velikog purgerskog pesnika: „Gluperde lutaju daleko.“ Ko pogodi tko je, dobije bananu.