U sredu je slava Đurđevdan koju i moja porodica obeležava. Tog dana ide predlog u skupštinu Republike Srbije za ukidanje vanrednog stanja koje je uvedeno pre tačno 50 dana radi borbe naše zemlje protiv COVID-19 virusa.
Danas se budimo uz popuštanje mera i očekujemo četvrtak kada nećemo morati da budemo u kući nakon 18 časova. Vratićemo se u grupu zemalja bez drakonskih mera preduzetih radi suzbijanja zaraze.
„Naravno da je ljudima teško što provode vreme u kući, ali je to bio jedini način da sačuvamo naše roditelje, da sačuvamo i mlađe ljude i mislim da smo u najvećem delu to i uspeli“, rekao je Vučić. Ali se postavlja pitanje da li je to bio jedini način? Da li je možda bilo moguće uvesti oštre mere i preporuke bez uvođenja policijskog časa? Da li je bilo moguće jednostavno verovati građanima da shvate ozbiljnost situacije?
Na primeru mnogih zemalja u okruženju i svetu jasno je da je bilo moguće. Ali mi na žalost spadamo u grupu zemalja gde je poverenje između političkih elita i građana na mizerno niskom nivou. Vera da smo dovoljno obrazovani i samosvesni nije ni u najdaljim terasama svesti naših političara i niko nije smeo ludog srbina da pusti da se brine o sebi.
Narod koji je toliko puta na vetrometini istorije ostajao sam i fantastično se dizao iz pepela izgleda nije dostojan poverenja da se zaštiti od jednog virusa. Narod koji je špansku groznicu bolovao dok je izvojevao jednu od najvećih pobeda malog naroda nad bistijalnim velikim silama je danas izgleda nesposoban da shvati ‘virus je opasan, drži distancu i peri ruke.’
Ali nasleđe komunističke vladavine, kada je građanin bio rob u službi države je duboko usađeno u našim političarima koji porodično uglavnom dolaze iz tih miljea. Atmosferu nepoverenja i straha od kontrarevolucije koju su komunisti instalirali nakon Drugog Svetskog Rata mi baštinimo i danas. Službe i institucije i dalje ne mogu da utuve sebi u glavu da su tu kao servis građana, a ne kao kontrolori našeg ponašanja.
„Mi smo ove mere doneli u skladu sa onim što nam je struka rekla“, nastavlja Vučić. Političare biramo da bi u naše ime donosili odluke, naročito one teške i nepopularne. Svakoj struci svaka čast, ali je svaka samo jedna od karika kompleksnog društvenog života. Političari su tu da prikipe informacije od svih stručnjaka – lekara, ekonomista, privrednika i drugih – i da najoptimalnije preseku u datom trenutku. U demokratskom poretku stručnjaci ne donose odluke o sudbini države, donose je glasači putem svojih političkih izabranika.
Što se tiče same korone mislim da smo odlično prošli sa 9.464 zaražena i 193 umrle osobe. Tu kritici mesta nema iako smo se u početku šeretski smejali ‘virusu koji postoji na Facebook-u.’ Doktor Nestorović je savršen primer stručnjaka kome političar ne sme verovati. Širom sveta sam upoznao mnoge stručnjake u mnogim oblastima koji su kao ljudi često neprihvatljivi. Struka nije garancija serioznosti i etike. Politika mora biti garant tih vrednosti i filter svih ludaka u javnom diskursu. Staviti pred kamere nekoga kao što je Nestorović je pucanje samom sebi u političko stopalo. Tog klovna, koga kolege uglavnom hvale, je trebalo držati politički daleko od očiju javnosti. Trebalo je njega ismejati, maknuti sa scene i politički gurnuti nazad u kliniku. A ne ići od smejanja do histerije i priče o stotinama hiljada mrtvih u samo nekoliko dana.
I šta ćemo nakon korone? Kako ćemo doći do većeg stepena poverenja između građana i politike? Moj predlog je široka konferencija između vlasti, opozicije i uglednih građana kojoj bi političko poverenje bio tema. Ući u srž ovog sociološkog problema koji je ozbiljna kočnica daljem razvoju države. Prići problemu akademski jer njegova dubina zahteva dugogodišnji rad kako bi se nasleđe nepoverenja gurnulo u mračnu prošlost. Pa neka konferencija postane godišnja tradicija gde ćemo imati priliku da svako nepoverenje građana u institucije, policiju, zdravstveni sistem, i politiku adresiramo direktno zarad dobrobiti čitavog društva.
A već je kristalno jasno šta glasači misle svako veče u 20.05 mlateći u šerpe i lonce. Izuzetno su nezadovoljni pokazanim nepoverenjem i zato se sada pohrlilo ka ukidanju vanrednog stanja. Politički lideri padaju sa vlasti kada dovoljan broj građana izgubi poverenje u njihov rad i motive. Zato srpska politika mora da radi na restauraciji poverenja jer je to prvenstveno u njihovom interesu.
Kao svaka kriza i korona daje šansu za rekapitulaciju i reforme. Dijalektika je i dalje jedino oružje koje imamo za društveni progres. Visoke strasti koje odlikuje naš društveni diskurs moraju biti stavljene pod lupu i kanalisane ka razvoju a ne konstantim patetičnim podjebavanjima.
Jedan veliki srpski pisac me je naučio da je put ka dobroj knjizi depatetizacija priče. Korona nam je ponovo pokazala sa koliko lažne patetike se srpska pozicija i opozicija obraćaju narodu i sa koliko lažne drame se posmatra svaki događaj u našem društvu. COVID-19 nije ni u prvih 10 najtežih situacija koje su pogodile ovaj narod. Tu se sa doktorom Nestorovićem slažem, ali to ne znači da se sa problemom možemo sprdati niti da treba da kukamo nad njim kao da smo u redu za streljanje.
Fejsbučenje 