Joker je američki film

Prošle nedelje nas tri para idemo da gledamo Joker-a. Dobili karte za one mega fotelje u Ušću koje su ispale najbolji deo izlaska. To i naravno kokice zbog kojih suštinski i odlazim u bioskop poslednjih godina.

Čim smo izašli sa projekcije naš drug Milan karaburmski nam saopšti: „Ako mi neko od vas kaže da mu se film svideo prestajemo sa druženjem.“ Naravno umiremo od smeha i uglas konstatujemo da je film kurac of ovce.

Naravno da jeste i kao većina Evrope teško da možemo da shvatimo pozadinu ovog dela. Naime većina se odmah kači na tumačenje da je ovo film o otuđenom modernom čoveku koji se kroz glumčevo kreveljenje polako pretvara u društveno zlo.

A naime film je o tužnom stanju američkog mentalnog zdravstva. Ako se šetate Los Angeles-om, nekoliko puta će vas presresti beskućnici sa pitanjima i zahtevima mentalno bolesne osobe. Mnoga istraživanja pokazuju da je veliki broj nezbrinutih u SAD mentalno obolelo. Tako je ‘The San Francisco Homeless Count’ iz 2015. godine tužno zaključio da 55% beskućnika trebuje psihijatrijski tretman kome nemaju pristupa.

Kako je to moguće pitate se? Najbogatija zemlja na svetu, koja godišnje troši sramnih $770 milijardi na naoružanje, svoje mentalne bolesnike izbacuje na ulicu. Kao i obično, iza ovog brutalnog stanja stoji jedan čovek: Ronald Regan. U kratkim crtama on je u par političkih koraka ukinuo državna sredstva za tretman mentalno obolelih. Tako da u modernoj Americi, ako niste iz familije punišića a šano dušo ste, najebali ste. Čak i ako ste iz redova srednje klase, privatni tretmani su toliko skupi da porodice tiho puštaju svoje umobolne niz vodu koji najčešće završavaju na ulici. Tako da u tom Los Angelesu čujete da je neko iz Oregona, tamo su mu brat, sestra i prijatelji ali je on/ona na toplom Skid Row-u u gradu anđela.

Ali evo kratke istorije radi boljeg razumevanja ovog američkog filma. Naime Ameri su još davne 1833. godine u Worcester-u otvorili prvu mentalnu bolnicu podržanu državnim fondovima. Ovo su uradili mnogo pre nekih drugih zemalja i bili lideri u tretmanu bolesnika. Već 1860tih 28 od 33 države imaju državne institucije za tretman mentalnih bolesnika. Istraživanja cvetaju i 1954. godine otkrivaju Chlorpromazine kojim leče šizofreniju i depresiju. Ovo dostignuće je bitno jer mnogi smatraju da je lečenje većine mentalnih bolesnika moguće pa tim i njihova reintegracija u društvo. 1963će Kenedi gura problem sa državnog na federalni nivo potpisujući ‘The Community Mental Health Act’ i sve obećava da će se još više sredstava kanalisati za potrebe ovih ljudi. On je delimično bio inspirisan svojom sestrom Rosemary, koja je usred mentalne bolesti prošla brutalnu lobotomiju. Familija ju je uspešno držala daleko od očiju javnosti.

Dakle sve ide u progresivnom pravcu ali 1967. godine Ronald Reagan je izabran za guvernera Kalifornije. Glupavi i lepuškasti glumac seče budžete punom parom, bez imalo intelektualne pažnje (naime šmeker ne voli da čita). Seče lovu Department od Mental Hygiene-u i tu kreće egzodus mentaća. U međuvremenu su troškovi zbog raznih korupcija postali astronomski tako da armija mentalno obolelih završava na ulici. 1967 godine potpisuje (ili stavlja krstić) na Lanterman-Petris-Short Act i zabranjuje institucionalizaciju mentalnih bolesnika protiv njihove volje. Tu kreće lavina beskućnika i broj ljudi u zatvorima skače, uglavnom mentalnih bolesnika, koji se samo instiktivno prebacuju iz jedne institucije u drugu. Zatvorsko okruženje naravno nije opremljeno da tretira ove ljude. 1981 ovaj Joker postaje predsednik Amerike i dalje se userava ovim ljudima u život. Naime čovek koji se 1987. godine u Berlinu Gorbačovu obratio sa ‘Mr. Gorbachev, tear down this wall’ je decenijama vodio još jedan Hladni Rat – protiv svojih najnemoćnijih sugrađana.

Danas su 10% ljudi u američkim zatvorima teški mentalni bolesnici bez pristupa odgovarajućim tretmanima. Mnogi od njih kao motiv za zločine imenuju mentalnu bolest ili želju da budu u zatvoru.

Dakle kad se po svom srpskom običaju seremo po Srbiji i svemu srpskom pa i našem mentalnom zdravstvu zaboravljamo da kakvo god da je ima mnogo ljudi ovde koji su posvećeni ovim ljudima koje često sem majke rođene niko neće. Postoje institucije, jadne kakve su, i plemeniti ljudi u njima koji se nesebično bore da ovim ljudima koliko toliko obezbede mrvicu dostojanstva.

Dakle jasno je zašto u Srbiji i u Evropi ljudi ne kapiraju Joker-a. Zato što ga ne sreću na svojim ulicama. Ja sam po američkim ulicama bazao 16 godina pa sam mnoge Joker-e susreo. Zabezeknutih pogleda, smrdljivi i propali oni bazaju nekim drugim terasama svesti suštinski žudeći za krovom nad glavom, toplim obrokom i osobi koja će im se profesionalno obratiti.

Dakle nije ovaj film nikakvo egzistencijalno remek delo o srljanju u nasilje mlade duše. Taj film se zove Paklena Pomorandža.

Ovo je film o jednom poganom glumcu i još poganijem političaru Ronaldu Reagan – istinskom Joker-u.