Evropska Levica na Kolenima

Upravo je naslov ovog teksta srž uspeha desničarskih stranaka u Evropi: nije desnica toliko pobedila koliko je levica izgubila. Nezadovoljstvo glasača širom starog kontinenta nereformisanom levičarskom politikom je ovih dana donelo još jednu pobedu desnici, ovaj put u Italiji. Đorđa Meloni je odnela pobedu i levičarske publikacije su već na aparatima.

Italija je zemlja koja je prva početkom prošlog stoleća prigrlila bistijalnu fašističku dogmu kao društveno uređenje. Benito Mussolini je plemensku netrpeljivost pretočio u političku ideologiju naoružanu metodama za diskriminaciju i fizičku eliminaciju. Reč fašizam potiče od latinske fasces, u prevodu snop, simbolizujući jedinstvo na kom politička grupa počiva.  I ptice na grani znaju o šteti koju je ova ideologija nanela, i u toj činjenici leži dobar deo identiteta evropske levice.

Lice levice u Evropi je istorijski vezano za ulogu branitelja od fašizma. Na žalost, ova usputna uloga je postala centralna paradigma, skoro opsesija, koja sve druge aspekte levičarske dogme gura u zapećak. Zato je modernom evropskom levičaru, svaki pop, seljak, i konzervativac strašni fašista. Hitleri im se svuda priviđaju: u zgradi gde žive, u školama, na stadionima, kafanama pa i u sopstvenim spavaćim sobama. Jer kada nekome kažu da je Hitler, to je to, u svojim malim političkim umovima odneli su argumentovanu pobedu i diskusiju prekinuli u korenu.

Kada levičaru napomenete da danas ne postoji ni jedna fašistička država, sa musolinijevskim ustavom i genocidnim zakonima, to prohuja kao vetrić između dva uha. Kada im takođe nabrojite 6 komunističkih država članica Ujedinjenih Nacija, sa ustavima koji zabranjuju bilo kakvu opozicionu misao, onda na to odmahnu rukom. Ni činjenica da su njihovi ekstremisti, komunisti, odgovorni za smrt 110 miliona duša, u poređenju sa 36 miliona fašističkih (izvor Better Angels of Iur Nature, Prof. Steven Pinker), ne može da ih izvuče iz ovog začaranog kruga. Evo kako to izgleda u levičarskim medijima:

Hrvatskom nedeljniku Express samo među zemljama sa kojima se graniči pričinjavaju se tri Hitlera. Značajan ‘uspeh’ ove naslovnice je manjak diskriminacije: tu je i jedna žena među hićama. Ispravno, levičarski i ‘hrabro’. Dalja patologija ove naslovnice je u reči ACHTUNG!, koja na balkanu i danas ledi krv u žilama. Ali izgleda da uredništvu ovog časopisa ne smeta što dolaze iz zemlje gde se na pomen logora u Jasenovcu odmah krene u raspravu o brojevima. Kao da je u tom logoru bila organizovana matematička kolonija a ne jedna od najbistijalnijih istitucija u istoriji. Ali tu nije kraj, na samom dnu ovog izdanja je turobna analiza – paranoična najava članka o nekakvom antihrvatsvu koji preti svetoj Hrvatskoj državi od neprijatelja. Kao da ne znamo u kom ekstremu završavaju oni koji svuda pronalaze neprijatelje.

Giorgia Meloni je neobrazovana populistkinja koja je svoje mesto pod političkim suncem našla više zbog jada italijanske levice nego zbog svojih mama sa varjačom stavova. Na sve načine pokušavaju da joj mladost pretoče u fašističke marševe iako je jedina veza trobojni grb na zastavi njene stranke koji podseća na neke sa početka prošlog veka. Ako uporedimo ovaj slučaj, sa na primer Joschka Fischer-om, bivšim nemačkim vice-kancelarom, stanje evropskog političkog imaginarijuma je jasno. U mladosti je bio član Proletarische Union für Terror und Zerstörung. Ova poslednja reč znači destrukcija, a naš ‘omiljeni’ nemački levičar je poznat po slici gde jadnom panduru otvara lobanju. Kada komunista maršira i mlati sve pred sobom, to je u Evropi znak mladalačkog zanosa gde se tu i tamo pretera, ali opravdano zarad svete neomarksističke ideje. One iste koja je, ponavljam, potamanila 110 miliona neprikladnih. A kada klinac desničar nabode puba odmah mu preko noći izrastu maleni, zift crni brčići, a mediji, većinom skloni ideologiji levog bunila, pomahnitaju.

Ukucajte u google-u izjednačavanje fašizma i komunizma. Rezultati su komični u svom ujedinjenju svih srpskih, dijametralno postavljenih medija. Svi su šokirani evropskom rezolucijom o izjednačavanju zločina totalitarnih režima. Novosti, RTS, Danas, Blic, Peščanik, Jevrejska Opština, Al Jazeera, svi su horski šokirani rezolucijom Evropskog Parlamenta iz 2009 koja izjednačava zločine oba ekstremna sistema – fašizma i komunizma. Kakvo ujedinjeno ludilo naših novinara oko rezolucije koja na samom početku napominje cilj iste: „poštovanje svih žrtava totalitarnih i nedemokratskih režima u Evropi.“ Čovek bi mislio da svaki misleći građanin Republike Srbije ne može da ima ništa protiv ove formulacije, ali avaj, duhovi komunizma i dalje lutaju hodnicima srpskih institucija. Kada malo zagrebete u poreklo urednika ovih medija, bez greške ćete naći da su očevi, dedovi, ujne i tetke bili članovi komunističke partije i da njihovi potomci još nisu smogli snage da osude njihova masovna ubistva i progone neistomišljenika.

A tu je i uticaj Kineske Komunističke Partije koja u Srbiji ne samo da je dobrodošla, nego su trenutno među najvećim investitorima u nas. Ne smetaju ni Vučiću i njegovim desničarima, a levica drhti od sreće sa svakim novim dolarom investiranim preko kičme kineskog stanovništva koje sada živi u totalitarnom sistemu gde se svaki disident hapsi i muči. Njihove investicije su svuda po Evropi i iznose desetine milijardi na godišnjem nivou. Prisutni su u svakom strateškom aspektu. Samo investicije u aerodrome ilustruju prikladnost ove zemlje među evropskim, levičarskim demokratijama: 9.5% Londonskog Heatrow-a, 49% aerodroma u Tuluzu, 82% Hahn aerodroma kod Frankfurta, onda aerodromi u Tirani, Ljubljani i Mančesteru. Svaki aerodrom je kupljen uz asistenciju levičarskih vlada koje su kineze dočekale raširenih ruku.

Ali glavni razlog za rastakanje levice je izdaja temeljne paradigme postojanja ove ideologije: radnička prava. Iznikla na marksističkoj doktrini negacije kapitalizma kroz preraspodelu dobara u ruke ljudskog kapitala, bez koje je besmislena, evropska levica ne samo da je radnike pustila niz vodu, već često otvoreno radi protiv interesa ove klase. Sindikalna organizovanja se sputavaju na svakom koraku, globalne korporacije kupuju evropske političare kroz razne šeme i korupcija je na istorijskom maksimumu.

Gornji grafikon ilustruje pad pripadnosti sindikatima tokom ulaska istočnoevropskih zemalja u EU. Jedini način da se radnici izbore za bolje uslove rada je kroz sindikalno organizovanje. Ove cifre govore jedno: levičarske vlade EU su izdale svoje glasače i zanemarile borbu za radnička prava zarad marginalnih društvenih tema. Tako svaka grupa građana koja se oseti povređenom, bez obzira na brojčanu pripadnost u društvu, ima prednost, kako među levičarskim političarima, tako i u medijima. Gluposti kojima se godinama bave bacile su u zapećak izvor njihove snage i ovih dana gledamo naplatu tog ceha, jer radnici sve više glasaju za populiste, koji kao po pravilu dolaze sa desnog spektra političkog ludila.

Desnici je ovo poklon koji je pao iz vedra neba. Prateći SAD u konačnoj iteraciji levičarske woke patologije, Evropa gura radnike u zagrljaj konzervativcima, čije se elite gade radničkih prava. Primer Donalda Trumpa i Hillary Clinton je simbol koji sada prohujava Evropom, gde su deplorables simbol neobrazovane radničke klase koje salonski levičari ne vide, ni uživo ni u medijima. Uživo ne mogu da se sretnu jer većina evropskih levičara dolazi iz bogatijih familija i prestižnih univerziteta gde je jedini dodir sa Les Misérables u kantini gde kupuju svoje kinoa salate. A mediji nemaju vremena, jer dok nabroje sva slova u raznim akronimima hiljada organizacija, od gej prava do spasavanja činčila u nekoj vukojebini, vreme je da sednu u kafanu i utope levičarsku tugu u nekom desničarskom viskiju.

I dok skiči o desnici koja je čak u jednoj Švedskoj Olofa Palme-a otela radnike kao neku decu razvedenih roditelja, levica ne radi baš ništa da okrene trend i vrati ih pod svoje skute. Džaba vam da farbate kosu u zeleno i borite se za druga koji bi da ga oslovljavaju sa ONO, dok životni standard pada i radnici siromaše. Jer iza svakog ćoška čuči neki bogati populista koji će im otvoriti vrata svoje vile, ali samo da unesu drva za predstojeću zimu.

Smrt fašizmu, ali i komunizmu.