Glavna tema u Srbijici ovih dana je da li ćemo uvesti ekonomske sankcije Rusiji. To jest da li ĆE uvesti sankcije, jer ova odluka leži isključivo na predsedniku Vučiću. Poseta američkih zvaničnika baca svetlo na ovu odluku.
Od tri predstavnika američke administracije koji su posetili region Vučić ima lični odnos sa demokratom Chris Murphy-jem i senator se hvali da je blizak sa Vučićem koga zove „moćni predsednik“. Senator Murphy je poznat po svom dnevniku koji je dostupan javnosti i njegovi utisci iz posete Beogradu su već poznati. Tvrdi da je sastanak sa Vučićem bio prijatan ali da je predsednik brzo prešao na stvar i pitao senatora šta je tema posete znajući dobro zašto su ameri tu.
Na taj prekid uobičajenih plezentarija senator je ispalio: „Hoćete li stati uz demokratske nacije i sankcionirati Rusiju ili ćete nastaviti da igrate za obe strane?“. Vučić je na to odgovorio dugim izlaganjem o istoriji i odnosima u regionu, politički dajući do znanja amerikancima da je razlog sedenja na dve stolice specifičnost kosovskog čvora.
Nakon toga američki pragmatizam je zahtevao da zna šta su sledeći koraci. Stavili su par predloga na sto, koje senator nije javno otkrio i dobio jasan Vučićev odgovor – cimni me za 60 dana i proveri da li sam odradio obećano. Vučićeva međunarodna reputacija se i bazira na tome da je težak na obećanjima ali da ispuni one na koje se obaveže. Zato je i odnos Amerike i Srbije u uzlaznoj putanji, uprkos tvrdnjama mnogih bukača koji bi sve dali da nije tako.
Iz ovoga imamo jasan zaključak – nema sankcija Rusiji u sledećih 60 dana. I u tom periodu nema ni reakcija zapada, to jest Amerike, jer je senator pristao da se čuju za dva meseca. Vučić je ovime dobio jasan manevarski prostor uz nadu da će se rat okončati u tom periodu.
U kuloarima Washingtona se već šuška o uslovima skidanja sankcija Rusiji. U svakoj krizi imate 4 faze: šok, histerija, rezignacija, i na kraju rezolucija. Rat u Ukrajini je savršen primer ovog modela. Šok smo već prošli u prvim danima iako je ceo svet mesecima gledao gomilanje ruskih trupa. Histerija još traje i za potvrdu samo otvorite bilo koji medij. Rezignacija nam sledi kada se svima smuče vesti o Ukrajini i krenemo da preskačemo tekstove o mrtvima. Na rezoluciji se radi, ali iza kulisa gde su jedini akteri Rusi i Amerikanci; Ukrajina, Evropa i ostatak sveta imaju malu ulogu u prestanku ovog rata.
Uprkos histeriji predsednika Biden-a situacija u SAD se zaoštrava jer je njegov rejting u slobodnom padu. Na katastrofu u Afganistanu, Ukrajini i korupciji njegovog sina Hunter-a, juče je došao udarac u plaksus: američka ekonomija je neočekivano pala za 1.4% u prvom kvartalu ove godine. Analitičari se slažu u jednom: rat u Ukrajini je glavni krivac za pad jer je globalna trgovina u bunaru.
Recesija se definiše padom bruto domaćeg proizvoda u dva uzastopna kvartala. Ako se rat nastavi i sledeći kvartal će se suočiti sa ekonomskim padom u SAD. Amerikanci sve praštaju svojim političarima: krvave ratove, nepotizam, korupciju, ali ne praštaju ni jedan izgubljeni cent. Recesija u zapadnoj sferi je jedan od glavnih ciljeva Putinove invazije, jer je poruka jasna: izolujte Rusiju i bićete sve siromašniji.
Poznata je floskula Bill Clinton-a koju je utemeljio jedan od njegovih savetnika James Carville: „It’s the economy, stupid.“ Clinton je i dobio trku za predsednika shvativši novu paradigmu – ljude prvenstveno zanima životni standard i sve drugo bledi u političkom umu modernog čoveka. Zato je opšteprihvaćeno mišljenje da se Putinu žuri pogrešno. Nakon šokatno brze stabilizacije ruske ekonomije i skičanja ruskih jastrebova da su bili u pravu, sada može invaziju da razvuče godinama. Kao i amerikanci u Iraku ili Avganistanu, može da juriša, pa da stane, pa da ponovo juriša, sve u zavisnosti od trenutne situacije.
Globalna ekonomija je veoma osetljiva na cene sirovina, naročito hrane i energenata. Kada su energentni skupi, ekonomije posustaju i globalni rast pada. Kada su jeftine, svetska ekonomija rapidno raste. Ruski jastrebovi, na čelu sa Sergejom Karaganovim, već godinama pritiskaju Putina da napadne Ukrajinu, ubeđeni da će uspeti da drže svet za uzde cenom sirovina. Mene je šokirala brzina raspleta ovog scenarija. Ono što me ne šokira je osetljivost trejdera na svaku vest, naročito lošu. Kao neko ko je vodio veliki desk unutar moćne finansijske institucije, znam kako rade berzanski mozgovi koji svaku vest amplifikuju zarad svog interesa.
Dok je Antony Blinken, američki državni sekretar samo pre par nedelja govorio o dugoročnosti sankcija Rusiji, juče je izjavio da je za povlačenje sankcija potreban prekid vatre u Ukrajini. Od povlačenja trupa nema ništa i traži se izlaz iz geopolitičkog haosa. U fazu rezolucije ćemo ući veoma brzo jer nikome ne odgovara trenutna situacija.
Senator je pomenuo i posetu Bosni i Kosovu. Bosna ih najviše brine kao potencijalni izvor nestabilnosti i jasno mu je da je Vučić odlučujuči igrač u toj raspadajućoj državi. A na Kosovu je jasno dao Kurtiju do znanja da mora da pregovara sa Srbijom. Opet Vučić.
Za razliku od evropskih zemalja stanovnici Srbije su velikim delom protiv sankcija. Dva su razloga: ljubav prema rusima kojoj se mnogi svakodnevno čude kao i sveža sećanja naroda na brutalne sankcije kojima smo bili izloženi devedesetih godina prošlog veka. Čim Vučić kuka da mu je teško, znamo da nije, nego želi maksimalno da poentira tako što će izdržati sve ‘pritiske’. A pritisci su kao kad te baba ‘tera’ da smažeš još jednu palačinku a ti kao jadan nećeš.
Fejsbučenje 