Mediji skoro horski navode da je intenzitet sankcija koje su Zapadne zemlje uvele Rusiji bez presedana. Cilj je da se Rusija baci na ekonomska kolena i tako zaustavi invazija na Ukrajinu. Uprkos naslovima brojke govore suprotno i jasno pokazuju da su sankcije ograničene u tolikoj meri da su i arhitekte rata u Ukrajini iznenađene kilavim efektima.
Nekoliko dana nakon ruske invazije krajem februara ove godine EU i SAD uvode prvi set ekonomskih mera sa namerom da gurnu najveću državu na svetu u ekonomski kolaps. Od tada, na svakih par dana prezentuje se novi set sankcija, uz sveže povike da je baš taj odlučujući. To je bio prvi znak da sankcije nisu sveobuhvatne, da ih mali broj država uvodi i da su energenti problem koji je kratkoročno nerešiv.
Kako bi rezumeli obim ruskih sankcija videćemo kako se ove sankcije porede sa sankcijama uvedenim Srbiji i Crnoj Gori tokom ratova koji su protutnjali Balkanom devedesetih godina prošlog veka.
Prvo pogledajmo ko je uveo sankcije Rusiji. Od 193 priznate države sankcije su uvele 43 zemlje. Suštinski, samo je zapad uveo sankcije dok ostatak sveta kategorički odbija da uđe u ekonomski konflikt sa Vladimirom Putinom.
Mapa jasno pokazuje da je nešto više od milijarde ljudi uvelo sankcije Rusiji što čini nepunih 13% svetske populacije. U poređenju sa ovim sankcijama Ujedinjene Nacije su Rezolucijom 757 Saveta Bezbednosti, u maju 1992. godine, uvele totalne sankcije SRJ. Ova rezolucija obavezala je sve članice UN da odmah postupe i, prema rečima Mlađana Dinkića u njegovoj knjizi Ekonomija Destrukcije: „zabrane svaku trgovinu sa SRJ, zamrznu njene novčane fondove u inostranstvu, uskrate dozvole jugoslovenskim avionima za prelet i sletanje, onemoguće učešće jugoslovenskim predstavnicima na sportskim manifestacijama u inostranstvu i obustave naučno-tahničku i kulturnu saradnju.“
Sankcije SRJ su podržale sve stalne članice Saveta Bezbednosti sem Kine koja je bila uzdržana. Rusija nije stavila veto u tom momentu niti je simbolički bila suzdržana. Sankcije Srbiji i Crnoj Gori su bile bez presedana jer su bile totalne i ni ptica nije mogla da uđe ili izađe sa teritorije. Nijedna država od Drugog Svetskog Rata nije iskusila takvo izopštenje iz svetske zajednice na ekonomskom, kulturnom i sportskom nivou.
Obim sankcija koje Rusija danas trpi nisu ni približne drakonskim merama koje je SRJ donela Rezolucija 757. Rusija, kao stalni član Saveta Bezbednosti, ne može da bude target ovakve rezolucije jer ima pravo veta na sve odluke saveta. A samo SB može da stavi rezoluciju ove vrste pred glasanje Generalne Skupštine. Velike sile su ovim mehanizmom sebi obezbedile da nikada ne mogu biti meta sveobuhvatnih, globalnih sankcija. Pored svih medijskih laži, i Kina, i SAD, i Francuska i Velika Britanija razumeju da sistem funkcioniše i da će isti i njih zaštiti jednog dana kada neka sila odluči da im uvede sveobuhvatne ekonomske sankcije. Mesta u Savetu Bezbednosti su nagrada ovim državama kao prepoznatim pobednicima u Drugom Svetskom Ratu i ne postoji način da se članica izbaci ili nova uvede u ovo društvo. Zato i decenijama gledamo kako ova ekipa siluje planetu u svim društvenim aspektima.
Prvi efekat sankcija Rusiji je bio nagli pad rublje u odnosu na dolar i evro. Inicijalni šok je usledio i mediji su brzopleto zaključili da sankcije imaju razorni uticaj na rusku ekonomiju.
Par dana pre invazije rublja je bila na nivou 77 za jedan dolar. Posle velikog pada vrednosti, koji je u jednom trenutku bio na 133, u petak je rublja bila na nivou 77,4. I sama predsednica ruske centralne banke, Elvira Nabiulina je iznenađena brzinom kojom se rublja povratila nakon njene rapidne reakcije da podigne referentnu kamatnu stopu na 20% i da zahteva plaćanje ruskih energenata u rubljama. Plan je bio da se rublja ojača tokom sledećih šest meseci kada efekti sankcija budu jasni.
U junu 1992. godine, za manje od mesec dana, kurs dinara je bio 700% veći od zvaničnog. Poslednjeg dana tog meseca je izvršena i denominacija dinara i sa novčanica je izbrisana jedna nula. Uprkos zabrani NBS ulične prodaje deviza, na svakom ćošku su se šunjali ulični dileri: „devize, devize.“ Sankcije SRJ su imale efekte koji su postali razorni samo dve nedelje nakon uvođenja, što je kurs dinara ilustrovao. U poređenju sa tim scenarijom Putin je na planu stabilne valute već dobio bitku.
Drugi efekat sankcija je nagli rast cena i ruska inflacija koja je u martu skočila na 14.5%. Ovaj efekat je značajan ali je neutralizovan svetskom inflacijom koja pogađa čitavu planetu, a naročito zapadne zemlje. Nemačka je zabeležila inflaciju od 7.3% u istom periodu što takođe ima bitan efekat jer Rusija nije sama u ovom problemu. Skoro pola inflatornog pritiska dolazi od povećanja cene energenata što je od samog početka bio plan bankarke Elvire i finansijskih jastrebova kojima je okružena. Kao glavni Putinov finansijski arhitekta ove operacije, njeni planovi se realizuju kao u jeftinom filmu. Da su mediji obraćali više pažnje šta govori ova žena, možda bi svet bio edukovaniji o nemerama i mogućnostima moderne Rusije. Prelivanje inflacije na ostatak sveta se dogodio rapidno i time učinio rusku invaziju skupom za sve nas.
Inflacija u SRJ je u prvih mesec dana sankcija pre trideset godina prešla 100% i prema Dinkiću oko 40% fabrika prestaje sa proizvodnjom kao posledicom ovog trenda. Država zamrzava cene na oko 50% proizvoda i počinje era masovnih nestašica. Mnogi se sećaju slika iz tog perioda kada preživljavanje postaje modus operandi većine građana SRJ. Inflacija za 1992. godinu iznosi 19,755% kao direktna posledica brutalnih sankcija. Već je sada jasno da rusi neće okusiti ni delić ove patnje.
U Rusiji trenutno nema određenih zapadnih proizvoda ali je tu poplava zamenskih proizvoda iz drugih zemalja, naročito Kine. Ikea je pre nekoliko nedelja napustila Rusiju ali njene radnje rade bez prestanka. Ruska grupacija je predala za novi logo koji je skoro identičan švedskom brendu. Ime je promenjeno iz Ikea u Ideja i priča se da roba dolazi iz istih kineskih fabrika odakle i šveđani kupuju ovaj krš od nameštaja.
To nas vodi do sledećeg efekta a to je nezaposlenost u Rusiji. Jedna od velikih zabluda o ruskoj ekonomiji je da su ruske plate niske i da je nezaposlenost velika. Već godinama je ruska nezaposlenost ispod 5%, što je prirodni nivo nezaposlenosti. Podrška koju Putin uživa već par decenija je direktno vezana za ovu statističku meru. Njegov prvi ekonomski cilj je bio, i ostao, uposliti sve ljudske resurse. Tako da je nezaposlenost u februaru pala na istorijski minimum od 4.1% sa 4.4% u istom periodu 2021. godine. Zapadne firme koje su napustile Rusiju i dalje plaćaju svoje zaposlene. I da prestanu taj broj ljudi neće imati nikakav efekat na nivo nezaposlenosti u zemlji koja uvozi veliki broj sezonskih i stalnih radnika kako bi popunila deficitarna zanimanja.
U SRJ je nakon samo par nedelja maja 1992. godine postalo jasno ko su prave žrtve sankcija: radnička klasa. Preko 300.000 ljudi je poslato na prinudne odmore, što je bio Pirov način borbe protiv nezaposlenosti. Državna preduzeća ne otpuštaju radnike ali posla, pa samim tim i plata, za te ljude nema. I danas slušamo priče jadnika koji traže svoje neisplaćene plate iz tog perioda i vučemo posledice masovnih otpuštanja i prinudnih odmora.
U Rusiji tih problema nema za sad. Nezaposlenost je važna jer bi njen skok podrio podršku građana Putinu koja je trenutno na istorijskom maksimumu od skoro 80%. Taj argument onih kojima su sankcije rešenje svih problema ne pije vodu; nama je trebalo preko osam godina da se oslobodimo Slobodana Miloševića nakon uvođenja sankcija koje su dovele do ekonomske devastacije i siromašenja stanovništva.
U to vreme sam živeo u SAD i dolazio u kontakt sa onima koji su insistirali na katastrofalnim sankcijama. Nije im bilo jasno da one pogađaju moje roditelje i brata, koji su protiv Miloševića, a da rapidno bogate ratne profitere koji su bili koncentrisani oko srpskog diktatora. I danas živimo okruženi tim njuškama koji su svoj novac oprali i neretko su partneri sa zapadnim investitorima koji ih ne pitaju gde su bili devedesetih godina prošlog veka. Ni jedni ni drugi nemaju moralni problem da svoju ekonomsku budućnost grade na temeljima sankcija koje su uništile srednji stalež, proterale inteligenciju i temeljno uništile živote baš onih koji su bili najglasniji borci protiv sumanute politike poslednjeg srpskog komuniste. Sankcije SRJ ne da nisu ubrzale njegov pad, već su mu dale novi vetar u leđa koji ga je na vlasti držao još skoro deceniju.
I na kraju dolazimo do srži kilavih ekonomskih sankcija Rusiji: energetika. U prva tri meseca ove godine spoljnotrgovinski bilans Rusije je najveći u istoriji: $58 milijardi. Sankcije obuhvataju mnoge stvari, kao otimanje ruskih brodica po svetu, zamrzavanje rezervi (od kojih se Elvira odmah oprostila), i zabranu ruskog tango tima da učestvuje na takmičenju u Kentakiju. Ali nafta i gas slobodno teku, lova leže svaki dan i Rusija planira profit od energenata od 322 milijarde ove godine, što je 36% više nego prošle. Veliki benefit sankcija je i zabrana uvoza mnogih proizvoda sa Zapada zbog strukture spoljnotrgovinske razmene sa Rusijom. Zapad rusima prodaje brendiranu robu visoke dodatne vrednosti dok kupuje sirovine i energente nulte dodatne vrednosti. I to su godinama radili po veoma niskim cenama nafte i gasa. Elvirin plan je strukturna promena cena energenata i sirovina u odnosu na krajnje proizvode.
Ta promena znači da će Rusija sve učiniti da cene energenata i sirovina budu skupe u budućnosti. Plaćaćemo relativno više za benzin u odnosu na cenu automobila. Plaćaćemo više za suncokret u odnosu na cenu ulja. Sve proizvode koje je globalizacija učinila jeftinim platićemo više i taj deo ruskog plana možemo videti na lokalnoj pijaci. Sva ta dodatna sredstva idu u Rusiju i to u rubljama, kao jedinoj valuti koju će rusi primati za svoje proizvode.
Kako će rusi osigurati da cene sirovina i energenata budu i ostanu skupe? Pa putem strategije koju je Sergej Karaganov, Putinov savetnik, definisao kao ‘konstruktivna destrukcija’. Svaki rat i kriza koju konflikt nosi dižu cenu energenata i sirovina. Do rapidnog rasta dolazi iz dva razloga: psihološkog i logističkog. Prvi je iracionalan i odnosi se na grabež koju izazovu finansijski centri kupovinom resursa iz samog straha od krizne situacije. Drugi je praktičan i odnosi se na prekinute lance dostavljanja resursa do proizvodnih pogona. Prekid ruskih letova i zapadnih preko Rusije, otežan drumski saobraćaj kao i uništeni izvori resursa su gurnuli cenu nafte preko $100 po barelu.
Rusija balansira svoj budžet kada je cena nafte oko $60. Svaki dolar preko toga čini državu bogatijom. Grafikon ilustruje da je cena pre krimske krize bila preko $100 i da je naglo pala nakon Minkog Sporazuma. Ruski jastrebovi, na čelu sa Sergejom Karaganovim, koji je počasni predsednik ruskog Saveta za Spoljne Poslove i Odbranu, guraju Putina u rat od 2015. godine. Ova hladnokrvna ekipa smatra da će pored deklamovanog cilja, a to je odgurnuti NATO sa ruskih granica, rat u Ukrajini izazvati krizu i rast cena energenata i sirovina. Drugim rečima, Rusiji se rat debelo isplati.
Ovaj zaključak nije tajna i već sam pisao na početku ove krize da Sergej, Elvira i ekipa jastrebova žele Rusiju koja je konstantno u ratu. Logistika prema Zapadu će biti u stalnom problemu usled nekog rata kog Rusija izazove a hrana i gorivo sve skuplji. Elvirina kalkulacija je jednostavna: svake godine svet vidi 100 miliona novih građana. Svima treba hrana, krov nad glavom i prevoz. Da li im treba i Gucci torba, to Zapad mora da se pita kad objavi sledeći krug ‘sankcija bez presedana.’
Једно мишљење на „Lažne Sankcije Rusiji“