Zašto mediji zavređuju sve manje poštovanja

Fake news, tabloidi, prostački naslovi, vrišteća dupeta i sise, neprikladno izveštavanje i sve što nas ovih dana asocira na medije uglavnom je negativne prirode. U poslednjih par decenija ljudi širom planete iskazuju nezadovoljstvo prema manipulacijama koje čitaju u novinskim stupcima ili pak gledaju u televizijskim studijima.

Ovde ću pokušati da ogolim ovaj fenomen i pokažem da je ovo prirodan tok stvari gde tehnologija igra presudnu ulogu. Novinarstvo je nakon nekoliko vekova postojanja na prekretnici i krajnji rezultat će biti društvo koje na potpuno drugačiji način prima i procesuira informacije.

Iako korene novinarstva nalazimo u 15 veku, ova delatnost dobija na važnosti nakon otkrića štampe kada cena distribucije pisane reči rapidno pada. Sedma sila vremenom dobija na važnosti i u mnogim društvima stiče visok status zbog svoje moći da utiče na javno mnjenje. I tu je srž rasta i budućeg refomisanja žurnalistike kao društvene funkcije – uticaj na javnost.

Da bi shvatili rastući prezir prema mainstream medijima mislim da je bitno poznavati rad dva mislioca koji su definisali ulogu novinarstva u oblikovanju javnog mnjenja. Prvi je Walter Lippman, legendarni američki novinar koji je tvorac dela Javno Mnjenje iz 1922. godine a drugi je slavni Noam Chomsky, lingvista, filozof i neumorni politički aktivista, pisac legendarne knjige Manufacturing Consent zajedno sa Edward Hermanom.

Za čitaoce na našem području je reč consent od suštinske važnosti. Ona znači saglasnost ili pristajanje na isti zaključak. Lippman je u svojoj knjizi skoro pre sto godina ustoličio izraz Manufacturing Consent kao proces uticaja na građane da bi javnost prihvatila određeno mišljenje. On je prosečnog građanina smatrao za primitivnog, slabo obrazovanog i brzopletog, pa samim tim nesposobnog da shvati koji je najbolji put razvoja demoskratskog društva. Insistirao je da posebna klasa, novinara i eksperata (zvuči poznato?), bude ta koja će formirati javno mnjenje putem proizvodnje saglasnosti o bitnim stvarima.

Decenijama su se novinari školovali na ovom principu i često se Lippmanovo delo smatralo Biblijom žurnalistike. Čovek koji je smislio izraz stereotip je građanima jasno poručio: idioti, samo sedite a mi ćemo vam sažvakati i predstaviti informacije. Ta diskriminatorska teorija često smrdi iz mnogih pera novinara kako u nas tako i širom sveta. Odatle i refleks prosečnog građanina da medijima jednostavno ne veruje.

Koristeći izraz u naslovu Chomsky i Herman 1988. godine pišu svoje slavno delo koje raskrinkava elitistički sistem koje je Lippmanova primitivna teorija decenijskim uticajem ustoličila. Pokazali su da mediji ne samo da nisu čuvari istine i korektori vlasti nego su najčešće bliski ljudima na vlasti pa samim tim i kompromitovani u svom delovanju. Oni propagandu velikih medijskih kuća predstavljaju kroz 5 filtera.

Prvi je vlasnička struktura. Mediji su u privatnom vlasništvu, najčešće u formi velikih korporacija, koje su neretko deo još većih konglomerata. Krajnji cilj je naravno profit. Tu je prvi konflikt interesa, jer profit je uvek iznad interesa javnosti da bude informisan na etički način. Vlasnici su krajnji nosioci odluka, i pravna struktura je takva da je čitava kadrovska politika u njihovim rukama. Sistem nezavisnih urednika je sistem prodavanja magle, jer kako neko može da bude nezavistan dok mu neko drugi pušta platu. Malo puta smo čitali kako je neki glavni urednik poslat u penziju jer su vlasnici imali druge ideje.

Drugi filter je oglašavanje i uloga marketinga u medijima. Štampane novine su u svom začetku bile finansirane od strane kupaca koji su prihvatali cenu primerka kao fer nadoknadu za usluge date publikacije. Vremenom je cena padala tako da novac akumuliran od prodaje publikacije nije bio dovoljan da se plate operativni troškovi i ostvari profit. Oglašavanje postaje sve prisutnije u finansijskom modelu masovnih medija i tu dolazimo do sledećeg konflikta interesa – nemogućnost političke i ekonomske kritike velikih oglašivača. Dolazimo do absurdne situacije gde javnost nije samo klijent koji konzumira informacije za određenu nadoknadu, već javnost kao publika postaje proizvod koji mediji prodaju oglašivačima.

Treći filter je manipulisanje medijima od strane establišmenta. Sam sistem pristupa političarima, institucijama i korporacijama je sistem ruka ruku mije. Ako hoćeš da ti doturim informaciju, piši pozitivno o meni i mojoj instituciji. Stranice i stranice novinskih stupaca su ispunjeni izveštajima o radu ministara, predsednika opština, načelnika bolnica, direktora nevladinih organizacija. Ogromna većina članaka su propagiranje agende date institucije i njenih čelnika. Čim novinar krene u oštru kritiku establišmenta, on ili ona gube pristup institucijama i time limitiraju priliv novih informacija. Vremenom manjak informacija čini novinara irelevantnim i isti nije više deo masovnih medija. Najviše čemu može da se nada je prisustvo u marginalnim i slabo finansiranim medijima. Najveći deo novinara je u bliskom, često prijateljskom odnosu sa nosiocima moći u državi i ekonomiji. Da bi zadržali svoje mesto u masovnim medijima oni postaju deo establišmenta pa samim tim i propagande koja se servira. Konkretan primer je Julian Assange, novinar i aktivista koji je naneo ogromnu štetu establišmentu širom sveta ignorišući ovaj bitan filter. Trenutno je u britanskom zatvoru čekajući ekstradiciju u SAD gde ga najverovatnije čeka do 175 godina robije. On je odličan primer na šta su demokratske zemlje spremne ako im se neko radikalno usprotivi i otkrije zlodela vojnog i korporativnog establišmenta.

Četvrti filter je diskreditacija izvora i uzbunjivača. Ako neko dirne u svete istine establišmenta i otkrije neprikladne činjenice, pokreće se prljava mašina diskreditacije. Pre nekoliko decenija, dok je homofobija bila opšte prihvaćena, jedan od omiljenih načina je bilo kompromitovanje izvora kroz razotkrivanje „divijantnih“ seksualnih tendencija. Tako su oni koji taknu u osinje gnezdo brzo postajali pederi, pederčine i lezbače. Ovaj groteskni način manipulacije masovnim medijima je prisutan na naslovnim stranama naših i stranih tabloida. Morbidna sprega slobode govora i useravanja ljudima u život je sveprisutna i predstavlja osnovno oružje u borbi protiv činjeničnog korigovanja ponašanja moćnika. Odličan primer se dešava ovih dana kod nas. Naime, studenti koji su vođe pokreta 1 od 5 miliona su odlučili da izađu na izbore. Ovaj potez ne odgovara onim opozicionim strankama koje podržavaju bojkot. Trenutno ide kampanja diskreditnovanja ovih mladih ljudi – uzeli su pare, naivni su, izdali su svoje principe, i razne druge bljuvotine koji su uglavnom fokusirane na njihov karakter. U dobrom starom srpskom fazonu proglašavaju se za izdajnike. A u Srbiji ako nisi bio izdajnik bar jednom, nisi niko i ništa

I konačno peti, prozaični ali veoma bitan filter je zajednički neprijatelj. Identifikacija neprijatelja je jedan od osnovnih zadataka masovnih medija. Najbrutalniji primer su jevreji tokom vladavine nacista. Sve je krivica te jedne grupe, oni su izvor svih problema, i rešenje je jasno – eliminacija. Za vreme vladavine DS-a radikali su u Srbiji bili identifikovani kao neprijatelji. Pristup medijima im je bio onemogućen, svaki njihov potez nazivan fašističkim i njihovi lideri najčešće poređeni sa Hitlerom. Sve to uprkos tome što je 30% glasača uporno glasalo za njih. Nakon pobede Tomislava Nikolića sve se okreće naglavačke, radikali kroz SNS dolaze na vlast i sada „žuti“ gube sve konce nad masovnim medijima i postaju identifikovani neprijatelj. Oni su narkomani, lopovi, i izdajnici. Ovo je u isto vreme i najopasnija odlika masovnih medija, jer je propagacija straha kroz demonizaciju političkih protivnika ujedno i podrivanje demokratskih tekovina.

Strah od pojave velikog lidera koji će polako rastakati demokratiju i uvoditi diktaturu je jedna od osnovnih mana demokratskog sistema jer je takav razvoj događaja moguć. Najkonkretniji slučaj je uspon Adolfa Hitlera koji je uz pomoć demokratskih procesa i brutalne propagande masovnih medija preuzeo vlast 30tih godina dvadesetog veka. To je samim tim i najbrutalniji mogući obrt u razvoju jedne demokratije gde su u centru zbivanja uvek masovni mediji i njihov zagušujući uticaj.

Ali nisu ekstremni događaji ono što brine građane prosečne demokratije. Centralni problem je stvaranje oligarhijskih sistema demokratske vladavine gde mala grupa imućnih vlada političkim životom. Metode masovne propagande su koje su Chomsky i Herman teoretski obradili su najbitnije oruđe u rukama modernih oligarha. Danas su sve demokratske zemlje na planeri funkcionalne oligarhije sem Švajcarske. Ovu zemlju i njenu direktnu demokratiju kao i sistem referenduma ostavljamo za neko drugi tekst.

Da li govorimo o SAD ili Srbiji sistem je isti i ima jasnu međusobnu podršku. U Americi imamo dve oligarske grupe koje predstavljaju jedine dve stranke koje učestvuju u političkom životu – demokrate i republikance. Svi masovni mediji su jasno i otvoreno na jednoj od dve strane. Ako si demokrata gledaš CNN i slušaš kako su tvoji sjajni i kako se bore za malog čoveka i njegove ineterese. A 18% Amera nema zdravstveno osiguranje. Ako si republikanac onda si zaslepljen Fox News-om i slušaš kako su Trump i tvoji sjajni i kako se bore za malog čoveka i njegove interese. A 18% Amera nema zdravstveno osiguranje.

U Srbiji je slično, ako si Vučićev slušaš samo njihove medije i velike pobede kojima zemlja hrli u zlatnu budućnost. Kako je građanin centralna tema njihovog rada i kako je opozicija zlo i naopako. Dok je DS bio na vlasti propaganda je bila identična gde se radikalski glas čuo više iz Haga nego iz Beograda. Zato su besni kada im građani kažu da su isti. To im je i jednima i drugima najveća uvreda. Zato im uporno ponavljajte: ISTI STE. U suštini sve je isto samo se oligarhijska nomenklatura promenila ili prilagodila. I prvi target nakon osvajanja vlasti je dominacija medijskim prostorom.

E zato prosečan Amer i Srbin osećaju blagu mučninu kada čitaju dnevnu štampu. Zbog pojava društvenih mreža i drugih oblika elektronske komunikacije znamo da nam se servira interesna priča. Eto gradimo vam puteve, pa vidi osnovali smo ovu NVO, ona radi za građane naravno, pa eto gledajte novu emisiju, svaka im je zlatna. U suštini se stvaraju i neguju isključivo institucije koje štite kapital i njegovu oplodnju. Životni standard građana i njihova prava su samo sekundarni proizvod modernog demokratskog sistema. Po principu svi smo u istom brodu pa će nas plima sve zajedno podići. Da ali velika većina je u potpalublju, dok se oligarsi slade u prvoj klasi.

I dok nam guraju laži mi na Fejsu gledamo gde letuju Trampova i Čedina deca. Onda odemo na booking i vidimo da je noć u datom hotelu 800 dolara po osobi. Pa vidimo da u tom restoranu gde se puko sexy selfie šnicla košta kao prosečna plata u Srbiji za nedelju dana. Naime prema NVO Oxfam, 26 najbogatijih ljudi danas ima veći imetak od 3.8 milijardi najsiromašnijih građana ove planete. Izuzetno je bitno napomenuti da su ovih 26 veličanstvenih većinom iz demokratkih zemalja, onih za čijim modelom srpska elita svršava. Pa i ne svršavali kad znaju da ih na kraju balade čekaju zlato, svila i kadifa.

I kako onda doći do informacija kada je sistem postavljen isključivo sa namerom zaštite status quo-a? Izbegavajte dnevnu štampu, kao i televizijske informativne emisije svake vrste. Uvek proverite vlasničku strukturu masovnih medija i čim vidite korporativnu strukturu u pitanju je čista propagandna mašina, sa isključivim zadatkom zaštite interesa vlasnika i njegovih pajtosa. Sve što je u državnom vlasništvu blokirajte za svagda. Prihvatite medije gde jasno znate ko je vlasnik i koji su njeni motivi kao i političke afilijacije. Krenite sa pretpostavkom da je članak ispred vas lažan pa dokažite sebi suprotno.

I što je najbitnije budite prisutni na društevnim mrežama. Iako su oligarsi krenuli u obračun sa slobodama koje su eksplodirale putem tehnoloških inovacija, tu ćete naći direktnu informaciju sa određenih događaja. Bez medijskih filtera o kojima je Chomsky govorio. Takođe ćete naći širok dijapazon interpretacija istih događaja pa ćete imati priliku i da promenite mišljenje ako neko predstavi bolju argumentaciju. Bićete povezani na najdirektniji mogući način sa ljudima širom planete i brzo uvideti da ljudi na drugom kraju svetu u suštini žele što i vi – dostojanstven život i slobodu. I da gaje ogroman prezir prema medijima i političarima.

I shvatite da ne živite u demokratiji nego u oligarhiji. Da se vaš glas čuje eventualno svakih par godina kada birate predstavnike koji u teoriji predstavljaju vas i vaše interese. A u praksi, oni predstavljaju prvo sebe i novac koji ih je putem propagande provukao kroz sada već komične političke kampanje. Zato smatram da je većina medija danas deo problema a nikako deo rešenja.

Kada sledeći put prođete pored trafike i letimično pročitate neku tabloidsku bljuvotinu od naslova, sad bar znate teoriju iza tupe mučnine koja vas prožima. Jer u tom trenutku jedino što vam ostaje je da upalite telefon i proverite da li sam izbacio još neki članak na ovom blogu.