Аутор: Vladimir Djukanovic

Minhenska mirovna konferencija, koja okuplja političke lidere, uglavnom zapadne, postoji od 1963. godine. Ideja je da jednom godišnje zapadna elita „pretrese“ geopolitičke teme i odredi prioritete za sledeću godinu. Uglavnom je to bilo okupljanje onih koji su se tapšali po leđima tako da su godine prolazile bez ozbiljnih reformi i napretka u međunarodnim odnosima. Onda se 2007. godine desio mali potres kada je Vladimir Putin, tada još miljenik datih lidera, održao govor.

Predsednik Rusije Vladimir Putin izneo je niz ključnih stavova. Oštro je kritikovao unipolarni svetski poredak predvođen Sjedinjenim Američkim Državama, nazivajući ga opasnim i neodrživim. Izrazio je zabrinutost zbog širenja NATO-a ka istoku, smatrajući to direktnom pretnjom bezbednosti Rusije. Putin je takođe osudio jednostranu upotrebu vojne sile bez odobrenja Ujedinjenih nacija, navodeći da takve akcije destabilizuju globalnu bezbednost. Ukazao je na eroziju međunarodnog prava i pozvao na uspostavljanje multipolarnog sveta gde bi sve nacije imale ravnopravnu ulogu. Istakao je da globalna ekonomska neravnoteža može dovesti do sukoba i kritikovao je američku politiku nametanja svojih vrednosti drugim nacijama. Izrazio je zabrinutost zbog razvoja novih sistema naoružanja koji mogu narušiti globalnu stratešku ravnotežu. Na kraju, apelovao je na otvoren i iskren dijalog među nacijama kako bi se rešavali globalni problemi i izbegli konflikti.

Taj govor je odbačen kao vapaj luzerske strane iz Hladnog Rata. Kao da nisu primetili da se rusko društvo i ekonomija menjaju. Stalnim naglašavanjem da Rusija nije super sila kao da su prizivali mečku koja im je sada pred vratima. Kraj istorije i druge ultra-liberalne fantazije samo su dalje navukle skramu na oči onih koji su smatrali da njih desetak procenata imaju sveto pravo da nemetnu planeti svoje dekadentne vrednosti. Ničeov evropski nihilizam ne samo da je doživeo vrhunac u svom istorijskom i geografskom kontekstu, već su otvoreno saopštili da svaki crnac, indijac, ili kinez moraju da usvoje šumske vrednosti svojih belih neprijatelja. To je kulturološki disbalans koji je Putin video kao prozor kroz koji može da progura svoje imperijalističke interese.

Ovogodišnja epizoda se završila plačem predsedavajućeg ove konferencenije Kristofa Hojzgena. Taj plač je usledio dan nakon direktnog obraćanja podpredsednika Amerike JD Vensa. Govor je gurnuo štap u točkove zapadnog bicikla jer je kroz suze rekao da nema više zajedničke vrednosne osnove. A kako da bude sa Evropom koja luta u magli završnice postmodernizma i ulaska u woke ludilo koje je neobjašnjivo ostatku sveta. Birokratski zavezani unutar nefunkcionalne Evropske Unije, Stari kontinent nije konkurentan ni ekonomski ni duhovno. Teško je objasniti prosečnom evropljaninu, pa i ovim balkanskim, da ih ostatak sveta neće. Kada odeš u Afriku i popuješ kontinentu o pravima marginalnih grupa, ti si kao seoski idiot koji objašnjava slonu da su mu mravi pod nogama.

Svet veštačke inteligencije i brzih informacija ne čeka starce. Generacijski jaz nikada nije bio veći jer tehnološki napredak nikad nije bio brži. To se vidi svaki put kada pogledate politički skup kao ovaj u Minhenu. Politički starci i starice očajno pokušavaju da ostanu relevantni kroz stare odnose držeći status quo kao neki sveti gral svojih promašenih politika. Nigde se to bolje ne vidi nego u razvaljivanju agencije USAid u SAD.

Većina programa je ogoljena sad kada izlaze detalji trošenja milijardi dolara američkih poreznika na „soft“ programe širom sveta. Sa svakim udarcem po tastaturi klinaca iz DOGE (Department of Government Efficiency), američka javnost konačno ima uvid na šta se novac konkretno trošio. Kao i svaki put istina je siva na sivilu. Pored programa koji jesu pomagali ljudima širom sveta, naročito u oblasti zdravstva, tu je i gomila gluposti kojoj se čitav svet čudi. Da ih sada ne nabrajamo, samo pratite X nalog Elonj Musk-a i biće vam jasno. Treba navesti jedan ironičan primer vezan na Srbiju. U petak je ukinut program USAID-a sa nazivom „improving public procurement“. Taj program je napravljen da bi se u Srbiji unapredile javne nabavke. Čovek ne zna da li da se smeje ili plače. U zemlji gde je svaki tender namešten oni od 2001. godine finansiraju program čiji je cilj sprečavanje korupcije. Pa šta ste gospodo radili svih ovih godina? Koga ste edukovali i o čemu? Kako da se spakuju tenderi tako da ih uvek dobije ista ekipa? Srpski studenti protestuju već mesecima baš zbog toga: toliko ste dobro istrenirali vaše lokalne pulene da je korupcija počela i da ubija.

Svet se radikalno menja jer se odnos snaga radikalno promenio. I svi to sada znaju sem evropskih elita. Šok koji je usledio nakon obraćanja amerikanaca još bruji Starim kontinentom. Ukrajina ne može da se osloni na pomoć SAD. Trump hoće da punu cenu rata u Ukrajini prebaci na Evropu. Problem tog plana je što evropska ekonomska struktura ne može da izdrži taj trošak. U modelu socijalne države koju je Evropa formirala nema mesta za velike vojne budžete. Da bi se uspešno dohvatili sa Rusijom Evropa mora da troši između 4% i 5% svog BDP-a na odbranu. Prosečan EU budžet je na oko 49% BDP-a, što znači da bi države Evrope morale da troše oko 10% svog budžeta na odbranu.

Bez značajnog ekonomskog rasta nemoguće je obezbediti podršku glasača za takve promene. Novac bi morao da dođe iz socijalnih programa koji nisu decenijama reformisani u Evropi. Svaki pokušaj će završiti sa protestantima na ulicama i promenom političkih elita. Ta promena je u Evropi bolna, kao što je bila bolna kritika podpredsednika JD Vensa na račun demokratskih tekovina na Starom kontinentu. Najviše ih je zabolela kritika na račun poništavanja izbora u Rumuniji gde su predsednički izbori poništeni jer je pobedio pro-ruski kandidat. Trump i njegova MAGA ekipa su dali do znanja da je to neprihvatljivo.

Evropski desničarski kompleks, koji je i dalje urezan u psihu velikog broja ljudi je posledica fašističkog masakra tokom poslednjeg svetskog rata. Amerika nikad nije bila na taj način zbunjena jer je u oba rata bila na pravoj strani. Zato su američki desničari često frustrirani evropskom paranojom i gušenjem slobode govora. To im je ovog puta direktno rečeno. Strašni gresi evropskih predaka nisu izgovor za gušenje sloboda moderne generacije. Primitivan odnos prema religiji i konzervativnim teorijama društva se ubrzano kontinentu obija o glavu.

Pobednik u ovom krvavom konfliktu je Vladimir Putin. Od početka rata mnogi su razmatrali razna scenarija. Ali da će se o svemu dogovarati samo Putin i Trump, taj nam scenario niko nije ponudio. Za tim stolom neće biti Ukrajine, kao žrtve ovog konflikta, neće biti Evrope, ali neće biti ni Kine. Rešenje će biti predstavljeno svetu kao uzmi ili ostavi dva lidera koje većina Evrope prezire. Tough luck.

Litijum je sada vruća tema kod nas i širom sveta. Mnogo je igrača a ulozi ogromni. Informacije nisu samo šture već najčešće pogrešne. Kod nas priče o potražnji i ponudi za ovim metalom dolaze naravno od onih koji nikada nisu bili u procesu proizvodnje ili trgovine. Ovde ćemo videti šta se trenutno dešava sa cenom i potražnjom litijuma.

Ove godine potražnja će dostići 1,5 milion tona globalno, prema informacijama kuće Forbes. Prema njima količina će preći 3 miliona tona do 2030. godine što predstavlja godišnji rast potražnje od 15%. Ovaj nivo godišnjeg rasta potražnje za sirovinom je visok i broj rudnika i prerađivačkih postrojenja će morati da idu u korak sa ovim trendom.

Prema izveštaju Američkog geološkog zavoda (USGS) iz januara 2024. godine, baterije su činile 87% globalne potrošnje litijuma, što je rezultat sve veće upotrebe litijum-jonskih baterija u električnim vozilima, prenosnim elektronskim uređajima i sistemima za skladištenje energije. Taj trend će se nastaviti jer je elektrifikacija osnova zelene tranzicije.

Amerika je radikalno promenila svoj strateški pristup elektrifikaciji i to se vidi iz sledećih cifara. U 2019. godini u SAD su postojale samo dve fabrike električnih baterija za električna vozila i dve su bile u planu. Danas imamo 34 fabrike koje rade, u izgradnji su ili u završnim planovima. Predsednik Biden je obezbedio milijarde dolara subvencija kompanijama koje grade fabrike velikih litijumskih baterija. Za SAD je ključ da imaju taj deo proizvodnje pod kontrolom i da baterije ne uvoze iz Kine. Istraživačka firma batteriesnews.com prati razvoj baterijske industrije u SAD i tamo možete naći kvalitetne informacije o daljim planovima ove zemlje.

Lokacije fabrika baterija za električna vozila, SAD. Izvor TechCrunch.com

Predsednik Trump je proglasio „energetsko vanredno stanje“, ukidajući aktove koji su sprečavali rudarenje retkih elemenata. Najavio je najveću ekpanziju eksploatacije rudnih i mineralnih izvora. Plan je da se osigura energija potrebna za razvoj veštačke inteligencije i novih tehnologija. Zato je i predložio da Ukrajina založi svoje rudnike retkih materijala kako bi otplatila novac koji je dobila od svojih sponzora. Većina tih nalažišta se nalaze u istočnom delu zemlju koju je ruska strana zauzela i to će biti najveći problem u mirovnim pregovorima koji slede. Ratovi se vode i tek će se voditi za limitirane globalne resurse.

U 2024. godini, prodaja električnih automobila porasla je za 25% u odnosu na prethodnu godinu, dostigavši skoro 17 miliona prodatih vozila širom sveta. Kina je lider u ovoj transformaciji gde je taj skok preko 40%. Komunistička Partija Kine, u svom 14. petogodišnjem planu iznosi svoju ambiciju ne samo da elektrifikuje kineska vozila, već da bude globalni lider u toj transformaciji. Država zato izdvaja ogromna sredstva i vertikalno je uvezala čitavu industriju od rudnika do isporučenog vozila. Ja lično smatram da će Kina pobediti u ovoj trci jer su deset godina ispred ostatka sveta. Godine su potrebne da bi se ova vertikala uspostavila i da bi se obezbedio litijum i drugi retki elementi. Kina kontroliše oko 70% rudnika ovih elemenata i čak 30% svih globalnih rezervi. Pored toga Kina prerađuje preko 85% ovih materijala od kojih zavisi tehnološka budućnost.

Što se tiče proizvodnje baterijskih ćelija u Severnoj Americi, predviđa se da će do 2030. godine kapacitet premašiti 1.200 gigavat-sati, što je dovoljno za snabdevanje najmanje 12 do 15 miliona novih električnih vozila godišnje. Čak je i predsedniku Trump preko noći zavoleo električna vozila koja je prezirao tokom prvog mandata. Nije mu Elon Musk dao preko sto miliona dolara za kampanju jer mu je simpatičan, već dobrim delom zbog Tesle. Ko danas zauzme poziciju u industriji električnih vozila, dugo će vladati tom auto industrijom. Amerikanci su u panici jer ono što je Ford bio u prvoj ekspanziji vozila koja nisu na životinjski pogon sada su to uglavnom kineski proizvođači kojih je na desetine. Ne samo da su njihova vozila jeftinija već je i kvalitet zavidan i uporediv sa evropskim proizvođačima.

Sama potražnja za strujom raste. Prema istraživanju International Energy Agency „Electricity 2025: Analysis and Forecasts to 2027“ za sledeće tri godine svet će potrošiti 3,500 teravat časova. Ilustracije radi to je kao da dodajete jedan ceo Japan potrošnje struje svake godine. Veći deo skoka potražnje će doći iz Kine i zemalja u razvoju; više od 85%. Izveštaj je dostupan na internetu i moj savet je da ga pročitate. Dobar deo potrošnje će ići na električna vozila i zato će trka u toj oblasti biti besomučna.

Ako uporedimo dva mala električna vozila, Dacia Spring i kineski BYD Seagull videćemo dva slična vozila. Interesantno je da se Dacia model pravi u Kini zbog svega što sam već naveo u ovom članku. Početna cena je 20.000 evra i uz subvenciju u Srbiji ovaj model može da košta čak 5.000 evra manje. Početna cena kineskog Seagull-a je 8.900 evra i dostupan je samo na kineskom tržištu za sad. Kolika cena će biti u Evropi ostaje da se vidi. Ovo je samo primer koji ilustruje činjenicu da su zapadni proizvođači uhvaćeni kratkih rukava i da će biti veoma teško biti konkurentan u ovoj trci.

Veličina globalnog tržišta svih vozila. Izvor Spherical Insights

U 2023. godini globalno tržište svih vozila je bilo nešto više od 3.500 milijardi dolara. Do 2033. godine ono će se skoro udvostručiti na skoro $7 biliona. To je godišnji rast od skoro 7%, što je visok prosečan rast sa obzirom da je u pitanju jedna zrela i u suštini stara industrija. Usled elektrifikacije vozila, koja se pokazala kao jedina realna opcija za budući pogon litijum postaje ključni element i zato se borba oko retkih elemenata i litijuma zaoštrava.

Evropa je u teškoj situaciji jer se sa jedne strane oslanja na auto industriju a sa druge nema pristupa retkim materijalima i litijumu u količinama koje su neophodne. Prema izjavi Sigrid de Vries, direktorki Asocijacije Evropskih Proizvođača Automobila, EU ima preko 13 miliona radnih mesta vezanih za auto industriju. Za Evropsku Uniju ovo je strateška grana i ako ne ostanu konkurentni ekonomska budućnost kontinenta je u pitanju.

Litijumom se ne trguje na berzama na klasičan način kao sa zlatom ili naftom. Količine se uglavnom ugovaraju između prerađivača i krajnjih korisnika kao što su fabrike baterija. Berze sirovina, kao što je Londonska (LME) i ona u Čikagu (CME) su samo pre par godina uvele futures ugovore koji prate cenu litijuma. Ovi ugovori su takozvani cash-settled, dakle računa se samo razlika u ceni po kojoj ste ugovor kupili i prodali i razlika se isplaćuje u novcu. Naftu ako kupite na istim berzama možete da tražite da vam se kupljene količine isporuče. Litijum još nije toliko standardizovan u isporukama da bi postao prava berzanska roba. Kvalitet, čistoća i drugi elementi koje berze sirovina zahtevaju još nisu rešeni. To samo govori da vreme ovog metala tek dolazi. Istorijski su količine litijuma, u odnosu na naftu i druge osnovne sirovine, bile toliko male da berze nisu imale interes da se bave ovim metalom. Kako potražnja raste to će i uloga berzi biti u porastu.

Cena litijum hidroksida koji se koristi u proizvodnji baterija. Izvor Fastmarkets.

Gornji grafikon predstavlja berzansku cenu litijum hidroksida koji se isporučuje proizvođačima baterija. Cena je od kraja 2023. godine pala za 80%. Razlog pada cene ove sirovine je povećan broj rudnika i procesnih pogona koji su se otvorili zbog povećanja potražnje za ovom sirovinom. Bajke o nekakvom kolapsu tržišta dolaze od onih koji nikada nisu ni proizvodili ni trgovali berzanskim sirovinama. Cena je 2019. godine bila na sličnom nivou kao danas, pa se veliki skok desio kao posledica manjka ponude u jednom trenutku. Tržište je sada u daleko boljem balansu tako da su se cene stabilizovale. Koga ova tema zanima kao i dnevni tokovi cena možeta na sajtu http://www.fastmarkets.com da pratite. Ovo je dobar izvor stručnih članaka i tržišnih informacija o ovom i drugim berzanskim proizvodima. Informišite se direktno i ne slušajte naše medije koji neretko imaju ili pogrešnu ili malicioznu informaciju.

Borba za resurse će se u godinama koje dolaze samo zaoštravati. Ekonomski globalni razvoj će se, uz veštačku inteligenciju, samo ubrzati. Oni koji budu bili deo lanca proizvodnje električnih vozila biće ekonomski pobednici, a oni koji prespavaju ovu promenu će i dalje biti siromašni.

USAid je „kriminalna organizacija“, napisao je Elon Musk na mreži X za vikend. Članovi novoformirane DOGE agencije – ured za državnu efikasnost – uleteli su u prostorije USAid-a i grubo tražili pristup svim informacijama. Posle napete razmene psovki ekipa iz najmoćnije agencije na svetu se „predala“ i obezbedila pristup svom informacionom sistemu. Od tog momenta traje drama u Washington-u jer je pod napadom sama centrala američke meke moći.

Agencija za međunarodni razvoj, poznata kao USAID (United States Agency for International Development), ključni je akter američke spoljne politike i međunarodne pomoći. Osnovana je sa ciljem promovisanja ekonomskog razvoja, demokratskih vrednosti i humanitarne pomoći širom sveta. Međutim, njen rad nije bio bez kontroverzi. Tokom decenija, USAID je bio hvaljen zbog doprinosa razvoju i stabilizaciji mnogih zemalja, ali je istovremeno kritikovan zbog političkih motiva, mešanja u unutrašnje poslove drugih država i navodnog korišćenja pomoći kao sredstva geopolitičkog uticaja. Neretko se mešala u lokalne izbore i političke procese uprkos protivljenju mnogih lokalnih ali i američkih tradicionalista koji su uvek bili mišljenja da demokratiju ne treba nametati.

Osnovana je 1961. godine potpisom predsednika Kennedy-ja i u početku je imala veoma pozitivan uticaj jer se uglavnom bavila infrastrukturnim projektima. Gradila je puteve, vodovode, snadbevala škole i dobar deo novca plasirala tamo gde je mogla da reši probleme ekstremnog siromaštva. A onda se Hladni Rat zaoštrio i Amerika je morala sva sredstva da veže u borbu protiv širenja komunizma. Tada obaveštajne službe guraju nogu u vrata agencije i njeno izobličavanje kreće. Granica između humanitarne pomoći i špijunaže bledi tako da nevladine organizacije koje USAid sponzoriše širom sveta postaju ispostave interesa raznih američkih službi pa samim tim i političkih aktera. USAid sve manje gradi mostove a sve više sponzoriše obojene i druge revolucije širom sveta svojim ogromnim novčanim sredstvima.

Kada je Trump rekao da će se uhvatiti u koštac sa ovom birokratskom hobotnicom umro sam od smeha. U 2023. godini USAid je potrošio preko $43 milijarde dolara, što je toliko velika suma da njom može da se širi meka moć u svakom političkom ćošku ove planete. Interesi su toliko veliki i isprepletani da je svaki napad na ovu agenciju neka vrste smrtne presude, bilo fizičke ili političke. Ali Trump je u drugom mandatu kao tenk – sve što je zamislio pokušava da rapidno sprovede.

Elon Musk je upravo optužio agenciju da je finansirala laboratorije za biološko naoružanje, kao što je EcoHealth, koji je potrpošio $53 miliona američkih para na tajno istraživanje korona virusa. Sada se otvaraju tajni fajlovi ove agencije i mnoge pikanterije će izaći na svetlo dana. Unutar i ispred agencije je sada pravi mali rat jer demokrate tvrde da samo američki Kongres može da raspusti agenciju. Ali DOGE na čelu sa Musk-om ima jasan mandat a to je da ukine sve izvore traćenja poreskog novca američkih građana i da utvrdi često ignorisanu korupciju koja vlada među birokratijom. Demokrate se protive otvaranju fajlova i detaljnoj analizi potrošnje novca, tvrdeći da će se američki interesi narušiti. Od preko 10.000 ljudi koji su zaposleni u USAid 97% su demokrate tako da je jasno zašto je Trump udario prvo u ovu centralu svojih političkih protivnika. Ispred sedišta USAid-a nema ni jednog republikanca.

Richard Grenell, savetnik predsednika Trump-a za specijalne misije, je naročito kritikovao agenciju i njene političke projekte. Poznat nama na Balkanu kao poznavalac prilika u regionu, Grenell je optužio agenciju da je potrošila preko $1.7 milijardu na Balkanu na političke projekte u poslednje 4 godine. Nema mostova, vodovoda, ali zato ima programa kao ovaj koji mi je upravo stigao na email: „Two days of wood and improvement“. To je još jedna konferencija u drvnoj industriji koju ova agencija sponzoriše. Koji je interes američkog poreskog obveznika da plaća troškove konferencije za balkansku drvnu industriju je misterija. Ali sada kada se klikne na dati link jasno je da konferencije neće biti.

Stranica konferencije koju sponzoriše USAid u drvnoj industriji blokirana

Grenell je izjavio da je u poslednjih 4 godine Kosovo dobilo 537 miliona dolara, Bosna i Hercegovina 402 miliona dolara, Severna Makedonija 290 miliona dolara, Srbija 209 miliona dolara, Albanija 189 miliona dolara, a Crna Gora 77 miliona dolara. Veliko je pitanje gde su tolika sredstva utrošena tako da se mnogi u regionu i Washington-u nadaju detaljnoj istrazi. Skoro svaka država sada prolazi kroz istu dramu jer je USAid sveprisutan. Verovatno će i neke vlade pasti kada informacije krenu da cure iz blokirane agencije.

Svi zaposleni su poslati kućama a bezbednosni pristup mnogima ukinut. Na poslu su ostali samo ključni radnici i kriza je potpaljena. To i jeste plan predsednika Trump-a: da radikalnim potezima smanji američku birokratiju i preispita potrošnju. Mnogi će biti oštećeni u ovom procesu i mnogi dobri programi će verovatno videti svoj kraj. Ali će i mnogi kontraverzni programi nametanja neretko besmislenih vrednosti američke levice biti stvar prošlosti.

Trump je na vlasti oko dve nedelje a svet se već trese. Njegova predizborna obećanja udaraju u same temelje Amerike koja je u krizi identiteta. Na pitanje novinarke da li će agencija biti ugašena odgovorio je kratko: „verovatno.“ I dok se novinarske prese još nisu ohladile od ovog radikalnog poteza novi je upravo iskočio: Trump sprema dokument o ukidanju ministarstva za obrazovanje. Tek će oko ovoga da leti perje u najmoćnijem gradu na svetu.

Automobilska industrija se nalazi usred revolucionarne tranzicije ka električnim vozilima. Tržište se lomi kao nikada u svojoj istoriji. Tradicionalni brendovi tonu, dok se novi, uglavnom kineski, dižu neviđenom brzinom. Ovo tumbanje zahteva značajne investicije, promenu poslovnih modela i novu evaluaciju dobavljačkog lanca kako bi se osigurala konkurentnost. Šta to sve ulazi u lanac vrednosti ove industrije i šta se menja.

Vodeći proizvođači automobila najavili su investicije koje premašuju 800 milijardi dolara u proizvodnju električnih vozila i baterijskih postrojenja. General Motors planira da do 2035. godine postigne 100% prodaju vozila bez emisije, dok Toyota cilja na 70% prodaje elektrifikovanih vozila do 2030. godine. Ove investicije pokreću i lanac dobavljača, koji mora da prilagodi svoje proizvodne kapacitete, tehnologiju i strategije kako bi zadovoljio rastuće zahteve tržišta.

Tradicionalni automobilski delovi, kao što su motori sa unutrašnjim sagorevanjem, menjači i izduvni sistemi, postepeno gube na značaju. Dobavljači moraju ulagati u novu opremu i tehnologiju kako bi prešli na proizvodnju baterija, elektromotora i sistema za upravljanje energijom. Delovi za vozila na fosilna goriva će polako izlaziti iz upotrebe pa samim tim i prodaja će iz godine u godinu opadati. Investicije u ovoj oblasti će opadati dok u jednom momentu skroz ne presuše. To će stvoriti poseban problem za tradicionalne proizvođače: prodaja će opadati a oni povrh toga neće imati ništa novo da ponude. To će samo ubrzati smrt ove industrije. Balansirati u ovom procesu će se pokazati kao poseban problem u industriji koja je već u debelom problemu.

Elektrifikacija povećava potrebu za ključnim materijalima poput litijuma, kobalta i nikla, koji su ključni za proizvodnju baterija. Dobavljači se suočavaju sa izazovima u vezi sa nabavkom, oscilacijama cena i održivošću eksploatacije sirovina. Broj rudnika ovih sirovina je ograničen i potrebna je rapidna ekspanzija kako bi se potražnja zadovoljila.

Potrebno je razviti skoro 300 rudnika kako bi se potražnja za baterijama zadovoljila do 2030. godine. Izvor Benchmark.

Gornja slika ilustruje da je potražnja značajna i pitanje je da li će svet uspeti da razvije ovu infrastrukturu na vreme. Svaka godina kašnjenja odlaže zelenu tranziciju i podiže rizik od globalnog otopljavanja. Svet je na raskrsnici lomljenja jednog lanca nabavke i stvaranja novog. U toj igranci su mnogi interesi tako da se i politička borba zaoštrava kako društva shvataju da ko zaostane u ovoj trci biće decenijama u ekonomskom čabru. Zemlje koje se nisu ubacile u lanac nabavke u auto industriji pre jednog stoleća su po pravilu manje razvijene zemlje.

Konkurencija u industriji EV raste, a dobavljači moraju da ulažu u istraživanje i razvoj. Kako bi ponudili inovativne proizvode i tehnologije koje poboljšavaju efikasnost baterija biće potrebne milijarde dolara investicija kako bi svim kritičarima električnih vozila bila zapušena usta. Zato je Kina u poslednjih desetak godina uložila ogromna sredstva u razvoj e-mobilnosti i postala lider pored uspavanog zapada.

U ovom procesu razviće se nove ekonomske grane kao što se razvija industrija senzora i sistema za upravljanje. Za par decenija većina vozila neće imati čoveka za vozača. Tehnologija potrebna za ovu tranziciju je već tu i sve je bolja iz godine u godinu. Profesija vozač će polako nestati jer će osiguravajuća društva zahtevati ubrzanje ovog procesa. Istraživanja pokazuju da su auto-piloti daleko sigurniji vozači od ljudi tako da će osugiranje za vozače biti sve skuplje iz godine u godinu. Taj proces će naterati i najveće ljubitelje smrdljvog benzina da legnu na rudu.

Vlade širom sveta nude finansijske podsticaje kako bi podržale proizvodnju i razvoj EV tehnologija. Zemlje koje se pametno postave u uđu u globalni lanac nabavke biće i ekonomski lideri. Amerika, Evropa, Kina i Indija obasipaju svoje proizvođače baterija sredstvima i te subvencije će samo biti veće iz godine u godinu. Svet nas po pameti ne zna.

Dana 20. januara 2025. godine, predsednik Donald Tramp je, odmah po stupanju na dužnost, potpisao niz izvršnih naredbi koje su značajno promenile pravac američke politike u oblastima imigracije, energetike, trgovine i društvenih pitanja. Ove mere su imale za cilj da preokrenu politiku prethodne administracije i da sprovedu Trampova predizborna obećanja. Odmah se bacio na posao insistirajući da će sve obaviti brzinom munje.

Jedna od prvih odluka predsednika Trampa bila je proglašenje nacionalne vanredne situacije na južnoj granici Sjedinjenih Američkih Država. Odnosi sa Meksikom su u silaznoj putanji jer se problem migracija godinama ne rešava. Ova odluka omogućila je preusmeravanje federalnih resursa ka jačanju granične bezbednosti i ubrzanju deportacija. Raspoređeno je dodatnih 1.500 vojnika na jugozapadnu granicu. Ova stavka je jedna of glavnih predizbornih obećanja predsednika Trump-a i možemo očekivati dalje poteze u ovom smeru. Takođe, obnovljena je izgradnja zida na granici s Meksikom, a određene bande i karteli su označeni kao terorističke organizacije, čime su pojačane mere protiv organizovanog kriminala

Pored toga, Tramp je potpisao izvršnu naredbu kojom se okončava pravo na državljanstvo po rođenju za decu ilegalnih imigranata, što predstavlja značajnu promenu u dosadašnjoj praksi. To ide direktno protiv američke tradicije da sa otvorenim rukama dočeka iseljenike, naročito njihovu decu.

U oblasti energetike, predsednik Tramp je potpisao izvršnu naredbu kojom se Sjedinjene Američke Države povlače iz Pariskog klimatskog sporazuma, navodeći da su takvi međunarodni sporazumi štetni po američku ekonomiju i američkog radnika. Takođe je ukinuo ograničenja na bušenje nafte i gasa, uključujući ponovno otvaranje Nacionalnog arktičkog rezervata za divlje životinje na Aljasci za istraživanje i eksploataciju. Ove odluke naglašavaju podršku fosilnim gorivima i smanjenje fokusa na obnovljive izvore energije. Trump je ušao u otvoreni rat sa zelenima širom sveta čiju politiku smatra naročito štetnom. Evropske zelene stranke i njihova katastrofalna politika samo potpomažu njegovu veru da je politizaciji ekologije došao kraj.

Predsednik Tramp je najavio uvođenje tarifa od 25% na uvoz iz Kanade i Meksika, počevši od 1. februara 2025. godine, kao odgovor na, kako je naveo, njihov neuspeh u suzbijanju ilegalne imigracije. Ova odluka ima potencijal da izazove trgovinske tenzije sa susednim zemljama i utiče na severnoameričke ekonomske odnose. Takođe preti da potpali inflaciju koja je napravila ogromnu štetu zepadnim ekonomijama od početka rata u Ukrajini.

U okviru unutrašnjih politika, predsednik Tramp je potpisao izvršnu naredbu kojom se ukidaju programi za različitost, jednakost i inkluziju (DEI) u federalnoj vladi, naređujući da svi zaposleni na tim pozicijama budu odmah stavljeni na plaćeno odsustvo dok se njihovi odeljenja ne rasformiraju. Takođe je naložio da se svi državni radnici vrate u kanceliarije i da se rad od kuće dozvoli samo u ekstremnim slučajevima.

Takođe, potpisana je naredba kojom se federalno priznaju samo dva pola, muški i ženski, čime se poništavaju odluke prethodne administracije koja je priznala rodni identitet van binarne podele. Ova odluka ima dalekosežne posledice na prava transrodnih osoba ali takođe daje jasan signal ostatku sveta da su amerikanci došli do vrhunca svog rodnog ludila. Nadajmo se da će žene bar dobiti svoj sport nazad i da nećemo gledati sportska događaje gde su muškarci oteli ženski sport.

Među ostalim merama, predsednik Tramp je potpisao izvršnu naredbu o povlačenju Sjedinjenih Američkih Država iz Svetske zdravstvene organizacije (WHO), navodeći nezadovoljstvo načinom na koji je WHO upravljala globalnim zdravstvenim krizama. Takođe je obustavio federalno finansiranje programa strane pomoći na 90 dana, uključujući i sredstva namenjena Ukrajini, kako bi se izvršila revizija i realokacija resursa u skladu s novim prioritetima administracije. To je napravilo paniku među mnogim nevladinim organizacijama čija sredstva su neretko dolazila iz SAD. To je odličan potez jer izbija sredstva iz ruku raznim mešetarima i probisvetima koji bi da šire tuđe vrednosti tuđim novcem.

Ove odluke predsednika Trampa na njegov prvi dan na funkciji predstavljaju značajan zaokret u američkoj politici, vraćajući se na mnoge stavove iz njegove prve administracije i poništavajući politiku predsednika Biden-a. Zdrav razum je iza mnogih ovih poteza, tako da nema brige o vajnoj radikalizaciji koju mnogi najavljuju. Amerika se vraća svojim izvornim vrednostima dok Trump zahteva mir od svih geopolitičkih igrača. Da li je ovo naivan potez reći će nam istorija.

Donald Trump preuzima Ovalnu Kancelariju za nekoliko dana. Već je zamutio vodu svojim nepredvidivim izjavama koje čitav svet prati. Najkontraverzniji je njegov stav da Grenland što pre pređe u američke ruke. Nominalni razlog je naravno nacionalna bezbednost, dok je pravi nešto što je mnogo manje interesantno medijima.

Evropska unija je 2023. godine identifikovala 34 kritične sirovine koje su od suštinskog značaja za njenu ekonomiju i nose visok rizik od poremećaja u snabdevanju. Ove sirovine uključuju materijale poput aluminijuma, litijuma, kobalta, nikla, bakra i drugih. Kako bi smanjila zavisnost od uvoza i osigurala stabilno snabdevanje, EU je usvojila Evropski akt o kritičnim sirovinama, postavljajući ciljeve da do 2030. godine 10% godišnje potrošnje ovih sirovina bude iz domaće eksploatacije, 40% iz prerade unutar EU i 25% iz recikliranih materijala.

Grenland poseduje nalazišta čak 25 od 34 vrste sirovina koje su Uniji potrebne za prelazak na obnovljive izvore energije. Od 1979. godine, Grenland ima sopstvenu vladu sa širokom autonomijom, dok su spoljna politika, odbrana i monetarna politika pod kontrolom Danske. Trump, pod uticajem Elon Musk-a, hoće da preuzme ovo ledeno ostrvo zbog ovih sirovina, bez kojih je ekonomska i tehnološka budućnost upitna. Iako mnogi smatraju Trump-vu ideju o preuzimanju ove ogromne teritorije, od 2,16 kvadratnih kilometara, kao sprdnju, mislim da je vrag odneo šalu. Grenland će možda biti najspornija tačka zapadnog razdora između EU i SAD. Glavni razlog je Kina.

Kina trenutno dominira globalnim tržištem kritičnih sirovina, što joj daje značajnu stratešku prednost. Evropa je zavisna od kineske dobre volje da te materijale izveze, što postaje sve komplikovanije kako se trgovinski rat između Kine i Zapada zaoštrava.

Procenat kritičnih sirovina koje EU uvozi iz Kine. Izvor Evropska Komisija.

Kina se u poslednje dve decenije pozicionirala kao lider u ovoj oblasti. Na taj način su ovladali industrijama kao što su obnovljiva energija i električna vozila. Pored veštačke inteligencije ove industrije su ključ ekonomskog razvoja. Ko bude njima vladao imaće veliku moć u odnosu na druge igrače. Države koje su pre jednog veka značajno investirale u auto industriju su danas među najrazvijenijim zemljama sveta. Nema razloga zašto i sledeći vek neće buti obeležen istim trendom. Sve je više ljudi na planeti i iz godine u godinu se sve više putuje.

Svet pokušava da izbalansira ekonomski rast sa prezervacijom životne sredine što nije lak zadatak. Rasprave o ekonomskom rastu i čistoj prirodi su žustre u skoro svim društvima, tako da će rešenja morati da budu globalna. U suprotnom rizikujemo dalje raslojavanje na bogate i siromašne zemlje, što je izvor političke nestabilnosti.

Prelazak na održiv energetski razvoj zahteva sve te materijale kojima Grenland obiluje. Trump neće biti nežan u svojim zahtevima, naročito sad kada počinje drugi mandat. Američki predsednici većinu svojih planova realizuju tokom drugog mandata, a njegova specifičan stil će u ovom mandatu doći do izražaja. Kako će se postaviti prema Srbiji i kontraverzi oko projekta Jadar ostaje da se vidi. Verovatno ćemo saznati kada dođe da otvori planirani Trump hotel u Beogradu.

Kurdi, najveći narod bez države, već vekovima predstavljaju simbol upornosti i borbe za slobodu. Njihov broj se procenjuje na oko 30-45 miliona, a teritorija koju naseljavaju prostire se kroz četiri glavne države: Tursku, Irak, Iran i Siriju. Uprkos tome što su odigrali ključne uloge u savremenim sukobima na Bliskom istoku, Kurdi su u više navrata izdani i napušteni od strane velikih sila. Njihova priča je duboko isprepletena sa geopolitičkim interesima, imperijalnim ambicijama i regionalnim antagonizmima.

Najnoviji događaji u Siriji samo komplikuju poziciju ovog naroda koji decenijama pokušava da nađe svoje mesto pod geopolitičkim suncem. Okruženi neprijateljima i zlim liderima oni godinama ginu za sebe i druge sa upitnim rezultatima. Prateći njihovu borbu možemo da zaključimo da živimo u svetu realne politike gde su primitvni interesi jedina zvezda vodilja političkih elita koje taj region pale već decenijama. Bez rešavanja kurdskog pitanja duhovi se neće smiriti jer ovaj narod zahteva svoj komad zemlje.

Kurdsko pitanje postalo je politički relevantno posle raspada Osmanskog carstva. Sporazum iz Sèvresa (1920), koji je obećavao autonomiju Kurdima, brzo je zamenjen Sporazumom iz Lozane (1923), koji je ignorisao kurdske aspiracije i zacementirao granice novih država. Time su Kurdi ostali podeljeni i marginalizovani, a njihove težnje za nezavisnošću ugušene. Ova istorijska epizoda samo potvrđuje da je oslanjanje na druge, naročito one koji površno razumeju tvoju kulturu i političke aspiracije samo gubljenje vremena. Mnogo je isplativije borititi se bez kompromisa nego

U decenijama koje su usledile, Kurdi su se suočili sa represijom, asimilacijom i nasiljem. U Turskoj su Kurdi, čija populacija čini skoro 20% stanovništva, dugo bili suočeni sa zabranom jezika i identiteta. U Iraku, režim Sadama Huseina sprovodio je genocidnu kampanju poznatu kao Al-Anfal, dok su u Iranu Kurdi bili marginalizovani pod teokratskim režimom.

Građanski rat u Siriji, koji je započeo 2011. godine, otvorio je novo poglavlje u kurdskoj istoriji. Kurdske snage, predvođene Jedinicama narodne zaštite (YPG) i njihovim političkim krilom, Demokratskom unijom (PYD), iskoristile su haos da uspostave kontrolu nad severnim regionima Sirije, koje nazivaju Rojava. Pod zastavom demokratskog konfederalizma, Kurdi su stvorili model autonomne uprave zasnovan na jednakosti polova, multietničkoj inkluziji i sekularizmu. Društvo je mnogo naprednije od onih koji im dišu za vratom. To jeste glavni problem koji Kurdi predstravljaju u odnosu na svoje, neretko primitivne komšije.

Ovaj uspeh nije naišao na odobrenje suseda, posebno Turske. Ankara YPG vidi kao produžetak PKK-a (Radničke partije Kurdistana), koju smatra terorističkom organizacijom. To je rezultiralo serijom turskih vojnih intervencija, uključujući operacije Maslinova grančica (2018) i Izvor mira (2019), koje su značajno potkopale kurdsku kontrolu i dovele do masovnog raseljavanja. Odnosi se svode na represiju, zabrane i manjak slobode za Kurde koji su građani drugog reda u Turskoj.

Zapadne sile su često koristile Kurde kao saveznike u ključnim sukobima, samo da bi ih napustile kada bi njihovi interesi bili zadovoljeni. Ovo je posebno evidentno u slučaju zapadne politike prema sirijskim Kurdima. Teško je i prebrojati koliko puta su „pušteni niz vodu“. Tom narodu je taj trend jasno demonstrirao da im je jedino preostalo da se bore za svoja prava.

Kurdi su bili ključni partneri u borbi protiv Islamske države (ISIS). Njihova žrtva je bila ogromna – hiljade kurdskih boraca izgubilo je život oslobađajući teritorije pod kontrolom ISIS-a. Međutim, kada je Turska pokrenula operaciju “Izvor mira” 2019. godine. Amerika je povukla svoje trupe iz severne Sirije, ostavljajući Kurde nezaštićene pred turskom vojskom. Ova izdaja naišla je na oštre kritike, ali nije bila iznenađenje za one koji prate istoriju odnosa velikih sila prema Kurdima. Kao i nakon Prvog svetskog rata, Kurdi su ponovo postali “potrošni materijal” u većem geopolitičkom obračunu.

Turska pod Erdoganovim režimom vodi agresivnu politiku prema sirijskim Kurdima. Ankara tvrdi da su njene intervencije u Siriji nužne kako bi osigurala granice i suzbila “terorističke pretnje”. Međutim, stvarnost je daleko kompleksnija.

Turska je uspostavila tzv. “sigurne zone” na severu Sirije, koje služe kao platforme za demografski inženjering. Milioni sirijskih izbeglica, uglavnom Arapa, preseljeni su u ove oblasti, dok su Kurdi nasilno raseljeni. Ovo menja etničku strukturu regiona i dodatno potkopava kurdske aspiracije za autonomijom. Turski narativ o “sigurnim zonama” maskira dublje ambicije za teritorijalnom ekspanzijom i političkom dominacijom nad ovim regionom.

Još ćemo dugo slušati o Kurdima. Njihova veličina i kulturni značaj u tom delu sveta su presudni. Dok se njihovo pitanje ne reši neće bit sreće za nikoga

Naftna industrija Srbije (NIS) je vodeća energetska kompanija u Srbiji, sa većinskim vlasništvom ruskih kompanija Gaspromnjeft (50%) i Gasprom (6,15%), dok Republika Srbija poseduje 29,87% akcija. Ostalo je u rukama malih akcionara kojima se ovih dana vrti u glavi zbog vesti koje spremaju njih i srpsko javno mnjenje da će se većinski vlasnik NIS-a promeniti u skoroj budućnosti.

Nedavno je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, najavio da će Sjedinjene Američke Države uvesti sankcije protiv NIS-a zbog ruskog vlasništva, a očekuje se da će im se pridružiti i Velika Britanija i Evropska unija. Kao svaki put kada se drama diže u Srbiji, stvari su već gotove iza kulisa. Dolazeći predsednik Trump je već srpskoj političkoj eliti poručio, preko već sada poznatih igrača koji se više motaju po Beogradu nego Vašingtonu, da je Srbija u njegovoj interesnoj zoni.

Srpski NIS je u sastavu neke prošle vlade praktično poklonjen rusima. Tada je srpska politička elita po ko zna koji put napravila strateški promašaj pogrešno procenjujući budućnost. Zemlju su, kao često u istoriji, doveli u idiotsku situaciju da se konstantno bavi energetskom sigurnošću. To je naravno urađeno uz ogromne „talove“, kojima smo svedoci sve do današnjeg dana. Uostalom znamo ko sedi u odborima NIS-a od starih a i novih političkih „genija“.

Nisu tada videli da će se svet radikalno podeliti po šavovima koje u poslednjih par godina formiraju Amerika, Kina i Rusija. Nisu predvideli, a to im je posao, da će Amerika doživeti radikalan zaokret iz svog woke ludila i vratiti se sebi i svojim problemima. U tom procesu će Donald Trump pred svaku zemlju staviti jasan izbor: ili ste sa novom Amerikom ili ste sa neprijateljske strane.

Taj pivot u desno, kome svedočimo širom sveta, srpski političari su ponovo prespavali. Kao i 1989. godine, kada je vetar duvao sa suprotne, leve strane, i sada smo neodlučni u čekanju i vaganju. Srbija pada pod američku interesnu zonu. Ne pod evropsku, već američku, transakcionu i korporativnu. Od dvadeset najvećih kompanija na svetu po tržišnoj vrednosti, 16 su američke. Fuzija biznisa i politike koju nameće Trump će biti trend u decenijama koje dolaze. Razvoj veštačke inteligencije će značajno povećati produktivnost korporacija, što u prevodu znači da će profiti biti još veći, a korporacije još vrednije pa samim tim i moćnije.

U novom svetu će odnosi sa ljudima kao što su Elon Musk biti ključni. Odnosi sa nevladinim organizacijama i levičarskim strukturama takozvanog kolektivnog Zapada idu u prošlost i moć će iz meke sve više prelaziti u tvrdu. Kako geopolitički šavovi budu dobijali obrise, tako će real politik ekonomske i vojne moći ponovo biti zvezda vodilja za generacije koje budu dolazile. Našoj političkoj eliti je bolje da se manu Weber-a već da krenu da čitaju John Mearsheimer-a, a ako je moguće da ga dovedu u Beograd za seriju lekcija koja će našoj javnosti kristalno objasniti u kom pravcu ide svet. Da ne bude opet smo se nešto zbunili.

NIS je prvi test na Balkanu novog sveta. Taj svet će biti transakcioni bez mnogo upliva propalih političkih ideologija dokonih akademika i propalih birokrata. Novac i moć će biti projektovani na direktan i brutalan način. Samo pogledajte scene iz Ukrajine i Gaze koje jasno i brutalno definišu kako će velike sile rešavati probleme u ovom veku. Istoriji ne da nije došao kraj, kao što su naivni najavljivali, već će se istorijski tokovi dalje zaoštriti.

Uloga birokratije u državi će biti desetkovana. Razne agencije, službe i ministarstva će pod pritiskom korporacija biti uništene, što će osloboditi ta sredtstva za investicije u nove tehnilogije, naročito veštačku inteligenciju. Države koje ne budu išle u korak sa ovim trendom jednostavno neće postojati u bliskoj budućnosti. Kako su sada mnoge korporacije moćnije od velikog broja država neće proći mnogo vremena pre nego što se mlade generacije upitaju: a šta će nam uopšte krš države. Njihovim uništenjem oslobodiće se armija ljudi i resursa koji će svoju sudbinu vezivati radije za korporacije nego za svoju političku elitu luzera i hulja.

Nedopustivo je da Srbija zavisi od ruskog gasa i energetskih resursa. Zato će prelazak ovog kapitala u američke ruke biti od ključnog značaja za položaj naše zemlje u decenijama koje dolaze. Trump redikalno menja američku političku scenu bez ustručavanja. Na geopolitičkom planu će biti još suroviji i zahtevniji. Ni NATO, ni Evropsku Uniju, ne vidi kao bitne elemente trampizma. Tako da je tu saglasan sa predsednicima Rusije i Kine: jaka Evropa nije u interesu ovih sila. Otvoreni napadi Elon Musk-a na nemačke i engleske političke lidere su bili nezamislivi samo pre par godina. Sada će ta vrsta dijaloga, preko X i drugih društvenih mreža, biti način kako će ostale zemlje biti ušorene u svoje torove. Ko se bude suprostavljao doživeće balkanizaciju.

U narednom periodu očekuju se intenzivni pregovori između Srbije, ruskih partnera i zapadnih zemalja kako bi se pronašlo rešenje koje bi minimiziralo negativne posledice po srpsku ekonomiju i energetsku stabilnost. Zato će i situacija sa kopanjem litijuma u dolini Jadar dobiti novo ruho, jer vlasnička struktura Rio Tinta, od kineza, preko australijanaca, pa do značajnih američkih institucionih investitora neće trpeti oklevanje političke i društvene elite. Drugim rečima, Trump neće moliti već pretiti oko svakog investicionog projekta koji proglasi kao značajan za američke interese.

Da li ćemo mi biti pametni u ovoj situaciji? Verovatno ne, ali jedino što teši je da su karte već podeljena i da se nećemo mnogo pitati. Svako sa dva grama mozga treba da pogleda mapu i vidi gde su ruske a gde američke baze u odnosu na Balkan.

Predsednik Carter je za vreme svoje vladavine bio kritikovan sa svih strana. Liberalni glasovi su prozivali njegove baptističke vrednosti. Konzervativci da nije dovoljno surov prema američkim neprijateljima. Mediji su ga razvlačili zbog globalne energetske krize, a komunistički blok da je primitivan američki paor.

Kako je vreme prolazilo istorija je lagano peglala laži i propagandu njegovih savremenika. Sa svakom godinom, hladne glave, analitičari su lagano sklapali kocke njegovih četiri godine na čelu SAD. Ključni događaj tog mandata je bila iranska talačka kriza, kada su islamisti zauzeli američku ambasadu u Teheranu i držali amerikance zatočene mesecima. Propalu akciju spasavanja predsednik Carter je preuzeo na sebe i trpeo napade sa svih strana, a najviše od onih koji su hteli da sravne Iran sa zemljom.

Rođen je 1. oktobra 1924. godine u malom gradu Plains u državi Georgia, i bio je 39. predsednik Sjedinjenih Američkih Država od 1977. do 1981. godine. Njegova predsednička karijera obeležena je značajnim dostignućima ali je Carter-ovo nasleđe daleko nadmašilo njegov mandat. Smatra se jednim od najuticajnijih bivših predsednika u istoriji SAD, koji je život posvetio humanitarnom radu, izgradnji mira i društvenoj pravdi.

Odrastao u ruralnoj zajednici u kojoj su segregacija i siromaštvo bili svakodnevica. Njegovi roditelji, Erl i Lilian Carter, usadili su mu zdrav sistem vrednosti koji su mnogi njegovi saradnici kasnije hvalili. Otac je bio farmer i preduzetnik, dok je majka, kao medicinska sestra, često brinula o siromašnim crnačkim porodicama u okolini. Nakon što je završio srednju školu kao najbolji u klasi, Carter je pohađao Pomorsku akademiju SAD u Annapolis-u, gde je diplomirao 1946. godine. Tokom svoje mornaričke karijere specijalizovao se za nuklearnu energiju i stekao veštine koje su ga oblikovale kao lidera.

Godine 1953. Carter se vratio u Plains nakon smrti svog oca kako bi preuzeo porodični posao sa kikirikijem, koji je modernizovao i digao na zavidan nivo. Međutim, ubrzo se uključio u lokalnu politiku, vođen željom da unapredi život svojih sugrađana. Izabran je za senatora te države 1962. godine, gde se fokusirao na reformu obrazovanja, rasnu jednakost i efikasnost vlade. Kao guverner od 1971. godine, Carter se zalagao za rasno pomirenje i transparentnost u vlasti, što ga je izdvojilo kao reformatora u dubokom jugu SAD. U to vreme trpeo je napade i pretnje moćnih rasističkih struktura dubokog juga, ali se bez kompromisa borio sa ološima koji su proganjali crnce.

Kao predsednički kandidat 1976. godine, Karter se predstavio kao autsajder u vreme nakon skandala Watergate. Njegova kampanja zasnivala se na ličnom integritetu i obećanju da će vratiti poverenje u vladu. Pobedio je na izborima, tesno porazivši tadašnjeg predsednika Ford-a.

Predsedništvo Jimmy Carter-a obeležili su izazovi kao što su stagnacija ekonomije, visoka inflacija i energetska kriza. Njegova administracija pokrenula je inicijative za smanjenje zavisnosti od uvozne nafte, promociju obnovljivih izvora energije i borbu protiv inflacije. Na polju ljudskih prava i društvene politike, Carter je postavio rekord u imenovanju žena i manjina na federalne funkcije, proširio socijalne programe i unapredio dostupnost obrazovanja. Na međunarodnom planu, njegovi napori u oblasti diplomatije doneli su važne rezultate, uključujući istorijske sporazume u Camp David-u, koji su doneli mir između Egipta i Izraela, i normalizaciju odnosa sa Kinom.

Međutim, mandat je obeležila i iranska talačka kriza 1979. godine, koja je značajno narušila njegovu popularnost. Kriza, koja je trajala 444 dana, dodatno je otežala njegovu borbu za reizbor, a Ronald Reagan ga je porazio na izborima 1980. godine.

Nakon što je napustio Belu kuću, Carter je započeo post-predsedničku karijeru. Osnovao je Carter centar 1982. godine, organizaciju posvećenu ljudskim pravima, demokratiji i globalnom zdravlju. Kroz centar je vodio inicijative za suzbijanje bolesti poput malarije, posmatrao izbore širom sveta i posredovao u sukobima. Godine 2002. dobio je Nobelovu nagradu za mir za decenije rada na promovisanju mira, demokratije i ljudskih prava.

Carter je ostao aktivan u javnom životu čak i u svojim devedesetim godinama. Zalagao se za pristupačno stanovanje kroz organizaciju Habitat for Humanity, pisao knjige i govorio o pitanjima kao što su klimatske promene, rasna pravda i zdravstvena zaštita. Njegova posvećenost humanitarnom radu i skromnost osvojili su ljude širom sveta.

Dok su njegovu predsedničku karijeru neki u početku smatrali razočaranjem, istoričari su s vremenom prepoznali njegov značaj. Njegov fokus na ljudskim pravima, zaštiti životne sredine i energetskoj nezavisnosti postavili su temelje za budući napredak. Kamp David sporazumi i dalje ostaju prekretnica u diplomatiji Bliskog istoka. Nije mnogo toga urađeno u tom delu sveta nakon njega. I danas gledamo kako region gori jer njegova vizija nije dobila svoje krajnje obrise.

Život predsednika Carter-a simbolizuje integritet i upornost. Danas se to retko viđa kod političara, koji su postali arogantni vladari umesto moralnih arbitara društvenih tokova. Kao najdugovečniji predsednik u istoriji SAD, njegovo nasleđe nastavlja da inspiriše generacije. Njegov put od poljoprivrednika u ruralnoj Americi do globalnog humanitarca ostaje snažan podsetnik da se prava veličina ogleda u sposobnosti da pomognemo drugima.

Kina, najveći emiter gasova staklene bašte na svetu je dostigla vrhunac zagađenja, što bi moglo označiti prelomni trenutak u globalnoj borbi protiv klimatskih promena. Ova azijska sila, koja je u poslednjih nekoliko decenija doživela brzu industrijsku ekspanziju, istovremeno je postala lider u razvoju zelenih tehnologija. Da li je Kina zaista na putu ka zelenoj neutralnosti, ili je trenutni pad emisije štetnih gasova samo odraz trenutne ekonomske krize?

Kina danas čini više od 30% globalnog zagađenja, što je rezultat njenog meteorskog industrijskog uspona koji je započeo reformama Deng Xiaopinga 1980-ih godina. Za razliku od drugih velikih zagađivača poput SAD-a i Velike Britanije, kojima su bile potrebne decenije, pa čak i vekovi, da dostignu vrhunac svojih emisija, Kina je to postigla u rekordnom roku. Ovaj rapidni razvoj doneo je značajne ekonomske benefite, ali i ogroman ekološki teret. U jednom momentu kineski gradovi su bili pokriveni stalnom maglom otrovnih čestica.

Kina se oslanja na ugalj više nego bilo koja druga zemlja na svetu. Polovina svetskog uglja se kopa i sagoreva upravo u Kini kako bi se napajala njena ekonomija i podržala teška industrija, uključujući proizvodnju čelika i cementa. Međutim, emisije povezane sa ovim sektorima nisu samo problem Kine; svaki put kada neka zemlja uvozi kineske proizvode, ona praktično „izvozi“ svoje zagađenje u Kinu.

Uoči Olimpijskih igara u Pekingu 2008. godine Kina se suočila sa velikim zagađenjem i odlučila da okrene drugi list. Želja za čistijim nebom i prepoznata ekonomska prilika postali su glavni motivatori za razvoj zelenih tehnologija. Umesto da pokušava da sustigne Zapad u tradicionalnim tehnologijama poput motora sa unutrašnjim sagorevanjem ili gasnih turbina, Kina je odlučila da ih preskoči i direktno se posveti razvoju baterija, solarnih panela i električnih vozila. Ova strategija nije bila samo odgovor na domaće ekološke izazove već i ključ za globalno pozicioniranje. Danas Kina proizvodi 80% svetskih solarnih panela i investira u najveće vetroturbine na svetu. Ove tehnologije su postale pokretač ekonomskog rasta zemlje, čineći 40% njenog rasta BDP-a u 2023. godini.

Prema podacima iz 2023. godine, Kina je uložila više u tehnologije energetske tranzicije nego bilo koja druga zemlja. Njene solarne elektrane svedoče o ovim ulaganjima. Pored toga, Kina je lider u razvoju baterija za električna vozila sa najdužim dometom na tržištu i najboljim automobilima na ovaj pogon.

Investicije u obnovljive izvire energije u 2023. godini. Izvor Bloomberg.

Međutim, ovaj uspeh nije došao bez značajnih troškova. Kineska vlada godinama je subvencionisala razvoj zelenih tehnologija, omogućavajući kompanijama da nastave projekte čak i kada nisu bili ekonomski isplativi. Nasuprot tome, u zemljama poput SAD-a, Nemačke i Španije, ukidanje subvencija dovelo je do urušavanja industrija koje su se oslanjale na državnu podršku. Gornja ilustracija pokazuje da kinezi ulažu više od ostatka sveta. Nema naznaka da će se trend promeniti.

Iako se emisije štetnih gasova trenutno smanjuju, ovaj trend je delimično posledica usporavanja kineske ekonomije, posebno u sektoru nekretnina. Teška industrija, poput proizvodnje čelika i cementa, i dalje predstavlja ogroman izazov za dekarbonizaciju. Dugoročno gledano, Kina će morati da pronađe način da smanji emisije iz ovih sektora, što zahteva velike investicije u inovacije i restrukturiranje energetske mreže kako bi se smanjila zavisnost od uglja.

Ako Kina zaista potvrdi da su njene emisije dostigle vrhunac, to bi bio značajan korak napred za globalne klimatske ciljeve. Ovaj razvoj događaja mogao bi pomoći u sprečavanju zemalja poput SAD-a, koje su pod administracijom Donalda Trampa najavile povlačenje iz Pariskog sporazuma. To ne doprinosi smanjenju zagađenja niti zaustavljanju procesa globalnog otopljavanja.

Kina je lider u proizvodnji struje iz obnovljivih izvora energije. Izvor Bloomberg.

Međutim, ostaje pitanje da li Kina može da održi ovaj momentum i da se još snažnije pozicionira kao globalni lider u borbi protiv klimatskih promena. Kao najveći globalni zagađivač, ali i lider u zelenim tehnologijama, njen budući kurs ima potencijal da značajno oblikuje sudbinu naše planete. Njena sposobnost da balansira između ekonomskog rasta i ekološke održivosti biće ključni test. Mislim da neće žrtvovati ekonomski rast, ali ohrabruju dalje investicije u nove tehnologije koje mogu da obezbede i jare i pare.