Kritične Sirovine i Razvoj Zelene Agende u Srbiji

U poslednjih deset godina, svet je počeo ubrzano da menja način na koji proizvodi i troši energiju. Klimatske promene, zagađenje i iscrpljivanje fosilnih goriva dovele su do globalnog zaokreta ka „zelenoj“ tranziciji – prelasku sa uglja, nafte i gasa na obnovljive izvore energije kao što su sunce, vetar i voda. Međutim, iako na prvi pogled zvuči kao jednostavna i poželjna zamena, realnost je daleko složenija.

Pomislili bi da je na primer potrošnja uglja u poslednje dve decenije opala jer se svet okreće obnovljivim izvorima energije. Prema izveštaju World Coal Association (WCA) oko 70% globalne proizvodnje čelika zavisi od uglja kao energenta. Tako da svaki put kada kupite bilo što sa metalnim elementima, dobar deo troška tog proizvoda je ugalj. Svi napori da se ovaj udeo smanji nailaze na problem rastuće potražnje – koliko god da se koriste drugi energenti potreba za novim proizvodima je sve veća i poništava efekat zamene uglja. Globalna proizvodnja električne energije je i dalje vezana za ugalj kao glavni energetski izvor. Skoro 45% svih elektro varnica se stvara sagorevanjem uglja. Ovaj udeo raste od 2000. godine do danas, iako ako čitate prosečne medije ovo nije slučaj. Kapaciteti termoelektrana su duplirani u poslednje dve decenije na 2.045 gigavata (GW). Trenutno se instalira oko 200 GW a u planu je još 300 GW širom planete. Smanjenje kapaciteta eksploatacije uglja nije na vidiku.

Ispod površine ove „zelene revolucije“ krije se paradoks: za proizvodnju solarnih panela, baterija, vetroturbina i električnih automobila neophodne su sirovine koje se moraju – iskopati. Litijum, kobalt, grafit, nikl, bakar i retki zemni elementi postaju ključni resursi bez kojih nema tranzicije. Ove sirovine nazivaju se kritičnim, jer su istovremeno neophodne i teško dostupne. Njihova eksploatacija stvara novi vid globalnog nadmetanja, ali i lokalne probleme u vidu zagađenja, društvenih sukoba i političkih odluka koje duboko zadiru u živote ljudi. Kina je, strateškim planiranjem, postala lider u rudarenju i eksploataciji bitnih ruda. Na temelju toga za samo par godina postali su najveći izvoznici automobila u svetu. Ostavili su u prašini tradicionalne lidere kao što su Evropa i Japan. Kineska vozila su kvalitetnija i jeftinija od konkurencije, i tržište je već glasalo svojim novčanicima.

U centru te priče našla se i Srbija.

Naša zemlja, iako mala, leži na izuzetno bogatim nalazištima litijuma i bora, ima ogromna rudna nalazišta bakra i zlata, a uz to se nalazi na važnoj geostrateškoj tački između istoka i zapada. Sve to je dovelo do toga da se Srbija nađe pod pritiskom: s jedne strane, strane kompanije i države žele pristup rudama; s druge strane, građani traže očuvanje prirode. A između svega toga stoji pitanje: da li možemo imati i zelenu tranziciju i očuvanu zemlju? I da li Srbija može pametno iskoristiti svoje resurse, ili će opet biti samo „kolonija“ sirovina za tuđe potrebe?

Kritične sirovine su posebna grupa metala i minerala bez kojih moderna tehnologija ne može da funkcioniše. One su „kritične“ jer su ključne za ekonomiju i energetsku tranziciju, a istovremeno su podložne riziku snabdevanja. To znači da se nalaze u malom broju zemalja, da su često podložne političkim tenzijama i da se teško i skupo prerađuju. Drugim rečima, zemlje koje imaju pristup ovim resursima će imati značajnu prednost u decenijama koje su pred nama. Razvoj veštačke inteligencije stvara veliki pritisak na postojeće lance snabdevanja jer zahteva ogromne količine energije kao i bitne količine retkih materijala.

Evropska unija je, na primer, 2023. godine usvojila listu od 34 kritične sirovine. Među njima su litijum, kobalt, retki zemni elementi, grafit, bakar, nikal i mnogi drugi. Bez njih nema električnih automobila, solarnih panela, vetrogeneratora, telefona, računara, pa ni vojne tehnologije. Najveći problem je što se ove sirovine ne nalaze ravnomerno raspoređene po svetu. Kina trenutno kontroliše preko 80% prerade retkih zemnih elemenata. Kongo dominira proizvodnjom kobalta. Australija i Čile vode u litijumu. Evropa je u najgorem položaju jer ima razvijenu industriju a lanci snabdevanja su se radikalno promenili. Skupi energenti i retki materijali prete da Evropu bace u ekonomski zapećak i prekinu vekovnu dominaciju evropskih država globalnom razmenom.

Upravo zbog toga, zemlje poput Srbije, koje imaju ove resurse, postaju meta interesovanja – ali i pritiska. Naša zemlja je propustila mnoge razvojne šanse, uglavnom zbog izabira pogrešnih političkih sistema i lidera koji nastavljaju da devastiraju zemlju. Od 1945. godine na ovamo nemamo jasnu strategiju razvoja koja bi obuhvatila čitave lance snabdevanja i stavila fokus na kompetativnu prednost srpske ekonomije.

Evropska unija je postavila cilj da do 2050. postane klimatski neutralna. Da bi to postigla, mora da pređe na obnovljive izvore, električna vozila, digitalnu infrastrukturu i održivu proizvodnju. Sve to zahteva ogromne količine sirovina koje EU trenutno uvozi – najviše iz Kine. Zato je Evropska unija odabrala 47 strateških projekata za eksploataciju, preradu i reciklažu kritičnih sirovina kao deo inicijative za smanjenje zavisnosti od uvoza i jačanje zelene i digitalne tranzicije. Projekti se odnose na važne metale poput litijuma, nikla, kobalta i grafita, a biće realizovani u 13 država članica uz planiranu investiciju od oko 22,5 milijardi evra. Ubrzane procedure dozvola i finansijska podrška treba da omoguće bržu realizaciju do 2030. godine.

Da bi smanjila tu zavisnost, EU je počela da traži rudna nalazišta unutar Evrope i da jača saradnju sa zemljama Zapadnog Balkana. Srbija se našla kao prirodni partner – zbog geografije, blizine, ali i sirovina. Projekti kao što su otvaranje rudnika litijuma u dolini Jadra ili proširenje eksploatacije bakra u Boru deo su šire slike evropske politike samodovoljnosti. Tema je postala kontraverzna jer je društveni otpor ovom projektu značajan. Lobira se i za jednu i drugu stranu, s tim što Rusija aktivno radi na tome da se spreči otvaranje rudnika kako bi zaštitila svoje resurse – naftu i gas. Što brže električna vozila zamene ova na fosilna goriva, cena nafte i gasa će padati. Zemlje koje se oslanjaju na prodaju ovih resursa, kao što su Rusija i Saudijska Arabija, znaju da njihova moć dolazi iz crnog zlata i da im zelena agenda ne odgovara. Zato troše ogromna sredstva da miniraju industriju električnih vozila i čitav lanac nabavke potreban za proizvodnju istih.

Ipak, zelena agenda ne podrazumeva samo eksploataciju. U njenom centru su i pravila zaštite životne sredine, prava lokalnih zajednica, i održiva prerada. Zato svaka inicijativa mora da odgovori na pitanje: da li je zaista zelena – ili samo prerušena industrijska politika? Srpski diskurs se, kao i uvek, pretvorio u tabloidno prozivanje, bez organizovanih društevnih rasprava i nezavisnih institucija koje bi narodu dale neutralnu sliku o benefitima i troškovima svakog rudarskog projekta.

Nijedan slučaj u Srbiji nije izazvao toliku pažnju kao projekat kompanije Rio Tinto u dolini Jadra. Ova britansko-australijska rudarska korporacija godinama je sprovodila istraživanja i najavljivala otvaranje rudnika litijuma i bora u blizini Loznice. Prema nekim procenama, to nalazište bi moglo biti među najvećima u Evropi, a samo godišnja proizvodnja litijuma bi pokrivala potrebe za više miliona baterija za električne automobile.

Godinama niko nije obraćao pažnju na ovaj projekat dok su trajala istraživanja. Zemlju su otkupljivali od lokalnih meštana za velike novce dok nisu otkupilili skoro sve što im je potrebno za razvoj tog projetka. Međutim, pre par godina kreće organizovan bunt protiv projekta. Ekološki aktivisti, lokalni meštani, pa čak i deo stručne javnosti upozoravali su na rizike ovog projekta. Problem je što država nije angažovala nezavisne svetske eksperte koji bi uradili analizu bez političke agende i koja bi bila podloga za društveni diskurs. To se u razvijenom svetu tako radi, i ne dozvoljava se onima koji imaju politički ulog da se nametnu kao lokalni eksperti. Drugim rečima, nikad ne verujte onima koji su politički aktivni. Oni nemaju vaše interese na umu, već isključivo interese svojih politilčkih sponzora.

Ono što izaziva sumju kod mene je okvir ovog projekta. Naime, Rio Tinto ima pravo na 100% projekta jer smo takav ugovor potpisali. Postavlja se pitanje zašto država nije tražila da bude deo ovog ključnog projekta. Zašto projekat nije postavljen kao na primer u Mongoliji u rudniku zlata i bakra Oyu Tolgoi. Rio Tinto ima 64% dok je ostalih 34% u rukama države gde se taj deo profita sliva u budžet. Na taj način država ima mnogo veći benefit, ali i daleko veću kontrolu projekta što se tiče zaštite životne okoline. Izgleda da je sve isplanirano da se pažnja smakne sa te činjenice i da se premesti u tabloide i ograniči isključivo na svađu oko zagađenja. A onda će rešenje verovatno biti brzopleto a mi ostati bez prilike da budemo suvlasnici jednog od najvećih projekata ove vrste u Evropi.

Dok se o litijumu tek vode rasprave u Srbiji, bakar i zlato se već godinama kopaju. Grad Bor je centar rudarske industrije Srbije – decenijama se tu vadi bakar, zlato i srebro. Danas je glavni akter kineska kompanija „Ziđin“, koja je preuzela nekadašnji RTB Bor i pokrenula nove projekte u Majdanpeku i drugim delovima Srbije.

Investicije su bile ogromne, rudnici prošireni, proizvodnja povećana. Kina ima strateški interes za bakar, jer je neophodan za električne vodove, motore i elektroniku. Srbija je, sa svoje strane, dobila nova radna mesta i prihode od rudne rente – ali i ozbiljne ekološke probleme: zagađen vazduh, voda i zemljište, nezadovoljstvo lokalnih zajednica i sumnje u kvalitet kontrole. Sa druge strane prosečna neto plata na početku 2025. godine u Srbiji je bila 1o7.000 dinara, dok je u Boru bila 132.000, i samo je u Boegradu za par stotina dinara viša. Već sledeće godine će prosečna plata u Boru biti najveća u Srbiji. Finansijski benefiti rudarstva su jasni, ali nije jasno da li je Bor više ili manje zagađen nego pre kineske investicije.

Kinezi svakog meseca izvoze na desetine hiljada tona rude iz kog onda eksploatišu zlato i bakar. Mnogi se pitaju zašto se prerada ne radi u Srbiji, jer jedino tako možemo sa sigurnošću da znamo koliko je bakra i zlata izvučeno iz te rude. Zašto su gubici bili ogromni kada smo mi upravljali rudnikom? I zašto niko ne leži na robiji za krađu stotina miliona dolara koje su tokom decenija pokradene iz tog rudnika?

Ovo nas ponovo dovodi do ključnog pitanja: da li Srbija ima mehanizme da zaštiti svoj interes? I ako već kopamo – možemo li mi da prerađujemo, proizvodimo i zadržimo vrednost u zemlji, umesto da sve izvoze strane kompanije? Kada zagrebete rudarstvo u Srbiji, na primer Bor, brzo vam postane jasno da je korupcija u srcu problema. Šta god srpska država pipne svojim rukama pretvori se u govno. Pa ovo je zemlja gde Milorad Grčić, sumnjivi lik iz Obrenovca, bez fakultetskog obrazovanja i bilo kakvog znanja o energetskom sistemu postavljen na čelo EPS-a. Konačno je dao otkaz u januaru 2022. godine, nakon kolapsa EPS sistema u mesecu pre toga. Za njegovo vreme basnoslovne pare su ukradene iz EPS-a, kao i za vreme svih drugih uprava ovog sistema.

Tako da je razvoj zelene agende u Srbiji upitan. Mi smo istorijski jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi. Iz tog začaranog kruga još nismo izašli. Ovih meseci se stvari geopolitički lome širom sveta. Mi verovatno ni ovu šansu nećemo iskoristiti.