Kamala Harris – Ekonomski Plan Zvani Trla Baba Lan

Ekonomski plan potpredsednice Sjedinjenih Američkih Država se može sumirati jednostavno: populizam. Sada kada je na demokratskoj konvenciji i zvanično izabrana za kandidatkinju za predsednicu Amerike, sve ekonomske oči su uprte u nju. Ideja je da obezbedi boljitak za više od 100 miliona amerikaca srednje i niže klase.

Epicentar plana je kontrola cena kako bi krov nad glavom, hrana i energenti bili pristupačniji. Nekoliko godina inflacije, prouzrokovane pandemijom korone i ratom u Ukrajini i naglim skokom cene energenata i hrane, je iscrpelo amere koji takve probleme nisu videli od sedamdesetih godina prošlog veka. Samo se stari kroz maglu sećaju redova za benzin i stalnih cenovnih šokova te ere. Za mlade poslednjih par godina Biden-ove ekonomije predstavljaju ozbiljan udarac jer većina smatra da su u goroj ekonomskoj situaciji od svojih roditelja. To je veliki greh u SAD jer je jedna interpretacija američkog sna da će svaka sledeća generacija živeti bolje od prethodne.

Mi koji dolazimo sa ovog područja dobro znamo šta znači kontrola cena: prazni rafovi. Nikada u istoriji nije bilo moguće naterati trgovce da rade u minusu zarad nečije političke platforme. Problem cena se zove inflacija, a ona se generiše isključivo nestručnošću političke klase da umereno troši poreska sredstva. Po rečima slavnog američkog ekonomiste Milton Friedman-a, inflaciju ne stvaraju potrošači, ni proizvođači, ni sindikati, kao ni šeici koji prodaju naftu; inflaciju stvaraju vlade koje troše prekomerno i to pokrivaju preterenim štampanjem novca. Kratko izlaganje ovog ekonomskog genija pogledajte ovde.

Kandidatkinja Harris samo pokušava da podiđe američkom potrošaču kojem je život sve skuplji. Ovo često pali kod glasača jer je za skok cena lakše optužiti lokalnog vlasnika kafića (koji se ubija od profita) nego političku klasu koja je u suštini za sve kriva. Kada ti država poveća penziju, kratkoročni udar adrenalina te učini srećnim. Ali inflacija brzo prilagodi cene za novu količinu novca koja nije pokrivena ekonomskim rastom i stvaranjem dodatne vrednosti. Tako da si u najboljem slučanu na istom, a često se suočiš i sa manjom kupovnom moći. Tako da je taj deo njenog ekonomskog plana prazna priča.

Drugim rečima političari naprave problem, a onda zahtevaju od glasača da im prenesu još više vlasti kako bi na pogrešan način rešavali taj isti problem. Ekonoski kadija te tuži, ekonomski kadija ti sudi. Ovaj predlog više liči na sovjestki način kontrole cena koji je uvek imao isti ishod: prazne rafove za osnovne namirnice.

Drugi bitan deo se odnosi na oporezivanje korporacija. Ona želi da podigne porez sa 21% na 28%. To će američku ekonomiju učiniti manje konkurentnom i još novca transferisati u neefikasne državne programe. U momentu globalne lomljave, kada Kina grabi ekonomski na svim frontovima, američka ekonomija je pod pretnjom. Umesto da obezbedi atmosferu podsticaja za nove tehnologije i pomogne u konkurentnosti, ona će samo dalje ugroziti moć američkih kompanija da investiraju. Ovo je uvek potez populističkih neznalica kojima su bitniji bombastični naslovi u novinama nego ekonomski rast.

Američkoj, a i globalnoj ekonomiji je potreban podsticaj kroz ulaganje u konkretne infrastrukturne projekte, a toga nema u njenom planu koji se ne razlikuje mnogo od Biden-ovog. Američka infrastruktura, koja je nekad bila izvor zavisti celog sveta, sada je u fronclama. Usmeravanjem novca na te projekte, američki radnici bi imali godine posla, a samim tim i veće realne plate kao i životni standard. Ubiranje većih poreza samo uvećava državni aparat koji postaje svrha samom sebi. Onda taj isti aparat svake godine diže svoje budžete i baca novac u vetar umesto da smanjuje potrošnju.

I poslednji biser u ovom je planu je verovatno najgluplji ekonomski predlog ikad predstavljen. A to je oporezivanje nerealizovanih kapitalnih investicija. Naime, kada kupite neki kapital, stan, deonice firme, ili otvorite privatnu firmu, nema poreza na porast vrednosti tog kapitala dok ga ne prodate. Kod nas je to 15%, i kada prodate stan u koji ste uložili, platite taj procenat od profita koji ste ostvarili. Ako kapital ne prodate deset godina, tag poreza nema i to je način kako države, pa i naša, stimulišu digoročne investicije. To je ono što ja propagiram u mojoj novoj knjizi Tajne Investiranja. Harris bi da neko svake godine proceni Vaš stan, izračuna profit i da na to platite porez. Svako sa dva grama ekonomskog mozga razume besmislenost ovog predloga.

Ovo je populizam na steroidima. Prazna priča, prazni planovi koji će samo uvećati već glomazni državni aparat. Cene neće pasti, već robe neće biti. Ali je sigurno da će trpeza gospođe Harris biti puna raznih đakonija bez obzira na rafove u piljarama.