John F. Kennedy – Tajna Koja ne Umire

Termin teorija zavere nije postojao pre atentana na američkog predsednika John F. Kennedy-ja. Godinu dana nakon ubistva, Warren Komisija, koja je bila zadužena za istragu ovog nemilog događaja, svoje nalaze je javno objavila uz mnogoglasnu kritiku javnosti. U izveštaju se termin koristi više puta i New York Times te 1964. godine objavljuje pet članaka gde obilato koristi ovu frazu i na taj način uvlači koncept u umove amerikanaca a ubrzo zatim i čitavog sveta.

Ovaj uvod bi bio uzbudljiv da je tačan. Jednostavno istraživanje pokazuje da je sam termim conspiracy theory pod velom teorije zavere. Izraz je deo engleskog jezika od 1863. godine, redovno se koristio do atentata na JFK-a, a u samom izveštaju se pojavljuje samo jednom. Prokleti bili mi što čitamo originalna dokumenta i rušimo romantične teorije onih čija mašta zasenjuje volju da istražuju. Uprkos klimavim nogana na kome stoji ovaj slavni atentat, tačno je da je veo tajni i dalje ogrnut oko leša šarmantnog katolika koji je drmao američki establišment.

Predsednik Biden je uz pompu pre neki dan saopštio da skida oznaku tajnosti sa dokumenata obaveštajnih službi vezanih za likvidaciju JFK-a. Napaljeni istoričari i novinari su pohrlili da se prvi dokopaju papirčuga, ali se entuzijazam, kao mnogo puta pre, rapidno ispumpao. Preko 13.000 dokumenata je videlo svetlo dana, ali i dalje cenzurisano u osetljivim delovima i bez ikakvih novih otkrića. Predsednik se hvalio da je sada preko 97% svih dokumenata u rukama javnosti. Još davne 1992. godine američki Kongres je doneo zakon po kom sva dokumenta vezana za atentat moraju biti javna, bez cenzure, do 2017. godine. Do današnjeg dana CIA ne pristaje da poštuje taj zakon i time doliva ulje na vatru teorije da je baš ta služba odgovorna za likvidaciju predsednika koji je hteo ne samo da promeni Ameriku već i čitavo čovečanstvo.

To je fakat od koga ne mogu da pobegnu jer je jasno da nešto i dalje kriju. Predsednika je ubio čudak Lee Harvey Oswald, sam u ideji i organizaciji, koji je kao politički azilant proveo neko vreme u Sovjetskom Savezu ali se brzo vratio u SAD. Samo mesec dana pre atentata putovao je u Meksiko City gde se zna da se sastao sa agentom KGB-a. Jedna od novina je da je meksički predsednik odobrio agentima CIA da ozvuče sovjetsku ambasadu u Meksiku. Kada slušate izjave zvaničnika, uvek to radite pažljivo uz puno razumevanje konteksta i semantike. Bela Kuća je izjavu zabiberila tako što je jasno rekla da je cilj daljeg puštanja dokumanata u javnost bolje razumevanje same istrage Warren Komisije. Cilj nije dakle da se otkriju dalji detalji vezani za sam atentat, već da se konačno prihvate zaključci kontraverznog izveštaja.

Ni Donald Trump, koji je pompezno najavljivao da će skinuti veo, nije obavio posao. Da jeste, ne bi Biden imao šta da objavljuje. Obojica su, bez da trepnu, kršila pomenuti zakon, kao što su to uostalom i njihovi prethodnici činili. Toliko o pravnoj državi. Bitno je da ti isti ameri trče po svetu i kritikuju svako kršenje i najnebitnijeg zakona, ali kada to njihova izvršna vlast čini, onda je to zarad nekog šatro višeg cilja. Nema tu časti, već samo tajni obaveštajnih službi, čije opravdanje za postojanje veći deo svetske javnosti odavno dovodi u pitanje.

Još jedan bizarni fakt je da je Oswalda ubio, samo dva dana kasnije, pred kamerama, još jedan usamljeni strelac, Jack Ruby. On je tim metkom zapečatio svaku šansu da sam atentator ispriča detalje vezane za JFK likvidaciju. Philip Shenon, bivši novinar New York Times-a, i autor jedne od hiljadu knjiga na ovu temu, tvrdi da je tajna u neobjavljenim fajlovima vezana za saznanja CIA o namerana Oswalda da ubije predsednika. Služba je znala i pratila ubicu, ali je dozvolila da ostane na radnom mestu u zgradi odakle je imao dobar pregled na ulicu kuda je predsednička kolona prolazila. Neko je bio lenj da obavi svoj posao do kraja, po principu neće valjda.

Nekompetentnost američkih službi je dosegla vrhunac jednog 11. septembra kada je nekolicina Saudijaca zabila dva putnička aviona u zgrade World Trade Center-a, srušila ih i pobila preko 3.000 amerikanaca u sred finansijskog srca SAD. Tada sam radio baš na Wall Street-u i bio svedok kako se jedna zemlja menja zbog poteza jednog radikalnog ideologa u papučama. Na vrhuncu svoje moći, tada jedina supersila ignoriše znake sa terena i dozvoljava da se šaka terorista nesmetano mesecima kreće po zemlji, uzima časove letenja i bez ikakvih poteškoća izvodi najspektakularniji teroristički napad u istoriji. Tada mi je jedan prijatelj iz američkog establišmenta pijan rekao: „ovo je početak kraja naše dominacije.“ Dugo sam mislio da je to bila izjava očajnika u alkoholnim isparenjima, ali je danas jasno kako jedna velika greška službe može da promeni tok istorije. Tako su verovatno mislile i austrougarske službe koje su gledale kako im zemlja nestaje pred očima samo par godina nakon metka koji je ispalio Gavrilo Princip, njihov terorista a naš heroj.

Kažu kada nešto želiš da ne rešiš a ti osnuj komisiju da se bavi tim problemom. Izveštajem Warren komisije niko nije bio zadovoljan sem CIA-e i ostalih američkih službi. Davne 1976. godine američki kongres obavlja još jednu, zaboravljenu istragu, čiji je zaključak da je atentat rezultat zavere. Ali nema zaključka ko stoji iza iste. Kada ovaj podatak spojite sa činjenicom da je baš CIA ta koja drži dokumenta onda i dete u obdaništu može da donese samo jedan zaključak. Ali ako ste novinar i zaključite tako nešto, služba će vas ekspresno ubaciti u koš sa ostalim teoretičarima zavere i karijeru možete da nastavite piskarajući za seoske novine.

Jer ako je Philip Shenon u pravu, i na delu je samo nerad i nekompetentnost, onda se sledeće pitanje samo nameće: čemu službe ako nisu u stanju da uklone najbitnije pretnje? To se pitanje lako transponuje i na naše društvo, gde službe takođe nigde nije bilo dok je metak leteo ka srpskom JFK-u. Čemu ti preskupi tajnoviti aparati u čije delovanje građani nemaju uvid ni u najrazvijenijim demokratijama? Zašto CIA i dalje krije dokumenta, 60 godina nakon atentata kada su svi akteri odavno sahranjeni? Ono što nije sahranjeno je sama institucija koja taljiga upkos svim brljotinama kojima je kumovala tokom decenija nakon Drugog Svetskog Rata.

Sam Jack Ruby je, po zaključku komisije, takođe bio sam u nameri i organizaciji. Oswalda je ubio zbog prevelike tuge za šarmantnim predsednikom. Vlasnik noćnog kluba i deo čikaške mafije umire samo dve godine nakon atentata na atentatora. Mafijaši su poznati po časti i principijelnim ubistvima iako su oba brata Kennedy bili odlučni da jednom za svagda eradikuju italijansku mafiju iz američkog društva. Normalno je u svetu tajni da ubiješ ubicu i tako osvetiš onoga koji je želeo tebe da uništi. U srpskom narodu ta se logika zove šio mi ga Đura.

Tako i nas u Srbiji ubeđuju da su organizatori atentata na Zorana Đinđića dva polupismena bandita koja su zgodno likvidirana. Mrtva usta ne govore a Meljak je selo gde baš živi taj Đura što ga šije.

Ono što je zajedničko za Zorana i John-a je da ih je atentat vinuo u moderne mučenike čiji je uticaj veći sada kad su mrtvi nego dok su bili živi. Politički život bi ih istrošio kao i sve ostale političare čija se dela neminovno pretope u politikanstvo. Zoran je najcitiraniji srpski političar a John američki. Na Balkanu kad kažete Zoran, zna se na koga mislite, iako ima Zorana ko pleve. U SAD kad akcentujete John svi znaju da ne govorite o Travolti. Njihov pokušaj da radikalno reformišu svoja društva su zaustavili meci ali je ideja, ta prokleta kučka, nastavila da kevće. To kevtanje je sve glasnije kako nove generacije stasavaju u digitalnom dobu a tajne postaju sve teže za čuvanje. Možda i na te metke moramo da gledamo drugačije – ne kao na fizičke projektile koji su zaustavili živote, nego filozofske strele koje će uticati da se te reforme prirodno infiltriraju u moderno društvo. Jer i Gavrilov metak nije samo projektil nego zora nekog novog doba.