Nemačka se Naoružava: Šta to Znači?

Pre nešto više od petnaestak godina sam se našao u Berlinu. Partijali smo veći deo noći kako to i priliči u jednom od najklupskijih gradova na svetu. Umesto da se uputimo u hotel, moj stari prijatelj i poslovni partner kaže ajde da ti nešto pokažem. Taksi je vitlao po praznim bulevarima tople letnje noći, i kroz maglu pijane svesti sam skontao da idemo nazad ka centru jer se iznad vozačevog ramena pomaljala Brandenburška kapija.

Iskotrljali smo se sa zadnjeg sedišta ispred samog Potsdamer Platza i ja sam ga gurao od sebe jer je pijani nemac odlučio da sumira naš prijateljski odnos, baš tad, u gluvo doba noći. Zajebavao sam ga da je pravi balkanac u svojim izlivima emocija, to jest da je put do srca otvoren samo kad je odvaljen. Dok smo tako gluvarili došli smo do dela parka Tiergarten koji se naslanja na „Memorijal za Ubijene Jevreje Evrope“. Ne sluteći ništa došli smo prvo do granitnih blokova koji su par decimetara visine i izgledaju kao bezimene grobnice.

Zamalo da se polomimo saplićući se po ovim, na prvi pogled besmislenim, blokovima. On je krenuo ubrzano među redove sumornih blokova i vikao da požurim. Bezazleno sam ga pratio ne shvatajući da me blokovi nadvišavaju, sve dok on, od jednom, nije šmugnuo levo. Mesečina je ostavila samo senke, mene je prvo preplavio znoj, a duša krenula da se skuplja kao da je neko tutnuo usisivač u nju u upalio na najjače. Dođem do kamena gde je skrenuo, pogledam i vidim da ga nema. Onda dođem do sledeće stenčuge i pogledam – nema ga. Znoj piči a duša je već vakumirana: pukla me paranoja. Nikada pre, nikada posle.

Brutalno racionalan pričam sebi šta mi se dešava ali shvatam da se vrtim u krug. Orijentacija mi je uvek bila do moga, tako da sam išao ka sredini memorijala, blokovi sve viši, a ja već pljujem mog švabu kao da je ’41. Konačno nalazim svoj put iz tog pakla, sedam na jedan od apstraknih grobova i krećem da dišem kao što nikada nisam disao do tada – punim plućima. Šibaju mi slike moje lude sudbine kao brzi voz koji propičava kroz stanicu gde sam jedini putnik. Što ono narod kaže ‘sve mi se skupilo’. Gledam u blokove i ne mogu da verujem kolika sam sisa od čoveka. Zamišljem sve žrtve koje su verovatno danima, mesecima, pa i godinama živele sa vakumiranim dušama.

Misli mi prekida nemac koji iskače iz jednog od redova i dugo se samo gledamo jer je skontao gde sam u tom prokletom trenutku. Ajmo da spavamo, veli i prekida moj weltschmertz, koji ume da bude tako sladak, naročito nama balkancima.

Isti taj nemac mi je pričao kako su u školi imali obavezu da gledaju dokumentarce o nacističkim zločinima. Sate i sate, deo programa koji su saveznici organizovali radi pacifikovanja nemačkog društva nakon Drugog Svetskog Rata. Valjda deo onog starog, retardiranog stava ‘znajmo istoriju kako je ne bi ponovili’.

Christian Freuding je jedan drugi nemac, to jest nije moj. Zvanično, on ima titulu Inspektora Nemačke Armije. Bezazlena titula, lik se eto šetka i radi inspekciju limitirane nemačke vojske. Koje su mu ingerencije? Pa on je na čelu nemačke vojske, vrhovni vojni komandant. Sama nomenklatura mnogo govori: vojna pitanja u ovoj državi su osetljiva do te mere da se izbegavaju klasične vojne titule. Od Drugog Svetskog Rata, kao najvećeg zločina u istoriji, nemačka vojska je limitarana u obimu, naoružanju i mentalnom sklopu. Osnovni Zakon, iliti Grundgesetz, reguliše sistem vojske koji je pod direktnom upravom civilnog sektora. Zato i zapovednik Freuding nije maršal, već „običan“ inspektor.

Ideja je bila jasna: nikad više nacistička Nemačka. I tako je bilo sve do ujedinjenja dve Nemačka usled raspada Sovjetskog Saveza. Nakon toga Nemačka postaje glavni NATO član u Evropi i limiti na vrstu oružja, veličinu Bundesvera, i vrstu formacija polako nestaju. Vojska je ustanovljena članom 87a Ustava kao nova institucija bez kontinuiteta s predratnim Vermahtom. U svakoj misiji van granica Nemačke potrebna je prethodna saglasnost parlamenta, što potvrđuje da je Bundesver „parlamentarna vojska“. Unutar Nemačke vojno angažovanje je strogo ograničeno na pomoćne, nevojne zadatke (kao prirodne nepogode), a upotreba smrtonosne sile u misijama van zemlje može da bude korišćena jedino u skladu sa ustavom, zakonom i međunarodnim pravom. Sve zvuči cakum-pakum.

Pre ovog imenovanja Christian Freuding je bio zadužen za jedinicu ministarstva za Ukrajinu. On je mršav i tih, stoičkog izgleda. Ne potiče iz vojne familije, ali njegov deda je služio u oba svetska rata i bio je zatvoren od strane savezničkih snaga 1945. godine. Često me u Americi kritikuju jer uvek uredno ispitam porodično poreklo evropskih zvaničnika. Ono u stilu kakve ima veze ko su roditelji, dela su jedino merilo vrednosti pojedinca. Sa tim se generalno slažem, ali u Evropi to nikada ne može biti osnova. Evropski zločini su takvih razmera, a okruženje često toliko toksično, da samo naivan može da zanemari uticaj najbližih na formiranje društvene svesti svih nas.

Nemački militarizam, koji je filozofski utemeljen u nemačkom idealizmu koji je kulminirao u kretensku ideju o natčoveku, je razorio Evropu. Ni krstaške horde nisu svoje redove uspele da popune potpuno slepim, ostrašćenim ubicama koji su promenili metod ratovanja od bojnog polja do totalnog uništenja čitavih naroda. Nemački idealizam se pretopio u „nauku“ merenja lobanja, boje očiju, i krvnih zrnaca, i uz Kantovu etiku stvorio uslove za savršenu društvenu oluju. Kantova ideja društvene dužnosti kao kategoričkog imperativa je bila savršena podloga za društvenu uniformnost potrebnu da se nacizam organizuje. Da li je stari nemački idealista kriv za nacizam? Naravno da ne, ali su intelektualne egzibicije tog doba bile temelj i komunizma i fašizma.

Najveći kritičar totalitarizma, austrijski filozof Karl Popper, je veoma koncizno izneo kritiku idealizma od Platona do Marksa u svom delu Otvoreno Društvo i Njegovi Neprijatelji. On je pronikao u dve hiljade godina fantaziranja pretočenog u ono što naziva historicizam – uverenje da istorija ima predodređen, zakonit tok i da društvo treba da teži ka nekoj zamišljenoj „konačnoj savršenoj formi”.

U suštini, samo takva vrsta kvazi-nauke, naslonjana na hiljade ispraznih stranica ideološke metafizike, može da proizvede nekoga kao što je Adolf Eichmann. Njegovo suđenje u Izraelu i poslednje pismo upućeno predsedniku Izraela pre egzekucije jadno opisuje tipičnog idealistu – on je samo pratio svoj moralni kod u kom je dužnost iznad svega. Naređenje unutar hijerarhije je neupitna svetinja, i zločini u suštini ne postoje. Zato je brilijantna Hanna Arendt zaključila da je zlo banalno, i nije utemeljeno u nekoj vanserijskoj mržnji ili misli, već u manjku kritičke misli i slepom praćenju idiotskih političkih vođa. Poređaš gomilu kreneta, daš im par floskula, uniformu i to je to.

„Ako ne budemo spremni da branimo tolerantno društvo od naleta netolerantnih, tolerantni će biti uništeni, i tolerancija zajedno sa njima.“ veli Popper u jednoj od fusnota ovog filozofskog remek dela. Sada je glavno pitanje kuda ide Evropa, i Nemačka sa njom? Dok ulazim u Hrvatsku pored pasoša moram mirno da stanem ispred kamere da me uniformisani digitalno pretrkeljiše. To je osećaj koji nijedan amerikanac, nikada, ne može da ima.

Prošlost i budućnost nemačkog militarizma i njegovo značenje za Evropu je ključ. Ovde je tema iskupljenost – da li se Nemačka iskupila za Drugi Svetski Rat ili nije. Za neke to je istorijski proces, a za druge večni greh koji nema ročnost.

Nemačkoj je nakon rata nametnuto razoružanje. Američke i ruske snage su zauzele skladišta oružja, spalile fabrike i poslale na hiljade tona vojne opreme iz zemlje. Tokom Hladnog rata, krljanje sa sovjetima zahtevalo je novu zapadnonemačku vojsku, obnovljenu od redova bivših nacista, ali uvek pod nadzorom Vašingtona. Drugih muškaraca nije bilo, samo onih koji su staru dužnost, prema Hitleru, zamenili onom prema američkom predsedniku u Zapadnoj Nemačkoj, i Kremlju u Istočnoj.

Vojna nemoć je bila okosnica nemačkog pokajanja i ljudskog napretka. Nakon Hladnog rata, ujedinjena Nemačka je prihvatila pacifizam kao veru. To je doprinelo i ekonomskom rastu i razvoju neodržive socijalne države, jer pare nisu išle na tenkove i kasarne, nego na povećanje penzija i drugih socijalnih izdataka.

Christian Freuding je kao tinejdžer 1980-ih provodio vreme u američkim barovima u Grafenveru. Tu je garnizon američke vojske koji služi kao baza za obuku NATO-a. Obožavao je kaže amere, slušajući američku muziku i gledajući filmove. Sve je izgledalo kao „kraj istorije“ jer su ameri sasuli milijarde u Nemačku kroz Maršalov plan. Mnogo više nego u mnoge zemlje saveznike iz Velikog Rata. Logično je razmišljao – pa vidi kako su Amerikanci dobri prema nama uprkos hororu kroz koji je prošla Evropa. U tome je ključ – horor su prošli mnogi evropski narodi, sa jevrejima na čelu, dok su u SAD ameri veći deo rata proveli u ideološkim rapravama. Zato nikada ne mogu da imaju odnos prema Nemačkoj kao na primer evropski jevreji, poljaci, srbi, romi, pa čak i francuzi. Klanica Drugog Svetskog Rata se jednostavno ne zaboravlja.

Nemačka je pre rata u Ukrajini trošila od 1-1,5% BPD-a na odbranu. Poređenja radi, Amerika troši oko 3,5%. Pre nekoliko meseci američki časopis Politico je došao do radnog dokumenta Merz-ove vlade koji na 39 strana detaljno opisuje kako će Nemačka potrošiti oko EUR 377 milijardi na sve vrste naoružanja. To je oko 8% nemačke ekonomije. Vremenski period ove potrošnje nije jasan, jer u budžetu za 2026. godinu nema ove cifre, nego standardni vojni budžet od nešto više od 2% BDP-a. U Vašingtonu nagađaju kada će se taj plan realizovati jer je jasno da će dobar deo te love biti potrošen na američke vojne sisteme. Problem je manjak podrške Merz-ovoj vladi za ovaj potez, i insajderi tvrde da je strah od javnosti glavna prepreka. Nemačka javnost je skeptična prema planovima političke elite da se naoruža, jer građani pamte mnogo duže od političara.

U Evropi se širi strah od rata sa Rusijom. Od Danske do Hrvatske mediji šire paniku kao da su rusi krenuli u pohod i to objašnjavaju ratom u Ukrajini. Ta notorna glupost je glavno opravdanje za povećanje vojnih budžeta. Drugo opravdanje je nova američka geopolitička strategija koja je pre par dana videla svetlo dana.

Bez kontrolisanih medija nema naoružanja. Uprkos činjenici da Rusija nema nikakve šanse u ratu sa NATO savezom na teritoriji Evrope, histerija je počela. Kako drugačije objasniti da će povećanje penzija biti pretočeno u tenkove? Isto tako Evropa nema nikakvu šansu da vojno pokori Rusiju. Taj impasse je odličan, naročito za Balkan, koji bi u slučaju sledećeg velikog rata, po sada već ustaljenoj tradiciji, najviše nastradao. To su Amerikanci prvi shvatili i odlučili da više ne finansiraju evropsku odbranu. SAD se vraćaju u izolaciju svoje hemisfere u kojoj su i proveli veći deo svoje istorije. Period od Hladnod rata na ovamo je izuzetak u američkim stavovima koje su neokonzervativci, u svom idološkom ludilu, nametnuli suštinski pragmatičnim amerima. Zato Pete Hegseth, američki ministar rata (sam promenio ime ministrastva odbrane u ministarstvo rata), u jednom danu tvrdi da nema više ideoloških vojnih intervencija Amerike, a sledećeg dana rokne brodić nekih venecuelanskih jadnika u paramparčad.

Pete Hegseth menja znak ministarstva odbra u ministarstvo rata. Slika New York Post.

Monro-ova doktrina je jasna: Amerike su američke, i svako prisustvo bilo koje druge sile smatraće se neprijateljskim potezom. Sa druge strane, ostatak sveta ih ne zanima sem Indo-Pacifika. Evrope nema ni u znakovima pored puta. Bez američke zaštite, sa Rusijom koja rašrafljuje Ukrajinu i sa EU liderima koji nisu sposobni ni jednu reformu da sprovedu, Evropi se loše piše. EU sistem, ekonomski neodrživ a politički šizofren, će se urušiti pod težinom birokratskih ideologa isto kao što se i Jugoslavija raspala. Pitanje je samo da li će raspad biti ratni ili miroljubiv. Nemačka je već toga svesna, kao zemlja koja je finansijski najviše doprinela razvoju EU. Većina nemaca se pita zašto finansiramo korumpiranu Bugarsku i Mađarsku od kojih nemaju niti jedan benefit. Svaki put kada pitam ljude u Istočnoj Evropi da li je pošteno da vas zapadna Evropa decenijama nosi na grbači odgovor je tajac. Tako su i slovenci finansirali Kosovo godinama i na kraju se pametno ispisali iz neodržive jugoslovnske unije. Sada su nekoliko puta bogatiji od svojih bivših sunarodnika.

Iz svega navedenog isplivava jedan zaključak: Nemačka mora da se naoruža. Nema drugu opciju. To će naravno podići temperaturu u Evropi, naročito kod naroda koji su kroz istoriju platili najveću cenu nacističkih hordi. Pitanje je gde je nemački mozak ovih dana? Da li su katedre filozofije i dalje u ideološkoj ekstazi ili je pragmatičnost prevladala. Ja znam šta nam je činiti ako krenu da seru o Kantu.