Retki Metali – Borba za Ukrajinsku Budućnost

Sporazum između Ukrajine i Sjedinjenih Američkih Država, potpisan 30. aprila 2025. godine u Vašingtonu, predstavlja strateški preokret u globalnoj trci za obezbeđivanje kritičnih sirovina. U trenutku kada Ukrajina i dalje vodi iscrpljujući rat protiv Rusije, ovaj dogovor otvara vrata američkom kapitalu i tehnološkom znanju, uz obećanje da će pomoći u obnovi ukrajinske ekonomije i infrastrukture, ali i obezbediti SAD-u ključne resurse za vojnu industriju, zelenu tranziciju i tehnološki razvoj.

Ali šta se stvarno valja iza brda? Kina već decenijama ima gotovo potpunu dominaciju u sektoru prerade i izvoza retkih zemalja, držeći većinski deo globalnog tržišta za mnoge od ovih strateških sirovina. Zahvaljujući državnim subvencijama, strogoj kontroli izvoza i velikim ulaganjima u infrastrukturu, Peking je uspeo da postane nezamenljiv dobavljač za globalne tehnološke i vojne industrije. Mnoge zapadne zemlje su vremenom zatvarale sopstvene rudnike zbog ekoloških i ekonomskih razloga, što je dodatno povećalo kinesku kontrolu nad lancem snabdevanja. Kina ne samo da dominira u eksploataciji, već i u preradi sirovina poput neodimijuma, itrijuma i terbijuma, koje su ključne za izradu električnih motora, lasera i napredne elektronike. Tokom trgovinskih tenzija sa SAD-om i Japanom, Peking je u više navrata koristio retke metale kao sredstvo političkog pritiska, što je dodatno naglasilo njihovu geostratešku vrednost. Zbog toga sve više zapadnih zemalja pokušava da diverzifikuje svoje izvore snabdevanja i podstakne domaću proizvodnju. Ukrajina se u tom kontekstu pojavljuje kao ključna alternativa, s obzirom na bogate rezerve i političku volju za saradnju sa Zapadom.

Rezerve i Proizvodnja Retkih Metala. Izvor Statista.

Prema uslovima dogovora, Sjedinjene Države dobijaju preferencijalni pristup ukrajinskim projektima eksploatacije kritičnih minerala, uključujući i metale od strateškog značaja kao što su litijum, neodimijum, erbijum, cerijum i itrijum. Pored toga, osniva se zajednički investicioni fond za obnovu Ukrajine, kroz koji će se privlačiti investicije ne samo iz SAD-a, već i od drugih zapadnih partnera. Važna stavka u sporazumu jeste da Ukrajina zadržava suvereno pravo nad svojim rudnim nalazištima i vlasništvom nad resursima, a sporazum ne podrazumeva zaduživanje zemlje, što je bio jedan od ključnih zahteva ukrajinske strane tokom pregovora.

Ukrajina se nalazi među retkim zemljama koje imaju potvrđene rezerve čak 22 od 34 sirovine koje Evropska unija definiše kao kritične za budući tehnološki i energetski razvoj. Ove sirovine su neophodne za proizvodnju baterija, elektronskih komponenti, vojnih sistema i opreme za obnovljive izvore energije. U vremenu kada Zapad pokušava da smanji zavisnost od Kine, koja dominira preradom i izvozom kritičnih minerala, ukrajinske rezerve dobijaju ogroman geopolitički značaj.

Potpisivanje ovog sporazuma ima dalekosežne posledice, ne samo po ukrajinsku privredu, već i po globalne lance snabdevanja. SAD jasno šalju poruku da nameravaju da Ukrajinu integrišu u zapadne ekonomske i bezbednosne strukture, a eksploatacija rudnih bogatstava postaje ključni instrument tog procesa. Istovremeno, dogovor se vidi i kao korak ka ispunjenju ukrajinskih ambicija za članstvom u Evropskoj uniji, jer jača ekonomsku otpornost zemlje i smanjuje njenu ranjivost na spoljne pritiske. Kako će sve ovo postići dok rat još uvek razara zemlju, ostaje da se vidi.

Međutim, u samoj Ukrajini nisu svi zadovoljni ovim razvojem događaja. Pojedini domaći analitičari i organizacije civilnog društva izražavaju zabrinutost da bi prekomerni strani uticaj mogao dovesti do eksploatacije nacionalnih resursa bez dovoljne koristi za lokalnu zajednicu. Zahteva se potpuna transparentnost u realizaciji ugovora, kao i mehanizmi nadzora koji će osigurati da koristi od eksploatacije ostanu u zemlji i doprinesu razvoju regiona u kojima se nalazišta nalaze.

Ali tu je još veći problem a to je činjenica da je dobar deo tih resursa iza linije fronta i deo su 4 regiona koje je Ruska Federacija ustavno pripojila i koji nemaju skoro nikakvu šansu da se vrate pod političku kontrolu Kijeva. Na primer, oblast Donbasa – uključujući delove Donjecke i Luganske oblasti – bogata je manganom, ugljem, niklom i titanijumom. Pored toga, region Zaporožja i južni delovi Hersonske oblasti, koje delimično kontrolišu ruske snage, poseduju rezerve cirkonijuma i grafita. Krim, koji je anektiran još 2014. godine, ima dokazane rezerve retkih zemalja i značajnu geološku bazu, uključujući i potencijalna nalazišta litijuma. Neki nalazi litijuma nalaze se i u Dnjepropetrovskoj oblasti, blizu linije fronta, što stvara dodatnu nesigurnost za dugoročne projekte. Ipak, mnogi od najperspektivnijih resursa – uključujući nekoliko velikih ležišta litijuma u zapadnoj Ukrajini – ostaju pod kontrolom Kijeva i predstavljaju osnovu za buduće rudarske projekte u saradnji sa SAD-om i EU. U tom smislu, iako rat otežava pristup delu resursa, značajna količina kritičnih sirovina ostaje dostupna ukrajinskoj vladi i njenim zapadnim partnerima.

Pored retkih metala Rusija kontroliše skoro 90% rezervi uglja u Ukrajini. Globalne rezerve uglja, prema podacima BP Statistical Review of World Energy, iznose oko 1.070 milijardi tona. Od toga je oko 60 milijardi tona, iliti 5%, u Ukrajini, a 54 milijardi tona u Donbasu. Nema Putin samo etničke motive da zadrži ovaj deo zemlje, već je ovo i rat za resurse.

Sporazum sa SAD-om je, bez sumnje, velika diplomatska pobeda za ukrajinsku vladu, koja je ovim pokazala sposobnost da koristi svoje prirodne resurse kao adut u međunarodnim pregovorima. U vremenu ratne neizvesnosti, Ukrajina pokušava da izgradi temelje za dugoročnu obnovu i ekonomsku samostalnost. Kroz ovaj dogovor, njena rudna bogatstva postaju ne samo ključ za sopstveni opstanak, već i važan deo šire globalne strateške slagalice. Ali kako će vratiti kontrolu nad tim resursima ostaje da se vidi.