Slavni Ludwig Wittgenstein nije u filozofiji tražio istinu već da „pokaže muvi kako da pobegne iz boce.“ Odstupanje od klasične filozofije kao potrazi za istinom je vrhunac dostiglo u dvadesetom veku. Razni novi pravci i ideje su liberalno marširali kroz proliferaciju pismenosti. U jednom momentu stvorio se osećaj da se filozofi takmiče ko je luđi i kontraverzniji.
Sve dok nije naišao najluđi (ispostavilo se i bukvalno) među njima – Friedrich Nietzsche. Sam epigraf njegove doktorske disertacije „postani ono što jesi“ nosi logičku kontradikciju od koje se Aristotel prevrtao u grobu. Kao današnji life-coach-evi, brkati nemac se trudio da izjavama šokira ali i uplaši. Postajanje u samog sebe je pozajmio od staro-grčkog pesnika Pindara tako da je vešto svom ludilu davao i istorijski kontekst. Jer njega suštinski nisu zanimale trivijalne istine već da vas udari filozofskom strujom. Uspeo je u jednom – da iščupa filozofiju iz dosadnih naučnih časopisa i vrati među narod.
Kažu da je u vreme publikovanja Nietzsche-ovih dela najlakše bilo dobiti batine kroz raspravu u radnji ili kod frizera. „Da li je moguće patiti od izobilja?“ je pitanje koje je mnoge bacalo u ekstazu rasprave do kasno u noć. Šta je stvarno hteo da kaže? Da li doslovce da čitamo ludog filozofa? Da li da kopamo do starim delima zarad nekog simboličnog značenja?
Čudan kao tinejdžer rano pokazuje sklonost ka knjigama. Sa samo 24 godine postaje profesor na univerzitetu u Bazelu kao neka vrsta profesorske zvezve. Za samo par godina uspeva da iznervira čitavu akademsku zajednicu nemačkog govornog područja svojim prvencem Rođenje Tragedije 1872. godine. Knjiga je u to vreme ocrnjena kao anti-intelektualna i liči više na neku self-help brošuru. Već u 34. godini napušta akademski svet kako ga nesnosne glavobolje gurkaju ka ludilu kroz deceniju brilijantnih dela koja su danas filozofski klasici. Autorka Lou Salomé, u koju je bio beznadežno zaljubljen ga tri puta diže sa prosilačkog kolena dok ljubaviše sa pesnikom Rilke-om. Nietzsche polako gradi pakao svog pakla.
Svoju mizeriju đubri skandaloznim ponašanjem koje kulminira 1889. godine u Turinu kada na trgu doživljava nervni slom. Gledajući kako kočijaš mlati konja, raspali Nietzsche se baca životinji oko vrata nekontrolisano jecajući.
Prezirao je rutinu, sklad i urednost nemačkog nacionalnog duha. Ulice su bile isuviše prave a železničke stanice besmisleno uredne. I izgledom je više podsećao na nekog neurednog balkanca nego uštogljenog švabu. Imao je tu dozu samouništenja koja se gadila tada utemeljenih racionalnih principa o samointeresu. U Volja za Moć, svom seminalnom delu traži suštinu u „magiji ekstrema“. Kritikuju ga da je subverzivan i infantilan, što rado prihvata kao vrlinu jer to vidi kao put kao übermensch-u – natčoveku među živima. Često ga porede sa nadrkanim tinejdžerom koji lupa kontru svakom logičnom argumentu. Nije ni čudo što prosečan kupac Zaratustre danas ima manje od 20 godina.
Jedan od ekstrema je bio njegov odnos sa hranom. Probao je svaku dijetu onog vremena a onda ih prekidao i ulazio u faze gurmanstva. Svaki aspekt života je morao sa dodirne ekstremno, i to često oba pola u kratkom periodu. Komfor buržoaskog života mu je bio bio stran iako ispred nosa. Prepušta se teškom životu kao izvoru nekakve snage koju realno nikada nije stekao. Konfuzan i često nedorečen privlači pažnju ovakvim odlomcima iz Volja za Moć:
„Meni bliskim ljudskim bićima želim patnju, prazninu, bolest, diskriminaciju, nedostojnost – želim da im poznat bude suštinski samoprezir, muka manjka samouverenja, jad pobeđenih: ne žalim ih, jer im želim samo jednu stvar vrednu bilo čega – da izdrže.“
Sizifovim stopama on izlaže svoju izmučenu dušu egzistencijalnog bitnika. Ovo delo nije Nietzsche uredio već njegova sestra i grupa saradnika tako da i dalje traju rasprave oko svake rečenice. Šta je ludi filozof stvarno mislio? Da li želi bližnjima da pate kao on ili je simbolika toliko moćna da svako može da odstupi od bukvalnog koliko mu drago? Njegov žar za nadčovekom, tim konteverznim konceptom, se jukstapozira sa njegovim mizernim stanjem bolešljivog bednika.
Übermensch je iznad dobra i zla i ulazi u prokleti dvadeseti vek kao dubiozni koncept koji privlači najgore među ljudima. To je najkontraverzniji koncept koji je isplovio iz tog nemirnog duha oko koga se i dalje vode žučne rasprave. Nacisti, i mnogi drugi ekstemni politikanti su prigrlili Nietzsche-ovu filozofiju ekstrema u čijem centru stoji kilavi natčovek. Nacistima su rusi demostrirali da fanatizam nije dovoljan da se nadvalada drugima, niti strasno adolescentno čitanje brkatih čudaka. Oni koji su opsednuti filozofom su brzi u pravdanju da nije on baš to tako mislio iako je sam Nietzsche bio eksplicitan u razvoju samog koncepta: „Evo, ja vas učim übermensch-u, on je ova munja, on je ovo ludilo.“
Prelaskom iz prirode u civilizaciju Homo sapiens je utvrdio moralne kodekse. Nekad nam je koncept prihvatljiv a nekada se otimamo u pokušaju da ubijemo osećaj otuđenja. Nietzsche se osećao u društvu kao riba na suvom. Njegova dela su dobrim delom proizvod ovog vetrića u njegovom umu koji se pretvorio u uragan koji ga je oduvao u devastirajuću demenciju. Um mu se tokom godina topio kroz neurozu, depresiju i izlive besa. Jer um ne mora da bude normalan da bi bio velik.
Umirao je dugo negovan od strane majke i sestre. Gubio je i telo i duh i izdahnuo od upale pluća daleke 1900. godine. Živeo je kako je morao. A da li da vi živite kao Nietzsche? Nikako, jer niste ni ludi ni nadljudi.
Možda nismo ni ludi ni nadljudi, ali živimo u svetu kog vode ludi i umišljeni nadljudi. Treba nam malo više leka tom ludilu, a to su F.M. Dostojevski, Kierkegaard,…
Godinama kasnije Jim Morrison se usudio da živi kao Nietzsche.
Eto šta se dešava kad slavjansku dušu transplantiraš u nemačku kulturu. Poludeo čovek na kraju.
Šta znam, postoji na ovom blogu tekst o palamuđenju, bulshit-u, ne sećam se tačnog naziva. Ono što znam je da ne bih mogao Ničea tu da svrstam, iz mora budalaština, na površinu izlazi dosta njegovih citata i ideja koji su jako potentni i meni dosta dragi, a i korisni u svakodnevnici. Nisam uspeo da uhvatim da li je stav autora pozitivan ili negativan
Tekst je na mene ostavio utisak izrazito negativnog autorovog stava prema Ničeu. Svakako bih pored citata u Ničeovu odbranu istakao i vremensku distancu. Činjenica je da je gotovo usamljen i na svoju štetu bio velika opozicija tadašnjem nemačkom akademskom mainstrimu i tako otvorio nove vidike daljem razvoju filozofije. Iz ličnog iskustva se apsolutno slažem sa autorom da je Ničea mnogo lakše čitati u 20tim nego kasnije. Pa bi bilo interesantno čuti autorovo sećanje na ranu mladost i tadašnji njego stav prema Ničeu? S obzirom na to da je i on sam u svojoj mladosti bio veliki opozicionar tadašnjem srpskom akademskom a i političkom mainstrimu.
Da da u mladosti ga gutao ali vremenom izgustirao…
Nije za badava autor teksta „Kako Da Živiš Kao Nietzsche” na samom početku napomenuo Vitgenštajnov put ka istini..iako taj filozof nikada nije u potpunosti prihvatio religiju – sahranjen po strogo katoličkom obredu. Međutim, važno je da otkrijemo kako je Niče sve vreme bio vulkanski masiv protiv navale osrednjosti, tako demistifikujući poražavajuću institucionalnu religiju uspeo da postane glavni potporni stub K.G. Jungovog uvoda u psihoanalizu!
Pozdrav,ko su danasnji filozofi najviseg renomea i da li moze da se pravi neko poredjenje ovih sad i onih pre?
Danas je, za mene lično, najveći filozof David Chalmers. On se bavi filozofijom uma kao i filozofijom veštačke inteligencije. Potraži ga na youtube.
„Prelaskom iz prirode u civilizaciju Homo sapiens je utvrdio moralne kodekse. Nekad nam je koncept prihvatljiv a nekada se otimamo u pokušaju da ubijemo osećaj otuđenja. Nietzsche se osećao u društvu kao riba na suvom.“ – Super. Kako vi zamišljate da se to dogodilo? Da li su svi homo sapiensi seli i kontemplirali o moralu i moralnom kodeksu i nakon toga utvrdili šta je najveće dobro ovog sveta? Ne, naravno da stvari u životu tako ne funkcionišu, moralni kodeks je ono što viši sloj (pojedinci, mali broj ljudi) nameni nižem sloju (većini), svaki kodeks tj. zakon je nametnut od strane višeg sloja nižem sloju i to pod prisilom. Niče je znao da NE postoje istine oslobođene vremena, i zbog toga je kritikovao istine svog vremena, želeo je promene vođene od strane slobodnih duhova, želeo je pojedince spremne za delovanje i menjanje dotadašnjeg toka istorije i istorije kulture za prevrednovanje svih vrednosti jer je dekadenciju i neprijatelja video u alkoholu, opijatima i hrišćanstvu (sva tri su bila veoma zastupljena u njegovo vreme, a danas je to još gore, ne moramo otići dalje od Srbije, pogledajte samo koliko je ljudi na drogama, lekovima za smirenje i alkoholu). Istina je da je bio često usamljen, ali teško je biti čovek zdravog razmišljanja u duboko bolesnom društvu. Niče jednostavno nikada nije pisao da bi ga shvatili svi jer nije verovao u apstratktno popravljanje sveta u kom će se svi složiti oko nečega i u apstraktne popravljače sveta koji svoje mišljenje ne baziraju na ovom životu koji imamo nego na onostranom životu u koji moramo da položimo svoje nade zarad spašenja jer smo grešni samim svojim rođenjem. Sledeći put ako već imate nameru da pišete o Ničeu zamolio bih Vas da pročitate još nešto osim knjige „Volja za moć“, za početak bih preporučio „Suton idola“, pa potom „Antihrist“, „S one strane dobra i zla“, „Geneologija morala“, „Ljudsko, suviše ljudsko“, „Vesela nauka“, „Tako je govorio Zaratustra“ pa i sva ostala dela od njega jer je bio izuzetan mislilac, veliki kritičar i svedok jednog vremena. Veliki pozdrav.