Početkom devedesetih stigao sam u Ameriku na studije. Tačnije u mali grad Greencastle u srcu konzervativne Indiane sa nekih desetak hiljada stanovnika. Beli protestanti, tačnije metodisti predominantno nastanjuju ovu univerzitetsku varoš. DePauw univerzitet, osnovan davne 1837. godine je decenijama bio vrhunska, privatna obrazovna institucija koja je za život spremala generacije elite sa takozvanog Midwest-a.
Ovaj gradić nije mogao biti udaljeniji od ideje multikulturalnosti. Crnci, hispanici i druge manjine mogao si na prste jedne ruke da prebrojiš. Na samom fakultetu manjine su bile prisutnije, isključivo zbog programa affirmative action koji je od 1961. godine u SAD zabranjivao diskriminaciju pri zapošaljavanju i upisu u obrazovne institucije. Univerzitet ima nešto manje od 2.000 studenata tako da je studentsko telo kompaktno, gde svako svakoga poznaje.
Taj mikrokozam me je od prvih dana oduševio. Razni ljudi, razni izgledi, i naravno svakojaka mišljenja. Odmah sam se prijavio da živim u eksperimentalnom domu Ekabo, gde je multikulturalnost bila fokus studentskog života. Bilo nas je svih rasa, mnogih nacionalnosti i različitih pogleda na društvo, religiju i seksualnost. Iz tog perioda imam samo topla sećanja druženja, učenja i stalnog partijanja. Loših momenata mora da je bilo, ali selektivna memorija je učinila svoje. Što sam stariji to mi se period studija romantičnije kleše u dušu. Kapiram – žal’ za mladost.
Pored poteškoća sa objektivnošću mislim da je iskustvo bilo ne samo pozitivno već i edukativno. Jasno mi je od tada zašto treba podsticati raznolikost kako u ponašanju tako i u stavovima. Nedeljni, otvoreni sastanci su se pretvarali u dugosatne diskusije o filozofiji, umetnosti, i svim drugim aspektima studentskog života. Pretapali su se spontano u žurke, romanse i prijateljstva koja do danas traju.
Mladost je puna entuzijazma i to joj je najblistavija karakteristika. Posađen u epicentar ljudske salate, mislio sam to je to: svet ide u pravcu saradnje među kulturama. To dalje vodi u večni mir i prosperitet za svaki ćošak planete. Ne znam da li mi se grlo steže zbog golicave sete ili iluzije koju sam paradoksalno živeo. Došao sam sa ratom razorenog Balkana gde su baš te kulturne razlike bile u žiži raspada jedne maglovite države koju smo zvali Jugoslavija.
U Ekabu sam živeo sa crncima, hispanicima i gej ekipom, čiji se svaki korak radikalno razlikovao od mog. Razumevanje među studentima se podrazumevalo protkano mladalačkom energijom. To je rešenje za podneblje sa kog dolazim: totalna multikulturna integracija. Ali zar nije sama Jugoslavija baš formirana na toj ideji? I zašto se raspala u vatri i besu baš onih koji su do kraja devedesetih baštinili bratstvo i jedinstvo?
Amerikanci često stare ideje pokušavaju da umiju u nove i predstave ih kao svoje. Tako je i tada provejavala misao da eto otkriše multikulturalnost, utkaše je u par zakona i svet će dalje hrabro koračati na ramenima plavokosih pametnica. Evropa je tih godina, i dalje mamurna od centralnog anti-multikulturalnog događaja u istoriji: Drugog svetskog rata, proklamovala da je njena budućnost utemeljena u različitostima. Dodatni elan im je utrljao i jugoslovenski rat koji se divljački širio regionom. Sve je pre dvadeset godina vuklo ka konsenzusu umrežavanja kultura kako bi se konačno stiglo do kraja istorije.
Ideja je naročito bitna za manjinske narode unutar država i njihova prava. Većina država ima provizije za inkluziju manjina unutar političke trke kako bi se izbegla baš ta istorija – princip ubijanja onih koji su različiti i kojih je malo. Masovne migracije poslednjih decenija su samo dalje iskale ova prava, jer su došljaci veoma ranjivi a često i radikalno različiti.
Karijera me je slala po belom svetu gde sam se uverio da su mnoge države multikulturne, često daleko više od evropskih. Jedna Indija ima toliko jezika i etničkih grupa da ih je teško prebrojati. Afrika je kontinent različitosti od koje se glava vrti. Gde god da se deneš shvatiš samo jedno: svi imamo istu sudbinu, i to multikulturalnu. Kako živeti u jednoj Americi a ne biti u srži raznih kultura? Kako na Balkanu otići na pijac a ne proći pored tezgi koje se drugačije oblače i mole? Kake putovati Peruom a ne biti raspamećen različitim fizionomijama?
Angela Merkel je još pre 12 godina proglasila multi-kulti (kako ovom konceptu nemci tepaju) mrtvim. Kaže eksperiment nije uspeo. Talasi migranata, za koje su isključivo zapadne zemlje odgovorne, su stvorile društveni pritisak koji je za njih postao neizdrživ. Nisu u stanju da asimiluju milione pridošlica i nametnu vrednosti zemalja domaćina. Getoizacija pridošlica je odradila svoje stvarajući državice unutar država.
Zašto je to tako? Zbog kontinuiranog rasizma koje beli čovek već vekovima kultiviše. Sam multi-kulti fundament je truo iz jednog razloga: kulti se odnosi iskljičivo na liberalnu kulturu tradicionalnog belca. Multi je tu samo kao šminka. Pa zar ste stvarno mislili da će Übermensch da prihvati neku kulturološku matricu iz afričkog plemena? Kako kad su to sve divlje zveri i kad je prioritet kultivisati ih. Iako semantika jasno definiše multi momenat tog koncepta, ideja je bila jednoobrazna kultura, naša pravila i naša dominacija.
Zato je multi-kulti propao. Ne zbog manjka želje drugih naroda da žive rame uz rame sa drugima, nego zbog rasističkog instikta demografski desetkovanih belaca koji po svaki cenu žele da zadrže svoje kolonijalističke pozicije. Uostalom, sve razorne političke ideologije, of fašizma, preko komunizma, do liberalizma su proizvod evropske kulture i njene uobrazilje da je naš put jedini put. Jedan mudri indijac mi reče pre dvadesetak godina: „da li znaš koja je najveća prevara u istoriji?…to što ste vi belci ubedili pola planete da je ovo najbolji od svih mogućih svetova.“ Dugo sam tražio kontru tom argumentu ali do danas je ne nađoh.
Svet ponovo gori. Od Ukrajine do Bliskog istoka imamo slike ubijanja različitih zarad sumnjivih ciljeva. Kulture se suprostavljaju jedna drugoj, i iako se taj koncept kroz istoriju pokazao kao poguban, godine pred nama su ratne. Neminovnost multi-kulti-ja je pretnja za ovu podelu karata gde je diler i dalje plavokos. Oteti mu karte iz ruku će biti krvav posao.
Ako je produkt liberalne kulture tradicionalnog belca jaka privreda, razvijena kultura, umetnost, obrazovanje, zdravstvo, jednaka šansa za sve, društvo koje je nosilac napretka, a produkt kulture nekog drugog X naroda/regiona neuredjenost, agresivnost primitivizam, pa normalno je da treba da se prihvati kultura koja daje bolji produkt.
Ja kad sam gost u tudjoj kuci/zemlji poštujem pravila domaćina, ali isto to očekujem i u mojoj kući/zemlji. Da apsurd bude veći, pobegao si od nekih problema ali i dalje hoćeš da živiš na način i po pravilima koji su dobrim delom uzrok tih problema.
I svi ti sa sjajnom nedivljom i neprimitivnom kulturom trče u Nemačku i Francusku ne bi li tamo uneli svoje prekrasne kulturološke obrasce a niko da zađe do Nepala, Indije, Indonezije, Pakistana, Japana, Saudi Arabije, Kine, Rusije…
Naravno da ne želim zvuk gusala, čučanje po ćoškovima, teror sa minareta i vudu po terasama na asfaltu. To neka rade kod svoje kuće. Jer oni bi da dođu, da izmene moju kulturu a da sačuvaju svoju. Ma nemoj.
Sta fali guslama? Ko se normalan stidi vlastite kulture? Samo skorojevici i teski malogradjani. Malogradjanstina koja sanja povratak KundK monarhije.
txt je, kao ste nas vec navikli, odličan… ako vam je ok, molim da na instagramu najavite gostovanja na televizijama…
Hoću, hvala…
Smešno je ovo “vi belci” jer za te belce ni mi nikad nismo bili jednaki. Kako to Main Kampf lepo objašnjava viševekovni stav: Sloveni su Untermenschen, Indijanci, evropski crnci, greškom prirode ofarbani u belo.
Važno bih bio da pričamo ko organizira multikulturalizam jer nije narod iz zapada da napravi rat da dobiti onda ilegalnu imigraciju, već je elitna grupa da nema držvljantsvo da to planira sa ratovima.
Što se tiče Amerika, vidimo da multikulturalizam se živi na posao kad u gradu ima deo za Latino, za Crnci, itd… Što je prirodno i da pokaže da ljude su slični vole da živi zajedno.
Kada u Evropi u Francuskoj na primer država proba da miksirati svima ali to ne radi. Iskrenost ima više u Americi za koncept. Teška je situacija u Francuskoj, tenzije nešto strasno.
Atentat je nešto normal danas tamo.
Radna snaga sigurno treba, ali radna snaga nema jer socijalizam je počeo da dati bestplatnu novcu mjesečno i zbog toga ima mnogo da ne rade (i mlade) jer samo oni žele posao izad kompjutera.
Da ne pričamo od robota da je spreman da raditi za nas. Sada je pitanje : da li masivna imigracija vredi sa multikulturalizam i problem da može da se desi (jer znamo da uvek političara obožavaju da igrati sa razlogom između naroda), ako vestački inteligencija i robote su spremni, mislim da Japan ima već odgovor.
U kraju krajeva, ja vidim da najbolje profile za ex-Yu je naša dijaspora na svijetu da može da se vratiti kao ti, da ima jugo-kulturu sa velikom iskustvom iz sveta.
Sve rase jesu iste, ali nisu sve kulture jednake. Ta prica kako su belci krivi sto migranti, mahom iz Afrike i Bliskog istoka, ne mogu da se integrisu u Evropu prosto ne podrzava reralnost. Kao neko ko je jedan period ziveo u Australiji mogu da potvrdim da su Azijati tamo izuzetno integrisani, naravno sa kulturnim osobenostima. Statistika govori da u Americi Azijati spadaju u grupu ljudi sa najvecom zaradom po glavi. Stvar je prosto da su oni kulturoloski kompetitvni, vredni i primanje socijalne pomoci shvataju kao sramotu.
S druge strane Afrikanci i muslimani sa Bliskog istoka (mozda i zbog visevekovne vladavine Osmanlija) prosto nemaju cilj da se integrisu u evropska drustva, veliki broj gleda kako da socijalnu pomoc dobije sto ranije, nedostaje im motivacija za napretkom u socijalnoj lestvici. Zene su prosto kultoroski razlicite od Evropljana i mnogi dolaze sa odredjenim stepenom mrznje prema belcima zbog visevekovnog kolonijalizma. To jednostavno onemogucava bilo kakvu integraciju. Kultoroloski jednostavno nisu kompatibilni sa belim evropskim covekom
A nema šta, tekst je potpuno u skladu sa idejama soroševog studenta. Ovaj tekst možeš da priložiš uz CV kad budeš aplicirao za posao kao kolumnista Peščanika. Tamo vape za takvim kadrovima. Ma kakav multikulturalizam, nema od toga ništa. Ljudi, kultura, obicaji, tradicija. Svakom coveku koji iole ima postovanja prema sebi te stvari su veoma važne i sa njima je teško praviti kompromise. A zaboravih tek religiju, tek tu nastaju nepremostive prepreke. Multikulturalizam je ideja koja može da prodje kod mladih studenata koji idealizuju svet. Da se razumemo ideja je plemenita i deluje na pravi pogled i napredna. Nažalost, ideja multikulturalizma u Evropi svodi se na unistenje kulture starih evropskih naroda, u korist ipak nizih kultura( politicki je nekorektno to reci, ali to je realnost). Ta evropska kultura je omogucila penziono, zdravstveno… jednom recju drzavu blagostanja. Dobro bilo je tu i malo pljackica po svetu, ali niko nije savrsen. A nekim igracima na svetskoj pozornici je to neprihvatljivo. Jer je to model koji bi i neki drugi narodi želeli da implementiraju po ugledu na evropljane. Na primer, preko bare gde je zdravstveno misaona imenica za polovinu populacije.
Čak su i Nemci koji pokušavaju da budu veći liberali od Fukujame i Hilari Klinton zajedno odbacili takvu ideju kao suludu. A kako da je ne odbace kada vodi njihovom samouništenju.
Razmislite malo, Nemci su pristali na uvodjenje sankcija Rusiji(Rusija je njihov glavni izvor sirovina za njihovu industriju), na unistenje Severnog toka 1 i 2(koji je dopremao najjeftiniji, ekoloski najprihvatljiviji gas u Nemacku po neverovatno povoljnim cenama), a neće da pristanu na multikultularizam.
Podsticanjem multikulturalizma prigušuje se srednja klasa, inteligencija i veća koncentracija svesti i kulture u civilizovanim krajevima pomoću nasilja i haosa koji u njihove sredine donose ljudi sa primitivnim mentalitetom. Multikulturalizam zaista doprinosi obogaćivanju kultura, ali i njihovom rušenju, stvaranju nedefinisanog haosa koji se jedino može urediti i opravdavati sve većom kontrolom vlasti.
Umesto nametanja „multikulturalizma“ Evrope i Amerike isključivo na štetu 8% ljudi bele rase na ovom svetu kao jedinog načina obogaćivanja kultura, što se u praksi svodi na njihovo degenerisanje (među njima samo 2% žena sposobnih za rađanje), treba što bolje razvijati istinski napredne kulture i civilizacije po tome što će uvažavati slobodu i pravo na život bilo koje rase, razumevati jedinstvenu i zajedničku ljudsku suštinu i superiornim intelektom i ljubavlju očuvati i uvećavati vrednosti oplemenjujući ljudske zajednice za dobrobit svih drugih.