Kina je Ključ Mira u Ukrajini

Geopolitička scena se na prvi pogled menja brzo i neočekivano. Izbijanje rata u Ukrajini je šok za ljude širom Evrope i sveta. Ali iza kulisa se procesi dešavaju mesecima ako ne i godinama koji vode radikalnim razvojem situacije.

Mnogi od vas se sećaju 1990. godine i činjenice da je većina nas razarajuće jugoslovenske ratove smatrala nemogućim. Danas neiscrpne analize pružaju pregršt teorija zašto su se ratovi desili, ali te godine usamljeni glasovi koji su upozoravali na katastrofu su se čuli u društvenoj daljini toliko tiho da je to danas zaglušujuće.

Ruska invazija pripremana je logistički mesecima unapred a dogmatski godinama. Od 2014. godine i obojene revolucije na Majdanu ruski jastebovi su spremali odmazdu i vraćanje Ukrajine pod okrilje Ruske Federacije. Danas samo gledamo finale za koje smo naivno smatrali nemogućim; istorija se ipak nastavlja.

Danas kada smo u ovom čabru, zajedno sa ukrajincima i rusima, postoji samo jedno pitanje: kako zaustaviti rat? Jedna zemlja, to jest njen lider, drži ključ zaustavljanja rata u Ukrajini. To je Kina i predsednik Si Đinping. Ne računam činjenicu da Putin može jednom rečenicom da prekine razornu akciju.

Nova ruska doktrina – konstruktivna destrukcija, o kojoj sam pisao pre neki dan, još nije dobila svoj momenat u medijima, ali poznavajući ko danas piše po zvaničnim medijima, čekaćemo još par nedelja da sažvaću gradivo. Dve su osnovne poluge nove doktrine: totalni ekonomski, politički i kulturni raskid sa Zapadom i drugi, još bitniji, okretanje azijskim tržištima i Kini.

Dok Zapad nemoćno cvili i ukazuje na sankcije koje će uništiti Rusiju, njihove službe veoma dobro znaju Putinove planove. Kina je njegov glavni oslonac i adut. Finansijske veze koje izbegavaju zapadni finansijski sistem rade punom parom između dve zemlje i već svi trče u Peking da se pridruže sistemu koji je alternativa SWIFT sistemu plaćanja. Kineski Cross-Border Interbank Payment System (CIPS) je sada na putu da postane dominantan sistem plaćanja u Aziji. Ako se to dogodi kineska valuta će postati istinski konvertabilna što je cilj kineskih vladara već 40 godina. To je prvi benefit koji Kina ima od konflikta Rusije i Zapada.

Doktrina konstruktivne destrukcije takođe definiše novi društveni ustroj u Rusiji koji će biti skoro identičan kineskom. Slede otvorene zabrane političkih aktivnosti van službene retorike i postavljanje Putina za doživotnog vladara. Disidente će tretirati kao Kina, to jest slede likvidacije i dugogodišnje robije. Ekonomski uspeh Kine kao totalitarne države je ruskim jastrebovima uzor i liberalna demokratija će sada otvoreno biti odbačena.

Rusko-kineska trgovinska razmena raste rapidno od događaja u Ukrajini 2014. godine i prošle godine je iznosila $147 milijardi. Kineski zvaničnici su nakon invazije potvrdili da ne samo da neće uvesti sankcije Rusiji nego će trgovinska razmena dostići $250 milijardi do 2024. godine. Grafikon ilustruje ubrzan rast ekonomske aktivnosti dve zemlje.

Kada je Zapad uveo sankcije srbima, svaka veza je bila prekinuta i država ekonomski slomljena za manje od mesec dana. Sve finansijske veze su prekinute i ništa iz zemlje nije moglo da izađe ili uđe. Posledica toga je bio pad BDP od preko 50% i rapidno siromaštvo koje je preplavilo stanovništvo. Ko nije pročitao Ekonomiju Destrukcije Mlađana Dinkića sada je vreme.

Dok mediji pogrešno nariču o devastirajućim sankcijama gas slobodno teče a plaćanja se dalje vrše za isporučene energente između Rusije, Evrope i SAD. Srbija je bila pod sankcijama svih članica Ujedinjenih Nacija i sva ino-ekonomska aktivnost se bazirala na švercu. Rusija je pod sankcijama samo Zapada i Japana, dok se ostatak sveta za sada ne meša. Zemlje kao što su Turska, Brazil i Indija su već dale zvanične izjave da neće uvoditi ekonomske sankcije Rusiji. Sledeća ilustracija pokazuje mapu zemalja koje su delimično sankcionisale ruse. Toliko o strašnim sankcijama Rusiji koje plave naslovne strane medija.

Dupli standard koji uočavate između naših sankcija i današnjih Rusiji je kristalan. Kada nema ozbiljnih ekonomskih posledica po Zapad, oni su nemilosrdni. Kada ima, onda nisu spremni da rizikuju ni zalogaj svog životnog standarda. Kinezi sada jasno vide koji je prag bola Zapada i već trljaju geopolitičke ruke. To je drugi benefit za njih.

Bliskost Rusije i Kine se videla i pre neki dan kada su zapadne službe pustile u etar informaciju da je Putin sačekao sa invazijom dok traju olimpijske igre u Kini. Ovo nije mala stvar jer je Ukrajina gomilala ljudstvo i opremu blizu Dombasa, nekih 120.000 trupa, što je malo poznata informacija u zapadnim medijima. Putinu se žurilo. Tek nakon završetka olimpijskih igara kinezi su dali zeleno svetlo ovoj operaciji koja će promeniti globalni sistem bezbednosti. Za uzvrat rusi će kinezima dati punu podrški kada Kina odluči da osvoji Tajvan. Taj potez je sada neminovan i kinezi će mudro sačekati pravi momenat. To je treći benefit.

Nemoguće je ući u dublji razgovor sa beogradskim kinezima a da se ne pomene bombardovanje njihove ambasade 1999. godine u našem glavnom gradu. Za mnoge kineze ovo je rana koja simbolizuje njihov prezir prema Zapadu i liberalnim vrednostima. SAD ne mogu da očekuju da će Kina u ukrajinskom konfliktu držati zapadnu stranu ni pod kojim okolnostima. Ovo je vanredna šansa da se Kina promoviše kao ključni igrač u mlaćenju Rusije i Amerike preko ukrajinskih glava.

Ako je već tako, onda smatram da Kina mora što pre da insistira na miru u Ukrajini. Predsednik Si je jedini koji ima bilo kakvu polugu moći nad Putinom, i mora da je iskoristi za mirovne pregovore koji će rezultirari nekom vrstom Dejtonskog Sporazuma. Zapad, Ukrajina i Rusija moraju biti strane u sporazumu, ali je Kina ta koja ima polugu da privuče Putinovu stolicu za sto. Samim tim mora da zauzme centralno mesto u mirovnim pregovorima. Ovo je i četvrti benefit koji će Kina izvući iz ove situacije.

Pitanje je da li je ovo prihvatljivo Americi koja ne shvata koliko je percepcija njene moći smanjena u poslednje dve decenije. Kineska ekspanzija za to vreme ide na štetu najviše SAD a manje impotentnoj Evropi. Svaki dan bez mirovne konferencije je dan devastacije ukrajinskih života i imovine. Ako su amerikanci iskreni, neće stajati na putu miru.

Dok ovo pišem upravo ministar Kine Van Ji poziva SAD, NATO i EU da uđu u racionalni dijalog sa Rusijom i „da se suoče sa protivrečnostima i problemima koji su se gomilali godinama, kao i da obrate pažnju na negativan uticaj koji je dosledno širenje NATO-a na Istok imalo na bezbednost Rusije.“ Uz to dodaje da Kina podržava pregovore dve strane. Kinezi znaju da od direktnih pregovora nema ništa, kao što ih nije bilo ni u Bosni. Tek organizacijom gore navedenih igrača, mirovna konferencija može da zaustavi rat. U Dejtonu su lidersku poziciju zauzele SAD, ovaj put Kina je jedini mogući izbor. Mnogima se to neće svideti, ali je rat ipak gora opcija.

Kinezi sada gledaju bele ljude sa visine, kako se mlate i svađaju, ostavljajući iza leđa nekoliko vekova bele dominacije. Samo pre dve godine, sa početkom pandemije COVID-19 virusa, bili su izloženi ruglu i pritiscima. Sada se predsednik Si nameće kao jedini mogući mirotvorac. I neka je tako ako za bolje ne znamo.