Umro je Đedo od posledica COVID-19 virusa. Preksinoć je vest krenula da se širi po elektronskim grupama dok su mediji pokušavali da je potvrde. Čim je potvrda stigla pušteni su već spremljeni članci na klik. Da to je standardna novinarska praksa dok se vreba nečije upokojenje – napišeš unapred sve o živom pokojniku i onda držiš prst na obaraču. Kako ovaj uđe u nebeske kočije tako kreće lavina jeftinih novinarskih epitafa.
Te ovakav je, te onakav je, ali u svakom slučaju sveli su Amfilohija Radovića i njegovo delo na poslednjih par godina delovanja protiv Mila i Vučka. Jer novinarska je pamet kratka, a tekući događaji jedino što prodaje razmazano olovo po papiru.
Tačno je da se jasno i glasno usprotivio i jednom i drugom moćniku. Milu je pred samu smrt zapržio čorbu kao niko pre toga i obezbedio dalji demokratski razvoj malene i krhke Crne Gore. A Vučića je, to dobro znaju njegovi bližnji, uvek držao na distanci i totalno se okrenuo protiv nakon potpisivanja Briselskog sporazuma.
I sada ga eto razni politički akteri hvale zbog tih ‘herojskih’ poteza. Zato što je u relativnim demokratijama, sa moćnog mesta mitropolita ispaljivao salve po njima. Big fucking deal, što bi rekli ameri. Nema tu hrabrosti i veličine, nego samo jasnog i doslednog praćenja puta za koji se opredelio.
Temelji njegovog dela su jasni antikomunistički stavovi koje je hrabro širio za vreme komunističkog terora u SFRJ. Proganjan i stalno guran na margine, on se obrazovao u klasičnom duhu teologa i filologa i izrastao u jednog od onih ‘sega-mega-obrazovanih’ duhovnika koji je studirao sve filozofske pravce, bez obzira na njihov stav prema religiji i hrišćanstvu.
Rođen 1938. godine stasavao je u najopasnije vreme titoizma kada su Goli Otoci, noćna hapšenja, i jahanje popova bili u modi među mlađanim revolucionarima. Koliko god neki cičali u kakvom vremenu živimo, nije isto da li te naprednjački tabloidi provlače kroz blato ili te Jovo Kapičić zadužuje da tucaš stenje na slavnom otoku. E u to nevreme naše istorije Risto je uporno i hrabro pljuvao krvnike i njihova politička nedela. U vreme dok su se razni Ćosići, Andrići, Krleže i drugi šatro disidenti kurvali sa komunistima, sega-mega-obrazovani Risto je u mantiji, isposnički, pešačio po selima bez struje i vode i vraćao svoje stado na put hrišćanstva bez obzira na stalne fizičke pretnje.
Kao agnostik ne ulazim u detalje njegovog svetonazora ali je kod Mitropolita jedno jasno – ostao je principijalan do kraja. Postavljen za episkopa banatskog 1985. godine najzaslužniji je za verski preporod i dalji otklon od komunističke dogme u severnim delovima naše zemlje. Studirajući u Berlinu i Rimu svedočio je prednostima demokratskog uređenja i to širio uz hrišćansku dogmu među svojom pastvom. Većina opozicionara tog doba u njemu vide duhovnog vođu čija je hrabrost daleko nadilazila njihovu. Risto je uvek ponavljao da nema ništa da izgubi na ovom svetu a oni sve.
Dočekao je početak krvavog raspada Jugoslavije kao mitropolit crnogorsko-primorski u zemlji gde je religija skoro totalno uništena. Naišao je na manastire pretvorene u magacine, crkve opustošene, jednu monahinju i 13 popova. Ostavlja preko 200 uređenih i izgrađenih bogomolja i preko 300 mantija za sobom kao i organizaciono utegnutu crkvenu strukturu čija finansijska moć mnogima bode oči.
Dolaskom na vlast Slobodana Miloševića nije upao u lažnu euforiju već je uporno tvrdio da je ovaj tvrdokorni komunista koji će nam doneti samo zlo. Uvek se onima koji su baštinili Slobin lažni nacionalizam protivio i samo tražio da slušaju šta komunista Sloba i žena mu lenjinista Mira govore. Njena mržnja prema Amfilohiju je već ušla u kuloarske anale tako da se Đedo čudom sačuvao od mača našeg ženskog Lenjina. Njegova kasnija poseta Miloševiću u Hagu je od nekih uzeta za zlo ali ponovo jer nisu saslušali njegove razloge: kao pop njegova osnovna dužnost je da ispovedi svakog pa i najgore među nama.
Mitropolit Amfilohije je svoju nesalomivu reputaciju izgradio u najtežim vremenima jednopartijskog sistema hrabrošću i brilijantnim umom. Svi događaji u poslednjih par godina koji su kulminirali litijama koje su srušile poslednjeg komunističkog diktatora su samo logičan sled njegovog životnog dela.
Ono što mu ja zameram kao agnostik je sraman odnos prema LGBT populaciji i ženskim pravima. Umesto da i tu bude dalekovidan i privuče svakoga u svoje stado bez obzira na ‘grehe’ sramno je kleo najugroženije među nama. Usudio se da Hristov moralni kodeks u toj sferi svede na kletve i prostakluk umesto da i tu skupi muda i stane ispred onih koji su kamenovani. Nije imao snage da isprati Hrista do kraja.
Nije razumeo modernu ženu i teškoće kroz koje ona prolazi. Držao se dogme umesto da nameće novu. Nazivao je osiromašene srpkinje čedomorkama umesto da ih prigrli, uteši i ohrabri. Kao pravoslavni teolog nije imao sveobuhvatnost Patrijarha Pavla da nastavi ‘omekšavanje’ dogme kako bi svoje stado učinio inkluzivnijim i modernijim.
Za te grehe moraće da drži glavu dole pred svojim svecima. Tamo gde ide neće sresti Arkana koga je sramno blagosiljao. Ali će mu Hrist sve to brzo oprostiti i podvući njegovu najbitniju životnu ulogu – Rista Antikomunista.
Fejsbučenje 