Gde god se okrenete vreba kriza. Ekonomski problemi nagrizaju svet. Na COVID19 smo se već navikli i sve je izvesnije da ćemo gledati i COVID21. Politička previranja od Hong Konga do Belarusije najavljuju vruću zimu kada se ekonomski stimulansi istope i krene glad među najsiromašnijim stanovnicima planete.
Kada ljudi i zajednice nađu sebe u društvenom ćorsokaku običan sled događaja je da se pošibamo i tako rešimo umišljene probleme. Obično jedan narod, ta efemerno večna skupina, napadne neki drugi, makljaju se neko vreme, preuzmu neke teritorije i opet sledi mir, naravno u nekim drugim granicama i društvenim uređenima.
Da li ste se skoro pitali šta je u suštini ta granica koja međi jednu državu i gde vam neki likovi traže dokumenta a ovih dana i lekarski test da nemate koronu ne bili ste prešli tu imaginarnu liniju? Većina država, od kojih Ujedinjene Nacije priznaju 196, su nacionalne države. Najčešća definicija nacionalne države je politička organizacija gde ljudi koji baštine isti jezik, tradiciju i istoriju žive na određenom podneblju pod jednom vladom. Na primer skoro sve države u Evropi su nacionalne države – Francuska, Nemačka, Albanina itd. su zemlje u kojoj jedan narod i jedna kultura dominiraju kroz zvanični jezik i sistem obrazovanja koji baštini jedan istorijski narativ. Švajcarska je jedina država u Evropi koja se može pohvaliti ili pokuditi da nije nacionalna država. Sa četiri zvanična jezika i tri dominantne nacije ona je uljez u moru nacionalnih država.
Nisam našao jasan podatak koliko država od 196 zvanično priznatih ima status nacionalne države ali čim krenete niz spisak jasno je da je velika većina te sorte. Kina, Amerika, Australija su tek par primera koje stoje nasuprot nacionalnim državama.
Istorija nacionalnih država je duga i slojevita ali većina ljudi je vezuje za 19 vek, pojavu masovne pismenosti, štampanih novina ali najviše mandatnog obrazovanja. Edukacija kroz obavezno školstvo je fundament nacionalne države gde se deci od samog početka formiranja društvene svesti servira jednobrazan koncept društvenih odnosa. Komično je to saznanje kada vidimo koliko se naroda takmiči ko je stariji i čija nacija zadire dublje u pisanu istoriju. S jedne strane velika je ponuda naroda i njihovih istorijskih narativa, ali se sve uglavnom konzumiraju unutar granica datih nacionalnih država. Ti narativi su lokalnog karaktera i retko internacionalni.
Ako je moderan čovek odlučio da se organizuje u jasnim nacionalnim kolonama, zašto onda nacionalizam često nosi negativnu konotaciju? Zašto je koka dobra a jaje loše? Ako smo odlučili da se edukujemo po nacionalnim linijama, zašto je onda direktan, neupitan i neizbežan proizvod ovog sistema zlo? Odakle taj paradoks koji proizvodi, prema Danilu Kišu, prvenstveno paranoju. U svom kratkom delu ‘O nacionalizmu’ Kiš veli „Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma.“
Da li se slažete sa ovom kritikom ili ne nije bitno, ali je Kišova kritika nacionalizma odlično definisala stav onih koji nacionalizam smatraju zlom.
Dok sam živeo preko tokom raspada stare nam države uvek sam pokušavao da objasnim dva fenomena bivstvovanja daleko od rodne grude. Prvi je vezan za svaki dolazak u zavičaj. Dok se avion spušta ka Beogradskom aerodromu telo vam obuzima euforija. Osećate nalet endorfina i uzbuđenje koje se može porediti samo sa seksualnom predigrom. Neizmerno ste srećni čak kada je razlog vaše posete sahrana.
S druge strane tu je neminovni odlazak i brojanje dana i sati do povratka u ‘bolje sutra’. Mučnina koju sam osećao u taksiju svaki put na putu za aerodrom je poznata samo onima koji su ‘otišli’. O njoj se ne priča, ona se stoički trpi i često pokriva klimavim kosmopolitizmom. Ja sam tada sebe i druge lagao kako eto ja moram da idem. Ja sam ipak slobodan duh, avanturista i bre svetski čovek. Dok je u meni uvek samo čučao klinac kome jedino Beograd kao lokalitet nešto znači.
Kada sam odlučio da se surovo obračunam sam sa sobom seo sam i napisao na papiru šta želim. U tom haotičnom periodu života drug David iz Njujorka mi je rekao ‘sutra čim se probudiš uzmi papir i olovku i bez razmišljanja napiši šta želiš od života. Samo piši i ne razmišljaj.’
Prva stvar koja je zurila u mene sa papira je bila ‘želim da se vratim u Beograd’. U trenu je nestao kosmopolita, svetski čovek, pljuvač i cinik. Nađem se sa Davidom na ručku, bacim onaj papir na sto i besno procedim: „pa ja sam nacionalista.“ Mudri Dave se samo osmehnu i kaže nisi, ne brini, ti si patriota.
E sad nije šija nego vrat. Kaže ovaj nije, ne mešaj jedno i drugo. Patriotizam je uvek lokalnog karaktera i ono što ti osećaš je ljubav prema Beogradu, svojim prijateljima, porodici i srećnom detinjstvu. Izdvajaš pozitivne aspekte te sredine i njih promovišeš svuda kuda pođeš. Otvoren si, obrazovan, uspešan u svojoj karijeri i to je sve rezultat tog lokalnog podneblja koje ti nazivaš Beograd. Taj osećaj je tu kao emocija, dakle nekontrolisana i urođena. Nacionalizam je, s druge strane, ideologija koja mora da se utuvi u tintaru svakom nacionalisti.
Od te lekcije koju mi je Dave ispovedio kao njujorški patriota razlučujem ta dva pojma jasno i bez oklevanja. Sramota od nostalgije je nestala u momentu i moji planovi za povratak u ovaj predivni grad kreću od tog dana. Išao je preko Londona ali je 5 godina kasnije bio ralizovan.
Nacionalne države su tu do daljnjeg. Njihova snaga je neminovna i raspad Jugoslavije je odličan primer da etapa ljudskog razvoja gde je narod centralni element društva još traje. Od robovlasničkih dana, preko feudalizma i aristokratske diktature, ljudski duh se učaurio u nacionalne narative kako bi lakše izašao na kraj sa korumpiranim kneževima i carevima.
Samim tim i nacionalizam će dominirati političkim platformama gde će francuz i dalje biti francuz, a senegalac ostaje senegalac. Zato je bitno gajiti lokal patriotizam kao emotivni izraz prema mestu rođenja i pripadanju lokalnoj zajednici. Emocija nije ideologija, već neminovni izraz jedne ontologije. Dok ideologiju prihvataš, baštiniš, i odbacuješ, patriotizam te obuzima, kao strah ili ljubav.
Šta pokušavam da kažem? Da je patriotizam deo nas i da se ne treba od istog distancirati. Potrebno ga je prigrliti i koristiti kao pozitivan aspekt ličnog. Naročito ga je suludo ideološki analizirati. To je kao da ljubav prema detetu trpate u ideološke okvire. Patrotizam, kao lokalni fenomen takođe jasno prepoznaje druge patriotizme i gaji divljenje prema toj, suštinski istoj emociji. To je kao kad dva roditelja pričaju emociji prema svojoj deci.
Da li će se svet odreći nacionalnih država u budućnosti ostaje da se vidi. Eksperimenti poput Evropske Unije su na klimavim nogama jer članice, sve do jedne nacionalne države, ljubomorno brane suverenitet i nemaju nameru da se suštinski udruže kao na primer Sjedinjene Američke Države. Jasno je da se moderan čovek i dalje najsigurnije oseća u granicama svog stada i da je multikulturni projekat, za sada propao.
Zato nam ostaje da se manje bavimo nacionalnom ideologijom a više patriotskom emocijom. Tako ćemo napredovati sa lokala, što i jeste jedini održivi društveni napredak.
Fejsbučenje 