Lažne Sankcije Rusiji

Mediji skoro horski navode da je intenzitet sankcija koje su Zapadne zemlje uvele Rusiji bez presedana. Cilj je da se Rusija baci na ekonomska kolena i tako zaustavi invazija na Ukrajinu. Uprkos naslovima brojke govore suprotno i jasno pokazuju da su sankcije ograničene u tolikoj meri da su i arhitekte rata u Ukrajini iznenađene kilavim efektima.

Nekoliko dana nakon ruske invazije krajem februara ove godine EU i SAD uvode prvi set ekonomskih mera sa namerom da gurnu najveću državu na svetu u ekonomski kolaps. Od tada, na svakih par dana prezentuje se novi set sankcija, uz sveže povike da je baš taj odlučujući. To je bio prvi znak da sankcije nisu sveobuhvatne, da ih mali broj država uvodi i da su energenti problem koji je kratkoročno nerešiv.

Kako bi rezumeli obim ruskih sankcija videćemo kako se ove sankcije porede sa sankcijama uvedenim Srbiji i Crnoj Gori tokom ratova koji su protutnjali Balkanom devedesetih godina prošlog veka.

Prvo pogledajmo ko je uveo sankcije Rusiji. Od 193 priznate države sankcije su uvele 43 zemlje. Suštinski, samo je zapad uveo sankcije dok ostatak sveta kategorički odbija da uđe u ekonomski konflikt sa Vladimirom Putinom.

Crvenom bojom su obeležne države koje su uvele sankcije Rusiji. Izvor: metro.co.uk

Mapa jasno pokazuje da je nešto više od milijarde ljudi uvelo sankcije Rusiji što čini nepunih 13% svetske populacije. U poređenju sa ovim sankcijama Ujedinjene Nacije su Rezolucijom 757 Saveta Bezbednosti, u maju 1992. godine, uvele totalne sankcije SRJ. Ova rezolucija obavezala je sve članice UN da odmah postupe i, prema rečima Mlađana Dinkića u njegovoj knjizi Ekonomija Destrukcije: „zabrane svaku trgovinu sa SRJ, zamrznu njene novčane fondove u inostranstvu, uskrate dozvole jugoslovenskim avionima za prelet i sletanje, onemoguće učešće jugoslovenskim predstavnicima na sportskim manifestacijama u inostranstvu i obustave naučno-tahničku i kulturnu saradnju.“

Sankcije SRJ su podržale sve stalne članice Saveta Bezbednosti sem Kine koja je bila uzdržana. Rusija nije stavila veto u tom momentu niti je simbolički bila suzdržana. Sankcije Srbiji i Crnoj Gori su bile bez presedana jer su bile totalne i ni ptica nije mogla da uđe ili izađe sa teritorije. Nijedna država od Drugog Svetskog Rata nije iskusila takvo izopštenje iz svetske zajednice na ekonomskom, kulturnom i sportskom nivou.

Obim sankcija koje Rusija danas trpi nisu ni približne drakonskim merama koje je SRJ donela Rezolucija 757. Rusija, kao stalni član Saveta Bezbednosti, ne može da bude target ovakve rezolucije jer ima pravo veta na sve odluke saveta. A samo SB može da stavi rezoluciju ove vrste pred glasanje Generalne Skupštine. Velike sile su ovim mehanizmom sebi obezbedile da nikada ne mogu biti meta sveobuhvatnih, globalnih sankcija. Pored svih medijskih laži, i Kina, i SAD, i Francuska i Velika Britanija razumeju da sistem funkcioniše i da će isti i njih zaštiti jednog dana kada neka sila odluči da im uvede sveobuhvatne ekonomske sankcije. Mesta u Savetu Bezbednosti su nagrada ovim državama kao prepoznatim pobednicima u Drugom Svetskom Ratu i ne postoji način da se članica izbaci ili nova uvede u ovo društvo. Zato i decenijama gledamo kako ova ekipa siluje planetu u svim društvenim aspektima.

Prvi efekat sankcija Rusiji je bio nagli pad rublje u odnosu na dolar i evro. Inicijalni šok je usledio i mediji su brzopleto zaključili da sankcije imaju razorni uticaj na rusku ekonomiju.

Nivo ruske rublje u odnosu na američki dolar. Slika sve govori. Izvor: Google Finance.

Par dana pre invazije rublja je bila na nivou 77 za jedan dolar. Posle velikog pada vrednosti, koji je u jednom trenutku bio na 133, u petak je rublja bila na nivou 77,4. I sama predsednica ruske centralne banke, Elvira Nabiulina je iznenađena brzinom kojom se rublja povratila nakon njene rapidne reakcije da podigne referentnu kamatnu stopu na 20% i da zahteva plaćanje ruskih energenata u rubljama. Plan je bio da se rublja ojača tokom sledećih šest meseci kada efekti sankcija budu jasni.

U junu 1992. godine, za manje od mesec dana, kurs dinara je bio 700% veći od zvaničnog. Poslednjeg dana tog meseca je izvršena i denominacija dinara i sa novčanica je izbrisana jedna nula. Uprkos zabrani NBS ulične prodaje deviza, na svakom ćošku su se šunjali ulični dileri: „devize, devize.“ Sankcije SRJ su imale efekte koji su postali razorni samo dve nedelje nakon uvođenja, što je kurs dinara ilustrovao. U poređenju sa tim scenarijom Putin je na planu stabilne valute već dobio bitku.

Drugi efekat sankcija je nagli rast cena i ruska inflacija koja je u martu skočila na 14.5%. Ovaj efekat je značajan ali je neutralizovan svetskom inflacijom koja pogađa čitavu planetu, a naročito zapadne zemlje. Nemačka je zabeležila inflaciju od 7.3% u istom periodu što takođe ima bitan efekat jer Rusija nije sama u ovom problemu. Skoro pola inflatornog pritiska dolazi od povećanja cene energenata što je od samog početka bio plan bankarke Elvire i finansijskih jastrebova kojima je okružena. Kao glavni Putinov finansijski arhitekta ove operacije, njeni planovi se realizuju kao u jeftinom filmu. Da su mediji obraćali više pažnje šta govori ova žena, možda bi svet bio edukovaniji o nemerama i mogućnostima moderne Rusije. Prelivanje inflacije na ostatak sveta se dogodio rapidno i time učinio rusku invaziju skupom za sve nas.

Inflacija u SRJ je u prvih mesec dana sankcija pre trideset godina prešla 100% i prema Dinkiću oko 40% fabrika prestaje sa proizvodnjom kao posledicom ovog trenda. Država zamrzava cene na oko 50% proizvoda i počinje era masovnih nestašica. Mnogi se sećaju slika iz tog perioda kada preživljavanje postaje modus operandi većine građana SRJ. Inflacija za 1992. godinu iznosi 19,755% kao direktna posledica brutalnih sankcija. Već je sada jasno da rusi neće okusiti ni delić ove patnje.

U Rusiji trenutno nema određenih zapadnih proizvoda ali je tu poplava zamenskih proizvoda iz drugih zemalja, naročito Kine. Ikea je pre nekoliko nedelja napustila Rusiju ali njene radnje rade bez prestanka. Ruska grupacija je predala za novi logo koji je skoro identičan švedskom brendu. Ime je promenjeno iz Ikea u Ideja i priča se da roba dolazi iz istih kineskih fabrika odakle i šveđani kupuju ovaj krš od nameštaja.

Logo koji čeka odobrenje. Da li će ovako izgledati Ikeine radnje u Rusiji?

To nas vodi do sledećeg efekta a to je nezaposlenost u Rusiji. Jedna od velikih zabluda o ruskoj ekonomiji je da su ruske plate niske i da je nezaposlenost velika. Već godinama je ruska nezaposlenost ispod 5%, što je prirodni nivo nezaposlenosti. Podrška koju Putin uživa već par decenija je direktno vezana za ovu statističku meru. Njegov prvi ekonomski cilj je bio, i ostao, uposliti sve ljudske resurse. Tako da je nezaposlenost u februaru pala na istorijski minimum od 4.1% sa 4.4% u istom periodu 2021. godine. Zapadne firme koje su napustile Rusiju i dalje plaćaju svoje zaposlene. I da prestanu taj broj ljudi neće imati nikakav efekat na nivo nezaposlenosti u zemlji koja uvozi veliki broj sezonskih i stalnih radnika kako bi popunila deficitarna zanimanja.

Nivo nezaposlenosti u Rusiji od 1992. do 2022. godine. Ova ilustracija je osnov unutrašnje podrške Vladimiru Putinu. Izvor tradingeconomics.com

U SRJ je nakon samo par nedelja maja 1992. godine postalo jasno ko su prave žrtve sankcija: radnička klasa. Preko 300.000 ljudi je poslato na prinudne odmore, što je bio Pirov način borbe protiv nezaposlenosti. Državna preduzeća ne otpuštaju radnike ali posla, pa samim tim i plata, za te ljude nema. I danas slušamo priče jadnika koji traže svoje neisplaćene plate iz tog perioda i vučemo posledice masovnih otpuštanja i prinudnih odmora.

U Rusiji tih problema nema za sad. Nezaposlenost je važna jer bi njen skok podrio podršku građana Putinu koja je trenutno na istorijskom maksimumu od skoro 80%. Taj argument onih kojima su sankcije rešenje svih problema ne pije vodu; nama je trebalo preko osam godina da se oslobodimo Slobodana Miloševića nakon uvođenja sankcija koje su dovele do ekonomske devastacije i siromašenja stanovništva.

U to vreme sam živeo u SAD i dolazio u kontakt sa onima koji su insistirali na katastrofalnim sankcijama. Nije im bilo jasno da one pogađaju moje roditelje i brata, koji su protiv Miloševića, a da rapidno bogate ratne profitere koji su bili koncentrisani oko srpskog diktatora. I danas živimo okruženi tim njuškama koji su svoj novac oprali i neretko su partneri sa zapadnim investitorima koji ih ne pitaju gde su bili devedesetih godina prošlog veka. Ni jedni ni drugi nemaju moralni problem da svoju ekonomsku budućnost grade na temeljima sankcija koje su uništile srednji stalež, proterale inteligenciju i temeljno uništile živote baš onih koji su bili najglasniji borci protiv sumanute politike poslednjeg srpskog komuniste. Sankcije SRJ ne da nisu ubrzale njegov pad, već su mu dale novi vetar u leđa koji ga je na vlasti držao još skoro deceniju.

I na kraju dolazimo do srži kilavih ekonomskih sankcija Rusiji: energetika. U prva tri meseca ove godine spoljnotrgovinski bilans Rusije je najveći u istoriji: $58 milijardi. Sankcije obuhvataju mnoge stvari, kao otimanje ruskih brodica po svetu, zamrzavanje rezervi (od kojih se Elvira odmah oprostila), i zabranu ruskog tango tima da učestvuje na takmičenju u Kentakiju. Ali nafta i gas slobodno teku, lova leže svaki dan i Rusija planira profit od energenata od 322 milijarde ove godine, što je 36% više nego prošle. Veliki benefit sankcija je i zabrana uvoza mnogih proizvoda sa Zapada zbog strukture spoljnotrgovinske razmene sa Rusijom. Zapad rusima prodaje brendiranu robu visoke dodatne vrednosti dok kupuje sirovine i energente nulte dodatne vrednosti. I to su godinama radili po veoma niskim cenama nafte i gasa. Elvirin plan je strukturna promena cena energenata i sirovina u odnosu na krajnje proizvode.

Ta promena znači da će Rusija sve učiniti da cene energenata i sirovina budu skupe u budućnosti. Plaćaćemo relativno više za benzin u odnosu na cenu automobila. Plaćaćemo više za suncokret u odnosu na cenu ulja. Sve proizvode koje je globalizacija učinila jeftinim platićemo više i taj deo ruskog plana možemo videti na lokalnoj pijaci. Sva ta dodatna sredstva idu u Rusiju i to u rubljama, kao jedinoj valuti koju će rusi primati za svoje proizvode.

Kako će rusi osigurati da cene sirovina i energenata budu i ostanu skupe? Pa putem strategije koju je Sergej Karaganov, Putinov savetnik, definisao kao ‘konstruktivna destrukcija’. Svaki rat i kriza koju konflikt nosi dižu cenu energenata i sirovina. Do rapidnog rasta dolazi iz dva razloga: psihološkog i logističkog. Prvi je iracionalan i odnosi se na grabež koju izazovu finansijski centri kupovinom resursa iz samog straha od krizne situacije. Drugi je praktičan i odnosi se na prekinute lance dostavljanja resursa do proizvodnih pogona. Prekid ruskih letova i zapadnih preko Rusije, otežan drumski saobraćaj kao i uništeni izvori resursa su gurnuli cenu nafte preko $100 po barelu.

Cena barela nafte u poslednjih 10 godina. Izvor: Macrotrends.

Rusija balansira svoj budžet kada je cena nafte oko $60. Svaki dolar preko toga čini državu bogatijom. Grafikon ilustruje da je cena pre krimske krize bila preko $100 i da je naglo pala nakon Minkog Sporazuma. Ruski jastrebovi, na čelu sa Sergejom Karaganovim, koji je počasni predsednik ruskog Saveta za Spoljne Poslove i Odbranu, guraju Putina u rat od 2015. godine. Ova hladnokrvna ekipa smatra da će pored deklamovanog cilja, a to je odgurnuti NATO sa ruskih granica, rat u Ukrajini izazvati krizu i rast cena energenata i sirovina. Drugim rečima, Rusiji se rat debelo isplati.

Ovaj zaključak nije tajna i već sam pisao na početku ove krize da Sergej, Elvira i ekipa jastrebova žele Rusiju koja je konstantno u ratu. Logistika prema Zapadu će biti u stalnom problemu usled nekog rata kog Rusija izazove a hrana i gorivo sve skuplji. Elvirina kalkulacija je jednostavna: svake godine svet vidi 100 miliona novih građana. Svima treba hrana, krov nad glavom i prevoz. Da li im treba i Gucci torba, to Zapad mora da se pita kad objavi sledeći krug ‘sankcija bez presedana.’

Elon Musk Preuzima Septičku Jamu Zvanu Twitter

Twitter je jedna od najbitnijih društvenih mreža. Ideja da ljudi komuniciraju kratkim, slovno ograničenim parolama i floskulama se osnivačima činila kao brilijantna, ali je mreža tokom godina postala mesto gde simpleton-i bljuju vatru jedni na druge. Mreža je toliko toksična da je postala meta istraživača koji pokušavaju da dokuče njen uticaj na korisnike.

Istraživanja profesora Gian Paolo Barbette sa Katoličkog Univerziteta u Milanu su najzabrinjavajuća jer je zaključak bolan: Twitter značajno smanjuje intelektualne sposobnosti svojih korisnika. Istraživanja su bazirana na ispitanicima koji su imali zadatak da interpretiraju akademske tekstove. Grupa koja je koristila Twitter je podbacila za 25 do 40% u odnosu na kontrolnu grupu koja se koristila klasičnim akademskim metodama učenja. Drugim rečima, ako si glup i koristiš Twitter, ne brini, sad si još gluplji.

Studija je od 2017. godine ponovljena širom sveta i rezultati su poražavajući. Tvdnja da je Twitter javni trg, po uzoru na starogrčki princip javnog diskursa, je u svetlu ovih rezultata cinični pokušaj opravdavanja poražavajućeg uticaja na društvene tokove. Mreža je obična septička jama suženog stanja uma.

Twitter ne koristim baš zbog ograničenog broja slova. Kao neko ko je opširan u svojoj komunikaciji, instiktivno sam prezirao mrežu od početka, a i brzo uvideo da izaziva ankcioznost kod korisnika. Ljudi se uglavnom svađaju na Twitteru, iritiraju jedni druge, i u tom procesu izgube moć racionalnog razmišljanja i pristojnog diskursa.

Još veći problem je sistematična cenzura koju mreža uspostavlja tokom godina. Osnivač i glavni cenzor mreže, Jack Dorsey, kao ekstremni levičar, je stvorio korporativnu kulturu woke cenzure, gde se briše sve što se ne uklapa u njegovu političku vizuru sveta. Arogantan i šturo obrazovan on je postao otelotvorenje cancel kulture gde se svaki ‘neprikladan’ stav, obično postavljen baš na Twitteru, stavlja na stub srama, onda briše, nakon čega sledi intelektualni progon ‘neprikladnog’ dok mu se život i karijera ne nađu na smetlištu. U stilu Rankovića i Berije, Jack i njegova armija proletera je stvorila virtuelni Gulag iliti Goli Otok, gde jedino nedostaju avgustovsko sunce i tucanje kamena. Lista ‘osuđenih’ je predugačka tako da ću samo pomenuti predsednika Donalda Trumpa kome je zabranjen pristup mreži. Komično je da čitav liberalni svet i američka administracija nemaju snage da stanu na rep ovoj korporaciji koja je sebe zadužila za brisanje naših misli.

Ovaj proces korporatizacije društvenog diskursa je poguban dvojako: kao ubica intelekta i dželat slobode govora. Poslednji zločin ove mreže je aktivno zataškavanje krivičnih dela Hunter Bidena, sina američkog predsednika. Sada već slavni laptop, na kome je pregršt kompromitujućih dokumenata koji dokazuju trgovinu uticajem sina predsednika, kao i jasnih indikacija da je i predsednik primao novac od ukrajinskih i kineskih izvora, ponovo ulazi u žižu javnosti. Britanski Daily Mail je došao u posed laptopa i svih mejlova i fajlova Hunter Bidena. Provera autentičnosti je urađena ali je Twitter ipak našao za shodno da blokira nalog ove institucije. Washington Post je, 9 meseci nakog primljene kopije laptopa konačno, pre neki dan, verifikovao autentičnost sadržaja. Zašto su to radili 9 meseci umesto par dana, verovatno će morati da odgovore na sudu tokom suđenja koje sledi. Bitno je da je Twitter i u ovoj aferi bio mirođija, i to užegla.

Početkom aprila, Elon Musk, hronični preduzetnik i sveopšti genije, kupuje 9.2% akcija Twittera. Poznato je da stalno twittuje i često je, kao i u životu, kontraverzan u svojim objavama. Nekoliko puta je dobio upozorenja od firme da krši njihove ‘standarde’ i da mu preti brisanje poruka. Koliko je poznato, nikada nisu pretili da će ga maknuti sa mreže. Kupovinu akcija je obavio nakon ankete koju je obavio među svojih 80 miliona pratilaca na ovoj mreži.

Izvor: Twitter

Anketa je imala jedno pitanje: sloboda govora je suštinski bitna za funkcionalnu demokratiju. Da li se Twitter strogo drži ovog principa? Rezultate možete videti u Elonovom ilustrovanom twittu. Takođe je kasnije dodao da ljudi pažljivo glasaju jer će konsekvence rezultata biti ozbiljne. 70% ispitanika je odgorilo NE. Već je tada odlučio da preuzme Twitter putem neprijateljskog preuzimanja – hostile takeover. Sada tu nameru posmatra čitav svet i uglavnom navija za ekscentričnog pronalazača.

Mnogi od čitalaca u Srbiji ne znaju tačno šta je neprijateljsko preuzimanje i nije im jasno kako neko može da preuzme firmu ako akcionari to ne žele. Proces nije lak i ne završava se uvek uspešno. Elon je nakon kupovine prvog seta akcija priložio formular na kojem je jasno iskazano da je tim potezom postao najveći akcionar ove društvene mreže. Par dana nakon toga, firma mu predlaže mesto na upravnom odboru, što on odbija jer bi tim potezom morao da preda još jedan formular koji stavlja plafon na broj akcija koje može da kupi na 14.9%. Članovi upravnog odbora su zakonom limitirani u vlasništvu nad firmom kojom upravljaju.

Vrednost akcija nakon njegove kupovine skače skoro 30%, što je jasna poruka investicione zajednice šta misli o njegovom potezu. Par dana nakon odbijanja upravljačke pozicije on stavlja karte na sto predajući još jedan formular kojim svim akcionarima nudi da pruzme akcije po ceni od $54 što vrednost čitave firme diže na preko $41 milijardu. Ovo je 38% više nego na početku ovog meseca, kada je Elon krenuo u akciju. Ova razlika se zove premija preuzimanja (takeover premium) i ona je srž svakog preuzimanja akcionarskog društva. Akcionari su pred izborom: odbiti ponudu u nadi da će akcije imati veći rast bez preuzimanja ili prihvatiti ponudu i keširati profit odmah. Ovaj biznis, koji se u finansijama zove mergers and acquisitions, u kome sam i ja počeo karijeru, je jadan od najuzbudljivijih i najkompleksnijih u privrednom sistemu. Umetnost je dati ponudu dovoljno visoku da većina akcionara pristane da proda svoje akcije ali i dovoljno nisku da kupovina bude profitabilna za kupca.

Elon Musk, koji je poslednjih meseci iskočio kao najbogatiji čovek planete, sa procenjenom imovinom od $265 milijardi, je štur na rečima izjavivši sledeće povodom preuzimanja: „Mislim da je veoma važno da postoji inkluzivna arena slobodnog govora“. Jasna libertarijanska poruka koja slobodu govora smatra fundamentalnim pravom. Twitter može biti mnogo više nego što jeste i ova vrednost se otključava ako se postojeće rukovodstvo zameni progresivnijim osobama koje će mrežu distancirati od nazadne woke kulture.

On planira da otvori twitterov kod i pruži priliku svim programerima širom sveta da učestvuju u daljem razvoju mreže. Planira edit dugme na kome korisnici insistiraju godinama. Ali najveća promena se tiče slobode govora: zakoni će određivati šta se može reći ili ne, a ne grupa korporativnih cenzora. Ako se mreža prodaje kao gradski trg, onda na tom trgu možeš javno da kažeš ono što možeš i na pravom trgu. Za Elona je bitno da na twitteru čuješ i osobu koju prezireš kako izjavljuje dijametralne stavove od tvojih. I dalje nećeš moći da pretiš ili pozivaš na nasilje, kao što ne možeš ni na Times Square-u.

Na ovu ponudu serijskog pronalazača Twitter juče povlači potez odbrane od preuzimanja postavljajući takozvanu otrovnu pilulu (poison pill). Ako nastavi sa kupovinom akcija i dođe do 15%, upravni odbor će izdati dodatne akcije po nižoj ceni ostalim akcionarima. Ovaj kontraverzni potez je već naišao na kritiku jer investitori obično imaju jedan motiv: profit. Na ovaj potez Elon odgovara da je njegova ponuda krajnja i ako akcionari ne pristanu da će prodati udeo kupljen na početku ove sage. To znači da će vrednost akcija pasti na nivo pre njegove avanture, a često akcije padnu i niže jer je dobar deo akcionara razočaran. Premija od 38% je u investicionom svetu odličan rezultat i teško se odbacuje.

Tuča je tek počela i juče smo već videli prvu tužbu protiv Elona od strane njegovog targeta. Ovo je standardna praksa prilikom neprijateljskog preuzimanja jer direktori Twittera ne žele da izgube svoje udobne pozicije onih koji odlučuju ko će imati glas na virtuelnom trgu a ko ne. Saga će trajati bar nekoliko nedelja dok ne dobijemo konačni rezultat ko je vlasnik najveće septičke jame.

Smrt u Rudniku, Smrt za Rudnike

Pre par dana smo se probudili uz vest da je osam rudara u rudniku uglja „Soko“ tragično izgubilo život. Prvi izveštaji govore da su se ugušili metanom koji je česta nus pojava iskopavanja uglja iz zemljanih dubina. Ovo je jedna od najvećih nesreća srpskog rudarstva.

Kao mnogi pre njih, ovih osmoro muškaraca je ostavilo život radeći jedan od najopasnijih poslova – rudareći. Ljudi iskopavaju ugalj milenijumima, i antropolozi nam iznose dokaze da smo to činili i pre 40 hiljada godina. Praistorijska naselja su stvarana u blizini nalazišta ovog dragocenog resursa oko koga se i danas otimamo, svađamo i vodimo ratove.

Ugalj postaje najbitniji resurs tokom industrijske revolucije. Sagorevanjem uglja greje se voda koja proizvodi paru koja pokreće turbine raznih namena. Danas većina tih turbina proizvodi električnu energiju koju uzimamo zdravo za gotovo. Ugalj se pokazao kao nezamenljiv zbog svoje visoke energetske vrednosti – što je odnos energije koji se dobija iz mase datog energenta. Tokom industrijalizacije ugalj rapidno menja drvo kao energent upravo zbog energetske vrednosti. Ulazi u sve pore društva i vlasnici rudnika uglja se bogate do vrtoglavih razmera.

Pored svih napora zelenih pokreta širom sveta da se ugalj izbaci iz upotrebe, uloga ovog energenta je u ovom trenutku nezamenjljiva. I dalje je najbitniji element u modernom ekonomskom lancu. Prema izveštaju World Coal Association (WCA) oko 70% globalne proizvodnje čelika zavisi od uglja kao energenta. Tako da svaki put kada kupite bilo što sa metalnim elementima, dobar deo troška tog proizvoda je ugalj. Svi napori da se ovaj udeo smanji nailaze na problem rastuće potražnje – koliko god da se koriste drugi energenti potreba za novim proizvodima je sve veća i poništava efekat zamene uglja.

Globalna proizvodnja električne energije je i dalje vezana za ugalj kao glavni energetski izvor. Skoro 45% svih elektro varnica se stvara sagorevanjem uglja. Ovaj udeo raste od 2000. godine do danas, iako ako čitate prosečne medije ovo nije slučaj. Kapaciteti termoelektrana su duplirani u poslednje dve decenije na 2.045 gigavata (GW). Trenutno se instalira oko 200 GW a u planu je još 300 GW širom planete. Smanjenje kapaciteta nije na vidiku.

U Indiji se 75% struje proizvodi sagorevanjem uglja, što Ministarstvo za Ugalj te zemlje potvrđuje. Jasno vam je koliko je ugalj bitan ovoj zemlji da je čitavo ministarstvo posvećeno ovom energentu. Iz Kine i Indije dolazi veći deo rasta potrošnje uglja i za sada je nezamenljiv kao najjeftini izvor energije.

Ono što zeleni pokreti prećutkuju je činjenica da je ugalj jedan od najbitnijih izvora ekonomskog rasta nerazvijenih i srednje razvijenih zemalja. Samim tim igra veliku ulogu u rešavanju najbitnijeg globalnog problema – ekstremnog siromaštva. Kina je izvukla na stotine miliona ljudi iz siromaštva rapidnom industralizacijom svoje privrede u poslednjih 40 godina. Fundament te industralizacije je struja koja se proizvodi sagorevanjem uglja.

Prema prognozama WCA, pored svih napora da se ugalj zameni zelenijim izvorima energije, 2040. godine ugalj će i dalje učestvovati sa 22% u proizvodnji struje globalno i 39% u jugoistočnoj Aziji, gde je i najveća koncentracija svetske populacije. Smatram da su ova predviđanja pogrešna i da će ugalj i tada biti energent sa nejvećom zastupljenošću u proizvodnji struje. Tako i mora ostati sve dok postoji ekstremno siromaštvo u bilo kom delu planete.

Događaji u Ukrajini su još jedna potvrda značaja uglja jer se bitke vode oko ovog energenta. Ukrajina ima procenjene rezerve uglja od 60 milijardi tona. Preko 90% depozita leži baš u Donbasu oko kojeg se vode najžešće borbe između rusa i ukrajinaca. Te rezerve su oko 5% svetskih rezervi uglja tako da je jasno zašto se ova regija odvojila od Kijeva i priključila Rusiji. Sa preko 8 milijardi ljudi na planeti borba za ovaj resurs će se samo zaoštravati.

U strašnoj nesreći u rudniku uglja „Soko“, nastradali su Darko Zlatković (43), Nenad Trivunac (37), Petar Petrović (31), Radovan Grujić (47), Branko Čokorilo (57), Branislav Zlatanović (54), Bratislav Živković (59) i Bojan Stajić (34). Svakog dana oni, i njihove kolege ulaze u okna rudnika gde opasnost vreba. Svaki put kada upalite kompjuter, grejanje ili svetlo, ili kupite neku metalnu ili plastičnu glupost setite se ovih ljudi koji nam obezbeđuju ultra-komforan život.

Rusija i Bankrot?

Od početka invazije na Ukrajinu mediji spekulišu, a neki i agitpropuju ekonomsku situaciju u Rusiji. Samo par dana nakon početka rata govorilo se o ekonomskoj propasti najveće države na svetu, kao i iminentni suvereni bankrot. Nakon dvadesetak dana oružanih sukoba, ekonomska situacija je u suštini ista, a Rusija daleko od bankrota.

Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje definišimo šta je suvereni bankrot. Najkraća definicija je odbijanje ili nemogućnost da se servisiraju dugovi suverene države prema stranim investitorima i institucijama. Ne postoji zakon po kojima su države dužne da bilo kom investotoru vrate novac. To su ugovorne, a ne zakonske obaveze. Čak Charter Ujedinjenih Nacija u Članu 2 eksplicitno zabranjuje upotrebu sile zarad naplate nacionalnog duga. U civilizovanom svetu, onaj koji pozajmljuje novac drugome je dužan da osigura povratak istog bez prava upotrebe sile.

Jedan od aspekata besomučne propagande koja potpiruje rat u Ukrajini je finansijska situacija u Rusiji. Moskva tvrdi da im nije ništa, dok zapadni mediji, samo posle 20 dana okupacije ilustruju totalni kolaps ruske ekonomije. Istina, kao i uvek, nije ni u zvaničnim objavama niti u masovnim medijima.

Nivo Ruskog Državnog Duga u % prema BDP. Izvor dingeconomics.com

Nivo ruskog državnog duga je u 2021. godini zadržao sličan nivo kao 2020. godine – nešto ispod 18%. U makroekonomiji nivo ispod 50% se smatra odličnim odnosom, sa niskim nivoom rizika. Rate kamate i glavnice se servisiraju bez problema i mogućnost bankrota je minimalna. Nivo od 18% i manje je toliko nizak da je rizik od bankrota nepostojeći. Država ubire toliko poreza da s lakoćom otplaćuje taj nivo zaduženosti.

Ruski BDP je bio $1.483 milijardi u 2020. godini, tako da je ukupan ruski dug bio oko $265 milijardi. Ako u rezervama imaju $640 milijardi, onda je svakom jasno da je ruski finansijski bankrot nemoguć. Od ovih $265 milijardi samo se $40 milijardi odnosi na dugove Ruske Federacije kao države. Uporedbe radi, profit Gasproma u trećem kvartalu, dakle za samo 3 meseca 2021. godine, je bio skoro $8 milijardi. Ovo je prosta matematika koja svakoj iole obrazovanoj osobi daje jasnu sliku mogućnosti ruskog bankrota.

Pored finansijskog moguć je i tehnički bankrot. Ova vrsta se odnosi kada dužnik ima sredstva, ali iz nekog razloga ne plaća rate ili ne ispunjava druge ugovorene uslove. Mediji su na sva zvona najavljivali da će Rusija podleći tehničkom bankrotu zato što im je blokiran deo rezervi, a platni promet u problemu. Investitori u većini slučajeva imaji pristup blokiranim sredstvima ako to blokirana strana dozvoli. Tržište državnih obveznica je zrelo i razrađeno, tako da je tehnički bankrot moguć, ali malo verovatan. To je kao da vam neko privatno duguje novac, vi ne otvarate vrata da primite dug i onda trvdite kako je taj neko probio sve rokove za vraćanje duga.

Ruski dug je 1998. godine bio na astronomskih 144% BDP i izazvao je finansijsku krizu koja je protresla svet. Kulminacija raznih problema je došla u avgustu te godine sa devalvacijom rublje i prestankom plaćanja duga investitorima. Samo mesec dana pre toga Jelcin je zamenio šefa FSB-a Kovalova današnjim predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. Lekcija koju je on naučio je jednostavna – veliki suvereni dug je veliki problem. Od tog momenta Putinova strategija je dvojaka – bez dugova i bez nezaposlenosti.

Zahvaljujući ekonomskim reformama, koje su uglavnom ignorisane na Zapadu, Putin je suvereni dug sveo na statističku grešku, a nezaposlenost na prirodnu nezaposlenost, to jest nivo od oko 5% koji je i poželjan u zrelim ekonomijama kako pritisak na lične dohotke ne bi bio prevelik.

Nivo Nezaposlenosti u Rusiji. Izvor Svetska Banka.

U sredu, 16. marta Rusija je bez ikakvih problema uplatila ratu kredita mojoj matičnoj kući JP Morgan. Rata za kamatu od $117 miliona je prošla kliring kuću nakon dva dana, kako sistem zahteva. JP Morgan je dobio odobrenje za kliring iz američkog trezora, kao što pravilo nalaže, a rata uplaćena direktno iz centralne banke Rusije. Da je trezor odbio kliring, Rusija bi bila u bankrotu, ne zato što nema sredstava, nego zato što SAD odbijaju da prime ratu. Bankrot bi bio tehnički, a investitori bi se okomili na SAD i pravnim putem zahtevali naknadu. I šta mislite ko bi taj rat dobio?

Srbija i Zapadni Balkan u EU Za Godinu Dana?

Nemački ambasador u Srbiji je pre neki dan u privatnom razgovoru izjavio sa će Srbija, sa ostalih par zemalja zapadnog Balkana, rapidno ući u Evropsku Uniju. Taj pre neki dan je, naravno, bio posle početka ruske invazije na Ukrajinu, a pre dolaska zelene ministrice spoljnjih poslova Nemačke Analene Berbok u posetu našoj zemlji.

Za mnoge na Balkanu ovo su dobre vesti, iako je međunarodni poredak kojim je dominirala Amerika u poslednjih 30 godina u raspadu. Godinama govorim da je Evropska Unija birokratska tvorevine bez jasno definisanih linija moći, i da kao takva ne može da preživi svet u kome je realpolitik i dalje norma. Srbija će ući, unija će taljigati još par godina i raspašće se u svojoj nemoći neprilagođenog tela unutar postojećeg biološkog sistema. Pitanje je samo da li će raspad biti čehoslovački ili jugoslovenski

Svaki taksista i kelner će vam ovih dana objasniti kako je u Srbija u teškoj situaciji zbog rata u Ukrajini. Eto došao je momenat da se opredelimo i ako kažemo zapadu ne, slede sankcije, redovi za namirnice i benzin i atmosfera devedesetih. Ako se okrenemo protiv rusa imaćemo nedaće druge vrste. Kao mladi investitor sam naučio da je istina najčešće dijametralno od onoga što narod misli. Uostalom, da narod nešto zna, ne bi bio narod. U svetu investicija to se zove contrarian investing. Kada narod prodaje, ti kupuj, kada narod kupuje, ti prodaj.

Zvaničnici iz Brisela su pod velikim pritiskom. Cene hrane i energenata rastu gurajući inflaciju na nivo koji će imati veliki uticaj na standard života njihovih građana. Benzin je u Švajcarskoj preko 2.5 evra i država se sprema za eventualnost da cena dođe do 5 evra. Ko ima tank od 100 litara, mora da izvadi 250 evra a potencijalno 500 evra. Jasno je kakve će posledice ovi dodatni troškovi imati na super-komforan život razmaženih evropljana.

Ova činjenica, zajedno sa jasnim ruskim razlazom sa zapadnim finansijskim i kulturnim sistemom, ostavlja EU kao najslabiju kariku u lancu moći SAD, Rusija, Kina i EU. Kao nekada Jugoslavija, EU se bavi birokratskim glupostima a ne rešava konkretne probleme sa kojima se suočava. Evo samo nekoliko: vojska i sigurnost, poreski sistem, granice, Kipar, Katalonija, Kosovo, Bosna, Turska i naravno Rusija. Sudbina svakog sistema koji ne rešava svoje tekuće probleme je, naravno, propast. U današnjoj Evropi je bitno da mogu sebe da zovem TO ili ONO, i da morališem o ljudskim pravima, a sve ostalo će se rešiti samo po sebi.

Zato je zelena ministarka Berbok, u Beograd umesto velikog štapa donela malu šargarepu: rapidni ulazak Srbije, i drugih post-jugoslovenskih država i kvazi-država:

„Vidimo koliko su važne naše vrednosti zalaganje za mir, slabilnost i demokratiju, za nas kao Nemačku to znači da moramo da doprinesemo u regionu. Centralni spoljno-politički prioritet Balkana je jasan, želimo da Srbija bude punopravni član EU, ubeđeni smo da Srbi imaju pravo na život u našoj zajedničkoj kući, zato su potrebne reforme u vladavini prava, podržaćemo Srbiju iskreno“

U prevodu koji je nemački ambasador privatno ponudio to znači: ne možemo da verujemo šta rusi rade, i frka nam je, tako daj što brže da vas integrišemo u Evropsku Uniju. Slavna poglavlja – retardirani način pristupa EU, gde je jedna raspadnuta Bugarska unutar Unije, a jedna Makedonija nije – će preko noći biti ispunjena iako godinama mi primitivni balkanci ne umemo da prepišemo 6 zakona i 4 uredbe. I eto, bugari, rumuni i hrvati su tako skockali svoje države da smo svi zbunjeni totalnim egzodusom njihovih populacije u zemlje Zapadne Evrope.

Rasistički predsednik Francuske Markon, koji nigde ne propušta priliku da istočne evropljane podseti da su niža rasa, sada češe svoju glavu zbunjen Putinovim potezima. Njegove tirade o evropskim vrednostima izazivaju mučninu jer neki su podobni evropljani, a neki su untermensch. Tek sada je njemu i nemcima jasno da je rapidno guranje Zapadnog Balkana u EU jedini način da se Rusija bar malo obuzda u ovoj regiji.

Jasno im je da će svaka ucena ili pritisak gurnuti srbe da se totalno okrenu Rusiji. To sada ruši koncept štapa i šargarepe. Brutalna ruska invazija ih je podsetila da su niže rase ovog regiona nekoliko puta tokom istorije otimale te štapove i lomile ih o leđa tih istih sila. Zato se sad pesma rapidno menja, Kosovo nije problem, afere nisu problem, a ni grafiti nisu problem. Jedan je odavno prekrečen u Terezinu ali i dalje odzvanja holovima ovog kazamata: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu“

Kina je Ključ Mira u Ukrajini

Geopolitička scena se na prvi pogled menja brzo i neočekivano. Izbijanje rata u Ukrajini je šok za ljude širom Evrope i sveta. Ali iza kulisa se procesi dešavaju mesecima ako ne i godinama koji vode radikalnim razvojem situacije.

Mnogi od vas se sećaju 1990. godine i činjenice da je većina nas razarajuće jugoslovenske ratove smatrala nemogućim. Danas neiscrpne analize pružaju pregršt teorija zašto su se ratovi desili, ali te godine usamljeni glasovi koji su upozoravali na katastrofu su se čuli u društvenoj daljini toliko tiho da je to danas zaglušujuće.

Ruska invazija pripremana je logistički mesecima unapred a dogmatski godinama. Od 2014. godine i obojene revolucije na Majdanu ruski jastebovi su spremali odmazdu i vraćanje Ukrajine pod okrilje Ruske Federacije. Danas samo gledamo finale za koje smo naivno smatrali nemogućim; istorija se ipak nastavlja.

Danas kada smo u ovom čabru, zajedno sa ukrajincima i rusima, postoji samo jedno pitanje: kako zaustaviti rat? Jedna zemlja, to jest njen lider, drži ključ zaustavljanja rata u Ukrajini. To je Kina i predsednik Si Đinping. Ne računam činjenicu da Putin može jednom rečenicom da prekine razornu akciju.

Nova ruska doktrina – konstruktivna destrukcija, o kojoj sam pisao pre neki dan, još nije dobila svoj momenat u medijima, ali poznavajući ko danas piše po zvaničnim medijima, čekaćemo još par nedelja da sažvaću gradivo. Dve su osnovne poluge nove doktrine: totalni ekonomski, politički i kulturni raskid sa Zapadom i drugi, još bitniji, okretanje azijskim tržištima i Kini.

Dok Zapad nemoćno cvili i ukazuje na sankcije koje će uništiti Rusiju, njihove službe veoma dobro znaju Putinove planove. Kina je njegov glavni oslonac i adut. Finansijske veze koje izbegavaju zapadni finansijski sistem rade punom parom između dve zemlje i već svi trče u Peking da se pridruže sistemu koji je alternativa SWIFT sistemu plaćanja. Kineski Cross-Border Interbank Payment System (CIPS) je sada na putu da postane dominantan sistem plaćanja u Aziji. Ako se to dogodi kineska valuta će postati istinski konvertabilna što je cilj kineskih vladara već 40 godina. To je prvi benefit koji Kina ima od konflikta Rusije i Zapada.

Doktrina konstruktivne destrukcije takođe definiše novi društveni ustroj u Rusiji koji će biti skoro identičan kineskom. Slede otvorene zabrane političkih aktivnosti van službene retorike i postavljanje Putina za doživotnog vladara. Disidente će tretirati kao Kina, to jest slede likvidacije i dugogodišnje robije. Ekonomski uspeh Kine kao totalitarne države je ruskim jastrebovima uzor i liberalna demokratija će sada otvoreno biti odbačena.

Trgovinska razmena između Rusije i Kine. Izvor Svetska Banka.

Rusko-kineska trgovinska razmena raste rapidno od događaja u Ukrajini 2014. godine i prošle godine je iznosila $147 milijardi. Kineski zvaničnici su nakon invazije potvrdili da ne samo da neće uvesti sankcije Rusiji nego će trgovinska razmena dostići $250 milijardi do 2024. godine. Grafikon ilustruje ubrzan rast ekonomske aktivnosti dve zemlje.

Kada je Zapad uveo sankcije srbima, svaka veza je bila prekinuta i država ekonomski slomljena za manje od mesec dana. Sve finansijske veze su prekinute i ništa iz zemlje nije moglo da izađe ili uđe. Posledica toga je bio pad BDP od preko 50% i rapidno siromaštvo koje je preplavilo stanovništvo. Ko nije pročitao Ekonomiju Destrukcije Mlađana Dinkića sada je vreme.

Dok mediji pogrešno nariču o devastirajućim sankcijama gas slobodno teče a plaćanja se dalje vrše za isporučene energente između Rusije, Evrope i SAD. Srbija je bila pod sankcijama svih članica Ujedinjenih Nacija i sva ino-ekonomska aktivnost se bazirala na švercu. Rusija je pod sankcijama samo Zapada i Japana, dok se ostatak sveta za sada ne meša. Zemlje kao što su Turska, Brazil i Indija su već dale zvanične izjave da neće uvoditi ekonomske sankcije Rusiji. Sledeća ilustracija pokazuje mapu zemalja koje su delimično sankcionisale ruse. Toliko o strašnim sankcijama Rusiji koje plave naslovne strane medija.

Države koje su uvele delimične sankcije Rusiji. Izvor Global Times India.

Dupli standard koji uočavate između naših sankcija i današnjih Rusiji je kristalan. Kada nema ozbiljnih ekonomskih posledica po Zapad, oni su nemilosrdni. Kada ima, onda nisu spremni da rizikuju ni zalogaj svog životnog standarda. Kinezi sada jasno vide koji je prag bola Zapada i već trljaju geopolitičke ruke. To je drugi benefit za njih.

Bliskost Rusije i Kine se videla i pre neki dan kada su zapadne službe pustile u etar informaciju da je Putin sačekao sa invazijom dok traju olimpijske igre u Kini. Ovo nije mala stvar jer je Ukrajina gomilala ljudstvo i opremu blizu Dombasa, nekih 120.000 trupa, što je malo poznata informacija u zapadnim medijima. Putinu se žurilo. Tek nakon završetka olimpijskih igara kinezi su dali zeleno svetlo ovoj operaciji koja će promeniti globalni sistem bezbednosti. Za uzvrat rusi će kinezima dati punu podrški kada Kina odluči da osvoji Tajvan. Taj potez je sada neminovan i kinezi će mudro sačekati pravi momenat. To je treći benefit.

Nemoguće je ući u dublji razgovor sa beogradskim kinezima a da se ne pomene bombardovanje njihove ambasade 1999. godine u našem glavnom gradu. Za mnoge kineze ovo je rana koja simbolizuje njihov prezir prema Zapadu i liberalnim vrednostima. SAD ne mogu da očekuju da će Kina u ukrajinskom konfliktu držati zapadnu stranu ni pod kojim okolnostima. Ovo je vanredna šansa da se Kina promoviše kao ključni igrač u mlaćenju Rusije i Amerike preko ukrajinskih glava.

Ako je već tako, onda smatram da Kina mora što pre da insistira na miru u Ukrajini. Predsednik Si je jedini koji ima bilo kakvu polugu moći nad Putinom, i mora da je iskoristi za mirovne pregovore koji će rezultirari nekom vrstom Dejtonskog Sporazuma. Zapad, Ukrajina i Rusija moraju biti strane u sporazumu, ali je Kina ta koja ima polugu da privuče Putinovu stolicu za sto. Samim tim mora da zauzme centralno mesto u mirovnim pregovorima. Ovo je i četvrti benefit koji će Kina izvući iz ove situacije.

Pitanje je da li je ovo prihvatljivo Americi koja ne shvata koliko je percepcija njene moći smanjena u poslednje dve decenije. Kineska ekspanzija za to vreme ide na štetu najviše SAD a manje impotentnoj Evropi. Svaki dan bez mirovne konferencije je dan devastacije ukrajinskih života i imovine. Ako su amerikanci iskreni, neće stajati na putu miru.

Dok ovo pišem upravo ministar Kine Van Ji poziva SAD, NATO i EU da uđu u racionalni dijalog sa Rusijom i „da se suoče sa protivrečnostima i problemima koji su se gomilali godinama, kao i da obrate pažnju na negativan uticaj koji je dosledno širenje NATO-a na Istok imalo na bezbednost Rusije.“ Uz to dodaje da Kina podržava pregovore dve strane. Kinezi znaju da od direktnih pregovora nema ništa, kao što ih nije bilo ni u Bosni. Tek organizacijom gore navedenih igrača, mirovna konferencija može da zaustavi rat. U Dejtonu su lidersku poziciju zauzele SAD, ovaj put Kina je jedini mogući izbor. Mnogima se to neće svideti, ali je rat ipak gora opcija.

Kinezi sada gledaju bele ljude sa visine, kako se mlate i svađaju, ostavljajući iza leđa nekoliko vekova bele dominacije. Samo pre dve godine, sa početkom pandemije COVID-19 virusa, bili su izloženi ruglu i pritiscima. Sada se predsednik Si nameće kao jedini mogući mirotvorac. I neka je tako ako za bolje ne znamo.

Otpadnici Anje Mijović

Još u bivšoj Jugoslaviji žanrovska književnost je neretko bila diskriminisana. Gurana u književne balkanske podrume, nije smela da digne glavu od ‘prave, duboke’ književnosti. Danas je situacija promenjena i još jedan dokaz je odlična knjiga Otpadnici spisateljice Anje Mijović. Delo je kriminalistički triler i njen prvenac koji stoji rame uz rame sa velikim stvarateljima ovog ženra kao što su Ann Cleeves ili Louise Penny.

Kada ugledate knjigu na polici knjižare ne bežite od 680 strana pozamašnog izdanja Čarobne Knjige; tu su Slučaj Prvi i Slučaj Drugi, dakle dve knjige u jednoj. Anja je prvu napisala još pre tri godine dok je Slučaj Drugi izašao prošle godine u obliku ovog izdanja. Prvu knjigu su mnogi promašili – stara boljka prvenca koji nije imao nikakvu marketinšku podršku.

Od navike da sve knjige pročitam do kraja sam odustao još pre 25 godina zbog velikog broja stranica koje profesionalno moram da prođem svaki dan. Uvek sam na početku bar desetak knjiga koje delim na profesionalno štivo i štivo za dušu. Diskriminaciju pravim unutar ove druge grupe gde se trudim da dobro istažim delo pre nego što se odlučim da se zatrujem tuđim mislima.

Anja je jedna od onih Facebook frendica koje sam zakačio tokom pandemije COVID 19 virusa. Dramaturškinja po profesiji, mislim da smo se i digitalno upoznali prepirući se oko nekih pandemijskih mera. Inače njeni postovi su bez zadrške, duhoviti i jasni – kao i njen književni stil. Baš kroz te postove sam i saznao da je autor Otpadnika i nakon nekoliko iskrenih pohvala drugih fejsbukaša odlučio da pazarim.

Slika preuzeta sa bloga Anje Mijović Direktna Reč

Kada odvojiš sat vremena da čitaš knjigu, a onda shvatiš da je proletelo par sati i da si na pola knjige svaka velikoumna kritika je izlišna. Samo zakazani sastanak na koji sam kasnio me odvojio od ovog trilera koji vozi kao dela Agathe Christie. Formiran u slikama, poput scenarija, Prvi Slučaj i jeste prerađeni scenario koji nikada nije video ekran (thank God). Volim kada autori ne kriju svoju osnovnu profesiju nego je koriste kao oruđe u svom radu. Način na koji Anja piše je već formirani stil, nadgrađen od početnog scenarija u precizan književni jezik. Ako ste kao ja, i niste veliki ljubitelj pokretnih slika, ne čekajte da se ovaj roman pretoči u seriju ili film nego se sladite Anjinim junacima kroz sopstvenu umnu režiju.

Beograd i Srbija koju opisuje kroz odeljenje za visokotehnološki kriminal je baš onaj koji poznajemo. Junaci su baš to – junaci koji se boksuju sa mračnim delovima velegrada kao u klasičnim delima ovog žanra. Minimalizam koji proizilazi iz dramaturškog pristupa stvaranju je taman toliko ugojen da se slike ređaju potpune dok ne gube na dinamici. Da se vrnemo na Anjin barabski fejsbuk stil – knjiga brale vozi.

Nije u redu da vam otkrijem ni deo priče jer žanr je žanr, i za sladokusce ovo je delo koje sa svakom stranicom približavanja kraju stvara osećaj bedaka jer, baš to, dolazi kraj. Ubistva, korupcija i pedofilija su elementi kojima Anja današnji Beograd i Srbijicu slika hirurški tako da lako upali prljavu maštu i pokvarene strasti čitaoca.

Jasno je da će Anjin rad naći put do ekrana. Ali prava vest je da Anja piše treći deo Otpadnika koji izlazi ove godine. Šansa je da će delo postati jedan od kriminalističkih serijala kojim će junaci Uroš, Andrej i Vera postati deo srpskog vernakulara.

Zato pohitajte do knjižare i eto načina kako da provedete nadolazeći vikend i odvojite se od mračnih vesti koje nas zapljuskuju ovih dana. A vi lenčuge čekajte da se snimi serija.

Nova Ruska Politička Dogma – ‘Konstruktivna Destrukcija’ Profesora Karaganova

Ruska invazija na Ukrajinu je iznenadila svet. Zapadni lideri su u šoku kakav nisu iskusili od Drugog Svetskog Rata. Da su pomnije pratili vrhunske ruske intelektualce, naročito one bliske Putinu, videli bi da je ovo logičan ishod dvodecenijskog formulisanja nove uloge Rusije u svetu. Nova doktrina već ima ime: ‘Konstruktivna Destrukcija’ i njen glavni arhitekta je profesor Sergej Karaganov.

Ova doktrina, na ruskom kонструктивная разрушительность, je dobila svoje obrise u članku časopisa Globalne Afere, 16. februara ove godine. Evo linka teksta koji će se studirati u godinama koje su pred nama:

От конструктивного разрушения к собиранию

Sergej Karaganov je počasni predsednik ruskog Saveta za Spoljne Poslove i Odbranu, uticajne institucije koja akademski definiše rusku spoljnu politiku. Jedan je od najuticajnijih ruskih intelektualaca i savetnik kako predsednika Jelcina tako i Vladimira Putina.

Nova doktrina se može sumirati u jednoj rečenici: Rusija će prvenstveno koristiti vojne operacije za širenje svog uticaja u regionu i svetu. Odatle i novo ime doktrine koju je profesor predložio ovim radom: konstruktivna destrukcija.

Ovaj geopolitički zaokret predstavlja odustajanje od postojećih institucija Novog Svetskog Poretka i jasno najavljuje da će se skoro isključivo vojno suprostavljati arhitekturi koja je ustanovljena nakon pada Berlinskog Zida. Drugim rečima, Ukrajina je samo početak.

On optužuje elite zemalja nastalih raspadom Sovjetskog Saveza za manjak istorijskog i kulturnog iskustva potrebnih za državotvornost. Taj stav stavlja do znanja da je za Rusiju nedopustivo da te zemlje budu nezavisne, kako formalno, tako i neformalno.

Profesor cinično tvrdi da konstruktiva destrukcija nije agresivna doktrina, već oportunistički sistem za pripajanje zemalja pod skute Rusije. Savršeni primeri su aneksija Krima i odbrana Sirije od zapadne vojne sile. Brze, efikasne akcije sa malo žrtava čiji je cilj preuzimanje teritorije ili postavljanje režima koji su bliski rusima. To je ujedno i prva tačka nove doktrine – vojna ekspanzija Ruske Federacije: „suštinski sledeći korak u stvaranju novog sistema (pored uništenja starog) je ‘ujedinjenje zemalja’. To je za Moskvu neophodan potez, ne samo kapric,“ precizan je profesor.

Napominje da ovaj pivot u spoljnoj politici Rusija planira od Putinovog govora u Minhenu februara 2007. godine. Profesor navodi da je hiruški napad na Gruziju naveo rusku vrhušku da ubrza vojnu reformu kao osnovu za realizaciju konstruktivne destrukcije. Nakon toga je usledilo testiranje voda sa anektiranjem Krima i najrizičniji potez – uplitanje u vojni sukob u Siriji. Ti momenti su bili ključni da profesoru i njegovoj kliki daju vetar u leđa ubeđivanjem Putina da je Zapad slab i da je vreme da se doktrina obelodani kao zvanični kurs ruske spoljne politike. Takođe je naveo i uspešnu unutrašnju konsolidaciju političke scene gde je svim akterima jasno dato na uvid da Rusija ne samo da nije liberalna demokratija, već da postaje otvoreni protivnik samog koncepta.

To je druga tačka nove doktrine: liberalna demokratija kao društveno uređenje predstavlja pretnju ruskoj težnji da bude jedan od glavnih igrača na geopolitičkoj sceni. Evropu i njene vrednosti vidi kao stvar prošlosti. Uz podsmeh se seća da je Evropa samo pre jednu deceniju gledala na Rusiju sa visine, a danas se, kada ruski tenkovi grme evropskim tlom, trese u šoku, trgnuta iz svoje neoliberalne filozofije. Totalni raskid sa Evropom nije samo neminovan, već je i osnovni deo doktrine konstruktivne destrukcije. Kao zvanični početak doktrine navodi ruski ultimatum Zapadu pred kraj 2021. godine da je širenje NATO alijanse crvena linija.

U datom kontekstu invazija na Ukrajinu je logičan korak kao odgovor na zapadno poziranje i manjak odlučnosti da se ili napravi dogovor sa Rusijom ili uđe u konflikt. Profesor smatra da će Zapad, po matrici viđenoj u gore navedenim primerima, prvo reagovati histerično, ali da će polako priznati situaciju na terenu kao svršen čin.

Tu dolazimo do treće tačke nove doktrine a to je totalno okretanje Aziji. Kina je ključna za novu rusku doktrinu i Rusija je prvo obezbedila savezništvo sa ovim azijskim ekonomskim kolosom pa tek onda odlučila da se outuje. Vrtoglavi ekonomski rast Kine je bio poslednji začin u ovoj čorbi koju su rusi tiho kuvali. Kao što sam pisao u prethodnom članku o Elviri Nabiullini, Rusija planira total decoupling, iliti totalno isključivanje iz svih zapadnih finansijskih, logističkih i kulturnih tokova. Elvira je zadužena da zemlju pripremi za ovaj potez tako da profesor Karaganov navodi da će u sledećoj deceniji Rusija ostati relativno nedodirljiva u svom vojnom pohodu.

Jasno je da bez Kine ovaj plan ostaje samo prazna priča jer će sva ekonomska aktivnost biti prebačena u Aziju. Navodi da je gramzivi i lakoverni Zapad naivno otvorio front sa Kinom kada je još Obama objavio da američki vojni kompleks prebacuje fokus na Aziju sa Evrope. Rusi su u tom momentu shvatili da su na pravom putu. Amerika ne može da se bori na dva fronta i tu se šansa otvorila za definisanje i realizaciju nove doktrine. Tačno je predvideo ponašanje zapadnih zemalja: histerija, simbolika kačenja zastava po društvenim mrežama, mlaka podrška i na kraju pomirenje sa statusom quo.

Rapidan razvoj Kine, koji se desio isključivo zbog prebacivanja proizvodnje sa zapada na istok, radi kratkoročnih profita, je uverio Rusiju da je Amerika izgubila dugoročni strateški fokus. Sada kada su se probudili i odlučili da se suprostave Kini, imaju ruskog medveda koji odlučuje da ratovima nameće svoju volju. Dok je 1993. godine Kina učestvovala sa oko 1.3% u svetskom BDP-u danas je to preko 18% ako se BDP gleda prilagođen za lokalne cene. Kina ima novac i investicije, a Rusija naoružanje i energente. Ko razume tokove novca shvata da je pred nama perfect storm.

U ovom pohodu Rusija računa na zemlje BRIC-a (Brazil, Rusija, Indija i Kina) i već je od Brazila i Indije dobila potvrdu da će u ovom konfliktu ostati po strani. Čak je Indija otvoreno rekla da će ubrzati kreiranje novog platnog sistema sa Rusijom kako bi nastavila nesmetano sa trgovinom. Zapadni pokušaj da izoluje Rusiju ekonomski se sveo na izolaciju isključivo od strane Zapada, što i jeste cilj nove doktrine. Istorija pokazuje da onaj ko zavisi od Zapada uglavnom strada, tvrdi profesor.

Sledeća tačka doktrine je izlazak Rusije iz svih institucija vezanih za Zapad sem Ujedinjenih Nacija. Partnerstvo za Mir, OEBS i druge organizacije neće imati priliku da vide Rusiju ni kao posmatrača. Profesor Karaganov insistira na ovom potezu jer smatra da su Ujedinjene Nacije jedini međunarodni okvir prihvatljiv za rešavanje međudržavnih problema. Rusija je jedna od 5 stalnih članica Saveta Bezbednosti, i time nosi određenu moć na globalnoj sceni, tako da od sada neće razvodnjavati tu poziciju unutar drugih organizacija nemetnutih sa Zapada. Ili UN ili bilateralni odnosi, jasan je Sergej Karaganov.

Za deceniju ili nešto više Zapad će se pomiriti sa novonastalom situacijom i pristaće na kooperaciju bez dominacije. Tu se poziva na istoriju i razne imperije koje je Rusija obuzdala – od Švedske i bitke na Poltavi, preko Francuske i krvave bitke kod Borodina, do Nemačke i njene devastacije nakon bitke za Staljingrad.

Krajnji cilj je novi beznednosni euroazijski sistem, sa izolovanom Amerikom kao nepoželjnim hegemonom. Zato opet pominje da kooperacija sa Kinom ne može biti samo ekonomska, već i vojna i kulturna. Predlaže i petogodišnji vojni savez dve države radi ubrzanja nastanka novog beznednosnog sistema. Svaki poraz Pekinga je i naš, jasan je u svom zaključku.

Operacija u Ukrajini će trajati oko 12 dana i cilj je jasan: zauzimamje istočnog dela, instaliranje pro-ruske vlade i zamrzavanje konflikta koji bi na dalje onemogućio zemlji evro-atlanske integracije. Pored sve propagande situacija na terenu posle pet dana pokazuje da je operacija hiruški precizna i isplanirana po poslednjeg detalja. Okupacija zemlje od preko 44 miliona ljudi, sa velikim procentom ruske populacije, se činila nemogućom misijom samo pre pet godina. Danas je jasno da je ovo mali zalogaj za rusku vojsku.

Smatram da će ovaj momenat imati dalekosežnije efekte od pada Berlinskog zida – poslednjeg geopolitičkog zemljotresa. Rusi su jasno definisali svog neprijatelja – zemlje G7. Na čelu sa SAD, Kanada, Nemačka, Francuska, Italija, Velika Britanija i Japan imaju oko 770 miliona ljudi i oko 32% svetske ekonomije. Kada završi sa Ukrajinom i par drugih teritorija u Evropi Rusija se okreće masovnim razvojem Sibira zajedno sa Kinom. Kao što profesor Karaganov navodi, Rusija je postala velika sila kada je Ivan Grozni osvojio Sibir, a ne kada je anektirana Ukrajina pod Aleksejem Mikajlovićem, za koga niko na zapadu nije ni čuo.

Ukrajina neće biti deo Rusije kao velike sile, već razvaljena tampon zona između rusa i evropljana. Profesor se ruga aksiomu Zbigniewa Brzezinskog, američko-poljskog politikologa koji je bio američki savetnik za bezbednost SAD i personifikacija rusofobije. Taj aksiom tvrdi da je Rusija osakaćena kao sila ako se Ukrajina odvoji od Moskve. Konstruktivna destrukcija podrazumeva kontrolu određenih teritorija ali ne i njihovu aneksiju, kako se resursi ne bi traćili.

Borba između sve liberanijeg Zapada i konzervativne Rusije i još konzervativnije Kine ulazi u fazu prsa u prsa. Profesor Karaganov smatra da je ostatak sveta takođe konzervativan i da mu je muka od sve bizarnijih vrednosti Zapada koje se agresivno nameću ostatku sveta, naročito putem koncepta ljudskih prava. Do sada su se folirali da su na putu prihvatanja liberalnih vrednosti, ali sada je poruka jasna: ne želimo da imamo ništa sa vama.

Настави са читањем „Nova Ruska Politička Dogma – ‘Konstruktivna Destrukcija’ Profesora Karaganova“

Ko Je Čelična Lady Koja Finansira Putinov Rat?

Kada mala zemlja ratuje, taj konflikt je trošak. Kada velike sile ratuju, konflikt je obično profitabilan. U slučaju ruske invazije jasno je da velika sila napada manju zemlju koja nema šansu da se odbrani. Mnogi se pitaju (čitaj lupetaju) koliko će rat Rusiju koštati i da li će zbog istog doživeti ekonomski kolaps. Odgovor na ovo pitanje najbolje zna čelična guvernerka ruske centralne banke Elvira Nabiullina.

Pre nego što pređemo na kalkulaciju, da raščistimo šta mislim o ovom kofliktu. Ilustraciju toga je na dan invazije najbolje definisao jedan moj prijatelj: „meni su jutros krenule suze jer opet sloveni ubijaju jedni druge.“ I to je srž svog moralisanja oko ukrajinskog konflikta. Kao devedesetih na Balkanu, sloveni pokazuju koliko su razjedinjeni i spremni da političke nesuglasice reše uništavanjem života i imovine.

Američki izvori mi kažu da će invazija trajati 12 dana i koštati Rusiju oko $150 miliona. To su direktni troškovi ljudstva i opreme za taj period. Osoba koja drži Putinov novčanik je čelična Elivira, za koju kažu da je Putina naučila zamršene principe visokih finansija. Nakon prisvajanja Krima 2014. godine, upravo je ona pametnom monetarnom politikom obuzdala volatilnost rublje, podizala kamatne stope i najviše doprinela da zapadne sankcije budu bezube. Prestižni časopis Euromoney je zato Elviru 2015. godine proglasio za centralnog bankara godine. Isto priznanje je dobila i 2017. godine od britanskog časopisa The Banker. Forbes je stalno rangira među moćnim ženama sveta, tako da je 2021. godine proglašena za 60. najmoćniju ženu na svetu. 

Kažu da Putin zove samo Elviru kada ima pitanja oko tokova novca. U ofanzivu je krenuo tek kada je ona spremila sve mere protiv zapadnih sankcija, od mekih do eventualnog isključenja Rusije iz SWIFT sistema. Kada se 2012. godine pompezno vratio u Kremlj, ona je bila deo malog tima od 6 ljudi koji su bili uz Putina. Tada je bila njegova ekonomska savetnica. Ubrzo nakon toga je stavio na čelo centralne banke. Od tada ona svoj posao obavlja maestealno.

Razmere sankcija koje je Zapad nametnuo Rusiji možemo razumeti kroz sankcije koje je Srbija pretrpela devedesetih godina. Totalno zatvorena, bez prava na uvoz ili izvoz, bez mogućnosti da plati jedan dolar preko granice ili primi isti, Srbija je doživela ekonomski kolaps gde se BDP brzo prepolovio, firme doživele kolaps za par meseci a građani osiromašili do ivice egzistencije. Najgori deo sankcija je bio izbacivanje iz svetskih tokova novca koje moderno poslovanje čini skoro nemogućim.

Za sada Rusija ostaje deo platnog sistema. Iako mnogi traže da se izbace iz SWIFT-a, ekonomisti upozoravaju da će taj potez biti izuzetno ekonomski bolan za Zapad i ostatak sveta.

Šta je SWIFT sistem? Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication je u suštini primitivan whatsup za prebacivanje novca sa jednog računa na drugi račun u nekoj drugoj državi. Sadrži ime osobe ili pravnog lica, adresu i broj računa obe strane. Ali svaki put sadrži i korespondentsku, ili ‘intermediary’ banku. U tom grmu leži zec.

Primer SWIFT instrukcija za prebacivanje novca na dolarski račun iz bilo koje druge zemlje.

U gornjem primeru vidimo tipične SWIFT instrukcije. Ako neko želi da Vam pošalje $1000, samo mu prosledite ovu informaciju, on ode u svoju banku i za par dana lova je na Vašem računu. Zašto za par dana u doba interneta kada lovu u Srbiji prebacujemo preko aplikacija za par minuta? Pa zato što se instrukcije i dalje kuckaju ručno na primitivnim terminalima, tako da Vaš transfer čeka nekog bankarčića da gore navedeno iskucka.

Ako Vam neko šalje te dolare iz Italije, ili Rusije, novac ide preko poruke 56, koja je prva navedena u datom primeru, i taj je račun u New Yorku. Pitate se zašto preko New York-a ako mi brat šalje dolare iz Trsta? Pa da bi američka centralna banka imala kontrolu nad svakim dolarom koji se transferiše globalno. Ako je brat pod sankcijama, taj novac se konfiskuje u SAD i dolari Vam nikada neće stići. Tako je i sa evrima koji će se zaglaviti u Belgiji gde je sedište SWIFT-a.

Ovo je glavna poluga zapadne kontrole finansija jer su sve države sveta članice ovog primitivnog mesendžera. Jedine dve koje su trenutno izbačene su Severna Koreja i Iran. Kina je još 2015. godine razvila svoj sistem CIPS, koji služi za plaćanje u kineskoj valuti. Rusi su takođe razvili svoj SPFS sistem. Upravo je Elvira jedna od arhitektica softvera koji povezuje ova dva sistema i priča se da renminbi i rublje već pljušte između Kine i Rusije. Zato se okleva sa izbacivanjem Rusije iz SWIFT sistema. Taj potez bi stvorio alternativu tako da bi ova poluga zapadne moći izgubila smisao. U Moskvi se priča da je Putinov susret sa predsednikom Kine Sijem tokom Zimskih Olimpijskih igara upravo bio poslednja potvrda novog finansijskog sistema pre invazije na Ukrajinu. Indija je već poslala delegaciju u Moskvu kako bi se pridružila sistemu radi izbegavanja zapadnog platnog sistema.

Ruska nafta i plin nesmetano teku ka svim svetskim pravcima pa i na Zapad. Dok je jednu Srbiju bilo lako hermetički zatvoriti, Zapad se ne usuđuje da isto uradi Rusiji jer cene energenata već divljaju a inflacija je nakon dužeg perioda prosperiteta provirila svoju ružnu glavu. Ruski budžet je izbalansiran sa cenom nafte od $62. Sa cenom koja je oko $100 Elvira planira budžetski višak od nekih $70-80 milijardi u 2022. godini. Zajedno sa ruskim rezervama od $630 milijardi koje ova žena kontroliše i laiku je jasno da je Rusija krenula u invaziju finansijski spremna koliko i vojno.

Očigledno je da će rusi sve troškove svaliti na okupiranu teriroriju. To su naučili od svojih kolega amerikanaca koji odmah nakon invazija dovode svoje privrednike čiji je zadatak ekonomska eksploatacija okupirane teritorije. Tranzit gasa kroz Ukrajinu je bio jedan od glavnih političkih problema između Rusije i Ukrajine. Godinama su ukrajinci upozoravani da ne politizuju gasovod, jer je gas nesmetano išao za Evropu i tokom najgorih momenata Hladnog Rata. Prva ukrajinska ekonomska žrvta će biti gasovod koji će od sada biti pod Putinovom kontrolom. Elvira je jedna od ruskih jastrebica koja nije verovala nemcima da će pustiti Severni Tok u rad. Dolaskom zelenih na vlast u nemačkoj, njena predviđanja su se pokazala kao tačna tako da su Putina ona i njena ekipa stisli da je momenat sad ili nikad da se Ukrajina okupira i stavi pod rusku šapu.

Novi svetski poredak se raspada pred našim očima. Novac je, kao kroz čitavu istoriju Homo sapiensa, najbitniji elemenat svih društvenih pomeranja, i to je ono što je Elvira naučila Putina i jastrebove koji ga okružuju. Resursi kojima Rusija raspolaže su ubedljivo najveći na svetu, tako da ona smatra da Rusija mora da nametne svoju volju i stane na put NATO proširenju na silu. Već par godina se šuška da je upravo ona glavni kandidat da nasledi Putina. Možda se desi da svet crta Putina na papiru ako ova hladna Tatarka preuzme rusko kormilo.

Dritan – Politika Mogućeg Jednog Đenke

Od prošlih izbora Dritan Abazović se izdvojio kao novi dašak političkog vetra na Balkanu. Mlad, moderan i obrazovan, uz to i član albanske manjine Crne Gore, uspeo je da sedne i sa primorskim hipsterima i sa srpskim popovima. Odlično je razumeo amfilohijevski momenat u toj mini državi koja se zajedno drži uz pomoć srpsko-ruskog štapa i NATO kanapa. Sagledao je šta je moguće i to izcedio za sebe i svoju političku grupicu uz veliko političko umeće. 

Bizmarku se pripisuju reči da je „politika umetnost mogućeg.“ Sagledaš situaciju, vidiš šta je moguće odraditi u datom političkom momentu, i uradiš baš to, ništa više ali ni pedalj manje. Realpolitik je modernu interesnu politiku utkala u geopolitičku današnjicu gde se svi akteri, manje ili više, drže ovih principa. Dritan Abazović je srušio vladu Crne Gore i stvorio krizu gde su sve oči uprte u njega, iako je na avgustovskim izborima osvojio tankih 5.53%, što i jeste realna slika koliko stanovnika Crne Gore uvažava vrednosti politike koju predstavlja.

Sada kada je izveo manevar, uz jasnu podršku Zapada, polako se budi u situaciji gde je većinsko stanovništvo, crnogorsko i srpsko, okrenuto protiv njega, svako iz svojih interesa. Crnogorci, koji velikim delom podržavaju Mila i glasaju za DPS, ga gledaju kao moguću slamku spasa koja bi oživela političkog Frankenštajna koga su prerano sahranali avgusta 2020. godine. Ako napravi vladu sa njima, kako god ih našminka, učiniće političko samoubistvo jer je Frankenštajn ipak toliko politički ružan da zapadni mentori drže zapušen nos dok ga podržavaju. Iz tog kola neće izaći.

Sa druge strane je Demokratski Front koji je mislio da je pobedio, ali u amfilohijevskom svetu svaka pobeda mora biti okađena a njih je izgleda kadilo omašilo. Zdušno minirajući doskorašnju vladu na svakom koraku jer nisu dobili postavljenja, sada se češu jer su i sami pomogli da se Frankenštajn izvuče iz groba.

Treća grupacija su manjine koje se po balkanskoj tradiciji kurvaju i cvile kako su potlačeni dok greju svoje manjinske guzice po foteljama. Samo je bitno biti iz manjinskog naroda, često bez kvalifikacija za poslove na koje postavljaju svoju familiju i drugove, bez trunke odgovornosti prema zajednici. Zato se Dritan izdvojio, jer je kao albanac uspeo sa sebe da skine odoru potlačenog. Kao Đenka, uzdigao se iznad malograđanštine i krenuo da snima novi crnogorski film.

Sada, kao u filmu ‘Maratonci Trče Počasni Krug’, familija Bilija Pitona u obliku DF-a stoji čvrsto suprostavljena crnogorskim Topalovićima. Tenzija je veća nego za vreme izbora jer pokradeni sanduci ne mogu da se prebroje. Pravoslavci su se u ovoj maloj zemlji podelili tačno po sredini, nesposobni da sagledaju svoje zajedničko poreklo, tako da im neka vrsta obračuna predstoji, baš kao u filmu.

Prema kredibilnim izvorima Crna Gora je jedna od glavnih evropskih tačaka za ulaz kokaina. Ova droga je postala stimulans izbora za staro i mlado. Šmrču biznismeni, pevaljke, profesori, babe, dede, domaćice, kerovi i mačke. Prema mojim izvorima u SAD u CG mesečno uđe blizu 4 tone belog praha. Tržišna vrednost je oko 300 miliona evra. Ta procena je konzervativna jer je prisutnost balkanaca u Južnoj Americi veća nego ikad. Sigurno nisu deo studentske razmene.

Ovaj problem je daleko veći nego što je bilo ko od aktera u CG spreman da prizna, sa izuzetkom Nebojše Medojevića koji godinama tvrdi da će ovaj biznis uništiti državu. Iako se linije vredno vuku širom Evrope, jedino je u CG vrednost tog posla dosegla nivo BDP-a. Na svom vrhuncu Pablo Escobar je bio veći od ekonomija 86 zemalja, toliki se profit slivao u njegove ruke. Ako gledamo broj stanovnika po gramu kokaina, crnogorski bosovi su moćniji.

Dritan Abazović je naivno mislio da će se brzo obračunati sa moćnom hobotnicom koja mu je odmah ponudila 20 miliona evra da postane Đenka. Do danas nije rekao ko mu je nudio novac jer ako zucne, biće: „ala ga je opravio, svaka mu čast.“  Nezavisnost Crne Gore je finansirana švercom cigareta, na koji je Zapad okretao glavu jer im je Milošević bio neprijatelj br.1. Zapad je poslednjih decenija slab na kintu, i traži od svojih štićenika da sami organizuju finansiranje njihovih državotvornih egzibicija. Naučeni na laku lovu, ekipa se samo prešaltovala na daleko profitabilniji kokain.

I tako je Dritan postao Đenka, pokušavajući da balansira između Topalovića i Pitonovih. Zaboravlja da je politiku mogućeg osmislio racionalni nemac, a ne balkanski mistik. Iako će kratkoročno omlatiti Kristinu, to će se vratiti kao politički bumerang na sledećim izborima. Jedina vajda je što je počeo demokratske procese u Crnoj Gori, ali mora da zapamti da nije sam to izneo na svojim plećima. Ima jedan pokojnik koji mudro gladi svoju bradu dok odozgo promatra crnogorski krš. Tužno je, ali istinito da je baš on najzaslužniji za demokratizaciju Crne Gore, a Đenka, Topalovići i Pitonovi su samo likovi u njegovom filmu.

P.S. ako me pitate ko je Krivokapić u ovom filmu, jedino mogu da mu dam ulogu onog raštimovanog klavira po kome Kristina uporno mlati.