Категорија: Некатегоризовано

Protesti u Americi ne jenjavaju već drugu nedelju i svetu je opet izložena ahilova peta američkog društvenog sistema – rasizam. Čitam razne komentare na šarolikim platformama i jasno je da mnogi ne razumeju šta je rasizam i koje su njegove suštinske konsekvence.

Rasizam je jedna od društvenih pojava za koju je svako uveren da tačno zna o čemu se tu radi. Neko kaže mrzim onog crnca, ili belca, ili indijca i eto rasizma u svojoj izvornoj formi. Ali filozofski je bitno definisati ovu pojavu, kako dijalektički tako i semantički kako bi se video devastirajući efekat ove pojave.

Ubistvo George Floyda se pokazalo kao kapisla koja je zapalila naciju i izvela protestante na ulice. On je očigledno bio osoba sa američkog društvenog dna, bez stalnog posla i često u sukobu sa zakonom oko sitnih prekršaja. I ovog tragičnog puta su ga panduri startovali jer je pokušao da zameni lažnu novčanicu od 20 dolara. Baš zbog lakoće prekršaja (u Srbiji vas neće juriti ako ste marnuli manje od 5.000din na primer) scena njegovog gušenja je još tužnija.

Dakle čovek bez posla, bez moći i sa društvene margine je opkoljen od strane 4 policajca i tokom nešto više od 8 minuta kolena na vratu ugušen pred čitavom planetom. Tu je srž rasizma, da je uvek uperen od strane moći ka nemoćnima. Samo oni koji drže vlast i moć mogu da budu rasisti i ugrade sistemski rasizam u politički sistem.

Komentari da su crnci u Americi rasisti jer mrze belce kao i belci njih pretstavljaju klasičnu zamenu teza gde se sama pojava fenomena opravdava, relativizuje i gura pod tepih. Kao eto mrzimo mi njih, ali mrze i oni nas. To ti dođe kao da mlatiš ženu svaki dan ali eto udari i ona tebe koji put pa dakle kakvo crno porodično nasilje, to je samo fer šorka gde ti izlaziš svaki put kao zasluženi pobednik.

U prošlom članku, koji je naišao na veliki broj čitalaca, vidim da naše ljude zanima tema ali da prirodno imamo slab pristup ovom društvenom zlu. Kao što smo videli, u SAD je rasizam vekovno utemeljen, od doba ropstva, preko ere ljudskih prava pa do savremenog doba gde crnci čine 6 puta više osuđenika po američkim zatvorima, gde su im plate niže za iste poslove i gde su gradovi i dalje getoizovani u duhu mračne segregacije. Brojke su tu i one nisu otvorene za interpretaciju. To je suština sistemskog rasizma, da je moguć samo u jednom pravcu – od moći ka nemoći.

To što neki reperi viču ubi belca i mrzim pandure je samo reakcija na stanje duha koji rasizam oblikuje u napetu društvenu atmosferu. Isti ti su od malih nogu ismevani, diskriminisani i hapšeni od strane moćnog državnog aparata koji štiti belog čoveka i njegov kapital. Gruba semantika koja se formulisala kroz rep i hip-hop je samo očajni vapaj koji ukazuje na delikatnost američkog rasizma i pretstavlja istančanu dijalektiku dubokog shvatanja problema. Kao što je naša epska narodna pesma uperena protiv gadnog turskog vazala, tako je i rep pesma samo krik za slobodom uperen protiv belog amerikanca koji drži sve poluge moći i kapitala.

U vreme turske vladavine srbi su prolazili veoma slične faze rasizma kao što ih crnci danas prolaze u SAD. Od ropstva, danka u krvi, do građana drugog reda, političkih prava i konačno oslobođenja. Naša epska poezija je jedna od najbitnijih svetskih baština baš zbog tog slobodarskog elementa i istančane dijaktike uprkos grube semantike. Svaki pokušaj da se ona danas uvrsti u nekakav rasizam ili diskriminaciju je ponovo zamena teza i jadan pokušaj istorijske revizije. Nisu turci ovde bili nikakvi poželjni prosvetitelji niti dobrodošli saveznici već brutalni, primitivni vladaoci koji su koristili sistemski rasizam da bi vladali ovom teritorijom i raspolagali resursima.

„Bože mili! Čuda velikoga!
Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne
I da druga postane sudija,
Tu knezovi nisu radi kavzi,;
Nit’ su radi Turci izjelice,
Al’ je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može,
Ni trpiti Turskoga zuluma;“

Početak bune protiv dahija je savršen primer. Ono što je gušenje George Floyda je u nas seča knezova. Kapisla koja je prelila narodnu čašu i dovela do Prvog Srpskog Ustanka je ista ona kapisla zbog koje danas gore američki gradovi. Jer onaj koji ti ubija decu, ili ih u magarećim bisagama odvodi od uplakanih majki, je simbol zla i svaki oblik borbe protiv takvog je ne samo opravdan, već je i moralni imperativ.

‘Gde knezovi nisu radi kavzi’ je paralela sa crnačkim elitama u SAD koje često ne čuju i ne vide patnju svojih siromašnih sunarodnika koji su na meti korumpiranih policijskih i političkih struktura. To što je Obama bio predsednik ne znači da je rasizmu došao kraj. Samo znači da promena ne može doći sa vrha, već mora doći sa dna i od strane onih koji su direktne žrtve. Kao deo establišmenta Obama nije uradio ama baš ništa na razgradnji sistemskog rasizma. Unutar demokratske stranke, koja uprkos svojoj retorici prstom ne mrda da suštinski poboljša društveni položaj crnaca, Obama je bio samo još jedan točkić u nepravednom sistemu. A njegov prethodnik, Bill Clinton, je utemeljitelj zakona three strikes and you are out. Naime treće krivično delo, pa i najmanje težine obezbeđuje mandatnu doživotnu kaznu. Muški crnci, koji imaju najmanji pristup advokatima i legalnoj zaštiti, su najčešće žrtve ovog drakonskog zakona koga bi se i Severna Koreja postidela.

‘Nit su radi Turci izjelice’ pak može da se protumači kao veliki jaz između bogatih i siromašnih u SAD koji je poslednjih 30 godina držao plate siromašnih na istom nivou dok su se elite basnoslovno bogatile. Opet su crnci nesrazmerno siromašni i često ih zaobilazi američki san čije čari sam i sam okusio. Dođe srbin u sred rata na Balkanu, dobije punu stipendiju, i završi na Wall Street-u vrteći pare američkih bogatih familija. Dok moji crni drugovi uglavnom vide Wall Street kao i prosečan srbin – na filmu.

Tako kada sledeći put sa Banovog Brda krenete da kudite crnce koji pale radnje setite se da poreklo vučete od robova. Ne poistovećujte se sa onim belcima koji brižno brinu o redu i sigurnosti, već sa potomcima roblja koje je izgradilo dobar deo toga što se danas ruši. Ni jedna radnja, kuća, crkva ili džamija nisu vredne jednog minuta nevinog ljudskog života. Naši su palili mnogo toga dok se ropstva nisu otarasili. Istorijski kontekst je bio opravdan i srpski plamen je tada jedini osvetljavao porobljena lica širom planete koja je nemo gledala kako se jedan mali narod bori za slodobu na život ili smrt.

‘Al’ je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može,
Ni trpiti Turskoga zuluma;’ su centralna tema svakog slobodarskog pokreta. Američki crnci još nisu smogli snage da se oslobode svog jarma. Pokušaji da se to mirno izvede nisu urodili plodom. Pokušaji da se izmešaju sa establišmentom su proizveli još goru situaciju. Samo da nađu nekog svog Filipa Višnjića da ih pogura pa da shvate da bez puške i plamena nema slobode. Burn baby burn.

Crnac u Americi je isto što i Rom u Evropi. Građanin drugog reda koga zbog boje kože drugi gledaju drugačije, podozrivije i uplašenije. Problemi pri odrastanju, problemi pri školovanju, pri zapošljavanju guše ovu zajednicu koja za sobom vuče još i breme robovske prošlosti.

Pre par dana po ko zna koji put se ponavlja isti scenario. Policija zaustavlja crnca zbog minornog prekršaja, ovaj izlazi iz kola, nastaje koškanje, oni ga hapse i fizički onesposobljavaju ali u tom procesu ga lišavaju života. Ko nije živeo u Americi ne shvata koliko često se dešava isti scenario. Biti zaustavljen od strane murije kao crnac je ozbiljan rizik koji je pravi košmar za roditelje i rođake muške crne populacije. Zamislite da kada vam sin tinejdžer izađe sa drugarima ne brinete samo o mladalačkim glupostima, nego i da li će mu policija nauditi pa neretko i ubiti.

George Floyd je umro od gušenja nakon 8 minuta pod kolenom lokalnog belog pandura. Video snimci modernog doba ne dozvoljavalju da ovakvi zločini prođu bez posledica. Da se tragedija desila pre 30 ili više godina, policijski izveštaj bi naveo otpor hapšenju, ‘hrabri’ policajci bi zajapureni pokazali par ogrebotina i svi bi bili srećni što je ‘strašni’ crnja sklonjen sa ulica, pa i sa ovog sveta. Ovih dana teško je da se nešto radikalno desi na javnom mestu a da bar neka kamera ne zabeleži događaj. Tako smo i ovog puta bili svedoci hladnokrvnog ubistva jednog građana od strane respresivnog državnog aparata.

Teško je belcu opisati rasizam. Studirajući u Indiani, u srcu Amerike, imao sam prilike da vidim na šta to liči. DePauw University je mali, privatni, tradicionalno beli college u malom gradiću Greencastle, Indiana. Samo pola sata vožnje kroz nepregledna kukuruzna polja od glavnog grada Indianapolisa. Devedesetih je faks imao samo par procenata crnih studenata, i to kao rezultat federalnog programa Affirnative Action. Ovaj program je sistemski pomagao crncima i drugim manjinama da se lakše integrišu u obrazovne, kulturne i poslovne društvene procese u SAD. Učinio je mnogo za afirmaciju crnaca u poslednjih pedesetak godina koji je kulminirao izborom Barack Obame za prvog tamnoputog američkog predsednika.

Prvo što sam primetio je tenzija koja je mogla da se seče nožem i pakuje za poneti. Naime kada su u istoj sobi, učionici, sportskoj hali ili bilo gde drugo, bela i crna osoba koja se ne poznaju, ili slabo poznaju, stvaraju čudnu tenziju koju osećaju samo oni koji su se dovoljno kulturološki asimilovali u kolevci demokratije. Moć da se opuste u tim situacijama imali su samo malobrojni i češće su to bile žene. Muški su se uglavnom gledali kao ovnovi na brvnu.

Tada neobrazovan u rasnim odnosima zemlje u koju sam stigao sa 19 godina, bio sam naivno nesvestan dubine ovog problema koji je rak rana američkog društva. Svaku situaciju sam javno, pred svima prozivao upitkujući i jedne i druge koji im je moj. To je obično rezultiralo zbunjenim, nelagodnim odgovorima tipa ‘ma ok je sve’, ‘nije ništa čini ti se’, dok je nelagoda između mojih belih i crnih prijatelja rasla.

Ova tenzija je direktan uzrok usiljenog načina komunikacije između njih. Rečenice bi uzimale drugu formu kada bi se obraćali jedni drugima. Usiljene, nezgrapne forme su krasile njihove dijaloge a moje ismejavanje je bez takta stvaralo još smutljivije komunikacijske bisere. U pokušajima da ih opustim otvoreno sam ih čačkao oko rasne tenzije i nakon mnogo upitkivanja često uspevao da probijem led. Na kraju svakog ‘otvaranja’ shvatio sam ubrzo da belci i crnci žive u dve Amerike i da je segregacija takva da retko imaju prilike da se suštinski sretnu.

Segregacija nosi korene u pravnim temeljima SAD koje su decenijama bile nosilac ropstva u svetu. Legalna trgovina i eksploatacija ljudi je istorijski i pravni uzrok tenzije između amerikanaca drugačije boje kože. Tek je 13 amandman slavnog američkog Ustava, 1865. godine zakonom zabranio vlasništvo nad sapiensima. Ali formalizacijom slobode stvari se nisu bitno promenile. U većem delu Amerike, sem velikih severnih gradova, segregacija je i dalje zakon. Deca idu odvojeno u škole, u prevozu crnci sede u zadnjem delu, i u svakom aspektu života su ove dve grupe ljudi precizno podeljene. To doba, koje je trajalo od oslobođenja pa sve do 1965. godine je Jim Crow era. Naime segregacija je bila zakonom regulisana i brutalno sprovođena. Linčovanja, silovanja i ubistva su bili česta pojava na zatucanom Jugu i sve se to dešavalo na očigled čitavog sveta. Ovaj društveno-istorijski momenat SAD je mrlja za koju smatram da će u godinama koje dolaze izazvati i raspad same unije. Sa svakim obrazovanim crncem ide i saznanje o strašnoj prošlosti i sve manje onih koji pristaju na sistem koji i dalje baštini tradiciju segregacije.

Pored sve liberalizacije američkog društva veliki deo belaca i dalje gaji duboki mržnju prema crncima. Da je problem sistemski govore i brojevi zatvorenika u američkim necivilozovanim zatvorima.  Sa 665 zatvorenika na 100.000 građana Amerika je šampion u guranju ljudi iza rešetaka. Zatvori su brutalne institucije pod kontrolom bandi gde život ne vredi pišljivog boba. Te, uglavnom privatne institucije, su glavni lobisti iza drakonskih diskriminatorskih krivičnih zakona. Interesantno je da ovaj trend kreće 60tih godina i da je svake godine sve više zatvorenika. Dakle kako su crnci dobili puna zakonska prava, tako su krenule drakonske presude tako da je Amerika jedina zemlja na planeti gde možeš da dobiješ doživotnu robiju bez prava na pomilovanje za tri krivična nenasilna dela. Tri puta prodaš više od 100 grama vutre i ćao slobodo zanavek. Momci iza kojih su ključevi bačeni u bunar su uglavnom crnci.

Iz date tabele isijava rasizam. Brojke iz 2010. godine govore da je 2.200 crnaca u zatvorima na 100.000 stanovnika u odnosu na 380 belaca. Dakle skoro 6 puta više crnaca čami u zatvorima nego belaca. Zamislite da u Srbiji danas ima 6 puta više bošnjaka u zatvorima nego srba. Svi bi se, s pravom, digli na noge i razbucali takav sistem. Ali u SAD je to jednostavno nemoguće jer je krivična politika od 60tih na ovamo dizajnirana da targetira prvenstveno crnce i druge manjine. Interesantno je da su obe stranke, i republikanci i demokrate krivi za ovakvu situaciju. Bill Clinton, nije samo srpski krvnik, već i ona najgora vrsta rasiste u SAD: prikriveni južnjački belac koji tužnim očima sasluša svaku ucveljenu crnkinju. A onda joj porobi mušku decu i baci ključeve.

Naime Bill je insiprator, lobista i potpisnik drakonskog zakona ‘three strikes and you are out’ – tri udarca i ispadaš. Taj zakon kaže da ako te treći put zatvore zbog krivičnog dela, bilo kog, sudija je mandatno obavezan da te osudi na doživotnu robiju. Ovakve cirkuske zakone nema ni Severna Koreja koju američki političari sa gađenjem često komentarišu. Rezultat tog federalnog zakona je armija mladih crnaca koja neće ugledati slobodu do kraja života iako su počinili smešna i nenasilna krivična dela. U Srbiji na primer, ako te uhvate sa 100 grama vutre dobićeš prvi put vetovatno novčanu kaznu. Za drugi put verovatno uslovnu. I treći ćeš možda videti ćuzu na par meseci ali samo ako ti je advokat doktor Nestorović. Pa Darko Šarić će robijati desetak godina za tone kokaina koje je preterao širom sveta. U SAD čitave generacije mladih crnaca završe u zatvorima u kojima se ne rehabilituju već postanu okoreli banditi u sistemu koji podstiče nasilje i korupciju.

Ovakva politika je sistemski rasizam najgore vrste. I zato mi se uvek gadilo američko popovanje u oblasti ljudskih prava. Kada kinezi i ameri komentarišu tretman manjina bilo gde na planeti to je kao kad srpski političari pričaju o časti i poštenju ili crnogorski o čojstvu.

Američki gradovi ponovo gore zbog jednog mrtvog crnca. I treba da gore. Svako političko saborništvo crnaca u poslednjih 50 godina je uništeno u savezništvu duboke belačke države i belačkog podzemlja. Dva najveća lidera, Martin Luther King i Malcolm X, su brutalno ubijena čim je njihova politika počela da dobija obrise moćnih političkih organizacija. Obojicu je FBI pratio i prisluškivao godinama i vodio kao unutrašnje neprijatelje najvišeg ranga. Verovati da država nije imala ništa sa njihovim likvidacijama je isto što i verovati da srpska država nema ništa sa ubistvom Ćuruvije i Đinđića.

Da li će ovo biti ta kapisla koja će radikalno promeniti američku mapu rasizma ostaje da se vidi. Jedno je sigurno, ako ne ova neka druga tamnoputa varnica će sigurno zapaliti društveni požar koji neće moći da se ugasi. Jer istorija nas stalno potseća da imperije uglavnom lakše puknu iznutra no spolja. Burn baby burn.

Pre nešto više od 70 godina malo društvo se skupilo u prelepom švajcarskom selu Mont Pèlerin diskutujući ideje koje će postati društveni i ekonomski temelj sveta nakon Drugog Svetskog Rata. Na čelu društva su bili filozof i ekonomista Friedrich Hayek i ekonomista Milton Friedman. Ekonomske ideje kejnzijanskog modela, sa velikim državnim aparatom, visokim poreskim stopama i dubokim socijalnim elementom su te 1947. godine bile dominantne tako da je nova škola shvatila da su njihove ideje malog državnog aparata i slobodnog protoka ljudi i robe radikalne.

Ideje ovih mislilaca su nikle kao rezultat dva fenomena: ekonomskim podatcima koje su mnoge zemlje uredno pratile od početka veka kao i pojavom diktatorskih zatvorenih režima komunizma i fašizma. Prvi je ekonomistima dao dokaz, prvi put u istoriji, da slobodan protok robe i ljudi ima kao osnovni rezultat niže cene i kvalitetniju robu i usluge. Vekovima su ljudi sumnjali da je to slučaj ali podataka nije bilo da bi se teorija naučno testirala. Konačno su ekonomisti kao Friedman pokazali da se društvo brže bogati ako se konkurencija pojača do daske i države i regioni specijalizuju za ekonomske aktivnosti za koje imaju geografske i kulturne afinitite. Dakle bolje je da se šveđani bave proizvodnjom lososa i izvoze taj proizvod po svetu nego da svaka zemlja pokuša da svom tržištu obezbedi taj proizvod produkcijom. Specijalizacija i slobodna trgovina obaraju cene i povećavaju kvalitet robe i usluga.

Drugi razlog za brigu ovih tada mladih naučnika je bila pojava zatvorenih diktatorskih društvenih modela fašizma i komunizma. Pobeda nad fašizmom u tek okončanom svetskom ratu je bila slatka ali su liberalni mislioci razumeli da je rat lako mogao imati drugačiji ishod. Odmah su krenuli sa oštrom kritikom sovjetske diktature i bili među prvima koji su zapadu otkrili katastrofalne dirigovane ekonomske poteze komunističkih država. U to vreme je sovjetska industralizacija uz pomoć besomučne propagande davala impresivnu sliku hrabrog novog sveta i kapitalizam kao ideja je bio pred bankrotom. Mnogi zapadni intelektualci su žmureli pred gulazima, političkim progonima i drugim divljanjima komunističkih režima neretko ih smatrajući neophodnim zlom ka stvaranju boljeg i pravednijeg socijalističkog sveta.

Pod uticajem austrijskog filozofa Karla Poppera Mont Pèlerin društvo je krenulo u nemilosrdnu kritiku kako komunističke diktature tako i kejnzijanskih političara na zapadu. Popper i njegovo brilijantno delo ‘Otvoreno Društvo i Njegovi Neprijatelji’ su postavili filozofski fundament kritike nedemokratskih država i njihove istorijske neodrživosti. Hayek je te ideje pretočio u ekonomsku teoriju podržanu nizom podataka koji su se svokog meseca slivali iz raznih statističkih biroa koje su zemlje osnivale sa entuzijazmom. Informacije o BDP, trgovinskoj razmeni, deficitu i visini plata su davale jasnu sliku da demokratija nije samo čuvar individualnih prava već i najoptimalniji model bogaćenja jednog društva.

Dvadeset godina upornog rada i dokazivanja su ih doveli do 1970. godine i teške ekonomske i energetske krize. Inflacija, recesija i energetski rat su dovele svet do ivice ekonomskog ambisa gde je 2,2 milijarde ljudi od tadašnjih 3,5 živelo u ekstremnom siromaštvu. Dakle dvoje od troje ljudi na planeti su živeli u neljudskim uslovima. Postalo je jasno da komunističke zemlje na istoku i kejnzijanske zemlje na zapadu ne mogu da obezbede ekonomski prosperitet koje ljudi širom sveta zahtevaju.

Tada mali think tank Hayeka i Friedmana prerasta iz intelektualnog radikalizma u novu nadu bolje ekonomske budućnosti. Dolaskom na političku scenu Ronalda Reagana i Margaret Thatcher neoliberalizam konačno dobija politički vetar u leđa. Njihove ideje se rapidno pretapaju u državnu ekonomsku politiku i kreće era najvećeg ekonomskog razvoja u istoriji čovečanstva. Samo 19 godina kasnije raspada se Sovjetski Savez ekonomski samleven slobodnom trgovinom koju zapadne zemlje dovlače u svaki kutak planete. Coca Cola lagano ubija komunističku propagandu. Kina koja tog trenutka grca u siromaštvu i gladovanju menja pravac i prihvata neoliberalne ekonomske ideje privatnog biznisa i slobodne trgovine.

Rezultat tih tektonskih intelektualnih promena je svet u kome živimo danas. Roba sa raznih strana sveta je dostupna svuda tako sa smo u stanju da na telefonu kupimo gaće preko Aliexpressa koje nam posle nekoliko dana uredno stignu na kućnu adresu. Ali pravi uspeh ovog modela se ogleda u činjenici da je većina sveta izvučena iz pakla ekstremnog siromaštva. U 2019. godini oko 9% ljudi na planeti su živeli sa samo $1.9 dnevno što je granica ekstremne sirotinje. Za samo 50 godina, sa duplo više ljudi na svetu, tada radikalni ekonomski model je učinio da preko 90% nas na planeti živi dostojanstveno bez dnevne brige o preživljavanju. Ekonomski modeli su demonstrirali da će ovaj vid siromaštva biti eliminisan do 2030. godine. Obećanja Hayeka i Friedmana da će ekonomski kapitalistički brod podići sve zajedno, i bogate i siromašne, su se ispunjavala pred našim očima. Kritike koje su pljuštale sa svih strana su ostale nemoćne pred neumoljivim ekonomskim podatcima koje su sad već etablirani statistički biroi izbacivali nedeljno. Duži životni vek, pristup struji i čistoj vodi, nivo pismenosti širom sveta kao i pristup novim tehnologijama su rezultat slobodnog protoka robe i ljudi i formiranja slobodnih tražišta u mnogim oblastima.

Ali prve pukotine sada već neoliberalne mantre se pojavljuju tokom poslednje finansijske krize 2008. godine. Tog septembra sam bio u Londonu i vodio trejding desk fonda u kome sam bio partner. Dolazi 15. u mesecu i Lehman Brothers, jedan od giganata Wall Street-a kolabira u roku od nekoliko sati ostavljajući tržište u šoku. Na videlo izlaze milijarde bezvrednih obveznica koje su koruptivnim metodama izdate i predstavljale finansijsku bazu na staklenim nogama. SAD reaguju tog vikenda upumpavajući $700 milijardi u ekonomiju. Mnoge države slede dok se kritika neoliberalnog modela pojačava do daske. Eto vam vaših slobodnih tržišta, eto vaše nevidljive ruke. Ali uprkos svemu kriza se sanira uz mnoge ekonomske žrtve i slobodna trgovina nastavlja svoj marš kroz istoriju.

Moj odgovor na kritiku je jednostavan: ono što se pripisuje neoliberalnom modelu kao slabost je u suštini sama suprotnost ideji tog modela. Naime, iako mislimo da živimo u svetu slobodne trgovine istina je daleko od toga. Poslednja kriza je izazvana korupcijom među velikim investicionim bankama i njihovom polu-monopolskom položaju. Kao neko ko je radio u JP Morganu u srcu Wall Streeta svedok sam netržišnog ponašanja velikih igrača koji su usko povezani sa političkim elitama. Pritisci, ucene i mito su standardni repertoar velikih firmi u dobijanju velikih poslova. Evo primera. Radi se velika prodaja firme u Meksiku i firma sa Wall Streeta daje ponudu od $47 miliona. Lokalna firma daje ponudu od $11 miliona. Ne pominjem konkretna imena radi potencijalne odgovornosti o poslovnim tajnama. Firma sa nižom cenom prolazi kao što i dolikuje efikasnom ekonomskom modelu ali onda se u pogon stavlja Washington mašinerija. Ambasada u glavnom gradu Meksika kreće u akciju. Zovu se ministri i predsednik, daju se obećanja i provlače tihe pretnje. Nakon samo nekoliko dana telefoniranja tender se poništava i posao dobija velika američka banka. Da li su spustili cenu na $11 miliona? Naravno da nisu, cena ostaje zakucana na 47 milki i ne smanjuje se ni za cent.

Da li je ovo tržišna utakmica? I Hayek i Friedman bi bili zgroženi ovakvim potezima i ukazali da je baš ovakvo političko mešanje rak rana svakog ekonomskog sistema. Uostalom zašto neka mala srpska investiciona firma nije u stanju da se takmiči na Wall Streetu? Pa isključivo zbog političkih barijera postavljenih kako bi se konkurencija sputala a politički istomišljenici ekonomski zaštitili nepotističkim pozicijama.

Pored svih prepreka u vidu granica, carina, pasoša i zaštićenih industrija, neoliberalni model je nastavio da krči ekonomsku prašumu sve do sledećeg udara 2016. godine. Izborom populiste Donalda Trumpa američki glasač je jasno dao do znanja ostatku sveta šta misli o preseljenju radnih mesta iz SAD u manje razvijene zemlje. Trump je imao samo jednu poruku a to je: iskoristiću dominantnu poziciju Amerike da zaustavim globalizaciju. Rapidno ulazi u ekonomski rat s Kinom namećući niz visokih carinskih stopa koje povećanjem cena guše promet pa samim tim idu na štetu potrošača. Interesantno je da on to radi u odori desničara koji bi po definiciji morao biti blizak neoliberalnim idejama. Sami republikanci su se našli u nebranom grožđu gde propovedaju ideje slobodnig tržišta sa jedne strane dok podržavaju populistu koji štiti tržište levičarskim metodama. Baš ovaj ideološki haos pretstavlja opasnost po neoliberalni model jer se ne suprostavlja jasnim naučnim idejama već sramnom propagandom gde su činjenice bitne koliko i skandali kojima se predsednik SAD diči. Drugim rečima, politička populistička buka je samo smetnja u daljem globalnom privrednom napretku. Propagandom i lažima se progres izlaže nepotrebnom riziku.

Američka radna mesta jesu preseljena u druge delove sveta u poslednjih 40 godina. Lukrativne pozicije u proizvodnim pogonima su preko noći nestale u srednjoj SAD i našle svoj dom u udaljenim regionima Kine, Indonezije, Afrike i Istočne Evrope. Jeftina kvalifikovana radna snaga u drugim  delovima sveta jeste eliminisala ta radna mesta u SAD i drugim zapadnim zemljama, ali je otvorila mnoga u siromašnim državama gde je čitav jedan sloj ljudi isčupala iz ralja nestabilnog ruralnog života i uvrstila u kvalifikovanu radnu snagu sa redovnim primanjima. Možda je neki Amer izgubio dobro plaćeni posao u fabrici nameštaja, ali se zato par kineza preselilo iz udaljenih sela bez struje i vode i totalnog siromaštva u gradove koji nude obilje novih radnih mesta u drvnoj industriji.

I taman kada je Trumpova haotična politika počela da gubi na inicijalnoj snazi, početkom ove godine mali patogen zvan  COVID-19 stupa na scenu i volšebno zaustavlja naše ekonomske i društvene živote. Svet je brzo nakon izbora 2016. godine shvatio da su amerikanci uselili totalnog idiota u Belu Kuću. Predsednik slabog intelekta i nemoralnog pristupa društvenom životu se pretvarao u političku grešku koju su novembarski izbori morali korigovati. Ekonomija je uprkos lupetanju ovog klovna pre korone bila u rekordnom raspoloženju kako po pitanju istorijsko niske nezaposlenosti tako i po rekordnom nivou cena akcija na berzi. Ali virus prekida žurku i ekonomska pozornica se pretvara u haos.

Onda na scenu stupaju političari koji panično i bez dubokih analiza reaguju na virus. Priče o milionima mrtvih i kolapsu zdravstvenih sistema širom sveta unose paniku među birokrate i oni rapidno, poput domina koje neumoljivo obaraju sledeću u nizu uvode vanredne mere i zaustavljaju društveni i ekonomski život. Ne shvatajući da će duboka ekonomska recesija gurnuti stotine miliona ljudi nazad u ekstremno siromaštvo i samim tim uništiti živote mnogih kako ekonomski i zdravstveno, oni slepo prate poteze jedni drugih. U tom političkom slepilu je čak 84 država uvelo neku vrstu vanrednog stanja i grubo narušilo slobode svojih građana. Putnički sistem se stavlja pod katanac dok se restorani, pozorišta, bioskopi i škole zatvaraju. Kineski virus se rapidno širi svetom dok kineski političari čitav mesec kriju istinu o koroni i hapse svoje lekare koji neformalnim putevima pokušavaju da podignu uzbunu. Lokalna epidemija se zato širi svetom i postaje pandemija. Svetska Zdravstvena Organizacija, još jedna politička udruga, katastrofalno reaguje i ne konfrontira kineske komunističke vlasti već ih mesec dana moljaka za pristup zaraženom Wuhanu.

Jasno je da je ova kriza rezultat ne tržišnih disbalansa i finansijskih manipulacija, već neproračunatih političkih poteza aktera koji su se ponašali ne kao lideri, već kao ovce koje slepo prate ćoravog ovna niz provaliju. Politički, dirigovani faktor, od komunističke partije Kine, pa sve do demokratakih političara, sa usamljenim švedskim izuzetkom, je panično gurnuo svet u potencijno katastrofalnu ekonomsku depresiju.

Kriviti slobodan protok robe i ljudi na globalnom nivou za bilo koji aspekt korona krize je u najmanju ruku glupost. Proročanstva da će svet nakon COVID-19 pandemije biti radikalno drugačiji i da je globalizaciji došao kraj su kredibilna koliko i laprdanja baba Vange. Šta više ljudi će shvatiti da je potrebno još više povezivanja, još više slobode u ekonomskom i društvenom aspektu bivstvovanja sapiensa.

Ljudski progres je neumoljiv, i čoveku je od Poppera na ovamo jasno da su diktatorski režimi, kako desni tako i levi najveća opasnost za budućnost naše dece. Tako će se kineski komunisti nakon korone produbiti u svetu koji ih još više prezire i jasno krivi za nepotrebno širenje virusa. Predviđam da će komunizam u najmnogoljudnijoj državi na svetu kolabirati do 2040. godine i da ćemo se osvrtati na period korone kao početak kraja ovog prljavog režima.

A neoliberalni globalni sistem je tu da ostane. Tehnologija rapidno korača i doprinosi daljoj liberalizaciji protoka ljudi, robe i ideja. Softver prelazi granicu u nanosekundi u svom nastojanju da dalje olakša život i ubrza bogaćenje društva. Veštačka inteligencija je pomolila svoju glavu u poslednjih par decenija i sve rapidnije rešava probleme koji su se do skoro činili nerešivim. Uspeva da konsoliduje mnoštvo informacija i procesuira ih u sekundi, bez predrasuda, nepotizma i korupcije. Ljudi će nakon pandemije shvatiti da je politička klasa najveći rizik našeg daljeg progresa. Individualno liderstvo će biti stavljeno pod društvenu lupu i građani će se pitati šta će nam lideri koji jednostavno slepo prate jedni druge u needukovanim odlukama.

Tako da ignorišite razna pisanija o radikalnim promenama nakon korone. Svaka kriza donosi novi talas teoretičara zavera, gledača u pasulj i divan revolucionara. Njihove panične analize su relevantne koliko i publikacije za koje piskaraju. Kako se ljudi sve više edukuju pritisak za daljim globalnim slobodama će biti sve veći kao i uloga tehnologije u našoj svakodnevnici. Naša deca sigurno neće baciti svoje tablete i prihvatiti se motike. Jesu i biće mnogo globalnija od nas sa virusom ili bez. Za njih ostaje samo jedno pitanje: da li su nam političari potrebni nakon korone?

Danas se usvaja predlog u Skupštini za ukidanje vanrednog stanja. Uvedeno zbog borbe protiv COVID-19 virusa pre 52 dana zarobilo je osobe starije od 65 godina totalno dok je nas ostale na kašičicu puštalo na slobodu. Tako smo se pridružili grupi od 84 zemlje koje su uvele neku vrstu policijskog časa, sve sa namerom da spasu nas od nas samih.

Odlučio sam da pišem članak svakog dana vanrednog stanja kako bi svojoj deci, od sedam i deset godina, ostavio pisani trag kako nam je bilo za vreme najveće pandemije od španske groznice. Sa svih strana slušamo kako život nakon korone neće biti isti, kako će biti ovakav ili onakav. Nisam siguran da su baba-vangovska predviđanja tačna, ali sa sigurnošću znam da je život za vreme vanrednog stanja bio totalno drugačiji.

Ajmo prvo da pogledamo semafor. Od samog početka naši i strani mediji nas bombarduju brojkama o broju zaraženih i broju umrlih od korone. Te dve brojke su verovatno brojke o kojima se najviše pričalo, pisalo, i raspravljalo u istoriji svih brojki. Iako sam u nekoliko navrata pisao da su ove cifre prljava statistika jer nema uniformnog načina testiranja i brojanja umrlih mediji su nestručno progurali ove cifre kao sveti gral po kojima se meri uspeh ili neuspeh borbe protiv virusa. Tabela koja sledi nabraja zemlje koje su nama, iz naše srpske perspektive, od interesa na neki način. Rangirane su u rastućem redu od najmanje do najveće smrtnosti po broju stanovnika. Ovaj morbidni semafor će se u mesecima i godinama koje dolaze koristiti za političke obračune i rasprave na globanom i lokalnom nivou.

Na tabeli je prvo svet. Sa 7,8 milijardi ljudi nema ćoška na planeti koji COVID-19 virus nije potkačio. Zvanično je preminulo skoro 260 hiljada ljudi a skoro 4 miliona je zaraženo. Na 100.000 ljudi, radi jasnog poređenja, svet nam daje merilo po kome poredimo ostale države. Tako je na planeti 48 zaraženih a 3,3 umrlih na 100.000 ljudi.

Tabela smrtnosti za 2017. godinu pokazuje da na svetu svake godine umre nešto manje od 60 miliona ljudi. Kao što smo videli, do sada je od korone umrlo blizu 260.000 ljudi od početka godine kada je pandemija krenula. Ako korona nastavi da ubija stopom kao u prva četiri meseca, pretpostavka je da će umreti oko 750 hiljada globalno za čitavu 2020. godinu. Ova stopa može bitno da se smanji ako se kriva zaraženih zaravni i pandemija zaustavi tokom leta. Ali poređenja radi uzmimo da će od korone umreti u zbiru 750.000 ljudi.

Od srčanih bolesti umre skoro 18 miliona osoba širom sveta. Od raznih oblika kancera skoro 10 miliona, a od plućnih bolesti 5 miliona ljudi. Demencija, stomačne bolesti, dijareja, saobraćajne nesreće, bolesti bubrega, HIV, dijabetes i tuberkuloza su kategorije koje svake godine odnesu više života nego što će COVID-19 potencijalno ubiti u jednoj godini. Pitanje se odmah postavlja, a zašto smo zaustavili svet i život radi zaraze koja verovatno neće ubiti ni 1% onih koji budu otišli u večna lovišta ove godine? Tuberkuloza i HIV su takođe zarazne bolesti pa se svet prilagodio na milion mrtvih svake godine i od jedne i od druge pošasti. Iz nekog razloga COVID-19 je dobio specijalan status i specijalan tretman čije ćemo konsekvence tek brojati, kako u lovi tako i u mrtvima. Ali prvo pogledajmo kakav uticaj je korona imala na naše bivše Jugoslovenske republike.

Kao prva na tabeli Crna Gora je jasno demonstrirala moć svog svetom poznatog zdravstvenog sistema. Sa samo 1,3 umrle osobe na 100.000 stanovnika ova mala država daje svima do znanja da može da se izbori sa ovim mračnim gripom i da turisti mogu opušteno da pohrle ovog leta na plaže slobodne od zle korone. Doduše i dalje ćete dobiti dijareju i šugu zbog manjka kanalizacione mreže ali za koronu ne brinite. Vode će malo biti a malo neće, ali korone biti neće to je zasigurno. Dakle naši montenegrini su apsolutni šampioni Evrope.

Iza njih je sledeća jugo turistička destinacija Hrvatska sa 2 preminule osobe na 100.000 građana. Kao srbin verovatno imate više šanse da se zanjišete na nekoj vrbi nego da zakačite koronicu tako šlaufe pod ruku i idemo. Interesantno je da su dve zemlje gde je turizam četvrtina privrednog prihoda i prve na tabeli. Zato sam dodao i Grčku u drugom delu tabele koja je sa 1,4 umrle osobe tik uz Crnu Goru i Hrvatsku na samom vrhu korona kupa. Za veliko čudo i Grci prihoduju svaki četvrti evrić od turizma. O manipulacijama u brojanju u ove tri zemlje se već nedeljama priča među lekarima i zvaničnicima ali javne osude nema. Svi se prave blesavi, a naše turističke destinacije broje mrtve od korone na način koji ni Ajnštajn ne bi mogao da dokuči.

Bosna i Srbija su na sredini tabele sa 2,4 i 2,9 pokojnika ali se u Evropi i one fantastično rangiraju jer Evropa ima 202 zaražena na 100.000 stanovnika i čak 19 umrlih. Peta na tabeli je Makedonija sa 4,1 preminule osobe i samim tim daleko ispred evropskog proseka. I na začelju neslavnog semafora je Slovenija, kao najbogatija bivša YU republika koja najviše troši na zdravstvo po glavi stanovnika.

Iz prvog dela tabele gde su nabrojane naše bivše republike jasno je da nešto smrdi. Ispade da je zemlja sa najslabijim zdravstvenim sistemom, Crna Gora, ne samo na čelu lokalne tabele, već šampion Evrope sa smrtnošću 15 puta manjom od proseka. Svi bolje stojeći crnogorci se već tradicionalno leče u Srbiji i Hrvatskoj, a oni najbogatiji u Italiji. Ali nekim čudom oni su ovu najveću bolest u istoriji, bar po globalnoj reakciji, savladali levom rukom, i to sedeći, kako i priliči.

U drugom delu tabele Indija je prva sa 0,1 umrlom osobom na 100.000 stanovnika. Dakle stopa je identična stopi smrtnosti sezonskog gripa. I opet nelogičnost, država sa katastrofalnim zdravstvenim sistemom, koja deli svoje građane na kaste, a tako ih i leči, je među najboljima u borbi protiv korone.

Odmah iza Indije je Kina sa 0,3 preminulih. Sada već javno optužena da je krila epidemiju radi sopstvenih interesa, Kina je prva uvela drakonske karantinske mere i brzo na sav glas objavila veliku pobedu nad ovom pošasti. Laži, prevare, ne puštanje SZO zvaničnika u zemlju, hapšenje svojih lekara koji su otkrili COVID-19 i manijakalno kupovanje medicinske zaštitne opreme pre objave pandemije jasno govore o moralnoj propasti komunističke partije koja diktratorski upravlja ovom zemljom. Nemački časopis BILD je juče objavio tajni izveštaj američkih obaveštajaca da su kinezi razvlačenjem kupovali vreme i pazarili maske, rukavice i drugu medicinsku opremu širom sveta. U isto vreme su rigorozno ograničili izvoz te robe i duplim efektom napravili nestašicu ovih proizvoda na početku pandemije. Kuloarske priče obaveštajnih službi o koferima keša kojima je kupovana oprema od sumljivih lica bi bile komične da nisu tužne. Kako nakon svih ovih informacija verovati kineskim komunistima o broju zaraženih i umrlih u najmnogoljudnijoj zemlji na planeti? Tako da ovu cifru od 0,3 umrlih na 100.000 ljudi smatram lažnom.

Čehe i mađare sam uvrstio na tabelu kao bivše komunističke sapatnike i njihovi rezultati od 2,4 i 3,8 su odlični u odnosu na evropski prosek. Česi su kao i mi uveli vanredno stanje 16. marta i zabranili ulazak strancima u zemlju. Predsednik Orban je takođe uveo vanredno stanje i praktično vlada cezarski gde sve odluke dolaze iz njegovog kabineta. Ono što je zajedničko u svim zemljama istočne evrope je da su mere uvedene relativno rano u odnosu na prve slučajeve zaraze. To može delimično da objasni uspeh ovih zemalja u borbi protiv korone u odnosu na njihove zapadne susede.

Sada pogledajmo dno tabele. Tu je Belgija sa skoro 70 mrtvih na 100.000 stanovnika. Mora se naglasiti da oni jedini na svetu broje iskreno i ubrajaju sve preminule u staračkim domovima koji nisu testirani na COVID-19. Sve ostale zemlje broje isključivo osobe koje su testirane na koronu pa su onda preminule. Svi drugi, iako imaju iste simptome i umrli su u isto vreme kao i testirane osobe se ne broje. Tu je na začelju i Španija koja je sa Italijom pretrpela verovatno najveći udar na zdravstveni sistem i najveću društvenu traumu sa slikama kovčega u pretrpanim magacinima.

I na kraju bih pomenuo Švedsku, jedinu državu koja nije uvela striktne mere i ima 277 zaraženih i 28 umrlih na 100.000 građana. Kritike već nedeljama pljušte ali uporni vikinzi ne popuštaju tvrdeći da je ova cifra irelevantna jer testiraju samo osobe koje se pojave u bolnici radi pregleda. Danska, njihov sused koji je uveo striktne mere ima 169 zaraženih i 9 preminulih tako da kritičari smatraju da je smrtnost koja je 3 puta veća dokaz pogrešnog puta ove skandinavske zemlje. Ali kako onda objasniti da španci imaju duplo veću smrtnost od šveđana? Velika Britanija, koja je krenula sa idejom imuniteta krda, ali je pod pritiskom nakon par dana popustila, ima 50% više umrlih od Švedske.

Ovo je najčudniji set podataka koje sam ikada obrađivao. Godine će proći dok ne saznamo sve detalje kako su zemlje stvarno brojale zaražene i umrle. Ko je lagao, ko grešio, ko politizovao a ko naivno brojao i one za koje se samo sumnja da imaju virus.

Jedna lekcjia je jasna. Diktatorski politički sistemi su sada već direktna životna pretnja svima nama. Bez transparentnog i globalnog pristupa zaraznim bolestima nema globalnog razvoja. Kineska Komunistička Partija je preko mesec dana krila virus i tim potezom epidemiju pretvorila u pandemiju. Poltronski komunistički sistem, gde se ljudi plaše da kažu istinu, čak banalnu kakva je medicinska istina, je nedopustiv u međunarnom sistemu. Zašto da kupujemo kinesku robu ako su nam ovim idiotskim potezom uništili ekonomiju sledećih par godina.

A šta smo mi naučili? Pa naučili smo da elita ne veruje narodu. Da ne misli da može jasnim preporukama da objasni stanovništvu šta nam je činiti. Oni su očigledno samosvesni dok smo mi neobrazovana, zatucana masa. Policijski čas se smučio svima što se jasno čuje u 20.05 svako veče. Poverenje je na dnu kace i svaki budući politički lider mora da shvati da je za demokratiju poverenje među svim segmentima društva sveti gral razvoja kako društvenog tako i ekonomskog.

Hvala svim čitaocima a sada se vraćamo na nedeljno piskaranje o raznim temama.

Moj članak od pre nekoliko dana o restoranima i ekonomskom udaru koji su pretrpeli je naišao na veliki odziv. Sektor ekonomije koji je doživeo totalno zatvaranje u borbi protiv korone i trenutno nema nikakve prihode je ponovo počeo sa radom, bar ugostiteljski deo. Ali mere ograničenja broja gostiju, još sveži strah građanstva od moguće zaraze i tanji novčanik su elementi koji prete da ove godine devastiraju ovu indistriju.

Nakon mnogih poziva prijatelja i poznanika koji su u ovoj branši zaključeno je da je neophodan dodatni set ekonomskih mera za ovaj sektor ako želimo da sačuvamo radna mesta naših kelnera i kuvara.

Od mera koje su donesene za restorane najznačajnija je limitiranje mesta na 3,5m2 u zatvorenom i 2,5m2 u bašti. Prosečna restoranski prostor se projektuje tako da ima jedno sedeće mesto po metru kvadratnom. Gore navedeno ograničenje će svesti kapacitet na 30%-40% tako da će se prihodi ugostiteljskih objekata u sledećih par meseci svesti na 30% prosečnog prometa iz ranijih godina. Ovaj nivo poslovanja je teško preživeti sa opštim ekonomskim merama plaćanja minimalca i odlaganja poreza i doprinosa. Mere u ugostiteljstvu će ostati na snazi sve dok se COVID-19 ne iskoreni u potpunosti što je moguće samo inakulacijom stanovništva. Vakcina se očekuje tek krajem godine tako da je čitava 2020. godina za kafane sistemski ograničena i ništa što preduzmu neće brzo vratiti potrebne prihode.

Republika Srbija je uvela hitnu ekonomsku pomoć o kojoj sam apelovao i koju smo analizirali nekoliko puta. Spašavanje radnih mesta kao osnovni cilj je za sada pozitivno primljen od strane privrednika i većina se upire da sačuva teško formirane timove radne snage. Sada je bitno da vlada pređe na sektorsku analizu i granulaciju pomoći po sektorima. Ilustracije radi predstaviću vam primer ugostiteljske firme sa nekoliko restorana mog prijatelja iz Vojvodine.

Iz datog primera prvo se vidi isti broj zaposlenih u ovom sistemu od nekoliko restorana. Svi kelneri, kuvari, somelijeri, računovođe i ostali radnici su prijavljeni i porezi i doprinosi se redovno plaćaju. Kao što se vidi iz date tabele uticaj zatvaranja objekta sredinom marta je devastirajući i dobitak od prošle godine od 2,4 miliona dinara je pretvoren u gubitak od 13 miliona dinara ove godine. April koji je čitav bio pod ključem je video pad prihoda od preko 90%. Toliko o komentarima pojedinih da restorani mogu da se preorijentišu na dostavu.

Kao što se vidi iz datog primera ako ovaj ugostitelj postigne 50% poslovanja iz 2019. godine i primi od države minimalac po zaposlenom što na 180 zaposlenih iznosi 5.400.000din. on će gubitak smanjiti sa 15 miliona dinara na nešto manje od 8 miliona. To je oko 65.000 evra mesečno i za ovu grupu to je mesečni minus koji mogu da izdrže još samo mesec ili dva.

Jasno je da u ovoj branši date ekonosmke mere nisu put do spasavanja radnih mesta. Ovo je situacija kod većine kafana i hotela. Mađarska je još 31. marta uvela posebne mere za niz sektora koje su doživele glavni udar. Andras Tallai, državni sekretar u ministarstvu finansija je tog dana predstavio sektorske mere i evo suštinkog dela zasebne ekonomske pomoći:

Andras Tallai predstavlja da u slučaju trinaest najugroženijih sektora, kao što su turizam, taksi prevoz i prevoz na unutrašnjim plovnim putevima, za učesnike ugostiteljstva, zabavne, medijske i filmske industrije, odnosno učesnicima u sektoru usluga igara na sreću i izvođačkih umetnosti, organizatorima događaja, pružaocima sportskih usluga i usluga za poboljšanje fizičkog zdravlja; vlada je usvojila posebna pravila. U prethodno navedenim sektorima poslodavci biće oslobađeni plaćanja poreza/dažbina na zarade u periodu mart, april, maj i jun; a u obavezi su da od doprinosa na zarade zaposlenih plaćaju samo doprinos za zdravstveno osiguranje koji iznosi 4%, odnosno najviše  7.710 HUF – naveo je državni sekretar.

Dakle kafane su u Mađarskoj oslobođene plaćanja poreza i doprinosa za period od četiri meseca zaključno sa junom. Trenutno se vodi rasprava u mađarskoj vladi da se ovaj program proširi do kraja godine jer je već jasno da će turizam biti na beznačajnom nivou ove godine. Samim tim i poslovanje restorana i hotela će biti duboko u crvenoj zoni.

U Engleskoj je vlada postavila Job Retention program za spasavanje radnih mesta i u određenom periodu ovaj sektor će primati 80% bruto naknade za osobe koje su trenutno višak za trenutni nivo posla. Vlada je izjavila da su svesni da će ova kriza trajati dok se zaraza od korone ne obuzda i turisti ne vrate na ulice Londona. Do tada je neophodno sačuvati radnike koji su bili deficitarni pre krize.

Izuzetno je teško napraviti dobar tim u ugostiteljstvu. Zahtevni gosti, opširni jelovnici i dugi radni sati su elementi koji utiču na visok nivo stresa u ovoj branši. Većina vlasnika sa kojima sam razgovarao smatraju značajno otpuštanje radnika neprihvatljivim jer su im godine bile potrebne da sastave prave timove. Ali sa druge strane posmatraju gubitke koji su neodrživi. Zato apelujemo da se vlada hitno baci na sektorski pristup ekonomske pomoći i primeni sledeće mere za pomenute sektore.

1. Poreze i Doprinose u potpunosti subvencionisati u periodu od tri meseca. Ostaviti mere minimalnog dohotka u istom periodu. Nakon tri meseca analizirati nivo poslovanja i program produžiti za još tri meseca. Zbog očekivane manje potrošnje, straha od zaraze kao i tehničkih ograničenja rada ovih kompanija ostaviti rezervu da se program produži sve do potpune eliminacije pretnje od COVID.19 virusa.
2. Privremeno umanjiti PDV u datim sektorima sa 20% na 10%. Na ovaj način pospešiti potražnju u kriznom periodu manjim cenama. Naplata PDV je poslednjeg meseca doživela udarac jer je likvidnost poljuljana. Na ovaj način se obračunava manji PDV ali će naplata biti veća.
3. U sledeća tri meseca subvencionisati 50% zakupa prostora i na taj način izbeći već kritičnu situaciju između zakupaca i rentijera.
4. Obezbediti kredite za nabavku prodate robe i sredstva uplatiti direktno dobavljačima. Proizvođaći hrane, napitaka i alkohola trpe takođe velike gubitke i na ovaj način se indirektno pomaže i ovim sketorima. Likvidnost u tom sektoru je u kolapsu tako da krediti sa državnim garancijama predstavljaju značajnu alatku u podmazivanju ekonomskog sistema.
5. Produžiti ročnost postojećih kredita za još 12 meseci i odložiti plaćanje rata. Subvencionisati kamate u tom vremenskom periodu.

Sektori koje je potrebno obuhvatiti ovim merama takođe mogu biti oni koje je mađarska vlada navela kao najpogođenije i nalaze se na internet sajtu mađarskog ministarstva finansija. Tu je sektor ugostiteljstva, hotelijerstva, seoskog turizma, frizeri, turističke agencije, organizatori igara na sreću, fitnes i niz drugih.

Kao što sam naveo pre neki dan država se trenutno zadužuje da bi obezbedila sredstva za najveći ekonomski stimulans u istoriji naše zemlje. Odnos javnog duga prema BDP pre krize je bio oko 48% što je odlična polazna pozicija. Vlada je izjavila da će ići do 60% zaduženosti. Kako nedelje promiču postaje jasno da ovo neće biti dovoljno. Pad aktivnosti će se nastaviti tokom trećeg kvartala i oporavak se očekuje tek u poslednja tri meseca ove godine. Da bi se dočepali zime limit treba podići na 70% i biti spreman na još jedan krug pomoći. Bitno je ne slušati preporuke EU i ne postavljati bilo kakve limite koje se tiču deficita jer se ekonomija spašava samo novcem. Vlada ne sme gledati u evropske birokrate koje su se pokazale nesposobnim da pravovremeno saniraju prethodnu krizu 2008. godine. Stavljanje bilo kakvih arbitrarnih limita na zaduživanje u ovom momentu ćemo platiti manjim ekonomskim rastom. A rapidan ekonomski rast nakon krize će ponovo smanjiti odnos duga prema BDP.

Izuzetno je bitno da oni koji sede u Vladi imaju jasne analize ispred sebe. JP Morgan, moj bivši poslodavac navodi analizu da prosečan restoran ima operativnog keša za 16 dana. To je surova realnost i svi proizvoljni komentari tipa ‘pa kakav je to biznis koji nema novca za par meseci’ dolaze od onih koji nikada jednu platu nisu pustili. Ako im je potrebno još primera restorana i hotela, samo neka jave, ali im je već u aprilu po uplatama PDV sve jasno. Reagujte što brže i što hrabrije. Krize traže lidere a ne one koji kao ovce prate poteze drugih. Pomognite ove sektore i spasite naše kafane.

U sredu je slava Đurđevdan koju i moja porodica obeležava. Tog dana ide predlog u skupštinu Republike Srbije za ukidanje vanrednog stanja koje je uvedeno pre tačno 50 dana radi borbe naše zemlje protiv COVID-19 virusa.

Danas se budimo uz popuštanje mera i očekujemo četvrtak kada nećemo morati da budemo u kući nakon 18 časova. Vratićemo se u grupu zemalja bez drakonskih mera preduzetih radi suzbijanja zaraze.

„Naravno da je ljudima teško što provode vreme u kući, ali je to bio jedini način da sačuvamo naše roditelje, da sačuvamo i mlađe ljude i mislim da smo u najvećem delu to i uspeli“, rekao je Vučić. Ali se postavlja pitanje da li je to bio jedini način? Da li je možda bilo moguće uvesti oštre mere i preporuke bez uvođenja policijskog časa? Da li je bilo moguće jednostavno verovati građanima da shvate ozbiljnost situacije?

Na primeru mnogih zemalja u okruženju i svetu jasno je da je bilo moguće. Ali mi na žalost spadamo u grupu zemalja gde je poverenje između političkih elita i građana na mizerno niskom nivou. Vera da smo dovoljno obrazovani i samosvesni nije ni u najdaljim terasama svesti naših političara i niko nije smeo ludog srbina da pusti da se brine o sebi.

Narod koji je toliko puta na vetrometini istorije ostajao sam i fantastično se dizao iz pepela izgleda nije dostojan poverenja da se zaštiti od jednog virusa. Narod koji je špansku groznicu bolovao dok je izvojevao jednu od najvećih pobeda malog naroda nad bistijalnim velikim silama je danas izgleda nesposoban da shvati ‘virus je opasan, drži distancu i peri ruke.’

Ali nasleđe komunističke vladavine, kada je građanin bio rob u službi države je duboko usađeno u našim političarima koji porodično uglavnom dolaze iz tih miljea. Atmosferu nepoverenja i straha od kontrarevolucije koju su komunisti instalirali nakon Drugog Svetskog Rata mi baštinimo i danas. Službe i institucije i dalje ne mogu da utuve sebi u glavu da su tu kao servis građana, a ne kao kontrolori našeg ponašanja.

„Mi smo ove mere doneli u skladu sa onim što nam je struka rekla“, nastavlja Vučić. Političare biramo da bi u naše ime donosili odluke, naročito one teške i nepopularne. Svakoj struci svaka čast, ali je svaka samo jedna od karika kompleksnog društvenog života. Političari su tu da prikipe informacije od svih stručnjaka – lekara, ekonomista, privrednika i drugih – i da najoptimalnije preseku u datom trenutku. U demokratskom poretku stručnjaci ne donose odluke o sudbini države, donose je glasači putem svojih političkih izabranika.

Što se tiče same korone mislim da smo odlično prošli sa 9.464 zaražena i 193 umrle osobe. Tu kritici mesta nema iako smo se u početku šeretski smejali ‘virusu koji postoji na Facebook-u.’ Doktor Nestorović je savršen primer stručnjaka kome političar ne sme verovati. Širom sveta sam upoznao mnoge stručnjake u mnogim oblastima koji su kao ljudi često neprihvatljivi. Struka nije garancija serioznosti i etike. Politika mora biti garant tih vrednosti i filter svih ludaka u javnom diskursu. Staviti pred kamere nekoga kao što je Nestorović je pucanje samom sebi u političko stopalo. Tog klovna, koga kolege uglavnom hvale, je trebalo držati politički daleko od očiju javnosti. Trebalo je njega ismejati, maknuti sa scene i politički gurnuti nazad u kliniku. A ne ići od smejanja do histerije i priče o stotinama hiljada mrtvih u samo nekoliko dana.

I šta ćemo nakon korone? Kako ćemo doći do većeg stepena poverenja između građana i politike? Moj predlog je široka konferencija između vlasti, opozicije i uglednih građana kojoj bi političko poverenje bio tema. Ući u srž ovog sociološkog problema koji je ozbiljna kočnica daljem razvoju države. Prići problemu akademski jer njegova dubina zahteva dugogodišnji rad kako bi se nasleđe nepoverenja gurnulo u mračnu prošlost. Pa neka konferencija postane godišnja tradicija gde ćemo imati priliku da svako nepoverenje građana u institucije, policiju, zdravstveni sistem, i politiku adresiramo direktno zarad dobrobiti čitavog društva.

A već je kristalno jasno šta glasači misle svako veče u 20.05 mlateći u šerpe i lonce. Izuzetno su nezadovoljni pokazanim nepoverenjem i zato se sada pohrlilo ka ukidanju vanrednog stanja. Politički lideri padaju sa vlasti kada dovoljan broj građana izgubi poverenje u njihov rad i motive. Zato srpska politika mora da radi na restauraciji poverenja jer je to prvenstveno u njihovom interesu.

Kao svaka kriza i korona daje šansu za rekapitulaciju i reforme. Dijalektika je i dalje jedino oružje koje imamo za društveni progres. Visoke strasti koje odlikuje naš društveni diskurs moraju biti stavljene pod lupu i kanalisane ka razvoju a ne konstantim patetičnim podjebavanjima.

Jedan veliki srpski pisac me je naučio da je put ka dobroj knjizi depatetizacija priče. Korona nam je ponovo pokazala sa koliko lažne patetike se srpska pozicija i opozicija obraćaju narodu i sa koliko lažne drame se posmatra svaki događaj u našem društvu. COVID-19 nije ni u prvih 10 najtežih situacija koje su pogodile ovaj narod. Tu se sa doktorom Nestorovićem slažem, ali to ne znači da se sa problemom možemo sprdati niti da treba da kukamo nad njim kao da smo u redu za streljanje.

Od samog početka sage korona virusa opsednuti smo brojevima. Kao ekonomista u krvi mi je da brojim, sabiram, oduzimam i upoređujem. Svako društveno delanje koje se omasovi ubrzo ište brojanje, statistiku i beleženje podataka. Za Homo Sapiense to je osnovni način stvaranja jasnije slike o svetu oko nas.

Tako smo odmah počeli da beležimo i brojimo broj zaraženih od korona virusa. Epidemiolozi su u slučaju zaraza ti koji obavljaju brojanje i procesuiraju informacije. Nakon broja zaraženih ubrzo su počeli da broje i suštinu svake zaraze: broj umrlih od posledica pandemije. U ovih nekoliko meseci ta dva broja, broj zaraženih i broj umrlih su postali sveti gral statistike i svaki dan ih pratimo na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou.

Statistika je deo matematike koja se bavi odnosima među vrednostima i verovatnoćnom. Zavisi od kvaliteta podataka koji se unesu u sistem i veoma je korisna kako u prirodnim tako i u društvenim naukama. Epidemiolozi je koriste da uporede mnoge vrednosti ali najbitnija je smrtnost, to jest broj umrlih od bolesti podeljen sa brojem obolelih. Kao smrtna i svesna bića ljudi se vekovima bore sa strahom od prestanka bivstvovanja i opšeprihvaćenu vrednost svetosti ljudskog života retko ko dovodi u pitanje. Tako je i sa koronom, najviše nas plaši smrt bližnjih i nas samih.

Na prvi pogled metrika je jasna, prebrojite zaražene, onda prebrojite umre, podelite brojke i sugrađanima sapštite kolika šansa je da preminu ako zakače COVID-19. Pogledajmo Crnu Goru i Belgiju. Kod naših suseda zaraženih je 322 a umrlih 8. To nam daje 51 jednu zaraženu osobu na 100.000 građana i 1,3 preminulu osobu na taj broj ljudi. U Belgiji je zaraženo 49.517 osoba a umrlo je čak 7.765. Na 100.000 stanovnika to je 432 zaražene osobe i 68 umrlih. Dakle Belgija ima 8,5 puta više zaraženih od crnogoraca a smrtnost je fantastičnih 53 puta veća u bogatoj Belgiji. I tu je kraj, uradili smo posao, saopštili saznanje i idemo dalje.

Ali tu i jeste problem statističkih analiza. Iz primera Belgije i Crne Gore svaka senzibilna osoba primetiće da je nešto trulo u ovim ciframa. Pa truli su podatci koje pothranjujemo u formulu radi dobijanja brojke smrtnosti. Prvo je tu broj testiranih. Zemlje nemaju uniformnu metodu testiranja, tako da neki testiraju masovno, neki delimično, a neki isključivo slučajeve koji dođu na bolničko lečenje. Neke zemlje objavljuju jasne i detaljne podatke o testiranju a u nekima se ne zna ko pije a ko plaća.

Iz date tabele vidimo da se zemlje značajno razlikuju po broju testiranih po glavi stanovnika. Tu ulazimo u prvi problem prljave statistike, a to je poređenje brojki do kojih se došlo različitim metodama. Narodski rečeno poredimo babe i žabe. Jedan od dva inputa je prljav i samim tim i statiatika je prljava.

Drugi input je broj umrlih. Pa bar je to lako, izbrojiš broj preminulih od korone i to uporediš sa brojem stanovnika i sve je jasno. Ali i tu se vrag uvukao u detalje pa zemlje ne broje mrtve na isti način. Neki broje samo preminule u bolnici koji su dva puta pozitivno testirani na COVID-19. Neki broje i preminule van bolnica ali testirane. A neki, kao Belgija broje i one za koje se sumnja da su preminuli od korone ali nisu testirani. Dakle i drugi input je prljav pa samim tim i uporedna statistika smrtnosti. Ekonomsti nikada ne bi upotrebili cifre smrtnosti između Belgije i Crne Gore kao validne.

Pored sve ove prljave statistike jedan podatak je zagolicao znatiželju epidemiologa. Kaju god grupu da testiraju, bez obzira na geografsku oblast, rasu, starost, socio-ekonomski status, i simptome, nađu određen broj ljudi pozitivan na virus. Tako su Šveđani otkrili da svaki put kad testiraju neku grupu u Stokholmu, oko 20% ih je pozitivno bez obzira na to ko je grupa i da li imaju simptome. Kod nas je, u odnosu na broj testova, taj broj bio prvo na 50%, pa 30%, pa 20% da bi sada bio ispod 10%. Ovu statistiku epidemiolozi zovu Stopa Pozitivnosti na Test.

Profesor Jason Andrews sa Stanforda smatra da je ova stopa izuzetno visoka u slučaju ovog virusas. On tvrdi da je ova mera veoma značajna jer pomaže lekarima da shvate brzinu širenja bolesti kao i profile simptomatičnosti. Zemlja koja ima stopu od 20% pozitivnosti na virus je u goroj situaciji nego ona sa stopom od 2%. Na osnovu sto niske stope većina stručnjaka, pa i naši smatraju da je najgore prošlo i da je vreme da se mnoge mere protiv zaraze uklone.

Juče je u Srbiji testirano 5.086 osoba i 157 je pozitivno na virus. To je stopa od 3% a samo pre par nedelja ona je bila bliža 20%. U SAD u poslednjih nedelju dana stopa je na 16% što je i dalje veoma visok procenat.

Kao što vidimo sa grafikona stopa pozitivnosti na test u SAD je između 15 i 20% već nekoliko nedelja. Profesor Andrews ne spava dobro jer je očekivao da ovaj procenat opadne znatno brže. Trenutno se vodi tihi rat između Donalda Trumpa koji pokušava da vrati život i ekonomiju u normalu i onih koji sa zebnjom posmatraju stopu pozitivnosti na test. Kako se broj testiranih povećava i mere uzimaju maha, očekivanja su da ova stopa opadne kao što se to kod nas desilo. Ali u SAD se taj trend nije ostvario. U Južnoj Koreji, za koju se smatra da je pobedila COVID-19, stopa je oko 2% i to nama u Srbiji daje nadu da smo i mi blizu objave da je korona pod kontrolom.

Moramo da naglasimo da ova stopa nije isto što i proporcija zaraženih u jednoj zemlji. Tu cifru nećemo znati još nedeljama dok testovi na antitela ne postanu rašireni. Ovi testovi nam govore ne samo ko ima koronu već ko je preležao virus i ima antitela u sebi. Ova statistika je od suštinske važnosti jer ćemo pravu smrtnost od korone znati tek kada precizno izmerimo ko je sve zakačio bolest. U Stokholmu tvrde da je više od 20% građana sa antitelima i dalja istraživanja se sa nestrpljenjem očekuju.

U svakom slučaju stopa pozitivnosti na test je postala glavna i najmanje prljava statistika tokom pandemije. Od početka je jasno da je testiranje oružje broj jedan u nedostatku vakcine i o tome sam pisao u par navrata. Broj testiranih u Srbiji je sada na nivou masovnog testiranja na kome se insistiralo od samog početka. Srbija, kao i većina drugih zemalja, sa izuzetkom Nemačke i Južne Koreje, nije imala testove i bilo joj je potrebno nekoliko nedelja da postavi infrastrukturu potrebnu za masovno testiranje.

„Ne mogu da verujem da se narod koji je preživeo sankcije, bombardovanje, svakojaka maltretiranja, uplaši najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva, koji na Fejsbuku postoji’, rekao je Nestorović 26.2.2020 godine, dok su Nemci već mesec ipo dana uveliko testirali i pratili zaražene. Vanredno stanje je uvedeno 16. marta, dakle 20 dana nakon smejanja koroni u facu. Naše klasično kurčenje bez pokrića nas je i ovog puta koštalo kao Svetog Petra kajgana. Zamislite da je doktor Nestorović ozbiljan, da je stvarno pratio stanje u Wuhanu i da nam je još sredinom februara smireno, bez cerekanja ili patetisanja, kako to obično seriozni ljudi čine u ključnim situacijama, objasnio u kakvom smo riziku. Kako bismo tek onda razvalili stopu pozitivnosti na test.

Donald Trump je juče najavio da je brzom procedurom lek remdesivir odobren za upotrebu u tretiranju posledica COVID-19 virusa. Ovaj medikament je pokazao jasan efekat u skraćivanju oporavka zaraženih pacijenata.

Bolesnici koji su uzimali remdesivir su se oporavili u periodu koji je za 31% kraći u odnosu na one koji nisu uzamali tretman. Studija je urađena na uzorku od 1.063 pacijenata i oni koji su uzimali lek su napustili bolnicu nakon 11 dana u odnosu na netretirane pacijente koji su ostajali u bolnici 15 dana.

Dr. Anthony Fauci koji predvodi američki tim epidemiologa u borbi protiv korona virusa je izjavio: „Podatci pokazuju da remdesivir ima jasan, bitan, pozitivan efekat u skraćivanju vremena oporavka. Dokazano je da lek može da blokira ovaj virus.“ Odmah je uvrstio lek u standardnu proceduru tretiranja teških slučajeva od COVID-19 virusa.

Američka agencija Food and Drug Administration, ili FDA je odgovorna za odobravanje novih lekova u medicinske svrhe. Poznati su po tome da su veoma rigorozni i da traže dlaku u jajetu pri odobravanju novih medikamenata. Proces traje mesecima i zahteva detaljne studije koje rezultiraju ‘značajnim dokazima’ da lek ima efekta.

U vreme epidemije i drugih vanrednih situacija agencija primenjuje rapidnu proceduru koja značajno skraćuje vreme do pacijenta. Lek još nije u potpunosti odobren ali ima urgentnu dozvolu za upotrebu protiv korona virusa. Ujedno je i jedini lek odobren u SAD za lečenje zaraženih. Daje se uz strog nadzor lekara u bolnici intravenozno. Upotrebljavaće se na pacijetnima svih uzrasta koji imaju tešku kliničku sliku. Dakle u bolnici su, imaju nizak nivo kiseonika u krvi i često su na respiratorima.

Nakon četiri meseca od izbijanja zaraze u Wuhanu jedan lek je konačno pronađen u borbi protiv pandemije. Tretman daje nadu da će smanjiti smrtnost među rizičnim grupama jer se daje samo teškim slučajevima. Jasnih dokaza o nivou smrtnosti nema jer još nema detaljnih studija u primeni protiv korone ali istaživači su optimistični jer smanjuje period oporavka pa samim tim i ublažuje najteže momente bolesti kod kritičnih grupa. Lekari koji su na liniji fronta u borbi protiv virusa su najglasniji u primeni remdesivira jer smanjuje broj bolničkih dana pa samim tim relaksira pritisak na ustanove kod prijema i otpusta pacijenata.

Interesantno je da je lek izvučen iz zaborava jer se kao antiviralni tretman nije dobro pokazao u borbi protiv hepatitisa i ebole za šta je i dizajniran. Proizvođač Gilead Sciences iz Kalifornije prilagođava proizvodnju kako bi izbacili što veću količinu za potrebe američkih bolnica. Nije poznato kada i da li će biti pristupačan drugim zemljama i da li će drugi proizvođači moći da ga proizvedu za globalno tržište.

Lek napada RNK lance koji se šire i prenose genetski kod potomcima virusa. U prisustvu remdesivira lanac se prerano prekine i virus se blokira u daljoj replikaciji. Slični tretmani se godinama testiraju na virusima iz korona familije ali kako se dođe do kliničkih ispitivanja tako padnu na testu. Dr. Mark Denison sa Vanderbilt univerziteta se godinama bavi ovim tretmanima tako da se odmah setio da izvuče seriju ovih lekova iz zaborava i proba ih na COVID-19. Od svih se remdesivir pokazao kao najefektniji i uskoro su očajni lekari tražili da probaju bilo šta kod teških slučajeva korone. Prva primena je bila na principu samilosti gde lekari mogu da daju lek koji nije odobren pacijentima na samrti uz njihov ili pristanak porodice. Jasnih dokaza nije bilo ali su se svedočenja lekara da ublažuje simptome i povećava kiseonik u krvi brzo proširila među istraživačima koji su rapidno organizovali prva klinička ispitivanja i ubrzanom procedurom došli do rezultata. Ovo je dokaz da se mnogo može uraditi kada se preskoči birokratija i nauka preuzme konce u svoje ruke.

Remdesivir nije čudotvoran lek i tek ćemo videti da li spašava živote ili ne. Gilead ima oko 1.5 miliona doza što je dovoljno za oko 150.000 pacijenata. Za sada pacijenti ne plaćaju ovaj lek već će država da nadoknadi troškove proizvodnje. Antiviralni lekovi nisu jeftini tako da će cena za izvoz biti pokazatelj cenovne politike ovog leka u osetljivo vreme pandemije.

Remdesivir nije čudotvoran lek ali može značajno da smanji pritisak na zdravstvenu infrastrukturu i samo osoblje. Povratak u normalu će takođe zavisiti od njegovog uspeha jer ako smanji smrtnost čitava halabuka oko straha od virusa će jenjavati. Ne treba zaboraviti ni psihološki efekat jer kada si bolestan bitno je znati da postoji lek za tvoju tegobu. Remdesiviru, držimo ti palčeve.

Danas je 1. maj Dan Rada koji decenijama provodimo ne radeći. Kao slavimo rad. To mu dođe kao da slaviš rođendan bez slavljenika. Ovog jutra ne možemo da izađemo na uranak zbog policijskog časa. Ujedno je i poslednji dan koji ćemo provesti zaključani u kućama jer naša vlada popušta mere protiv COVID-19 virusa i najavljuje uskoro ukidanje vanrednog stanja.

Kada se sve mere ukinu, i sve krene sa radom kao pre korone, naš život će i dalje biti pod merama kolektivnog psihološkog stanja formiranog u poslednjih pedesetak dana. Brojači zaraženih i mrtvih kojima smo opsednuti će uradno kucati i zato te brojke neću više svakodnevno iznositi u mojim pisanijama.

Restorani i kafići kreću sa poslom u ponedeljak i to je za Srbiju važna vest jer smo mi kafansko-nebeski narod. Jedna korona je bila neophodna da bi shvatili da je kafana centralna u našoj kulturi i društvenom životu.

Prvo, na ulazu kafane će nas sačekati dve stvari – dezinfekciono sredstvo za ruke a na podu suva ili vlažna dezobarijera. Nakon toga ući ćemo u prostoriju gde je maksimum ljudi jedna osoba na 3,5m2. Moja omiljena birtija je vinoteka Bistro du Vin u Njegoševoj ulici u Beogradu. Ima 70 m2 i 50 sedenja usko raspoređenih u elegantnom enterijeru tradiocionalnih francuskih bistroa. Znalo je tu zimi nas sedamdesetak da se nabije sedeći jedan drugom na glavi. Po novom pravilu maksimum gostiju je 20 što je 43% od postojećih sedenja. Poluprazna kafana je tuga za oči i uglavnom manjka atmosferu druženja i provoda koju toliko volimo. A ekonomski efekat arbitrarnog ograničavanja gostiju će biti devastirajući.

Malo će bolja situacija biti u baštama gde je dozvoljen jedan gost na 2,5m2. Svo osoblje će nositi maske i rukavice tako da će naši omiljeni kelneri izgledati kao zubari ovog leta. Preporučuju se i bezkontaktni dozeri sapuna u toaletima.

Naše omiljene kafane će biti otvorene ali će život u njima odisati drugačijim tempom. Često su tokom epidemija bili prve žrtve rigoroznih mera i društvenog distanciranja. Ali je i sama istorija restorana čudna i kontraverzna.

Naime francuzi su kidnapovali istoriju restorana i često tvrde da su se prvi pojavili nakon Francuske Revolucije. Armija kuvara i posluge je ostala bez posla kako su se buržoaske glave kotrljale niz giljotine. Kako nije bilo radnih mesta krenuli su da otvaraju birtije u kojima su gostima služili ukusna jela po pristupačnim cenama. To je samo urbana legenda i jedina istorijska istina je da je reč ‘restoran’ rođena u Francuskoj još 1765. godine, dakle par decenija pre revolucije. Kuvar po imenu Boulanger je uz Luvr otvorio lokal koji je prodavao bouillons restaurants – u prevodu obnovljive supe. Gospodin Boulanger je tvrdio da njegove supe gladne vraćaju u život i veoma brzo je postao popularan i imućan.

Ali prve birtije istorija i arheologija iskopavaju još u starom Rimu i Kini. Rimljani su ručak jeli uglavnom u termopolijama, lokalima brze hrane gde se s nogu smaže nešto brzo i ide dalje svojim poslom. Uveče se uglavnom jelo u takozvanim popinama, vinotekama gde je teklo vino, a kocka i prostitucija bili standardni deo programa.

Kada je Vezuv 79. godine u par trenutaka uništio Pomeju ostavio je ugljanisane scene života kakav je bio u tom momentu. Pronađeno je vino čije se poreklo datira iz Grčke i Kipra, ulje iz Andaluzije, med sa Balkana i drugi ‘uvozni’ proizvodi. I pre dve hiljade godina hrana sa raznih strana je dopremana u bogati Rim i predstavljala prestiž. Kako Vračarske šmizle pijuckaju francusko vino i jedu ruski kavijar tako su i bogate rimljanke zahtevale najbolje sa raznih strana sveta.

Prave preteče restorana, gde gost sedne, dobije jelovnik i bira šta mu duša ište potiču iz istočne Kine i godine 1123. Grad Hangžou, u kome je danas sedište pola kineskih firmi koje se bave elektronikom pa i sedište megakorporacije Alibaba, je u to doba bio prestonica dinastije Song. Sposobni kuvari su još tada otvarali kafane duž glavne Imperijalne ulice i služili pirinčano vino i razna jela po izboru gosta. Marko Polo je stotinjak godina nakon prvih kineskih birtija posetio Hangžou i pisao o gurmanluku kineskih trgovaca i putnika koji je tadašnjoj Evropi bio nepoznat. Naime u hrišćanskoj Evropi srednjeg veka putnik je mogao da prenoći u manastiru i pojede šta god su monasi spremili tog dana. Ostavio bi ili ništa ili malu donaciju, ali jelovnika, cena i izbora nije bilo.

Srbija je prvu kafanu upoznala samo nekoliko meseci nakon pada Beograda pred osvajačima Sulejmana Veličanstvenog koji se u našu prestonicu ušetao avgusta 1521. godine. Turski osvajači su se čudili kako nema javnih mesta za okupljanje i ispijanje raznih napitaka. Tako su 1522 na Dorćolu otvorili i prvu kafanu gde se ispijala samo kafa. Alkohol i hrana nisu bili u ponudi ali se ovaj oblik okupljanja po našoj zemlji raširio stihijski i kafane su nicale po čitavoj teritoriji koju su turci zaposeli. Sličan koncept u Evropi nije postojao jer su čaj i kafa našli komercijalni put do starog kontinenta tek u 17. veku.

Ako se pitate zašto su kod nas kafići puni tokom čitavog dana dok Zapad hrli na neka ‘bitnija’ mesta odgovor je u dobokom kulturološkom fenomenu. Za dve godine ćemo slaviti 500 godina blejanja po kafićima. Ta fenomenalna tradicija nam je u krvi i od nje se nikada nećemo razvesti. Zato nam kafane toliko nedostaju u poslednjih 47 dana vanrednog stanja.

Zato apelujem da država pri deljenju ekonomske pomoći posebnu pažnju obrati na ugostitelje. Treba otvoriti poseban fond koji će sledećih godinu dana biti od pomoći kafanama. Sve dok ne dođe vakcina za koronu neke mere će ostati na snazi u restoranima i kafićima. Procene ugostitelja je da će u prvih par meseci nakon otvaranja promet biti samo 30% od uobičajenog. Ni jedan biznis ne može da zadrži zaposlene sa 30% prometa a većina neće moći ni rentu da plati. Ako u mojoj omiljenoj kafani Bistrou bude samo 20tak mesta za sedenje unutra onda ni vlasnici ni zaposleni neće moći da zarade za hleb.

Divljačka privatizacija kojoj je kumovala Demokratska Stranka je bez plana i programa uništila veliki deo legendarnih beogradskih kafana. Tako da danas gledamo nekakve banke i druge lokale umesto Tri Lista Duvana, Orača, Domovine i jer nismo bili svesni kulturnog značaja ovih establišmenta. Javnost i novinari su često kukali ali nije bilo organizovanog bunta koji bi naterao državu da zaštiti ove institucije kao kulturna dobra i da ih subvencioniše i tako zaštiti od investitora.

Ova vlada je sada na ispitu. Znamo koliko prezirete žute i tvrdite da ste bolji i pošteniji. Evo vam prilike da se dokažete. Shvatite da kafići i kafane nisu samo firme od kojih ljudi žive, nego su i mesta gde bivstvuje srpski duh. NAPRAVITE FOND ZA UGOSTITELJE.

Korona je zaustavila privredni rast širom sveta. Ne rade restorani, hoteli a avioni su tužno parkirani po svetskim aerodromima. Javni prevozi nisu u funkciji, mnogi rade od kuće i njihova produktivnost je upitna. Ovaj nered u globalnoj ekonomiji je udarac koji će rast svetske ekonomije baciti na kolena.

Broj zaraženih je 3.220.580 i primećuje se značajan pad rasta novih slučajeva. Nadamo se da će se zaravnjenje krive nastaviti što bi značilo da pandemija jenjava. Broj preminulih je 228.239 i sve je manje onih koji podležu COVID-19 virusu. Zbog svih uvedenih mera širom sveta jasno je da se nećemo vratiti punoj ekonomskoj aktivnosti pre nego što lekari obuzdaju ovu bolest.

Svetska Banka je pre krize predviđala rast od 2,5% svetske privrede. Od poslednje krize 2009. godine rast je lebdeo oko 3% tako da je ovu godinu bez korone već čekao blagi pad. Šta uopšte znači toliki rast svetskog BDPa? Prosto rečeno znači u proseku blago bolji život za većinu Homo Sapiensa. Ako je rast svetske populacije oko 1% to znači da smo stvorili dodatnu vrednost veću od porasta broja ljudi. Nas 1% više deli kolač koji je 2,5% veći.

Zato je u ekonomiji privredni rast sveti gral. Nijedan drugi ekonomski parametar se ne posmatra sa toliko pažnje jer nijedan nema toliki uticaj na boljitak pojedinca. Zato je sveža projekcija rasta, nakon korona cunamija, globalni pad od 3%.

Amerika je najveća ekonomija na svetu i njen privredni rast ima značajan uticaj na globalne ekonomske tokove. Od Drugog Svetskog Rata na ovamo, kada američka privreda kine svet se prehladi. Poslednjih 23 kvartala SAD prati ekonomski rast koji se pod konfuznom vladavinom Donalda Trumpa zahuktavao. Korona je taj rast od januara zaustavila i juče je izašla zvanična cifra koja pokazuje da je američka ekonomija pala za 4,8%. Ono što brine je činjenica da je ovaj pad uglavnom posledica martovskih aktivnosti kada su mere protiv korone u SAD i primenjene. Januar i februar su i dalje pokazivali rast koji je u poslednjem kvartalu 2019. godine iznosio 2,2%. Informacija koja je prezentovana juče je samo predviđanje jer nisu svi ekonomski podatci obrađeni tako da ovaj broj podrazumeva korekciju za nekoliko nedelja i mnogi ekonomisti se plaše da je realnost još mračnija. Američki potrošač je izvadio 7,6% manje love nego u istom periodu prošle godine i ovaj podatak najviše zabrinjava. Pad potrošnje u SAD je briga za sve nas jer predstavlja skoro 70% ukupnog BDP u toj zemlji. Kada Ameri troše ostatak sveta uglavnom prati trend i ekonomija buja. Ako se ova mrljava potrošnja kod njih nastavi globalni ekonomski problemi će biti sve dublji.

Recesija je definisana kao dva uzastopna kvartala ekonomskog pada i već nema nikakve sumnje da smo duboko zagazili u privrednu kontrakciju. Svaka nedelja pod merama stvara ogroman otpor privrednim aktivnostima i samo će retke zemlje ove godine u zelenom. Indija i Kina će rasti između 1 i 2% što je dosta manje od već tradicionalnog rasta od 5-6%.

Pad aktivnosti u Evropi, koja je iz nekog čudnog razloga i najveća žrtva slepog patogena će biti najbrutalniji. Privreda će videti kontrakciju od 7% s tim što će države sa visokom udelom turizma u svojoj privredi još dublje potonuti. Promet ljudi i robe je bitno otežan i iako se mere lagano popuštaju nema jasnog plana na nivou EU kako vratiti privredu u potpunosti.

Hrvatska i Grčka skoro 25% svoje privrede baziraju na turističkim sadržajima tako da će pad biti 9% i 10% u ovim zemljama. Lekari otvoreno savetuju građane da ne idu na letovanje tako da je i ovaj pad privredne aktivnosti upitan. Tu je dvostruki efekat, prvo od straha od zaraze a onda i straha od gubitka radnog mesta. Zamislite da vas zakači korona dok ste u Grčkoj. I u najboljim vremenima zdravstvena zaštita turista je bila klimava a kamoli sad. Ili da ste na nekom hrvatskom ostrvu gde nema ni pristojnog doma zdravlja. Sam povratak u svoju zemlju bolesne osobe je stresan a ume i finansijski da zaboli. Kada je prijatelj polomio nogu u Bugarskoj na skijanju čitava akcija prevoza ambulantnim kolima do Beograda i operacija su koštali preko 3.000 evra. Strepnje oko turizma će biti prisutne dok se vakcina ne pojavi i to zabrinjava jer je 10% EU BDPa diretno vezano za turizam.

Za Srbiju se predviđa pad od nešto više od 2% što bi bio odličan ishod u datim okolnostima. Povećanje proizvodnje u poslednjih nekoliko godina i potrošnja na infrastrukturne poslove su fundament koji blago štite od duboke recesije. Činjenica da je turizam mali deo naše privrede je sreća u ovoj nesreći. Uvek sam smatrao turizam pasivnom industrijom gde su mogućnosti za inovaciju daleko manje nego u klasičnoj proizvodnji. Ovo je odlična lekcija da Srbija treba da se drži dalje od praznih priča podizanja turizma i da se fokusira na proizvodnju i infrastrukturu. Kada sagradite puteve, uredite gradove i dignete železnicu turizam će sam po sebi pratiti.

Ne treba se pecati na priče iskorišćavanja krize za ne znam kakve fenomenalne planove. Svi se sećamo tupavih izjava Borisa Tadića tokom finansijske krize od pre deset godina. Fokus mora biti na spašavanju radnih mesta do kraja godine. Ovaj kvartal će biti brutalan i Srbija će zabeležiti pad ekonomske aktivnosti od preko 6%. Ekonomski stimulans koji vlada trapavo sprovodi mora biti proširen i na treći kvartal kada se očekuje pad potražnje iz EU. Evropa je naš najveći trgovinski partner i njihova kontrakcija će se osetiti i naš izvozni sektor. Tehnički problemi tipa poslovna putovanja će dodatno zakomplikovati protok robe i ljudi jer još nema jasnih smernica oko zaštite, novih protokola i karantina.

Država se trenutno zadužuje da bi obezbedila sredstva za najveći ekonomski stimulans u istoriji naše zemlje. Odnos javnog duga prema BDP pre krize je bio oko 48% što je odlična polazna pozicija. Vlada je izjavila da će ići do 60% zaduženosti. Kako nedelje promiču postaje jasno da ovo neće biti dovoljno. Pad aktivnosti će se nastaviti tokom trećeg kvartala i oporavak se očekuje tek u poslednja tri meseca ove godine. Da bi se dočepali zime limit treba podići na 70% i biti spreman na još jedan krug pomoći. Bitno je ne slušati preporuke EU i ne postavljati bilo kakve limite koje se tiču deficita jer se ekonomija spašava samo novcem.

Poseban program treba napraviti za restorane, kafiće i hotele. Oni su značajan deo ne samo naše ekonomije nego i kulture. Trenutno nemaju nikakve prihode. Predlažem formiranje posebnog fonda za ovaj segment naše privrede. Ne zaboravimo armiju naših sugrađana koji nas svakog dana ugošćuju i često žive od napojnica koje im ostavimo. Na sastanku sa Privrednom Komorom Srbije ugostitelji su upozorili da će im promet u prvim mesecima nakon popuštanja mera biti oko 30% od uobičajenog. Taj nivo aktivnosti ne može da spase radna mesta jer će mere protiv korone negativno uticati na njihovo poslovanje sve dok vakcina ne stupi na scenu. Poseban fond je neophodan jer će njima pomoć biti potrebna sledećih godinu dana. Prosečna kafana do 16h napravi 20% prometa i najveći deo novca dođe nakon 19h. Ako im se ograniči vreme rada pad posla će biti brutalan i videćemo naša omiljena mesta pod ključem a naše drugare kelnere bez posla. Vlada mora da reaguje što pre i koriguje paket tako da se ovoj grani pokloni posebna pažnja.

Još jedan sektor zahteva posebnu pažnju a to je građevina. Dok Vesić ponavlja da gradilišta nisu stala ne može nedeljama da se probudi uz činjenicu da su mnoga privatna gradilišta pod ključem do daljnjeg. To što država ne staje sa infrastruktrnim projektima se podrazumeva. Ali nema plana kako nastaviti privatna gradilišta i ukloniti strah od daljih investicija. Prodaja stanova je stala i na to mora da se utiče. Drugi deo stimulansa mora da sadrži subvencije za kupovinu stanova i kuća. Mladim parovima sa decom treba garantovati hipotekarne kredite i subvencionisati kamate na određeno vreme. Narodna Banka mora da olabavi kreditne uslove za hipoteke i stimuliše banke da prošire kreditiranje građevine. I ovde je potrebna posebna pažnja na ovu industrijsku granu i ona mora biti dodatno stimulisana.

Pred nama je težak period. Probleme sa novcem možemo rešiti samo novcem jer se nelikvidnost već oseća. Bitno je dobaciti do zime sa što manje izgubljenih radnih mesta. Na zimu se očekuje rapidan oporavak a sledeće godine nas čeka rast od preko 5%. Put je jasan ali je bitno da se paket mera primeni što pre i da se spremimo na drugi krug. Svaki arbitrarni limit može skupo da nas košta.