Rimtu ti ga Rio Tinto

Huči buka oko potencijalnog otvaranja rudnika litijuma u Srbiji. Iako je firma Rio Tinto tu od 2004. godine, i intenzivno istražuje isplativost lokacije, srbi su se ekološki osvestili tek u poslednjih godinu dana. Primetili smo da nam je vazduh zagađen, posle decenija trovanja iz toplana na ugalj, velikih državnih sistema kao što su Smederevo i Bor, kao i gomile krševa koji se vuku našim drumovima.

Kako je opozicija postajala sve slabija naspram političke armije SNS-a pre nešto više od godinu dana se pojavila aplikacija AirCare koja meri nivo zagađenosti vazduha. Sumira merenja sa državnih i drugih mernih stanica po opštinama i gradovima i putem aplikacije obaveštava nas kakav vazduh uzdišemo. Od jednom je građanima postalo bitno kakav vazduh im cepa pluća. Pre toga je decenijama sve bilo tip top i preko noći ode srpski zrak u mrak. Jedna od političkih organizacija koja stoji iza ove aplikacije je Ne Davimo Beograd. Ova aplikacija se može uzeti kao momenat kada Srbija postaje svesna ekoloških problema koje tište nju i ostatak sveta.

Jasno je da je čitav pokret ishod zaključka da je životna sredina verovatno najbrži način političkog organizovanja kilave srpske opozicije. Nema tu ničeg neligitimnog jer je čist vazduh deo političkog diskursa u svetu već decenijama. Komično je što smo ponovo na zečelju trenda koji je osvestio veći deo planete o uticajima ekonomskog razvoja na prirodu. Dok je u mnogim zemljama ekologija odmakla toliko da je skoro rešila sve veće zagađivače, mi se sada budimo kao redovni loši đaci koji svoje prelazne ocene po pravilu zarade na popravnom.

U ovom kasnom srpskom buđenju glavne dve mete eko političara su mini hidroelektrane i projekat rudnika litijuma u basenu Jadra kompanije Rio Tinto. Iako su naše termoelekrane i auto zagađenje prepoznati kao najveći zagađivači životne sredine u nas, glavni target su projekti koji su po svojoj prirodi vezani za proizvodnju čiste energije.

Srpska vlada je odredila target od 40% do 2040. godine nivoa proizvodnje električne struje iz obnovljivih izvora. Trenutno smo na 21%, uglavnom zbog veličine hidrocentrale Đerdap i poslednjih godina nismo ni mrdnuli u pravcu trenda koji su svetski stručnjaci zadali kako bi se posledice globalnog otopljavanja maksimalno ublažile. Mini hidro centrale su sada na crnoj listi eko ratnika i investitori već odustaju od tog segmenta obnovljive energije kod nas. Samo treba naznačiti da za svaku reku kroz koju se ne provuče cev mini hidro elektrane proizvodnja struje će i dalje biti iz nisko-kaloričnog uglja za koji se zna da je najveći uzrok zagađenja vazduha, plućnih bolesti i kancera. Evropska zajednica nas upozorava da ovaj izvor zagađenja ne utiče samo na stanovnike naše zemlje već se preliva i na susedne. Šuška se već o tužbama prema našoj zemlji.

Ali to je tema za neko drugo pisanije. Ovde smo da vidimo šta je srž halabuke oko litijuma i Rio Tinta.

Litijum je element koji se koristi u proizvodnji baterija. Za sada je nezamenljiv iako se pojavljuju nove tehnologije akumuliranja električne energije. U periodu od 2008. do 2018. godine proizvodnja je skočila sa 24,500 na 85,000 tona. Ovaj rast će se samo intenzivirati u sledećoj deceniji zbog visoke potražnje za baterijama svih vrsta. Najveći proizvođač ovog elementa je Australija koja kontroliše 53% svetske proizvodnje, zatim Čile sa 21% dok je na trećem mestu Kina sa 10%.

Što se tiče zaliha ovog elementa sledeća lista predstavlja države sa najvećim rezervama ovog elementa. Brojevi su u milionima metričnih tona – MMT

1. Čile 8.6 MMT

2. Australija 2.8 MMT

3. Argentina 1.7 MMT

4. Kina 1 MMT

5. SAD 0.6 MMT

Za sada pronađene globalne rezerve su 17 MMT. Eksploatacija u Čileu je u punom jeku i već se priča da će zemlja u litijumu biti ono što je Saudijska Arabija u nafti. Srbije je na 11. mestu prema potvrđenim zalihama. Ako Rio Tinto dodatno potvrdi nalazište od milion metričkih tona, Srbija bi izbila među prvih pet po rezervama globalno a kao lider u Evropi. Ovo bi obezbedilo dovoljno elementa da se evropske firme takmiče sa azijskim u novim tehnologijama koje zahtevaju upotrebu baterija. Njihova krajnja pretpostavka je da Srbija drži preko 10% globalnih rezervi ovog elementa što će se u budućnosti pokazati od neprocenjivog značaja za zemlju. Nije se ova buka digla jer je nalazište beznačajno, kao što već mnogi smutljivci tvrde, već zbog veličine rezervi koje mogu da postane strateški resurs siromašne Srbije.

Bloomberg procenjuje da će potražnja za litijumom skočiti 8 puta u sledećih 11 godina. To je neverovatna procena koja predviđa da će ovaj element biti od velikog značaja za modernu privredu. Imati ga u izobilju postaje značajno kako zbog cene koja će rasti tako i zbog strateškog pristupa baterijama koje će postati osnova auto i energetske industrije. Pored litijuma, nalazište će proizvoditi velike količine borne kiseline, tako da će lokalno moći da se pokrije skoro čitav lanac proizvodnje baterija.

Istraživanja kod Loznice su počela 2004. godine kada su izdate dozvole za ovu aktivnost. Nalazište je potvrđeno nakon 2 godine što je intenziviralo dalje proučavanje ovog lokaliteta. Projekat rudnika je urađen i trenutno se radi ekološka studija koja zvaničnicima mora da opravda tehnološki proces. Otkup kuća i zemljišta je odavno započet a Rio Tinto je već u svojim izveštajima dodao procenu proizvodnje u Srbiji i te iste predao berzama. Šta to znači? To je jasna indikacija da je projekat završena stvar i da je njegova realizacija sigurna. Cene akcija se baziraju na budućem profitu, i svaka javna objava deoničarskih firmi se uzima zdravo za gotovo kao indikacija poslovanja. Igranje sa tim izveštajima je ozbiljno krivično delo. Dakle litijum će postati srpski proizvod svidelo se to nama ili ne.

Odakle sad baš frka oko ekologije, 16 godina nakon početka projekta? Kako su se lokalni dušebriznici setili da im je reka Jadar svetinja, ista ona reka koju generacijama koriste za bacanja đubreta i izlivanje septičkih jama. Kome verovati u ovoj situaciji?

Obala reke Jadar. Uz reku se nalaze mnoge divlje deponije koje lokalno stanovništvo koristi bez kontrole.

Prvo se pitajte ko su glavni gubitnici u energetskom ratu koji već godinama globalno bukti? To su proizvođači fosilnih goriva, dakle nafte i njenih derivata. Vreme crnog zlata se bliži kraju baš zbog štetnog uticaja koju fosilna goriva imaju na globalnu klimu i životnu sredinu. Na Zapadu ova borba traje već decenijama, gde ekološki svesni pojedinci uporno rade da se upotreba fosilnih goriva smanji na minimum. Tu je i auto industrija koja je prisiljena da u korenu promeni pogon svojih automobila sa nafte na struju. Cenu te transformacije neki neće preživeti. Za njih je ova bitka presudna i mnogi su spremni na sve da bi obezbedili svoj profitabilni opstanak.

Veliki proizvođači nafte, kao što su Rusija i Saudijska Arabija, gledaju na eksploziju baterijskog pogona kao na glavnu pretnju svojoj dominaciji u energetici. Tako da su oni i najveći lobisti protiv novih tehnologija. Odmah iza njih su proizvođači automobila, kao na primer Toyota, koja otvoreno lobira protiv ekoloških mera širom sveta koje stavljaju limite na emisiju karbonskih gasova. Prošle godine su veoma glasno trčali po Vašingtonu i kritikovali nove američke planove prelaska na električna vozila. Možemo samo da zamislimo šta se dešava iza zatvorenih vrata kada su javno toliko beskrupulozni.

Iz ovoga možete sami izvući zaključak ko stoji iza novoprobuđenih ekoloških aktivista. Armija influensera se skoro našla u čudu poslednjih godinu dana jer im prilazi sve više organizacija spremnih da plate njihove prepametne tvitove i postove. Sve u službi spasavanja Loznice u kojoj nikada nisu ni bili. Mnogi od njih ne bi znali put do Jadra da nađu od vračarskog kafića. Ali zato uporno iz Rovinja tvituju svoju nepokolebljivu odbranu srpske vukojebine.

Investitori u Teslu Elona Maska veoma dobro znaju kako prolaze oni koji se suprostave naftnoj i automobilskoj industriji. Pre nego što je postao globalni selebriti, Elon je u ranom stadijumu razvoja električnog vozila prošao kroz pakao najmoćnijih lobista od Brisela, preko Hong Konga do Vašingtona. Moćni naftaški lobi je stajao iza konstantnog miniranja Teslinih napora da komercijalizuje električne automobile. Sve je otišlo toliko daleko da su i novinari New Yorks Times-a plasirali lažne negativne izveštaje o performansama njegovih četvorotočkaša. Još uvek ga miniraju u dosta američkih država jer mu ne dozvoljavaju da direktno prodaje vozila potrošačima. Zahteva se prodaja preko dilera koji stavljaju dodatne troškove pri kupovini Tesle. Iritira ih što kod Tesle skoro da nema održavanja – nema ulja, karburatora, auspuha i drugih delova za menjanje na kojima auto industrija počiva.

Pogledajte film ‘Who Killed The Electric Car?’ iz 2006. godine pa će vam  biti jasno koje mračne sile su u igri.

Pustite priču oko spontanog ekološkog pokreta koji će eto spasiti Loznicu i okolinu katastrofe. Sve je veoma dobro orkestrirano i već je plasirana gomila laži koja se lako prima kod onih sa osnovnom školom ili šatro diplomom. Svaka potencijalna šteta od rudnika je nemerljiva sa na primer zamenom samo 10% automobila na benzin električnim vozilima. Vlada mora ne samo da pogura projekat litijuma već i da obezbedi preferencijalnu cenu za domaće kupce i time stimuliše otvaranje pogona za baterije. Na osnovu te vladine strategije možemo proceniti koliko su mudri u ovom bitnom momentu ili koliko su im strani lobisti ušli u džep.

Vlada takođe mora što pre da donese uredbu kojom će se automobili zameniti električnim u sledećih 25 godina. Mi ne proizvodimo naftu niti je proizvodnja automobila na fosilni pogon naša bitna grana. Na taj način zamenićemo preskup uvoz nafte i derivata domaćim proizvodom na kome moderan svet planira budućnost. Ovo je glavni ekološki potez koji možemo da povučemo, a to je da maknemo ove šklopocije sa ulica koje nas decenijama guše. Ali taj potez nije politički seksi jer zahteva dugogodišnju strategiju, a ne instantnu buku i bes za kojom masa vapi. Prizvodnja baterija bi pospešila i ulaganje u solarnu energiju čiji je osnovni problem manjak mogućnosti akumulacije viška energije tokom dana za potrebe konzumacije tokom noći.

Rio Tinto mora da obavi sva ekološka istraživanja na osnovu kojih se tek može formirati mišljenje o šteti po okolinu. Oni nisu cvećke i pokušaće svim naporima da što manje ulože u sisteme zaštite. Tu je glavna uloga naših institucija – insistirati na najvišim ekološkim standardima koji se, na primer, primenjuju u Australiji. Mene ne plaši taj deo, ali me kontrola i nadzor tih standarda plaši poznavajući naš običaj da za par hiljada evra pogledamo na drugu stranu.

Dobro razmislite pre nego što podignete svoj neobavešteni glas za ili protiv Rio Tinto rudnika. Nije sve tako jednostavno kao što nam mediji plasiraju ovih dana. Napada se projekat na kojima progresivne ekonomije planiraju decenije energetskog razvoja. Srbija je toliko puta propuštala razvojne šanse da je besmileno i nabrajati ih. Ova prekretnica u granama kao što su energetika i auto industrija se dešava jednom u generaciji. Vaša deca će kupovati električne automobile na baterije. Samo je pitanje da li će ih uvoziti ili kupovati lokalno.

Balkanski Antifašizam

Pridev balkanski je odavno dobio jasne semantičke obrise – znači primitivan. Pojam balkanizacija u političkim naukama označava bistijalni proces cepkanja na manje jedinice kolektiva koji nisu u stanju dijalektički da reše svoje uskogrude razmirice.

Tako je i sa lokalnim, balkanskim antifašizmom, uglavnom je primitivan, teoretski nepotkovan i po pravilu dolazi iz komunističke perspektive. Kada komunista urla protiv fašiste to je kao da te jedan dželat, koji preferira metak, privremeno spašava od ludaka sa kamom. To je britki, ali tačan opis balkanske sudbine od bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine do danas.

Gospodo ekstremni levičari i desničari, tog dana je zemlju napala nacistička Nemačka sa jednim od najgrotesknijih političkih planova u istoriji civilizacije. Čitavom svetu je to kristalno jasno ali Balkan po običaju odoleva zdravom razumu. Fokus stalno prebacujemo sa glavnog krivca stradanja i patološki tražimo krivce između nas koji smo napadnuti bez objave rata. Konflikt je bio razoran i dobar deo nevinih živote je izgubio od ruke svojih komšija, a ne nacista. Sa tim se moramo pomiriti. Crveni dolaze na vlast i uspostavljaju diktaturu koja se u prvim godinama krvavo obračunava sa svim političkim neprijateljima, zabranjuje svaku demokratsku aktivnost i postavlja temelje onoga što Balkan danas proživljava. I dok se partizani i četnici glože, to jest njihovi potomci, nemce više niko ni ne pominje, kao da su bili Crveni Krst za vreme Drugog Svetskog Rata.

Zato se i stvara buka i bes oko izjednačavanja dva antinacistička pokreta za vreme Drugog Svetskog Rata. Da ne ulazimo u dalju partizansko-četničku raspravu, i Tito i Draža su svo vreme okršaja proveli po šumama sa ucenjenim glavama od strane Trećeg Rajha. Dok su se Nedićevci i Ljotićevci baškarili po Beogradu u društvu svojih naci pajtosa a NDH degenerici sprovodili najkrvaviji pir moderne istorije. Pametnom dosta.

Ali tema danas je uskogrudo balkansko posmatranje ekstremnih desničarskih, to jest fašističkih pokreta, i ekstremno levih, to jest komunističkih pokreta. Vikati na jedne i druge bez jasne teorijske potpore je standard na našim prostorima. Znamo da nešto nije u redu, ali zbog slabog obrazovnog sistema i armije kvazi-intelektualaca ne možemo jasno da uokvirimo svoje stavove.

Filozofija i političke nauke definišu fašistička i komunistička društva kao društva zatvorenog tipa. To su jednopartijske zajednice koje ne dozvoljavaju otvorenu kritiku i uvek su spremne da se fizički obračunaju sa svojim kritičarima.

Austrijski filozof Karl Popper se smatra rodonačelnikom teorije zatvorenih društava. Njegovo nominalno delo, ‘Otvoreno Društvo i Njegovi Neprijatelji’ je postavilo teorijsku osnovu za diskreditovanje svakog totalitarnog društva. Bertrand Russell je ovo delo okarakterisao kao temelj odbrane demokratskih tekovina. On rastavlja političke filozofije Platona, Hegela i Marska, pokazujući da moderan čovek pre svega želi društvenu slobodu, kako fizičku, tako i metafizičku. Da svako centralističko i elitističko političko planiranje vodi u tiraniju a samim tim i u eventualne fizičke obračune sa građanima i navodnim neprijateljima.

Delo je pisao tokom Drugog Svetskog Rata dok je bio u izgnastvu na Novom Zelandu. Rođen u Beču na početku dvadesetog veka bio je svedok Oktobarske Revolucije kao i rađanja fašističkih pokreta širom Evrope. Rano je prepoznao nelogičnosti Marksove teorije kao i gnusnost fašizma. Nije dozvolio da ga desna ili leva ekstremna opcija tadašnjeg političkog haosa zadoje i brzo je video opasnost od sudara fašizma i komunizma koji je tokom 6 ratnih godina odneo preko 70 miliona žrtava i doneo najveće globalno razanje u istoriji.

Kao filozof nauke, Popper se do 1938. godine bavio teorijom nauke, ali je u zoru velikog konflikta seo da definiše uzroke sovjetskog i nemačkog političkog terora. Posmatrajući slobodu koju naučnici uživaju u svojim aktivnostima smatrao je da politički subjekti moraju da uživaju istu slobodu kako bi realizovali svoj maksimum i tako obezbedili najbrži put ka progresu. Njegov rad je bio popularan među levičarima i desničarima jer je jasno definisao zašto liberalna demokratija nema alternativu i pokazao da slobodni građani najbrže vuku društvo napred. Demonstrirao je zašto Platonove i Hegelove autoritarne i hijerarhijske društvene modele treba odbaciti jer vode u fašizam. Isto tako je ponudio jasnu kritiku Marksa i pokazao zašto neminovno vodi u brutalnu diktaturu proleterijata.

Sledeći put kada nekoga nazivate fašistom pitajte se zašto to činite? Ako vam je deda bio partizan upitajte se koji su vam stvarni motivi? Slika vam je verovatno iskrivljena tokom godina porodične indokrinacije od strane totalitarnog sistema. Činjenica da je vaša porodica prošla dobro tokom komunističke vladavine ne znači da drugi nisu bili progonjeni, zatvarani ili likvidirani. Sramno hvaljenje diktatora od strane raznih na Balkanu samo je refleksija bednog obrazovanja i nemoći da se nosite sa istinama koje demokratija nosi sa sobom.

Isto je sa ovima kojima su usta puna komunjara a onda u sledećoj rečenici brane Pavelića ili Ljotića, dva najveća saradnika nacista na Balkanu. Kredibilitet vam je tamo gde sunce ne sija.

Mili moji fašisti pobili ste 34 miliona ljudi vašim slepilom. A vi crveni ste još veći šampioni, sa 110 miliona žrtava and counting. Odakle ovaj podatak? Steven Pinker u svojoj knjizi ‘Better Angels of our Nature’ sumira istraživanja žrtava totalitarnih režima. Tu se mora priznati i da demokratija nije nevina. Sa nekih 2.2 miliona žrtava jasno je da i u demokratskom sistemu imamo one žedne tuđe krvi.

Godinama ponavljam kao papagaj, sve je ovo posledica nereformisanog balkanskog obrazovnog sistema koji ne prati moderne tokove, od osnovne škole do lažnih doktorata. Ovde je Popper opskurni filozof dok je u svetu kum liberalne demokratije. Iako je veoma čitljivo i prožeto opštom kulturom njegovo delo od 800 strana je nemoguća misija za većinu balkanskih intelektualaca koji švoje štivo uglavnom gugluju ili citiraju opskurne autore za koje je čuo samo njihov kružok. Tako da ako vas mrzi da čitate evo opisa Vaclava Hávela „Karl Popper je bio u pravu“.

Srbija Preuzima Crnogorski Dug

U balkanskoj finansijskoj kuhinji se sprema još jedna čudna čorba. Iz izvora bliskih ministarstvu finansija Srbije čujem da je Srbija ta koja će refinansirati crnogorski dug prema kineskoj Eksim banci i dati dodatne garancije za završetak autoputa do Jadrana.

Prvo da vidimo koji su uslovi pod kojim se Crna Gora zadužila. Kredit je na 20 godina sa kamatom od 2%. Dakle sve tvrdnje da je kredit nepovoljan padaju u vodu jer su svi drugi krediti u crnogorskom portfoliju po većoj kamatnoj stopi. Velika prednost je grejs period od šest godina, što je  klauzula koja se ne može obezbediti na slobodnom tržištu. Kredit je uzet u dolarima, i Crna Gora nije hedžovala valutu u evre što je mogla da uradi na slobodnom tržištu (ko ne zna šta je hedžovanje nek me kontaktira).

Ukupan dug Crne Gore je preko 80% što takođe nije kraj sveta.  Grčiće se da ga smanje ali su daleko od bankrota. Pandemija je nokautirala turizam naših malih suseda ali se ove godine očekuje oparavak  i priliv deviznih sredstava. Čemu drama?

Potpredsednik vlade CG Dritan Abazović je brzopleto pitao Evropu: „Molimo vas da nam pomognete da vratimo taj novac, da taj zajam zamijenimo za zajam kod neke evropske banke, da sklopimo saradnju sa nekom evropskom finansijskom institucijom i da prekinemo kineski uticaj“. Naivan i nov u svom poslu mislio je da će Evropa ovo videti kao priliku da istisne kineski uticaj iz Crne Gore, pošto su im usta puna te priče. Ali avaj, još brže je stigao odgovor predstavnika Evropske Komisije Peter Stano-a, da od toga nema ništa. Evropa je ipak tu da pomogne oko svih projekata tipa ‘širenje demokratije u međunacionalnim sredinama Balkana’, ali kada treba izgraditi autoput po kom će te međunacionalne osobe da se voze, onda evropljani zvižduću i gledaju u nebo. Oni slabo ulažu u hardware, samo u balkanski software.

Deonica autoputa koja se gradi kasni dve godine. Grade je kineske firme postavljene tu od strane Eksim banke. To je opravdanje da se grejs period produži na još dve godine i svaka arbitraža bi to predložila. To bi i rešilo problem dok se turizam ne vrati u potpunosti na obale Montenegra.

Zvanične zamolnice za pomoć od strane ministarstva finansija Crne Gore nema. Nema je prema EU, prema MMF-u, prema SAD ili bilo kojoj državi ili instituciji. Jasno su naveli da su u predlogu budžeta za 2021 obezbedili sredstva za servisiranje svih dugova. Dakle, ništa od bankrota (inače na Balkanu stalno neko ‘medijski’ bankrotira, uglavnom zbog polupismenih novinara koji ekonomske tokove razumeju koliko i poluobrazovani sugrađani koji čitaju đubre koje ovi prvi sriču).

Drugi je problem u pitanju. Čitava trasa autoputa, koji je veoma zahtevan za konstrukciju zbog brdovitog terena, je dugačak 169km od Boljara do Bara. Prva deonica, na koju se odnosi kredit, je 42km. Postavlja se logično pitanje: a šta ćemo sa ostatok druma đetići? Ugovor sa kinezima je tajan, ali iz podgoričkih izvora odavno znamo da je u zalog stavljena luka Bar. Tu nema dileme jer kineze junački Lovćen niti bilo šta drugo od crnogorskog krša ne zanima.

E tu uskače Beograd. Uveliko traju pripreme za novi model, gde bi država Srbija preuzela garancije ne samo za drum koji se završava, već i za nastavak autoputa do Bara koji će koštati dodatnih $2.4 milijarde.

Srbija je već odvojila $1.6 milijardi za izgradnju autoputa od Požege do Boljara, sa nekih 97 mostova i 51 tunelom koji su četvrtina ukupne deonice sa srpske strane. Koridor 11 će spojiti Srbiju sa lukom Bar ali i Crnu Goru sa Evropom. Nerazvijena mesta kao Arilje, Ivanjica i pešterska visoravan će konačno biti plug-and-play. Transport iz Bara će učiniti Kopar i druge severnije luke beskorisnim jer će transport biti brži i jeftiniji. Dakle sve je tip-top, moramo se radovati ovakvom razvoju događaja.

Ali bojazan je oko srpskog sveta. Te ideje od koje se Evropi i Balkanu tresu gaće. Da li to Vučić asfaltom i tunelima planira da zacementira ono što se nije dalo puškom? Da li se godine družbe sa Merkelovom i nemačkim modelom uticaja otrlo o starog radikala? Da li je taj autoput (koji je pozitivan razvoj bile gde drugde na planeti) uže koje će zanavek zavezati Srbiju i Crnu Goru? Da li će se sigurnija vožnja od 5 sati moje dece do Budve umesto 12 sati slaloma po Ibarskoj pretvoriti u još jednu pretnju svom nesrblju crnogorskih visoravni?

Da ne biste bili u dilemi da će se razni dići protiv ovog autoputa ponovo, pogledajte intervju Senada Fadžifejzovića sa Vučićem. Na ideju da se mora sagraditi autoput do Sarajeva, on je brzo podsetio da bi istim mogli i tenkovi brže da stignu. Mogli bi, a mogli bi i mladi brže da dolaze iz jednog u drugi grad. Mogla bi roba brže da putuje. Moglo bi na Balkanu svašta da se zgodi, ali pozitivno razmišljanje teško. Zato sledi medijski potres kad Siniša iznese planove oko završetka Koridora 11.

Pitanje

„Zašto si ga ubio?“ Inspektor pita suvoparno, upisujući nešto u svesku.

Ćutim.

„Ubiti starca, koji se vraća iz prodavnice, u mraku, tako podlo…“ sada već podiže pogled i gleda me u oči. Izgleda kao razočarani profesor.

I dalje ne odgovaram.

„Čoveče, ovo nije šala, moraš mi reći šta se desilo. Pa mi sve znamo. Evo otisci prstiju na pajseru su verovatno tvoji. Tragovi njegove krvi po tvojoj odeći. Daj da završimo ovo…“ pokušava da izvuče priznanje – najbrži način da se policijska istraga okonča.

Kao da ga ne čujem. Jasna su mi pitanja ali kao da gledam predstavu koja mi ne drži pažnju. Slike mi se nižu kroz misli. Hladna novobeogradska noć, sneg prekrio razlupani socrealizam pa još izgleda idilično. Mrznem ispred Maksija, starca nema, šta radi?

„Koliko vidim doleteo si iz Tivta jutros? Gde si odseo?“ Opet nešto žurno upisuje.

„Nigde.“ Prekidam sebi misli.

„Hmmm, dakle sleteo u 16.10,  bio ‘nigde’ do 20.30, onda krvnički ubio bespomoćnog starca, i uhapšen 50 metara od mesta zločina.“ Inspektor zvuči zbunjeno dok kažiprstom gura teške naočare ka čelu. „Ako ja nešto ovde razumem, ubi me. Pa gde si planirao da prespavaš?“

„Nigde.“ Mahinalno odgovaram.

„Dakle priznaješ da si ubio profesora?“ Pita me tiltujući glavu u levo.

A šta mi je trebalo to da lupim. Zarekao sam se da ću držati jezik za zubima i vidi sad. Uvek sam bio pola čoveka. Misli mi se opet vraćaju i vidim ga ispred sebe. Hoda polako, starački, iz debelog kaputa vire samo glava i cipele koje ostavljaju trag u svežem snegu. Ulazimo u tamni prolaz između garaža, teskoba Novog Beograda nas čini još bližim. Već 34 godine profesor tu živi, preselio se nakon razvoda od treće žene.

„Vidim iz Dobrote si?“ Inspektor glumi i dobrog i lošeg policajca.

„Da.“

„Pomorac, kapetan. Dva hotela, firma za distribuciju pića, stanovi po Beogradu, troje odrasle dece, udovac. Pa ti umesto da uživaš u životu ti ubijaš beogradske legende.“ Sada me ponovo gleda u oči koje obaram od stida.

„Nije on nikakva legenda.“ Grizem se za usnu.

„Kako da nije? Pa on je tvoje gore list. Iz Kotora je. Čudo je čovek napravio za ovo društvo. Pa ja pola replika iz njegovih filmova znam napamet čoveče božji.“ Omađijan slavom policajac zvuči iskreno.

Ćutim. Konačno se držim svoga prljavog plana. Ćutaću do kraja ovog procesa. Gledam okolo oronulu policijsku kancelariju koja mi izvlači kiseo osmeh. Zamišljao sam da će se sve odvijati kafkijanski. Valjda sam romantizovao zločin, misleći da će se sve odmotati kao u nekom velikom delu.

„Ajde ajde, moramo ovo da završimo. Zašto si stajao ispred prodavnice?“ Ćutim i dalje. „Da li poznaješ profesora?“

„Znam ga dobro.“ Ulećem u pola njegove rečenice i gledam ga u oči.

„Dobro, eto vidiš, moramo da razrešimo ovaj haos.“ Opet je prijatan. „Gde ste se to vas dvojica upoznali?“

„Nismo se nikad upoznali“. Odgovaram britko.

„Pa sad si rekao da se znate.“ Zbunjen skida naočare.

„Znam ja njega ali ne zna on mene.“ Posmatram njegovo lagano brisanje stakala dok mi je sad već jasno da od mog ćutanja nema ništa. Ni to ne mogu da izvedem do kraja. Nisam mogao da isteram do kraja zašto je preko noći ućutala? Zašto je svaki dodir postao trzanje? Zašto je dobila te mračne podočnjake?

„I ja ga tako poznajem. Pa bio je legenda. Nego da li ste imali ličnih kontakata i odnosa?“ Inspektora iritira moje šturo izlaganje. Vraća naočare na umorne oči.

„Ne.“ Odgovaram mučeći se svojim nećutanjem. Kao da mi same reči ispadaju iz usta.  Sada mi je jasno koliko je teško držati se u istrazi svoga plana. Da sam bio tog kova možda se sve ovo ne bi dogodilo. Možda se taj pacov ne bi usudio.

„Motiv je u pitanju…“ inspektora prekidaju naglo otvorena vrata kroz koja upada razbarušeni mladi kolega.

„Evo njegovog dosijea iz Podgorice. Opaku zverku smo navatali.“ Drsko baca fasciklu na sto i brzo izlazi. Inspektor lista i lagano klima glavom kao da mu je sve jasno. Tu su ispisana sva moja nepočinstva – nanošenje teških telesnih povreda, pucanja, iznude.

„Burnu si mladost imao prijatelju! Od odličnog učenika i talentovanog vaterpoliste do protuve za manje od godinu dana.“ Podiže lenjo pogled i gleda me roditeljski. „Pa šta se desilo?“

„Ništa, problem sa nekim  likovima.“ Ne znam ni sam šta pričam. Opet mi se vraća taj osećaj besa nakon njenog odlaska. Taj manjak vazduha u plućima i nemoć, beskrajna nemoć da bilo šta uradim. Imao sam hiljadu pitanja ali nijedno nisam izgovorio. Bar ne tad, kada je trebalo. Durio sam se primorski. A ti podočnjaci su bili sve veći.

„Dva suđenja za šverc kokaina i dve oslobađajuće presude. Svaka čast kapetane.“ Ironično mi deklamuje imena mojih skupih beogradskih advokata. „Pa kako to da ih noćas nisi zvao. Sada su ti potrebni više nego ikad.“

„Niko meni više ne treba.“ Očajno pokušavam da zvučim važno. Lisice me žuljaju i vrpoljim se na stolici. „Nikada mi nije ni trebao. Ama baš niko. Da li smo završili?“ Zvučim patetično.

„Pa nismo ni počeli. Kapetane, ubio si čoveka, svi dokazi su tu, tvoj govor tela to priznaje, očevici su te prepoznali, daj samo da vidimo zašto?“ Opet mi izmamljuje osmeh. Uvek žele da znaju zašto, uvek je motiv srž. To zašto je sa mnom već decenijama i sve se vrti oko tog pitanja. Ono lebdi iza mene i prati me u stopu. To nejasno mutno zašto, koje sam iskonstruisao gledajući te tamne kolutove oko očiju, je ono što inspektor želi. Ne zanima ga krvavi pajser, listing iz mobilnog o kretanju ili druge tehnikalije. Samo želi da zna zašto. Pogled mu je ponovo roditeljski, kao da stvarno želi da mi pomogne.

„‘Zašto’ je najteže pitanje inspektore. Kada bih imao odgovor možda se ti i ja nikada ne bismo sreli. Ceo život izbegavam da pitam. A da sam pitao na vreme možda ne bih…“ opet sam razvezao. Prezirem pričljive ljude od kada je zaćutala.

„Posle završavaš pomorsku školu i guraš do pozicije kapetana? Da li je sve to radi šverca?“ Inspektor je ponovo policajac. Lista dosije i nešto dopisuje u svoju svesku.

Samo se gorko smejem. Da li sam otplovio zbog kokaina? Kao da sam imao neki pekleni plan velikog zločinačkog uma. Da li panduri stvarno misle da se sudbine tako pažljivo planiraju kao njihove karijerice. Nisu mi ni diplomu predali a ja sam već plovio. Da li sam bežao ili jurio nekog? Pitanje vodi do motiva, ono krije svu tu patnju koju sam filigranski brusio sve ove godine. Svi ti naši susreti po lukama su bili kratki i nedorečeni. Pitanja su uvek bila banalna i nikada pravo nisam postavio. Zato sam i sada tu gde sam. Vladar svoje nemoći konačno pred kaznom za kojom žudim.

„Ne.“ Odsečan sam i kao da želim da mu ispričam. Ali sama pomisao na potpunu ispovest me slama u momentu. Fizička snaga koja isijava iz mene je uvek bila paravan za slabost uma i nemoć da je pitam ono što mene ovaj prosti inspektor tako jasno pita. Da uđem u srž i stvarno pitam. Da nečiju patnju ne prihvatim kao izgovor za svoju nego da se suočim sa nesuočljivim. Da tuču, bes, muškost i tradiciju zamenim za jednu iskrenu noć koja bi dala odgovore na sve.

„Da li si ga ubio zbog posla?“ Tišinu je prekinuo vrteći lagano olovku. „Uostalom iz istog kraja dolazite. Ko bi više znao sa tom gudrom ko je sve umešan.“

„Pa zašto onda kapetane?“ Trgnuo me je iz moje zamišljenosti.

„Zato što je to bio jedini put. Nisam imao izbora.“ Sada sam već na pola puta da priznam i inspektor se samozadovoljno zavaljuje u stolicu shvatajući da je posao završen.

„Nije to dovoljno, ipak u zapisnik moramo staviti zašto.“ Uporan je policijski službenik. „Ubio si osobu kapetane, ne možemo kući dok ne raščivijamo zašto.“

Zamišljam njegovu upornost u sebi. Da sam bio ovako uporan pre nego što ju je bolest zakačila možda bi danas bio trener vaterpola, a ne ova zver zaključana u četiri zida. Možda ne bih bežao iz Dobrote da sam temeljno pitao i pomogao da đavola istera na čistac tada, kako to civilizoavani ljudi čine. Da sam proždrao ponos i bio glupavi inspektor bar jednu noć možda je boleština ne bi proždrala.

„Mnogo mi je zla naneo.“ Policijac upisuje moje reči dok moje polupriznanje odzvanja samosažaljenjem. Meni je naneo zlo. Pazi majku mu. Sve ove godine fokusiran na sebe lutao sam kao slepac. Kao da ona nije bila najmlađa u klasi tog podlaca. Kao da iz nje nije proteran život tih dana u njegovoj kancelariji. Kako slabići uvek sve reflektuju nazad ka sebi.

„U redu, sad već napredujemo. Ali moramo ući u detalje, nema nam druge. Šta je stari profesor mogao da uradi čoveku kao što si ti?“ Gleda me iskreno preko naočara.

„Da li mogu da zapalim?“ Prstom upirem u njegovu paklu cigareta. On ih gura ka ivici stola i stavlja pikslu pored. Sada je već jasno da ću sve reći. Da ću prosuti to famozno zašto ovom strancu iako sam ćutao tri decenije. Da ću sve one imaginarne razgovore pretvoriti u jedno priznanje zločina. Da će moja nemoć stati u neki službeni zapisnik, koji će institucija pohraniti digitalno, za vjek vjekova. I to je valjda nešto.

„Zapali kapetane, duga je noć.“

Janšin Drugi Ustanak

Janezu Janši se svašta može prigovoriti, ali to da je bio hrabri mladi disident u propadajućoj komunističkoj Jugoslaviji ne može. Kao mladi novinar slovenačke Mladine, lista koji je prvi otvoreno rekao da je komunizam jedno obično korumpirano zlo, i sve to dok su se ostali, šatro disidenti po Jugoslaviji borili, eto ne za rasturanje divne socijalističke domovine, nego za njeno pretumbavanje.

Bio je član glupe poznate po akronimu JBTZ – Janša, Bortšner, Tasić i Zavrlo. Ova četvorka je osuđena za odavanje vojne tajne, to jest za objavljivanje magnetograma 72. sednice Centralnog Komiteta SKJ, gde se burno raspravljalo o hapšenju omladinske ‘bagre’, naravno od strane divnih i pomalo poštenih komunista.  Uhapsiti tada nekoga zbog ‘verbalnog delikta’ nije samo bilo društveno prihvatljivo, nego često dočekivano sa oduševljenjem svih naroda i narodnosti. Četvorka je organizovala da se magnetogram mazne i objavi, što je tada bio izuzetno hrabar čin. Samo oni koji nisu osetili komunističku čizmu za vratom mogu da zbore drugačije.

Uvek sam govorio da su Slovenci uzrokovali raspad Jugoslavije. I to ne njihovi komunisti kao što je Milan Kučan već upravo mladi i urbani koji su osamdesetih pisali o demokratskim slobodama i otvoreno kritikovali već raspadajuću korumpiranu tvorevinu. Dok su Srbi, Hrvati i Bošnjaci tamburali neke nove talase, ekipa oko Mladine je jasno utrla put slovenačkoj nezavianosti (a samo konsekventno hrvatskom, bosanskom pa i srpskom osamostaljenju).  Za Milana Kučana ne biste ni čuli da nije bilo Janše i ekipe oko njega. Blizina zapadnih granica, aktivan kulturni život kao i bolji nivo obrazovanja su učinili svoje: da slovenci prvi javno kažu da žive u jednopartijskoj komunističkoj diktaturi.

Već sada legendarna priča o razgovoru između Edvarda Kardelja i Dobrice Ćosića o sudbini Jugoslavije je jasan temelj slovenačke društvene sudbine koja je okončana desetodnevnim ratom i laganim rastankom od ostatka ratoborne balkanske braće. Priča se da je Kardelj jednom prilikom 50tih rekao Ćosiću da je Jugoslavija Sloveniji samo tranzitna stanica na putu ka konačnom suverenitetu. Da li je tvrdnja tačna i nije toliko bitno, koliko je jasno da je Slovenija iskoristila prvu kriznu priliku da se efikasno izbori za nezavisnost. Kao jedina zemlja bivše Juge čija je ekonomija i životni standard skoro kao u zapadnoj Evropi, Janšina borba se pokazala kao politički racionalna.

Ovog puta se svojim nonpajperom opet oglasio, doduše tajno, i samo sumirao probleme u ostalim zemljama koje su pretekle iz bivše velike države. Sada, kao neko ko će predsedavati EU sledećih šest meseci, on se meša u unutrašnje stvari nezavisnih država. Svako je dokument pročitao na svoj način pokušavajući da opravda svoj stav. On je odbio da prizna da je autor teksta, ali sam zahtev Tanje Fajon da Janša objasni postupak je indikacija da gde ima dima ima i vatre.

Optužuju ga da pokušava da dovrši plan Tuđman-Milošević podelom BiH. Druge stavke su manje bitne i daleko nerealnije, kao stvaranje velika Albanije, tako da je ponovo u fokusu plan zaokruživanja životnog prostora Srba i Hrvata. Član predsedništva dvoglave države Željko Komšić tvrdi da je u Sloveniji to već ogoljen stav, jer je u martu predsednik Pahor u toku posete Sarajevu ‘prijateljski’ pitao zvaničnike koja je šansa da se Bosna mirno podeli. Predsednik Slovenije naravno tvrdi da ga nisu baš najbolje razumeli ali jedno je jasno: mirna podela BiH se polako stavlja na dnevni red geopolitičkog poretka.

Kao neko ko prezire mešanje država u poslove drugih suverenih entiteta, ovog puta se Slovenija bedno stavlja u red onih zapadnih zemalja čiji kolonijalistički nagoni teže da popuju drugim državama kako da reše svoje probleme. Raspad Jugoslavije nije dovršen, i Bosna je i dalje epicentar te nedorečenosti, ali je bitno da se tim narodima pomogne da prevaziđu svoje sitne razlike, i ako žele, sami odluče na civilizovan rastanak. Svako prerano nutkanje na unilateralne poteze opet može da izazove sukobe, koje jako mali broj igrača iskreno priželjkuje.

Janša je dakle prvi svoj ustanak učinio kredibilnim i odveo Sloveniju u bolji život. Tokom svoje kontraverzne karijere je optuživan da je fašista, da je švercovao oružje tokom ratova u Bosni i Hrvatskoj, kao i za razne korupcionaške afere. Sada mora da shvati da ga se ovaj ustanak ne tiče, ako ga ikada uopšte i bude. Gospod Janša, gledajte svoja posla i uživajte u delima koje ste činili tokom rada u Mladini. Kao političar, možete samo dalje da srozate mladalačka dostignuća.

Ekonomija Udara U Zid Nelikvidnosti

Nelikvidnost u srpskoj ekonomiji je sve izraženija. Oseća se ozbiljan nedostatak novca koji se konačno, u poslednjih par meseci prelio i u građevinski sektor.

Uspešan paket ekonomskih mera vlade Republike Srbije od prošle godine je odradio svoje. Na žalost, pandemija COVID-19 virusa je u punom jeku. Prošlog proleća smo mislili gotovo je na leto, pa na jesen, a eto prođe i zima a zaraženih je preko 5.000 dnevno sa nekoliko desetina mrtvih. Bolnice su preopterećene a vakcinacija ide sporije nego što smo se nadali.

Sledeći paket mera koji je vlada odobrila jednostavno neće biti dovoljan da premosti do momenta kada, kao Izrael, koroni možemo reći zbogom. Pola minimalca, uz obavezu da se radnici ne otpuštaju, nije dovoljno za veći deo firmi.

Ugostitelji su pred krahom. Gubitke koje su nagomilali u poslednjih godinu dana neće moći da nadoknade godinama. Mnogi iz industrije se aktivno prebacuju u druge ekonomske aktivnosti. Sve obaveze su im ostale dok im rad nije dozvoljen. Dovedeni su u apsurdnu situaciju roblja koje mora da radi bez nadoknade.

Hotelijeri nisu u boljem položaju usled manjeg broja stranih posetilaca i pada u broju domaćih turista. Zavod za statistiku prikazuje pad broja posetilaca u februaru od 38% na teritoriji zemlje u odnosu na 2020. godinu. Samim tim i druge uslužne delatnosti su u padu.

Problem je što su se ekonomski problemi prelili u građevinski sektor, koji je pogon srpske privrede. Radnici su češto na bolovanju zbog korone, rad od kuće donosi pad produktivnosti (šta god pričali new age gurui po kojima se u pidžami više uradi nego u kancelariji i terenu) a lanac novca od firme do firme je u prekidu.

Šta uraditi? Naš dug prema BDP u decembru 2020. godine je iznosio 57.4%. Pre krize je iznosio 52% i vlada je ispravno prošle godine izašla sa jakim merama. Dug treba povećavati u krizna vremena radi podrške privredi i očuvanja radnih mesta. Onda ga ekonomskim rastom smanjivati kada se privreda oporavi. Potreban je još jedan agresivan set mera koji mora biti veći od prošlogodišnjeg. Ako je neophodno povećati dug i na 70% kako bi se očuvao rast i povećala likvidnost privrede.

Prošle godine su moji članci bili prvi koji su zahtevali rapidan odgovor na pandemijsku krizu i neophodnost pomoći od 5 milijardi dolara. Mesec dana nakon vlada je upravo to i učinila. Ovoga puta moraju biti još agresivniji – povećanje duga na 70% bi značilo direktno upumpavanje skoro 6,5 milijardi dolara i dozvolilo bi neometan rad do jeseni. Uz agresivnu kampanju vakcinacije jedino tako možemo videti uspešan kraj ove krize, kako zdravstvene tako i ekonomske.

Pored direktnog upumpavanja novca vlada je odlagala poreske obaveze, što ne povećava dug i donosi privremene olakšice privredi. Odlaganje poreza i doprinosa direktno utiče na čuvanje radnih mesta, što i jeste prvenstveni zadatak svake države.

Vlada Republike Srbije mora biti agresivna i odlučna kao amerikanci, i nikako se ugledati na kilave evropljane koji će u ovoj krizi proći veoma loše.  Tamo gde su naši pali je sektorska pomoć privredi. Primitivni povici na društvenim mrežama kako nas nije briga za kafandžije su glupost. Od ukupnog broja registrovanih firmi 7.4% su u oblasti smeštaja i ishrane sa oko 87.000 zaposlenih. To je armija ljudi sa desetkovanim primanjima. Ovaj sektor takođe nosi veliki spillover efekat jer utiče na poslovne sastanke, žurke i onaj deo poslovnog života u kojem svi uživamo. Taj deo je nemerljiv jer pored finansijskih nosi i psihičke posledice.

Poruka je jasna: trenutna nelikvidnost je na višem nivou nego prošle godine na početku krize. Pomoć koja je odobrena nije dovoljna i sredinom leta ćemo platiti ceh slabe reakcije danas. Pojačajte kampanju vakcinacije čime ćemo do kraja leta rešiti ovu pošast od korone. Olabavite kesu do 70% BDP i time ćete obezbediti veliki ekonomski rast na par godina. Sve drugo je prazna priča.

Srpski Svet na Švapski Način

Aleksandar Vučić je po dolasku na vlast rapidno potegao svoj prvi međunarodni potez – bez uvijanja se stavio pod nemačko krilo Angele Merkel. Razumeo je u tom momentu da između te tihe žene koja breg roni i Evropske Unije postoji znak jednako. Za razliku od do podne spavajućeg Tadića razumeo je da ne mora da se bakće sa gomilom birokratskih vucibatina ako osvoji srce žene koja je u prethodnom periodu bila neprikosnoveni lider ove raspadajuće zajednice.

Njihovi razgovori su dugi i upućeni kažu da Vučić tada obično ćuti i sluša. Jedna od najvećih lekcija koje je upio je da su balkanski ratovi devedesetih bili strateška glupost i da se u modernoj i vojno nepostojećoj Evropi prihvata samo meka moć. A šta mu to zapravo dođe?

Meka moć je nametanje svojih vrednosti putem ekonomije i kulture. Vojno osakaćena nakon Drugog Svetskog Rata, Nemačka je postala lider u nametanju svojih privrednih i kulturoloških matrica. Verovati da su se nemci opredelili za ovaj put zbog svoje dobrote je sport za idiote, jednostavno nisu imali izbora. Lažna denacifikacija koja je ostavila veći deo birokratije iz Hitlerovog perioda u novoj Zapadnoj Nemačkoj je stvorila zid ćutanja o zločinima i novu strategiju prvo privrednog a zatim i kulturnog laktanja.

Reinhard Gehlen je kao bivši Gestapo lider u novoj Nemačkoj postao osnivač i šef obaveštajne službe BND. U ministarstvu inostranih poslova preko trećine visoko rangiranih službenika je služilo pod Hitlerom kao članovi nacističke partije. Ameri koji su naivno pokušali da sprovedu denacifikaciju su ubrzo odustali shvativši da zemlju neće imati ko da vodi ako se nacisti počiste. Nadolazeća pretnja od komunističke Rusije je samo dodala ulje na vatru tako da je čitav nacistički ešalon jednostavno nastavio da upravlja veselom Zapadnom Germanijom.

Kada su uvideli da su se izvukli i da od naoružanja imaju tri kubure iz 19og veka, pragmatični nemci su se bacili na privredu i pacifikaciju evropskog prostora. Ironija je da su najveći koljači u istoriji stvorili novu paradigmu totalnog gađenja prema svakoj vojnoj operaciji. Zašto? Pa zato što im je formiranje ozbiljne vojske zabranjeno do dana današnjeg. To je ono što balkanci, naročito srbi i hrvati, nisu skontali pre 30 godina. Nije nas zbunio pad Berlinskog Zida, već nove vrednosti gde je nasilna smrt belih ljudi jednostavno neprihvatljiva (ok je ako su žrtve tamnopute, jer rasizam teže zamire od imperijalizma). Tako su na određeno vreme sklonili pažnju sa svoje stigme najgorih ikad.

Osvojićemo srca naših meta Mercedesom jer koncentracioni logori su na nemačko zaprepašćenje nepopularni. Tako je Friedrich Flick u Nurembergu osuđen na sedam godina zatvora zbog robovske torture radnika iz konc logora za vreme Rajha. Nije streljan niti je trunuo u ćuzi ostatak života, već je oslobođen 1949. nakon dve godine lagodnog pritvora. Država nije mogla bez Himmler-ovog industrijalca. To je dokazao i već 1953. postao najbogatiji nemac kao većinski vlasnik Mercedesa i jedan od najbogatijih ljudi na planeti. Mi jednostavno ne možemo bez Mečke (sem par mojih bogatih jevrejskih prijatelja koji te otvoreno prozovu kad sedneš u nemačku mašinu).

Pa koga onda uzeti za savetnika poružene Srbije nego ženu iz tog miljea? Odakle Vučiću pomirljivi ton sa regionom a ujedno i uporno guranje srpskog sveta u ćoškove Velike Srbije? Pa upravo od majke svih mekih moći, žene koja tiho i meko zbori ali brutalno nameće katastrofalni nemački privredni model čitavoj EU. Naučila ga je da tiha reč i pognuta glava isteraju i najluđe agende do kraja. Na unutrašnjem planu još nije doktorirao ovaj metod ali polako se i tu sprema. Naime moji izvori kažu da će Angela nakon povlačenja iz nemačke politike postati glavni politički savetnik predsednika Vučića. U septembru se povlači iz nemačke politike i već u oktobru će biti Vučićeva, a samim tim i naša Mutti.

Njih dvoje su svesni da EU neće preživeti, bar ne u ovom obliku. Tako da je nemački interes maksimalno produbiti privredne i kulturne uticaje pre konačnog kraha. Dok je interes Vučića da glumi pridruživanje EU i maksimalno približi Srbiju Nemačkoj. Za EU mu se fućka.

Na taj način će Srbija obezbediti svoj put meke moći koji se ovih dana odvija pred našim očima. Nemci prećutno podržavaju ovaj plan koji podrazumeva vraćanje Crne Gore u okrilje Srbije, jačanje suvereniteta Republike Srpske i kontrolu severnog Kosova. Smoki, pevaljke, a sad i vakcine su mnogo civilizovaniji način nametanja moći nego tri prsta i tenkovi.

Tu je i COVID-19 pandemija, koja je došla kao kec na deset za ubrzan razvoj srpskog sveta. Vučić je već neupitni pobednik ove krize jer je i ekonomski i društveno isplivao na čelo. Kada te američki nacionalisti iz New York Times-a hvale, a oni ne hvale nikoga ko nema zakačeno USA na čelu, kolima ili verandi, onda znaš da si ti sagovornik svima njima na Zapadnom Balkanu. Jer sam baš u tom New York-u naučio da su cifre najbitnije, a sve ostalo prazna priča.

Iako daleko od Šešeljevih granica, koje su uvek bile fantazija jednog fašističkog klovna, granice o kojima Vučić pragmatično razmišlja su u suštini Slobine granice. Prećutan dogovor dva stara pajtosa, Slobodana Miloševiča i Franje Tuđmana, je jasno zaokružen srpskim svetom: ostaviti Hrvatsku hrvatima, a za uzvrat podeliti Bosnu, obezbediti izlaz na more preko Crne Gore i fizički razgraničiti albance i srbe.

Šta svet misli o tome? Pa sve najbolje verovali ili ne. Sve dok se bitka vodi Exitom i raznoraznim glasanjima lokalni vrištači o povratku pakla devedesetih mogu bukvalno da ga duvaju. I to legalno u Srbiji gde će zakon o istopolnim zajednicama biti izglasan sa manje opozicije nego u Finskoj. Ajd da se kladimo da će Mutti prva da cimne Vučka i Porfirija i čestita veliku civilizacijsku pobedu.

Činjenice – Moć i Nemoć u Doba Korone

Zašto činjenice često ne menjaju mišljenje? U jeku pandemije COVID-19 virusa, fenomen koji su mnogi mislioci pre mene opisali, je još izraženiji. Pred jasnim i neupitnim činjenicama mnogi od nas i dalje prisno drže do mišljenja koja smo čvrsto oformili pre pojave novog seta realnosti koji neupitno opovrgava naš pogled na svet.

Uz rizik da iskasapim misao velikog pisca, pokušaću da parafraziram Tolstoja: najkompleksnije teme je lako objasniti umno sporom čoveku sve dok nije formirao mišljenje o istom, dok je i najinteligentnijoj osobi teško objasniti jednostavnu stvar ako je već ubeđena u svoj stav.

Kao jedan od benefita američkog obrazovanja i konsekventne karijere na Wall Street-u, je moć da rapidno promenim mišljenje o bilo kojoj temi suočen sa promenjenim činjeničnim stanjem. Trading je đavolja igra u kojoj iz mora informacija moraš da probereš onu pravu, odreaguješ i napraviš lovu. Često sam bio suočen sa novim informacijama koje su se kosile sa osnovnim principom postavljene tranzakcije. Nekada su minuti bili u pitanju. Izlazi iz pozicije il’ si mrtav. Naučio sam brzo na svojoj finansijskoj koži da je prkošenje činjenicama sport za budale.

Zašto onda mnogi ignorišu fakte koji formiraju realnost oko nas? Zašto prkose onome što im na prvi pogled šteti i drže se svojih pogrešnih postulata po svaku cenu?

Potpomognut pandemijom kovida, koja je ovu temu još jednom izbacila na površinu, mislim da je odgovor troslojan: obrazovanje, manjak konsekvenci, i grupno razmišljanje. Na kraju ćemo videti da je čvrsto držanje pogrešnog mišljenja često i racionalna odluka, što je još jedan slučaj mog menjanja mišljenja o određenoj temi.

Obrazovanje je ključno, jer od njega zavisi naš pristup obradi podataka. Dva osnovna principa edukacije su dogmatsko pamćenje činjenica i kritička misao. U nas, zbog izuzetno niskog kvaliteta visokog obrazovanja, fakulteti se najčešće oslanjaju na prvi princip, ono što studenti na Balkanu zovu bubanje. Dobiješ knjigu, koju je obično napisao profesor koji ti predaje temu, šturo predavanje, i na kraju izađeš na ispit gde se od tebe suštinski očekuje da prepričaš štivo iz knjige. Manjak diskusije i suprostavljanje profesorskim stavovima se oseća kod srpskih diplomaca. Kako ono beše: Bog zna za 10, profesor za 9, a ti možes eventualno za 8. Tu glupost sam čuo samo od studenata Beogradskog Univerziteta, gde je prosek četvorogodišnjih studija devet godina.

Vrhunsko zapadno, u mom slučaju američko obrazovanje, te goni na kritičku misao. Ne da nema bubanja, već se od najboljih studenata očekuje oštro suprostavljanje profesorima i njihovim stavovima. Kao filozof i ekonomista, bio sam nutkan da uđem u rasprave i izrazim suprotan stav, ali se uvek očekivao obrazovan prikaz činjenica u odbranu istog. To je suština onoga što ameri zovu liberal arts obrazovanje, iliti liberalno školovanje. Bitno je napomenuti da nisu sve ustanove u SAD i na zapadu ovog tipa, već jedan manji broj uglavnom manjih privatnih univerziteta.

U čemu je onda problem, zašto svi ne pređu na ovaj antički način obrazovanja? Zašto kritička misao ne preovlađuje svetskim univerzitetima? Uglavnom zbog jedne činjenice: organizacija visokog obrazovanja na ovaj način je preskupa.

Moja alma mater, DePauw univerzitet ima oko 2000 studenata, dakle oko 500 po godini. Na svakog profesora ide 9 studenata. Asistenti ne postoje jer roditeljima ne pada na pamet da plaćaju bolje studente da predaju njihovoj deci, jer nemaju akademskih uspeha u datoj oblasti. Na predavanjima filozofije je često bilo nas troje ili četvoro na jednog profesora. Cena takvog obrazovanja je vrtoglavo skupa i iznosi oko $64.000 po godini.

Beogradski univerzitet ima oko 100.000 studenata i oko 4.200 nastavnog osoblja. Dakle na svakog nastavnika ide oko 24 studenata. Ali je još veći problem što je od tog broja veći deo asistenstko osoblje tako da na svakog profesora ide preko 50 studenata. Srpski rečeno, koliko para toliko i muzike. Profesori jednostavno nemaju vremena da nastavi pristupe sa stanovišta kritičkog mišljenja i krajnji okvir je uvek bubanje. Tek na postdiplomskim studijama se od srpskog studenta očekuje kritičko mišljenje i eventualno akademsko suprostavljanje uhlebljenim autoritetima.

Kako onda očekivati ažurno menjanje mišljenja srpskog intelektualca u rapidno promenljivom svetu? U jeku poplave COVID informacija, srpska akademska elita je zamrznuta kao tele pred farovima. Zato imamo respektabilne srpske lekare koji su otvoreni antivakseri pa čak i one za koje je virus nepostojeći. Jednostavno nisu u stanju da proberu fakte u opštoj kakofoniji informacija i zauzmu naučno mišljenje. 

Akademski konzervatizam (ne mešati sa političkim) je problem koji doprinosi hendikepu dogmatskog obrazovanja i rešava se isključivo investiranjem. Novac koji je potreban se meri milijardama dolara na godišnjem nivou tako da ne očekujte promene u skorije vreme.

Drugi razlog ignorisanja činjenica je manjak konsekvenci. Korona je čudna bolest jer kod nekih prođe asimptomatski dok druge ubije za par dana. Smrtnost je mala tako da većina antivaksera i onih koji poriču postojanje virusa nikada ne osete na svojoj ili na koži najbližih težak oblik bolesti.

Da COVID nosi konsekvence recimo bubonske kuge u srednjem veku, i da odnosi decu, zdrave i preko 90% zaraženih, antivaksera bi bilo koliko i poštenih političara. Direktna životna ugroženost je majka menjanja mišljenja pred faktima. Sve manje od toga je samo dalje utemeljivanje pogrešnih stavova.

Poslednji razlog je grupno razmišljanje. Mi smo društvena bića koja se grupišu u porodice, države, sporstke timove, kriminalne bande i druge zajednice. Na taj način obezbeđujemo društvenu, emotivnu i fizičku zaštitu. Profesor Steven Pinker sa Harvarda smatra de je jedna od funkcija uma da stvori što veći broj društvenih saveznika i da je taj proces često u sukobu sa činjenicama, naročito u savremenom dobu gde se paradigme menjaju munjevito.

Zajednica je uvek konzervativnija od pojedinca, ali zbog jasnih parametara pruža komfor dok je rapidno menjanje stava često praćeno intelektualnom nelagodom samog subjekta. Iz sopstvenog iskustva znam taj proces jer često menjanje mišljenja nosi stigmu. Te nedosledan si, te izdajnik si, te prevrtljiv si. Odličan primer je IT industrija gde je sve veći broj stručnjaka samouk bez formalnog obrazovanja. Oni uglavnom prolaze nerazumevanje okruženja, uprkos činjenici da to okruženje ne zna ništa o najnovijim programerskim trendovima. Slavni primer je ‘strašni’ Bill Gates koji je uprkos protivljenju roditelja napustio studije na Harvardu na drugoj godini.

Pre nego što sledeći put skočite za vrat nekog antivaksera razmotrite ova tri razloga koja utiču na njihov stav. Nemamo svi privilegiju da se kritički obrazujemo niti smo imuni na uticaj i komfor zajednica kojima pripadamo. Sam ulazak na Facebook profile tih ljudi će vam često okriti tužnu društvenu priču iz koje potiču.

Dok sam kao mlađi oštro osuđivao ovaj arhitip, kroz edukaciju, naročito knjige profesora Pinkera, sam shvatio da nije sve tako jednostavno. Njima je potrebna pomoć i edukacija, a ne primitivna osuda.

Vakcine – Globalna Otimačina

Svet je na početku same pandemije COVID-19 virusa pokazao svoje sebično lice. Neusaglašeni potezi, otimačina oko maski i respiratora i međusobne optužbe su samo dodale gorivo na pandemijsku vatru koja se rasplamsava čitavu godinu.

Ovaj prljavi trend se nastavlja u distribuciji vakcina i daje nam sliku divljačkog sveta gde su moćni i bogati spremni na sve da dođu do spasonosnih boca. U tom procesu ne samo da zanemaruju one kojima je vakcina preča, već jasno demonstriraju da će svaka ozbiljnija globalna kriza biti katastrofalna zbog manjka kooperacije i primitivne sebičnosti.

Svađa između EU i Velike Britanije oko pristupa vakcinama švedsko-engleske firme AstraZeneca je najnovija u nizu nervoznih korona prepirki. Zdravstveni radnici širom sveta ukazuju da se dešava upravo ono čega su se plašili: da će bogate zemlje gomilati vakcine dok neke neće imati pristup ni minimalnim količinama potrebnim da se zaštiti najugroženije stanovništvo.

Kompanija je pre neki dan objavila da proizvodnja ne ide tempom koji su planirali. Ubrzo nakon toga EU zvaničnici su shvatili da obećane količine neće pristići ali da će VB dobiti svoje sledovanje na vreme. Nakon 4 godine mučnog Brexita, skandal sa vakcinama samo produbljuje krizu između ostrvljana i kontinentalaca. Tako da je EU juče naložila oštru kontrolu (čitaj zabranu) izvoza vakcina van granica EU. Čak su otišli toliko daleko da su Severnu Irsku, koja se u Brexitu našla u nebranom grožđu, stavili na listu za specijalne protokole da ne bi VB doturali vakcine. Ovaj potez sitnih duša je noćas korigovan nakon burne reakcije iz Belfasta.

Jučerašnji dan je protekao u optužbama i razdoru. EU zvaničnici su čak poslali inspekciju u jedan od pogona AstraZeneca u Belgiji da se uvere o količinama vakcina u magacinu. Toliko o poverenju i uzajamnom pomaganju. Iz iste unije koja bez blama popuje ostatku sveta o društvenim vrednostima. Te vrednosti su očigledno suspendovane u vreme zdravstvene krize i prešlo se na sistem svaki čovek za sebe.

EU ima ugovor sa kompanijom AstraZeneca o isporuci 80 miliona doza COVID-19 do kraja marta. Zbog spore proizvodnje isporuka će pasti na 31 milion doza. I dok su političari svojim nemuštim jezikom pokušavali da smire situaciju, generalni direktor Pascal Soriot je bio jasan: ugovor je prvo potpisala VB i oni imaju prioritet u nabavci.

I dok VB vakciniše hiljade dnevno, Španija je zaustavila vakcinaciju, Nemci kasne a Francuzi imaju dovoljno za još samo par dana planirane vakcinacije. I dok prepirka traje brutalna istina izlazi na videlo: druge, siromašnije zemlje nisu ni deo rasprave. EU i VB zvaničnici se nisu ni folirali ovog puta po pitanju solidarnosti. Zemlje kao što su Makedonija, Bosna, Jemen i druge koje vakcinu vide samo na internet stranicama, nisu ni u planu ove distribucije. Kada je guzica u pitanju civilizovani Zapad se drži starozavetnog principa: u se, na se i poda se.

EU je obezbedila oko 1.6 milijardi doza što je tri puta više nego što je potrebno. A nema jasnog plana za distribuciju viška siromašnim zemljama. Kanada je obezbedila 4 puta više vakcina nego što je potrebno. I još se sramno hvale tim podatkom.

COVAX program, koji je još u junu postavljen kao osnova fer distribucije vakcina najugroženijima, planira da 2 milijarde doza obezbedi za siromašne. Od samog početka programa kritičari napominju da ova količina nije dovoljna. Trenutno je nejasno kako će se i ovaj minimalni cilj ostvariti. Lekari u zemljama trećeg sveta nemaju nikakvu informaciju o rasporedu isporuka tako da su njihovi planovi za inokulaciju mrtvi.

So na ranu dodaju kineska i ruska vakcina. Od početka posmatrane sa visine, u smislu ma te su vakcine sumnjive u odnosu na svete zapadne boce, pokazale su se kao uspešnije od svojih zapadnih rivala. Toliko da EU, koja još nije odobrila rusku vakcinu, sada ide Putinu na kanabe da pregovara o kupovini 100 miliona doza u najkraćem mogućem roku.

Ideološko politikanstvo ponovo košta ljudske živote. SZO još nije odobrila rusku i kinesku vakcini isključivo iz političkih razloga, iako su imali više vremena za odobravanje ovih vakcina u odnosu na one koje dolaze sa Zapada. Iako su mnoge zemlje odobrile upotrebu ruske vakcine, na Zapadu još bukti kampanja da se ova boca dezavuiše. Iza ovog narativa stoje bogate farmaceutske kuće koje su poznate po korupciji i potplaćivanju doktora da ‘guraju’ njihove medikamente. Nikada im ljudski životi nisu bili primarni, već isključivo profit.

Kinezi su se bacili na svoju standardnu komunističku propagandu i sistemski kritikuju Fajzerovu vakcinu. Puštaju medijske patke o umrlim pacijentima u Nemačkoj bez ikakvog osnova. Geopolitička osveta je bitnija od ljudskih života, naročito u komunističkim režimima. Virus je potekao iz Kine, prvi su prozveli vakcinu koja je u upotrebi još od juna, ali nisu u stanju da se politički uzdignu i racionalno odgovore na očiglednu rasnu i ideološku diskriminaciju svojih zapadnih ‘partnera’.

A popularnost Kine u Srbiji raste. Trenutno smo jedna od vodećih zemalja u procesu vakcinacije. I to zahvaljujući kineskoj vakcini kojih je u Srbiju poslato milion doza. Uskoro dolazi i veliki ruski kontigent pa će i Rusija da zauzme novo mesto u glavama srpskih birača. A sa Zapada će vakcine doći kasno, ali će popovanje o evropskim vrednostima verovatno dobiti na intenzitetu. Jer kako se primitivni srbin usudio da primi istočnjačku vakcinu, kada znamo da sa Istoka dolazi samo zlo i naopako.

Pandemija korona virusa nas vraća u realpolitiku koju karakterišu manjak solidarnosti i opsednutost najsitnijim nacionalnim interesima. Takav način razmišljanja nas je odveo u dva svetska rata i naše balkansko makljanje devedesetih godina prošlog veka. Bitnije je da zapadni mlad i zdrav čovek ima 4 doze vakcine na raspolaganju, nego da lekarka u Pakistanskom selu, koja opslužuje 20 puta više pacijenata nego njene zapadne kolege, dobije jednu dozu i nastavi svoj mukotrpan posao. Sve je u najboljem redu, jer su društvene vrednosti ipak bitnije od ljudskih života onih koji su morali da se rode vam granica svetog Zapada.

Ovo Nije Moje Vreme – Mira Furlan

Juče me je kao iz vedra neba pogodila vest da je Mira Furlan, najbolja glumica svih vremena, svih nacija i istorijskih perioda, umrla. Naravno ovo je moj subjektivan doživljan ove nestvarne glumice i velikog čoveka.

Prvo i jedino tinejdžersko zaljubiškavanje u javnu ličnost sam doživeo gledajući je u JDP-u. Predstavu Dibuk smo gledali trista puta, samo da bi videli Mirinu transformaciju na daskama koje život znače. Ne sećam se jasno o čemu se tu radi niti da li sam sa 17 bilo šta skontao, ali nismo išli zbog predstave, nismo išli zbog pozorišta, išli smo jer smo bili fascinirani anđelom.

Tu su i sve te uloge koje su nosile filmove u kojima je igrala. Jaglika iz Lepote Poroka je još jedna glumačka transformacija koja za manje od dva sata oslikava nestvarnu metamorfozu jedne žene raskošne balkanske estetike i stoičkog morala. Samo je Mira mogla da iznese tu ulogu i vine film u jedan od kultnih u jugoslovenskoj kinematografiji.

Ovu vanserijsku umetnicu poznanici hvale kao velikog čoveka. To je u današnje vreme, kada su javne ličnosti većinom đubrad, bitno. Proći sve tople zečeve javnog života a ostati pristojna duša je u savremenom svetu podvig.

Tako je i doživela raspad Jugoslavije – kao pristojna duša. Bistijalno napadana od strane fašista u Hrvatskoj samo zato što je igrala predstave u Beogradu, nesrećno je imigrirala u Ameriku, daleko od nastajuće balkanske klanice. I tamo se ubrzo pozicionirala kao veliki umetnik i glumila na tuđem jeziku, verovatno najtežem podvigu za svakog glumca.

Nije se folirala da je u ekstazi zbog odlaska. Bila je duboko nesrećna i javno govorila koliko joj nedostaje gluma na meternjem jeziku, koga je pravilno nazivala srpsko-hrvatski, dakle ono što taj jezik jeste. Nije lagala, kao mnogi balkanski smradovi, da govori tri jezika – srpski, hrvatski i bosanski. Lično sam iz kancelarije izbacio jednog malog pacova koji je na CV-iju ladno napisao tu laž i pokušao sa dobije posao preko ‘naše Jugo linije’. To je u SAD postala sprdnja, kao eto ameri su glupi pa ćemo da nevedemo da govorimo tri jezika umesto našeg maternjeg. Mira se gnušala tih malih balkanskih prevara.

U svojoj kratkoj ispovesti ‘Ovo nije moje vreme’ iskreno je govorila o odlasku kao velikoj traumi koju ne preporučuje nikom. Kako sam i ja otišao u SAD, mlad, avanturistički, sreo sam mnogo ljudi sa ovog podneblja. I većinom sam gledao u tužne, skrhane duše, koje su otišle trbuhom za kruhom. Duše koje su se folirale da im je dobro u tuđini, da je sve kod kuće sranje i da se nikada neće vratiti. A jastuci su se svako veče natapali nostalgičnim suzama. I Mira je prva rekla bez foliranja i mnogima otvorila oči – nema sramote u nostalgiji.

Kada sam osetio da je mojoj avanturi došao kraj, napravio sam jasne planove da se vratim u Beograd i da se ne pretvorim u još jednog ciničnog gastosa. Zahvaljujući Mirinoj brutalnoj iskrenosti priznao sam sebi osećanja o još jednoj temi o kojoj mnogi ćute.

U toj ispovesti je priznala da je poražena i da novi sistem vrednosti ne paše njenon tananoj estetici. Ameriku nije dizala u nebesa nego hladne glave analizirala. Ta zemlja nije zemlja pozorišta, i to ju je pogađalo. Kritikovala je kult mladosti u Holivudu i mudro zaključila da oni ne znaju šta da rade sa sredovečnim glumicama: „čini se da se svet boji žena mojih godina – hahaha“.

Sada je naravno oplakuju tako da se ore i Beograd i Zagreb, dva grada na kojima za vjek vjekova stoji Mirin pečat. A u sudbinskim trenutcima su je ti gradovi izdali. Moraš biti velikan da te ceo grad izda.

Mira Furlan
Mira Furlan