Glasajte DA na Referendumu

Svi znamo da ima korupcije u srpskom pravosudnom sistemu. Kao neko ko je živeo na tri kontinenta i četiri države znam da su i druga pravosuđa korumpirana. To je priroda čoveka i nema sistema koji će dovesti korupciju na nulu. Ali uvek postoji slavno manje zlo i evo zašto je potrebno glasati DA na predstojećem referendumu.

Bavio sam se visokim finansijama i zbog prirode posla uvek bio okružen armijom advokata. U New Yorku sam naučio da nije najbolji advokat onaj koji je imao najbolje ocene na faksu, niti onaj koji ume da napiše dobar pravni podnesak, već onaj koji je najpovezaniji. Velike advokatske kuće, kada se predstavljaju novim klijentima, uglavnom govore o procentu dobijenih sudskih procesa, ali i koga poznaju od sudija i tužilaca. Lična povezanost, u nas poznata kao veza, je presudna za vrhunsku advokaturu. Istraživanja pokazuju, da je mnogo veći procenat dobijenih procesa kada advokat dobro poznaje sudiju nego kada ga ne poznaje. Ljudi jednostavno ne mogu da pobegnu od sebe.

Za nekoliko dana, 16. januara pred građane Srbije se postavlja referendum na kome je pitanje da li se slažete sa promenama Ustava u vezi sudstva u našoj zemlji. Mnogo je polemike, što je i prirodno, oko ovog pitanja.

Indikativno je da su mnogi iz opozicije, kao Vlada Gajić, protiv, ali i mnogi iz pozicije, kao moj imenjak i prezimenjak, Vladimir Đukanović. U njihovim analizama možete naći detalje oko mehanizama biranja sudija danas, i kako to nova izmena Ustava predlaže. Za prosečnog građanina Srbije srž je jednostavna: sada sudije biraju političari na tri godine, a novi sistem bi izbor prebacio uglavnom na sudije, koji bi tu poziciju držali do penzije. Slično je i sa tužiocima.

U ovoj zemlji je neophodno što više ingerencija izbiti političarima iz ruku. Sadašnjim sistemom političari drže sudije i tužioce kao neku vrstu taoca, tako što im reizborom zveckaju iznad glava. Onda daju sebi za pravo da ih zivkaju i pritiskaju oko raznih slučajeva. Armija advokata, koja se protivi promenama, takođe je direktno umešana u ovu korupciju jer predstavljaju tehnički mehanizam između političara, sudija i tužioca. Da sam na njihovom mestu, i ja bih insistirao na glasnom NE.

Vrhunski beogradski advokati su oni koji mogu da ti ispeglaju delo. Kako to funkcioniše? Za primer uzmimo situaciju da imate sina koji autom pregazi, na pešačkom prelazu, nevinu osobu. Utvrdi se da je prekoračio brzinu, pretpostavi se prisustvo alkohola i droge u krvi, i on pobegne sa lica mesta, i ostavi osobu da umre iako je mogao život da spasi da je odmah pozvao hitnu pomoć i policiju. U SAD za ovakvo delo se dobija oko 20 godina robije. Najveći deo kazne se odnosi na beg i zanemarivanje obaveze da se povređenom pomogne.

Prva preporuka vrhunskih domaćih advokata u Srbiji je baš to – beži. Ne radi ono što zakon i moral nalažu nego beži sa lica mesta kako bi bilo što manje fizičkih dokaza kao i dokaza o alkoholu ili drogama u sistemu. Zašto je tako? Pa zato što će ti advokat lakše ispeglati situaciju sa manje dokaza, a lako će završiti da beg ne bude otežavajuća okolnost. Beg sa lica mesta gde je počinjen zločin se uglavnom tretira kao teška otežavajuća okolnost ali se to u Srbiji lako menja jer sudija ima diskreciju da to ne uzme u obzir. To je prva stavka na cenovniku. To će vas koštati za Vašeg jedinca oko 10.000 evra.

Sledeća stavka je koji sudija i koji tužioc će Vam zapasti. Po zakonu tu nemate izbora, ali preko advokata ćete uspeti da izaberete i jednog i drugog. Za ovakav zločin to će vas koštati oko 30.000 evra, za jednog i drugog. Kako se sudije i tužioci tale zavisi od toga koji će veći zločin da počini u peglanju slučaja pa je ova matematika dovedena do savršenstva. I sudije i tužioci imaju male plate, a i čeka ih reizbor tako da su mnogi u ovoj šemi. Čak postoje kafići oko Palate Pravde gde se ovi dilovi dogovaraju, uz okolnu buku i neprobojan dim od cigareta.

Sledeća stavka su svedoci. Da li ste primetili da u skoro svim slučajevima visokog profila svedoci menjaju iskaz? Tu su vrhunski advokati i tužioci od presudnog značaja. Prvi preko uličnih veza kontaktiraju svedoke i kreću u cenkanje koliko košta promena iskaza. Ako je svedok namazan, može da Vam izbije dobru cifru iz džepa. Kako nema direktnog kontakta između advokata i svedoka, tu je obično lokalni mafijaš koji obavlja taj posao. I on ima deo tala, a često se i advokat dodatno ugradi. Tako da će Vas to koštati do 50.000 evra. Po iskazu, po svedoku.

Suđenje se naravno odlaže dok se čitava akcija ne sprovede i novac u kešu razmeni ruke. Kada se dođe do suđenja, situacija je jasna. Vaš ljubimac nije udario osobu na pešačkom jer je svedok promenio iskaz i naprasno se setio da je to bilo čak 30 metara dalje, kao da su metri centimetri. Takođe, kako tvrdi svedok, žrtva je nekako iskočila na drum, iza kante i on je siguran da je nemoguće bilo reagovati dok je Vaš lepotan vozio samo 30 km na sat što saobraćajni znak i dozvoljava.

On je u 4 ujutro, vraćajući se iz kluba Gotik, naravno bio 100% trezan i bez grama gudre u sebi. A činjenica da je pobegao sa lica mesta se ni ne pominje jer je sudija ne uzima kao otežavajuću okolnost. Tužioc, čiji je posao da raskrinka sve laži odbrane, samo klima glavom i slučaj ekspresno dobija epilog iako se mesecima čekalo na suđenje. Veštačenje saobraćajne policije se šteluje do savršenstva i to je najjeftiniji deo ceha. Za par somića se veštačenje pegla ili je često deo tala koji tužioc stavi u džep.

To je jedna ozbiljna pijaca i ovakvo peglanje će vas koštati oko 100.000 evra. Ako ste bogatun, sitnica, ako nista, onda babin stan na doboš. A sin jedinac opet za volan pa neka nam je svima sa srećom.

Smešno je da je veoma lako prepoznati korumpirane sudije i tužioce. Samo im snimite odeću. Lacoste ili Boss majice, Ferragamo cipele i Zegna sakoi im dođu kao uniforme. Na Kopaoniku Bogner odela i uvek nova oprema. Kada ih pitate odakle buraz, uvek su tu nemušti odgovori kako su im kolege advokati dali, eto da imaju za skijanje. Ljudi inače idu okolo i dele Bogner odela ubogima koji nemaju za Kop. Takav smo narod.

Oni koji žele da vide NE na referendumu često kažu imaće suviše moći sudije ako im damo doživotne mandate i pravo da biraju sami sebe. Biće mini bogovi. Donekle su u pravu. To je rizik ako glasate DA.

Nakon studija u Indiani, SAD skoro celo moje društvo se preselilo u New York gde smo našli zaposlenje. Većina je završila na Wall Street-u trudeći se da se što pre obogate. Jay, neću mu pominjati prezime jer je prominentni sudija, se odlučio za drugi put. Crnac, koji je sporstkom stipendijom za američki fudbal došao na faks iz geta Chicago-a, je ušao u sistem da postane sudija. Godine klerkovanja, dugih sati za male pare (u odnosu na drugove) i pakao izbora za sudiju je podneo stoički.

Nismo smeli da mu plaćamo večere i klubove iako smo grmeli tih 90tih. Upozorio nas je da će nam glave otkinuti ako ga dovedemo u neprikladne situacije, uglavnom misleći na kokain i prostitutke. Pošto je bio linebacker, a u američkom fudbalu to je ona defanzivna pozicija grmalja koji gledaju da quarterback-u slome kičmu, nismo se zajebavali sa Jay-ovom karijerom. Dan kada je postao sudija proslavili smo tako što je on platio ogroman ceh koji nije mogao da priušti.

Od tog dana Jay je postao mini bog u tom distriktu u New York-u. Kola, šofer, asistenti, pravo da decu upiše u bilo koju školu na račun države i naravno velika plata. Sledeći ručak nam je u restoranu za sudije koji bez problema može da dobije Michelin zvezdicu. Žderemo, pijemo vrhunksa vina i na kraju račun koji on potpisuje. Zamislite da Vas četvorica odete u Maderu, odvalite se od svega najboljeg i platite račun 370 dinara. Da toliko! Najbolja vina a subvencionisana.

Šeretski mu kažem bato sad možemo kombinacije da pravimo. Jedan mrki pogled gorostasa od 2 metra i 160 kila se završio jednostavnom porukom: „Srbine, nemoj da te spakujem za primer.“ Fudbalski kostolomac je bio mrtav ozbiljan i ja se od tada više nikada nisam našalio .

Da bismo dobili Jay-a kao sudiju, ili bar imali nekakvu šansu moramo da glasamo DA. Moramo tim ljudima dati doživotni posao, dati im visoke plate i da, subvencionisati jeće i piće kao u Skupštinskoj menzi. Narod mora da prestane da gleda na visoke plate kao zlo, već kao osnovu za zdraviji pravni sistem. Ja ne tvrdim da će preko noći naše sudije i tužioci postati sveci i svetice, ali proces mora da počne. Ideja podele vlasti na tri grane je da sve tri budu jednako moćne. Ako sudije postanu bogovi, kao što kritičari ovog sistema tvrde, onda će političari postati manji bogovi.

Evropska Unija zahteva ovu promenu Ustava i neće biti napretka u pridruživanju ako se ova šansa ne iskoristi. Skupština, za koju svi znamo da je kolekcija poslušnika, je lagano uspela da skupi dvotrećinsku većinu za ovu radikalnu promenu našeg sudstva.

Veoma je mali broj analiza ovog referenduma jer je javna rasprava bila bedna. Vlast je nije gurala u prvi plan, a opozicija je od ovoga napravila izbore pre aprilskih izbora. To je katastrofalna strategija jer je ova promena Ustava prvi korak u bilo kojoj reformi sudstva. Ovo nije glasanje za ili protiv Vučića, nego šansa da se radikalno promeni profil srpskih sudija i tužioca.

Završeno Snimanje Filma o Hunter Biden-u u Beogradu

U Beogradu je pre par nedelja završeno snimanje filma pod radnim naslovom ‘My Son Hunter’. Radnja se vrti oko pustolovnog života mlađeg sina predsednika Sjedinjenih Američkih Država.

Pod režijom Roberta Davi-ja, koga znamo kao glumca iz filmova kao što su Die Hard i Goonies, ova drama opisuje kontraverznog sina moćnog američkog političara koji luta kroz život kao kroz jednu veliku žurku, punu droge, žena sumnjivog morala i biznis partnera još sumljivijeg morala. Zaplet je ankerisan oko odnosa oca, koji problematičnog sina vidi kao teret svoje političke karijere.

Robert Davi režira film o Hunter Biden-u. Film je u postprodukciji i premijera se očekuje na proleće 2022. godine.

U New York-u se šuška da film finansira ekipa konzervativnih političara bliska Donald Trump-u. Mesecima se levičarske medijske kuće u SAD trude da mlađanog Biden-a skinu sa naslovnih strana. Svim snagama pokušavaju da operu skandal vezan za Ukrajinske tajkune i energetiku. Hunter je sedeo u odboru firme Burisma, koja se bavi gasom i epicentar je korupcije u Ukrajini. Namešteni tenderi i isisavanje novca na offshore destinacije su ovu kompaniju stavile pod lupu evropskih zvaničnika. U takvom okruženju je Hunter primao $50.000 mesečne naknade iako nikakvog iskustva u toj industriji nije imao. New York Post ga je optužio da je ukrajinskim tajkunima obezbeđivao pristup svom ocu dok je ovaj bio podpredsednik SAD.

Iste dnevne novine su ga optužile da je od kineskih tajkuna primao $10 miliona godišnje za pristup svom ocu koji je tada radio na bitnim zakonima vezanim za odnose SAD i Kine. Predsednik Biden je porekao da ima bilo kakve veze sa poslovima svog mlađeg sina, ali mejlovi do kojih su novinari došli pričaju drugu priču. Hunter se često savetovao sa ocem oko poslovnih poteza, naročito onih sa kinezima.

Frustrirani manjkom medijske pažnje ovom tekućem skandalu, konzervativci su odlučili da vrate fokus na Hunter-a preko filmskog platna. Ideja je da na proleće, kada se planira pregršt izbora za američki Kongres, a pred jesenje izbore za Senat, stisnu demokrate preko predsednika Biden-a i korupcije vezane za njegovog sina. Iz kuloara čujem da je Beograd izabran kao odlično mesto za snimanje filma, delom zbog subvencija, a delom zbog činjenice da se srpska politička scena smatra bliskom američkim konzervativcima. Richard Grenell je ekipi predložio da dođu u Beograd i ovde obave snimanje.

MSH Production je pomagao Davi-ju da obezbedi veliki broj beogradskih lokacija. Jedna među njima je i Golf Klub Beograd, gde su se snimale scene Bele Kuće. Fascinantno je gledati kako jedan prostor pretvaraju u Oval Office, radno mesto predsednika SAD koje svakodnevno gledamo na konferencijama za novinare i prijemu zvaničnika. Amerikanci su imali sve pohvale za srpsku filmsku ekipu koja se dokazala svojom profesionalnošću i radnom etikom.

Sa desna na levo, Robert Davi, Miljan Gogić i Vladimir Đukanović

Ovaj politički film je nastavak borbe nove američke desnice pod vođstvom kontraverznog Trumpa protiv levice demokratske stranke. Ušančeni u svoje ideološke rovove, tumače ulogu američke demokratije iz dijametralno različitih uglova dovodeći podele do usijanja. Biden-ove predsedničke ocene (approval rating) su među najnižima u novijoj istoriji. Amerikanci vide rastuću inflaciju kao najveći trenutni problem i 69% ispitanika nije zadovoljno njegovim radom u ovoj oblasti. U ovakvoj situaciji Trump se oblizuje i merka sledeće izbore 2024. godine.

Borba će biti sve prljavija tako da treba očekivati dosta projekata vezanih za skandale i jedne i druge strane. Pored svih napora konzervativne Amerike da nađu nekoga ko bi zamenio Trump-a, sva istraživanja govore da će on biti predsednički kandidat Republikanske Stranke. Izopšten sa Facebook-a i Twitter-a, on i dalje uspeva da ostane u žiži javnosti, naročito levičarske cancel medijske mreže.

Balkanizacija Balkana se Nastavlja – Svet Čeka Ista Sudbina

Milorad Dodik je juče uz svoj raspojasni stil jednim dekretom poništio sve odluke prenesenih ingerencija sa Republike Srpske na bosansku federaciju od 2005. godine do danas. Doneti su zaključci, koji sa jedne strane nemaju pravnu težinu, ali zbog strukture Bosne i Hercegovine, praktično od Bosne prave labavu konfederaciju, labaviju nego što je Jugoslavija ikada bila.

Od pojavljivanja non-paper-a pre nekoliko meseci koji jasno poziva na raspad Bosne na dve države, nekada stidljivi glasovi secesije su svakoga dana sve glasniji. Ulica šuška da je Janez Janša jedan od kreatora tog famozmog dokumenta, što je legitimna teorija. On je bio vođa slovenačkih secesionista koji su prvi, u slovenačkoj Mladini, jugoslovenskim komunistima u lice rekli da su totalitarni gadovi. Ukrao je magnetofon kojim je snimana 72. sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, gde se raspravljalo o hapšenju mladih slovenačkih komunista. Meni je uvek bilo jasno ko je pokrenuo raspad Jugoslavije – Janša i njegova slavna četvorka, a ne Milošević, Tuđman, Kučan ili ostala komunistička bagra koja je samo nastavila da piša u brod koji tone.

Međunarodno pravo već decenijama lebdi u neodlučnosti kada je secesija u pitanju. Secesija nikada nije definisana kao ljudsko pravo, ali takođe nije izričito zabranjena. Pravnici i akademici se uglavnom slažu da je to pravno neutralan akt, što je klasifikacija koja odgovara velikim silama. Na taj način mogu da biraju kao sa švedskog stola. Primer Kosova i Krima je komičan, iako razni analitičari razvlače priču kao da situacija nije jasna kao prolećni dan. Zapad podržava secesiju Kosova, ali je protiv secesije Krima. Rusija je izričito protiv secesije Kosova, ali na sva usta peva o pravu na secesiju kada je Krim u pitanju. Zamislite da u porodici imate takvu situaciju: jednom detetu kupite stan, osamostalite ga, a drugo primorate da živi sa vama do smrti. Porodična idila bi veoma brzo došla do stanja pucanja.

Bosna je uređena Dejtonskim Sporazumom, famoznim dokumentom koji svi diskutuju a retko ko i pročitao. Dokument je zaustavio krvavi rat, ali isto tako nikada nije ratifikovan u bosanskom parlamentu. Kao takav, on de facto ima veću težinu od bosankog ustava, a de jure je od početka u limbu oko koga se već godinama vode pravne polemike. To je opet kreacija velikih sila, koje za svoje građane uvek obezbeđuju jasna ustavna prava, a za druge uvek neku kakofoniju otvorenu za interpretacije.

Pravo na samoopredeljenje je sa druge strane, centralni princip modernog međunarodnog prava koje je, kroz Ujedinjene Nacije, fortifikovano kao jus cogens pravilo. Dakle fundamentalno, neoborivo pravo svake grupe Homo sapiensa. Za mene je to osnova bez koga sva naša druga prava, za koja smo se izborili u poslednjih dve stotine godina, padaju u vodu. Od 1860. godine, kada je princip prvi put uveden u dijalektiku, na talasu stvaranja nacionalnih država, ono postaje temelj modernog doba. I Woodrow Wilson i Vladimir Lenin, iz dijametralno različitih ideoloških uglova, su strasno zagovarali pravo ljudi da izaberu suverenitet koji će im visiti nad glavama. „Nacionalne aspiracije moraju biti poštovane; ljudima se može upravljati samo uz njihov pristanak. ‘Samoopredeljenje’ nije samo puka fraza; to je imperativni princip delovanja.“ Ove reči velikog američkog predsednika smatram jednim od najbitnijih u istoriji, jer su nakon milenijuma civilizacijskog tlačenja pakazale tračak svetla ljudske slobode.

Imamo dakle pravni sukob između samoopredeljenja i prava na secesiju. U ovim vodama Dodik pliva, i iako ga mnogi potcenjuju, veoma dobro poznaje međunarodno pravo. Dok mnogi protivnici raspada Bosne govore o političkom samoubistvu Mila iz Laktaša, jasno je da ogromna većina srba u Republici Srpskoj ne želi suživot sa Federacijom. Kao što albanci ne žele suživot sa ostatkom Srbije. Kao što i Sever Kosova ne želi suživot sa ostatkom Kosova. To je srž balkanizacije, političkog procesa koji je nastao kao termin i kao proces za vreme raspada Jugoslavije.

Kada u google-u krenete da tipkate balkanization, odmah među prvim predlozima iskoči balkanization of america. Molim? Kakva sad balkanizacija amerike? Ko to kucka neprimerene stavove po netu? Podsetimo se da su amerikanci izričito bili protiv raspada Jugoslavije. Kada ih je Kučan direktno pitao da li su za nezavisnu Sloveniju odgovor je bio neprijatan: „Never.“ Danas postoje teorije zavere da je sve bilo završeno iza zatvorenih vrata, ali ništa od otvorenih dokumenata tajnih službi ne ukazuje na to. Slovenci, uz Janšinu tačnu procenu da je jugoslovenski komunizam na kolenima, su bacili kocku i proglasili nezavisnost. Sećam se kako mi je pre desetak godina jedan slovenački beznednjak, a nekada savezni udbaš, tokom partije golfa prepričao te dane:

„Iskreno smo se usrali. Znali smo da direktno stajemo srbima na crtu. Svi smo sedeli u glavnoj policijskoj stanici u Ljubljani, kroz čije podrume su išli svi telekomunikacioni kablovi tako da smo prisluškivali i generalštab, i Slobu i sve glavne aktere jugo krize. Znali smo da pomoć sa Zapada neće stići. Procenio sam da su šanse 50:50, dakle pola da ćemo uspeti, a pola da će nas srbi pobiti ko glinene golubove. Kada smo čuli da se ne diže avijacija i da je JNA podeljena, shvatili smo da je Slovenija nezavisna.“

Slovenci su imali pravo na samoopredeljnje, što su i dokazali postavši imućna, društveno kvalitetna država. Pravo na secesiju su nametnuli savršenim tajmingom koji druge republike nisu uspele da sprovedu već su prošle kroz krvave ratove da bi zaokružili svoju nezavisnost. Zato je bitno u međunarodnom pravu izjednačiti pravo na samoopredeljenje sa pravom na secesiju. Moderno doba, koje nosi moderne načine komunikacije, stvara novog čoveka koji ne želi da trpi ni najmanji teror raznih državnih tvorevina. Sloboda je konačno na usnama svih na facebook-u i taj trend više ni jedan tiranin neće okrenuti.

Zato je balkanizacija čitavog sveta neminovnost. Naročito je bitna u kontekstu velikih sila, koje su i nosioci većeg dela zla na međunarodnom planu. Bitno je da se raspadnu i SAD, i Rusija i Kina. Do njihovog raspada će doći iznutra, kako podele među ljudima budu rasle. Amerika je već prošla crtu posle koje nema povratka – podeljena na dve milionske konzervativne i liberalne grupe čije su vrednosti dijametralno suprostavljene, samo je pitanje vremena kada će se formalno razdružiti. Kina će samim padom komunizma završiti kao Jugoslavija, a Rusija će se krnjiti lagano, kao ledena santa.

Taj razvoj događaja vodi samo većoj individualnoj slobodi ljudi. Kao tehno-anarhista verujem da ćemo stvoriti budućnost gde će svako živeti apsolutnu slobodu i baštiniti lični suverenitet. Granice, u koje se mnogi kunu, su tu samo da bi jednog dana bile zbrisane i gde će jedina granica biti površina čovekove kože. Svako opiranje balkanizaciji Balkana, a dalje i ostatka sveta, će voditi u oružane sukobe. A ti sukobi, kao i svi do sada, će biti privremeni. I da uspeju da spreče Mila iz Laktaša da istera nezavisnost Republike Srpske, šta će sa milion nezadovoljnih srba? To je kao da držiš ženu koja hoće razvod zavezanu za radijator.

Protesti i Društvene Mreže

Juče smo mogli da vidimo smenu generacija međ’ onima koji tradicionalno u Srbiji vole da šetaju i protestuju. Većina na ulicama su bili mladi, sa telefonima na gotovs, i prstom na okidaču jedne od društvenih mreža. Vesti su letele u sekundi, incidenti otišli u etar sa nekoliko strana i svaki bitan momenat snimljen za pokoljenja. Istorija se sad ne beleži, već snima uživo.

Pre desetak dana sam bio na večeri gde se povela polemika o slobodi medija u Srbija. Dok su moji sagovornici govorili o zarobljejim medijima ja sam ponovo tvrdio da su mediji slobodni u Srbiji jer je uticaj društvenih mreža iz dana u dan sve veći i da je veći od uticaja televizije i štampanih medija. Mislim da je jučerašnji dan samo potvrdio trend koji razdire samu utrobu tradicionalnih medija. Smatram ovo velikom pobedom nad tvorcima ‘javnog mnjenja’.

Savršen primer manipulacije javnog mnjenja. Pre par decenija mnogi bi poverovali u ‘Realnu Sliku’.

Juče se skoro niko nije informisao o protestima iz novina ili TV-a. Pratili smo društvene mreže, live kamere koje pokrivaju gradove kao i prenose uživo onih koji su bili na protestima. I moja majka od 74 godine je jasnu sliku protesta dobila sa Facebook-a, a ne sa malog ekrana. Informer i Kurir mnogi listaju u dokolici da provere šta su nakaze iz rijalitija izbaljezgale, ali kada je istina u pitanju, okrenemo se svojim zajednicama na telefonu.

Primer kako se mišljenje javne ličnosti odmah raširilo mrežama.

Primer je i Novak Đoković, koji uglavnom mudro stoji van političkih priča unutar lude Srbije i njenih još luđih građana. Okačio je sliku protesta sa porukom o čistoj životnoj sredini. Post se raširio kao vatra u avgustu i odmah su prtestanti uskliknuli Noletu kao da je on blokirao Gazelu. Nisu morali novinari da ga jure po belom svetu kako bi pokazao šta misli o okupljanju naroda.

Primer kako su društvene mreže stavile na ‘tapet’ policajca u civilu. Goran Marković i Maja Lalić

Slika koja prethodi je došla sa profila moga druga Ivana Lalića koji je snimio kako policajac pokušava da legitimiše Gorana Markovića i Ivanovu suprugu Maju Lalić. Još par ljudi je snimalo, pandur se popišmanio, pokrio kapuljačom i nestao kao pahulja u vatri. Ovakve scene pre nekoliko decenija su se završavale hapšenjima i prebijanjima koja su nakon toga praćena medijskom manipulacijom. To je danas jednostavno nemoguće jer je svaki korak zabeležen.

Ni Vučić i njegova ekipa nisu naivni pa se vidi da kontaju moć društvenih mreža. Uniformisane policije nije bilo, iako je pandura u civilu bilo na pretek, kao i stotine pripadnika BIA koji su samo nemo posmatrali narod koji se okuplja. Navijači, te divlje horde srpske političke scene, su uglavnom stajali po strani svesni da će biti snimljeni. Provokatorima je mnogo teže da operišu kada su svesni da su okruženi stotinama telefona sa visokokvalitetnim kamerama.

I lideri opozicije su se držali sa strane jer je svaki njihov pokušaj da prisvoje proteste nailazio na oštru kritiku, opet na društvenim mrežama. Za par sekundi su se slike širile a komentari pljuštali. Onda su ih njihovi analitičari odmah obaveštavali da se maknu jer narod hoće da protestuje zbog prljavog vazduha i vode, a ne zarad politikanstva onih koji su Rio Tinto i doveli u Srbiju.

Sistem proizvodnje javnog mnjenja umire. Walter Lippman, otac modernog novinarstva se okreće u grobu. Pisac kultne knjige Public Opinion, iliti ‘Javno Mnjenje’ je još 20tih godina prošlog veka tvrdio da je uloga vrhunskog novinarastva da kanališe javnost ka temama i mišljenjima. Smatrao je da prosečan građanin nije u stanju da razluči kompleksne teme već da je to uloga elite i novinara kao predstavnika iste. Odatle je i potekla slavna debata Lippman-Dewey, sa filozofom John Dewey-jem, koji je tvrdio da građani jasno razumeju teme koje ih se tiču. Društvene mreže razaraju Lippman-ovce jer se godinama moć velikih medija razvodnjava društvenim mrežama i podkastima. Ja, kao neko ko veruje da je glas svake osobe isti, bez obzira na pol, seksualnu orijentaciju, i ludilo u vugli, se radujem ovom razvoju događaja.

Juče su mejnstrim mediji u Srbiji tihovali a mreže gorele. Sirova, jasna infomacija je letela etrom brzinom atoma. Političari i njihove agende su bili u drugom planu dok je Srbija jasno tražila čistiju okolinu. U našim je rukama da li će nam zemlja biti čista ili štrokava. To se vidi i iz Vučićevog poteza da zakon o eksproprijaciji ne potpiše.

Čini mi se da su prvosrbijanci i drugosrbijanci doživeli još jedan udarac. Ljudi su pokazali da mogu da se organizuju kada im je nešto od suštinske važnosti. Priče o strahu kojima nas truju i jedni i drugi su juče rasparčane u sitnu prašinu. Mladi ne da se ne plaše, nego su veoma svesni oružja koje svi nose u svojim telefonima. Snimiće vas i bićete osramoćeni na fejsu. A vi upalite TV, ako ste retardirani.

Novi Soj Covid-19 je dobio ime: Omikron

Pandemija ne miruje. Pored vakcina koje se sad masovno distribuiraju širom sveta zaraza i dalje raste u velikom broju zemalja. Delta soj, koji se pokazao kao zarazniji trenutno hara ali je dobio konkurenciju iz Afrike: Omikron soj.

Svetska Zdravstvena Organizacija ga je zvanično nazvala B.1.1.529 ali su brzo došli do nadimka još jednog slova iz grčkog pisma: Omikron. Petnaesto grčko slovo je ime čiji je osnovni cilj da se nomenklatura sojeva prebaci iz domena geografskih odrednica na neutralno polje. Omikron je otkriven pre nekoliko dana u Južnoafričkoj Republici, tačnije u utorak 23. novembra u provinciji Gauteng. Zdravstveni radnici su daleko obrazovaniji o koroni nakon dve godine pakla pa sada brže i preciznije otkrivaju nove mutacije virusa.

Prvi slučajevi pokazuju da Omikron može da zarazi i one koji su preležali koronu. Ovaj soj ima preko 30 mutacija na svom proteinskom spajku što je duplo više od Delta soja. Brza analiza nije optimistična i glavno pitanje je kako će vakcinisani reagovati na Omikron. Broj zaraženih od korone je u Južnoafričkoj Republici skočio sa 270 pre petnaest dana na preko 1200 juče. Lekari ukazuju da ovaj skok može biti posledica pojave Omikrona jer većina zaraženih dolazi baš iz Guateng provincije. Moraćemo da sačekamo još nekoliko dana kako bi statistika imala smisla.

R faktor, koji pokazuje brzinu širenja zaraze je u proseku 1.47 na teritoriji čitave zemlje. Ali je u provinciji Guateng 1.93 što nisu dobre naznake.

Vakcine će verovatno biti efektivne ali je pitanje da li će istim intezitetom štititi i od Omikron soja. Sada već poznata struktura korone pokazuje da što je više mutacija na proteinskom spajku, ili šiljku, to je efikasnost vakcine manja.

Novi lekovi protiv Covid-19 virusa se sa istim žarom bore protiv svih sojeva jer sprečavaju da se virus replicira. Tako da su lekari optimistični da će lekovi i protiv Omikrona imati isto dejstvo.

Trenutno nema naznaka da li su simptomi jači ili slabiji. Potrebno je da prođe nekoliko nedelja da bi SZO sumirao statistiku zaraženih Omikron sojem. Ostaje nam nada da je ova mutacija simptomski slabija.

Za sada je soj ograničen na Afriku sa nekoliko slučajeva u Hong Kongu i po jednim zaraženim u Izraelu i Belgiji. Iz dosadašnjeg iskustva sa koronom znamo da je samo pitanje vremena kada će se raširiti Evropom i Balkanom.

Ovo je još jedan razlog za intenzivniju vakcinaciju, naročito među mladima. Dolazi hladno vreme proslava i žurki pa je potrebno dalje primenjivati covid digitalne propusnice. To jeste jedan nivo narušavanja građanskih prava ali moramo ga kratkoročno primeniti kako bi se ova agonija okončala. Austrija je ponovo uvela lockdown na šta su građani veoma burno reagovali. Psihološke bolesti su u porastu i one polako odnose sve više života jer su posledice pandemije sve dublje. Austrija je uvela i kontraverznu meru obavezne vakcinacije od nove godine. Ostaje da se vidi kako će građani reagovati na tu odluku. Direktan uticaj na ljudsko telo od strane države je po meni neprihvatljiv čin i nadam se da će Austrijski narod ustati protiv te mere. Kao vakcinisan i busterovan i dalje čvrsto stojim da je obavrezna vakcinacija narušavanje osnovnih ljudskih prava. Ali ljudi bocnite se!

Zašto smo Politički Podeljeni – Jonathan Haidt

Profesor Jonathan Haidt je psiholog i predaje na prestižnoj Stern bizniš školi pri New York univerzitetu. Autor je sada već legendarne knjige Pravedan UmZašto su Dobri Ljudi Podeljeni Politikom i Religijom. Izdata još 2013. godine ova knjiga je sve aktuelnija kako godine prolaze. Glavna teza je da su političke i druge društvene podele među ljudima rezultat dugih evolutivnih procesa.

Profa Haidt tvrdi da nam se intezitet samo pričinjava i da uvek težimo nekom od plemena jer nam instikt tako nalaže. Hiljadama godina plemena koja su bila moćna i dobro organizovana su pobeđivala druga u stalnoj borbi za teritoriju i resurse. Iz tog miljea se stvara kognitivni diskurs nas protiv njih – mi smo dobri a oni su zli. Tako oni drugi postaju ružni, pakosni, nemoralni i neverujući. A mi lepi, dobri, saosećajni i verujući.

Partizani i četnici u Srbiji ili republikanci i demokrate u SAD su dva savršena primera dubokih političkih razlika između ljudi koji su stasali u istoj kulturi i sličnom socio-ekonomskom okruženju. Kliknem na fejsbuk ikonicu i za par minuta nađem neku besmislenu svađu između ovih plemena. Kako pratim politiku i društvo u obe zemlje plemenske podele, ili tribalism na engleskom, su na svom vrhuncu ovih dana. Ili nam se pak tako čini.

Samo uzmite dnevnu štampu bilo gde u bilo kom periodu. Glavno štivo je uvek da neki tamo prave probleme i da je neophodno obračunati se sa dotičnima. Mediji su uglavnom nicali kao politički pamfleti partija koje su nametale javnom mnjenju svoj plemenski stav. Ovaj model je, tvrdi profesor, prisutan od najmanje društvene jedinice – porodice, pa do najveće – moderne države. Šta je moderna država do običnog plemena koja samo kompleksnom birokratijom pokušava da prikrije suštinski primitivnu plemensku organizaciju. Naša država je uvek u pravu i one tamo druge države nam rade o glavi. Kada ste uostalom poslednji put čuli nekog ambasadora da otvoreno stane na stranu druge države? Pleme bi ga odmah razapelo na društveno prihvatljiv način dotične ere.

Ilustracija u dnevnim bečkim novinama: srbi su uoči i za vreme Prvog Svetskog Rata prikazivani kao zlo, pokvareno pleme koje je smrtni neprijatelj divnim i civilizovanim austro-ugarima.

Odličan primer naše inklinacije ka plemenskim podelama su moderni zatvori. Većina zatvorenika se pri prijemu u instituciju brzo prikloni nekoj od postojećih grupa radi fizičke zaštite. Istraživanja pokazuju da ljudi koji često nemaju nikakve veze sa osnovnim vrednostima grupe veoma brzo prihvataju iste zarad lakšeg preživljavanja teških uslova. Interesantno je da na kraju iskreno veruju u iskrivljene vrednosti zatvorskih bandi. Profesor Haidt tvrdi da je evolucija stvorila mehanizam prihvatanja plemenske organizacije jer je preživljavanje lakše unutar tih jedinica nego pojedinačno.

Tako i narativ plemena postaje bitniji od dnevne istine. Reputacija grupe je iznad bilo čega drugog – istine, pravde i drugih filozofskih koncepata. On tvrdi da je ideju za knjigu dobio jedne večeri kada ga je supruga upitala zašto ponovo nije oprao sudove. Ispričao joj je dugu i komplikovanu priču kojom je umirio ženu. Iako je prvo sam sebi poverovao ubrzo je shvatio da je priča daleko od istine nego mu se jednostavno nisu prali sudovi. Kao član muškog plemena nikada nije bio lud oko ovog dela kućnih poslova i stalno je pravio izgovore i lažuckao. Tada je kaže shvatio da je plemenska organizacija jedna vrsta odbrane od neželjenog razvoja događaja, u ovom slučaju ribanja sudova – aktivnosti koja je podsvesno vređala njegovu pripadnost muškom plemenu.

U poslednjoj deceniji političke podele su dodatno začinjene ulogom društvenih medija. Na datim platformama skoro svaki čovek na planeti može otvoreno da kaže što mu je na duši. Svaki čovek unutar postojećih demokratija moram naglasiti jer u Severnoj Koreji se i dalje gubi život ukoliko izgovorite nešto protiv krvožednog vođe.  Tako da je danas naš pristup političkom narativu apsolutan. Otvorimo oči, zgrabimo telefon pre kafe i neko nam odmah digne živac jer brani mural ili ga pak napada, izaberite već stranu.

Severna Koreja i njen komunistički sistem su takođe odličan primer plemenske podele. Unutar ovog društva sva druga plemena su uništena i sama najava rezurekcije nekog drugog političkog okupljanja je razlog za likvidaciju. Totalitarni režimi su shvatili jednostavan princip: jedini način da ugušiš narativ drugog plemena je da ga fizički uništiš.

On takođe primećuje da plemenske podele dolaze u talasima ili ciklusima. Na globalnom nivou pominje 1930-te i porast ekstremnih ideja fašizma i komunizma koje su kulminirale Drugim Svetskim Ratom. Takođe pominje i 1960-te i seksualnu revoluciju koja je kulminirala širenjem prava žena i ljudi drugih seksualnih orijentacija. Plemenska težnja, kao što vidimo, često ima i pozitivne društvene rezultate. Uostalom naše udruživanje u škole, sportske klubove i nevladine organizacije je takođe proizvod plemenskog instikta. Ovaj vid udruživanja nam uglavnom donosi benefite i zadovoljstvo.

Haidt primećuje da su 2010-te početak još jednog ciklusa. Ovog puta pažnju posvećuje momentu 2009. i 2012. godine kada Facebook i Twitter dodaju Like i Retweet dugmad. Odjednom su sve marginalne grupe dobile šansu da se prepoznaju i preporuče širokim narodnim masama. Ako si voleo da jebeš koze uglavnom si pre like dugmića to radio usamljeno u privatnosti svoje štale i tu aktivnost krio od okruženja. Bio si usamljen i mislio da si jedini degenerik u selu. Onda ti fejs jednog jutra baci članak gde opisuje kako neki drugi čoban ljušti kozu bez blama i ustezanja. Vidiš njih 120 lajkovali članak. Ček, ček da vidim ko su ovi. Onda počnete da se peckate u inboxu i za par dana eto grupe Ako Koza Laže Rog ne Laže. Odjednom nisi degenerik, imaš community, drugare, saborce, imaš bre kome dušu da otvoriš.

Profesor objašnjava povećanu društvenu buku i bes kao ciklus polarizacije. Taj ciklus se dešava kada sve strane nagnu ka ekstremima i dijalog se svede na slepo ponavljanje plemenskih floskula: mi smo divni, oni su grozni. Period pred raspad Jugoslavije je savršen primer. Nemoćna balkanska plemena nisu našla način kako da se društveno-ekonomski prilagode novom svetskom poretku i ulaze u ciklus polarizacije. Svi znamo da se taj ciklus završio ratovima i razarenjem gde su svi nešto izgubili. U Čehoslovačkoj se taj ciklus završio mirnim rastankom i rapidnim ekonomskim razvojem obe zemlje. Ciklusi mogu da se završe dobro ili loše, i isključivo su rezultat rada društvenih lidera, ponajviše političara.

Raspad Jugoslavije je primer kako ciklus polarizacije može da dovede do ratnih razaranja i dugogodišnjih posledica.

Zašto je knjiga profesora Haidt-a toliko bitna? Sve navedeno je logično i kao da smo sve to znali pre njegove teorije. U tom grmu leži zec, jer je njegov zaključak da su podele ne samo neizbežne, već evolutivno usađene u ponašanje Homo sapiensa. Kao što moramo da zevamo, tako moramo i da se plemenski delimo. Njegov zaključak je da se prvo pomirimo sa tom činjenicom a onda radimo na rešenjima i diskursu koji će cikluse polarizacije uvek navoditi na vodenicu dobrih rešenja, što dalje od konflikta. Bilo bi dobro da neko prevede i objavi ovo delo, i da se kopija pošalje svim balkanskim političarima i društvenim čimbenik.

Mikser House Đe Si? Fališ Beogradu i Evropi

Najbolji sir koji sam ikada gricnuo sam pazario u Mikser House-u pre nekoliko godina. Bila je to neka izložba hrane malih srpskih proizvođača na koju smo svratili onako usput, pre izlaska u dgra. Taj kozji sir mi i danas ‘luta kroz terase svijesti’.

Otvoren 2012. godine kao konceptulni prostor, Mikser je imao šmekersko osmišljen enterijer, sa funky prodavnicom i svakovečernjim događajima. Tu ste mogli da čujete srpske bluzere, da prisustvujete raznim debatama ili jednostavno svratite na piće pre ili posle večere. Ko je u Mikser dolazio, zna o čemu pričam a ko nije š’a da ti radim, mnogo si propustio/la.

Mikser je čedo bračnog para Lalić, Maje i Ivana, sa kojima sam ručao u staroj kafani Vuk pre neki dan. Uz ajvar, kajmak i rakijicu lementirali smo o sudbini ove ideje koja je imala šansu ne samo da osvoji Balkan, nego i čitavu Evropu. Ona arhitekta, a on pisac i profa, deo su urbanog jezgra Beograda kao što je Pobednik deo Kališa. Kada ih sretneš na gomili odmah ti je jasno odakle je došla i kreativnost i čudna toplina tog kulturnog unikata koji beograđani stalno pominju ali nikako da obnove.

I tu dolazimo do ključnog pitanja: kako obezbediti kontinuitet kulturnih fenomena bez oslanjanja na državne resurse? Supruga Nevena mi je još pre desetak godina postavila očiotvaračko pitanje: zašto srbi grade zdanja koja ne mogu redovno da održavaju? Moj američki mozak je došao do brzog odgovora i objasnio da sredstva potrebna za održavanje ne obezbedimo unapred i onda ne znamo kako da platimo redovne troškove. Svako zdanje traži mesečna sredstva za opravke, čišćenje i održavanje. Tako u New York-u za stan plaćaš mesečno održavanje na koje se ugovorno obavežeš pri kupovini nekretnine. Cifre su uvek visoke ali je zato svaki ulaz sređen, čist kao suza i neretko ima čuvara. Njujorčani se ne hvale poršeima i roleksima nego visinom mesečnog održavanja koje plaćaju. Cifra ti odmah kaže u kakvom kraju i u kakvoj zgradi žive. Scene beogradskih ulaza i zajedničkih prostorija ne moram da vam opisujem, grcate u njima svakodnevno.

Isto je i sa kulturnim zdanjima. Neko mora da plati sav taj kulturni plezir. Mikser je imao savršenu lokaciju, usađen usred Savamale i njenog brehtovskog feeling-a, sa razvaljenim fasadama i samostojećim apokaliptičkim zidovima. Pohađao sam OŠ Radojka Lakić, iza ćoška na štajgi tako da mi čitav taj potez budi samo toplinu oko grudnog koša. Sivilo, picin park, bioskop Partizan i Savamala su razvaljeni Beograd koji ružnoću pretapaju u duh. Mikser House prostor su iznajmljivali od privatnog vlasnika, pa su bili izloženi tržišnoj neumoljivosti. Nakon trećeg poskupljenja bili su primorani da napuste prostor na opšti šok svojih fanova.

Pokušali su da premeste Mikser na Dorćol kao i da otvore sledeći u Sarajevu. Festival živi ali je house na žalost trenutno čardak ni na nebu ni na zemlji. Koncept je zahtevao bazu, centar iz kog bi se koncentrični krugovi kulturice širili prvo na Balkan pa onda i na ostatak Evrope. Srbija je na taj način propustila šansu da dobije ‘generalštab’ koji ovoga puta ne bi uticao na region i Jevropu puškam nego perom.

Lalići su imali pravi instinkt – stvoriti kulturni koncept koji će održavati sam sebe. Bez učešća države i smrdljivih kulturnih institucija. Kao neko ko na kulturu gleda opet tim američkim mozgom, na ručku sam ušao u svoju standardnu tehno-anarhističku tiradu veselog egzistencijaliste. Ivan me zna ali prvi susret sa Majom je ostavio u mini-šoku dok sam joj objašnjavao da je budućnost umetnosti u veštačkoj inteligenciji i eliminaciji Homo sapiensa sa scene. Ali Maja se nije dala zbuniti rakijskim izlaganjima propalog filozofa tako da je razgovor vešto vratila na zemlju.

Evropa trenutno nudi sredstva za projekte ovakve vrste. Mikser koncept je savršen primer šta Balkan može da ponudi trulom Zapadu: kulturološku mučkalicu  umetnosti, dizajna, hrane i istorije. Taj miks je već spakovan u projekat Mikser House. Zaključili smo da Srbija ne može da priušti da Mikser ostane ‘trajno zatvoren’ kao što nam to zli google search gura pod nos.

Rastali smo se jer sam žurio na golf ali uz čvrsto obećanje da ćemo pokušati da oživimo koncept. Preuzeo sam na sebe da pomognem oko biznis plana i osmišljavanja načina kako da koncept prihoduje na održiv način. Ivan i ja bi verovatno i dalje krčmili boemske teme u kafanskom dimu ali nas je Maja navukla na ono ‘what’s the next step?’ Pa da se nađu sredstva za održivo postojanje Miksera. I naravno da se isti vrne u zavičaj, našu slatku smrdljivu Savamalu. A odatle u okupaciju trule Jevrope.

Kritička Teorija Rase – Ili Kako će Teorija Slomiti Leđa Amerike

Rasizam je u SAD ono što su nacionalizmi na Balkanu – otrovna društvena pojava koja u drugima vidi neprijatelje. Spolja se čini da je Amerika daleko napredovala u rasnim odnosima i da je društvo tolerantnije nego u predhodnim decenijama. Pozicija crnaca i drugih rasa je daleko od stereotipa o obespravljenim masama koje trpe kako političku tako i fizičku torturu. Ali pobornici Kritičke Teorije Rase – Critical Race Theory, CRT u daljem tekstu, smatraju da je rasizam duboko institucionalizovan u SAD i da ga je skoro nemoguće iskoreniti.

Osnovna teza CRT je da se američka istorija i institucije moraju gledati kroz prizmu rase i rasizma. Pobornici ukazuju na to da su koreni duboki i sežu među same osnivače najstarije demokratije na svetu. George Washington, Thomas Jefferson i James Madison su bili robovlasnici sa velikim brojem ljudi u vlasništvu. Oni koji su učestvovali u stvaranju najliberalnijeg političkog proglasa u novijoj istoriji su u isto vreme bili brutalni i primitivni isključivanjem crnaca iz svih društvenih tokova. Bez moralnog ustezanja bili su vlasnici ljudi.

CRT se često svodi na sistemski rasizam, gde su društveni pokazatelji jasni i evo dva primera. Prosečna bela porodica je čak sedam puta imućnija od prosečne crne porodice. Ova statistika proizilazi iz decenija duge tradicije segregacije gde je crncima bilo teže da kupe nekretninu i tako stvore imetak. Banke su decenijama rasnom diskriminacijom ređe odobravale kredite crncima. Tako se i stvorio ovaj neverovatan jaz.

Drugi primer je broj zatvorenika u američkim zatvorima. Naime crnaca ima skoro 5 puta više u zatvorima po glavi stanovnika nego belaca. Ironično je da je ova brojka u stvari uspeh jer je u prošlosti zatvorenih crnaca bilo do deset puta više nego belaca.

Slika ilustruje ‘napredak’ u broju zatvorenika po rasnoj osnovi. Belci čine 57% dok crnci čine 14% populacije SAD.

Iz ove dve brutalne brojke jasno je da je čitav pravni i ekonomski sistem okrenut protiv crnaca. CRT tvrdi da su i koraci koji su učinjeni zarad slobode crnaca uvek načinjeni u momentima kada su se poklapali sa interesima bele većine. Jedan od prvih tekstova koji danas spadaju pod osnovnom literaturom CRT je “Brown v. Board of Education and the Interest-Convergence Dilemma,” koji je profesor sa Harvarda Derrick Bell napisao jos 1980. godine. Samo oslobađanje crnaca iz ropskih okova dolazi u vreme velike krize u SAD koja preti da državu podeli na dva dela. Bell navodi da je sever tada iskoristio oslobađanje crnaca da bi sačuvao zemlju i uništio zagovornike Konfederacije. Kao potvrdu svoje teorije navodi da država nije učinila ništa da bi sve te ljude integrisla u društvo. Mnogi bivši robovi nisu mogli da nađu zaposlenje godinama nakom liberalizacije. Nepismeni i ubogi, oni stvaraju klasu ljudi koji su ‘višak’ u novom američkom društvu i sa tim ljudima Amerika ne zna šta će do dana današnjeg.

Sledeći primer koji profesor navodi je segregacija. Crnci i belci i nakon građanskog rata ostaju društveno podeljeni – ne jedu i istim restoranima, ne spavaju u istim hotelima i ne idu u iste škole. Profesor navodi da je odluka Ustavnog Suda iz 1954. da zabrani segregaciju u školama došla kao odgovor pretnjama koje je nametao Sovjetski Savez. Rusi su konstantno publikovali položaj crnaca u SAD – linčovanja i silovanja su bili način da se pokaže da je američka sloboda tu da u njoj uživaju samo belci, dok su crnci osuđeni na položaj sličan onom kada su bili roblje. Pod ovom pretnjom i aktivnim sovjetskim agitovanjem da se crnci pobune Vrhovni Sud je tankom većinom ukinuo segregaciju.

Iako je Vrhovni Sud još 1954. godine doneo odluku, svet pamti slike šestogodišnje Ruby Bridges koja pod zaštitom FBI ulazi u belačku školu dok je desetine divljih protestanata agresivno vređaju. To se dešava 1960. godine i još je jedan primer da se promene u rasnim odnosima dešavaju brzinom puža. Intervju koji je dala pre nekoliko godina opisuje prvu godinu kada je svaki dan četvorica agenata ispraćaju do učionice. U svesti joj se urezala jedna gospođa koja je danima čekala pred školom sa crnom lutkicom u malenom kovčegu.

Iako je teško zamisliti ovakvu vrstu ljudi, rasnim problemima amerike sam svedočio 90tih godina kada sam studirao na DePauw univerzitetu u Indiani. Duboko konzervativna belačka sredina je sa mukom primala crne studente koji su uglavnom dobijali stipendije putem programa Affirmative Action. Rezultati CRT istaživanja su jasno pokazali sa su rasistički elementi američkog društva sistemski i da samo sistemski mogu biti rešeni. Ovaj program je obezbeđivao prijem studenata crnaca i hispanika na predominantno bele fakultete.

Svi su se uglavnom držali svojih rasnih grupa. Bilo je malo mešanja među studentima i osećala se mučna nelagodnost pri svakoj interakciji. Kao mlad nisam razumeo dubinu problema i to mi je i pomoglo da otvoreno i bez predrasuda budem deo i jedne i druge grupe. Tek tada sam shvatio šta znači biti crnac u SAD. Konstanto posmatrani u prodavnici da li će nešto ukrasti. Zaustavljanje u saobraćaju od strane policije bez ikakvog razloga. Dovikivanje uvreda na ulici i drugi načini diskriminacije ti daju osećaj da živiš u paklu a ne među ljudima.

Kako mi je jedna drugarica objasnila najgore je u SAD biti majka crnog tinejdžera. Sa svakim njegovim izlaskom iz kuće strepiš da li će ga napasti: policija, belci iz komšiluka, bande iz komšiluka ili lokalni prodavac kome se učini da će klinac nešto da marne.

Iako je Donald Trump zabranio pominjanje CRT u okviru federalnih programa rasne edukacije, ova teorija svakim danom dobija na značaju. Svaki naučni rad koji statistički pokazuje diskriminaciju je još jedna kap koja puni gorku čašu međurasnih odnosa u zemlji koja sebe nekritički postavlja na moralni globalni pijedestal. Dok popuju čitavom svetu o pravima manjina SAD i dalje na najgori mogući način uništavaju generacije svojih crnih građana. Teško je naći pozitivne aspekte sovjetske vladavine, ali glasna kritika američkog rasizma je bila jedna od tih. Neophodno je da više država i institucija pravi pritisak na američke političare da ubrzaju reforme koje će ugušiti sistemski rasizam.

Ubistvo George Floyd-a prošle godine je pokrenulo novu lavinu crnačkog aktivizma. Osam minuta je savladanog čoveka kolenom davio beli policajac i posle bez trunke savesti tvrdio da je časno radio svoj posao. Da je Floyd bio belac verovatno bi bio spakovan na zadnje sedište policijskog automobila i sproveden u stanicu. Ovako je, usled napetih rasnih odnosa, jedan belac našao za shodno da ‘savesno’ davi drugo ljudsko biće.

Zato su istraživanja bitna. Pored svih anegdotalnih primera ipak je nauka jedina koja sistemski može da ukaže na ukorenjene društvene probleme. CRT je zato od izuzetnog značaja jer po mom mišljenju može da spase ne samo američku dušu već i samu državu. Već godinama se u SAD, prvo stidljivo a sada već glasno u mejnstrim medijima, pojavljuju glasovi o podeli države. Trenutna društvena kriza je ogolila skoro nepodnošljive podele između američkih liberalnih i konzervativnih snaga. Ta podela ide tačno linijom rasnih predrasuda.

Pew Research Center je pre par nedelja objavio istraživanje 17 zemalja koje pokazuje da su amerikanci politički daleko najpodeljeniji narod. Danas preko 70% amerikanaca smatra da između glavnih partija postoje razlike ‘veoma jakog konflikta’, više nego ikada u prošlosti. Američka kriza je ušla u novu alarmantnu fazu jer istraživanja sa univerziteta u Virdžiniji pokazuju da 41% glasača predsednika Biden-a podržava ideju podele zemlje na crvenu, to jest konzervativnu, i plavu, liberalnu zemlju. Kod Trump-ovih glasača taj broj ide na 52%.

Kriza je jasno narušila američku moć širom sveta, kako meku tako i vojnu. Sve jača prisutnost Kine i Rusije u međunardnim odnosima je srušila unipolarni svet koji je nastao raspadom Sovjetskog Saveza. Događaji vezani za BiH gde je SAD ustuknula pred Rusijom i Kinom samo su jedan u nizu koji najavljuju veoma drugačiji svet od onoga koji smo živeli poslednjih trideset godina. Da li će biti bolji ostaje da se vidi. Ali jedno je sigurno, američki crnci više nikada neće biti ućutkani, taman se Amerika raspala.

Biti Apolitičan – Slučaj Milice Vučković

Za sebe uvek govorim da sam apoličan. Nekoliko je razloga je za tu tvrdnju. Prvo kapitalista sam i od društva mi je potrebno da je demokratsko i da ima pravni sistem koji temeljno štiti pojedinca i imovinu. Drugo anarhista sam po političkom ubeđenju i smatram da Homo sapiens neće kolektivno biti srećan dok se ne vrati totalnoj slobodi iz koje je i potekao. Među političkim opcijama na izborima nema moje opcije jer su sve demokratskog tipa. I konačno filozofski sam se opredelio za egzistencijalizam koji je po meni najjasnije formulisala velika filozofkinja Simone de Beauvoir. Za mene je demokratsko uređenje samo prelazni period koji treba izdržati.

Milica Vučković, srpska spisateljica i slikarka, je uzburkala javnost u emisiji Utisak Nedelje, jer je na određena pitanja o srpskoj politici rekla ne znam. Strašan zločin među srboserima. Kako može? Nemaš pravo da nemaš mišljenje. I razni drugi, uglavnom prizemni komentari su pljuštali društvenim mrežama. Četnici i partizani, pobornici prve i druge Srbije, su penili sa svojih kvazi intelektualnih čeka kako je, u suštini, apolotičnost neprihvatljiv društveni stav. Jedan od komentatora mi je čak napisao da ako se ja ne budem bavio politikom, baviće se ona mnome. Kakva elegantna, ali suštinski brutalna pretnja.

Godinama govorim da veći deo Srbije pripada trećesrbijancima, to je jest onima čiji dedovi niti su ‘imali pola Beograda’ niti su iste imaginarne nepokretnosti ’45-te oslobodili’. Drugim rečima, većina nas je za demokratsku, ekonomski stabilnu državu, koja neće biti taoc niti jedne ekstremne politike – kako desne tako i leve.

Ali, kako smo videli na koži jedne Milice umetnice, ako nemaš mišljenje o svakom političkom ispljuvku u ovoj zemlji, nisi dostojan javnog postojanja. To često osećam na svojoj koži. Kao neko ko ne gleda TV, nikada, šta god da se prikazuje, nisam u toku sa sitnodušnim političkim previranjima srbalja i njihovih neprijatelja. Dnevne novine nemam na telefonu i obaveštavam se iz nedeljnika, knjiga i društvenih mreža. Odavno sam skontao da dnevna politika donosi uglavnom anksioznost. Kao što je i kod Milice bila primetna kada je Olja Bećković manipulatorski prebacila temu sa opšte priče o slobodama na srpske izbore. Devojka je zamucnula?!? Na lomaču s njom!

Na društvenim mrežama su siktali uglavnom srednjoškolci. Srbija, jedna od najslabije obrazovanih zemalja u Evropi, gde ni 10% odraslih nemaju fakultetsku diplomu, prednjači u utrci za mišljenjem o svemu i svačemu. Komentarišemo filmove koje nismo gledali, lupetamo o knjigama koje ni na polici nismo videli, i naravno imamo mišljenje o svakom političkom povetarcu koji prhne.

Procenat odraslog stanovništva sa fakultetskom diplomom. Srbija je daleko od OECD proseka od 28%. Izvor Statista

Srednjoškolci, to jest funkcionalno nepismeni srblji vladaju ovom zemljom decenijama. Podeljeni u svoje četničko-partizanske rovove oni nas uvek svlače na najmanji društveni delilac, to jest sebe. Zemlja gde se politički lideri od 45-te uporno ulaguju najnižim društvenim slojevima – siromašnima i neobrazovanima, ne može da očekuje bolji politički diskurs od ovog kog imamo. Priča o stvaranju elite je u nas uvek prazna – čitav sistem je takav da se elita ne stvori. Jer zemlja u kojoj se faklultetske diplome pazare kao p’o kile bureka, nema i neće imati elitu. Procena je da je preko 80% doktorata u Srbiji, ili totalni ili delimični falsifikat.

A onaj koji je jedva srednju školu završio mora da ima mišljenje. Bez mišljenja samo dalje kopa svoj kompleks inferiornosti . Ne razume da nauka počiva na realizaciji da nešto ne znamo i da hoćemo da saznamo, ali mukotrpnim naučnim radom, a ne bezopletim lupetanjima.

Ako sam nešto naučio na studijama u SAD i kasnijim radom u visokim finansijama to je zlatno pravilo ćutanja. Ako ne znaš, onda ćutiš. U krajnjem slučaju pitaš, ali neobavešteno lajanje je veliki greh koji brzo diskredituje većinu srednjoškolaca u intelektualnim raspravama. Jedan od mojih američkih kumova, koji obožava našu kulturu i Balkan, mi je jednom pijan tiho saopštio: „neverovatno je sa koliko samopouzdanja ovi tvoji govore o stvarima o kojim ne znaju ništa.“ I onda se čudimo odakle toliko antivaksera i teoretičara zavere. Meni je čudno da se 50% Srbije vakcinisalo, očekivao sam daleko manji broj.

Dragi sugrađani, apolitičnost je ne samo pravo, već po meni najmoralniji stav unutar jedne demokratije. Ne učestvovati u dnevnom politikanstvu, ne boriti se za ‘narod’ i dobro živeti je ideal kome moramo individualno težiti. Ne napadati mučno jednu društveno uspešnu Milicu već je dići na pijedestal uzora mladim ženama kako usred Srbije možeš da budeš opuštena feministkinja koja je i materijalno situirana.

Peščanikov slogan je ‘ako vam je dobro, onda ništa.’ U duhu obraćanja samo bednima i ubogima, ovo je savršen primer da trećesrbijanci, dakle veći deo nas, nismo dobrodošli u njihovom političkom diskursu. Pa zašto se onda čudite ako nam se gadi većina političkih aktera? Zašto onda padanje u nesvest kada sve više nas sve glasnije smatra da su svi političari isti – sebični manipulatori javnog mnjenja zarad ličnih interesa.

Dobar aspekt ove epizode je što su se glasovi apolitičnih konačno čuli. Milica je danas mnogo poznatija nego pre mesec dana, i nadam se da će njen uticaj na mlade, naročito žene, biti sve veći kako godine prolaze. Često slušamo lamente kako bi voleli da živimo u politički dosadnoj zemlji. Pa isključi TV i prestani da kupuješ novine, pa ćeš brzo videti kako je politički dosadno i kako se tvoja sudbina neće promeniti za jedan atom zbog tvoje apolitičnosti.

Demokratiji moram da priznam da ima moć da ogoli svako društvo. Sav prljav veš se vidi. Sloboda govora nije samo bitna da bi se pametni oglasili, već da bi čuli mišljanja svih polupismenih ekstremnih idiota koji su među našim porodicama, prijateljima i kolegama. Pametne demokratije marginalizuju ove spodobe, a glupave ih guraju u političke vode. Zato u Srbiji imate toliko odvratnih političara od čije nam se dijalektike prevrće stomak. Gledajući se i dalje preko nišana, oni uporno pokušavaju da nas odvuku u svoje partizansko-četničke rovove svojih nepismenih predaka lažnih heroja. Jednom sam mom partneru u hedge-fondu u Londonu, koji je nemac, u zezanju rekao da za Srbiju ne brine, jer još nije stigla depeša da su nemci započeli Drugi Svetski Rat. A kad će stići ne znamo.

Odoh sad da igram golf i ne pogledam dnevnik. Smrt fašizmu, ali i komunizmu.

Biti Apolitičan – Slučaj Milice Vučković

Za sebe uvek govorim da sam apoličan. Nekoliko je razloga je za tu tvrdnju. Prvo kapitalista sam i od društva mi je potrebno da je demokratsko i da ima pravni sistem koji temeljno štiti pojedinca i imovinu. Drugo anarhista sam po političkom ubeđenju i smatram da Homo sapiens neće kolektivno biti srećan dok se ne vrati totalnoj slobodi iz koje je i potekao. Među političkim opcijama na izborima nema moje opcije jer su sve demokratskog tipa. I konačno filozofski sam se opredelio za egzistencijalizam koji je po meni najjasnije formulisala velika filozofkinja Simone de Beauvoir. Za mene je demokratsko uređenje samo prelazni period koji treba izdržati.

Milica Vučković, srpska spisateljica i slikarka, je uzburkala javnost u emisiji Utisak Nedelje, jer je na određena pitanja o srpskoj politici rekla ne znam. Strašan zločin među srboserima. Kako može? Nemaš pravo da nemaš mišljenje. I razni drugi, uglavnom prizemni komentari su pljuštali društvenim mrežama. Četnici i partizani, pobornici prve i druge Srbije, su penili sa svojih kvazi intelektualnih čeka kako je, u suštini, apolotičnost neprihvatljiv društveni stav. Jedan od komentatora mi je čak napisao da ako se ja ne budem bavio politikom, baviće se ona mnome. Kakva elegantna, ali suštinski brutalna pretnja.

Godinama govorim da veći deo Srbije pripada trećesrbijancima, to je jest onima čiji dedovi niti su ‘imali pola Beograda’ niti su iste imaginarne nepokretnosti ’45-te oslobodili’. Drugim rečima, većina nas je za demokratsku, ekonomski stabilnu državu, koja neće biti taoc niti jedne ekstremne politike – kako desne tako i leve.

Ali, kako smo videli na koži jedne Milice umetnice, ako nemaš mišljenje o svakom političkom ispljuvku u ovoj zemlji, nisi dostojan javnog postojanja. To često osećam na svojoj koži. Kao neko ko ne gleda TV, nikada, šta god da se prikazuje, nisam u toku sa sitnodušnim političkim previranjima srbalja i njihovih neprijatelja. Dnevne novine nemam na telefonu i obaveštavam se iz nedeljnika, knjiga i društvenih mreža. Odavno sam skontao da dnevna politika donosi uglavnom anksioznost. Kao što je i kod Milice bila primetna kada je Olja Bećković manipulatorski prebacila temu sa opšte priče o slobodama na srpske izbore. Devojka je zamucnula?!? Na lomaču s njom!

Na društvenim mrežama su siktali uglavnom srednjoškolci. Srbija, jedna od najslabije obrazovanih zemalja u Evropi, gde ni 10% odraslih nemaju fakultetsku diplomu, prednjači u utrci za mišljenjem o svemu i svačemu. Komentarišemo filmove koje nismo gledali, lupetamo o knjigama koje ni na polici nismo videli, i naravno imamo mišljenje o svakom političkom povetarcu koji prhne.

Procenat odraslog stanovništva sa fakultetskom diplomom. Srbija je daleko od OECD proseka od 28%. Izvor Statista

Srednjoškolci, to jest funkcionalno nepismeni srblji vladaju ovom zemljom decenijama. Podeljeni u svoje četničko-partizanske rovove oni nas uvek svlače na najmanji društveni delilac, to jest sebe. Zemlja gde se politički lideri od 45-te uporno ulaguju najnižim društvenim slojevima – siromašnima i neobrazovanima, ne može da očekuje bolji politički diskurs od ovog kog imamo. Priča o stvaranju elite je u nas uvek prazna – čitav sistem je takav da se elita ne stvori. Jer zemlja u kojoj se faklultetske diplome pazare kao p’o kile bureka, nema i neće imati elitu. Procena je da je preko 80% doktorata u Srbiji, ili totalni ili delimični falsifikat.

A onaj koji je jedva srednju školu završio mora da ima mišljenje. Bez mišljenja samo dalje kopa svoj kompleks inferiornosti . Ne razume da nauka počiva na realizaciji da nešto ne znamo i da hoćemo da saznamo, ali mukotrpnim naučnim radom, a ne bezopletim lupetanjima.

Ako sam nešto naučio na studijama u SAD i kasnijim radom u visokim finansijama to je zlatno pravilo ćutanja. Ako ne znaš, onda ćutiš. U krajnjem slučaju pitaš, ali neobavešteno lajanje je veliki greh koji brzo diskredituje većinu srednjoškolaca u intelektualnim raspravama. Jedan od mojih američkih kumova, koji obožava našu kulturu i Balkan, mi je jednom pijan tiho saopštio: „neverovatno je sa koliko samopouzdanja ovi tvoji govore o stvarima o kojim ne znaju ništa.“ I onda se čudimo odakle toliko antivaksera i teoretičara zavere. Meni je čudno da se 50% Srbije vakcinisalo, očekivao sam daleko manji broj.

Dragi sugrađani, apolitičnost je ne samo pravo, već po meni najmoralniji stav unutar jedne demokratije. Ne učestvovati u dnevnom politikanstvu, ne boriti se za ‘narod’ i dobro živeti je ideal kome moramo individualno težiti. Ne napadati mučno jednu društveno uspešnu Milicu već je dići na pijedestal uzora mladim ženama kako usred Srbije možeš da budeš opuštena feministkinja koja je i materijalno situirana.

Peščanikov slogan je ‘ako vam je dobro, onda ništa.’ U duhu obraćanja samo bednima i ubogima, ovo je savršen primer da trećesrbijanci, dakle veći deo nas, nismo dobrodošli u njihovom političkom diskursu. Pa zašto se onda čudite ako nam se gadi većina političkih aktera? Zašto onda padanje u nesvest kada sve više nas sve glasnije smatra da su svi političari isti – sebični manipulatori javnog mnjenja zarad ličnih interesa.

Dobar aspekt ove epizode je što su se glasovi apolitičnih konačno čuli. Milica je danas mnogo poznatija nego pre mesec dana, i nadam se da će njen uticaj na mlade, naročito žene, biti sve veći kako godine prolaze. Često slušamo lamente kako bi voleli da živimo u politički dosadnoj zemlji. Pa isključi TV i prestani da kupuješ novine, pa ćeš brzo videti kako je politički dosadno i kako se tvoja sudbina neće promeniti za jedan atom zbog tvoje apolitičnosti.

Demokratiji moram da priznam da ima moć da ogoli svako društvo. Sav prljav veš se vidi. Sloboda govora nije samo bitna da bi se pametni oglasili, već da bi čuli mišljanja svih polupismenih ekstremnih idiota koji su među našim porodicama, prijateljima i kolegama. Pametne demokratije marginalizuju ove spodobe, a glupave ih guraju u političke vode. Zato u Srbiji imate toliko odvratnih političara od čije nam se dijalektike prevrće stomak. Gledajući se i dalje preko nišana, oni uporno pokušavaju da nas odvuku u svoje partizansko-četničke rovove svojih nepismenih predaka lažnih heroja. Jednom sam mom partneru u hedge-fondu u Londonu, koji je nemac, u zezanju rekao da za Srbiju ne brine, jer još nije stigla depeša da su nemci započeli Drugi Svetski Rat. A kad će stići ne znamo.

Odoh sad da igram golf i ne pogledam dnevnik. Smrt fašizmu, ali i komunizmu.