Evropska Politička Zejednica: Nemoć EU da se Reformiše

I vrapci na grani znaju da amerikanci guraju evropljane da rapidno prime zemlje Zapadnog Balkana u EU. Glavni zadatak ambasadora Hill-a je upravo to, kako bi tim potezom značajno umanjili ruski uticaj na ovom podneblju. Drugi zadatak je integracija u NATO kojim bi evropski prostor bio zaokružen pod evroatlanskom kapom. Gospodin Hill, od kad je preuzeo kormilo, insistira da krizno vreme zahteva političke, a ne birokratske odluke.

Ali pored svog iskustva koje u malom prstu nosi ovaj diplomata, nije do kraja mogao da se izbori sa makronima i šolcevima Evrope. Otvaranje, zatvaranje, poliranje i razvlačenje poglavlja, gde svaka od 27 zemljica može da stavi veto zbog svađe čije babe je ajvar, je sistem prijema koji se graniči sa idiotizmom. Kada bi privrednici vodili firme na ovaj način i širili se brzinom EU, propali bi brže od srpskog fudbala.

Kao kompromis između, po običaju, jasnih američkih ideja, i, po običaju, muljavih evropskih, pre neki dan se rodilo evropsko kopile zvano Evropska Politička Zajednica.

„Francuska smatra da bi Evropska politička zajednica imala oblik blage pravne strukture, sa kapacitetom za donošenje odluka, uz poštovanje autonomije odlučivanja Evropske unije i svake od država koje čine ovu zajednicu.“ Radio Slobodna Evropa navodi da je ovo srž još jednog non-paper-a, koji su sastavili Markonovi ljudi. Isti oni koji već godinama blokiraju dalje širenje EU iz straha da će time snage istočne Evrope prevagnuti unutar Unije. Kako god ovo pročitate, jasno je da Zajednica neće imati nikakve pravne a ni političke poluge kojima bi presekla gordijev čvor u koji se EU zavezala. Rasistički stavovi zapadnog dela Unije su i dalje u epicentru bilo kakvog širenja EU. Ne daj Bože da im svi ovi romi, muslimani i balkanci uđu u njihovu idiličnu unijicu.

Nije ni čudo što su Vučić, Rama i Kovačevski danima vagali da li da odu na ovaj piknik, koji je u suštini zbog njih i organizovan. Na kraju su sramno otišli da bi i Albanija i Makedonija popili kantu o kojoj sada bruje naslovnice. Kao u onom vicu kada crnogorac muva ribu: „Maco o’š kolu?“; „Da da naravno.“; „Pa đe ti je maco?“

Čemu ovo glumatanje? Od Brexita Evropska Unija sigurnim koracima ide ka raspadu. Još jedan exit će rasparati tanano klupko evopske zajednice. Pandemija korone je bila prva šansa da se evropski projekat zaokruži. Ako sam nešto naučio tumarajući po svetu je da svaku krizu pametni iskoriste da se reformišu i naprave sledeći iskorak u poslovanju. Idioti propadnu, jer je obično srž krize njihovo neefikasno privređivanje. Tako je i sa državama i državnim zajednicama. Baš na Balkanu smo bili svedoci raspada unije koja je bila daleko progresivnija u ideji a i u epohi od ovog evropskog Šreka.

Putinova brutalna i hladnokrvna okupacija je, prema amerima, prilika da se Unija zaokruži krizno. Radikalna vremena zahtevaju radikalne poteze. Ali ne za ignoramuse koji sipkaju proseko i ne vide maglu Drugog Svetskog Rata i jugoslovenske klanice devedesetih. Napušila se evropska gospoda kraja istorije, kao da ostatak sveta ne postoji.

Jesen je iza ćoška, onakva kakvu Evropa nije videla od 70tih. Inflacija, kao direktan rezultat rata u Ukrajini, nas vodi u infatornu spiralu iz koje nećemo godinama izaći. Jeftina hrana i energentni, dva najbitnija ekonomska elementa modernog društva i modela kontinuiranog rasta, su stvar prošlosti. Putinov proračunati rat ne da nije bio planiran na nekoliko dana, već će se u određenom obliku razvlačiti godinama. Za to vreme će globalni standard padati a društvene okolnosti zaoštravati. Patiće najsiromašniji, do kojih hrana već ne može da dođe. Ali nema veze, to su uglavnom crnčići, koji se ne računaju kao lepa, bela deca.

Balkancima ostaje samo Otvoreni Balkan. Pored sve paranoje sa raznih strana ovo je najbolja inicijativa koja je na raspolaganju Zapadnom Balkanu. Hill je podržava punim plućima dok su evropljani, po svom rasističkom obrascu, sumnjičavi. Slobodan protok ljudi i robe je srž svakog udruživanja modernog društva. Sve drugo je sekundarno. Starijem sinu je za kraj godine zaključena trojka iz francuskog. Dok familija pada u nesvest, ja sam ponosan na njega jer nije traćio vreme učeći taj nepotrebni jezik. Bilo bi mi draže da govori albanski, jer tatine firme sarađuju sa albancima, a francuzi nam nisu ni na mapi.

Jedan stari albanski prijatelj mi je još pre desetak godina rekao: „Zamisli da se srbi i albanci udruže?“ Tek sad uspevam da zamislim dok gledam ovo sramno kopile od Evropske Političke Zajednice. Izgleda da su albanac doktor i srpska babica ispustili kopile na porođaju. Nadajmo se da će brzo izdahnuti.

Cena Nafte Raste Nakon EU Sankcija

Zbog rata u Ukrajini cena nafte uporno raste i trenutno je oko $122 po barelu. Evropska Unija je uvela delimičnu zabranu na uvoz ruske nafte i time dalje poremetila tokove najbitnijeg energenta.

Cena sirove nafte po barelu u poslednjih 5 godina. Izvor Daily FX

Ilustracija rasta cene nafte sve govori. Pored rastuće potražnje za crnim zlatom, njegovo dopremanje do potrošača se komplikuje sa svakom ispaljenom raketom u Ukrajini. Rast cena se preliva na drugu robu i time se stvaraju inflatorni pritisci koji prete da potope globalnu ekonomiju.

Američka šefica centralne banke Janet Yellen juče je upozorila da je infacija viša nego što je mogla da predvidi pre ruske invazije na Ukrajinu. „Inflacija je trenutno naš najveći ekonomski problem.“ Ova izjava ne može biti jasnija nakon neočekivanog pada ekonomske aktivnosti u Americi u prva tri meseca ove godine. Njeno prethodno izlaganje, gde je tvrdila da je infacija trenutna juče je dobila ozbiljniji ton iz koga je jasno da će ovu godinu pojesti inflatorni skakavci.

Sledeći izveštaj o kretanju cena se publikuje danas i analitičari predviđaju da će inflacija u SAD biti oko 6%. Evropska zona je još prošle nedelje bila suočena sa majskom inflacijom od 8.1%, što je više od očekivanog. Sve je izvesnije da će skok cena da se nastavi do kraja ove godine.

Pored cena energenata tu je porast cene hrane. Sedeo sam sa prijateljem pre neki dan koji je veliki poljoprivrednik. Žito, koje je prošle godine plaćao 21 dinar sada je 43. Drastičan porast cena žitarica stvara dodatne inflatorne pritiske. Ukrajina je šesti po veličini izvoznik žita i trenutno je oko 20 miliona tona blokirano u njenim razorenim lukama. Ovo stvara značajan disbalans usled koga će siromašne zemlje ostati bez osnovnih namirnica. Rusija, koja je u poslednjih nekoliko godina postala jedan od najvećih proizvođača žita, stvara dodatne probleme sa usporenim isporukama zlatne žitarice.

Sada je već jasno da se na jesen sprema savršena ekonomska oluja. Cena nafte će nastaviti da raste kako evropske zemlje budu pronalazile druge dobavljače. U isto vreme će se i globalne zalihe hrane istopiti što će stvoriti dodatni pritisak na cene.

Ruska invazija će potrajati i Putin neće povući trupe iz istočnih, osvojenih delova Ukrajine. Dok konflikt traje trajaće i poremećaji u snabdevanju energentima i hranom. Samim tim moramo očekivati da je inflacija nova norma u mesecima a možda i godinama koje su pred nama. Ko poznaje ekonomsku istoriju upoređuje trenutnu situaciju sa sedamdesetim godinama prošlog veka. Inflatorna pošast je glodala čitavu deceniju i 1972. godine SAD su se suočile sa inlflacijom od 8.8% koja je dostigla svoj vrhunac 1980. godine sa stopom od 14%. Zato je taj period ekonomske stagnacije poznat kao the Great Inflation.

Ako ova decenija bude slična očekujte opadajući standard života, radikalan pad investicija i globalnu recesiju koja će imati brutalan efekat na najsiromašnije delove planete. Svake godine plate će kupovati manje robe, samim tim obim razmene dobara i usluga će padati i svet rizikuje da uđe višegodišnju recesiju za koju, kratkoročno, nemamo rešenje.

Ruska invazija na Ukrajinu ima daleko veće ekonomske efekte nego što su analitičari predvideli. Mnogi još ne žele da priznaju ovu brutalnu činjenicu jer time Putinu priznaju pobedu. Politička klasa je ponovo histerična i iracionalna u svojim ishitrenim odlukama na koje je Putin i klika oko njega i računala. Sve dok cene energenata i hrane rastu, Rusija sa lakoćom finansira svoje ratove. Inflacija, koju je čelična guvernerka ruske centralne banke Elvira Nabiullina predvidela još prošle jeseni, je jasan plan da se novac prelije iz ostatka sveta u kofere onih koji proizvode naftu i hranu.

Rešenje je isto od prvog dana razornog rata: mirovna konferencija SAD, Rusije i Kine. Velike sile, koje su izvor većine problema u modernom svetu, su jedine koje imaju mandat moći da ovaj haos reše. Proksi ratovanje samo ubija ukrajince koji gledaju svoj zavičaj u pepelu. I dok rat bukti, globalna ekonomija se topi. Sa njom i neverovatni ekonomski uspesi koje je svet ostvario poslednjih decenija, naročito smanjenje broja ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu. Sa svakim skokom cene hrane, pored mrtvih ukrajinaca imaćemo milione koji će propasti kroz pakleni šaht siromaštva. Svi su oni nama na savesti.

Novi Gasni Dil sa Rusijom: Glavobolja za EU

Još 12. marta ove godine sam pisao da će Srbija rapidno ući u EU zbog rata u Ukrajini.  O tome se sve glasnije šuška po diplomatskim kuloarima gde ambasadori sad već glasno zagovaraju ovaj plan. Trogodišnji gasni dil sa rusima koji je Vučić direktno dogovorio s Putinom je dodatna glavobolja Briselu, piše Luke McGee za CNN. Jedini način da tu glavobolju reše je da uteraju Srbiju u evropski tor pre nove godine.

‘Strašni’ pritisci da se Srbija priključi sankcijama Rusije su samo medijski šou koju i Vučić i EU igraju pred domaćom javnosti. Oni nas kao stiskaju a mi kao nećemo. Srbija je sada glavni igrač na Balkanu kao nosilac bezbednosne politike.

Do rata u Ukrajini zagovarači sporog širenja EU, na čelu sa Francuskom, su vodili glavnu reč u politici zaokruživanja evropskog projekta. Oni koji su zagovarali bržu politiku širenja, naročito na Zapadni Balkan, su bili nemoćni iako su imali tihu podršku SAD. Dolazak Christopher Hill-a, koji se obreo u Srbiji samo par meseci pre rata, je novo poglavlje odnosa Srbije i Zapada. Njegov zadatak ima kratkoročni cilj a to je rapidan ulazak Srbije i ostalih državica Zapadnog Balkana u EU. Drugi deo, dugoročni, je da Srbija uđe u NATO.

Razlog protivljenja ubrzanog ulaska Srbije u EU je strah francuske klike da će tim potezom istočnoevropski blok prevagnuti unutar Unije. Dovoljnu glavobolju im zadaju Mađarska i Poljska svojim nezavisnim politikama, tako da je ulazak Srbije bio na dugom štapu. Smatrao sam da naša zemlja iz tog razloga nikada neće ući u EU, i da će obe strane Kosovo koristiti kao zgodni izgovor za manjak napretka. Istraživanja Đorđa Vukadinovića su jasno pokazala šta stanovnici Srbije misle o EU a šta o odnosima sa rusima.

Putinova invazija na Ukrajinu je sve promenila. Amerika ovo vidi kao šansu da zaokruži evropsku sigurnosnu zonu, piše McGee. Hill je tu ne samo da obezbedi da Srbija ostane na zapadnom putu, već i da slomi otpor onih zemalja koje se protive širenju. Sada nije vreme za oštru konfrontaciju sa Srbijom jer smo sada ključ američkog plana. Sankcije Rusiji ćemo uvesti, ali istog dana kada uđemo u EU. U tom pogledu Vučić drži većinu čipova za stolom, i svaka geopolitička trgovina koja ne donosi priključenje bila bi poraz. „On je koristan i Briselu i Moskvi i jasno oseća da može da igra na obe strane za sve pare.“ McGee je direktan u svojoj analizi.

Jedan prijatelj iz Slovenije, smoren raznim EU propisima, mi je još pre desetak godina rekao: „kada ćete vi Srbi da uđete u EU da razjebete ovo kao ljudi?“ Kroz smeh smo dočekali ovo retoričko pitanje, ali je iz njega jasno odakle strah pridruživanju Srbije EU.  Narod koji je bandoglavo krčio svoj put ka nezavisnosti, i u tom procesu srušio Tursku i Švapsku imperiju, uz iracionalne žrtve, nije dobrodošao u svakom kutku Evrope. Konzervativni i jasno kulturološki zaokruženi, srbi bi bili muka ultra liberalnim vrednostima kojima se Evropa sve više udaljava od ostatka sveta. Brzo bi postali deo konzervativnog krila Evrope i poremetili odnos političkih snaga unutar Unije.

Amerikanci su sada preuzeli kormilo nad ovim procesom. Idiotski sistem otvaranja i zatvaranja poglavlja će biti gurnut u stranu i odluka će biti politička, kao što je uvek morala biti. Amerikancima ne smeta konzervativni srpski korpus jer su i sami oštro podeljeni na liberni i konzervativni politički diskurs koji ovu zemlju krasni od američke revolucije.

Pre neki dan sam se vratio iz Pirina u Bugarskoj gde smo igrali golf. Kompleks sa hotelom i kućama je napravljen dobrim delom sredstvima EU, od kojih je deo proneveren. Bogate evropske zemlje ne žele da finansiraju razvoj ovog dela Evrope jer mnogi smatraju da deo love uvek volšebno nestane. Naš deo autoputa do bugarske granice je završen još pre par godina. Bugari svoj deo grade sedam godina i kraj nije na vidiku. Zašto bi završavali nešto što bogata Evropa plaća a džepovi se pune. Ne znam sa vas, ali mene ovakva unija ne zanima.

Ali dragi moji evropljani, ne pitate se više vi, nego ambasador Chris Hill. Izgleda da će se Dugo Putovanje u Jevropu okončati sprintom.

Pekinški Koncenzus

Kina je u poslednjih 30 godina bila scena najvećeg ekonomskog razvoja u istoriji. Pod budnim okom komunističke partije Kine, zemlja je prešla put od ekstremnog siromaštva do bogate, tehnološki razvijene države u roku od jedne generacije. Ovaj model razvoja ima svoje ime: Pekinški Koncenzus.

Godine 2004. rad po naslovom „Pekinški Koncenzus“ je objavio američki novinar i publicista Joshua Cooper Ramo. Prvi je doveo u pitanje zapadni model ekonomskog razvoja koji zahteva demokratske institucije kao temelj emancipacije. Mnogi kritičari, uključujući i pisca ovih redova, su odbacili njegove ideje uvereni da jedino maksimalna društvena sloboda može osloboditi ljudski resurs zarad višeg standarda. Diktatorski, jednopartijski sistemi su se nakon Drugog Svetskog Rata pokazali kao ekonomski luzeri. Pad Sovjetskog Saveza je bio poslednja potvrda da je ‘Vašingtonski Koncezus’ jedini put ka ekonomskom pa samim tim i društvenom razvoju.

Nakon skoro 20 godina, Ramine ideje su našle svoj put do akademske zajednice suočene sa Kinom koja se radikalno razlikuje od one iz tog vremena. Kina je bila samo 1.3% svetske ekonomije 2003. godine i kao takva beznačajna na svetskoj sceni. Italija je bila ekonomski veća od najbrojnije države.

Kineska ekonomija kao deo svetskog BDP-a 2011-2027. Izvor Statista.

Gornji grafikon ilustruje rapidno pozicioniranje kineske ekonomije koja danas predstavlja petinu globalne privredne aktivnosti. Jedino je američka privreda veća, ali ovaj tempo kineskog razvoja će do 2030. godine obezbediti azijskom tigru prvo mesto. Upravo je ova smena, koja se sada čini neminovnom, izvor značajnih geopolitičkih trzavica kojima svedočimo u poslednje vreme. Demokratski ekonomski razvoj je praktično nokautiran.

Nerazumevanje kulturoloških specifičnosti, brutalno ponašanje Međunarodnog Monetarnog Fonda i Svetske Banke, kao i pljačkaške privatizacije su ostavile traga po svetu prema Vašingtonskom Koncenzusu. One size fits all princip se pokazao kao nemoguć u praksi i često je ostavljao ekonomski ojađenu populaciju uz formiranje demokratske, ali korumpirane elite.

Ne moramo dalje od Balkana da mrdnemo u potrazi za primerima. Nakon komunističkog raspada, državice koje je izrodila mrtva Jugoslavija su prošle brutalnu tranziciju gde je bilo više gubitnika nego dobitnika. Po jednoj anketi index.hr čak 82% hrvata izjavljuje da se bolje živelo u Jugoslaviji. Ako je tako u Hrvatskoj, čija je imigracija najviše radila na uništenju komunističke Juge, kako li se ostatak Balkana oseća? Moram napomenuti da ovo smatram i ličnim porazom jer sam tokom devedesetih bio ubeđen da je demokratska sloboda temelj svih društvenih tokova i kao takva jedini legitimni model razvoja.

Ono što je mene, i armiju drugih demantovalo, je fascinantan rast kineske srednje klase kao osnove kineske ekonomske moći. Posmatrajući američku srednju klasu, kinezi su, to jest predsednik Deng Xiaoping, shvatili da je ovaj deo društva izvor ekonomske moći. Davne 1978. godine on otpočinje reforme koje će se pokazati kao najbitnije u istoriji. U godinama koje slede ekonomija raste preko 10% godišnje, izvlačeći milione iz ekstremnog siromaštva koje je vladavina Mao Cedunga ostavila iza sebe.

Prema radu renomiranog Pew Istraživačkog Centra, 2000. godine Kina je imala nekih 40 miliona stanovnika klasifikovanih kao srednja klasa. To je oko 3% populacije, što je Kinu svrstavalo u zemlje u razvoju. Taj procenat dostiže skoro 51% 2018. godine kada je istaživanje objavljeno. Isti istaživački centar tvrdi da SAD imaju oko 52% populacije unutar ove klase koja je od sredine prošlog veka do danas bila glavni motor globalnog razvoja. Kao što su američki penzosi 80tih špartali evropskim turističkim destinacijama, trošeći višak love iz svojih penzionih fondova, tako danas gledamo kineske grupe kako izgubljeno zveraju po evropskim metropolama. Dok Zapad i dalje klasifikuje Kinu kao zemlju u razvoju, nemoćan da zaustavi njen privredni rast, ekonomistima je jasno da je Kina razvijena i bogata država.

Najveći uspeh kineskog modela je ilustrovan u ovogodišnjem izveštaju Svetske Banke pod naslovom: Four Decades of Poverty Reduction in China. U poslednjih 40 godina Kina je isčupala 800 miliona ljudi iz ekstremnog siromaštva. Studija je još jedan od razloga zašto Pekinški Koncenzus ima sve više pristalica jer legitimizuje manjak demokratskih institucija zarad bržeg privrednog razvoja. Argument da je manjak društvenih sloboda nemoralan bledi ako taj isti sistem drži ljude u totalnoj bedi. Homo sapiensi prvo glasaju stomacima jer tek kada ih napune mogu racionalno da razmišljaju o daljim potrebama.

Ovo je samo još jedna potvrda Pekinškog Koncenzusa jer su kineski zvaničnici prošle godine objavili da je Kina iskorenila ekstremno siromaštvo. Zapad je tek sada dobio potvrdu jer tradicionalno beli čovek sumnja u sve što dolazi od ‘obojenih’. Vrednosti, koje su Zapadu postale oružje u delegitimizaciji svakog modela koji odskače od Vašingtonskog, su postale ostatku sveta sumnjive, kao izvor latentnog rasizma čiji je pravi cilj nastavak dominacije belog čoveka nad ostatkom sveta. Decenije su prošle a Afrika, Južna Amerika i drugi delovi sveta i dalje grcaju u bedi uprkos velikom bogatstvu koje se akumulira svake godine. Dok Zapad baca bombe uterujući demokratiju, Kina gradi luke i autoputeve.

Upravo je ovaj princip privlačan zemljama u razvoju. Dok od amerikanaca i evropljana mogu da očekuju dalje siromašenje, uz konstantno popovanje o demokratiji i vladavini prava, od kineza dobiju brzu lovu da naprave branu. Bez dugogodišnjih studija i miliona bačenih na korumpirane savetnike, koji po pravilu dolaze sa Zapada. I bez privatnog sektora kome je ekonomski razvoj neke male države poslednja rupa na svirali.

Pad ekstremnog siromaštva u Kini 1978-2019. Izvor Svetska Banka.

Zato je kineski Belt and Road Initiative, strategija koju je Kina objavila 2013. godine toliko privlačna za 70 država koje obuhvata. Sa nadimkom Novi Put Svile, investiciona inicijativa ima plan da izgradi infrastrukturu širom Afrike, Azije i Evrope u zemljama u razvoju. Dočekana i primenjivana sa oduševljenjem u većini destinacija, na Zapadu izaziva sumnju i neosnovanu kritiku koja se svodi na to da će te države postati dužnički robovi Kine, floskula zgodna za tabloidske medije i one koji to đubre čitaju. Kao ekonomista ne znam kako se u modernom svetu postaje dužnički rob, kada svaki suvereni bankrot može sve te dugove da izbriše preko noći. Možda će Kina krenuti da vojno napada države koje odluče da ne vrate dugove?

Pekinški Koncenzus je započeo svoj život kao opskuran rad jednog novinara. Kako godine prolaze, model dobija na legimitetu isključivo zbog neočekivanih rezultata. Mislim da su i sami kineski komunisti iznenađeni rapidnim privrednim razvojem koji nosi sa sobom.

Teorija da ekonomski razvoj neminovno vodi društvenim slobodama pada u vodu jer je Kina iz godine u godinu sve autoritativnija. Zapad i dalje misli da je pad komunista u najstarijoj civilizaciji neminovan. Kako vreme prolazi i demokratija globalno slabi, ovaj scenario je sve dalji od naše budućnosti. Pekinški Koncenzus je postao realna alternativa.

Zašto Srbi Vole Rusiju?

U jeku ruske invazije na Ukrajinu ne jenjava rasprava u srpskom društvu o odnosima s Rusijom. Srpski intelektualni krugovi se češu pitajući se odakle ta ljubav između dva naroda. Iako je odgovor jednostavan i logičan, diskurs je, po običaju, primitivan i analitički štur.

Zašto idete na Zapad na šljaku kada su vam rusi toliko blizu srca? Ovo pitanje je srž besmislene rasprave gde se u pitanje dovode vekovni odnosi dva naroda čiji se istorijski odnos može sumirati jednom rečenicom: rusi i srbi nikada nisu pucali jedni na druge. Ovo je i prvi deo odgovora na pitanje iz naslova. Bez ambicije da ulazim u istorijsko sitničarenje, odnos dva naroda kroz vekove nikada nije završio ratom. A ratova im falilo nije.

Drugi deo odgovora na ovo besmisleno pitanje je srpska ekonomska elita. Većina srba koji su stvorili kapital van granica Srbije, prvobitno su ga akumulirali u Rusiji. Ne odlučuje budućnost ove zemlje Pera keramičar u Beču, već Mišković i oligarhijska elita čiji kapital upravlja zemljom.

U svoj autobiografiji skromno naslovljenoj ‘Ja, Tajkun’, vlasnik Delta Holdinga piše: „Delta neće postati ozbiljna firma dok ne zakoračimo u inostranstvo. Ovih dana otvaramo firmu u Milanu, ali je mnogo važnije da se pojavimo u Kini i Rusiji i da tamo budemo uspešni.“

Godina je 1993. i Beograd je pod najtežim sankcijama ikada uvedenim jednoj savremenoj državi. On, tajkun, zajedno sa Toplicom Spasojevićem, dobija predstavništvo Nike za Rusiju i tu stvara prvi ozbiljan kapital. Ta sredstva koristi da pazari po razorenoj Srbiji po krajnje niskim cenama. Kao što su i srpske ptičice na grani naučile, ti prvi miliončići su najbitniji, a Miškovič i ekipa oko njega su upravo u Rusiji učinili taj korak. Iz te ekipe su i Milan Spasojević, Nebojša Šaranović, Branko Forcan i drugi. Dok šef kancelarije u Milanu otvara pasjans, Moskva radi punom parom.

Da li je potrebno da pominjem Drakulića, Hamovića i čitavu ekipu iz Energoprojekta i Genexa? Građevinska firma Ratko Mitrović je sagradila pola Sočija, dok na Zapadu jednu ciglu nisu položili.

Odličan je primer Golf Kluba Beograd, čiji su članovi dobrostojeći beograđani. Među njima je tridesetak bogatih ljudi, koji su kapital stvorili ili u Srbiji ili u inostranstvu. Od onih koji su kapital akumulirali van granica naše zemlje, skoro svi su svoj imetak stvorili u Rusiji. Jedini izuzetak je pisac ovih redova koji je kapital stekao u SAD i Engleskoj.

Naslovljeno pitanje ima odgovor koji kao i obično u Srbiji, zjapi. Ali naša društvena elita ne vidi da joj je ekonomski fundament satkan od ruske love. Mogu nemci da otvore još hiljadu fabrika, mogu da odvuku sve srbe da peru švapska dupeta, oni koji ostanu sa svojim kapitalom će krojiti zakone, pa samim tim i sudbinu Srbije.

I još jednu iluzijicu da vam razbijem: srbi su veoma neuspešni na zapadu. Dok su novine pune priča o mladim i obrazovanim ljudima koji masovno odlaze činjenice zbore drugu priču. Prosečan gastos nema ni srednju školu završenu, ne govori jezik zemlje u koju odlazi, i nalazi se, a obično i ostaje, na samom društvenom dnu nove otadžbine. Skoro niko ne ide da se edukuje, već sirotinja ide trbuhom za kruhom. Sa protokom vremena naš gastos gaji uglavnom prezir prema okolini jer mu je jasno da je društvena mobilnost ka višim krugovima društva skoro nemoguća.

Kao mlad sam se upecao na priče o ‘našima’ u Americi. Kako haramo i čuda pravimo. Odlaskom u SAD iluzija se raspršuje jer je veoma malo naših integrisano u američku elitu. Na Đinđićevim krilima nakon pada Miloševića jedan sam od tvoraca Beogradske Finansijske Mreže – kluba čija je ideja okupljanje naših finansijskih stručnjaka širom sveta. Posle pompeznog prijema koji pravim u svom stanu u New York-u, brzo padam u očaj: pa mi ne postojimo u visokim finansijama. Nema nas u investicionim bankama, fondovima i drugim finansijskim institucijama.

I dok srbi odlaze, tajkuni, sa svojim ruskim kapitalom, ostaju. Dok Vučić glumi tešku situaciju oko neuvođenja sankcija Rusiji, nijedan tajkun se nije oglasio. I neće sve dok dobar deo love i dalje leži u snažnim rubljama, daleko od zapadnih zakona.

Ništa od Sankcija Rusiji u Sledećih 60 Dana

Glavna tema u Srbijici ovih dana je da li ćemo uvesti ekonomske sankcije Rusiji. To jest da li ĆE uvesti sankcije, jer ova odluka leži isključivo na predsedniku Vučiću. Poseta američkih zvaničnika baca svetlo na ovu odluku.

Od tri predstavnika američke administracije koji su posetili region Vučić ima lični odnos sa demokratom Chris Murphy-jem i senator se hvali da je blizak sa Vučićem koga zove „moćni predsednik“. Senator Murphy je poznat po svom dnevniku koji je dostupan javnosti i njegovi utisci iz posete Beogradu su već poznati. Tvrdi da je sastanak sa Vučićem bio prijatan ali da je predsednik brzo prešao na stvar i pitao senatora šta je tema posete znajući dobro zašto su ameri tu.

Na taj prekid uobičajenih plezentarija senator je ispalio: „Hoćete li stati uz demokratske nacije i sankcionirati Rusiju ili ćete nastaviti da igrate za obe strane?“. Vučić je na to odgovorio dugim izlaganjem o istoriji i odnosima u regionu, politički dajući do znanja amerikancima da je razlog sedenja na dve stolice specifičnost kosovskog čvora.

Nakon toga američki pragmatizam je zahtevao da zna šta su sledeći koraci. Stavili su par predloga na sto, koje senator nije javno otkrio i dobio jasan Vučićev odgovor – cimni me za 60 dana i proveri da li sam odradio obećano. Vučićeva međunarodna reputacija se i bazira na tome da je težak na obećanjima ali da ispuni one na koje se obaveže. Zato je i odnos Amerike i Srbije u uzlaznoj putanji, uprkos tvrdnjama mnogih bukača koji bi sve dali da nije tako.

Iz ovoga imamo jasan zaključak – nema sankcija Rusiji u sledećih 60 dana. I u tom periodu nema ni reakcija zapada, to jest Amerike, jer je senator pristao da se čuju za dva meseca. Vučić je ovime dobio jasan manevarski prostor uz nadu da će se rat okončati u tom periodu.

U kuloarima Washingtona se već šuška o uslovima skidanja sankcija Rusiji. U svakoj krizi imate 4 faze: šok, histerija, rezignacija, i na kraju rezolucija. Rat u Ukrajini je savršen primer ovog modela. Šok smo već prošli u prvim danima iako je ceo svet mesecima gledao gomilanje ruskih trupa. Histerija još traje i za potvrdu samo otvorite bilo koji medij. Rezignacija nam sledi kada se svima smuče vesti o  Ukrajini i krenemo da preskačemo tekstove o mrtvima. Na rezoluciji se radi, ali iza kulisa gde su jedini akteri Rusi i Amerikanci; Ukrajina, Evropa i ostatak sveta imaju malu ulogu u prestanku ovog rata.

Uprkos histeriji predsednika Biden-a situacija u SAD se zaoštrava jer je njegov rejting u slobodnom padu. Na katastrofu u Afganistanu, Ukrajini i korupciji njegovog sina Hunter-a, juče je došao udarac u plaksus: američka ekonomija je neočekivano pala za 1.4% u prvom kvartalu ove godine. Analitičari se slažu u jednom: rat u Ukrajini je glavni krivac za pad jer je globalna trgovina u bunaru.

Recesija se definiše padom bruto domaćeg proizvoda u dva uzastopna kvartala. Ako se rat nastavi i sledeći kvartal će se suočiti sa ekonomskim padom u SAD. Amerikanci sve praštaju svojim političarima: krvave ratove, nepotizam, korupciju, ali ne praštaju ni jedan izgubljeni cent. Recesija u zapadnoj sferi je jedan od glavnih ciljeva Putinove invazije, jer je poruka jasna: izolujte Rusiju i bićete sve siromašniji.

Poznata je floskula Bill Clinton-a koju je utemeljio jedan od njegovih savetnika James Carville: „It’s the economy, stupid.“ Clinton je i dobio trku za predsednika shvativši novu paradigmu – ljude prvenstveno zanima životni standard i sve drugo bledi u političkom umu modernog čoveka. Zato je opšteprihvaćeno mišljenje da se Putinu žuri pogrešno. Nakon šokatno brze stabilizacije ruske ekonomije i skičanja ruskih jastrebova da su bili u pravu, sada može invaziju da razvuče godinama. Kao i amerikanci u Iraku ili Avganistanu, može da juriša, pa da stane, pa da ponovo juriša, sve u zavisnosti od trenutne situacije.

Globalna ekonomija je veoma osetljiva na cene sirovina, naročito hrane i energenata. Kada su energentni skupi, ekonomije posustaju i globalni rast pada. Kada su jeftine, svetska ekonomija rapidno raste. Ruski jastrebovi, na čelu sa Sergejom Karaganovim, već godinama pritiskaju Putina da napadne Ukrajinu, ubeđeni da će uspeti da drže svet za uzde cenom sirovina. Mene je šokirala brzina raspleta ovog scenarija. Ono što me ne šokira je osetljivost trejdera na svaku vest, naročito lošu. Kao neko ko je vodio veliki desk unutar moćne finansijske institucije, znam kako rade berzanski mozgovi koji svaku vest amplifikuju zarad svog interesa.

Dok je Antony Blinken, američki državni sekretar samo pre par nedelja govorio o dugoročnosti sankcija Rusiji, juče je izjavio da je za povlačenje sankcija potreban prekid vatre u Ukrajini. Od povlačenja trupa nema ništa i traži se izlaz iz geopolitičkog haosa. U fazu rezolucije ćemo ući veoma brzo jer nikome ne odgovara trenutna situacija.

Senator je pomenuo i posetu Bosni i Kosovu. Bosna ih najviše brine kao potencijalni izvor nestabilnosti i jasno mu je da je Vučić odlučujuči igrač u toj raspadajućoj državi. A na Kosovu je jasno dao Kurtiju do znanja da mora da pregovara sa Srbijom. Opet Vučić.

Za razliku od evropskih zemalja stanovnici Srbije su velikim delom protiv sankcija. Dva su razloga: ljubav prema rusima kojoj se mnogi svakodnevno čude kao i sveža sećanja naroda na brutalne sankcije kojima smo bili izloženi devedesetih godina prošlog veka. Čim Vučić kuka da mu je teško, znamo da nije, nego želi maksimalno da poentira tako što će izdržati sve ‘pritiske’. A pritisci su kao kad te baba ‘tera’ da smažeš još jednu palačinku a ti kao jadan nećeš.

Lažne Sankcije Rusiji

Mediji skoro horski navode da je intenzitet sankcija koje su Zapadne zemlje uvele Rusiji bez presedana. Cilj je da se Rusija baci na ekonomska kolena i tako zaustavi invazija na Ukrajinu. Uprkos naslovima brojke govore suprotno i jasno pokazuju da su sankcije ograničene u tolikoj meri da su i arhitekte rata u Ukrajini iznenađene kilavim efektima.

Nekoliko dana nakon ruske invazije krajem februara ove godine EU i SAD uvode prvi set ekonomskih mera sa namerom da gurnu najveću državu na svetu u ekonomski kolaps. Od tada, na svakih par dana prezentuje se novi set sankcija, uz sveže povike da je baš taj odlučujući. To je bio prvi znak da sankcije nisu sveobuhvatne, da ih mali broj država uvodi i da su energenti problem koji je kratkoročno nerešiv.

Kako bi rezumeli obim ruskih sankcija videćemo kako se ove sankcije porede sa sankcijama uvedenim Srbiji i Crnoj Gori tokom ratova koji su protutnjali Balkanom devedesetih godina prošlog veka.

Prvo pogledajmo ko je uveo sankcije Rusiji. Od 193 priznate države sankcije su uvele 43 zemlje. Suštinski, samo je zapad uveo sankcije dok ostatak sveta kategorički odbija da uđe u ekonomski konflikt sa Vladimirom Putinom.

Crvenom bojom su obeležne države koje su uvele sankcije Rusiji. Izvor: metro.co.uk

Mapa jasno pokazuje da je nešto više od milijarde ljudi uvelo sankcije Rusiji što čini nepunih 13% svetske populacije. U poređenju sa ovim sankcijama Ujedinjene Nacije su Rezolucijom 757 Saveta Bezbednosti, u maju 1992. godine, uvele totalne sankcije SRJ. Ova rezolucija obavezala je sve članice UN da odmah postupe i, prema rečima Mlađana Dinkića u njegovoj knjizi Ekonomija Destrukcije: „zabrane svaku trgovinu sa SRJ, zamrznu njene novčane fondove u inostranstvu, uskrate dozvole jugoslovenskim avionima za prelet i sletanje, onemoguće učešće jugoslovenskim predstavnicima na sportskim manifestacijama u inostranstvu i obustave naučno-tahničku i kulturnu saradnju.“

Sankcije SRJ su podržale sve stalne članice Saveta Bezbednosti sem Kine koja je bila uzdržana. Rusija nije stavila veto u tom momentu niti je simbolički bila suzdržana. Sankcije Srbiji i Crnoj Gori su bile bez presedana jer su bile totalne i ni ptica nije mogla da uđe ili izađe sa teritorije. Nijedna država od Drugog Svetskog Rata nije iskusila takvo izopštenje iz svetske zajednice na ekonomskom, kulturnom i sportskom nivou.

Obim sankcija koje Rusija danas trpi nisu ni približne drakonskim merama koje je SRJ donela Rezolucija 757. Rusija, kao stalni član Saveta Bezbednosti, ne može da bude target ovakve rezolucije jer ima pravo veta na sve odluke saveta. A samo SB može da stavi rezoluciju ove vrste pred glasanje Generalne Skupštine. Velike sile su ovim mehanizmom sebi obezbedile da nikada ne mogu biti meta sveobuhvatnih, globalnih sankcija. Pored svih medijskih laži, i Kina, i SAD, i Francuska i Velika Britanija razumeju da sistem funkcioniše i da će isti i njih zaštiti jednog dana kada neka sila odluči da im uvede sveobuhvatne ekonomske sankcije. Mesta u Savetu Bezbednosti su nagrada ovim državama kao prepoznatim pobednicima u Drugom Svetskom Ratu i ne postoji način da se članica izbaci ili nova uvede u ovo društvo. Zato i decenijama gledamo kako ova ekipa siluje planetu u svim društvenim aspektima.

Prvi efekat sankcija Rusiji je bio nagli pad rublje u odnosu na dolar i evro. Inicijalni šok je usledio i mediji su brzopleto zaključili da sankcije imaju razorni uticaj na rusku ekonomiju.

Nivo ruske rublje u odnosu na američki dolar. Slika sve govori. Izvor: Google Finance.

Par dana pre invazije rublja je bila na nivou 77 za jedan dolar. Posle velikog pada vrednosti, koji je u jednom trenutku bio na 133, u petak je rublja bila na nivou 77,4. I sama predsednica ruske centralne banke, Elvira Nabiulina je iznenađena brzinom kojom se rublja povratila nakon njene rapidne reakcije da podigne referentnu kamatnu stopu na 20% i da zahteva plaćanje ruskih energenata u rubljama. Plan je bio da se rublja ojača tokom sledećih šest meseci kada efekti sankcija budu jasni.

U junu 1992. godine, za manje od mesec dana, kurs dinara je bio 700% veći od zvaničnog. Poslednjeg dana tog meseca je izvršena i denominacija dinara i sa novčanica je izbrisana jedna nula. Uprkos zabrani NBS ulične prodaje deviza, na svakom ćošku su se šunjali ulični dileri: „devize, devize.“ Sankcije SRJ su imale efekte koji su postali razorni samo dve nedelje nakon uvođenja, što je kurs dinara ilustrovao. U poređenju sa tim scenarijom Putin je na planu stabilne valute već dobio bitku.

Drugi efekat sankcija je nagli rast cena i ruska inflacija koja je u martu skočila na 14.5%. Ovaj efekat je značajan ali je neutralizovan svetskom inflacijom koja pogađa čitavu planetu, a naročito zapadne zemlje. Nemačka je zabeležila inflaciju od 7.3% u istom periodu što takođe ima bitan efekat jer Rusija nije sama u ovom problemu. Skoro pola inflatornog pritiska dolazi od povećanja cene energenata što je od samog početka bio plan bankarke Elvire i finansijskih jastrebova kojima je okružena. Kao glavni Putinov finansijski arhitekta ove operacije, njeni planovi se realizuju kao u jeftinom filmu. Da su mediji obraćali više pažnje šta govori ova žena, možda bi svet bio edukovaniji o nemerama i mogućnostima moderne Rusije. Prelivanje inflacije na ostatak sveta se dogodio rapidno i time učinio rusku invaziju skupom za sve nas.

Inflacija u SRJ je u prvih mesec dana sankcija pre trideset godina prešla 100% i prema Dinkiću oko 40% fabrika prestaje sa proizvodnjom kao posledicom ovog trenda. Država zamrzava cene na oko 50% proizvoda i počinje era masovnih nestašica. Mnogi se sećaju slika iz tog perioda kada preživljavanje postaje modus operandi većine građana SRJ. Inflacija za 1992. godinu iznosi 19,755% kao direktna posledica brutalnih sankcija. Već je sada jasno da rusi neće okusiti ni delić ove patnje.

U Rusiji trenutno nema određenih zapadnih proizvoda ali je tu poplava zamenskih proizvoda iz drugih zemalja, naročito Kine. Ikea je pre nekoliko nedelja napustila Rusiju ali njene radnje rade bez prestanka. Ruska grupacija je predala za novi logo koji je skoro identičan švedskom brendu. Ime je promenjeno iz Ikea u Ideja i priča se da roba dolazi iz istih kineskih fabrika odakle i šveđani kupuju ovaj krš od nameštaja.

Logo koji čeka odobrenje. Da li će ovako izgledati Ikeine radnje u Rusiji?

To nas vodi do sledećeg efekta a to je nezaposlenost u Rusiji. Jedna od velikih zabluda o ruskoj ekonomiji je da su ruske plate niske i da je nezaposlenost velika. Već godinama je ruska nezaposlenost ispod 5%, što je prirodni nivo nezaposlenosti. Podrška koju Putin uživa već par decenija je direktno vezana za ovu statističku meru. Njegov prvi ekonomski cilj je bio, i ostao, uposliti sve ljudske resurse. Tako da je nezaposlenost u februaru pala na istorijski minimum od 4.1% sa 4.4% u istom periodu 2021. godine. Zapadne firme koje su napustile Rusiju i dalje plaćaju svoje zaposlene. I da prestanu taj broj ljudi neće imati nikakav efekat na nivo nezaposlenosti u zemlji koja uvozi veliki broj sezonskih i stalnih radnika kako bi popunila deficitarna zanimanja.

Nivo nezaposlenosti u Rusiji od 1992. do 2022. godine. Ova ilustracija je osnov unutrašnje podrške Vladimiru Putinu. Izvor tradingeconomics.com

U SRJ je nakon samo par nedelja maja 1992. godine postalo jasno ko su prave žrtve sankcija: radnička klasa. Preko 300.000 ljudi je poslato na prinudne odmore, što je bio Pirov način borbe protiv nezaposlenosti. Državna preduzeća ne otpuštaju radnike ali posla, pa samim tim i plata, za te ljude nema. I danas slušamo priče jadnika koji traže svoje neisplaćene plate iz tog perioda i vučemo posledice masovnih otpuštanja i prinudnih odmora.

U Rusiji tih problema nema za sad. Nezaposlenost je važna jer bi njen skok podrio podršku građana Putinu koja je trenutno na istorijskom maksimumu od skoro 80%. Taj argument onih kojima su sankcije rešenje svih problema ne pije vodu; nama je trebalo preko osam godina da se oslobodimo Slobodana Miloševića nakon uvođenja sankcija koje su dovele do ekonomske devastacije i siromašenja stanovništva.

U to vreme sam živeo u SAD i dolazio u kontakt sa onima koji su insistirali na katastrofalnim sankcijama. Nije im bilo jasno da one pogađaju moje roditelje i brata, koji su protiv Miloševića, a da rapidno bogate ratne profitere koji su bili koncentrisani oko srpskog diktatora. I danas živimo okruženi tim njuškama koji su svoj novac oprali i neretko su partneri sa zapadnim investitorima koji ih ne pitaju gde su bili devedesetih godina prošlog veka. Ni jedni ni drugi nemaju moralni problem da svoju ekonomsku budućnost grade na temeljima sankcija koje su uništile srednji stalež, proterale inteligenciju i temeljno uništile živote baš onih koji su bili najglasniji borci protiv sumanute politike poslednjeg srpskog komuniste. Sankcije SRJ ne da nisu ubrzale njegov pad, već su mu dale novi vetar u leđa koji ga je na vlasti držao još skoro deceniju.

I na kraju dolazimo do srži kilavih ekonomskih sankcija Rusiji: energetika. U prva tri meseca ove godine spoljnotrgovinski bilans Rusije je najveći u istoriji: $58 milijardi. Sankcije obuhvataju mnoge stvari, kao otimanje ruskih brodica po svetu, zamrzavanje rezervi (od kojih se Elvira odmah oprostila), i zabranu ruskog tango tima da učestvuje na takmičenju u Kentakiju. Ali nafta i gas slobodno teku, lova leže svaki dan i Rusija planira profit od energenata od 322 milijarde ove godine, što je 36% više nego prošle. Veliki benefit sankcija je i zabrana uvoza mnogih proizvoda sa Zapada zbog strukture spoljnotrgovinske razmene sa Rusijom. Zapad rusima prodaje brendiranu robu visoke dodatne vrednosti dok kupuje sirovine i energente nulte dodatne vrednosti. I to su godinama radili po veoma niskim cenama nafte i gasa. Elvirin plan je strukturna promena cena energenata i sirovina u odnosu na krajnje proizvode.

Ta promena znači da će Rusija sve učiniti da cene energenata i sirovina budu skupe u budućnosti. Plaćaćemo relativno više za benzin u odnosu na cenu automobila. Plaćaćemo više za suncokret u odnosu na cenu ulja. Sve proizvode koje je globalizacija učinila jeftinim platićemo više i taj deo ruskog plana možemo videti na lokalnoj pijaci. Sva ta dodatna sredstva idu u Rusiju i to u rubljama, kao jedinoj valuti koju će rusi primati za svoje proizvode.

Kako će rusi osigurati da cene sirovina i energenata budu i ostanu skupe? Pa putem strategije koju je Sergej Karaganov, Putinov savetnik, definisao kao ‘konstruktivna destrukcija’. Svaki rat i kriza koju konflikt nosi dižu cenu energenata i sirovina. Do rapidnog rasta dolazi iz dva razloga: psihološkog i logističkog. Prvi je iracionalan i odnosi se na grabež koju izazovu finansijski centri kupovinom resursa iz samog straha od krizne situacije. Drugi je praktičan i odnosi se na prekinute lance dostavljanja resursa do proizvodnih pogona. Prekid ruskih letova i zapadnih preko Rusije, otežan drumski saobraćaj kao i uništeni izvori resursa su gurnuli cenu nafte preko $100 po barelu.

Cena barela nafte u poslednjih 10 godina. Izvor: Macrotrends.

Rusija balansira svoj budžet kada je cena nafte oko $60. Svaki dolar preko toga čini državu bogatijom. Grafikon ilustruje da je cena pre krimske krize bila preko $100 i da je naglo pala nakon Minkog Sporazuma. Ruski jastrebovi, na čelu sa Sergejom Karaganovim, koji je počasni predsednik ruskog Saveta za Spoljne Poslove i Odbranu, guraju Putina u rat od 2015. godine. Ova hladnokrvna ekipa smatra da će pored deklamovanog cilja, a to je odgurnuti NATO sa ruskih granica, rat u Ukrajini izazvati krizu i rast cena energenata i sirovina. Drugim rečima, Rusiji se rat debelo isplati.

Ovaj zaključak nije tajna i već sam pisao na početku ove krize da Sergej, Elvira i ekipa jastrebova žele Rusiju koja je konstantno u ratu. Logistika prema Zapadu će biti u stalnom problemu usled nekog rata kog Rusija izazove a hrana i gorivo sve skuplji. Elvirina kalkulacija je jednostavna: svake godine svet vidi 100 miliona novih građana. Svima treba hrana, krov nad glavom i prevoz. Da li im treba i Gucci torba, to Zapad mora da se pita kad objavi sledeći krug ‘sankcija bez presedana.’

Elon Musk Preuzima Septičku Jamu Zvanu Twitter

Twitter je jedna od najbitnijih društvenih mreža. Ideja da ljudi komuniciraju kratkim, slovno ograničenim parolama i floskulama se osnivačima činila kao brilijantna, ali je mreža tokom godina postala mesto gde simpleton-i bljuju vatru jedni na druge. Mreža je toliko toksična da je postala meta istraživača koji pokušavaju da dokuče njen uticaj na korisnike.

Istraživanja profesora Gian Paolo Barbette sa Katoličkog Univerziteta u Milanu su najzabrinjavajuća jer je zaključak bolan: Twitter značajno smanjuje intelektualne sposobnosti svojih korisnika. Istraživanja su bazirana na ispitanicima koji su imali zadatak da interpretiraju akademske tekstove. Grupa koja je koristila Twitter je podbacila za 25 do 40% u odnosu na kontrolnu grupu koja se koristila klasičnim akademskim metodama učenja. Drugim rečima, ako si glup i koristiš Twitter, ne brini, sad si još gluplji.

Studija je od 2017. godine ponovljena širom sveta i rezultati su poražavajući. Tvdnja da je Twitter javni trg, po uzoru na starogrčki princip javnog diskursa, je u svetlu ovih rezultata cinični pokušaj opravdavanja poražavajućeg uticaja na društvene tokove. Mreža je obična septička jama suženog stanja uma.

Twitter ne koristim baš zbog ograničenog broja slova. Kao neko ko je opširan u svojoj komunikaciji, instiktivno sam prezirao mrežu od početka, a i brzo uvideo da izaziva ankcioznost kod korisnika. Ljudi se uglavnom svađaju na Twitteru, iritiraju jedni druge, i u tom procesu izgube moć racionalnog razmišljanja i pristojnog diskursa.

Još veći problem je sistematična cenzura koju mreža uspostavlja tokom godina. Osnivač i glavni cenzor mreže, Jack Dorsey, kao ekstremni levičar, je stvorio korporativnu kulturu woke cenzure, gde se briše sve što se ne uklapa u njegovu političku vizuru sveta. Arogantan i šturo obrazovan on je postao otelotvorenje cancel kulture gde se svaki ‘neprikladan’ stav, obično postavljen baš na Twitteru, stavlja na stub srama, onda briše, nakon čega sledi intelektualni progon ‘neprikladnog’ dok mu se život i karijera ne nađu na smetlištu. U stilu Rankovića i Berije, Jack i njegova armija proletera je stvorila virtuelni Gulag iliti Goli Otok, gde jedino nedostaju avgustovsko sunce i tucanje kamena. Lista ‘osuđenih’ je predugačka tako da ću samo pomenuti predsednika Donalda Trumpa kome je zabranjen pristup mreži. Komično je da čitav liberalni svet i američka administracija nemaju snage da stanu na rep ovoj korporaciji koja je sebe zadužila za brisanje naših misli.

Ovaj proces korporatizacije društvenog diskursa je poguban dvojako: kao ubica intelekta i dželat slobode govora. Poslednji zločin ove mreže je aktivno zataškavanje krivičnih dela Hunter Bidena, sina američkog predsednika. Sada već slavni laptop, na kome je pregršt kompromitujućih dokumenata koji dokazuju trgovinu uticajem sina predsednika, kao i jasnih indikacija da je i predsednik primao novac od ukrajinskih i kineskih izvora, ponovo ulazi u žižu javnosti. Britanski Daily Mail je došao u posed laptopa i svih mejlova i fajlova Hunter Bidena. Provera autentičnosti je urađena ali je Twitter ipak našao za shodno da blokira nalog ove institucije. Washington Post je, 9 meseci nakog primljene kopije laptopa konačno, pre neki dan, verifikovao autentičnost sadržaja. Zašto su to radili 9 meseci umesto par dana, verovatno će morati da odgovore na sudu tokom suđenja koje sledi. Bitno je da je Twitter i u ovoj aferi bio mirođija, i to užegla.

Početkom aprila, Elon Musk, hronični preduzetnik i sveopšti genije, kupuje 9.2% akcija Twittera. Poznato je da stalno twittuje i često je, kao i u životu, kontraverzan u svojim objavama. Nekoliko puta je dobio upozorenja od firme da krši njihove ‘standarde’ i da mu preti brisanje poruka. Koliko je poznato, nikada nisu pretili da će ga maknuti sa mreže. Kupovinu akcija je obavio nakon ankete koju je obavio među svojih 80 miliona pratilaca na ovoj mreži.

Izvor: Twitter

Anketa je imala jedno pitanje: sloboda govora je suštinski bitna za funkcionalnu demokratiju. Da li se Twitter strogo drži ovog principa? Rezultate možete videti u Elonovom ilustrovanom twittu. Takođe je kasnije dodao da ljudi pažljivo glasaju jer će konsekvence rezultata biti ozbiljne. 70% ispitanika je odgorilo NE. Već je tada odlučio da preuzme Twitter putem neprijateljskog preuzimanja – hostile takeover. Sada tu nameru posmatra čitav svet i uglavnom navija za ekscentričnog pronalazača.

Mnogi od čitalaca u Srbiji ne znaju tačno šta je neprijateljsko preuzimanje i nije im jasno kako neko može da preuzme firmu ako akcionari to ne žele. Proces nije lak i ne završava se uvek uspešno. Elon je nakon kupovine prvog seta akcija priložio formular na kojem je jasno iskazano da je tim potezom postao najveći akcionar ove društvene mreže. Par dana nakon toga, firma mu predlaže mesto na upravnom odboru, što on odbija jer bi tim potezom morao da preda još jedan formular koji stavlja plafon na broj akcija koje može da kupi na 14.9%. Članovi upravnog odbora su zakonom limitirani u vlasništvu nad firmom kojom upravljaju.

Vrednost akcija nakon njegove kupovine skače skoro 30%, što je jasna poruka investicione zajednice šta misli o njegovom potezu. Par dana nakon odbijanja upravljačke pozicije on stavlja karte na sto predajući još jedan formular kojim svim akcionarima nudi da pruzme akcije po ceni od $54 što vrednost čitave firme diže na preko $41 milijardu. Ovo je 38% više nego na početku ovog meseca, kada je Elon krenuo u akciju. Ova razlika se zove premija preuzimanja (takeover premium) i ona je srž svakog preuzimanja akcionarskog društva. Akcionari su pred izborom: odbiti ponudu u nadi da će akcije imati veći rast bez preuzimanja ili prihvatiti ponudu i keširati profit odmah. Ovaj biznis, koji se u finansijama zove mergers and acquisitions, u kome sam i ja počeo karijeru, je jadan od najuzbudljivijih i najkompleksnijih u privrednom sistemu. Umetnost je dati ponudu dovoljno visoku da većina akcionara pristane da proda svoje akcije ali i dovoljno nisku da kupovina bude profitabilna za kupca.

Elon Musk, koji je poslednjih meseci iskočio kao najbogatiji čovek planete, sa procenjenom imovinom od $265 milijardi, je štur na rečima izjavivši sledeće povodom preuzimanja: „Mislim da je veoma važno da postoji inkluzivna arena slobodnog govora“. Jasna libertarijanska poruka koja slobodu govora smatra fundamentalnim pravom. Twitter može biti mnogo više nego što jeste i ova vrednost se otključava ako se postojeće rukovodstvo zameni progresivnijim osobama koje će mrežu distancirati od nazadne woke kulture.

On planira da otvori twitterov kod i pruži priliku svim programerima širom sveta da učestvuju u daljem razvoju mreže. Planira edit dugme na kome korisnici insistiraju godinama. Ali najveća promena se tiče slobode govora: zakoni će određivati šta se može reći ili ne, a ne grupa korporativnih cenzora. Ako se mreža prodaje kao gradski trg, onda na tom trgu možeš javno da kažeš ono što možeš i na pravom trgu. Za Elona je bitno da na twitteru čuješ i osobu koju prezireš kako izjavljuje dijametralne stavove od tvojih. I dalje nećeš moći da pretiš ili pozivaš na nasilje, kao što ne možeš ni na Times Square-u.

Na ovu ponudu serijskog pronalazača Twitter juče povlači potez odbrane od preuzimanja postavljajući takozvanu otrovnu pilulu (poison pill). Ako nastavi sa kupovinom akcija i dođe do 15%, upravni odbor će izdati dodatne akcije po nižoj ceni ostalim akcionarima. Ovaj kontraverzni potez je već naišao na kritiku jer investitori obično imaju jedan motiv: profit. Na ovaj potez Elon odgovara da je njegova ponuda krajnja i ako akcionari ne pristanu da će prodati udeo kupljen na početku ove sage. To znači da će vrednost akcija pasti na nivo pre njegove avanture, a često akcije padnu i niže jer je dobar deo akcionara razočaran. Premija od 38% je u investicionom svetu odličan rezultat i teško se odbacuje.

Tuča je tek počela i juče smo već videli prvu tužbu protiv Elona od strane njegovog targeta. Ovo je standardna praksa prilikom neprijateljskog preuzimanja jer direktori Twittera ne žele da izgube svoje udobne pozicije onih koji odlučuju ko će imati glas na virtuelnom trgu a ko ne. Saga će trajati bar nekoliko nedelja dok ne dobijemo konačni rezultat ko je vlasnik najveće septičke jame.

Smrt u Rudniku, Smrt za Rudnike

Pre par dana smo se probudili uz vest da je osam rudara u rudniku uglja „Soko“ tragično izgubilo život. Prvi izveštaji govore da su se ugušili metanom koji je česta nus pojava iskopavanja uglja iz zemljanih dubina. Ovo je jedna od najvećih nesreća srpskog rudarstva.

Kao mnogi pre njih, ovih osmoro muškaraca je ostavilo život radeći jedan od najopasnijih poslova – rudareći. Ljudi iskopavaju ugalj milenijumima, i antropolozi nam iznose dokaze da smo to činili i pre 40 hiljada godina. Praistorijska naselja su stvarana u blizini nalazišta ovog dragocenog resursa oko koga se i danas otimamo, svađamo i vodimo ratove.

Ugalj postaje najbitniji resurs tokom industrijske revolucije. Sagorevanjem uglja greje se voda koja proizvodi paru koja pokreće turbine raznih namena. Danas većina tih turbina proizvodi električnu energiju koju uzimamo zdravo za gotovo. Ugalj se pokazao kao nezamenljiv zbog svoje visoke energetske vrednosti – što je odnos energije koji se dobija iz mase datog energenta. Tokom industrijalizacije ugalj rapidno menja drvo kao energent upravo zbog energetske vrednosti. Ulazi u sve pore društva i vlasnici rudnika uglja se bogate do vrtoglavih razmera.

Pored svih napora zelenih pokreta širom sveta da se ugalj izbaci iz upotrebe, uloga ovog energenta je u ovom trenutku nezamenjljiva. I dalje je najbitniji element u modernom ekonomskom lancu. Prema izveštaju World Coal Association (WCA) oko 70% globalne proizvodnje čelika zavisi od uglja kao energenta. Tako da svaki put kada kupite bilo što sa metalnim elementima, dobar deo troška tog proizvoda je ugalj. Svi napori da se ovaj udeo smanji nailaze na problem rastuće potražnje – koliko god da se koriste drugi energenti potreba za novim proizvodima je sve veća i poništava efekat zamene uglja.

Globalna proizvodnja električne energije je i dalje vezana za ugalj kao glavni energetski izvor. Skoro 45% svih elektro varnica se stvara sagorevanjem uglja. Ovaj udeo raste od 2000. godine do danas, iako ako čitate prosečne medije ovo nije slučaj. Kapaciteti termoelektrana su duplirani u poslednje dve decenije na 2.045 gigavata (GW). Trenutno se instalira oko 200 GW a u planu je još 300 GW širom planete. Smanjenje kapaciteta nije na vidiku.

U Indiji se 75% struje proizvodi sagorevanjem uglja, što Ministarstvo za Ugalj te zemlje potvrđuje. Jasno vam je koliko je ugalj bitan ovoj zemlji da je čitavo ministarstvo posvećeno ovom energentu. Iz Kine i Indije dolazi veći deo rasta potrošnje uglja i za sada je nezamenljiv kao najjeftini izvor energije.

Ono što zeleni pokreti prećutkuju je činjenica da je ugalj jedan od najbitnijih izvora ekonomskog rasta nerazvijenih i srednje razvijenih zemalja. Samim tim igra veliku ulogu u rešavanju najbitnijeg globalnog problema – ekstremnog siromaštva. Kina je izvukla na stotine miliona ljudi iz siromaštva rapidnom industralizacijom svoje privrede u poslednjih 40 godina. Fundament te industralizacije je struja koja se proizvodi sagorevanjem uglja.

Prema prognozama WCA, pored svih napora da se ugalj zameni zelenijim izvorima energije, 2040. godine ugalj će i dalje učestvovati sa 22% u proizvodnji struje globalno i 39% u jugoistočnoj Aziji, gde je i najveća koncentracija svetske populacije. Smatram da su ova predviđanja pogrešna i da će ugalj i tada biti energent sa nejvećom zastupljenošću u proizvodnji struje. Tako i mora ostati sve dok postoji ekstremno siromaštvo u bilo kom delu planete.

Događaji u Ukrajini su još jedna potvrda značaja uglja jer se bitke vode oko ovog energenta. Ukrajina ima procenjene rezerve uglja od 60 milijardi tona. Preko 90% depozita leži baš u Donbasu oko kojeg se vode najžešće borbe između rusa i ukrajinaca. Te rezerve su oko 5% svetskih rezervi uglja tako da je jasno zašto se ova regija odvojila od Kijeva i priključila Rusiji. Sa preko 8 milijardi ljudi na planeti borba za ovaj resurs će se samo zaoštravati.

U strašnoj nesreći u rudniku uglja „Soko“, nastradali su Darko Zlatković (43), Nenad Trivunac (37), Petar Petrović (31), Radovan Grujić (47), Branko Čokorilo (57), Branislav Zlatanović (54), Bratislav Živković (59) i Bojan Stajić (34). Svakog dana oni, i njihove kolege ulaze u okna rudnika gde opasnost vreba. Svaki put kada upalite kompjuter, grejanje ili svetlo, ili kupite neku metalnu ili plastičnu glupost setite se ovih ljudi koji nam obezbeđuju ultra-komforan život.

Rusija i Bankrot?

Od početka invazije na Ukrajinu mediji spekulišu, a neki i agitpropuju ekonomsku situaciju u Rusiji. Samo par dana nakon početka rata govorilo se o ekonomskoj propasti najveće države na svetu, kao i iminentni suvereni bankrot. Nakon dvadesetak dana oružanih sukoba, ekonomska situacija je u suštini ista, a Rusija daleko od bankrota.

Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje definišimo šta je suvereni bankrot. Najkraća definicija je odbijanje ili nemogućnost da se servisiraju dugovi suverene države prema stranim investitorima i institucijama. Ne postoji zakon po kojima su države dužne da bilo kom investotoru vrate novac. To su ugovorne, a ne zakonske obaveze. Čak Charter Ujedinjenih Nacija u Članu 2 eksplicitno zabranjuje upotrebu sile zarad naplate nacionalnog duga. U civilizovanom svetu, onaj koji pozajmljuje novac drugome je dužan da osigura povratak istog bez prava upotrebe sile.

Jedan od aspekata besomučne propagande koja potpiruje rat u Ukrajini je finansijska situacija u Rusiji. Moskva tvrdi da im nije ništa, dok zapadni mediji, samo posle 20 dana okupacije ilustruju totalni kolaps ruske ekonomije. Istina, kao i uvek, nije ni u zvaničnim objavama niti u masovnim medijima.

Nivo Ruskog Državnog Duga u % prema BDP. Izvor dingeconomics.com

Nivo ruskog državnog duga je u 2021. godini zadržao sličan nivo kao 2020. godine – nešto ispod 18%. U makroekonomiji nivo ispod 50% se smatra odličnim odnosom, sa niskim nivoom rizika. Rate kamate i glavnice se servisiraju bez problema i mogućnost bankrota je minimalna. Nivo od 18% i manje je toliko nizak da je rizik od bankrota nepostojeći. Država ubire toliko poreza da s lakoćom otplaćuje taj nivo zaduženosti.

Ruski BDP je bio $1.483 milijardi u 2020. godini, tako da je ukupan ruski dug bio oko $265 milijardi. Ako u rezervama imaju $640 milijardi, onda je svakom jasno da je ruski finansijski bankrot nemoguć. Od ovih $265 milijardi samo se $40 milijardi odnosi na dugove Ruske Federacije kao države. Uporedbe radi, profit Gasproma u trećem kvartalu, dakle za samo 3 meseca 2021. godine, je bio skoro $8 milijardi. Ovo je prosta matematika koja svakoj iole obrazovanoj osobi daje jasnu sliku mogućnosti ruskog bankrota.

Pored finansijskog moguć je i tehnički bankrot. Ova vrsta se odnosi kada dužnik ima sredstva, ali iz nekog razloga ne plaća rate ili ne ispunjava druge ugovorene uslove. Mediji su na sva zvona najavljivali da će Rusija podleći tehničkom bankrotu zato što im je blokiran deo rezervi, a platni promet u problemu. Investitori u većini slučajeva imaji pristup blokiranim sredstvima ako to blokirana strana dozvoli. Tržište državnih obveznica je zrelo i razrađeno, tako da je tehnički bankrot moguć, ali malo verovatan. To je kao da vam neko privatno duguje novac, vi ne otvarate vrata da primite dug i onda trvdite kako je taj neko probio sve rokove za vraćanje duga.

Ruski dug je 1998. godine bio na astronomskih 144% BDP i izazvao je finansijsku krizu koja je protresla svet. Kulminacija raznih problema je došla u avgustu te godine sa devalvacijom rublje i prestankom plaćanja duga investitorima. Samo mesec dana pre toga Jelcin je zamenio šefa FSB-a Kovalova današnjim predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. Lekcija koju je on naučio je jednostavna – veliki suvereni dug je veliki problem. Od tog momenta Putinova strategija je dvojaka – bez dugova i bez nezaposlenosti.

Zahvaljujući ekonomskim reformama, koje su uglavnom ignorisane na Zapadu, Putin je suvereni dug sveo na statističku grešku, a nezaposlenost na prirodnu nezaposlenost, to jest nivo od oko 5% koji je i poželjan u zrelim ekonomijama kako pritisak na lične dohotke ne bi bio prevelik.

Nivo Nezaposlenosti u Rusiji. Izvor Svetska Banka.

U sredu, 16. marta Rusija je bez ikakvih problema uplatila ratu kredita mojoj matičnoj kući JP Morgan. Rata za kamatu od $117 miliona je prošla kliring kuću nakon dva dana, kako sistem zahteva. JP Morgan je dobio odobrenje za kliring iz američkog trezora, kao što pravilo nalaže, a rata uplaćena direktno iz centralne banke Rusije. Da je trezor odbio kliring, Rusija bi bila u bankrotu, ne zato što nema sredstava, nego zato što SAD odbijaju da prime ratu. Bankrot bi bio tehnički, a investitori bi se okomili na SAD i pravnim putem zahtevali naknadu. I šta mislite ko bi taj rat dobio?