Nešto je trulo u državi Bolivijskoj

Ovih dana događaji u Boliviji se odigravaju velikom brzinom. Protesti širom zemlje su doveli do ostavke predsednika Eva Moralesa. Pod pritiskom vojske, koja mu je jasno dala do znanja da ostavku preda u najkraćem roku, on pre par dana traži i dobija azil u Meksiku i čudnim putevima napušta Boliviju.

Vidim da se u Srbiji o ovoj temi piše šturo i bez mnogo znanja tako da su me mnoga pitanja mojih sugrađana navela da napišem ovaj članak. Naime u Boliviji se desio vojni puč. U kratkim crtama to je odgovor. Kao i mnogo puta do sada u Latinskoj Americi, vojska je Moralesu saopštila da napusti poziciju ili će doći do eskalacije nasilja. Predsednik je dakle pod vojnim pritiskom, i tvrdeći da mu je život ugrožen, pobegao u Meksiko.

Ali ko je Evo Morales i zašto je značajan? On je predsednik Bolivije od 2006. godine i prvi je lider iz plemenskih zajednica ove zemlje. Dakle nije belac španskog porekla što je i srž ove drame koja se odvija pred našim očima. Pripadnik je plemena Aymara koje svoj životni prostor nalaze u Peruu i Boliviji. Bitno je reći da od 16 veka i dolaska španskih konkvistadora ovom regijom i zemljom Bolivijom vladaju beli kolonijalisti, dakle ljudi uglavnom španskog porekla. Kroz robovlasničko kolonijalni odnos, španski kolonijalisti izrabljuju mineralima bogati region i neizmerno se bogate. U tadašnje Gornjem Peruu, kako su Boliviju tada zvali, kolonijalna Španija eksploatiše bogate rudnike srebra i svo bogatstvo šiba za Španiju koja se naglo bogati. Većina španskog bogatstva danas je u direktnoj vezi sa kolonijalnom eksploatacijom ovog regiona.

Lakom pobedom od 54% 2006. godine Morales dolazi na vlast i Latinska Amerila slavi da je posle vekova tlačenja na čelu neko od starosedeoca. On menja Ustav i tokom sledećih deset godina redukuje ekstremno siromaštvo sa 38% na ispod 20%. Ulaže u infrastrukturu u bednim ruralnim delovima gde uglavnom žive plemena. Minimalnu zaradu povećava za 104% do 2015. godine i povećava životni standard za građane kao niko do tad. U konfliktu je sa Američkim i Španskim neokolonijalnim firmama jer im ruši klijentelističke ugovore sklopljene sa pro-španskim desničarima koji su mu i glavna opozicija i kreatori ovog puča.

Evo je među ljute neprijatelje svrstao i mega-farme i njihove vlasnike među kojima nema nijednog koji poreklo vuče iz plemenskih zajednica. Farmeri su tipično španskog porekla i generacijski vlasnici ogromnih komada zemlje. Dok im dečica partijaju po Madridu i Barseloni tate i dede sisaju krv svakog komada ovih prostranih pašnjaka. Predsednik Morales odmah nakon preuzimanja vlasti uvodi zakone o sigurnosti hrane. Rezultat su nepovoljnije cene prehrambenih proizvoda za farmere, limiti na izvoz ali i fantastičan podatak da neuhranjenost dece mlađe od tri godine sa 41.7% pada na 18.5% od 1989 do 2012 godine. Ovo su podaci UN Food and Agricultural Organization.

A sad da Vas pitam kakva je veza između cena akcija Tesle, proizvođača električnih automobila u SAD i vojnog puča u Boliviji? Naime, u regionu Potosi su nalazišta litijuma koja predstavljaju 50% do 70% svetskih rezervi ovog danas vrednog minerala koji se koristi u proizvodnji električnih baterija. Procvat prodaje električnih automobila je direktno zavisan od efikasnosti električnih baterija koje ih pokreću. Analitičari procenjuju da će se potražnja ovog minerala duplirati do 2025. godine. Samim tim i cena će rasti ovog nezamenljivog elementa u najbrže rastućoj industriji.

Predsednik Morales 4. novembra, pod pritiskom plemenskih zajednica u Potosiju raskida ugovor sa Nemačkom firmom ACI Systems Alemania, koja je dobila povoljne uslove za decenijsku eksploataciju litijuma u Boliviji. Oni delimično snabdevaju Teslu i druge firme litijumskim baterijama. Tu se dižu sve Zapadne zemlje i njihovi dušebružni zaštitnici ljudskih (čitaj belačkih), psećih i svih drugih prava i kukaju faul. Morales zahteva daleko veću rudnu rentu i limitiranje izvoza samog minerala, nego traži da se proizvodnja krajnjeg proizvoda, dakle baterija obavlja u Boliviji, a ne u Nemačkoj i ostalim svetim i visokomoralnim državama Zapada. ACI odmah saopštava svojim investitorima da ne brinu i da će se situacija oko ugovora ubrzo raščistiti. Desetak dana kasnije Morales je u avionu ka Meksiku spašavajući živu glavu od desničarskih protestanata koji vitlaju Biblijama u svom katoličkom zanosu i to sa strašću koju samo Španci imaju prema toj presvetoj hrišćanskoj instituciji koja je uporno radila na nasilnom pokrštavanju domorodaca u Latinskoj Americi.

Mejnstrim mediji u SAD i Španiji se utrkuju da objasne kako je ovo još jedno spontano događanje naroda. Ultra-desničarski Wall Street Journal slavi odlazak levičarskog đavola. Umereniji New York Times priznaje da je izbacivanje izabranog predsednika korak unazad za demokratiju ali će eto zaustaviti nasilje na ulicama. Isti onaj New York Times koji nema problema sa američkim bombama koje se seju u ime demokratije širom sveta. Ludak Donald koga zovu predsednikom ushićen je raspletom događaja. Španski mediji šta mislite za koga navijaju? A tek brazilski na čijem čelu je predsednik fašista, ponovo španskog porekla.

Odmah posle ostavke na čelo države se postavlja senatorka Jeanine Anez, tvrda desničarka španskog porekla koja Moralesa mrzi, kako sama kaže, najviše zato što je ukinuo zakletvu nad Biblijom pri pristupu političara Bolivijskom senatu. Danima je palila vatru među svojim pristalicama vitlajući Biblijom. Zakletvu je položila čvrsto držeći svoju svetu knjigu u tanjušnim katoličkim ručicama pred praznim Senatom.

Moralesovi politički grehovi su jasni i on nije sveti Vasilije Ostroški. On je svoj četvrti mandat dobio kroz odluku Vrhovnog Suda koji je odlučio da uprkos zakonu koji ograničava broj mandata njegova ljudska prava mu dozvoljavaju da se ponovo kandiduje. Dakle muljava odluka. Izbori 20. oktobra su mu dozvolili da sa marginom od 10% pobedi na izborima bez mogućnosti drugog kruga. Naime da je pobedio sa manje od 10% u decembru bi bio drugi krug izbora. Mnogi u Boliviji tvrde da su namakli par posto do 10 komata. Jebi ga, i on je samo političar od krvi i mesa.

Ali ono što je srž priče je borba između desničara kolonijalista i ostalih državljana Bolivije, kako domorodaca tako i onih Evropljana koji razumeju smrtne grehe svojih predaka i njihov kancerogeni uticaj na Latinsku Ameriku pa i Boliviju. Poslednji vojni puč u Hondurasu dao je mnogima nadu da je i poslednji. Zapadni dobri, Bogom dani, presveti i kolonijalni mediji nas ubeđuju kako je ovo put ka demokratiji. Nije smradovi, ovo je samo put ka jeftinim električnim baterijama koje će Njujorški i Madridski hipsteri da turaju u svoje Tesle od sto soma dolara dok nam kenjaju kako spašavaju svet. Ovo je prljavi vojni puč. A ako neokonkvistatori i njihova dečica baš žele da spasu svet neka se prošetaju do prvog mosta i bace se sa istog. Tako će brzo do svog katoličkog Isusa i daleko od bogatstva Latinske Amerike.

Joker je američki film

Prošle nedelje nas tri para idemo da gledamo Joker-a. Dobili karte za one mega fotelje u Ušću koje su ispale najbolji deo izlaska. To i naravno kokice zbog kojih suštinski i odlazim u bioskop poslednjih godina.

Čim smo izašli sa projekcije naš drug Milan karaburmski nam saopšti: „Ako mi neko od vas kaže da mu se film svideo prestajemo sa druženjem.“ Naravno umiremo od smeha i uglas konstatujemo da je film kurac of ovce.

Naravno da jeste i kao većina Evrope teško da možemo da shvatimo pozadinu ovog dela. Naime većina se odmah kači na tumačenje da je ovo film o otuđenom modernom čoveku koji se kroz glumčevo kreveljenje polako pretvara u društveno zlo.

A naime film je o tužnom stanju američkog mentalnog zdravstva. Ako se šetate Los Angeles-om, nekoliko puta će vas presresti beskućnici sa pitanjima i zahtevima mentalno bolesne osobe. Mnoga istraživanja pokazuju da je veliki broj nezbrinutih u SAD mentalno obolelo. Tako je ‘The San Francisco Homeless Count’ iz 2015. godine tužno zaključio da 55% beskućnika trebuje psihijatrijski tretman kome nemaju pristupa.

Kako je to moguće pitate se? Najbogatija zemlja na svetu, koja godišnje troši sramnih $770 milijardi na naoružanje, svoje mentalne bolesnike izbacuje na ulicu. Kao i obično, iza ovog brutalnog stanja stoji jedan čovek: Ronald Regan. U kratkim crtama on je u par političkih koraka ukinuo državna sredstva za tretman mentalno obolelih. Tako da u modernoj Americi, ako niste iz familije punišića a šano dušo ste, najebali ste. Čak i ako ste iz redova srednje klase, privatni tretmani su toliko skupi da porodice tiho puštaju svoje umobolne niz vodu koji najčešće završavaju na ulici. Tako da u tom Los Angelesu čujete da je neko iz Oregona, tamo su mu brat, sestra i prijatelji ali je on/ona na toplom Skid Row-u u gradu anđela.

Ali evo kratke istorije radi boljeg razumevanja ovog američkog filma. Naime Ameri su još davne 1833. godine u Worcester-u otvorili prvu mentalnu bolnicu podržanu državnim fondovima. Ovo su uradili mnogo pre nekih drugih zemalja i bili lideri u tretmanu bolesnika. Već 1860tih 28 od 33 države imaju državne institucije za tretman mentalnih bolesnika. Istraživanja cvetaju i 1954. godine otkrivaju Chlorpromazine kojim leče šizofreniju i depresiju. Ovo dostignuće je bitno jer mnogi smatraju da je lečenje većine mentalnih bolesnika moguće pa tim i njihova reintegracija u društvo. 1963će Kenedi gura problem sa državnog na federalni nivo potpisujući ‘The Community Mental Health Act’ i sve obećava da će se još više sredstava kanalisati za potrebe ovih ljudi. On je delimično bio inspirisan svojom sestrom Rosemary, koja je usred mentalne bolesti prošla brutalnu lobotomiju. Familija ju je uspešno držala daleko od očiju javnosti.

Dakle sve ide u progresivnom pravcu ali 1967. godine Ronald Reagan je izabran za guvernera Kalifornije. Glupavi i lepuškasti glumac seče budžete punom parom, bez imalo intelektualne pažnje (naime šmeker ne voli da čita). Seče lovu Department od Mental Hygiene-u i tu kreće egzodus mentaća. U međuvremenu su troškovi zbog raznih korupcija postali astronomski tako da armija mentalno obolelih završava na ulici. 1967 godine potpisuje (ili stavlja krstić) na Lanterman-Petris-Short Act i zabranjuje institucionalizaciju mentalnih bolesnika protiv njihove volje. Tu kreće lavina beskućnika i broj ljudi u zatvorima skače, uglavnom mentalnih bolesnika, koji se samo instiktivno prebacuju iz jedne institucije u drugu. Zatvorsko okruženje naravno nije opremljeno da tretira ove ljude. 1981 ovaj Joker postaje predsednik Amerike i dalje se userava ovim ljudima u život. Naime čovek koji se 1987. godine u Berlinu Gorbačovu obratio sa ‘Mr. Gorbachev, tear down this wall’ je decenijama vodio još jedan Hladni Rat – protiv svojih najnemoćnijih sugrađana.

Danas su 10% ljudi u američkim zatvorima teški mentalni bolesnici bez pristupa odgovarajućim tretmanima. Mnogi od njih kao motiv za zločine imenuju mentalnu bolest ili želju da budu u zatvoru.

Dakle kad se po svom srpskom običaju seremo po Srbiji i svemu srpskom pa i našem mentalnom zdravstvu zaboravljamo da kakvo god da je ima mnogo ljudi ovde koji su posvećeni ovim ljudima koje često sem majke rođene niko neće. Postoje institucije, jadne kakve su, i plemeniti ljudi u njima koji se nesebično bore da ovim ljudima koliko toliko obezbede mrvicu dostojanstva.

Dakle jasno je zašto u Srbiji i u Evropi ljudi ne kapiraju Joker-a. Zato što ga ne sreću na svojim ulicama. Ja sam po američkim ulicama bazao 16 godina pa sam mnoge Joker-e susreo. Zabezeknutih pogleda, smrdljivi i propali oni bazaju nekim drugim terasama svesti suštinski žudeći za krovom nad glavom, toplim obrokom i osobi koja će im se profesionalno obratiti.

Dakle nije ovaj film nikakvo egzistencijalno remek delo o srljanju u nasilje mlade duše. Taj film se zove Paklena Pomorandža.

Ovo je film o jednom poganom glumcu i još poganijem političaru Ronaldu Reagan – istinskom Joker-u.

Rasprodaja Doktorata

Kupovina doktorata je uzrokovana našom društvenom organizacijom. Komunisti su u SFRJ postavili rigidni sistem zapošljavanja i stručne spreme kao jedne od osnovnih odlika dirigovane ekonomije. Moglo se napredovati na poslu samo ako imaš određenu SS, VSS ili ti šta već. 

Dakle nisi mogao dalje bez fakulteta i određenih diploma. Zato kod nas nije bilo Bill Gates-ova koji napuste osnovne studije da započnu revolucionarnu firmu. 

Usled manjka reformi u obrazovanje to nasleđe je i dalje prisutno u društvenim preduzećima i ustanovama.  Kako koja stranka dođe na vlast shvati da sve može da fingira ali stručna sprema se ne sme ignorisati. Zato njihovi članovi moraju ekpresno da rode stručnu spremu. Zato pekari i grobari preko noći postaju akademski građani.

U vreme komunizma su se doktorati delili samo podobnima. Pa je dobar deo doktoranata bio učlanjen u Komunističku Partiju. Tako su se masovno kupovali doktorati, kako za novce tako i pritiscima. Zar mislite da je neki profesor smeo da odbije doktorsku disertaciju sinčića nekog člana CK? 

To se sada masovno dešava u Kini. Naime, 1978 god., nakon famozne Kulturne Revolucije nije bilo ni jednog savremenog doktora nauka. 1982 ih je bilo 18. Sada svake godine preko 100.000 njih dobije zvanje doktora nauka. Kvalitet tih diploma je upitan jer je veliki broj kandidata član KP.  Zato su u Kini i dalje najvredniji PhD-evi sa Zapadnih univerziteta.

Dakle ovo je tema koja muči dobar deo sveta. Inflacija visokog obrazovanja pa samim tim i doktorata je fenomen koji je prisutan već nekoliko decenija. 

Zato je odnos onih doktora nauka koji redovno objavljuju radove i fake doktoranata koji nikad ništa ne objave sve gori. 

Zato mora doći do klasifikacije titula. Nešto slično kao u Rusiji. Tamo si kandidat sve dok ne objaviš neki bitan rad u bitnoj publikaciju.  Ako osoba nikada ništa ne objavi, ili to uradi jednom u 5 godina u trećerazrednoj publikaciji, onda je jasno da je doktorat fake. 

Pravi doktori nauka su opsednuti svojom specijalizacijom i stalno objavljuju. To je priroda doktorata. To su često veoma specijalizovane i opskurne teme. Pravi put do doktorskog zvanja je pakao. Moja tašta je profesor na BU i drži katedru nederlandistike, to jest holandskog jezika i kulture. Jedan je od vodećih eksperata i uživa ogromno poštovanje u Holandiji kao veliki stručnjak za njihov jezik i književnost. Doktorat je završavala pored porodice i troje male dece. Dakle prošla kroz pakao, naročito što je bila pionir u toj oblasti na Balkanu. Ona živi svoju nauku svaki dan pa je tako jedna od citiranijih profesora na BU. 

Sa druge strane lično poznajem nekoliko doktoranata koji se svojim poslom ne bave. I mi svi oko njih znamo kako su do diplome došli. 5 somića i 10 ćevapa su danas dovoljni da se lansirate među akademike. Navali narode dok zalihe traju.

Istina i ‘istina’ Veljka Lalića

Lalić još jednom odlično pokreće temu koja drma ne samo Srbiju nego i čitav moderan svet. Svima su usta puna istine, činjenica i pravde.

Oni koji najčešće potežu istinu su novinari i političari. Istina se uglavnom odnosi na društvene i političke pojave. I brale u tom grmu leži zec.

A šta je istina? Prvo ona je izrečena misao. U filozofskom kontekstu najčešće značenje je da ta misao odgovara činjenicama u prirodi. Tako je matematika jasna istina jer izražava misli koje se podudaraju sa činjenicama. Pitagorina teorema je misao koja se uvek, bez izuzetka podudara sa onim što u prirodi možemo da izmerimo. Tako je kvadrat nad hipotenuzom uvek jednak zbiru kvadrata nad katetama pravouglog trougla.

U fizici je istina takođe absolutna i nepromenljiva. Tako je drugi zakon termodinamike uvek u harmoniji sa opservacijom u bilo kom delu kosmosa. Uvek i bez izuzetka.

To nas dovodi do društvenih istina. Iliti istina o kojima mi najčešće govorimo. Da li je Asanž novinar ili izdajnik? Za mnoge od nas najveći novinar svih vremena a za Donalda Trampa, Hilari i veći deo američkih političara izdajnik. To su dve dijametralne ‘istine’ za koju dve strane koriste dve različite definicije koje su obe kontekstualno tačne. Moja definicija je da je svako novinar ko sebe predstavi kao takvog i pušta u etar svoja pisanija. Tu nema dileme – Asanž je pisao o otkrićima Wikiliksa na sve strane. Druga strana, naime uopšte ne ulazi mnogo u to da li je on novinar ili ne. Oni posežu za definicijom izdaje i tvrde da neko ko ukrade državne tajne i iste objavi je po definiciji izdajnik i zaslužuje samo najgore. Dakle imamo jedan fenomen – Asanža i njegovo otkrivanje državnih zločina a dve kontekstualne definicije.

Tako je manje više sa svim društvenim problemima. Istina se poteže stalno, uporno i pogrešno. Zato i imamo osećaj da je istina jeftina.

Dakle iako smatram da je Lalić jedan od najznačajnijih novinara na ovim prostorima ovde se jasno ne slažem sa njegovim pristupom ‘istini’. Kad je istina pod navodnicima, onda je jasno da govorimo o društvenim istinama. Uostalom mnogi protivreče mojoj ‘istini’ da je Lalić vrh i imaju svoju ‘istinu’ o njemu.

Odakle dolaze te sad dve ‘istine’? Pa od politizacije ljudskog bivstvovanja. Osnovne dve političke podele na desničare i levičare su u vrednosnoj suprotnosti i prilaze problemima sa dve strane, iziskujući dva konteksta a samim tim i dve definicije koje obično proizvedu dijametralne ‘istine’. Tako progresivni prilaze Asanžu iz ugla novinarstva i zahtevaju njegovu slobodu jer je novinar. Dok konzervativci prilaze iz ugla vernosti prema državi kao tradicionalno svetoj instituciji i smatraju istog čoveka i njegovo delovanje izdajom.

I kako ove dve strane komuniciraju? Veoma teško. Jedna strana u klin a druga u ploču. I obično se svaki argument završava na poražavajući način: ad hominem. Filozofski jedan od najstarijih problem danas je u punom cvatu. Nemamo razrešenje ‘istina’ i odmah kreće napad na ličnost. To je danas savršeno ilustrovano u tabloidima širom sveta. Oni su nosioci ad hominem kulture i najveći problem današnjice po meni. Davitelji filozofije.

Tako se mnogi argumenti završavaju u bespomoćnom vapaju da je sagovornik Hitler. Jako dobro znamo da u Srbiji danas nema niti jednog Hitlera u bilo kojoj inkarnaciji. Ali nam tabloidi predstave bar 2-3 komata dnevno. Toma, Vučić, Đilas i Obradović danas. Sve Hitler do Hitlera. A u suštini 4 obična Balkanska političara.

Ovoj kakofoniji danas još ulje na vatru dodaju društvene mreže gde je svaki građanin novinar. Svaki komentar je ‘istina’ ali je i svaki komentator Hitler. Ljudska potreba za slobodom često u demokratiji proizvodi razmaženog demokratskog čoveka i ženu koji tankim obrazovanjem urliču svoje ‘istine’ dok na svakom koraku vide Hitlere. Pa zar svi nismo imali bar jednog nastavnika Hitlera?

Zato vrhunski matematičari i teoretski fizičari uglavnom ćute. Znaju da je istina jedna, naučna i brutalno nepromenjiva. Mi tipkamo po ovim smartphonovima zato što je pregršt matematičkih istina poređano na pravi način da uvek, bez izuzetka daju jedan istinski rezultat. Upoređivati ove istine sa ‘istinama’ je dakle nerešiv filozofski problem. Za sad.

Ja verujem da veštačka inteligencija jedina ima šansu da približi istine i ‘istine’. Da će ogromna kalkulaciona moć superkomjutera uspeti da matematički priđe društvenim problemima i pronađe najoptimalnije rešenje za svako. Da li će ljudski rod svedočiti fuziji istina i ‘istina’ je verovatno u rukama te veštačke inteligencije. Ali to je već nova tema.

Možda će superkompjuteri da nam jebu mamicu hitlerovsku svima.

Jugoslovenska Žurka (reakcija na Kolindu i Gvozdenu Zavesu)

Kao što reče jedan moj francuski prijatelj ‘vi Balkanci živite post-Jugoslovenski mamurluk’. I ubode ga čovek ko prstom u dupe.

Jugoslavija je kao neka žurka. Kao prva žurka na koju si otišao kao tinejdžer. A tamo svi. Dripci iz kraja, lepe cice iz centra, gomila pevača, glumaca, krimosa, narodnjaka, rokera, pankera, metalaca. Ama baš svi. Piće jeftino, hrana bajata, muzika kendrlja iz razjebanih zvučnika ali svima kao nešto dobro.

Ćale i keva u vikendici, na selu.

Kako veče odmiče svi naravno sve pijaniji. Raspoloženje na uzlaznoj putanji, svi đuskaju, čantraju, maze se, jebu ale. Ali kako alkohol uzima maha tako se polako dižu glasovi. Pa se dvojica u klonji svađaju oko fudbala. Pa se dve koke gledaju preko pičke zbog nekog frajera. Pa neko opsedne muzički stub (za mlađe: skalamerija od metar iz koje se čuju muzički sadržaji), eto ne sviđa mu se muzika pa je on baš doneo kasetu sa svojim demo snimcima. On uspeva i grozomorni zvuci njegovog ultra-underground benda sad jebu sve ostale. Ali njegova konstitucija od 2 metra nekako čini njegovu muziku podnošljivom. Neki mu čak prilaze i pičkarski kao ‘brate š’o je dooooobro’.

Tu samo par faca duvaju u ćošku i gledaju i ne mogu da veruju kako se jedna fina, spontana žurkica pretvorila u sranje. U jednom trenutku krene šutka i svi puni entuzujazma ulete. Ali tu Pera u jednom trenutku nezgodno zakači Hrvoja i šutka se brzinski pretvori u makljažu. Pera Hrvoja, Hrvoje zakači Alisu, Alisa pljune Ibru, ovaj da zaštiti Maricu promaši Franca i slučajno u fulu nabode Davida. Manje više opšta šorka.

Ubrzo dođe čika milicajac koji se nekim čudom zove John, i jednopotezno rasturi žurezu. Tog dana je njegov kolega Sergej bio bolestan jebi ga pa je John ceo uviđaj morao sam da odradi. Pošteno i nepristrasno, kako samo čika milicajac John zna.

E sad je to sutra. Mamurluk ubi. Jeftino vino i vinjak su zli drugovi dan posle. Memorija pamćenja je kurva.

Jednima je bilo do jaja. Ludnica od žurke. Nekima je bila katastrofa. Sve sami ljacise na žurci, odvratno. Priča se da je neka riba bila silovana. Jedan je u tuči ostao laki invalid, staklo iz flajke završilo u levom oku. Kažu bilo je padobranaca. Tu su bili namerno da naprave haos i od jedne nevine šutke izazovu opštu makljažu.

Sve u svemu kolko partijaša tolko sećanja, i sva kroz maglu mamurluka od vinjaka.

Samo ovih par duvača sa strane ostaše van makljaže i mamurluka. Spasio ih bol u kurcu.

Introduce Yourself (Example Post)

This is an example post, originally published as part of Blogging University. Enroll in one of our ten programs, and start your blog right.

You’re going to publish a post today. Don’t worry about how your blog looks. Don’t worry if you haven’t given it a name yet, or you’re feeling overwhelmed. Just click the “New Post” button, and tell us why you’re here.

Why do this?

  • Because it gives new readers context. What are you about? Why should they read your blog?
  • Because it will help you focus you own ideas about your blog and what you’d like to do with it.

The post can be short or long, a personal intro to your life or a bloggy mission statement, a manifesto for the future or a simple outline of your the types of things you hope to publish.

To help you get started, here are a few questions:

  • Why are you blogging publicly, rather than keeping a personal journal?
  • What topics do you think you’ll write about?
  • Who would you love to connect with via your blog?
  • If you blog successfully throughout the next year, what would you hope to have accomplished?

You’re not locked into any of this; one of the wonderful things about blogs is how they constantly evolve as we learn, grow, and interact with one another — but it’s good to know where and why you started, and articulating your goals may just give you a few other post ideas.

Can’t think how to get started? Just write the first thing that pops into your head. Anne Lamott, author of a book on writing we love, says that you need to give yourself permission to write a “crappy first draft”. Anne makes a great point — just start writing, and worry about editing it later.

When you’re ready to publish, give your post three to five tags that describe your blog’s focus — writing, photography, fiction, parenting, food, cars, movies, sports, whatever. These tags will help others who care about your topics find you in the Reader. Make sure one of the tags is “zerotohero,” so other new bloggers can find you, too.