Dan 7 – Koliko će Korona Trajati?

Danas je sedmi dan od kada je proglašeno vanredno stanje u Republici Srbiji. Za to vreme situacija sa COVID-19 se znatno pogoršala kako u nas tako i u svetu. Jedina dobra vest je što se u Kini rapidno promenila na bolje bez novih slučajeva u Wuhanu.

Prema sajtu Svetske Zdravstvene Organizacije trenutno je 267.013 zaraženih, od koji je 11.201 umro u 185 zemalja. Skoro petina zaraženih i skoro polovina koji su podlegli koroni su u Italiji. Čitav svet pokušava da izbegne ono što svi već zovu italijanski scenario.

U Srbiji je sinoć otkriveno još 17 zaraženih tako da je ukupan broj 188. Jedan stariji gospodin je preminuo. Potsetimo se da je prvog dana vanrednog stanja bilo 57 zaraženih lica.

Juče je policijski čas produžen tako da će trajati od 17 časova pa do 5 ujutro. Primetno je da strah raste i da su ljudi sve disciplinovaniji. Starijih osoba je sve manje po ulicama i samo poneki buntovnik se usudi da izađe iz svoga životnog prostora koji se pretvorio u zatvor. Dostave i nabavke za njih su organizovane tako da ih članovi porodica ili lokalni volonteri dnevno obilaze. Njima je ipak najteže.

Najveći problem je sa onima koji su tek došli u zemlju i moraju 14 dana da provedu u samoizolaciji. Ti sugrađani su najrizičniji i ne treba prezati od prijavljivanja onih koji krše ovo pravilo. Crna Gora je uvela meru objavljivanja imena onih koji su zakonski obavezni da ostanu u samoizolaciji što je, tvrde zvaničnici rešilo problem. Nevladine organizacije su šokirane ovom odlukom koja neminovno krši osnovna ljudska prava na privatnost. Kako je u Srbiju za ovo vreme ušlo preko 300.000 naših uglavnom ljudi na radu u inostranstvu neku meru ćemo i mi morati da uvedemo da bi svi ostali unutar četiri zida.

Mnogi oštro kritikuju naše sugrađane koji su se vratili. Kao građani ove zemlje imaju pravo da se vrate tako da su ovakvi komentari krajnje neprimereni. Većina njih se pridržava propisanih pravila i nema više šaljivog ili bahatog pristupa kojim smo ušli u ovu krizu. I onaj mamlaz od doktora Nestorovića se više ne zajebava sa malih ekrana. Možda je dobar lekar, možda, ali je sigurno kreten.

Svima je sada jasno da je đavo odneo šalu. Pitanje koje rezonuje Srbijom i svetom je KOLIKO ĆE OVO TRAJATI? Prva indikacija je stanje u Kini gde i dalje ima zaraženih ali nema mnogo novih slučajeva. Kinezi se šetaju po svetu i šepure da je epidemija kod njih ukroćena i da je kriza prošla. Policijske barikade se uklanjaju i društveno distanciranje se relaksira. Radnje svih vrsta se otvaraju i rade od 9 do 18 ako su u zonama koje nekoliko dana nemaju novozaražene. Maske više nisu obavezne i nema merenja temperature na javnim mestima. Grad još nije najavio da je epidemija gotova i da se sve mere ukidaju i odbija da ponudi bilo kakve prognoze.

Moramo biti svesni da je ovo najbolji mogući scenario. Svi bi sada rado pristali da prođu ove korake i završe sa koronom za mesec ili dva. Ali pitanja se nižu i sve je više sumnje da će Evropa i SAD ovako rapidno rešiti problem.

Ali kako uopšte krenuti u procenu trajanja pandemije? Jedan od načina je analizirati prošle događaje slične prirode. Poslednji primer epidemije je ebola koja je krenula da hara u martu 2014. godine u Gvineji. Ovo nije bila pandemija jer je ebola zarazila ljude u nekoliko afričkih zemalja – Kongo, Gvineja, Gabon i još par država. Virus je zarazio 28.000 ljudi i ubio 11.300 što je veoma visok procenat smrtnosti.

Prvi slučaj se pojavio 13. decembra 2013. u Gvineji kod deteta od godinu ipo dana koga su zarazili slepi miševi. Medicinska uzbuna je krenula 24. januara 2014. godine da bi tek 23. marta Svetska Zdravstvena Organizacija proglasila epidemiju ebole. Iz Gvineje bolest se raširila na Liberiju i Siera Leone. Lokalni konflikt i loše zdravstvene institucije su znatno doprineli širenju virusa u urbane zone. Gvineja i okolne zemlje su se lavovski borile protiv ebole i mnogi lekari i sestre su postali heroji jer su znali da će se zaraziti i umreti.

Poslednji slučaj ebole i kraj epidemije je proglašen u Gvineji u junu 2016. godine. To je dve ipo godine od pojave prvog slučaja. Da li nas to čeka sa COVID-19? Za sad niko nema odgovor. Korona je pandemija i od 193 država članica Ujedinjenih Nacija virus je prisutan u 185.

Dva dana analiziram trajanje epidemija i sve je jasnije da će uz svu tehnologiju i finansijska sredstva pandemija trajati bar nekoliko meseci. Ako pretpostavimo da su se prvi slučajevi pojavili u Wuhanu početkom decembra, a da Kina tek sada izlazi iz krize i da još nije objavila kraj, minimun trajanja ove pandemije je oko 4 do 5 meseci.

Ako je prvi slučaj u Srbiji bio početkom marta može se pretpostaviti da ćemo pod epidemijom živeti bar do kraja juna ili jula. To je pod pretpostavkom da ne doživimo italijanski scenario koji samo može da produži epidemiju.

Jedina pandemija sa kojom možemo da uporedimo današnju situaciju je španska groznica od pre sto godina. Pojavila se tiho pred kraj Prvog Svetskog Rata i protutnjala ostavivši za sobom između 17 i 50 miliona mrtvih. Istoričari se i dalje raspravljaju oko konačnog broja mrtvih zbog ratnog haosa koji je sprečavao detaljnu analizu podataka sa terena. Informativni mrak koje su zaraćene strane forsirale je takođe doprineo muljanju sa brojem žrtava ove pandemije.

Španska groznica je H1N1 virus ptičjeg porekla. Ne zna se tačno gde je prvo žarište ali se zna da su prvi slučajevi zabeleženi u SAD, u proleće 1918. godine.

Moram napomenuti da je kod španske groznice, smrtnost bila visoka. Ubijala je decu mlađu od 5 godina, ljude od 20-40 godina, kao i starije od 65. Svi iole bolesni nisu imali šansu. Haos i siromaštvo svetskog rata su značajno doprineli broju umrlih tako da možemo biti sigurni da smo danas u daleko boljoj situaciji i da je COVID-19 ipak pitomija zverka. Tada nije bilo antibiotika za tretman sekundarnih bakterijskih infekcija i mnogi smatraju da su baš te infekcije odnele veliki broj žrtava.

Španska groznica je preplavila čitav svet i ono što brine je da je drugi talas, koji je naišao u septembru 1918. godine bio najgori i odneo milione života. Prema istraživanju istoričara John Barry-a između 60-70% procenata umrlih je podleglo u 14-15 nedelja te jeseni. Tokom tih nedelja više vojnika je umrlo od virusa nego na bojnim poljima tokom čitavog rata.

Predsednik Wilson je propisao Sedition Act of 1918, zakon koji je oštro kažnjavao bilo kakvu javnu kritiku vlade. Mnogi baš njega krive za mrak informacija koji je značajno doprineo širenju zaraze jer je dugo kolala priča da je to običan smešan virus. Da li vas podseća na nekog? Zato je slobodan protok informacija ključan u ovakvim situacijama. Pored svih lažnih vesti i širenja panike, jasno je da je pravovremeno obaveštavanje iz svih relevatnih izvora od ključne važnosti u borbi protiv korona virusa.

Tako je informativni mrak dozvolio održavanje parade u Filadelfiji na jesen 1918. godine radi proslave nove trašne ratnih obveznica. Dok su doktori vrištali da se slavlje otkaže, čitav grad se sjatio na žurku u momentu kad je virus bio najvirulentniji. Samo par dana kasnije hiljade ljudi u tom gradu padaju u postelju i na kraju Filadelfija gubi 14.500 ljudi. Dakle slušajmo eksperte, a gospoda političari neka se bave ekonomijom i sanacijom dolazećih društvenih problema.

Profesor Barry, kao jedan od vodećih poznavalaca španske groznice kaže da ono što je on izvukao kao nauk je UVEK REĆI ISTINU kad se epidemija pojavi. Svaki dan je bitan jer ako se virus pronađe u prvih nedelju ili dve, šanse da će prerasti u epidemiji ili pandemiju je blizu nule. Komunistička Partija Kine je propustila šansu da pravovremeno reaguje i informiše svet o COVID-19. Čitavom svetu su već jasne posledice ove cenzure.

Španska groznica je beležila slučajeve do decembra 1920. godine kada je konačno završena. Dakle borba je trajala skoro 3 godine. Iako je prvi virus otkriven 1892. godine, uticaj virusa na ljudsko zdravlje se proučava tek petnaestak godina nakon španske groznice. Lekari jednostavno ništa nisu znali o prirodi bolesti tih godina. Moderna medicina ima mnogo načina da se izbori sa koronom tako da nećemo videti reprizu pandemije koja je zarazila oko 500 miliona ljudi što je oko četvrtina stanovništva tog doba. Takav scenario je jednostavno nemoguć i to je jedna dobra vest u moru loših.

Jedina jasna procena koju nudi istorija i medicina je da pandemija neće trajati godinama ali da se neće završiti za mesec ili dva kao što neki kod nas i na Zapadu tvrde. Iz gore datog proizilazi da ćemo se u nekoj formi boriti protiv korone 4 do 10 meseci. Znam da je ovo širok period ali sa informacijama sa kojima ekonomisti i drugi stručnjaci barataju ovo je najbolja moguća procena.

Naši zvaničnici moraju da prave planove bazirane na sličnim procenama. Ekonomske posledice pogrešnih koraka danas ćemo plaćati godinama. Medicina i život su prvi fokus. Ali uporedo ekonomija mora rapidno da se reorganizuje jer posledice globalne recesije nose svoje nedaće koje lako mogu da prevagnu u odnosu na nesreću koju nam donosi COVID-19.

Dan 6 – Nove mere u Srbiji

Od danas u 20 časova svi restorani i kafići se zatvaraju. Na tom spisku su i tržni centri. Nema okupljanja više od 5 lica na javnim mestima.

Broj ministarstva zdravlja u vezi COVID-19 virusa je 064 8945 235. Dodali su još 20 brojeva koje možete naći na sajtu ministarstva. Broj Instituta Batut je 011 2684 566 i tu možete dobiti relevante informacije.

Do sada je registrovano još 14 slučajeva u našoj zemlji i stigli smo do 149 zaraženih. Ono što je novo je da smo saznali da su u Nišu zaraženi i doktori i sestre. Izuzetno je bitno da njih čuvamo i ne prilazimo im ni po koju cenu. Veliki problem u Italiji je značajan broj zdravstvenih radnika koji su zakačili virus i nisu u stanji da pomažu bolesnima. A ti ljudi sad imaju iskustvo pa su najbitnija karika u suzbijanju epidemije.

Prva žrtva u nas je muškarac iz Kikinde blizu 60 godina koji je bio bolestan od teške bolesti i brzo je podlegao koroni. Sve informacije koje nam dolaze iz sveta su jasne. Umiru stari kojima je zdravlje značajno kompromitovano srčanim bolestima, kancerom, visokim pritiskom kao i drugim stanjima gde je imunitet kompromitovan. Trenutno je 8 naših sugrađana na respiratorima i vode se da su u teškom stanju.

Mnogo priče kolaju o broju obolelih u Srbiji. Ne zna se tačno da li i kada će nas probuditi veliki talas sa COVID-19. Sa svakim danom koji donosi mali broj obolelih imamo veću šansu da izbegnemo situaciju u Italiji ili Španiji. Zato su sledećih par nedelja od najvećeg značaja.

Sa druge strane imamo situaciju u Nemačkoj koja se već može nazvati dobrim razvojem događaja. Naime u zemlji je trenutno 19.848 zaraženih dok je samo 68 umrlih. Oporavilo se njih 180.

Kako je smrtnost u Nemačkoj samo 0,34% dakle preko 20 puta manja nego u Italiji i 10 puta manja nego u Velikoj Britaniji? Šta se dešava? Richard Pebody iz Svetske Zdravstvene Organizacije nema tačan odgovor ali za sada nagađa. Prvo misli da je rano testiranje u Nemačkoj već dalo rezultate. Testiraju oko 12.000 ljudi dnevno. Drugo je starosna struktura. U Nemačkoj su zaraženi uglavnom ljudi između 20 i 50 godina. COVID-19 nije ušao u nemačke zdravstvene ustanove i staračke domove. To ima bitan uticaj na broj mrtvih. I treće on pominje veliki broj kreveta intenzivne nege, negde oko 25.000 koji su opremljeni najnovijim medicinskim mašinama. Nemačka vlada je najavila da će duplirati broj kreveta intenzivne nege u sledećih par nedelja kako broj zaraženih bude rastao.

Debata oko smrtnosti korona virusa postaje sve glasnija. Navodna visoka smrtnost je glavni razlog ovolike panike i nesvakidašnjih mera država širom planete. Smrtnost je 1%, 2%, 4% pa sve do 8% u Italiji kako tvrde neki mediji. Sada je momenat da šira populacija shvati značaj osnovnih postulata statistike. Dakle glavno pitanje je sa kojim brojem delimo broj umrlih da bi došli do ovih procenata. Pa delimo isključivo sa brojem zaraženih čija zaraza je potvrđena testiranjem. Nemačka ima 83 miliona stanovnika i testira 12.000 ljudi dnevno što je oko 0,000144% stanovništva dnevno. Srbija testira oko 50 ljudi dnevno na 7 miliona stanovnika što je 0,0000071%. Dakle Nemačka testira 20 puta više ljudi od nas po glavi stanovnika.

Doktor Chris Whitty, glavni medicinaki savetnik britanske vlade, smatra da je ovo problem i da je smrtnost korona virusa ispod 1%, dakle značajno manje od cifara kojima nas truju veliki mediji. Ovo je osnovna tekovina širenja panike – korisćenje neproverenih i netačnih statističkih podataka. Tek kada se pandemija približi kraju imaćemo tačne podatke o najbitnijem elementu ove bolesti a to je smrtnost. Razne države nisu odgovorile na ovu pošast na isti način tako da cifre koje dolaze od njihovih vlada, iako uglavnom tačne, često nisu uporedive. Videli smo da zaraza u Kini nije izazvala globalnu paniku koliko situacija u Italiji koju mnogi već zovu katastrofom. Već je jasno da u Italiji ima daleko više zaraženih koronom koji nisu testirani, što smanjuje stvarne brojke smrtnosti. Ali ono što trenutno uliva strah je svakodnevni porast mrtvih sa jučerašnjih 627 italijana kojima je rasprava o procentima zanavek irelevantna.

Očigledno je da oni koji su imali par nedelja pre velike zaraze su imali i vremena da se bolje pripreme. Izolacija starijih i bolesnih je ključna kod nas u sledećih par nedelja.  Higijena mora biti preterana i moramo shvatiti da peremo ruke 30 sekundi pri svakoj ‘promeni situacije’. Pri svakom izalasku iz kuće, ulasku u drugi objekat, nakon kupovine najmanje sitnice, nakon susreta sa licima koji nisu deo vašeg svakodnevnog kruga i svim drugim sličnim situacijama.

Dan 5 – u Italiji je najteže

Druga žarišta se rasplamsavaju ali COVID-19 hara Italijom. Broj novo-zaraženih ne opada i broj umrlih je prestigao broj umrlih u Kini.

Značajna vest koju je izdala italijanska vlada je zdravstvena struktura umrlih osoba. Preko 99%, dakle skoro svi, koji su podlegli koroni, patili su od neke bolesti u tom trenutku. 49% je patilo od tri ili više bolesti, 25% je imalo dve bolesti, i 25% jednu bolest. Visok krvni pritisak, dijabetes i srčane bolesti se najčešće pominju kao postojeća stanja umrlih. Svi preminuli mlađi od 50 godina su bili teški bolesnici.

Starosna struktura umrlih je takođe jasna gde je prosečna starost tačno oko 80 godina. Moramo napomenuti da je severna Italija jedna od najstarijih regija na svetu. Starački domovi, koji su na svakom uglu, su naročito teško pogođeni.

Ono što zabrinjava je visok broj zaraženih među medicinskim radnicima. 2600 ih se zarazilo što je oko 8,3% svih zaraženih. To je ozbiljan problem jer ti ljudi nisu u stanju da pomognu zdravstvenom sistemu nego očekuju i sami pomoć od istog. Italijanska vlada je juče apelovala na sve medicinske radnike u penziji da se jave kako bi bili raspoređeni po bolnicama kojim nedostaje lekara i medicinskih sestara.

Najveći problem su maske. Jednostavno ih nema. Kao neko ko je u proizvodnji nije mi jasno da posle 3 meseca nije organizovana ratna proizvodnja ovog jednostavnog proizvoda. Obične medicinske maske su neefikasne i to se mora ponavljati zbog velikog broja zaraženih medicinskih radnika. One imaju manji efekat i traju od 3 do 8 sati. Najveći efekat je ako je nosi zaražena osoba. Ali ako je nosite kao protekciju od zaraze ima mali učinak jer korona virus prođe sa strane maske, udahnete ga i zaraza je tu.

Respiratorne maske imaju efekat jer totalno zatvaraju disajne puteve i ne dozvoljavaju udisanje bilo kakvih čestica iz vazduha. Njih nema po apotekama inače a kamoli sad. Neke od ovih masaka imaju i filtere. Postoje one za jednokratnu kao i one za stalnu upotrebu.

Dakle preporuka je da zaraženi nose bilo kakvu masku. Zdravi mogu da nose ali moramo biti svesni da obična medicinska maska pruža lažni osećaj sigurnosti. Distanca od zaraženih i pranje ruku su i dalje nabitniji načini borbe protiv COVID-19.

Broj mrtvih u Italiji je juče dostigao 3.405 što je za 156 više nego broj umrlih u Kini. Broj zaraženih je 41.322. Preko 60 miliona italijana je u kućama i izlazi se samo radi obavljanja najbitnijih poslova.

EU je zatvorila granice na 30 dana. Nema protoka ljudi između zemalja članica tako da je sve jasnije na nema niti će biti koordinisanog evropskog odgovora na COVID-19. EU nije imala nikakav plan zajedničkog epidemiološkog odgovora. Procedure za pomoć članicama su takve da se italijanima niko nije javio da pruži pomoć u opremi i ljudstvu. Nejasno je šta tu ima ko da se javlja. Da je postojao jasan plan na nivou EU pomoć bi bila mandatna i efikasna. Trenutno se svaka članica bori za sebe kao da je EU biblioteka a ne usko povezana politička unija. Niko nema ingerencije da zatvori škole, suspenduje sportske i kulturne događaje ili zatvori gradove. Šta vredi ako se Danska izoluje a Švedska odluči na strategiju imuniteta krda gde dozvoli visok broj zaraza. Pa Danska će morati godinama da se štiti od šveđana koji će biti nosioci virusa. Zatvaranje granica među članicama je konsekvenca ove promašene zdravstvene politike. Za integrisanu Evropu i sve oni koji rade širom kontinenta ovo predstavlja ogroman problem jer ne mogu do svog mesta rada ili ne mogu da vide svoje voljene.

Korona udara na same temelje Evropske Unije koji su se ponovo pokazali kao krhki.  Italija je za sada sama u borbi sa virusom kao nacionalna država i od unije nema nikakvu vajdu. Već pominjana kao sledeća koja može napustiti uniju nakon Velike Britanije, glasovi protiv EU su sve glasniji iz kuća zatvorenih italijana. Imaju na pretek vremena da razmisle o budućnosti svoje zemlje. Sve se više pominju reforme, to jest nepostojanje reformi čija je neophodnost bila jasna tokom finansijske krize od pre deset godina. Razvlačenje, neodlučnost, drugačiji pristupi oko nivoa suvereniteta, evropa u dve kolone i razno drugo političarenje su samo izbegavanje suštinskih reformi. Da se EU ugledala na COVID-19, i rapidno mutirala pre deset godina, ne bi danas jurila pišljive medicinske maske kao da su sveti gral.

Dan 4 – Kina bez Novih Slučajeva

Po prvi put od početka pandemije Kina nema novih slučajeva korona virusa. Ovo je prvi znak da drakonskim merama ovaj visoko infektivni virus može da se zaustavi.

Iako se sada busaju kako su suzbili virus istina je da su kinezi napravili bitne greške u početku zaraze. Kada je čudna bolest obuzela sedam pacijenata u Wuhanu, jedan od doktora, Li Wenliang, je na društvenim mrežama napisao da je u pitanju čudan grip. Priča se brzo raširila i mnogi su pitali da li je bolest slična SARS-u.

Odmah je krenula tipična komunistička reakcija. Umesto da napadnu virus i krenu u medicinsku odbranu, u pola noći su upali kod doktora Li-ja i krenuli u ispitivanje zašto je objavio vest. Nakon tri dana maltretiranja naterali su ga da potpiše priznanje da je počinio krivično delo. Umesto da odmah uvedu nauku u borbu protiv virusa, naročito znajući koliko virusnih oboljenja je krenulo upravo iz Kine, kreće kampanja dezinformacija i laži iako je duh već napustio bocu.

Najbitnijih par nedelja od početka decembra do posta doktora Li-ja je protraćeno na političko izdrkavanje a ne na ispitivanje novog virusa. U tim nedeljama nikakve mere nisu preduzete i virus, koji je jedan od najzaraznijih do sad, je krenuo u pohod. Jedino su zatvorili pijac sa kog je zaraza i krenula. Ali nisu odmah zabranili trgovinu divljim životinjama koje se smatraju izvorom ovih bolesti. Ništa dalje nije urađeno već se krenulo u hajku na doktore koji su bili sve glasniji shvatajući da se bore protiv nove mutacije virusa.

Svaki komunistički sistem je satkan od suštinske dinamike laži i poltronstva. Sa strogom hijerarhijom gde onaj iznad tebe može u svakom momentu da te uništi – otpusti sa posla, lažno optuži, uhapsi i napakuje robiju, razloga za šlihtanje je na pretek. To se u ovom slučaju i dogodilo. Naime spremajući se za januarski kongres lokalne komunističke organizacije, šefovi nisu hteli da slušaju o nekoj zdravstvenoj gluposti u vreme kada moraju da demonstriraju razne pobede svojim šefovima u Pekingu. Tako da su aparatčici u službi lokalnih moćnika sve činili kako bi ućutkali doktore.

Ali i vest i virus su im već utekli i raširili se iznenađujućom brzinom. Iako su lokalni komunisti vikali da novih slučajeva nema bolnice su se punile ljudima koji nisu mogli da dišu. Tek kada su pacijenti počeli da se prelivaju u hodnike i kada je svima postalo jasno da se virus širi rapidno su kineski proleteri odlučili da neprijatelj nisu njihovi doktori već COVID-19, nova mutacija korona virusa.

Ali datum je bio 20. januar i već je bilo kasno da se virus lokalizuje i karantira. Izgubljene su dragocene prve nedelje kada epidemiolozi sa lakoćom mogu da isprate svakog pacijenta ali i da ispitaju njegovo kretanje i kontakte. Kada brojevi eksplodiraju to postaje sve teže zbog ekponencijalnog rasta broja pacijenata pa samim tim i njihovih kontakata. Da su reagovali prve ili druge nedelje od pojave prvih slučajeva virus bi ostao lokalna pojava, lekari bi ga izolovali, studirali i na miru radili na vakcini.

Ali u komunizmu je politička dogma sve tako da su laži i mimikrija po ko zna koji put stali na put činjenicama i nauci. Tog 30. decembra kad je doktor Li okačio poruku, osam lica je odmah bilo pod istragom. Lokalne vlasti su izjavile da ima 27 bolesnih ali da je bolest već pod kontrolom.

Posle packi koje je popio od lokalnih komesara doktor Li se vraća na posao i 10. januara pregleda jednu ženu koja je već zakačila koronu. On dobija bolest od nje.

Nauka smatra da je virus potekao od slepih miševa. I SARS i Covid-19 su takozvani zoonotik virusi koji prelaze sa životinja na ljude. Ono što su doktori odmah primentili je da su zaraženi svi pazarili ili radili na Huanan pijaci gde se pored domaćih životinja prodaju mnoge divlje poput lisica, pacova i zmija. Ove pijace se često nazivaju Mokrim pijacama jer se životinje kolju pred kupcima. Samo ukucajte u google Huanan market pa će vam higijenski uslovi biti jasni. Klanjem divljih životinja bez ikakvih zdravstvenih procedura mnogi patogeni lete po vazduhu i obično pređu na druge životinje kao na primer pse. Onda posle toga nalaze put i do ljudi.

Tek 24. februara Kina donosi rigorozan zakon o prometu i konzumaciji divljih životinja. Postojeći zakon se nije primenjivao i stare primitivne tradicije su bez ometanja bile osnova za nekih 20.000 farmi divljih životinja. Kina ništa od SARS epidemije nije naučila i izložila je čitav svet ogromnom riziku čije posledice tek sleduju. Svetska Zdravstvena Organizacija je objavila da tri četvrtine novih zaraznih bolesti potiču od životinja. SARS je potekao sa slične Mokre pijace u Guangdong-u i 774 ljudi je izgubilo život između 2002. i 2003. godine. Godinama se apeluje na Kinu da se ove pijace zatvore. Ali su komunisti bili gluvi na povike struke a ostatak sveta je okretao glavu ne želeći da nervira kineze i njihove novčanike.

Diktatorski sistem u Kini je uzrok ove pandemije. Oni koji zapale šumu nemaju pravo da se kurče što su vatru ugasili. Jasno je da je ovaj sistem ne samo ideološka pretnja po naše teško stečene slobode, već i direktna opasnost po naše zdravlje i živote. Doktora Li-ja ne možete više da pitate za mišljenje. Ne zato što ga komunisti ućutkuju nego zato što je umro 7. februara od posledica virusa COVID-19. Bar ne moraju da ga streljaju u jednom od svojih gulaga. Imao je 33 godine.

Dan 3 – Policijski Čas

Od danas nove mere. Nema kretanja van domova nakon 20 časova pa do 5 ujutro. Stariji građani od 65 godina nemaju pravo izlaska iz kuća.

Sve je manje trulih fora po fejsbuku dok građani polako ulaze u strah. Vučić je u jednom trenutku pomenuo nivo straha kod ljudi koji je navodno viši nego za vreme Drugog Svetskog Rata. Ne znam koje naučno istraživanje podržava ovu tezu ali ako je tako onda su ovo neke od najsramnijih generacija koje je svet video.

U medijima sem korone ne postoji ništa drugo. Dugogodišnje srozavanje novinarske profesije na gomilu bukača se danas ogleda u tome da drugih tema nema. I svi su fiksirani na smrt.

Niko ne spori da je korona došla iznenada i da ne odnosi ljudske živote. Brojevi su ispred nas svaki dan i prete sa TV ekrana i novinskih stubaca. U ovom trenutku imamo 7.989 umrlih od korone. Od 198.709 zaraženih računamo da je to stopa smrtnosti od 4%. Svetska Zdravstvena Organizacija ističe da je smrtnost od sezonskog gripa oko 0,1%. Protiv sezonskog imamo vakcinu i izgrađen imunitet tako da su ove brojke ustaljene već godinama. Dakle korona je oko 40 puta smrtnija od sezonca.

Ajmo sada da se bacimo na cifre. Glavni izvor mi je Institute for Health Metrics and Evaluation, institucija u Sietlu koju su osnovali Bill Gates i njegova supruga. Glavna ideja iza ovog projekta je da se svi parametri bolesti i drugih uzroka smrtnosti precizno mere kako bi medicinski radnici znali na šta da se fokusiraju.

Evo ko su vodeće ubice na globalnom nivou:

1. Srčane bolesti – 17.8 miliona.

2. Kancer – 9.6 miliona

3. Plućne bolesti – 6.4 miliona

4. Demencija – 2.5 miliona

5. Stomačne bolesti – 2.4 miliona

6. Neonatalne bolesti – 1.8 miliona

7. Proliv – 1.6. miliona

8. Dijabetes – 1.4 miliona

9. Jetra – 1.3 miliona

10. Saobraćaj – 1.2 miliona

11. Bubrezi – 1.2 miliona

12. Tuberkuloza – 1.2 miliona

13. AIDS – 1 milion

14. Samoubistvo – 0,8 miliona

15. Malarija – 0,6 miliona

16. Ubistvo – 0,4 miliona

17. Parkinsonova Bolest- 0,3 miliona

18. Davljenje – 0,3 miliona

19. Meningitis – 0,3 miliona

20. Alkoholizam – 0,2 miliona

Eto prvih 20 uzroka smrti među Homo Sapiensima modernog doba. Prvo što možemo da primetimo je da od 20 uzroka 16 su bolesti a samo 4 su uzrokovana ljudskim faktorom, dakle saobraćaj, ubistva, samoubistva i davljenja. To je pod pretpostavkom da je alkoholizam bolest a ne ljudska glupost.

Drugo što odmah primećujemo je da su srčane bolesti i kancer glavni neprijatelji ljudskog roda. Ubijaju skoro isto toliko ljudi kao i svi ostali uzroci zajedno.

Treće je to što ove cifre zaglušuju brojke smrtnosti izazvane korona virusom. Pa odakle onda sva ova halabuka i panika? Zašto je 7,7 milijardi ljudi opsednuto ovim virusom?

Naravno da će se teoretičari zavere, kako naši tako i ostali, baciti na retardirane šeme zašto i kako korona. Najpopularnije je da je virus laboratorijski zapaćen i pušten s lanca da bi nas ….. (ispuni sam prazna mesta). Ta priča kola nasuprot dokazima epidemiologa da je virus prirodna mutacija nastala u životinjama. To su već ustanovili i na osnovu toga i rade na vakcini za ovaj virus.

Pa u čemu je onda problem? Zašto imamo opsadno stanje širom sveta koje preti da uruši ekonomski sistem čije benefite tek sada učimo da poštujemo?

Odgovor je jasan: zbog totalne nespremnosti političkih aktera širom sveta da prepoznaju pravu pretnju po našu bezbednost. Dakle oni koje smo izabrali da nas vode, ili su se sami izlaktali na vlast, su apsolutni krivci za novonastalu situaciju. Politička klasa je usrala motku.

Da ne bude nejasno evo kojim redom možemo da se zahvalimo ovoj grupi nemoralnih karijerista i oportunsta:

1. SAD – Kao zemlja koja se nametnula kao lider slobodnog sveta (kako to samo trulo zvuči) jasno je da su SAD prvi krivac za novonastalu situaciju. Zemlja troši 770 milijardi dolara na vojni budžet. Novac se troši besomučno i sve pršti od korupcije i nameštenih tendera. Pogledajte razvoj F-35 aviona. Počeo je 2001. godine i do svog kraja koštaće oko $1500 milijardi. Da dobro ste pročitali. 770 milijardi dolara može da kupi skoro 100 miliona respiratora i da zauvek reši globalni problem navale na bolnice tokom ovakvih kriza. Zemlja takođe ima 18% stanovništva bez zdravstvenog osiguranja koji su očajni u ovoj situaciji. Moraće da se oslone na samilost te iste političke klase da bi ostali živi.

2. Kina – ova komunistička diktatura je u poslednjih 30 godina napravila najveći ekonomaki uspeh u istoriji čovečanstva. Njihov brutalni politički sistem im dozvoljava da donose brze političke odluke kao onu o totalnoj blokadi Wuhana. Pa zašto nisu tu primitivnu moć upotrebili na samom početku zaraze nego su poltronsko-komunistički gurali problem pod tepih i tražili političke žrtve? Zašto ne zabrane primitivnu konzumaciju razne faune koja je već nekoliko puta započela ozbiljne epidemije u najmnogoljudnijoj državi. Ako možete da streljate svoje građane zbog verbalnog delikta krenite da ih ubijate i zbog ždranja šišmiševa. Kinezi sada idu po svetu i sramno se šepure kao neki pobednici. PA OD VAS NAM JE I DOŠLO OVO SRANJE.

3. EU – unija koju kritikujem godinama zbog svoje disfunkcionalne strukture. Zagušujući birokratski lavirint čiji je jedini uspeh to što ljudi i kamioni prelaze granice bez nacističkih provera ausvajsa je doživela kolaps pred ovim malim zdravstvenim problemom. Sistem koji je postavljen za brzu pomoć između članica je kolabirao jer Italijani već dve nedelje traže pomoć koja nije ni u najavi. EU nije brak u kome su svi tu i u dobru i u zlu, nego samo dok žurka traje. To smo videli i pre 10 godina za vreme ekonomske krize. Umesto da rapidno reaguju i pomognu Grčkoj EU se svim medijskim i političkim silama obrušila na svoju članicu i nepotrebno produbila krizu iz koje su grci izlazili čitavu deceniju. Očekujte lomove u uniji.

4. Italija – veliki broj slučajeva se po Evropi raširio iz Lombardije čiji je glavni grad Milano. Italija je gledala šta se u Kini dešava i na prve slučajeve reagovala uz makijato i sprdnju. Prosečan stanovnik ove zemlje ima 46 godina što zemlju stavlja među najstarijim na svetu. 23% italijana su stari ljudi preko 65 godina pa samim tim im je četvrtina stanovništva u kriznoj grupi. Ovo nisu znali u decembru? Kina je očigledno na Marsu. Kad treba da odu i ugovore proizvdonju jeftinih gaća sve se obavi efikasno. Kada treba obaviti posao od javnog značaja nigde nikog nema. Prema italijanskom institutu za zdravlje prosečna starost umrih je 81 godinu. Lombardija je, u Italiji, pa najstarija i najbogatija regija. Starački domovi su desetkovani a medicinsko osoblje ne samo da rinta po ceo dan nego su i najzaraženiji od svih. Do jaja je biti human u društvu hiperindividualizma.

5. Svi ostali političari gde ima korone – svi ostali takođe nose odgovornost. Sprdnja, manjak resursa nakon 3 meseca koji su imali gledajući Wuhan svaki dan, kao i bacanje para na gluposti kao što su vozni parkovi, Rolexi i druge sitnice za kojima politička klasa žudi.

Toliko za danas dragi sugrađani i srećan vam murijaški čas. Kao u komunizmu opet postaju mali bogovi. I evo linka za institut Bill Gates-a pa pogledajte cifre:

http://www.healthdata.org/

Dan 2 – Pojačane Mere

Još jedno hladno martovsko jutro nakon prvog dana vanrednog stanja izazvanog korona virusom. Juče su mere vlade pojačane i kako je dan odmicao bilo je sve manje ljudi na ulicama. U startu su ulice bile pune i dosta bakica i dekica se motalo oko Kalenić pijace. Ubrzo je Ana Brnabić upozorila da se situacija mora ozbiljno shvatiti i da je moguće uvođenje policijskog časa. Više im ništa nije smešno.

U regionu je situacija sledeća. 65 zaraženih u Srbiji, uvedeno vanredno stanje, zabranjen ulaz strancima kao i obaveza 14-dnevnog karantina za sve. 28 dana je obaveza za one koji dolaze iz Italije, Švajcarske, Irana, Rumunije, Španije, Nemačke, Francuske, Austrije, Slovenije i Grčke. Škole, vrtići i fakulteti ne rade i nema okupljanja više od 50 ljudi.

U Crnoj Gori nema zabeleženih slučajeva. Strancima je zabranjen ulazak a građani koji se vraćaju moraju u samoizolaciju od 14 dana. Nema javnih okupjanja tako da su litije pravoslavnih vernika stale. Mnogi se već sprdaju i zovu virus Milokorona. Obrazovne ustanove zatvorene.

U Bosni 24 potvrđenih slučajeva. Uvedena je vanredna situacija i zabranjen ulaz strancima iz kriznih zemalja kao što je Kina, Južna Koreja, Japan, Italija, Francuska, Rumunija, Nemačka, Austrija, Španija, Švajcarska i Belgija. Svi građani moraju u 14-dnevnu izolaciju. Zabranjena su javna okupljanja i obrazovne institucije su zatvorene. Poreski obračuni se odlažu do daljnjeg.

Kafići i restorani u Beogradu nisu bili puni kao prethodnih dana. Naime u kafiću Liberte u Njegoševoj samo nas par oko podneva sastančimo oko  nekih tekućih poslova. U ovo vreme je kafić obično krcat i zadimljen.

Ženi evo zvoni sat u 7 pa je pitam čemu budilnik. Kaže ustaje se jer nastava kreće preko TV kanala. Ajde videćemo kako će to da prođe. Klinci su prvi i četvrti razred i baš me zanima da li će im ova nastava držati pažnju. Verovatno ćemo morati pored njih da dežuramo. Ali brzo je organizovano pa ajde da vidimo kako će dani proticati.

U medijima skoro da nema drugih vesti. Samo korona, korona, i korona. Naravno da je sledeći korak ko je od slavnih ličnosti dobio virus. I u ovakvoj situaciji mediji su i dalje uglavnom retardirani.

Akcije u SAD su prsle 12% što je najgori dan od Crnog Petka 1987. godine. Kao neko ko je bio u srcu Wall Street-a devedesetih prošao sam tri finansijske krize sve do poslednje 2008. godine. Znam taj osećaj kad sediš ispred ekrana i grafikona a cene samo idu dole. 1%, 2%, 4% dole i do tada se nadaš vratiće se. Onda uđe osećaj pomirenosti gde kao omađijan gledaš kako se svetsko bogatstvo topi.

Ako čitaš ovo i razmišljaš ma šta me boli uvo za gomilu bogatuna i njihove akcije dobro razmisli. U ovom globalno povezanom svetu akcije na berzi su prva indikacija ekonomskih problema. Naime analitičari po ceo dan sede i kalkulišu koliko će para koja firma napraviti. To je često kompleksan posao sa mnogo nepoznatih. Jer cenu akcija određuju isključivo budući profiti tako da morate da znate firmu bolje od zaposlenih, sve od planova pa do njihove realizacije. Tako da je sve to jedan povezan sistem od koga zavisi i tvoj posao u Srbiji i tvoj lični dohodak. Čujem neke debile koji se kao raduju padu akcija. To je kao da likuješ jer neko seče granu na kojoj sediš.

U kriznim situacijama panika obuzme i analitičare i trejdere tako da svaka kalkulacija pada u vodu. Svi pokušavaju da prodaju akcije i sačekaju da panika prođe to jest da se tržište stabilizuje. Cene skaču gore dole i to vam je indikacija koliko ekonomisti i analitičari nemaju veze koje nas ekonomske posledice čekaju.

Dobijam ekonomske izveštaje sa svih strana i ovde ću vam sažeti neke od najbitnijih elemenata. Naime Hubei provincija u Kini odakle je virus i krenuo se polako vraća u život nakon drakonskih mera koje je komunistička vlada uvela. Karantin traje 7 nedelja i prvi znak ekonomskog oporavka će biti završetak karantina. Sledeći znak će biti puštanje u rad gradskog saobraćaja. I na kraju ćemo čekati kada će mnoge fabrike koje operišu u provinciji da krenu sa proizvodnjom na nivou kao pre epidemije.

Iako je od komunista nemoguće dobiti jasne informacije jedna brojka sve govori. Pad zagađenja vazduha u Pekingu je 56%. To je diraktan rezultat pada ekonomske aktivnosti. Pad prodaje automobila je 92% i prodaja pametnih telefona je manja za 37% u odnosu na prošlu godinu. Svi drugi indikatori su u istom duhu.

U Srbiji se ekonomska aktivnost nastavlja ali se oseća nervoza u platnom prometu. Naime firme radije drže novac na računu nego da plaćaju fakture. Gradilišta rade ali se priča da će biti obustavljanja. Vlada mora što pre da izađe sa jasnim upustvima i da ne dozvoli da firme same odlučuju kako će se ponašati. Ovo nije vreme za mikro-menadžment. Imamo jako mali broj zaraženih i ekonomska aktivnost mora da se nastavi jer bi posledice velike ekonomske krize bile verovatno veće od posledica virusa.

Drug mi upravo šalje poruku da Air Serbia radi na pripremi aviona koji leti u Kinu po pom0ć. Donose testove kao i drugu medicinsku pomoć. Ako se ovaj trend nastavi jasno je ko će iz ove bitke izaći sa lovorikama a ko će bedno gledati u pod. Zapadni svet je već pao na ispitu i nakon krize će se otvoriti velika debata o vrednostima i kvalitetu političkih sistema. Očekujte poplavu propagande i upiranja prstiju.

Za danas preporučujem gledanje Bill Gates prezentacije na temu virusa. Brilijantan kao i obično on jednostavnim jezikom objašnjava pre 4 godine zašto je svet nespreman za virusne epidemije. Iz ovog videa je jasno da je najveća pretnja modernom čoveku upravo virus a ne ratovi, glad ili neka treća pošast. Njegova fondacija se bavi virusima kao primarnom pretnjom. Nakon ovoga očekujte veliki priliv novca u njegovu fondaciju kao i nadu da će ga svet više slušati kada je pitanju ovaj globalni problem. Kada ga već slušamo oko operativnog sistema na našim računarima vreme je da obratimo pažnju na njegov rad sada kad je penzioner. Jer svet su obično spasavali brilijantni pojedinci a ne uspaničena masa. Evo linka pa pogledajte:

https://www.youtube.com/watch?v=6Af6b_wyiwI

Dan 1 – Vanredna Korona

Jutro je oko šest sati. Dok svi još spavaju izlazim na terasu u gaćama ali me 1 stepen iznad nule gura nazad. Guram kapsulu kafe u aparat i čekam mili zvuk napitka u pripremi.

Dakle sve po starom sem što je Republika Srbija u vanrednom stanju. Sinoć u 20 časova Vučko, usled pandemije korona virusa, uvodi vanredne mere koje glase: stariji od 65. godina ostaju u kućama a deca ne idu u školu. Restorani rade skraćeno i granice se zatvaraju sem za preko potrebna putešestvija.

Deca skaču od sreće jer škole nema. Žena je u blagom šoku dok pokušava da provali na koji period. Činjenica da škole nema do septembra decu čini još srećnijom dok moja supruga pada u blagi očaj spoznavši koliko energije proizvode dečaci od 7 i 10 godina. I da će sva ta energija biti utrošena bez škole i bez baba i deda.

Sinoćnje obraćanje našeg predsednika je po običaju pratila njegova već svetski slavna patetika. Na ivici suza, besa i verovatno proliva on nam saopštava da se demokratija suspenduje na 90 dana. Preklinje naše stare, naše stubove društva da ostanu u svojim kućama i spasu se. Moli nas da ne idemo kod njih da ih ne bi likvidirali katana-koronom. I na horor roditelja male dece moli da ista ne viđaju babe i dede.

Onda prelazi na Evropsku Uniju i pomoć koja je tražena od njih. Kao neko čiji su stavovi o pridruživanju Srbijice Evropskoj Uniji poznati ne mogu da ne priznam da me je obuzeo primitivni talas likovanja. Ovo je jedna od situacija za koje tvrdim da EU nije ni sistemski ni društveno spremna.

Nama je virus došao iz Evrope. Po Italiji se širi velikom brzinom usled neozbiljnog pristupa ovom problemu na početku krize. Dok se Kina drakonskim merama borila protiv pošasti, EU je sve to ležerno posmatrala. Ali sad kada se sranje desilo neko bi pomislio da će Unija da se centralno organizuje i udari po koroni.

Italija već par nedelja vapi za pomoći. Ali Evropa je gluva. Union Civil Protection Mechanism je drljavo ime za agenciju koja unutar EU brine o kriznim situacijama. Oni su primili apel Italijana i prosledili ga ostalim članicama. Zahtev je jednostavan. Najveći deo Evrope nije u žarištu i mole se članice da pošalju medicinsku pomoć severnoj Italiji. Maurizio Massari, predstavnik Italijanske vlade u EU kaže da je odgovor jedan mučni muk. Kao kad onaj na semaforu priđe da ti macka šoferku a ti neverbalno pokušavaš da mu kažes da odjebe.

Finska ima samo 225 slučajeva, Austrija 665, Irska 90, Poljska 93, Bugarska 37 a Mađari 25. Dakle jasno je da su žarišta izolovana na velikoj teritoriji Evrope. Epidemiolozi savetuju da se žarišta napadnu žestoko sa svim raspoloživim sredstvima. Kao što su se kinezi sručili Brus Li kombinacijom udaraca i razvalili virus.

Ali Evropljani se i institucionalno i ljudski ponašaju po staroj matrici. Zabole ih za one koji brbljaju drugim jezikom. Dok uzimaju ogromna sredstva iz zajedničke kase i pišu prevarantske projekte za titlovanje uštirkanih promaja tada su im usta puna evropskih vrednosti. Kada treba da pošalju respirator koji košta kao polovni Rolex onda su svi toliko sebični da je to mračno. EU ponovo demonstrira manjak liderskog potencijala kao u doba ekonomske krize pre deset godina. Ko je odgovoran? Niko. Ko odlučuje? Niko. Šta ste mislili da će stići iz Wuhana? AliExpress dostava.

U isto vreme, 12. marta sleće kineski avion u Rim sa 9 friških stručnjaka i 31 tonom medicinske opreme. Kinezi su se čuli sa italijanima dva dana ranije i bum. Kao neko ko gaji samo mržnju prema komunistima sad me obuzima grč u stomaku na pomisao da komunjare likuju jednostavnim pobedama. A pošto naša zemljica i dalje flertuje sa svojim mizernim komi iskustvom samo čekam komentare na fejsu koji će da vide u Vučkovom kineskom bratu novi/stari put za našu veselu državnu barku.

Gospodin Massari poredi ovu krizu sa migrantima: „Korona kriza je slična migrantskoj krizi: članice koje nisu pod direktnim udarom nisu spremne da pomognu. One imaju drugačiju percepciju opasnosti. Italija smatra da je koronavirus globalna i Evropska pretnja, ali druge zemlje ne vide problem na isti način.“ Drugim rečima kud koji mili moji.

Nama pomoć neće stići od EU. Nešto će stići od Kineza. U svakom slučaju jasno je da smo ostavljeni sami sebi u ovoj krizici. Pa kad sve ovo prođe ajmo ponovo u priču o glabalizaciji, solidarnosti, i kraju istorije. Ajmo Amerika, Evropa, Rusija, Kina i ostala braća. Prva, druga, treća Srbija. Maštanja da će nam život odraditi neko drugi.

I čitavu noć razmišljam o Pekiću i njegovom Besnilu. Vreme je da se čita to remek delo. Ko nije čitao blago njemu. Da vidite šta je prava epidemija. Šta sledi kad je društvo nepripremljeno sistemski i intelektualno na vanredne nedaće. Znam da zurite u sve ove zombi kreacije pa je vreme da pročitate ovu knjigu koja je tata svih zombi orgija. Da vam ne kvarim plezir samo ću vam nagovestiti da na Heathrow aerodrom sleće prva zaražena časna sestra Teresa. I kojim avionom ona stiže? Pa Alitalijom naravno.

Srbija i Bernie Sanders

Ovih dana teku uzbudljivi izbori za demokratskog predsedničkog kandidata u SAD. Ko se politički izlakta i osvoji nominaciju imaće priliku da stane na crtu Donaldu Trump-u novembra tekuće godine na predsedničkim izborima. Jedan kandidat se izdvaja po svojoj politici, reputaciji i iskustvu i njegovo ime je Bernie Sanders. Približiću vam profil ovog čoveka kao i šta bi eventualno njegova pobeda nad Trump-om značila za Srbiju.

Rođen je 1941. godine u Brooklyn-u, država New York u radničkoj jevrejskoj porodici. Diplomirao na prestižnom University of Chicago 1964. godine. Politički se aktivirao već tokom studija i formirao svoj levičarski politički stav koji se od samog početka smatra radikalnim u Americi. Mudro se seli u Vermont, severno od New York-a, u jednu od najliberalnijih država u Americi. Tu 1981. godine postaje gradonačelnik Burlingtona i počinje svoj politički uspon u konzervativnoj Americi.

Ko nije živeo u SAD teško može da shvati dinamiku između desnice i levice u toj zemlji i konstantnu borbu između jednine dve relevantne stranke – demokrata i republikanaca. Naime najliberalniji članovi demokratske stranke bi se u Evropi, pa i u Srbiji smatrali centristima a nečesto i konzervativcima. Radi ilustracije uzmite ove podatke: od 535 kongresmena i senatora SAD, samo jedan se izjašnjava kao ateista. U Američkoj politici možete biti he, she, it, they i pripadati bilo kojoj grupi, ali smrtni greh ateizma se ne prašta. Tako da i Bernie Sanders čvrsto veruje u Boga uprkos činjenici da se uklapa u sve klišee ideološkog levičara.

Prema Gallup istraživanjima iz 2017. godine oko 38% amerikanaca su kreacionisti, dakle hrišćani koji doslovce veruju u Bibliju i kosmos koji je star 6.000 godina. Studirajući filozofiju i ekonomiju početkom devedesetih u Indiani, u srcu Amerike, naučio sam da se sa tim ljudima družim, živim i okumljujem. U jeku raspada naše bivše domovine, primili su me hrišćanski i otvorenog srca, tako da uprkos svojim agnostičkim stavovima imam duboko poštovanje prema tom Amerikancu i Amerikanki.

Biti političar Sanders-ovih stavova nije jednostavno u ovakvoj Americi. Moje poštovanje prema njemu proističe zbog ovakvog okruženja jer su njegovi socijal-demokratski stavovi od prvih političkih koraka jasni i bez oklevanja. Od prvog daha se bori za univerzalno zdravstveno osiguranje u zemlji gde 18% stanovništva ima nikakvu ili slabu zdravstvenu zaštitu. Nama je neshvatljivo da je prosečnom građaninu SAD ova ideja odbojna uprkos činjenici da je Amerika već decenijama najbogatija država u istoriji.

Takođe se bori za besplatno univerzitetsko obrazovanje. Naime, prema podacima Pew Research-a, Amerikanci duguju oko $1.500 milijardi, ili $1.5 bilion za studentske kredite. Veliki broj ljudi po 20 godina nakon studija otplaćuju kredite, što stvara značajan pritisak na kućni budžet. Moja alma mater, DePauw University, je privatni fakultet u Greencastle, Indiani, dakle daleko od liberalnih obala Amerike. Uslovi za studiranje su fenomenalni, ali su trenutni troškovi $66,946 po školskoj godini. Dakle potrebno je po detetu odvojiti $267.784 za osnovne studije. Taj trošak je nedostižan većini amerikanaca tako da su studentski krediti jedini put do višeg obrazovanja. Onda ne čudi kada se ameri ljute što značajna sredstva odu na stipendiranje stranih studenata poput mene. Ja ih razumem. Bernie Sanders zahteva radikalnu promenu u načinu finansiranja visokog obrazovanja. Otvoreno želi da otpiše sve studentske dugove.

Pored ovih osnovnih političkih stavova, on zagovara veće oporezivanje bogatih i velikih korporacija kao i poreze na nasledstvo. Svi ovi zahtevi su nama jasni jer su socijal-demokratske stranke tradicionalno rasprostranjene na političkoj karti Evrope. Ali za Amerikance su ovi stavovi komunistički. Čak relativno liberalni New York Times, u kandidatskom profilu Sanders-a, definiše socijal-demokratiju kao nešto između komunizma i socijalne demokratije. Autori ovog lista tvrde da ovaj politički pravac ne podržava kapitalizam, što samo pokazuje duboko nerazumevanje socijal-demokratije od strane američkog političkog uma. O stavovima konzervativnog Wall Street Journal-a prema ovom političkom pokretu da ne govorim – oni ga smatraju smrtnom pretnjom i putem u komunističku katastrofu.

U takvim, krajnje neprijateljskim uslovima prema njegovim idejama se Bernie razvio u veoma poštovanog i prepoznatljivog člana prvo Kongresa, a od 2006. godine Senata. U oba doma je ušao kao nezavisni kandidat van političkih mašinerija republikanske i demokratske klike. Zato je njegova besprekorna reputacija čudo, jer bi ga i jedna i druga strana razapela na krst da je ikada na crveno prešao, a kamoli napravio neki ozbiljniji politički greh.

2016. godine se kandiduje za kandidata pod zastavom demokrata i osvaja neverovatnih 43% glasova u odnosu na 55% Hillary Clinton. Gubi kandidaturu isključivo zbog prevare Democratic National Committee-ja (DNC) koji putem miniranja njegove kampanje čini sve da Clinton-ovska mašinerija progura Hillary kao kandidata. Neko hakuje DNC servere i obelodanjuje prepiske demokratskih birokrata gde se jasno i glasno diskutuje miniranje Sanders-ove kampanje. DNC, kao vodeća birokratsa institucija u tom momentu je okupirana od strane moćnog Clinton-ovog klana koji ne preza od korupcije i brutalnih metoda prema svima koji nisu uz njih. Predsednica Debbie Schultz podnosi ostavku i javno se izvinjava Bernie-ju zbog prevare koju su navodno ruski hakeri otkrili. Nakon toga Hillary izlazi na ‘unapred dobijene’ izbore protiv ekscentričnog populiste Donald-a Trump-a ali na očigled šokiranog sveta doživljava poraz koji se smatra jednim od najvećih političkih šokova na Zapadu u modernom dobu. Ostalo je već istorija.

Ovog puta lista demokratskih kandidata je šarolika i što je najbitnije sa skoro uništenom političkom hobotnicom Clinton-ovih. Klupko korupcije oko Bill Clinton-a, i njegove provincijske klike koja je ovladala levim spektrumom američke politike u podlednjih 30 godina, o kome je legendarni i pokojni pisac i novinar Christopher Hitchens pisao godinama unazad, se konačno otpetljalo. Donald Trump, sa nepogrešivim instiktom da oseti najmanju slabost svojih političkih i poslovnih protivnika, koristi sve prljave igre Clinton-ovih kao bazu za svoje populističku propagandu. U ovakvom okruženju, stvorili su se uslovi da neko kao Sanders dobije demokratsku nominaciju i izađe na megdan Donald-u.

Među demokratskim kandidatima se trenutno izdvajaju Sanders i Pete Buttigieg (i Amerikance se lome kako da izgovore njegovo prezime koje potiče sa Malte). Pete je najmlađi kandidat i celu kampanju kao otvoreni gej gradonačelnik malog grada u Indiani, je bazirao na generacijskoj predaji vlasti i novom pogledu na svet mladih rođenih nakon 1980. godine. Na veliko iznenađenje je prešišao Elizabeth Warren i Joe Biden-a, dva kandidata demokratskog establišmenta koji će veoma brzo ispasti iz igre. Jedno je jasno, Amerika je poverovala u Trump-ovu priču o ‘dubokoj državi’ i korumpiranom establišmentu. Na megdanu za sledećeg predsednika SAD su trenutno Donald Trump – desničarski populista, Bernie Sanders – komunista, i Pete Buttigieg – gej milenijalac. U vreme kada sam živeo u SAD, pre samo desetak godina, ovakav trio fantastikus je bio nezamisliv.

Bitno je napomenuti da je i proces biranja ovogodišnjeg demokratskog kandidata, koji tradicionalno započinje u maloj državi Iowa, počeo kontraverzom. Arhaični američki izborni sistem počinje u opštinama ove državice, gde se najstrasniji politički aktvisti okupljaju u školama i drugim ustanovama da daju svoj glas kandidatu. Patos obeleže krugovima raznih boja za svakog kandidata i na ‘pozor-sad’ aktivisti stanu i tako odrede ko ima koji procenat. Onda oni sa manje od 15% glasova otpadnu, a njihovi glasači pređu u drugi krug ili pale kući. Na kraju, kada ostanu oni koji imaju iznad 15%, podele se procenti i odrede rang mesta. Nakon toga se skupe svi podaci iz svih opština i izračuna ko je pobedio. Mnogi sumnjaju da su Clinton-ovi umešali ponovo svoje masne prste jer konačno sabiranje, koje se tradicionalno obavi iste večeri i proglase pobednici, nije obavljeno do sledeće večeri. Ispao je haos gde je Pete proglašen za pobednika. Mnoge opštine nisu poslale podatke na vreme, druge su pogrešile kandidate, treće su grešile u matematici. Ali je u svemu tome sumnjivo da su greške uglavnom išle na štetu Bernie-ja.

Nakon Iowa-e galsanje je održano u New Hampshire-u gde je Bernie pobedio. Za sada Pete vodi sa 22 delegatska glasa a Sanders sa 21. Slede Nevada i ostale države. Jedno je jasno, ostali kandidati nemaju šanse jer su prve dve države uvek jasna indikacija u kom smeru amerikanci razmišljaju. Smatram da će Sanders pobediti jer kada dođu do konzervativnih država, religija će sprečiti mladog gej milenijalca da napravi političko čudo. Takođe je bitna teorija da je Sanders levičarski populista, i da smo takav može pobediti ‘strašnog’ populistu Trump-a.

Pored toga moramo pomenuti i da se bivši gradonačelnik New York-a, Bloomberg, kandidovao. Njegovo bogatstvo od nekih $60 milijardi može da finansira ogromnu kampanju tako da se on odlučio da ne ide tradicionalnim putem već da sam izađe kao predsednički kandidat. Njegove šanse su male jer prvobitna istraživanja pokazuju podršku od samo 4% demokrata.

I na kraju šta ako Sanders pobedi Trump-a? To će biti mnogo veći potres za američku politiku od Trump-ovog predsednikovanja. U pogledu zdravstva i obrazovanja mogu se očekivati tektonska pomeranja. U smislu vojnog budžeta takođe jer kao deklarisani pacifista Sanders će zahtevati finansiranje svojih programa tako što će smanjiti besmisleni vojni budžet od $770 milijardi. Donald-u se takođe mora odati priznaje pacifiste jer nije započeo nijedan novi rat i pokušava da se izvuče iz noćnih mora Iraka i Afganistana. Ali je sa druge strane povećao je vojni budžet za tričavih $70 milijardi.

Srbiji i svetu odgovaraju američki lideri koji su fokusirani na unutrašnje probleme SAD. Ti problemi su mnogobrojni i potrebne su decenije za njihovo suštinsko rešavanje. Smrtna kazna, rasistička kaznena politika, kriza opioida, zdravstvo, obrazovanje i zastarela infrastruktura su problemi koji danas prete samom opstanku najstarije demokratije. I Sanders i Trump traže reformu američkog ratobornog pristupa svetu koji troši novac koji Amerika nema. Dolar je u opasnosti jer je njegova pozicija svetske valute sve slabija u svetu gde Kina otvoreno pretenduje da preuzme poziciju najveće svetske ekonomije. Evropa, pa i naša zemlja, će odahnuti kada američki fundamentalni hrišćani odustanu od svog mesijanskog poziva da urede svet u svom liku. Sanders je najveća šansa da svet ugleda drugačiju Ameriku, onakvu kakvu smo zamišljali tokom naše komunističke avanture.

Zašto mediji zavređuju sve manje poštovanja

Fake news, tabloidi, prostački naslovi, vrišteća dupeta i sise, neprikladno izveštavanje i sve što nas ovih dana asocira na medije uglavnom je negativne prirode. U poslednjih par decenija ljudi širom planete iskazuju nezadovoljstvo prema manipulacijama koje čitaju u novinskim stupcima ili pak gledaju u televizijskim studijima.

Ovde ću pokušati da ogolim ovaj fenomen i pokažem da je ovo prirodan tok stvari gde tehnologija igra presudnu ulogu. Novinarstvo je nakon nekoliko vekova postojanja na prekretnici i krajnji rezultat će biti društvo koje na potpuno drugačiji način prima i procesuira informacije.

Iako korene novinarstva nalazimo u 15 veku, ova delatnost dobija na važnosti nakon otkrića štampe kada cena distribucije pisane reči rapidno pada. Sedma sila vremenom dobija na važnosti i u mnogim društvima stiče visok status zbog svoje moći da utiče na javno mnjenje. I tu je srž rasta i budućeg refomisanja žurnalistike kao društvene funkcije – uticaj na javnost.

Da bi shvatili rastući prezir prema mainstream medijima mislim da je bitno poznavati rad dva mislioca koji su definisali ulogu novinarstva u oblikovanju javnog mnjenja. Prvi je Walter Lippman, legendarni američki novinar koji je tvorac dela Javno Mnjenje iz 1922. godine a drugi je slavni Noam Chomsky, lingvista, filozof i neumorni politički aktivista, pisac legendarne knjige Manufacturing Consent zajedno sa Edward Hermanom.

Za čitaoce na našem području je reč consent od suštinske važnosti. Ona znači saglasnost ili pristajanje na isti zaključak. Lippman je u svojoj knjizi skoro pre sto godina ustoličio izraz Manufacturing Consent kao proces uticaja na građane da bi javnost prihvatila određeno mišljenje. On je prosečnog građanina smatrao za primitivnog, slabo obrazovanog i brzopletog, pa samim tim nesposobnog da shvati koji je najbolji put razvoja demoskratskog društva. Insistirao je da posebna klasa, novinara i eksperata (zvuči poznato?), bude ta koja će formirati javno mnjenje putem proizvodnje saglasnosti o bitnim stvarima.

Decenijama su se novinari školovali na ovom principu i često se Lippmanovo delo smatralo Biblijom žurnalistike. Čovek koji je smislio izraz stereotip je građanima jasno poručio: idioti, samo sedite a mi ćemo vam sažvakati i predstaviti informacije. Ta diskriminatorska teorija često smrdi iz mnogih pera novinara kako u nas tako i širom sveta. Odatle i refleks prosečnog građanina da medijima jednostavno ne veruje.

Koristeći izraz u naslovu Chomsky i Herman 1988. godine pišu svoje slavno delo koje raskrinkava elitistički sistem koje je Lippmanova primitivna teorija decenijskim uticajem ustoličila. Pokazali su da mediji ne samo da nisu čuvari istine i korektori vlasti nego su najčešće bliski ljudima na vlasti pa samim tim i kompromitovani u svom delovanju. Oni propagandu velikih medijskih kuća predstavljaju kroz 5 filtera.

Prvi je vlasnička struktura. Mediji su u privatnom vlasništvu, najčešće u formi velikih korporacija, koje su neretko deo još većih konglomerata. Krajnji cilj je naravno profit. Tu je prvi konflikt interesa, jer profit je uvek iznad interesa javnosti da bude informisan na etički način. Vlasnici su krajnji nosioci odluka, i pravna struktura je takva da je čitava kadrovska politika u njihovim rukama. Sistem nezavisnih urednika je sistem prodavanja magle, jer kako neko može da bude nezavistan dok mu neko drugi pušta platu. Malo puta smo čitali kako je neki glavni urednik poslat u penziju jer su vlasnici imali druge ideje.

Drugi filter je oglašavanje i uloga marketinga u medijima. Štampane novine su u svom začetku bile finansirane od strane kupaca koji su prihvatali cenu primerka kao fer nadoknadu za usluge date publikacije. Vremenom je cena padala tako da novac akumuliran od prodaje publikacije nije bio dovoljan da se plate operativni troškovi i ostvari profit. Oglašavanje postaje sve prisutnije u finansijskom modelu masovnih medija i tu dolazimo do sledećeg konflikta interesa – nemogućnost političke i ekonomske kritike velikih oglašivača. Dolazimo do absurdne situacije gde javnost nije samo klijent koji konzumira informacije za određenu nadoknadu, već javnost kao publika postaje proizvod koji mediji prodaju oglašivačima.

Treći filter je manipulisanje medijima od strane establišmenta. Sam sistem pristupa političarima, institucijama i korporacijama je sistem ruka ruku mije. Ako hoćeš da ti doturim informaciju, piši pozitivno o meni i mojoj instituciji. Stranice i stranice novinskih stupaca su ispunjeni izveštajima o radu ministara, predsednika opština, načelnika bolnica, direktora nevladinih organizacija. Ogromna većina članaka su propagiranje agende date institucije i njenih čelnika. Čim novinar krene u oštru kritiku establišmenta, on ili ona gube pristup institucijama i time limitiraju priliv novih informacija. Vremenom manjak informacija čini novinara irelevantnim i isti nije više deo masovnih medija. Najviše čemu može da se nada je prisustvo u marginalnim i slabo finansiranim medijima. Najveći deo novinara je u bliskom, često prijateljskom odnosu sa nosiocima moći u državi i ekonomiji. Da bi zadržali svoje mesto u masovnim medijima oni postaju deo establišmenta pa samim tim i propagande koja se servira. Konkretan primer je Julian Assange, novinar i aktivista koji je naneo ogromnu štetu establišmentu širom sveta ignorišući ovaj bitan filter. Trenutno je u britanskom zatvoru čekajući ekstradiciju u SAD gde ga najverovatnije čeka do 175 godina robije. On je odličan primer na šta su demokratske zemlje spremne ako im se neko radikalno usprotivi i otkrije zlodela vojnog i korporativnog establišmenta.

Četvrti filter je diskreditacija izvora i uzbunjivača. Ako neko dirne u svete istine establišmenta i otkrije neprikladne činjenice, pokreće se prljava mašina diskreditacije. Pre nekoliko decenija, dok je homofobija bila opšte prihvaćena, jedan od omiljenih načina je bilo kompromitovanje izvora kroz razotkrivanje „divijantnih“ seksualnih tendencija. Tako su oni koji taknu u osinje gnezdo brzo postajali pederi, pederčine i lezbače. Ovaj groteskni način manipulacije masovnim medijima je prisutan na naslovnim stranama naših i stranih tabloida. Morbidna sprega slobode govora i useravanja ljudima u život je sveprisutna i predstavlja osnovno oružje u borbi protiv činjeničnog korigovanja ponašanja moćnika. Odličan primer se dešava ovih dana kod nas. Naime, studenti koji su vođe pokreta 1 od 5 miliona su odlučili da izađu na izbore. Ovaj potez ne odgovara onim opozicionim strankama koje podržavaju bojkot. Trenutno ide kampanja diskreditnovanja ovih mladih ljudi – uzeli su pare, naivni su, izdali su svoje principe, i razne druge bljuvotine koji su uglavnom fokusirane na njihov karakter. U dobrom starom srpskom fazonu proglašavaju se za izdajnike. A u Srbiji ako nisi bio izdajnik bar jednom, nisi niko i ništa

I konačno peti, prozaični ali veoma bitan filter je zajednički neprijatelj. Identifikacija neprijatelja je jedan od osnovnih zadataka masovnih medija. Najbrutalniji primer su jevreji tokom vladavine nacista. Sve je krivica te jedne grupe, oni su izvor svih problema, i rešenje je jasno – eliminacija. Za vreme vladavine DS-a radikali su u Srbiji bili identifikovani kao neprijatelji. Pristup medijima im je bio onemogućen, svaki njihov potez nazivan fašističkim i njihovi lideri najčešće poređeni sa Hitlerom. Sve to uprkos tome što je 30% glasača uporno glasalo za njih. Nakon pobede Tomislava Nikolića sve se okreće naglavačke, radikali kroz SNS dolaze na vlast i sada „žuti“ gube sve konce nad masovnim medijima i postaju identifikovani neprijatelj. Oni su narkomani, lopovi, i izdajnici. Ovo je u isto vreme i najopasnija odlika masovnih medija, jer je propagacija straha kroz demonizaciju političkih protivnika ujedno i podrivanje demokratskih tekovina.

Strah od pojave velikog lidera koji će polako rastakati demokratiju i uvoditi diktaturu je jedna od osnovnih mana demokratskog sistema jer je takav razvoj događaja moguć. Najkonkretniji slučaj je uspon Adolfa Hitlera koji je uz pomoć demokratskih procesa i brutalne propagande masovnih medija preuzeo vlast 30tih godina dvadesetog veka. To je samim tim i najbrutalniji mogući obrt u razvoju jedne demokratije gde su u centru zbivanja uvek masovni mediji i njihov zagušujući uticaj.

Ali nisu ekstremni događaji ono što brine građane prosečne demokratije. Centralni problem je stvaranje oligarhijskih sistema demokratske vladavine gde mala grupa imućnih vlada političkim životom. Metode masovne propagande su koje su Chomsky i Herman teoretski obradili su najbitnije oruđe u rukama modernih oligarha. Danas su sve demokratske zemlje na planeri funkcionalne oligarhije sem Švajcarske. Ovu zemlju i njenu direktnu demokratiju kao i sistem referenduma ostavljamo za neko drugi tekst.

Da li govorimo o SAD ili Srbiji sistem je isti i ima jasnu međusobnu podršku. U Americi imamo dve oligarske grupe koje predstavljaju jedine dve stranke koje učestvuju u političkom životu – demokrate i republikance. Svi masovni mediji su jasno i otvoreno na jednoj od dve strane. Ako si demokrata gledaš CNN i slušaš kako su tvoji sjajni i kako se bore za malog čoveka i njegove ineterese. A 18% Amera nema zdravstveno osiguranje. Ako si republikanac onda si zaslepljen Fox News-om i slušaš kako su Trump i tvoji sjajni i kako se bore za malog čoveka i njegove interese. A 18% Amera nema zdravstveno osiguranje.

U Srbiji je slično, ako si Vučićev slušaš samo njihove medije i velike pobede kojima zemlja hrli u zlatnu budućnost. Kako je građanin centralna tema njihovog rada i kako je opozicija zlo i naopako. Dok je DS bio na vlasti propaganda je bila identična gde se radikalski glas čuo više iz Haga nego iz Beograda. Zato su besni kada im građani kažu da su isti. To im je i jednima i drugima najveća uvreda. Zato im uporno ponavljajte: ISTI STE. U suštini sve je isto samo se oligarhijska nomenklatura promenila ili prilagodila. I prvi target nakon osvajanja vlasti je dominacija medijskim prostorom.

E zato prosečan Amer i Srbin osećaju blagu mučninu kada čitaju dnevnu štampu. Zbog pojava društvenih mreža i drugih oblika elektronske komunikacije znamo da nam se servira interesna priča. Eto gradimo vam puteve, pa vidi osnovali smo ovu NVO, ona radi za građane naravno, pa eto gledajte novu emisiju, svaka im je zlatna. U suštini se stvaraju i neguju isključivo institucije koje štite kapital i njegovu oplodnju. Životni standard građana i njihova prava su samo sekundarni proizvod modernog demokratskog sistema. Po principu svi smo u istom brodu pa će nas plima sve zajedno podići. Da ali velika većina je u potpalublju, dok se oligarsi slade u prvoj klasi.

I dok nam guraju laži mi na Fejsu gledamo gde letuju Trampova i Čedina deca. Onda odemo na booking i vidimo da je noć u datom hotelu 800 dolara po osobi. Pa vidimo da u tom restoranu gde se puko sexy selfie šnicla košta kao prosečna plata u Srbiji za nedelju dana. Naime prema NVO Oxfam, 26 najbogatijih ljudi danas ima veći imetak od 3.8 milijardi najsiromašnijih građana ove planete. Izuzetno je bitno napomenuti da su ovih 26 veličanstvenih većinom iz demokratkih zemalja, onih za čijim modelom srpska elita svršava. Pa i ne svršavali kad znaju da ih na kraju balade čekaju zlato, svila i kadifa.

I kako onda doći do informacija kada je sistem postavljen isključivo sa namerom zaštite status quo-a? Izbegavajte dnevnu štampu, kao i televizijske informativne emisije svake vrste. Uvek proverite vlasničku strukturu masovnih medija i čim vidite korporativnu strukturu u pitanju je čista propagandna mašina, sa isključivim zadatkom zaštite interesa vlasnika i njegovih pajtosa. Sve što je u državnom vlasništvu blokirajte za svagda. Prihvatite medije gde jasno znate ko je vlasnik i koji su njeni motivi kao i političke afilijacije. Krenite sa pretpostavkom da je članak ispred vas lažan pa dokažite sebi suprotno.

I što je najbitnije budite prisutni na društevnim mrežama. Iako su oligarsi krenuli u obračun sa slobodama koje su eksplodirale putem tehnoloških inovacija, tu ćete naći direktnu informaciju sa određenih događaja. Bez medijskih filtera o kojima je Chomsky govorio. Takođe ćete naći širok dijapazon interpretacija istih događaja pa ćete imati priliku i da promenite mišljenje ako neko predstavi bolju argumentaciju. Bićete povezani na najdirektniji mogući način sa ljudima širom planete i brzo uvideti da ljudi na drugom kraju svetu u suštini žele što i vi – dostojanstven život i slobodu. I da gaje ogroman prezir prema medijima i političarima.

I shvatite da ne živite u demokratiji nego u oligarhiji. Da se vaš glas čuje eventualno svakih par godina kada birate predstavnike koji u teoriji predstavljaju vas i vaše interese. A u praksi, oni predstavljaju prvo sebe i novac koji ih je putem propagande provukao kroz sada već komične političke kampanje. Zato smatram da je većina medija danas deo problema a nikako deo rešenja.

Kada sledeći put prođete pored trafike i letimično pročitate neku tabloidsku bljuvotinu od naslova, sad bar znate teoriju iza tupe mučnine koja vas prožima. Jer u tom trenutku jedino što vam ostaje je da upalite telefon i proverite da li sam izbacio još neki članak na ovom blogu.

Šta posle smrti generala Kasema Sulejmanija?

Ubistvo iranskog generala Kasema je izvedeno savremenom, daljinskom metodom. Zavaljeni duboko u fotelje u Langley-u, centru CIA-a obaveštajne agencije, momci koji su izveli ovu akciju nisu stariji od 30tak godina. To se već zna u Washington-u, samo se željno isčekuju njihovi identiteti. Navodeći dron sa real-time video prikazom njima je sve to izgledao kao partija u video igrici Call of Duty. Stiskam neke dugmiće i pljušti digitalna krv mojih zakletih neprijatelja. Ovo je jedan mali prolog budućeg načina ratovanja kada će rakete samo pljuštati po našoj planetici, naravno ubijajući samo ‘đavole’.

Dron nosi ime MQ9 Reaper što u prevodu znači žetalac. Jo poetike bolan. Kako se vojni krvnici uglavnom razneže kad imenuju svoju dečicu destrukcije. Reaper dakle leti skoro bešumno i prelazi 1150 milja u cugu i može kao Ikarus da se vine do 15 kilometara iznad zemlje. Košta tričavih 65 milki dolara, dakle kao jedan naš auto putić i ima raspon krila od 20 metara. Dakle narode nije to onaj drončić koji klinci vitlaju gore dore i lože babu da je NATO opet krenuo na nas junake. To je moćna mašina za likvidaciju Homo Sapiensa koja nosi 4 maestralne rakete koje mogu da ti pomognu konac u iglu da provučeš.

General je, kao često ovih godina, te večeri doleteo iz Damaska u Bagdad, dva grada koji su u vestima toliko da čoveku dođe da sa familijom skokne na jedan double city break kako se to na srpkom veli ovih dana. Privatni avion nije bio na radarima ali su gejmeri iz CIA odavno imali dojavu da će ga dočekati Abu Mahdi al-Muhandis, irački vođa Hezbale. Ulaze zajedno u vozilo, dva telohranitelja u drugo i ubrzo ih susreće Božja ruka – bivaju u momentu pretvoreni u prah. Ova ruka Božja je naravno američkog i našeg brenda, to jest hrišćanskog. Što Isus onomad reče JUST DO IT. A Alah, pitate vi, đe se on denu? Negde ga je ovaj naš izdriblao kao Jokara one mučenike iz Sakramenta pre nekog dana gospodnjeg. Sve u svemu Donald Tramp, veliki hrišćanin, ubi dva velika muslimana.

A ko je Sulejmani u stvari? Kad čujete ime Živojin Mišić, e to što vam je promaklo kroz um i kroz srce, to promakne Irancu i generalno svakom Šia muslimanu na Bliskom Istoku. Jednostavno heroj nad herojima. Svojim neprijateljima, naročito Suni muslimanima, on je sam đavo.

Tokom Iransko-iračkog rata, kada je Sadam Husein napao Iran pokušavajući da osvoji naftom bogate pogranične teritorije, general Kasem se od 1980. godine pa sve do kraja konflikta 1988. proslavio u mnogim bitkama. Ne samo da je sa svojim borcima uvek bio u prvim redovima već je nekoliko puta upadao u samoubilačke akcije da spasi svoje vojnike. Ono što mnogi previđaju, naročito tankomisleći George W. Bush je da religiozna podela u Iraku ide 65% Šia muslimani a 30% Suni. Sadam je bio Suni koji je putem svoje fašističke Baath partije držao mirnim ove dve frakcije kao naš mašin bravar Jugu. Isti Goli Otoci, politički progoni, diskriminacija, likvidacije u inostranstvu. Sadam je u tom ratu pokušavao da oslabi Iransku revoluciju koja je izvedena samo godinu dana pre početka rata, 1979. godine otmicom američkih diplomata u Teheranu.

Rat se završio pat pozicijom – Sadam nije uspeo da osvoji teritorije, a Iran nije uspeo da pobuni većinu Šia stanovništva i uništi vlast bistijalne Baath partije. Ali korak po korak general Sulejmani jača svoju ulogu u Islamskoj Revolucionarnoj Gardi tako da 1998. godine postaje komandant Quds snaga, neke vrste pretorijanske garde koja čuva nosioce islamske vlasti. Od pola miliona aktivnih vojnika, 150.000 su u Islamskoj Revolucionarnoj Gardi, dok njen deo Quds specijalaca uvek broji između 10 i 20 hiljada najfanatičnijih boraca. Ti najodaniji i najspremniji vojnici su zaduženi za operacije van zemlje i aktivni su od Iraka, preko Sirije, do Libana, Jemena i drugih zemalja Bliskog Istoka. Njihov osnovni zadatak je stvaranje Šia transvezale i zaštita ove islamske grupacije.

SAD i Iran su od 1979. godine u nekoj vrsti hladnog rata. Od pada brutalnog režima Reze Pahlavija, američkog i engleskog pijuna, koji je Iranom vladao kao svojom i ango-saksonskom privatnom svojinom, tenzije su stalne. Godine 1953 Pahlavija CIA i MI6 postavljaju na vlast nakon perfidnog državnog udara i svrgavanja demokratski izabranog premijera Muhameda Mosadega. Veliki ‘zločin’ premijera Mosadega je nacionalizacija bogate naftne industrije koja je u bila u vlasništvu Engleza. Kolonijalisti su se brutalno obračunali sa čovekom koji je bio Mahatma Gandi Iranskog društva. Prvo su ga zatvorili a onda prebacili u kućni pritvor gde je ubrzo i umro. SAD 2013. godine otvaraju datoteku CIA i priznaju ovaj brutalni i sramni čin.

Ovo im se 1979. godine obija o glavu. Drugi državni udar, sada u kontra smeru kulminira kada Iranski studenti uleću u Američku ambasadu i za taoce uzimaju sve zaposlene. Kriza traje 444 dana i kulminira uspehom Iranske islamske revolucije i povratkom mule Ajatole Homeinija. Od tog dana Zapad nema nikakav uticaj unutar iranskog društva. Ono što se često kod nas i na Zapadu prećutkuje je da su Iranske tehnokrate jasno dokumentovale sve zločine koje su Britanci, a kasnije i Amerikanci počinili u Iranu. Na osnovu kolonijalnih zločina oni formiraju Ustav koji je kombinacija verske tehnokratije i demokratskih procedura. Osnovni postulati su da iranci nisu imali snage da se oslobode brutalne kolonijalne vlasti jer nisu imali jasnu versku doktrinu koja bi ujedinila narod protiv onih koji su eksploatisali beskrajna iranska naftna polja. Samo u tom kontekstu može se razumeti oduševljenje studenata i naroda kada se Homeini vratio iz izgnanstva. To je bio konačan udarac kolonijalistima.

U tom duhu se razvija i general Sulejmani. Nakon rata sa Iranom on je sve aktivniji u regionu gde radi na slabljenju američkog i britankog uticaja. Podržava i vojno i politički sve lidere i režime koji se suprostavljaju anglo-saksonskim uticajima. Arapsko proleće smatra orkestriranim od strane CIA i MI6, što se kasnije pokazalo kao tačno. Prvi priskače u pomoć Asadu i piše mnogim svetskim političarima da će ovi vakumi biti popunjeni sunitskim ekstremistima.

Njegove analize se obistinjuju i ISIS se od male neorganizovane bande neverovatno pretvara u kalifat, to jest državu. Šire se kao šumski požar i svet gleda stravične scene srednjevekovnih egzekucija. Ono što američki zvaničnici priznaju je da je general Sulejmani persona prima u borbi protih ovih terorista. On je brilijantan u organizaciji šitskih boraca u Siriji, Iraku i Libanu koji uskoro kreću u totalno uništenje ISIS-a. Tužno je što je Zapad u toj borbi imao nultu ulogu. Mladi i zadojeni suni sa raznih strana sveta ne idu više u razrušenu Siriju jureći puste snove globalnog kalifata.

Ali general kao svaki general, zanesen vojnim uspesima vidi propalu američku avanturu u Iraku kao priliku da pretumba političku scenu ove napaćene zemlje. Parlament u poslednjih par godina klizi ka šitskoj većini što Zapad čini nervoznim. Među glavnim orkestratorima tih promena su general Sulejmani i al-Muhandis, koji je i ubijen sa njim od strane Trampa. Iako je obećao povlačenje trupa iz Iraka i Bliskog Istoka u svojim predizbornim govorima, predsednik Tramp nije ni slutio koliko je teško odupreti se svemoćnom lobiju iz Pentagona. Svaki put kada bi najavio neki potez, armija analitičara, kritičara i ratnohuškača bi mu skočila za grlo. Mnogi su infiltrirani i u njegovu administraciju.

Tu sada leži kompleksnost razvoja situacije na Bliskom Istoku. Tramp biznismenski razmišlja jer mu je muka složenih političkih avantura koje su se pokazale kao katastrofalne po region u poslednjih nekoliko decenija. Reaguje sam, beži od analitičara i lobista. To je u neku ruku i obećao svojim glasačima i frapantno osvojio izbore uz priču: Amerika amerikancima a svet ostatku sveta. Ono gde je ispao naivan je neznanje koliko je vojna industrija upletena u američku politiku. Pentagon je četvrta poluga vlasti u SAD i neokonovi zahtevaju tri stvari: rat, rat i rat.

I dok je danas 56 iranaca pregaženo na smrt u stampredu tokom dženeze generalu Sulejmaniju, moj zaključak je da možda obojica dobiju što su imali za cilj. Evo analize koja zvuči čudno ali razvoj događaja ukazuje na to.

Demokrate u SAD već urlaju kako je ovaj potez imbecilan, amaterski i da je učinjen samo da bi se impičment stavio u drugi plan (setite se Klintona, Monike i bombardovanja Srbije). U stalnom naporu da potcene Trampa oni već tri godine dobijaju po tamburi na shvatajući da ih ovaj njima odvratni, lažljivi, nemoralni biznismen vrti oko malog prsta. U ovom slučaju njegov plan je sledeći. Pošto nije mogao da vrati sve američke vojnike iz regiona, naročito iz Iraka, on kao šerif u dobrom starom vestern fazonu brzopotezno pljusne dvojicu loših momaka među oči. Znajući jako dobro kako će šiti reagovati jer je u još jednom suludom potezu pre par meseci Iransku Revolucionarnu Gardu ozvaničio u terorističku organizaciju.

Znao je da će Irački parlament zahtevati da američke snage napuste Irak. Na to su ga kažu upozoravali i engleski i njegovi super-duper analitičari. Ne lezi vraže to su juče irački parlamentarci i izglasali. Ameri kao ameri, nisu nešto u fazonu da pitaju druge parlamente za mišljenje, ali eto savršenog izgovora da se vojnici umesto umotani u američke zastave kući vrate svojim familijama živi i zdravi.

Ako se američke trupe povuku iz Iraka, eto potvrde moje teze. Ne znam da li možeš sa nekim da postaneš ortać posthumno, ali ova dvojica mogu da probaju. Tramp je od generala napravio verovatno jednog od najvećih heroja šitskih muslimana i šire. U toku je jedna od najvećih sahrana ikad, kakvu su imali samo veliki državnici. Akcije Kasema Sulejmanija će se sada studirati do poslednjeg detalja, ide posthumno preuveličavanja njegov lika i naravno sve one device ga čekaju u večnim lovištima. Eto njima njihovog Vojvode Mišića.

A naš blentavi vođa slobodnog sveta koji voli da hvata žene za pussy? On i dalje ima šansu da bude jedini pacifista među američkim predsednicima. Rekao je jasno: ‘ja sam ovo uradio da bih sprečio rat, a ne da bih ga počeo’. Za sad mu se svet smeje. Ali tako se i Hilari cerekala početkom 2016. godine.