Kolonijalni Jeremy Corbyn

U Londonu sam u dva navrata proveo skoro pet godina. Naravno zbog posla. Moj put je vodio iz New York-a tako da su moja očekivanja bila da ću naći nešto slično ovom velegradu u Evropi. To se nije desilo i London mi se nije svideo, najviše zbog manjka topline među starosedeocima. Naime, za 20 godinama u finansijskoj industriji, gde je veoma mnogo engleza, stekao sam jednog prijatelja među njima, a i njemu je majka Austrijanka iz Beča.

Jednostavno sam shvatio da je moj balkanski duh toliko udaljen od njihovog da bi se lakše sprijateljio sa marsovcima. Pošto mi frendova ne manjka, nisam se nešto ni lomio. Ali evo jedne kratke ilustracije pre nego što pređemo na dobri stari kolonijalizam. Naime, taj moj isti prijatelj englez gubi posao 2007. godine. Moj partner i ja mu dajemo jednu kancelariju u ćošku našeg prostora koji plaćam krvlju jer su rente tolike da imaš utisak da svi rade gudru da bi platili iste. Rob se useljava, mi ga upoaznajemo sa našim zaposlenima i sve je u redu par dana. U tom trenutku, zbog prirode našeg biznisa, mi zapošljavamo uglavnom nemce, i još par evropljana.

Nakon dve nedelje, rano ujutro, moja asistentkinja Nicole, uredna i vesela švabica, me zove u salu za konferencije. Svi su okupljeni. Neeeeeeee. Hoće povišice. Odmah stajem u mentalni gard i u sekundi smišljam priču o jadnom meni, koji je krenuo iz rasturene Juge, i udarničkim radom postigao bla, bla, bla. Poznavajući me, ona kao iz topa kaže moramo da pričamo o Robu. Fijuuuuu, dobro je. Gard dole i kapitalistički osmeh nazad na facu.

Elem, Nicole, kao jedino žensko u našoj finansijsko-šovinističkoj družbi, obično jedina ima muda da me pita za nešto što se tiče svih. Odmah uzviknu, kao što samo uvređeno žensko može, zašto nas Rob ne gotivi? Šokiran pitanjem odmah uđem u priču. Ispostavilo se da je moj drug prvi dan kada je dobio kanc od nas ušao i uredno se javio svima. Da bi došao do svog prostora, mora da prođe sve zaposlene svako jutro. Ali, nakon prvog dana Rob svako jutro prolazi i ne javlja se nikom. Nemoguće, pa Rob je gotivac.

Usledi super kratka rasprava koja se brzo pretvorila u graju koju prekidam stiskajući dugme na konferencijskom telefonu. Alo, Robe bre, dolazi ovamo, velim oštro. Razbarušeni hipster milioner ulazi ubrzo i nasmejano svima mahne uz mega pristojan pozdrav. Okrećem se prema pobunjenicima, namrgođeno gledam u Nicole u smislu evo šta hoćete koji moj. Ona, ponovo najhrabrija, se obraća direktno njemu uz blagu žensku uvređenu oštrinu. Zašto se ti nama ujutru ne javljaš? Ne kažeš dobro jutro, ćao, klimneš glavom ili izvedeš salto. Šta god?

Rob u šoku. Neoženjen, prezgodan i sklon ženama, on nežno seda pored Nicole, koja crveni uz lagani vragolasti smešak samo usled tog gesta. Pa ljudi javio sam se PRVOG dana. Ma izvinite, nego kapiram šta ima da se javljam svaki dan. Obavio sam to tada. Nije problem javljaću se, pa to je najmanje što mogu da učinim. Mi svi kontinentalci u šoku ali tad, bar delimično, skontam taj ostrvski mentalitet.

Od tog dana Rob se javljao kao da ulazi kod kraljice na audijenciju. Nicole se nikad nije nadobijala cvetića, kuca i maca kao u tom turbulentnom periodu velike finansijske krize 2008. godine. A ja sam tek onda udario gas prema Srbiji. Beži Vladimire od ovih što se javljalju na kašičicu.

Sa englezima nema rasprave o politici, istoriji, religiji. Sve je to nekako nepristojno i neprihvatljivo. Pa o čemu da pričamo onda prijatelju engleski? Pa o fudbalu i lovi doktore. Fudbal ne gledam jer sam frik, a pare imam od dvanaeste kad sam prodao prve tihogastere Lazi Bljuzgi.

Sve ovo razglabanje je uvod u izbore u Engleskoj koji će se održati 12. decembra. Brexit koji je napravio haos u ovoj zemlji je posredni povod i ovih izbora. Boris Johnson se nada pobedi kojom će naterati zemljake da progutaju ovu žabu koju im je populista Nigel Farage spremio još sada davne 2016. godine. Boris trenutno vodi sa 43% dok ga Jeremy Corbyn prati sa solidnih 32%. Napeto je jer mnogi analitičari smatraju da svašta može da se desi.

Engleski establišment prezire Jeremy Corbyn-a. Lider Laburista od 2015. i član parlamenta od 1983. godine, ovaj netaktički gospodin ljulja britanski politički brod godinama. Sindikalista, antifašista, antiaparthejdista i najgrlatiji glas protiv nameštenog rata u Iraku koji je ubio preko milion ljudi zahvaljujući bistijalnim potezima američkog i britanskog establišmenta. 2015. godine stranku okreće oštro u levo. Budi u građanima levu nadu i oni se ponovo masovno učlanjuju jer nakon decenija muljave politike imaju lidera koji jeste malo lud, ali veoma jasan u svojim stavovima.

On tada ne podržava Brexit iako oštro kritikuje buđavost i korupciju Evropske Unije. Uglavnom konzervativni masovni mediji u VB, koji su u vlasništvu laissez-fair ekipe, baljezgaju o njemu da je anit-semita, komunista i revizionista. Pljuju ga u horu po staroj propagandskoj matrici: kao nezavisni smo i vidite šta nam ovaj ludak sprema. Pozitivne članke o njemu uglavnom možete naći po nezavisnim blogovima i opskurnim levičarskim publikacijama. Ali ga establišment kroz svoju proizvodnju mišljenja svrstava među svoje neprijatelje.

E ovo poslednje je od suštinske bitnosti. Jeremy Corbyn jeste istorijski revizionista. Njegov poslednji potez koji je uzdrmao faraonsku englesku elitu je ‘Race and Faith Manifesto’. U njemu Jeremy sa svojom ekipom zahteva reviziju edukacije istorije u engleskim školama. Zahteva da se paklenim zločinima počinjenim engleskom kolonijalizacijom konačno pogleda u oči. ‘Evils of the British Empire’ moraju da se uče u školama. Ovaj program naziva ‘the Emancipation Educational Trust’ i postavlja ga kao temelj svoje kampanje. Smatra da je to najbrži put do rasturanja učmalog i primitivnog engleskog establišmenta gde i dalje vlada romantična ideja da su engleski kolonijalisti bili nosioci progresa među porobljenim narodima koje su decenijama eksploatisali.

Ovo je pravi potres u načinu razmišljanja među ostrvljanima. Jedan od razloga zašto je teško početi razgovor o politici sa englezom je brutalna i genocidna prošlost kolonijalističke imperije. Kao što je nas srbe sramota da pričamo o Srebrenici, pa okrećemo temu naglavačke čim neko kaže Sr tako je i njih instiktivno sramota da pričaju o kolonijalizmu i nepreglednim negativnim posledicama koje je taj sistem ostavio širom sveta.

Pošto me mnogi polupismeni sa srpskih državnih i privatnih faksova (a vidimo ovih dana kako i jedni i drugi funkcionišu) žešće nerviraju romantizovanom verzijom anglocentrične britanske istorije evo segmenta koji želi da vas navuče da ovu fantastičnu temu istražite sami. Pođite od knjige ‘Inglorious Empire’ brilijantnog Shashi Tharoor-a, indijskog pisca, parlamentarca i diplomate. Možda ga se setite jer je 2006. godine bio drugi na izborima za generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija posle Ban Ki-moon-a.

Knjiga je nastala kada je njegov video na Youtubu postao viralan 2015. godine. U sred Oksforda drži neverovatan govor o rezultatima engleske kolonijalne vladavine Indijom. Nazvan ‘Does Britain owe reparations to its former colonies?’ ovo je prvo primer maestralne elokvencije, pa tek onda summa summarum jednog užasnog sistema na kojem počiva bogatstvo današnje Velike Britanije.

Evo nekoliko ekonomskih činjenica jasno potkrepljenih u ovoj fantastičnoj knjizi. U momentu kada englezi stižu u Indiju, 1757. godine, dakle kada East India Company praktično preuzima kontrolu nad čitavom regijom koju danas znamo kao Indija, ekonomija iste predstavlja fantastičnih 23% globalne ekonomije. Poređenja radi, prema izveštaju IMF-a, Amerika danas ima 23.6% globalne ekonomije. Dakle isto parče kao Indija tada. Danas Kina kontroliše oko 15% istog kolača dok Velika Britanija ima oko 3.3%.

U momentu kada Mahatma Gandi 1947. oslobađa svoju zemlju Indija ima manje od 4% svetske ekonomije. Industrijska revolucija u Engleskoj, tvrdi Dr. Tharoor, je finansirana devastacijom indijskog preduzetništva. Jedan od primera su tada svetski poznati indijski tkači. Što su danas Prada gilje, tada je na primer bila muslin svila, za koju se tvrdilo da je lakša od vazduha. Englezi prvo uništavaju razboje na kojima se ove tkanine proizvode. Kada shvataju da preduzetnici veoma brzo prave nove, lome im palčeve kao kaznu za ‘nezakonitu proizvodnju’. Kada ni to ne uspeva nameću sistem izvoznih tarifa na završne proizvode a repromaterijal izvoze u Englesku. I eto velikog čuda Engleska postaje industrijska sila u tkanju, Tako Indija, koja je držala oko 27% svetske trgovine tkaninama, pada na ispod 2% u momentu kada prosvetitelji posramljeni odlaze.

Interesantno je da je glagol to LOOT, što znači ratni plen, u to vreme u engleskom jeziku prihvaćen iz hindija koji vuče korene iz sanskrta. Već u 18. veku Indija je broj jedan kupac Engleskih proizvoda, najveći izvor repro materijala i mesto gde engleska elita ide da se obogati.

Između 15 i 29 miliona Indijaca umire od gladi za vreme famoznih perioda gladovanja za vreme kolonijalne vlasti. Poznata je Bengalska glad 1943 kada umire preko 3 miliona ljudi jer je Churshill zabranio uvoz žita zbog ma manjka brodova i drugih oblika transporta. Brodovi puni žita iz Australije dolaze u Kalkatu ali po direktnoj pisanoj naredbi Winstona Churchill-a se prosleđuju dalje u Evropu kao rezerva za njegovu i savezničku vojsku. Indija mu ovo nikada nije oprostila i smatraju ga belim krvnikom. Dakle istorijski ga gledaju drugačijim očima nego na primer mi Srbi.

Jeremy Corbyn želi da promeni svoju zemlju iz korena. On traži jasnu dekolonijalizaciju dijalektike engleskog društva. Želi da engleska kolektivna psiha prođe katarzu koju su nemci prošli nakog nacizma i Trećeg Rajha. Corbyn je toliko progresivan u odnosu na konzervativnu elitu koja vlada engleskom i pravi haos po svetu da mu je zadatak skoro pa nemoguć. Ali samo ovakvi ljudi, koje nazivaju pogrdnim imenima, kopaju po njihovoj prošlosti u nadi da će naći nešto prljavo, i koje nazivaju radikalnim ludacima mogu da promene kolektivnu psihu jedne bivše kolonijalne sile koja se rve sa svojim identitetom u modernom svetu.

On i Dr. Tharoor će se lako složiti oko budućih odnosa Indije i Velike Britanije. Uostalom, indijski parlamentarac zaključuje da englezi duguju reparacije Indiji i na osnovu toga traži JEDAN DOLAR naknade. Veli da je princip bitan a ne kinta.

Evo linka pa sami slušajte govor Shashi Tharoor-a: https://www.youtube.com/watch?v=f7CW7S0zxv4&t=44s.

Kakav bre impičment?

Čitam piskaranja ovih naših novinara o temi impičmenta u Sjedinjenim Američkim Drtžavama. I taman kada pomislim da naši magovi pera ne mogu šturije i neobrazovanije da pristupe ovoj izuzetno bitnoj temi oni me razuvere.

Prvo ćemo videti šta je to impičment u SAD, onda ćemo videti kako će se stvari odvijati sa Trampom i na kraju zašto je to bitno za svet, Srbiju i vas građane.

Impičment je proces u kome zakonodavna vlast nalaže istragu o potencijalnim krivičnim delima članova vlade, to jest članova izvršne vlasti. U Americi, gde postoji donji dom zakonodavne vlasti, to jest Kongres, kao i gornji dom, to jest Senat, proces je dvoslojan. Prvo Kongres odlučuje da pokrene proceduru, skupi dokaze i svedoke i ako uspe da aktivira zakon o impičmentu onda slučaj ide u Senat. Dakle Kongres je ekvivalent tužioca i policije u civilnom procesu. Ako uspešno završe ovaj posao onda slučaj ide u Senat koji ima ulogu sudije i porote. Proces se pokreće i liči na sudski gde je za odluku potrebna dvotrećinska većina u Senatu. Dakle jasno kao sunčan dan.

Mora se navesti da impočment procedure postoje na državnom nivou. Na primer Kalifornija može na lokalnom nivou da aktivira u svom predstavničkom telu proceduru ako smatra da je neki član lokalne izvršne vlasti prekršio zakon.

Pre Trampa samo su dva predsednika doživela impičment a to su Andrew Johnson 1868. godine i Bill Clinton 1998. godine. Johnson je bio potpredsednik za vreme Linkolna i postao je predsednik nakon čuvenog atentata. Zalažući se za brzu i milostivu rekonstrukciju poraženog rasističkog Juga naišao je na veliki otpor Severnjaka koji su smatrali da poražene treba dodatno kazniti. Proces je aktiviran u Kongresu ali ga je Senat oslobodio tako da je on odslužio svoj mandat. Bill Clinton je manje više zbog pičke prošao impičment proces. Mi Srbi jako dobro znamo kako je sve to prošlo. U decembru 1998. godine je impičment izglasan u Kongresu. Marta 1999. godine počinje bombardovanje Srbije. Dakle jasno je da impičment u SAD ima dalekosežne posledice širom sveta. Senat je opet glasao protiv optužnice Kongresa, ali je Bill brže bolje izrokao Srbiju da bi ogroman pritisak medija i javnosti preusmerio ka svojim saveznicima iz Prvog i Drugog Svetskog Rata. Dakle Srbija je dobila preko pičke zbog pičke.

Šta će biti sa Trampom? U jednoj rečenici Kongres će izglasati impičment ali će Senat osloboditi istog. Kongres kontrolišu demokrate a Senat republikanci. Najkontraverzniji momenat u ovom procesu se već desio jer je odluka da se u proces krene prvo nametnuta od strane šefice Kongresa Nancy Pelosi. U proces nije krenula tradicionalnim glasanjem nego jednostavnom odlukom. Kada su se republikanci digli tek je onda proces stavila na glasanje. To je kvarno htela da izbegne jer je znala da će svi republikanci glasati protiv. Na kraju se to i desilo. Naime u SAD svaka značajna politička odluka koja je jednostrana i nema podršku obe stranke ima malu težinu. Za validnost je potrebno da nađeš podršku među članovima druge strane da bi narod odluku prihvatio i verifikovao. Ovo je možda i najznačajnija odlika američkog političkog sistema. Republikanci su bili jasni i svi do jednog su glasali protiv, i samim tim doveli validnost ove političke odluke u pitanje.

Dalji potezi su veoma predvidivi. Proces se predaje Senatu koji praktično donosi presudu. Kao što smo rekli za potvrdnu odluku je potrebno dve trećine glasova za koje ne postoji šansa da se namaknu. Republikanci su svojim glasanje u Kongresu već jasno dali do znanja šta oni i njihovi glasači misle o impičmentu Trampa. A tek će glasanje u Senatu, gde republikanci imaju većinu, biti nemoguća misija za demokrate žedne Trampove krvi.

Nancy Pelosi je napravila grešku koja će demokrate sledećeg novembra koštati još jednih predsedničkih izbora. Naime pod pritiskom mladih i novih demokrata ušla je u unapred izgubljenu bitku. Odolevala je dugo ali su mladi i neiskusni svojom tipičnom ostrašćenošću zajebali stvar.

Glavni kolateral ovog procesa je Joe Biden, koji jedini ima šanse da dobije Trampa na izborima. Kroz praznu priču o Trampovom ucenjivanju Ukrajinskog predsednika samo se ogolila priča o korupciji u koju je umešan Biden-ov sin Hunter. Stavljen je na poziciju u upravnom odboru ukrajinske firme Burisma Holdings u periodu od 2014. do 2019. godine, dakle za vreme kada mu je otac bio potpredsednik SAD i zadužen za politiku prema Ukrajini. A ako mislite da je naš EPS korumpiran samo pitajte Ukrajince šta se dešava u Burismi koja eksploatiše prirodni gas i lovu trpa u džepove oligarha i njihovih zaštitnika na Zapadu.

Tramp obožava ovu situaciju jer će na ovaj način izbaciti iz trke sada već izlapelog Biden-a. Strategija njegovog tima je da mu za demokratskog protivnika na ovaj način nameste Elizabeth Warren. Ova lažljiva senatorka, koja je godinama tvrdila da je pripadnica jednog od indijanskih plemena, je naime čitavu karijeru napravila ubeđujući svoje glasače da nije belkinja. Zato je Tramp i pogrdno zove Pokahantes. Ona, sa svojom krajnje levičarskom politikom, u SAD ima šanse da postane predsednik kao i da se Ameri nama izvinu za bombardovanje.

Zašto je sve ovo bitno za Srbiju? Joe Biden je deo Klintonovske korumpirane bagre koji ratovima žele da kontrolišu ostatak sveta. Njihovi stavovi prema Balkanu i srbima su poznati. Legendarni britanski novinar Christopher Hitchens je u svojoj brilijantnoj knjizi ‘No One Left to Lie’ detaljno opisao sve zločine Bill-a i Hilary-i i moćne organizacije koju su ustoličili u Washington-u. Dokumentovana i precizna, knjiga prati život, politički uspon i zločine jednog američkog seljačića i njegove žene koja je spremna na sve samo da ostane na vlasti. Optužen za silovanja i seksualna uznemiravanja još dok je bio guverner u zabitom Arkanzasu, uvek mu je žena prva držala sveću i peglala primitivne afere. Ona ga je gurala da politici priđe makjavelanski i da se ne obazire na ljude i saveznike. Da li vas neki naš predsednički par podseća na ovu matricu?

Dakle Tramp će na ovaj način skenjati Biden-a što su odlične vesti za ostatak sveta. Neki već šuškaju po Washington-u i Langley-u da je njegov brilijantni tim sam gurnuo demokrate u kilavi impičment. Tajming im je u svakom slučaju odličan. Dovoljno vremena da se proces okonča i da ga Senat oslobodi a malo vremena za Biden-a da nakon toga prevaziđe grehe svoga sina debila.

A za nas su republikanci i Tramp bolja opcija svidelo se to nama ili ne.

Šta je tebi Asanž

Pre pad dana država Švedska je odustala od optužnice za silovanje protiv novinara i anti-ratnog aktiviste Žulijana Asanža. Razlog? Nakon deset godina procesa koji bi samo Kafka mogao da osmisli sveti švedski tužitelji tvrde da su ‘dokazi značajno oslabili tokom protoka vremena.’

Dakle dokazi mu dođu kao zimnica. Vremenom slabe i na kraju se pokvare.

Drama pa i dokazi o kojima pomalo pošteni švedski zvaničnici govore počinje 20. avgusta 2010. godine. Naime dve žene odlaze u policijsku stanicu u Štokholmu i zahtevaju od inspektora da novinar Asanš uradi test na sidu! U najmanju ruku bizaran zahtev. Ne prijavljuju ga za silovanje, niti za seksualno uznemiravanje. Ali prisutni tužitelj brzinom svetlosti hapsi poznatog aktivistu da bi samo nakog pet dana tužiteljka Eva Finné izjavila da ‘navedeno ponašanje…nema elemenata krivičnog dela.’ Case closed što kažu braća Ameri. I tu bi ova ujdurma izazvana gospođicom 1 koju je Asanž karao te noći trebalo da se svrši. Ona nikada nije tvrdila da je silovana nego da je Asanž seks obavio bez kondoma i da se plašila da ima sidu.

Gospođica broj 2 koja se takođe sladila te noći, prema izveštaju UN specijalnog izveštavača za mučenje Niels Melzer-a, nije želela ništa da prijavi ali su je policija i tužitelji ubeđivali da prijavi krivično delo. Ona odbija da potpiše zapisnik kada saznaje da će se isti koristiti u procesuiranju Žulijana. Gospodina puštaju i on piči za London gde nastavlja guženje svetskih vlada i njihovih obaveštajnih službi.

Ali ne lezi vraže, u novembru iste godine, sveža tužiteljka Marianne Ny feminističke provijencije stupa na scenu i izdaje Evropsku poternicu za hapšenje novinara koga su već tamničili pet dana.

Nakon dve godine sudskog procesa sveti pravni sistem Velike Britanije, u koji se i mnogi moji sugrađani kunu kao u mošti svetog Pikajla, odlučuje da izruči našeg junaka iako Švedska ne prezentuje otpužnicu. On traži utočište i zaštitu od bistijalnih državnih sistema. Braća Rusi ništa, Kina ništa, niko ništa od svih državnika na Zapadu Istoku ili mesecu. Jedno je jasno, Asanž i njegov brilijantan Wikileaks sistem nikom ne odgovaraju. Sem nama, 7.5 milijardi građana ovog sveta.

Prima ga u ambasadu mali Ekvador po nalogu levičarskog predsednika Rafaela Correa-e. Sledećih sedam godina novinar se bori da ne bude izručen Švedskoj jer njegovi advokati smatraju da postoji američka tajna optužnica koja bi uslovila ‘nezavisnu’ nam Švedsku da Žulijana isporuči zemlji slobode i rokenrola.

U maju 2017. godine tužiteljka povlači nalog za hapšenje za nepostojeći zločin. Ali naš je heroj na magarcu već u raljama slobodarske Engleske i njihovih elita koje pokušavaju da sakriju svoje zločine u Iraku i drugim lokacijama gde vojno i obaveštajno jebu kevu. U Ekvadoru se menja vlada i na čelo dolazi čovek po prezimenu Moreno a ludog imena Lenín. Iako je bio zakleti levičar i podpredsednik pod Correa-rom, on dolaskom na vlast izvodi salto politico mortale i postaje neoliberalni propagator svega američkog i španskog. Asanža otvoreno mrzi i naziva kamenom u cipeli njegove zemlje. Mržnja je direktna i lična jer je Wikileaks objavio fotografije i druge dokaze o raskalašnom životu Lenìna u Ženevi. Naime on je nakon svoga podpredsednikovanja postavljen na jednu od onih pozicija u UN gde se turaju političari kojima je istekao rok. Lova dolazi sa ofšor računa njegovog burazera u Panami i naš Lenín uživa u večerama od hiljada dolara, kiti se satovima od ne znam ni ja koliko i voli sve što vole mladi. Kao svaki dobri levičar tipa Tito. Rolex, kolica šmekerica.

Aprila 2019. godine gledamo tužne slike odvlačenja Asanža iz svoje sobice u Ekvadorskoj ambasadi u Londonu u zatvor. U roku od bukvalno nekoliko minuta SAD izjavljuju da će tražiti izručenje novinara na osnovu tajne optužnice za koju je Asanž tvrdio da postoji svo vreme. Kažu da je kuvao plan protiv interesa svete nam Amerike sa Chelsea Manning, američkim vojnikom koji je Wikileaks-u doturio tajna dokumenta američkih vojnih operacija. Nakon mesec dana objavljuju da optužnica ima 17 tačaka i da je zaprećena kazna sitnih 175 godina robije.

Tako da je povlačenje šveđana od pre nekoliko dana samo deo čitave igranke, unapred dogovorene između obaveštajnih službi Švedske, VB i SAD. Dakle volšeban, providan i pravno nevalidan proces protiv novinara i aktiviste.

A sad se vi pitate u majčici Srbiji, pa Vladimire šta me zabole čoše za ovog čudaka kad ja živim u slobodarskoj zemlji gde su novinari krave? Ups pardon, svete krave.

Zato što je ova borba personifikacija opresivnog sistema političkih globalih elita protiv težnje građana za daljim slobodama. Ovde se odlučuje da li će telefone Vaše dece slušati vlade širom sveta, kako demokratske tako i one druge. Ovo je borba kako će se tehnologija koristiti u budućnosti. Da li će biti u službi sloboda i progresa ili kontrole i tlačenja. A to se svodi na pitanje da li će političari biti svedeni na administratore naših bogatih života ili će i dalje biti dželati i vlastodršci.

Činjenica da su tri demokratske države organizovale Orvelovsku akciju tipa 1984, bez osvrtanja na prava pojedinca i novinara je dokaz da stvari idu u pogrešnom pravcu. Posle Wikileaks-ovih otkrića o zločinima Zapadnih i Istočnih vojnih i obaveštajnih službi ovaj čovek, umesto da uživa status i poštovanje Mahatme Gandija, on, po tvrdnji UN-a bukvalno umire u Engleskom kazamatu.

I za kraj samo par rečenica o njegovim kolegama novinarima. Naime, umesto da se svi svetski novinari udruže u osudi ovog bezakonja, bez obzira na svoje simpatije ili antisimpatije prema Žulijanu, polako dolazi na scenu ono što je Čomski još davne 1988. godine objasnio u svom revolucionarnom delu ‘Manufacturing of consent.’ Naime da su masovni mediji ništa drugo do ‘efektivnih i moćnih ideoloških institucija koje nose propagandu datog sistema uz oslanjanje na tržišne sile, unutrašnje ideološke postulate, i samo-cenzure, bez direktnih političkih pritisaka.’ Asanž je odjednom čudan, obskuran haker u službi Amerike, Rusije, Kine, Plutona i Neptuna, sve naravno u zavisnosti ko piše. Liberalni Zapadni mediji ga optužuju da je pro-Putin, iako je objavio na hiljade depeša koje otkrivaju korupciju i bistijalnost njihovih političara. Na Istoku ga braća novinari optužuju da je Zapadni pijun iako je čovek koji je svojim novinarskim delovanjem otkrio največe zločine američke i britanske administracije posle Drugog Svetskog Rata. I baš te dve demokratske svetinje ga provlače kroz svoje gulage.

Novinari širom sveta, hvala vam na lenjosti, ideološkoj ostrašćenosti i auto-cenzuri. Drago mi je što je budućnost naših sloboda u vašim ručicama. Što kažu u našoj slobodarskoj zemlji pa ko će koga ako neće svoj svoga.

Evo liste dostignuća najznačajnijeg novinara u istoriji Žulijana Asanža: https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_material_published_by_WikiLeaks

Nešto je trulo u državi Bolivijskoj

Ovih dana događaji u Boliviji se odigravaju velikom brzinom. Protesti širom zemlje su doveli do ostavke predsednika Eva Moralesa. Pod pritiskom vojske, koja mu je jasno dala do znanja da ostavku preda u najkraćem roku, on pre par dana traži i dobija azil u Meksiku i čudnim putevima napušta Boliviju.

Vidim da se u Srbiji o ovoj temi piše šturo i bez mnogo znanja tako da su me mnoga pitanja mojih sugrađana navela da napišem ovaj članak. Naime u Boliviji se desio vojni puč. U kratkim crtama to je odgovor. Kao i mnogo puta do sada u Latinskoj Americi, vojska je Moralesu saopštila da napusti poziciju ili će doći do eskalacije nasilja. Predsednik je dakle pod vojnim pritiskom, i tvrdeći da mu je život ugrožen, pobegao u Meksiko.

Ali ko je Evo Morales i zašto je značajan? On je predsednik Bolivije od 2006. godine i prvi je lider iz plemenskih zajednica ove zemlje. Dakle nije belac španskog porekla što je i srž ove drame koja se odvija pred našim očima. Pripadnik je plemena Aymara koje svoj životni prostor nalaze u Peruu i Boliviji. Bitno je reći da od 16 veka i dolaska španskih konkvistadora ovom regijom i zemljom Bolivijom vladaju beli kolonijalisti, dakle ljudi uglavnom španskog porekla. Kroz robovlasničko kolonijalni odnos, španski kolonijalisti izrabljuju mineralima bogati region i neizmerno se bogate. U tadašnje Gornjem Peruu, kako su Boliviju tada zvali, kolonijalna Španija eksploatiše bogate rudnike srebra i svo bogatstvo šiba za Španiju koja se naglo bogati. Većina španskog bogatstva danas je u direktnoj vezi sa kolonijalnom eksploatacijom ovog regiona.

Lakom pobedom od 54% 2006. godine Morales dolazi na vlast i Latinska Amerila slavi da je posle vekova tlačenja na čelu neko od starosedeoca. On menja Ustav i tokom sledećih deset godina redukuje ekstremno siromaštvo sa 38% na ispod 20%. Ulaže u infrastrukturu u bednim ruralnim delovima gde uglavnom žive plemena. Minimalnu zaradu povećava za 104% do 2015. godine i povećava životni standard za građane kao niko do tad. U konfliktu je sa Američkim i Španskim neokolonijalnim firmama jer im ruši klijentelističke ugovore sklopljene sa pro-španskim desničarima koji su mu i glavna opozicija i kreatori ovog puča.

Evo je među ljute neprijatelje svrstao i mega-farme i njihove vlasnike među kojima nema nijednog koji poreklo vuče iz plemenskih zajednica. Farmeri su tipično španskog porekla i generacijski vlasnici ogromnih komada zemlje. Dok im dečica partijaju po Madridu i Barseloni tate i dede sisaju krv svakog komada ovih prostranih pašnjaka. Predsednik Morales odmah nakon preuzimanja vlasti uvodi zakone o sigurnosti hrane. Rezultat su nepovoljnije cene prehrambenih proizvoda za farmere, limiti na izvoz ali i fantastičan podatak da neuhranjenost dece mlađe od tri godine sa 41.7% pada na 18.5% od 1989 do 2012 godine. Ovo su podaci UN Food and Agricultural Organization.

A sad da Vas pitam kakva je veza između cena akcija Tesle, proizvođača električnih automobila u SAD i vojnog puča u Boliviji? Naime, u regionu Potosi su nalazišta litijuma koja predstavljaju 50% do 70% svetskih rezervi ovog danas vrednog minerala koji se koristi u proizvodnji električnih baterija. Procvat prodaje električnih automobila je direktno zavisan od efikasnosti električnih baterija koje ih pokreću. Analitičari procenjuju da će se potražnja ovog minerala duplirati do 2025. godine. Samim tim i cena će rasti ovog nezamenljivog elementa u najbrže rastućoj industriji.

Predsednik Morales 4. novembra, pod pritiskom plemenskih zajednica u Potosiju raskida ugovor sa Nemačkom firmom ACI Systems Alemania, koja je dobila povoljne uslove za decenijsku eksploataciju litijuma u Boliviji. Oni delimično snabdevaju Teslu i druge firme litijumskim baterijama. Tu se dižu sve Zapadne zemlje i njihovi dušebružni zaštitnici ljudskih (čitaj belačkih), psećih i svih drugih prava i kukaju faul. Morales zahteva daleko veću rudnu rentu i limitiranje izvoza samog minerala, nego traži da se proizvodnja krajnjeg proizvoda, dakle baterija obavlja u Boliviji, a ne u Nemačkoj i ostalim svetim i visokomoralnim državama Zapada. ACI odmah saopštava svojim investitorima da ne brinu i da će se situacija oko ugovora ubrzo raščistiti. Desetak dana kasnije Morales je u avionu ka Meksiku spašavajući živu glavu od desničarskih protestanata koji vitlaju Biblijama u svom katoličkom zanosu i to sa strašću koju samo Španci imaju prema toj presvetoj hrišćanskoj instituciji koja je uporno radila na nasilnom pokrštavanju domorodaca u Latinskoj Americi.

Mejnstrim mediji u SAD i Španiji se utrkuju da objasne kako je ovo još jedno spontano događanje naroda. Ultra-desničarski Wall Street Journal slavi odlazak levičarskog đavola. Umereniji New York Times priznaje da je izbacivanje izabranog predsednika korak unazad za demokratiju ali će eto zaustaviti nasilje na ulicama. Isti onaj New York Times koji nema problema sa američkim bombama koje se seju u ime demokratije širom sveta. Ludak Donald koga zovu predsednikom ushićen je raspletom događaja. Španski mediji šta mislite za koga navijaju? A tek brazilski na čijem čelu je predsednik fašista, ponovo španskog porekla.

Odmah posle ostavke na čelo države se postavlja senatorka Jeanine Anez, tvrda desničarka španskog porekla koja Moralesa mrzi, kako sama kaže, najviše zato što je ukinuo zakletvu nad Biblijom pri pristupu političara Bolivijskom senatu. Danima je palila vatru među svojim pristalicama vitlajući Biblijom. Zakletvu je položila čvrsto držeći svoju svetu knjigu u tanjušnim katoličkim ručicama pred praznim Senatom.

Moralesovi politički grehovi su jasni i on nije sveti Vasilije Ostroški. On je svoj četvrti mandat dobio kroz odluku Vrhovnog Suda koji je odlučio da uprkos zakonu koji ograničava broj mandata njegova ljudska prava mu dozvoljavaju da se ponovo kandiduje. Dakle muljava odluka. Izbori 20. oktobra su mu dozvolili da sa marginom od 10% pobedi na izborima bez mogućnosti drugog kruga. Naime da je pobedio sa manje od 10% u decembru bi bio drugi krug izbora. Mnogi u Boliviji tvrde da su namakli par posto do 10 komata. Jebi ga, i on je samo političar od krvi i mesa.

Ali ono što je srž priče je borba između desničara kolonijalista i ostalih državljana Bolivije, kako domorodaca tako i onih Evropljana koji razumeju smrtne grehe svojih predaka i njihov kancerogeni uticaj na Latinsku Ameriku pa i Boliviju. Poslednji vojni puč u Hondurasu dao je mnogima nadu da je i poslednji. Zapadni dobri, Bogom dani, presveti i kolonijalni mediji nas ubeđuju kako je ovo put ka demokratiji. Nije smradovi, ovo je samo put ka jeftinim električnim baterijama koje će Njujorški i Madridski hipsteri da turaju u svoje Tesle od sto soma dolara dok nam kenjaju kako spašavaju svet. Ovo je prljavi vojni puč. A ako neokonkvistatori i njihova dečica baš žele da spasu svet neka se prošetaju do prvog mosta i bace se sa istog. Tako će brzo do svog katoličkog Isusa i daleko od bogatstva Latinske Amerike.

Joker je američki film

Prošle nedelje nas tri para idemo da gledamo Joker-a. Dobili karte za one mega fotelje u Ušću koje su ispale najbolji deo izlaska. To i naravno kokice zbog kojih suštinski i odlazim u bioskop poslednjih godina.

Čim smo izašli sa projekcije naš drug Milan karaburmski nam saopšti: „Ako mi neko od vas kaže da mu se film svideo prestajemo sa druženjem.“ Naravno umiremo od smeha i uglas konstatujemo da je film kurac of ovce.

Naravno da jeste i kao većina Evrope teško da možemo da shvatimo pozadinu ovog dela. Naime većina se odmah kači na tumačenje da je ovo film o otuđenom modernom čoveku koji se kroz glumčevo kreveljenje polako pretvara u društveno zlo.

A naime film je o tužnom stanju američkog mentalnog zdravstva. Ako se šetate Los Angeles-om, nekoliko puta će vas presresti beskućnici sa pitanjima i zahtevima mentalno bolesne osobe. Mnoga istraživanja pokazuju da je veliki broj nezbrinutih u SAD mentalno obolelo. Tako je ‘The San Francisco Homeless Count’ iz 2015. godine tužno zaključio da 55% beskućnika trebuje psihijatrijski tretman kome nemaju pristupa.

Kako je to moguće pitate se? Najbogatija zemlja na svetu, koja godišnje troši sramnih $770 milijardi na naoružanje, svoje mentalne bolesnike izbacuje na ulicu. Kao i obično, iza ovog brutalnog stanja stoji jedan čovek: Ronald Regan. U kratkim crtama on je u par političkih koraka ukinuo državna sredstva za tretman mentalno obolelih. Tako da u modernoj Americi, ako niste iz familije punišića a šano dušo ste, najebali ste. Čak i ako ste iz redova srednje klase, privatni tretmani su toliko skupi da porodice tiho puštaju svoje umobolne niz vodu koji najčešće završavaju na ulici. Tako da u tom Los Angelesu čujete da je neko iz Oregona, tamo su mu brat, sestra i prijatelji ali je on/ona na toplom Skid Row-u u gradu anđela.

Ali evo kratke istorije radi boljeg razumevanja ovog američkog filma. Naime Ameri su još davne 1833. godine u Worcester-u otvorili prvu mentalnu bolnicu podržanu državnim fondovima. Ovo su uradili mnogo pre nekih drugih zemalja i bili lideri u tretmanu bolesnika. Već 1860tih 28 od 33 države imaju državne institucije za tretman mentalnih bolesnika. Istraživanja cvetaju i 1954. godine otkrivaju Chlorpromazine kojim leče šizofreniju i depresiju. Ovo dostignuće je bitno jer mnogi smatraju da je lečenje većine mentalnih bolesnika moguće pa tim i njihova reintegracija u društvo. 1963će Kenedi gura problem sa državnog na federalni nivo potpisujući ‘The Community Mental Health Act’ i sve obećava da će se još više sredstava kanalisati za potrebe ovih ljudi. On je delimično bio inspirisan svojom sestrom Rosemary, koja je usred mentalne bolesti prošla brutalnu lobotomiju. Familija ju je uspešno držala daleko od očiju javnosti.

Dakle sve ide u progresivnom pravcu ali 1967. godine Ronald Reagan je izabran za guvernera Kalifornije. Glupavi i lepuškasti glumac seče budžete punom parom, bez imalo intelektualne pažnje (naime šmeker ne voli da čita). Seče lovu Department od Mental Hygiene-u i tu kreće egzodus mentaća. U međuvremenu su troškovi zbog raznih korupcija postali astronomski tako da armija mentalno obolelih završava na ulici. 1967 godine potpisuje (ili stavlja krstić) na Lanterman-Petris-Short Act i zabranjuje institucionalizaciju mentalnih bolesnika protiv njihove volje. Tu kreće lavina beskućnika i broj ljudi u zatvorima skače, uglavnom mentalnih bolesnika, koji se samo instiktivno prebacuju iz jedne institucije u drugu. Zatvorsko okruženje naravno nije opremljeno da tretira ove ljude. 1981 ovaj Joker postaje predsednik Amerike i dalje se userava ovim ljudima u život. Naime čovek koji se 1987. godine u Berlinu Gorbačovu obratio sa ‘Mr. Gorbachev, tear down this wall’ je decenijama vodio još jedan Hladni Rat – protiv svojih najnemoćnijih sugrađana.

Danas su 10% ljudi u američkim zatvorima teški mentalni bolesnici bez pristupa odgovarajućim tretmanima. Mnogi od njih kao motiv za zločine imenuju mentalnu bolest ili želju da budu u zatvoru.

Dakle kad se po svom srpskom običaju seremo po Srbiji i svemu srpskom pa i našem mentalnom zdravstvu zaboravljamo da kakvo god da je ima mnogo ljudi ovde koji su posvećeni ovim ljudima koje često sem majke rođene niko neće. Postoje institucije, jadne kakve su, i plemeniti ljudi u njima koji se nesebično bore da ovim ljudima koliko toliko obezbede mrvicu dostojanstva.

Dakle jasno je zašto u Srbiji i u Evropi ljudi ne kapiraju Joker-a. Zato što ga ne sreću na svojim ulicama. Ja sam po američkim ulicama bazao 16 godina pa sam mnoge Joker-e susreo. Zabezeknutih pogleda, smrdljivi i propali oni bazaju nekim drugim terasama svesti suštinski žudeći za krovom nad glavom, toplim obrokom i osobi koja će im se profesionalno obratiti.

Dakle nije ovaj film nikakvo egzistencijalno remek delo o srljanju u nasilje mlade duše. Taj film se zove Paklena Pomorandža.

Ovo je film o jednom poganom glumcu i još poganijem političaru Ronaldu Reagan – istinskom Joker-u.

Rasprodaja Doktorata

Kupovina doktorata je uzrokovana našom društvenom organizacijom. Komunisti su u SFRJ postavili rigidni sistem zapošljavanja i stručne spreme kao jedne od osnovnih odlika dirigovane ekonomije. Moglo se napredovati na poslu samo ako imaš određenu SS, VSS ili ti šta već. 

Dakle nisi mogao dalje bez fakulteta i određenih diploma. Zato kod nas nije bilo Bill Gates-ova koji napuste osnovne studije da započnu revolucionarnu firmu. 

Usled manjka reformi u obrazovanje to nasleđe je i dalje prisutno u društvenim preduzećima i ustanovama.  Kako koja stranka dođe na vlast shvati da sve može da fingira ali stručna sprema se ne sme ignorisati. Zato njihovi članovi moraju ekpresno da rode stručnu spremu. Zato pekari i grobari preko noći postaju akademski građani.

U vreme komunizma su se doktorati delili samo podobnima. Pa je dobar deo doktoranata bio učlanjen u Komunističku Partiju. Tako su se masovno kupovali doktorati, kako za novce tako i pritiscima. Zar mislite da je neki profesor smeo da odbije doktorsku disertaciju sinčića nekog člana CK? 

To se sada masovno dešava u Kini. Naime, 1978 god., nakon famozne Kulturne Revolucije nije bilo ni jednog savremenog doktora nauka. 1982 ih je bilo 18. Sada svake godine preko 100.000 njih dobije zvanje doktora nauka. Kvalitet tih diploma je upitan jer je veliki broj kandidata član KP.  Zato su u Kini i dalje najvredniji PhD-evi sa Zapadnih univerziteta.

Dakle ovo je tema koja muči dobar deo sveta. Inflacija visokog obrazovanja pa samim tim i doktorata je fenomen koji je prisutan već nekoliko decenija. 

Zato je odnos onih doktora nauka koji redovno objavljuju radove i fake doktoranata koji nikad ništa ne objave sve gori. 

Zato mora doći do klasifikacije titula. Nešto slično kao u Rusiji. Tamo si kandidat sve dok ne objaviš neki bitan rad u bitnoj publikaciju.  Ako osoba nikada ništa ne objavi, ili to uradi jednom u 5 godina u trećerazrednoj publikaciji, onda je jasno da je doktorat fake. 

Pravi doktori nauka su opsednuti svojom specijalizacijom i stalno objavljuju. To je priroda doktorata. To su često veoma specijalizovane i opskurne teme. Pravi put do doktorskog zvanja je pakao. Moja tašta je profesor na BU i drži katedru nederlandistike, to jest holandskog jezika i kulture. Jedan je od vodećih eksperata i uživa ogromno poštovanje u Holandiji kao veliki stručnjak za njihov jezik i književnost. Doktorat je završavala pored porodice i troje male dece. Dakle prošla kroz pakao, naročito što je bila pionir u toj oblasti na Balkanu. Ona živi svoju nauku svaki dan pa je tako jedna od citiranijih profesora na BU. 

Sa druge strane lično poznajem nekoliko doktoranata koji se svojim poslom ne bave. I mi svi oko njih znamo kako su do diplome došli. 5 somića i 10 ćevapa su danas dovoljni da se lansirate među akademike. Navali narode dok zalihe traju.

Istina i ‘istina’ Veljka Lalića

Lalić još jednom odlično pokreće temu koja drma ne samo Srbiju nego i čitav moderan svet. Svima su usta puna istine, činjenica i pravde.

Oni koji najčešće potežu istinu su novinari i političari. Istina se uglavnom odnosi na društvene i političke pojave. I brale u tom grmu leži zec.

A šta je istina? Prvo ona je izrečena misao. U filozofskom kontekstu najčešće značenje je da ta misao odgovara činjenicama u prirodi. Tako je matematika jasna istina jer izražava misli koje se podudaraju sa činjenicama. Pitagorina teorema je misao koja se uvek, bez izuzetka podudara sa onim što u prirodi možemo da izmerimo. Tako je kvadrat nad hipotenuzom uvek jednak zbiru kvadrata nad katetama pravouglog trougla.

U fizici je istina takođe absolutna i nepromenljiva. Tako je drugi zakon termodinamike uvek u harmoniji sa opservacijom u bilo kom delu kosmosa. Uvek i bez izuzetka.

To nas dovodi do društvenih istina. Iliti istina o kojima mi najčešće govorimo. Da li je Asanž novinar ili izdajnik? Za mnoge od nas najveći novinar svih vremena a za Donalda Trampa, Hilari i veći deo američkih političara izdajnik. To su dve dijametralne ‘istine’ za koju dve strane koriste dve različite definicije koje su obe kontekstualno tačne. Moja definicija je da je svako novinar ko sebe predstavi kao takvog i pušta u etar svoja pisanija. Tu nema dileme – Asanž je pisao o otkrićima Wikiliksa na sve strane. Druga strana, naime uopšte ne ulazi mnogo u to da li je on novinar ili ne. Oni posežu za definicijom izdaje i tvrde da neko ko ukrade državne tajne i iste objavi je po definiciji izdajnik i zaslužuje samo najgore. Dakle imamo jedan fenomen – Asanža i njegovo otkrivanje državnih zločina a dve kontekstualne definicije.

Tako je manje više sa svim društvenim problemima. Istina se poteže stalno, uporno i pogrešno. Zato i imamo osećaj da je istina jeftina.

Dakle iako smatram da je Lalić jedan od najznačajnijih novinara na ovim prostorima ovde se jasno ne slažem sa njegovim pristupom ‘istini’. Kad je istina pod navodnicima, onda je jasno da govorimo o društvenim istinama. Uostalom mnogi protivreče mojoj ‘istini’ da je Lalić vrh i imaju svoju ‘istinu’ o njemu.

Odakle dolaze te sad dve ‘istine’? Pa od politizacije ljudskog bivstvovanja. Osnovne dve političke podele na desničare i levičare su u vrednosnoj suprotnosti i prilaze problemima sa dve strane, iziskujući dva konteksta a samim tim i dve definicije koje obično proizvedu dijametralne ‘istine’. Tako progresivni prilaze Asanžu iz ugla novinarstva i zahtevaju njegovu slobodu jer je novinar. Dok konzervativci prilaze iz ugla vernosti prema državi kao tradicionalno svetoj instituciji i smatraju istog čoveka i njegovo delovanje izdajom.

I kako ove dve strane komuniciraju? Veoma teško. Jedna strana u klin a druga u ploču. I obično se svaki argument završava na poražavajući način: ad hominem. Filozofski jedan od najstarijih problem danas je u punom cvatu. Nemamo razrešenje ‘istina’ i odmah kreće napad na ličnost. To je danas savršeno ilustrovano u tabloidima širom sveta. Oni su nosioci ad hominem kulture i najveći problem današnjice po meni. Davitelji filozofije.

Tako se mnogi argumenti završavaju u bespomoćnom vapaju da je sagovornik Hitler. Jako dobro znamo da u Srbiji danas nema niti jednog Hitlera u bilo kojoj inkarnaciji. Ali nam tabloidi predstave bar 2-3 komata dnevno. Toma, Vučić, Đilas i Obradović danas. Sve Hitler do Hitlera. A u suštini 4 obična Balkanska političara.

Ovoj kakofoniji danas još ulje na vatru dodaju društvene mreže gde je svaki građanin novinar. Svaki komentar je ‘istina’ ali je i svaki komentator Hitler. Ljudska potreba za slobodom često u demokratiji proizvodi razmaženog demokratskog čoveka i ženu koji tankim obrazovanjem urliču svoje ‘istine’ dok na svakom koraku vide Hitlere. Pa zar svi nismo imali bar jednog nastavnika Hitlera?

Zato vrhunski matematičari i teoretski fizičari uglavnom ćute. Znaju da je istina jedna, naučna i brutalno nepromenjiva. Mi tipkamo po ovim smartphonovima zato što je pregršt matematičkih istina poređano na pravi način da uvek, bez izuzetka daju jedan istinski rezultat. Upoređivati ove istine sa ‘istinama’ je dakle nerešiv filozofski problem. Za sad.

Ja verujem da veštačka inteligencija jedina ima šansu da približi istine i ‘istine’. Da će ogromna kalkulaciona moć superkomjutera uspeti da matematički priđe društvenim problemima i pronađe najoptimalnije rešenje za svako. Da li će ljudski rod svedočiti fuziji istina i ‘istina’ je verovatno u rukama te veštačke inteligencije. Ali to je već nova tema.

Možda će superkompjuteri da nam jebu mamicu hitlerovsku svima.

Jugoslovenska Žurka (reakcija na Kolindu i Gvozdenu Zavesu)

Kao što reče jedan moj francuski prijatelj ‘vi Balkanci živite post-Jugoslovenski mamurluk’. I ubode ga čovek ko prstom u dupe.

Jugoslavija je kao neka žurka. Kao prva žurka na koju si otišao kao tinejdžer. A tamo svi. Dripci iz kraja, lepe cice iz centra, gomila pevača, glumaca, krimosa, narodnjaka, rokera, pankera, metalaca. Ama baš svi. Piće jeftino, hrana bajata, muzika kendrlja iz razjebanih zvučnika ali svima kao nešto dobro.

Ćale i keva u vikendici, na selu.

Kako veče odmiče svi naravno sve pijaniji. Raspoloženje na uzlaznoj putanji, svi đuskaju, čantraju, maze se, jebu ale. Ali kako alkohol uzima maha tako se polako dižu glasovi. Pa se dvojica u klonji svađaju oko fudbala. Pa se dve koke gledaju preko pičke zbog nekog frajera. Pa neko opsedne muzički stub (za mlađe: skalamerija od metar iz koje se čuju muzički sadržaji), eto ne sviđa mu se muzika pa je on baš doneo kasetu sa svojim demo snimcima. On uspeva i grozomorni zvuci njegovog ultra-underground benda sad jebu sve ostale. Ali njegova konstitucija od 2 metra nekako čini njegovu muziku podnošljivom. Neki mu čak prilaze i pičkarski kao ‘brate š’o je dooooobro’.

Tu samo par faca duvaju u ćošku i gledaju i ne mogu da veruju kako se jedna fina, spontana žurkica pretvorila u sranje. U jednom trenutku krene šutka i svi puni entuzujazma ulete. Ali tu Pera u jednom trenutku nezgodno zakači Hrvoja i šutka se brzinski pretvori u makljažu. Pera Hrvoja, Hrvoje zakači Alisu, Alisa pljune Ibru, ovaj da zaštiti Maricu promaši Franca i slučajno u fulu nabode Davida. Manje više opšta šorka.

Ubrzo dođe čika milicajac koji se nekim čudom zove John, i jednopotezno rasturi žurezu. Tog dana je njegov kolega Sergej bio bolestan jebi ga pa je John ceo uviđaj morao sam da odradi. Pošteno i nepristrasno, kako samo čika milicajac John zna.

E sad je to sutra. Mamurluk ubi. Jeftino vino i vinjak su zli drugovi dan posle. Memorija pamćenja je kurva.

Jednima je bilo do jaja. Ludnica od žurke. Nekima je bila katastrofa. Sve sami ljacise na žurci, odvratno. Priča se da je neka riba bila silovana. Jedan je u tuči ostao laki invalid, staklo iz flajke završilo u levom oku. Kažu bilo je padobranaca. Tu su bili namerno da naprave haos i od jedne nevine šutke izazovu opštu makljažu.

Sve u svemu kolko partijaša tolko sećanja, i sva kroz maglu mamurluka od vinjaka.

Samo ovih par duvača sa strane ostaše van makljaže i mamurluka. Spasio ih bol u kurcu.

Introduce Yourself (Example Post)

This is an example post, originally published as part of Blogging University. Enroll in one of our ten programs, and start your blog right.

You’re going to publish a post today. Don’t worry about how your blog looks. Don’t worry if you haven’t given it a name yet, or you’re feeling overwhelmed. Just click the “New Post” button, and tell us why you’re here.

Why do this?

  • Because it gives new readers context. What are you about? Why should they read your blog?
  • Because it will help you focus you own ideas about your blog and what you’d like to do with it.

The post can be short or long, a personal intro to your life or a bloggy mission statement, a manifesto for the future or a simple outline of your the types of things you hope to publish.

To help you get started, here are a few questions:

  • Why are you blogging publicly, rather than keeping a personal journal?
  • What topics do you think you’ll write about?
  • Who would you love to connect with via your blog?
  • If you blog successfully throughout the next year, what would you hope to have accomplished?

You’re not locked into any of this; one of the wonderful things about blogs is how they constantly evolve as we learn, grow, and interact with one another — but it’s good to know where and why you started, and articulating your goals may just give you a few other post ideas.

Can’t think how to get started? Just write the first thing that pops into your head. Anne Lamott, author of a book on writing we love, says that you need to give yourself permission to write a “crappy first draft”. Anne makes a great point — just start writing, and worry about editing it later.

When you’re ready to publish, give your post three to five tags that describe your blog’s focus — writing, photography, fiction, parenting, food, cars, movies, sports, whatever. These tags will help others who care about your topics find you in the Reader. Make sure one of the tags is “zerotohero,” so other new bloggers can find you, too.