Аутор: Vladimir Djukanovic

Jutro je oko šest sati. Dok svi još spavaju izlazim na terasu u gaćama ali me 1 stepen iznad nule gura nazad. Guram kapsulu kafe u aparat i čekam mili zvuk napitka u pripremi.

Dakle sve po starom sem što je Republika Srbija u vanrednom stanju. Sinoć u 20 časova Vučko, usled pandemije korona virusa, uvodi vanredne mere koje glase: stariji od 65. godina ostaju u kućama a deca ne idu u školu. Restorani rade skraćeno i granice se zatvaraju sem za preko potrebna putešestvija.

Deca skaču od sreće jer škole nema. Žena je u blagom šoku dok pokušava da provali na koji period. Činjenica da škole nema do septembra decu čini još srećnijom dok moja supruga pada u blagi očaj spoznavši koliko energije proizvode dečaci od 7 i 10 godina. I da će sva ta energija biti utrošena bez škole i bez baba i deda.

Sinoćnje obraćanje našeg predsednika je po običaju pratila njegova već svetski slavna patetika. Na ivici suza, besa i verovatno proliva on nam saopštava da se demokratija suspenduje na 90 dana. Preklinje naše stare, naše stubove društva da ostanu u svojim kućama i spasu se. Moli nas da ne idemo kod njih da ih ne bi likvidirali katana-koronom. I na horor roditelja male dece moli da ista ne viđaju babe i dede.

Onda prelazi na Evropsku Uniju i pomoć koja je tražena od njih. Kao neko čiji su stavovi o pridruživanju Srbijice Evropskoj Uniji poznati ne mogu da ne priznam da me je obuzeo primitivni talas likovanja. Ovo je jedna od situacija za koje tvrdim da EU nije ni sistemski ni društveno spremna.

Nama je virus došao iz Evrope. Po Italiji se širi velikom brzinom usled neozbiljnog pristupa ovom problemu na početku krize. Dok se Kina drakonskim merama borila protiv pošasti, EU je sve to ležerno posmatrala. Ali sad kada se sranje desilo neko bi pomislio da će Unija da se centralno organizuje i udari po koroni.

Italija već par nedelja vapi za pomoći. Ali Evropa je gluva. Union Civil Protection Mechanism je drljavo ime za agenciju koja unutar EU brine o kriznim situacijama. Oni su primili apel Italijana i prosledili ga ostalim članicama. Zahtev je jednostavan. Najveći deo Evrope nije u žarištu i mole se članice da pošalju medicinsku pomoć severnoj Italiji. Maurizio Massari, predstavnik Italijanske vlade u EU kaže da je odgovor jedan mučni muk. Kao kad onaj na semaforu priđe da ti macka šoferku a ti neverbalno pokušavaš da mu kažes da odjebe.

Finska ima samo 225 slučajeva, Austrija 665, Irska 90, Poljska 93, Bugarska 37 a Mađari 25. Dakle jasno je da su žarišta izolovana na velikoj teritoriji Evrope. Epidemiolozi savetuju da se žarišta napadnu žestoko sa svim raspoloživim sredstvima. Kao što su se kinezi sručili Brus Li kombinacijom udaraca i razvalili virus.

Ali Evropljani se i institucionalno i ljudski ponašaju po staroj matrici. Zabole ih za one koji brbljaju drugim jezikom. Dok uzimaju ogromna sredstva iz zajedničke kase i pišu prevarantske projekte za titlovanje uštirkanih promaja tada su im usta puna evropskih vrednosti. Kada treba da pošalju respirator koji košta kao polovni Rolex onda su svi toliko sebični da je to mračno. EU ponovo demonstrira manjak liderskog potencijala kao u doba ekonomske krize pre deset godina. Ko je odgovoran? Niko. Ko odlučuje? Niko. Šta ste mislili da će stići iz Wuhana? AliExpress dostava.

U isto vreme, 12. marta sleće kineski avion u Rim sa 9 friških stručnjaka i 31 tonom medicinske opreme. Kinezi su se čuli sa italijanima dva dana ranije i bum. Kao neko ko gaji samo mržnju prema komunistima sad me obuzima grč u stomaku na pomisao da komunjare likuju jednostavnim pobedama. A pošto naša zemljica i dalje flertuje sa svojim mizernim komi iskustvom samo čekam komentare na fejsu koji će da vide u Vučkovom kineskom bratu novi/stari put za našu veselu državnu barku.

Gospodin Massari poredi ovu krizu sa migrantima: „Korona kriza je slična migrantskoj krizi: članice koje nisu pod direktnim udarom nisu spremne da pomognu. One imaju drugačiju percepciju opasnosti. Italija smatra da je koronavirus globalna i Evropska pretnja, ali druge zemlje ne vide problem na isti način.“ Drugim rečima kud koji mili moji.

Nama pomoć neće stići od EU. Nešto će stići od Kineza. U svakom slučaju jasno je da smo ostavljeni sami sebi u ovoj krizici. Pa kad sve ovo prođe ajmo ponovo u priču o glabalizaciji, solidarnosti, i kraju istorije. Ajmo Amerika, Evropa, Rusija, Kina i ostala braća. Prva, druga, treća Srbija. Maštanja da će nam život odraditi neko drugi.

I čitavu noć razmišljam o Pekiću i njegovom Besnilu. Vreme je da se čita to remek delo. Ko nije čitao blago njemu. Da vidite šta je prava epidemija. Šta sledi kad je društvo nepripremljeno sistemski i intelektualno na vanredne nedaće. Znam da zurite u sve ove zombi kreacije pa je vreme da pročitate ovu knjigu koja je tata svih zombi orgija. Da vam ne kvarim plezir samo ću vam nagovestiti da na Heathrow aerodrom sleće prva zaražena časna sestra Teresa. I kojim avionom ona stiže? Pa Alitalijom naravno.

Ovih dana teku uzbudljivi izbori za demokratskog predsedničkog kandidata u SAD. Ko se politički izlakta i osvoji nominaciju imaće priliku da stane na crtu Donaldu Trump-u novembra tekuće godine na predsedničkim izborima. Jedan kandidat se izdvaja po svojoj politici, reputaciji i iskustvu i njegovo ime je Bernie Sanders. Približiću vam profil ovog čoveka kao i šta bi eventualno njegova pobeda nad Trump-om značila za Srbiju.

Rođen je 1941. godine u Brooklyn-u, država New York u radničkoj jevrejskoj porodici. Diplomirao na prestižnom University of Chicago 1964. godine. Politički se aktivirao već tokom studija i formirao svoj levičarski politički stav koji se od samog početka smatra radikalnim u Americi. Mudro se seli u Vermont, severno od New York-a, u jednu od najliberalnijih država u Americi. Tu 1981. godine postaje gradonačelnik Burlingtona i počinje svoj politički uspon u konzervativnoj Americi.

Ko nije živeo u SAD teško može da shvati dinamiku između desnice i levice u toj zemlji i konstantnu borbu između jednine dve relevantne stranke – demokrata i republikanaca. Naime najliberalniji članovi demokratske stranke bi se u Evropi, pa i u Srbiji smatrali centristima a nečesto i konzervativcima. Radi ilustracije uzmite ove podatke: od 535 kongresmena i senatora SAD, samo jedan se izjašnjava kao ateista. U Američkoj politici možete biti he, she, it, they i pripadati bilo kojoj grupi, ali smrtni greh ateizma se ne prašta. Tako da i Bernie Sanders čvrsto veruje u Boga uprkos činjenici da se uklapa u sve klišee ideološkog levičara.

Prema Gallup istraživanjima iz 2017. godine oko 38% amerikanaca su kreacionisti, dakle hrišćani koji doslovce veruju u Bibliju i kosmos koji je star 6.000 godina. Studirajući filozofiju i ekonomiju početkom devedesetih u Indiani, u srcu Amerike, naučio sam da se sa tim ljudima družim, živim i okumljujem. U jeku raspada naše bivše domovine, primili su me hrišćanski i otvorenog srca, tako da uprkos svojim agnostičkim stavovima imam duboko poštovanje prema tom Amerikancu i Amerikanki.

Biti političar Sanders-ovih stavova nije jednostavno u ovakvoj Americi. Moje poštovanje prema njemu proističe zbog ovakvog okruženja jer su njegovi socijal-demokratski stavovi od prvih političkih koraka jasni i bez oklevanja. Od prvog daha se bori za univerzalno zdravstveno osiguranje u zemlji gde 18% stanovništva ima nikakvu ili slabu zdravstvenu zaštitu. Nama je neshvatljivo da je prosečnom građaninu SAD ova ideja odbojna uprkos činjenici da je Amerika već decenijama najbogatija država u istoriji.

Takođe se bori za besplatno univerzitetsko obrazovanje. Naime, prema podacima Pew Research-a, Amerikanci duguju oko $1.500 milijardi, ili $1.5 bilion za studentske kredite. Veliki broj ljudi po 20 godina nakon studija otplaćuju kredite, što stvara značajan pritisak na kućni budžet. Moja alma mater, DePauw University, je privatni fakultet u Greencastle, Indiani, dakle daleko od liberalnih obala Amerike. Uslovi za studiranje su fenomenalni, ali su trenutni troškovi $66,946 po školskoj godini. Dakle potrebno je po detetu odvojiti $267.784 za osnovne studije. Taj trošak je nedostižan većini amerikanaca tako da su studentski krediti jedini put do višeg obrazovanja. Onda ne čudi kada se ameri ljute što značajna sredstva odu na stipendiranje stranih studenata poput mene. Ja ih razumem. Bernie Sanders zahteva radikalnu promenu u načinu finansiranja visokog obrazovanja. Otvoreno želi da otpiše sve studentske dugove.

Pored ovih osnovnih političkih stavova, on zagovara veće oporezivanje bogatih i velikih korporacija kao i poreze na nasledstvo. Svi ovi zahtevi su nama jasni jer su socijal-demokratske stranke tradicionalno rasprostranjene na političkoj karti Evrope. Ali za Amerikance su ovi stavovi komunistički. Čak relativno liberalni New York Times, u kandidatskom profilu Sanders-a, definiše socijal-demokratiju kao nešto između komunizma i socijalne demokratije. Autori ovog lista tvrde da ovaj politički pravac ne podržava kapitalizam, što samo pokazuje duboko nerazumevanje socijal-demokratije od strane američkog političkog uma. O stavovima konzervativnog Wall Street Journal-a prema ovom političkom pokretu da ne govorim – oni ga smatraju smrtnom pretnjom i putem u komunističku katastrofu.

U takvim, krajnje neprijateljskim uslovima prema njegovim idejama se Bernie razvio u veoma poštovanog i prepoznatljivog člana prvo Kongresa, a od 2006. godine Senata. U oba doma je ušao kao nezavisni kandidat van političkih mašinerija republikanske i demokratske klike. Zato je njegova besprekorna reputacija čudo, jer bi ga i jedna i druga strana razapela na krst da je ikada na crveno prešao, a kamoli napravio neki ozbiljniji politički greh.

2016. godine se kandiduje za kandidata pod zastavom demokrata i osvaja neverovatnih 43% glasova u odnosu na 55% Hillary Clinton. Gubi kandidaturu isključivo zbog prevare Democratic National Committee-ja (DNC) koji putem miniranja njegove kampanje čini sve da Clinton-ovska mašinerija progura Hillary kao kandidata. Neko hakuje DNC servere i obelodanjuje prepiske demokratskih birokrata gde se jasno i glasno diskutuje miniranje Sanders-ove kampanje. DNC, kao vodeća birokratsa institucija u tom momentu je okupirana od strane moćnog Clinton-ovog klana koji ne preza od korupcije i brutalnih metoda prema svima koji nisu uz njih. Predsednica Debbie Schultz podnosi ostavku i javno se izvinjava Bernie-ju zbog prevare koju su navodno ruski hakeri otkrili. Nakon toga Hillary izlazi na ‘unapred dobijene’ izbore protiv ekscentričnog populiste Donald-a Trump-a ali na očigled šokiranog sveta doživljava poraz koji se smatra jednim od najvećih političkih šokova na Zapadu u modernom dobu. Ostalo je već istorija.

Ovog puta lista demokratskih kandidata je šarolika i što je najbitnije sa skoro uništenom političkom hobotnicom Clinton-ovih. Klupko korupcije oko Bill Clinton-a, i njegove provincijske klike koja je ovladala levim spektrumom američke politike u podlednjih 30 godina, o kome je legendarni i pokojni pisac i novinar Christopher Hitchens pisao godinama unazad, se konačno otpetljalo. Donald Trump, sa nepogrešivim instiktom da oseti najmanju slabost svojih političkih i poslovnih protivnika, koristi sve prljave igre Clinton-ovih kao bazu za svoje populističku propagandu. U ovakvom okruženju, stvorili su se uslovi da neko kao Sanders dobije demokratsku nominaciju i izađe na megdan Donald-u.

Među demokratskim kandidatima se trenutno izdvajaju Sanders i Pete Buttigieg (i Amerikance se lome kako da izgovore njegovo prezime koje potiče sa Malte). Pete je najmlađi kandidat i celu kampanju kao otvoreni gej gradonačelnik malog grada u Indiani, je bazirao na generacijskoj predaji vlasti i novom pogledu na svet mladih rođenih nakon 1980. godine. Na veliko iznenađenje je prešišao Elizabeth Warren i Joe Biden-a, dva kandidata demokratskog establišmenta koji će veoma brzo ispasti iz igre. Jedno je jasno, Amerika je poverovala u Trump-ovu priču o ‘dubokoj državi’ i korumpiranom establišmentu. Na megdanu za sledećeg predsednika SAD su trenutno Donald Trump – desničarski populista, Bernie Sanders – komunista, i Pete Buttigieg – gej milenijalac. U vreme kada sam živeo u SAD, pre samo desetak godina, ovakav trio fantastikus je bio nezamisliv.

Bitno je napomenuti da je i proces biranja ovogodišnjeg demokratskog kandidata, koji tradicionalno započinje u maloj državi Iowa, počeo kontraverzom. Arhaični američki izborni sistem počinje u opštinama ove državice, gde se najstrasniji politički aktvisti okupljaju u školama i drugim ustanovama da daju svoj glas kandidatu. Patos obeleže krugovima raznih boja za svakog kandidata i na ‘pozor-sad’ aktivisti stanu i tako odrede ko ima koji procenat. Onda oni sa manje od 15% glasova otpadnu, a njihovi glasači pređu u drugi krug ili pale kući. Na kraju, kada ostanu oni koji imaju iznad 15%, podele se procenti i odrede rang mesta. Nakon toga se skupe svi podaci iz svih opština i izračuna ko je pobedio. Mnogi sumnjaju da su Clinton-ovi umešali ponovo svoje masne prste jer konačno sabiranje, koje se tradicionalno obavi iste večeri i proglase pobednici, nije obavljeno do sledeće večeri. Ispao je haos gde je Pete proglašen za pobednika. Mnoge opštine nisu poslale podatke na vreme, druge su pogrešile kandidate, treće su grešile u matematici. Ali je u svemu tome sumnjivo da su greške uglavnom išle na štetu Bernie-ja.

Nakon Iowa-e galsanje je održano u New Hampshire-u gde je Bernie pobedio. Za sada Pete vodi sa 22 delegatska glasa a Sanders sa 21. Slede Nevada i ostale države. Jedno je jasno, ostali kandidati nemaju šanse jer su prve dve države uvek jasna indikacija u kom smeru amerikanci razmišljaju. Smatram da će Sanders pobediti jer kada dođu do konzervativnih država, religija će sprečiti mladog gej milenijalca da napravi političko čudo. Takođe je bitna teorija da je Sanders levičarski populista, i da smo takav može pobediti ‘strašnog’ populistu Trump-a.

Pored toga moramo pomenuti i da se bivši gradonačelnik New York-a, Bloomberg, kandidovao. Njegovo bogatstvo od nekih $60 milijardi može da finansira ogromnu kampanju tako da se on odlučio da ne ide tradicionalnim putem već da sam izađe kao predsednički kandidat. Njegove šanse su male jer prvobitna istraživanja pokazuju podršku od samo 4% demokrata.

I na kraju šta ako Sanders pobedi Trump-a? To će biti mnogo veći potres za američku politiku od Trump-ovog predsednikovanja. U pogledu zdravstva i obrazovanja mogu se očekivati tektonska pomeranja. U smislu vojnog budžeta takođe jer kao deklarisani pacifista Sanders će zahtevati finansiranje svojih programa tako što će smanjiti besmisleni vojni budžet od $770 milijardi. Donald-u se takođe mora odati priznaje pacifiste jer nije započeo nijedan novi rat i pokušava da se izvuče iz noćnih mora Iraka i Afganistana. Ali je sa druge strane povećao je vojni budžet za tričavih $70 milijardi.

Srbiji i svetu odgovaraju američki lideri koji su fokusirani na unutrašnje probleme SAD. Ti problemi su mnogobrojni i potrebne su decenije za njihovo suštinsko rešavanje. Smrtna kazna, rasistička kaznena politika, kriza opioida, zdravstvo, obrazovanje i zastarela infrastruktura su problemi koji danas prete samom opstanku najstarije demokratije. I Sanders i Trump traže reformu američkog ratobornog pristupa svetu koji troši novac koji Amerika nema. Dolar je u opasnosti jer je njegova pozicija svetske valute sve slabija u svetu gde Kina otvoreno pretenduje da preuzme poziciju najveće svetske ekonomije. Evropa, pa i naša zemlja, će odahnuti kada američki fundamentalni hrišćani odustanu od svog mesijanskog poziva da urede svet u svom liku. Sanders je najveća šansa da svet ugleda drugačiju Ameriku, onakvu kakvu smo zamišljali tokom naše komunističke avanture.

Fake news, tabloidi, prostački naslovi, vrišteća dupeta i sise, neprikladno izveštavanje i sve što nas ovih dana asocira na medije uglavnom je negativne prirode. U poslednjih par decenija ljudi širom planete iskazuju nezadovoljstvo prema manipulacijama koje čitaju u novinskim stupcima ili pak gledaju u televizijskim studijima.

Ovde ću pokušati da ogolim ovaj fenomen i pokažem da je ovo prirodan tok stvari gde tehnologija igra presudnu ulogu. Novinarstvo je nakon nekoliko vekova postojanja na prekretnici i krajnji rezultat će biti društvo koje na potpuno drugačiji način prima i procesuira informacije.

Iako korene novinarstva nalazimo u 15 veku, ova delatnost dobija na važnosti nakon otkrića štampe kada cena distribucije pisane reči rapidno pada. Sedma sila vremenom dobija na važnosti i u mnogim društvima stiče visok status zbog svoje moći da utiče na javno mnjenje. I tu je srž rasta i budućeg refomisanja žurnalistike kao društvene funkcije – uticaj na javnost.

Da bi shvatili rastući prezir prema mainstream medijima mislim da je bitno poznavati rad dva mislioca koji su definisali ulogu novinarstva u oblikovanju javnog mnjenja. Prvi je Walter Lippman, legendarni američki novinar koji je tvorac dela Javno Mnjenje iz 1922. godine a drugi je slavni Noam Chomsky, lingvista, filozof i neumorni politički aktivista, pisac legendarne knjige Manufacturing Consent zajedno sa Edward Hermanom.

Za čitaoce na našem području je reč consent od suštinske važnosti. Ona znači saglasnost ili pristajanje na isti zaključak. Lippman je u svojoj knjizi skoro pre sto godina ustoličio izraz Manufacturing Consent kao proces uticaja na građane da bi javnost prihvatila određeno mišljenje. On je prosečnog građanina smatrao za primitivnog, slabo obrazovanog i brzopletog, pa samim tim nesposobnog da shvati koji je najbolji put razvoja demoskratskog društva. Insistirao je da posebna klasa, novinara i eksperata (zvuči poznato?), bude ta koja će formirati javno mnjenje putem proizvodnje saglasnosti o bitnim stvarima.

Decenijama su se novinari školovali na ovom principu i često se Lippmanovo delo smatralo Biblijom žurnalistike. Čovek koji je smislio izraz stereotip je građanima jasno poručio: idioti, samo sedite a mi ćemo vam sažvakati i predstaviti informacije. Ta diskriminatorska teorija često smrdi iz mnogih pera novinara kako u nas tako i širom sveta. Odatle i refleks prosečnog građanina da medijima jednostavno ne veruje.

Koristeći izraz u naslovu Chomsky i Herman 1988. godine pišu svoje slavno delo koje raskrinkava elitistički sistem koje je Lippmanova primitivna teorija decenijskim uticajem ustoličila. Pokazali su da mediji ne samo da nisu čuvari istine i korektori vlasti nego su najčešće bliski ljudima na vlasti pa samim tim i kompromitovani u svom delovanju. Oni propagandu velikih medijskih kuća predstavljaju kroz 5 filtera.

Prvi je vlasnička struktura. Mediji su u privatnom vlasništvu, najčešće u formi velikih korporacija, koje su neretko deo još većih konglomerata. Krajnji cilj je naravno profit. Tu je prvi konflikt interesa, jer profit je uvek iznad interesa javnosti da bude informisan na etički način. Vlasnici su krajnji nosioci odluka, i pravna struktura je takva da je čitava kadrovska politika u njihovim rukama. Sistem nezavisnih urednika je sistem prodavanja magle, jer kako neko može da bude nezavistan dok mu neko drugi pušta platu. Malo puta smo čitali kako je neki glavni urednik poslat u penziju jer su vlasnici imali druge ideje.

Drugi filter je oglašavanje i uloga marketinga u medijima. Štampane novine su u svom začetku bile finansirane od strane kupaca koji su prihvatali cenu primerka kao fer nadoknadu za usluge date publikacije. Vremenom je cena padala tako da novac akumuliran od prodaje publikacije nije bio dovoljan da se plate operativni troškovi i ostvari profit. Oglašavanje postaje sve prisutnije u finansijskom modelu masovnih medija i tu dolazimo do sledećeg konflikta interesa – nemogućnost političke i ekonomske kritike velikih oglašivača. Dolazimo do absurdne situacije gde javnost nije samo klijent koji konzumira informacije za određenu nadoknadu, već javnost kao publika postaje proizvod koji mediji prodaju oglašivačima.

Treći filter je manipulisanje medijima od strane establišmenta. Sam sistem pristupa političarima, institucijama i korporacijama je sistem ruka ruku mije. Ako hoćeš da ti doturim informaciju, piši pozitivno o meni i mojoj instituciji. Stranice i stranice novinskih stupaca su ispunjeni izveštajima o radu ministara, predsednika opština, načelnika bolnica, direktora nevladinih organizacija. Ogromna većina članaka su propagiranje agende date institucije i njenih čelnika. Čim novinar krene u oštru kritiku establišmenta, on ili ona gube pristup institucijama i time limitiraju priliv novih informacija. Vremenom manjak informacija čini novinara irelevantnim i isti nije više deo masovnih medija. Najviše čemu može da se nada je prisustvo u marginalnim i slabo finansiranim medijima. Najveći deo novinara je u bliskom, često prijateljskom odnosu sa nosiocima moći u državi i ekonomiji. Da bi zadržali svoje mesto u masovnim medijima oni postaju deo establišmenta pa samim tim i propagande koja se servira. Konkretan primer je Julian Assange, novinar i aktivista koji je naneo ogromnu štetu establišmentu širom sveta ignorišući ovaj bitan filter. Trenutno je u britanskom zatvoru čekajući ekstradiciju u SAD gde ga najverovatnije čeka do 175 godina robije. On je odličan primer na šta su demokratske zemlje spremne ako im se neko radikalno usprotivi i otkrije zlodela vojnog i korporativnog establišmenta.

Četvrti filter je diskreditacija izvora i uzbunjivača. Ako neko dirne u svete istine establišmenta i otkrije neprikladne činjenice, pokreće se prljava mašina diskreditacije. Pre nekoliko decenija, dok je homofobija bila opšte prihvaćena, jedan od omiljenih načina je bilo kompromitovanje izvora kroz razotkrivanje „divijantnih“ seksualnih tendencija. Tako su oni koji taknu u osinje gnezdo brzo postajali pederi, pederčine i lezbače. Ovaj groteskni način manipulacije masovnim medijima je prisutan na naslovnim stranama naših i stranih tabloida. Morbidna sprega slobode govora i useravanja ljudima u život je sveprisutna i predstavlja osnovno oružje u borbi protiv činjeničnog korigovanja ponašanja moćnika. Odličan primer se dešava ovih dana kod nas. Naime, studenti koji su vođe pokreta 1 od 5 miliona su odlučili da izađu na izbore. Ovaj potez ne odgovara onim opozicionim strankama koje podržavaju bojkot. Trenutno ide kampanja diskreditnovanja ovih mladih ljudi – uzeli su pare, naivni su, izdali su svoje principe, i razne druge bljuvotine koji su uglavnom fokusirane na njihov karakter. U dobrom starom srpskom fazonu proglašavaju se za izdajnike. A u Srbiji ako nisi bio izdajnik bar jednom, nisi niko i ništa

I konačno peti, prozaični ali veoma bitan filter je zajednički neprijatelj. Identifikacija neprijatelja je jedan od osnovnih zadataka masovnih medija. Najbrutalniji primer su jevreji tokom vladavine nacista. Sve je krivica te jedne grupe, oni su izvor svih problema, i rešenje je jasno – eliminacija. Za vreme vladavine DS-a radikali su u Srbiji bili identifikovani kao neprijatelji. Pristup medijima im je bio onemogućen, svaki njihov potez nazivan fašističkim i njihovi lideri najčešće poređeni sa Hitlerom. Sve to uprkos tome što je 30% glasača uporno glasalo za njih. Nakon pobede Tomislava Nikolića sve se okreće naglavačke, radikali kroz SNS dolaze na vlast i sada „žuti“ gube sve konce nad masovnim medijima i postaju identifikovani neprijatelj. Oni su narkomani, lopovi, i izdajnici. Ovo je u isto vreme i najopasnija odlika masovnih medija, jer je propagacija straha kroz demonizaciju političkih protivnika ujedno i podrivanje demokratskih tekovina.

Strah od pojave velikog lidera koji će polako rastakati demokratiju i uvoditi diktaturu je jedna od osnovnih mana demokratskog sistema jer je takav razvoj događaja moguć. Najkonkretniji slučaj je uspon Adolfa Hitlera koji je uz pomoć demokratskih procesa i brutalne propagande masovnih medija preuzeo vlast 30tih godina dvadesetog veka. To je samim tim i najbrutalniji mogući obrt u razvoju jedne demokratije gde su u centru zbivanja uvek masovni mediji i njihov zagušujući uticaj.

Ali nisu ekstremni događaji ono što brine građane prosečne demokratije. Centralni problem je stvaranje oligarhijskih sistema demokratske vladavine gde mala grupa imućnih vlada političkim životom. Metode masovne propagande su koje su Chomsky i Herman teoretski obradili su najbitnije oruđe u rukama modernih oligarha. Danas su sve demokratske zemlje na planeri funkcionalne oligarhije sem Švajcarske. Ovu zemlju i njenu direktnu demokratiju kao i sistem referenduma ostavljamo za neko drugi tekst.

Da li govorimo o SAD ili Srbiji sistem je isti i ima jasnu međusobnu podršku. U Americi imamo dve oligarske grupe koje predstavljaju jedine dve stranke koje učestvuju u političkom životu – demokrate i republikance. Svi masovni mediji su jasno i otvoreno na jednoj od dve strane. Ako si demokrata gledaš CNN i slušaš kako su tvoji sjajni i kako se bore za malog čoveka i njegove ineterese. A 18% Amera nema zdravstveno osiguranje. Ako si republikanac onda si zaslepljen Fox News-om i slušaš kako su Trump i tvoji sjajni i kako se bore za malog čoveka i njegove interese. A 18% Amera nema zdravstveno osiguranje.

U Srbiji je slično, ako si Vučićev slušaš samo njihove medije i velike pobede kojima zemlja hrli u zlatnu budućnost. Kako je građanin centralna tema njihovog rada i kako je opozicija zlo i naopako. Dok je DS bio na vlasti propaganda je bila identična gde se radikalski glas čuo više iz Haga nego iz Beograda. Zato su besni kada im građani kažu da su isti. To im je i jednima i drugima najveća uvreda. Zato im uporno ponavljajte: ISTI STE. U suštini sve je isto samo se oligarhijska nomenklatura promenila ili prilagodila. I prvi target nakon osvajanja vlasti je dominacija medijskim prostorom.

E zato prosečan Amer i Srbin osećaju blagu mučninu kada čitaju dnevnu štampu. Zbog pojava društvenih mreža i drugih oblika elektronske komunikacije znamo da nam se servira interesna priča. Eto gradimo vam puteve, pa vidi osnovali smo ovu NVO, ona radi za građane naravno, pa eto gledajte novu emisiju, svaka im je zlatna. U suštini se stvaraju i neguju isključivo institucije koje štite kapital i njegovu oplodnju. Životni standard građana i njihova prava su samo sekundarni proizvod modernog demokratskog sistema. Po principu svi smo u istom brodu pa će nas plima sve zajedno podići. Da ali velika većina je u potpalublju, dok se oligarsi slade u prvoj klasi.

I dok nam guraju laži mi na Fejsu gledamo gde letuju Trampova i Čedina deca. Onda odemo na booking i vidimo da je noć u datom hotelu 800 dolara po osobi. Pa vidimo da u tom restoranu gde se puko sexy selfie šnicla košta kao prosečna plata u Srbiji za nedelju dana. Naime prema NVO Oxfam, 26 najbogatijih ljudi danas ima veći imetak od 3.8 milijardi najsiromašnijih građana ove planete. Izuzetno je bitno napomenuti da su ovih 26 veličanstvenih većinom iz demokratkih zemalja, onih za čijim modelom srpska elita svršava. Pa i ne svršavali kad znaju da ih na kraju balade čekaju zlato, svila i kadifa.

I kako onda doći do informacija kada je sistem postavljen isključivo sa namerom zaštite status quo-a? Izbegavajte dnevnu štampu, kao i televizijske informativne emisije svake vrste. Uvek proverite vlasničku strukturu masovnih medija i čim vidite korporativnu strukturu u pitanju je čista propagandna mašina, sa isključivim zadatkom zaštite interesa vlasnika i njegovih pajtosa. Sve što je u državnom vlasništvu blokirajte za svagda. Prihvatite medije gde jasno znate ko je vlasnik i koji su njeni motivi kao i političke afilijacije. Krenite sa pretpostavkom da je članak ispred vas lažan pa dokažite sebi suprotno.

I što je najbitnije budite prisutni na društevnim mrežama. Iako su oligarsi krenuli u obračun sa slobodama koje su eksplodirale putem tehnoloških inovacija, tu ćete naći direktnu informaciju sa određenih događaja. Bez medijskih filtera o kojima je Chomsky govorio. Takođe ćete naći širok dijapazon interpretacija istih događaja pa ćete imati priliku i da promenite mišljenje ako neko predstavi bolju argumentaciju. Bićete povezani na najdirektniji mogući način sa ljudima širom planete i brzo uvideti da ljudi na drugom kraju svetu u suštini žele što i vi – dostojanstven život i slobodu. I da gaje ogroman prezir prema medijima i političarima.

I shvatite da ne živite u demokratiji nego u oligarhiji. Da se vaš glas čuje eventualno svakih par godina kada birate predstavnike koji u teoriji predstavljaju vas i vaše interese. A u praksi, oni predstavljaju prvo sebe i novac koji ih je putem propagande provukao kroz sada već komične političke kampanje. Zato smatram da je većina medija danas deo problema a nikako deo rešenja.

Kada sledeći put prođete pored trafike i letimično pročitate neku tabloidsku bljuvotinu od naslova, sad bar znate teoriju iza tupe mučnine koja vas prožima. Jer u tom trenutku jedino što vam ostaje je da upalite telefon i proverite da li sam izbacio još neki članak na ovom blogu.

Ubistvo iranskog generala Kasema je izvedeno savremenom, daljinskom metodom. Zavaljeni duboko u fotelje u Langley-u, centru CIA-a obaveštajne agencije, momci koji su izveli ovu akciju nisu stariji od 30tak godina. To se već zna u Washington-u, samo se željno isčekuju njihovi identiteti. Navodeći dron sa real-time video prikazom njima je sve to izgledao kao partija u video igrici Call of Duty. Stiskam neke dugmiće i pljušti digitalna krv mojih zakletih neprijatelja. Ovo je jedan mali prolog budućeg načina ratovanja kada će rakete samo pljuštati po našoj planetici, naravno ubijajući samo ‘đavole’.

Dron nosi ime MQ9 Reaper što u prevodu znači žetalac. Jo poetike bolan. Kako se vojni krvnici uglavnom razneže kad imenuju svoju dečicu destrukcije. Reaper dakle leti skoro bešumno i prelazi 1150 milja u cugu i može kao Ikarus da se vine do 15 kilometara iznad zemlje. Košta tričavih 65 milki dolara, dakle kao jedan naš auto putić i ima raspon krila od 20 metara. Dakle narode nije to onaj drončić koji klinci vitlaju gore dore i lože babu da je NATO opet krenuo na nas junake. To je moćna mašina za likvidaciju Homo Sapiensa koja nosi 4 maestralne rakete koje mogu da ti pomognu konac u iglu da provučeš.

General je, kao često ovih godina, te večeri doleteo iz Damaska u Bagdad, dva grada koji su u vestima toliko da čoveku dođe da sa familijom skokne na jedan double city break kako se to na srpkom veli ovih dana. Privatni avion nije bio na radarima ali su gejmeri iz CIA odavno imali dojavu da će ga dočekati Abu Mahdi al-Muhandis, irački vođa Hezbale. Ulaze zajedno u vozilo, dva telohranitelja u drugo i ubrzo ih susreće Božja ruka – bivaju u momentu pretvoreni u prah. Ova ruka Božja je naravno američkog i našeg brenda, to jest hrišćanskog. Što Isus onomad reče JUST DO IT. A Alah, pitate vi, đe se on denu? Negde ga je ovaj naš izdriblao kao Jokara one mučenike iz Sakramenta pre nekog dana gospodnjeg. Sve u svemu Donald Tramp, veliki hrišćanin, ubi dva velika muslimana.

A ko je Sulejmani u stvari? Kad čujete ime Živojin Mišić, e to što vam je promaklo kroz um i kroz srce, to promakne Irancu i generalno svakom Šia muslimanu na Bliskom Istoku. Jednostavno heroj nad herojima. Svojim neprijateljima, naročito Suni muslimanima, on je sam đavo.

Tokom Iransko-iračkog rata, kada je Sadam Husein napao Iran pokušavajući da osvoji naftom bogate pogranične teritorije, general Kasem se od 1980. godine pa sve do kraja konflikta 1988. proslavio u mnogim bitkama. Ne samo da je sa svojim borcima uvek bio u prvim redovima već je nekoliko puta upadao u samoubilačke akcije da spasi svoje vojnike. Ono što mnogi previđaju, naročito tankomisleći George W. Bush je da religiozna podela u Iraku ide 65% Šia muslimani a 30% Suni. Sadam je bio Suni koji je putem svoje fašističke Baath partije držao mirnim ove dve frakcije kao naš mašin bravar Jugu. Isti Goli Otoci, politički progoni, diskriminacija, likvidacije u inostranstvu. Sadam je u tom ratu pokušavao da oslabi Iransku revoluciju koja je izvedena samo godinu dana pre početka rata, 1979. godine otmicom američkih diplomata u Teheranu.

Rat se završio pat pozicijom – Sadam nije uspeo da osvoji teritorije, a Iran nije uspeo da pobuni većinu Šia stanovništva i uništi vlast bistijalne Baath partije. Ali korak po korak general Sulejmani jača svoju ulogu u Islamskoj Revolucionarnoj Gardi tako da 1998. godine postaje komandant Quds snaga, neke vrste pretorijanske garde koja čuva nosioce islamske vlasti. Od pola miliona aktivnih vojnika, 150.000 su u Islamskoj Revolucionarnoj Gardi, dok njen deo Quds specijalaca uvek broji između 10 i 20 hiljada najfanatičnijih boraca. Ti najodaniji i najspremniji vojnici su zaduženi za operacije van zemlje i aktivni su od Iraka, preko Sirije, do Libana, Jemena i drugih zemalja Bliskog Istoka. Njihov osnovni zadatak je stvaranje Šia transvezale i zaštita ove islamske grupacije.

SAD i Iran su od 1979. godine u nekoj vrsti hladnog rata. Od pada brutalnog režima Reze Pahlavija, američkog i engleskog pijuna, koji je Iranom vladao kao svojom i ango-saksonskom privatnom svojinom, tenzije su stalne. Godine 1953 Pahlavija CIA i MI6 postavljaju na vlast nakon perfidnog državnog udara i svrgavanja demokratski izabranog premijera Muhameda Mosadega. Veliki ‘zločin’ premijera Mosadega je nacionalizacija bogate naftne industrije koja je u bila u vlasništvu Engleza. Kolonijalisti su se brutalno obračunali sa čovekom koji je bio Mahatma Gandi Iranskog društva. Prvo su ga zatvorili a onda prebacili u kućni pritvor gde je ubrzo i umro. SAD 2013. godine otvaraju datoteku CIA i priznaju ovaj brutalni i sramni čin.

Ovo im se 1979. godine obija o glavu. Drugi državni udar, sada u kontra smeru kulminira kada Iranski studenti uleću u Američku ambasadu i za taoce uzimaju sve zaposlene. Kriza traje 444 dana i kulminira uspehom Iranske islamske revolucije i povratkom mule Ajatole Homeinija. Od tog dana Zapad nema nikakav uticaj unutar iranskog društva. Ono što se često kod nas i na Zapadu prećutkuje je da su Iranske tehnokrate jasno dokumentovale sve zločine koje su Britanci, a kasnije i Amerikanci počinili u Iranu. Na osnovu kolonijalnih zločina oni formiraju Ustav koji je kombinacija verske tehnokratije i demokratskih procedura. Osnovni postulati su da iranci nisu imali snage da se oslobode brutalne kolonijalne vlasti jer nisu imali jasnu versku doktrinu koja bi ujedinila narod protiv onih koji su eksploatisali beskrajna iranska naftna polja. Samo u tom kontekstu može se razumeti oduševljenje studenata i naroda kada se Homeini vratio iz izgnanstva. To je bio konačan udarac kolonijalistima.

U tom duhu se razvija i general Sulejmani. Nakon rata sa Iranom on je sve aktivniji u regionu gde radi na slabljenju američkog i britankog uticaja. Podržava i vojno i politički sve lidere i režime koji se suprostavljaju anglo-saksonskim uticajima. Arapsko proleće smatra orkestriranim od strane CIA i MI6, što se kasnije pokazalo kao tačno. Prvi priskače u pomoć Asadu i piše mnogim svetskim političarima da će ovi vakumi biti popunjeni sunitskim ekstremistima.

Njegove analize se obistinjuju i ISIS se od male neorganizovane bande neverovatno pretvara u kalifat, to jest državu. Šire se kao šumski požar i svet gleda stravične scene srednjevekovnih egzekucija. Ono što američki zvaničnici priznaju je da je general Sulejmani persona prima u borbi protih ovih terorista. On je brilijantan u organizaciji šitskih boraca u Siriji, Iraku i Libanu koji uskoro kreću u totalno uništenje ISIS-a. Tužno je što je Zapad u toj borbi imao nultu ulogu. Mladi i zadojeni suni sa raznih strana sveta ne idu više u razrušenu Siriju jureći puste snove globalnog kalifata.

Ali general kao svaki general, zanesen vojnim uspesima vidi propalu američku avanturu u Iraku kao priliku da pretumba političku scenu ove napaćene zemlje. Parlament u poslednjih par godina klizi ka šitskoj većini što Zapad čini nervoznim. Među glavnim orkestratorima tih promena su general Sulejmani i al-Muhandis, koji je i ubijen sa njim od strane Trampa. Iako je obećao povlačenje trupa iz Iraka i Bliskog Istoka u svojim predizbornim govorima, predsednik Tramp nije ni slutio koliko je teško odupreti se svemoćnom lobiju iz Pentagona. Svaki put kada bi najavio neki potez, armija analitičara, kritičara i ratnohuškača bi mu skočila za grlo. Mnogi su infiltrirani i u njegovu administraciju.

Tu sada leži kompleksnost razvoja situacije na Bliskom Istoku. Tramp biznismenski razmišlja jer mu je muka složenih političkih avantura koje su se pokazale kao katastrofalne po region u poslednjih nekoliko decenija. Reaguje sam, beži od analitičara i lobista. To je u neku ruku i obećao svojim glasačima i frapantno osvojio izbore uz priču: Amerika amerikancima a svet ostatku sveta. Ono gde je ispao naivan je neznanje koliko je vojna industrija upletena u američku politiku. Pentagon je četvrta poluga vlasti u SAD i neokonovi zahtevaju tri stvari: rat, rat i rat.

I dok je danas 56 iranaca pregaženo na smrt u stampredu tokom dženeze generalu Sulejmaniju, moj zaključak je da možda obojica dobiju što su imali za cilj. Evo analize koja zvuči čudno ali razvoj događaja ukazuje na to.

Demokrate u SAD već urlaju kako je ovaj potez imbecilan, amaterski i da je učinjen samo da bi se impičment stavio u drugi plan (setite se Klintona, Monike i bombardovanja Srbije). U stalnom naporu da potcene Trampa oni već tri godine dobijaju po tamburi na shvatajući da ih ovaj njima odvratni, lažljivi, nemoralni biznismen vrti oko malog prsta. U ovom slučaju njegov plan je sledeći. Pošto nije mogao da vrati sve američke vojnike iz regiona, naročito iz Iraka, on kao šerif u dobrom starom vestern fazonu brzopotezno pljusne dvojicu loših momaka među oči. Znajući jako dobro kako će šiti reagovati jer je u još jednom suludom potezu pre par meseci Iransku Revolucionarnu Gardu ozvaničio u terorističku organizaciju.

Znao je da će Irački parlament zahtevati da američke snage napuste Irak. Na to su ga kažu upozoravali i engleski i njegovi super-duper analitičari. Ne lezi vraže to su juče irački parlamentarci i izglasali. Ameri kao ameri, nisu nešto u fazonu da pitaju druge parlamente za mišljenje, ali eto savršenog izgovora da se vojnici umesto umotani u američke zastave kući vrate svojim familijama živi i zdravi.

Ako se američke trupe povuku iz Iraka, eto potvrde moje teze. Ne znam da li možeš sa nekim da postaneš ortać posthumno, ali ova dvojica mogu da probaju. Tramp je od generala napravio verovatno jednog od najvećih heroja šitskih muslimana i šire. U toku je jedna od najvećih sahrana ikad, kakvu su imali samo veliki državnici. Akcije Kasema Sulejmanija će se sada studirati do poslednjeg detalja, ide posthumno preuveličavanja njegov lika i naravno sve one device ga čekaju u večnim lovištima. Eto njima njihovog Vojvode Mišića.

A naš blentavi vođa slobodnog sveta koji voli da hvata žene za pussy? On i dalje ima šansu da bude jedini pacifista među američkim predsednicima. Rekao je jasno: ‘ja sam ovo uradio da bih sprečio rat, a ne da bih ga počeo’. Za sad mu se svet smeje. Ali tako se i Hilari cerekala početkom 2016. godine.

U današnjoj kakofoniji informacija, modernih tehnologija i stalnih pokretnih slika mi smo sve brži u formiranju mišljenja o svemu i svačemu. E ovaj film je ovakav, ona serija onakva, političari seronje, a kumin komentar na fejsu je top i tako redom. U tom modernom prividnom haosu, gde nam je raznovrsna hrana lako dostupna, škola i obrazovanje iza ćoška a dom zdravlja na svakih par kilometara, mi smo uglavnom nezadovoljni – platom koju dobijamo, stanom u kome živimo, gradom koji nas mazi i ljudima koji nas okružuju. Suštinski smo okrenuti sebi i svojim sitnim potrebama i retko zastanemo da se upitamo kako je mom drugu, kako je mom komšiji, ili kako li je stvarno tom Romu koji nas smara na raskrsnici pokušavajući da zaradi dinar brišući nam šajbnu. Dok sedimo u svojoj limuzini, ili kako reče jedan moj poznanik, kršu starom 8 godina koji nema ni grejače za sedišta, da li se ikad komparativno upitamo kakav je život tog Roma u modernoj Srbiji?

Jedan filozof, koga ne pominjemo često kao izvikane Sokrate, Kantove i Ničee se upitao upravo to. Njegovo ime je John Rawls. Profesor Rawls (čita se rols) je predavao na Harvardu političku filozofiju i etiku i smatram da je najznačajniji mislilac u oblasti etike modernog doba.

Sad se pitate a šta ovaj lik ima sa našim Romima i šta me uostalom briga? U svom monumentalnom delu Teorija Pravde on na logičan i sistematičan način postavlja moderne principe pravde kroz jedan vibrantan i ilustrativan način. Iako je umro 2002. godine, profesor Rawls bi se u današnjoj Srbiji usresredio prvo na ovo pitanje: kako je Romima? Dakle ne kako je meni, mojoj deci, kako je mojim drugovima, stranačkim kolegama, mojim istomišljenicima pa i neprijateljima, nego kako je onoj društvenoj grupi koja je najugroženija.

Romi su bez sumnje najugroženija grupacija u našem društvu. Kroz vekovnu diskriminaciju oni su najneobrazovanija i najsiromašnija manjina koja je po popisu iz 2011. godine brojila oko 2% stanovništva ili 147.000. Mnogi koji rade sa Romima tvrde da ih je dosta više i da naša država, kao uostalom i druge Evropske, krije pravi broj Roma. Zvanično ih je trenutno nezaposleno 27.000 što je za 50% više od prosečnog nivoa nezaposlenosti ostatka stanovništva. Žene među Romima su naročito ugrožene gde je nezaposlenost do 4 puta veća nego među muškarcima. Dakle okreni obrni dok mi kukamo za novim patikama i kenjamo kako nam je lokalni predsednik opštine uništio život, Romi žive u modernom paklu.

Ideje profesora Rawls-a su odličan primer kako tiha voda breg roni. Smiren, povučen, sa problemom mucanja koji ga je pratio čitav život, on je uticao i na naše moderno mišljenje o pravdi i ravnopravnosti. On je na primer otac političke korektnosti. On je teoretski postavio razloge zašto javne ličnosti, naročito državni funkcioneri, a među njima izdvojio sudije, moraju da se drže pravila JAVNOG RAZUMA. U principu zašto moraju biti odmereni, uljudni i neuvredljivi u svojoj komunikaciji. Na Zapadu je ovaj trend jasan i opšte prihvaćen. Kod nas je sve prisutniji i da plastično objasnim zato nam je Rasim Ljajić simpatičan a Šešelj odvratan. Divlje diskusije, ad homini argumenti, kao i nepromišljeno lupatanje su zahvaljujući ovom filozofu ono što prosečna srpkinja želi. Naše javne ličnosti i funkcioneri još nisu dobili email o ovom trendu ali je jasno šta građani žele.

Svoju najbitniju teoriju – teoriju pravde profesor Rawls je ilustrovao na genijalan način. Naime on nas stavlja u ono što naziva POČETNOM POZICIJOM. Kaže zamisli kolektiv ljudi koji imaju grupnu amneziju. Ne znaju ko su. Ne znaju kako se zovu, odakle su, ko su im roditelji, koje su religije i nacionalnosti, ma ne znaju boju očiju i kose svoje. Profesor se pitao šta bi bilo kada bi se taj kolektiv okupio i bio primoran da organizuje društvenu zajednicu.

Prvo što je primetio je da bi se svi, ili skoro svi javili za reč sa raznim predlozima. Da postavimo ovo na ovaj način, da organizujemo ishranu na onaj način, da donosimo odluke ovako i ovako. Dakle tu je kao neophodan element ovog kolektiva pretpostavio slobodu govora. Kao prvi i osnovni element bez koga nijedna zajednica ne može da dostigne optimum svog potencijala. Svako u kolektivu ima želju da nešto kaže jer svi imamo urođen osećaj za pravdu i kako realizovati tu pravdu u društvu. To je ono kad se zapijemo sa starim drugovima pa tupimo do kasno u noć. Tada instiktivno rešavamo sve svetske i srpske probleme. Da mi je vlast samo na 15 minuta je obično vrhunac naše kafanske dijalektike. E baš je tu suština naše želje za slobodom i iskonskog poriva da pravedno uredimo zajednicu. Dakle prvi princip je jednostavno individualna sloboda. Iako vam ovo danas zvuči logično i bezpogovorno, istorija od početka civilizacijskih tokova ne zbori ovu priču. Ljudima su vekovima bile poricane osnovne slobode kroz robovlasničke, kmetovske, i druge društvene okove. Samo razlislite o pravima žena danas u raznim delovima sveta pa ćete shvatiti da ovo dostignuće koje mnogi uzimaju zdravo za gotovo tek uzima maha. Dakle tu filozof Rawls dolazi do prvog principa pravde a to je PRINCIP SLOBODE.

Sada je naš kolektiv, u totalnoj amneziji, došao preko prvog principa i do drugog. Naime, ako si u kolektivu i ne znaš da li si muško ili žensko, pametan ili glup, visok ili nizak, debeo ili mršav, crn ili beo, prvo što ćeš zahtevati je jednak i pravedan tretman u podeli materijalnih i duhovnih dobara. Uzmimo današnju razliku u primanjima i bogatstvu kod nas i u svetu. Samo lud bi u stanju amnezije iz Rawls-ove POČETNE POZICIJE rizikovao da bude u 5% imućnih sa šansom od 95% da bude sa druge strane društvene ograde. Dakle naš kolektiv bi razumno zaključio da pravedno društveno uređenje mora da sadrži princip JEDNAKOSTI PRILIKA gde svako dobija materijalnu i duhovnu šansu da juri svoju sreću. Ovde Rawls dodaje drugi deo drugog principa i tu mi dolazimo do Roma u Srbiji. U suštini njegova teorija pravde ima 3 principa. On ih je formulisao kroz dva gde drugi princip JEDNAKOSTI PRILIKA sadrži i ideju o zaštiti najugroženijih. On naime razume da sve slobode i prava jednakosti imaju jako malo uticaja na život marginalizovanih i ugroženih grupacija. Džabe ti odličan ustav ako ne znaš da čitaš. Džabe ti džabe mamograf ako si romkinja koja nikad nije bila kod ginekologa. Džabe ti nova lična karta i moderna zdravstvena knjižica ako nemaš JMBG.

U ovom momentu Rawls sija najsjajnijom intelektom i zaključuje da svaki društveni potez mora prvo da benefituje najugroženiju grupu u kolektivu. Ova misao je tekovina moderne socijaldemokratske države kojoj većina građana Srbije teži.

Ako naši politički i društveni lideri žele jednog dana da budemo bliži Švedskoj koju srbi ne vade iz usta ovih dana moraju samo da se pitaju A KAKO ĆE TO UTICATI NA ROME. Na perverzan način moramo da se zahvalimo romima jer su tako jasno definisali svoju marginalnu poziciju da je nama napredak jasno definisan ako se pri predlogu svakog zakona, donošenju svake uredbe, i renoviranju svake javne institucije pitamo A KAKO ĆE TO UTICATI NA ROME.

Oni koji prihvate ove principe u Srbiji će brzo videti i opadanje buke i besa koji krase naš društveni i politički diskurs. Ako se Vučići, Đilasi, Lalovići, Basare i Vidojkovići češće upitaju A KAKO ĆE TO UTICATI NA ROME, dolaziće mnogo brže i suptilnije do rešavanja društevnih problema od dna ka vrhu. Pa će onda i ovaj naš srpski brod da se podigne za sve, ali se mora najviše podići za rome.

Kao tehno-anarhista kome se svaka demokratija gadi, profesor Rawls meni nudi jasan okvir kako da živimo demokratski jedni sa drugima a da se ne poubijamo. Prebacimo fokus sa sebe i svojih sitnih potreba na romsku zajednicu i njihovu muku. Svaki potez države merimo prvo tim aršinom pa onda svakim drugim. Na taj način možemo stati na put politikanstvu kako pozicije tako i opozicije. Merimo poteze i jednih i drugih Rawls-ovim principima pravde a naročito zaštitom najugroženijih.

Mnoge liberalne demokratije su prilagodile svoja društva prema ovom maestralnom filozofskom delu. Može se slobodno reći da Severna Evropa živi Rawsl-ovski. Tako da je sada momenat da se i naš društveni brod narihta na ovaj kurs. Moj predlog je da ove praznične sezone, dok budete pravili genocid nad prasićima predložite svojim prijateljima da napišete pismo. Pošaljite ga predsedniku opštine i zahtevajte da svaku odluku obrazloži prvo A KAKO ĆE TO UTICATI NA ROME. Ako ne odgovori pošaljite to pismo ponovo. I tako sve dok dotični ne da jasan odgovor na veoma jasno pitanje.

U Londonu sam u dva navrata proveo skoro pet godina. Naravno zbog posla. Moj put je vodio iz New York-a tako da su moja očekivanja bila da ću naći nešto slično ovom velegradu u Evropi. To se nije desilo i London mi se nije svideo, najviše zbog manjka topline među starosedeocima. Naime, za 20 godinama u finansijskoj industriji, gde je veoma mnogo engleza, stekao sam jednog prijatelja među njima, a i njemu je majka Austrijanka iz Beča.

Jednostavno sam shvatio da je moj balkanski duh toliko udaljen od njihovog da bi se lakše sprijateljio sa marsovcima. Pošto mi frendova ne manjka, nisam se nešto ni lomio. Ali evo jedne kratke ilustracije pre nego što pređemo na dobri stari kolonijalizam. Naime, taj moj isti prijatelj englez gubi posao 2007. godine. Moj partner i ja mu dajemo jednu kancelariju u ćošku našeg prostora koji plaćam krvlju jer su rente tolike da imaš utisak da svi rade gudru da bi platili iste. Rob se useljava, mi ga upoaznajemo sa našim zaposlenima i sve je u redu par dana. U tom trenutku, zbog prirode našeg biznisa, mi zapošljavamo uglavnom nemce, i još par evropljana.

Nakon dve nedelje, rano ujutro, moja asistentkinja Nicole, uredna i vesela švabica, me zove u salu za konferencije. Svi su okupljeni. Neeeeeeee. Hoće povišice. Odmah stajem u mentalni gard i u sekundi smišljam priču o jadnom meni, koji je krenuo iz rasturene Juge, i udarničkim radom postigao bla, bla, bla. Poznavajući me, ona kao iz topa kaže moramo da pričamo o Robu. Fijuuuuu, dobro je. Gard dole i kapitalistički osmeh nazad na facu.

Elem, Nicole, kao jedino žensko u našoj finansijsko-šovinističkoj družbi, obično jedina ima muda da me pita za nešto što se tiče svih. Odmah uzviknu, kao što samo uvređeno žensko može, zašto nas Rob ne gotivi? Šokiran pitanjem odmah uđem u priču. Ispostavilo se da je moj drug prvi dan kada je dobio kanc od nas ušao i uredno se javio svima. Da bi došao do svog prostora, mora da prođe sve zaposlene svako jutro. Ali, nakon prvog dana Rob svako jutro prolazi i ne javlja se nikom. Nemoguće, pa Rob je gotivac.

Usledi super kratka rasprava koja se brzo pretvorila u graju koju prekidam stiskajući dugme na konferencijskom telefonu. Alo, Robe bre, dolazi ovamo, velim oštro. Razbarušeni hipster milioner ulazi ubrzo i nasmejano svima mahne uz mega pristojan pozdrav. Okrećem se prema pobunjenicima, namrgođeno gledam u Nicole u smislu evo šta hoćete koji moj. Ona, ponovo najhrabrija, se obraća direktno njemu uz blagu žensku uvređenu oštrinu. Zašto se ti nama ujutru ne javljaš? Ne kažeš dobro jutro, ćao, klimneš glavom ili izvedeš salto. Šta god?

Rob u šoku. Neoženjen, prezgodan i sklon ženama, on nežno seda pored Nicole, koja crveni uz lagani vragolasti smešak samo usled tog gesta. Pa ljudi javio sam se PRVOG dana. Ma izvinite, nego kapiram šta ima da se javljam svaki dan. Obavio sam to tada. Nije problem javljaću se, pa to je najmanje što mogu da učinim. Mi svi kontinentalci u šoku ali tad, bar delimično, skontam taj ostrvski mentalitet.

Od tog dana Rob se javljao kao da ulazi kod kraljice na audijenciju. Nicole se nikad nije nadobijala cvetića, kuca i maca kao u tom turbulentnom periodu velike finansijske krize 2008. godine. A ja sam tek onda udario gas prema Srbiji. Beži Vladimire od ovih što se javljalju na kašičicu.

Sa englezima nema rasprave o politici, istoriji, religiji. Sve je to nekako nepristojno i neprihvatljivo. Pa o čemu da pričamo onda prijatelju engleski? Pa o fudbalu i lovi doktore. Fudbal ne gledam jer sam frik, a pare imam od dvanaeste kad sam prodao prve tihogastere Lazi Bljuzgi.

Sve ovo razglabanje je uvod u izbore u Engleskoj koji će se održati 12. decembra. Brexit koji je napravio haos u ovoj zemlji je posredni povod i ovih izbora. Boris Johnson se nada pobedi kojom će naterati zemljake da progutaju ovu žabu koju im je populista Nigel Farage spremio još sada davne 2016. godine. Boris trenutno vodi sa 43% dok ga Jeremy Corbyn prati sa solidnih 32%. Napeto je jer mnogi analitičari smatraju da svašta može da se desi.

Engleski establišment prezire Jeremy Corbyn-a. Lider Laburista od 2015. i član parlamenta od 1983. godine, ovaj netaktički gospodin ljulja britanski politički brod godinama. Sindikalista, antifašista, antiaparthejdista i najgrlatiji glas protiv nameštenog rata u Iraku koji je ubio preko milion ljudi zahvaljujući bistijalnim potezima američkog i britanskog establišmenta. 2015. godine stranku okreće oštro u levo. Budi u građanima levu nadu i oni se ponovo masovno učlanjuju jer nakon decenija muljave politike imaju lidera koji jeste malo lud, ali veoma jasan u svojim stavovima.

On tada ne podržava Brexit iako oštro kritikuje buđavost i korupciju Evropske Unije. Uglavnom konzervativni masovni mediji u VB, koji su u vlasništvu laissez-fair ekipe, baljezgaju o njemu da je anit-semita, komunista i revizionista. Pljuju ga u horu po staroj propagandskoj matrici: kao nezavisni smo i vidite šta nam ovaj ludak sprema. Pozitivne članke o njemu uglavnom možete naći po nezavisnim blogovima i opskurnim levičarskim publikacijama. Ali ga establišment kroz svoju proizvodnju mišljenja svrstava među svoje neprijatelje.

E ovo poslednje je od suštinske bitnosti. Jeremy Corbyn jeste istorijski revizionista. Njegov poslednji potez koji je uzdrmao faraonsku englesku elitu je ‘Race and Faith Manifesto’. U njemu Jeremy sa svojom ekipom zahteva reviziju edukacije istorije u engleskim školama. Zahteva da se paklenim zločinima počinjenim engleskom kolonijalizacijom konačno pogleda u oči. ‘Evils of the British Empire’ moraju da se uče u školama. Ovaj program naziva ‘the Emancipation Educational Trust’ i postavlja ga kao temelj svoje kampanje. Smatra da je to najbrži put do rasturanja učmalog i primitivnog engleskog establišmenta gde i dalje vlada romantična ideja da su engleski kolonijalisti bili nosioci progresa među porobljenim narodima koje su decenijama eksploatisali.

Ovo je pravi potres u načinu razmišljanja među ostrvljanima. Jedan od razloga zašto je teško početi razgovor o politici sa englezom je brutalna i genocidna prošlost kolonijalističke imperije. Kao što je nas srbe sramota da pričamo o Srebrenici, pa okrećemo temu naglavačke čim neko kaže Sr tako je i njih instiktivno sramota da pričaju o kolonijalizmu i nepreglednim negativnim posledicama koje je taj sistem ostavio širom sveta.

Pošto me mnogi polupismeni sa srpskih državnih i privatnih faksova (a vidimo ovih dana kako i jedni i drugi funkcionišu) žešće nerviraju romantizovanom verzijom anglocentrične britanske istorije evo segmenta koji želi da vas navuče da ovu fantastičnu temu istražite sami. Pođite od knjige ‘Inglorious Empire’ brilijantnog Shashi Tharoor-a, indijskog pisca, parlamentarca i diplomate. Možda ga se setite jer je 2006. godine bio drugi na izborima za generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija posle Ban Ki-moon-a.

Knjiga je nastala kada je njegov video na Youtubu postao viralan 2015. godine. U sred Oksforda drži neverovatan govor o rezultatima engleske kolonijalne vladavine Indijom. Nazvan ‘Does Britain owe reparations to its former colonies?’ ovo je prvo primer maestralne elokvencije, pa tek onda summa summarum jednog užasnog sistema na kojem počiva bogatstvo današnje Velike Britanije.

Evo nekoliko ekonomskih činjenica jasno potkrepljenih u ovoj fantastičnoj knjizi. U momentu kada englezi stižu u Indiju, 1757. godine, dakle kada East India Company praktično preuzima kontrolu nad čitavom regijom koju danas znamo kao Indija, ekonomija iste predstavlja fantastičnih 23% globalne ekonomije. Poređenja radi, prema izveštaju IMF-a, Amerika danas ima 23.6% globalne ekonomije. Dakle isto parče kao Indija tada. Danas Kina kontroliše oko 15% istog kolača dok Velika Britanija ima oko 3.3%.

U momentu kada Mahatma Gandi 1947. oslobađa svoju zemlju Indija ima manje od 4% svetske ekonomije. Industrijska revolucija u Engleskoj, tvrdi Dr. Tharoor, je finansirana devastacijom indijskog preduzetništva. Jedan od primera su tada svetski poznati indijski tkači. Što su danas Prada gilje, tada je na primer bila muslin svila, za koju se tvrdilo da je lakša od vazduha. Englezi prvo uništavaju razboje na kojima se ove tkanine proizvode. Kada shvataju da preduzetnici veoma brzo prave nove, lome im palčeve kao kaznu za ‘nezakonitu proizvodnju’. Kada ni to ne uspeva nameću sistem izvoznih tarifa na završne proizvode a repromaterijal izvoze u Englesku. I eto velikog čuda Engleska postaje industrijska sila u tkanju, Tako Indija, koja je držala oko 27% svetske trgovine tkaninama, pada na ispod 2% u momentu kada prosvetitelji posramljeni odlaze.

Interesantno je da je glagol to LOOT, što znači ratni plen, u to vreme u engleskom jeziku prihvaćen iz hindija koji vuče korene iz sanskrta. Već u 18. veku Indija je broj jedan kupac Engleskih proizvoda, najveći izvor repro materijala i mesto gde engleska elita ide da se obogati.

Između 15 i 29 miliona Indijaca umire od gladi za vreme famoznih perioda gladovanja za vreme kolonijalne vlasti. Poznata je Bengalska glad 1943 kada umire preko 3 miliona ljudi jer je Churshill zabranio uvoz žita zbog ma manjka brodova i drugih oblika transporta. Brodovi puni žita iz Australije dolaze u Kalkatu ali po direktnoj pisanoj naredbi Winstona Churchill-a se prosleđuju dalje u Evropu kao rezerva za njegovu i savezničku vojsku. Indija mu ovo nikada nije oprostila i smatraju ga belim krvnikom. Dakle istorijski ga gledaju drugačijim očima nego na primer mi Srbi.

Jeremy Corbyn želi da promeni svoju zemlju iz korena. On traži jasnu dekolonijalizaciju dijalektike engleskog društva. Želi da engleska kolektivna psiha prođe katarzu koju su nemci prošli nakog nacizma i Trećeg Rajha. Corbyn je toliko progresivan u odnosu na konzervativnu elitu koja vlada engleskom i pravi haos po svetu da mu je zadatak skoro pa nemoguć. Ali samo ovakvi ljudi, koje nazivaju pogrdnim imenima, kopaju po njihovoj prošlosti u nadi da će naći nešto prljavo, i koje nazivaju radikalnim ludacima mogu da promene kolektivnu psihu jedne bivše kolonijalne sile koja se rve sa svojim identitetom u modernom svetu.

On i Dr. Tharoor će se lako složiti oko budućih odnosa Indije i Velike Britanije. Uostalom, indijski parlamentarac zaključuje da englezi duguju reparacije Indiji i na osnovu toga traži JEDAN DOLAR naknade. Veli da je princip bitan a ne kinta.

Evo linka pa sami slušajte govor Shashi Tharoor-a: https://www.youtube.com/watch?v=f7CW7S0zxv4&t=44s.

Čitam piskaranja ovih naših novinara o temi impičmenta u Sjedinjenim Američkim Drtžavama. I taman kada pomislim da naši magovi pera ne mogu šturije i neobrazovanije da pristupe ovoj izuzetno bitnoj temi oni me razuvere.

Prvo ćemo videti šta je to impičment u SAD, onda ćemo videti kako će se stvari odvijati sa Trampom i na kraju zašto je to bitno za svet, Srbiju i vas građane.

Impičment je proces u kome zakonodavna vlast nalaže istragu o potencijalnim krivičnim delima članova vlade, to jest članova izvršne vlasti. U Americi, gde postoji donji dom zakonodavne vlasti, to jest Kongres, kao i gornji dom, to jest Senat, proces je dvoslojan. Prvo Kongres odlučuje da pokrene proceduru, skupi dokaze i svedoke i ako uspe da aktivira zakon o impičmentu onda slučaj ide u Senat. Dakle Kongres je ekvivalent tužioca i policije u civilnom procesu. Ako uspešno završe ovaj posao onda slučaj ide u Senat koji ima ulogu sudije i porote. Proces se pokreće i liči na sudski gde je za odluku potrebna dvotrećinska većina u Senatu. Dakle jasno kao sunčan dan.

Mora se navesti da impočment procedure postoje na državnom nivou. Na primer Kalifornija može na lokalnom nivou da aktivira u svom predstavničkom telu proceduru ako smatra da je neki član lokalne izvršne vlasti prekršio zakon.

Pre Trampa samo su dva predsednika doživela impičment a to su Andrew Johnson 1868. godine i Bill Clinton 1998. godine. Johnson je bio potpredsednik za vreme Linkolna i postao je predsednik nakon čuvenog atentata. Zalažući se za brzu i milostivu rekonstrukciju poraženog rasističkog Juga naišao je na veliki otpor Severnjaka koji su smatrali da poražene treba dodatno kazniti. Proces je aktiviran u Kongresu ali ga je Senat oslobodio tako da je on odslužio svoj mandat. Bill Clinton je manje više zbog pičke prošao impičment proces. Mi Srbi jako dobro znamo kako je sve to prošlo. U decembru 1998. godine je impičment izglasan u Kongresu. Marta 1999. godine počinje bombardovanje Srbije. Dakle jasno je da impičment u SAD ima dalekosežne posledice širom sveta. Senat je opet glasao protiv optužnice Kongresa, ali je Bill brže bolje izrokao Srbiju da bi ogroman pritisak medija i javnosti preusmerio ka svojim saveznicima iz Prvog i Drugog Svetskog Rata. Dakle Srbija je dobila preko pičke zbog pičke.

Šta će biti sa Trampom? U jednoj rečenici Kongres će izglasati impičment ali će Senat osloboditi istog. Kongres kontrolišu demokrate a Senat republikanci. Najkontraverzniji momenat u ovom procesu se već desio jer je odluka da se u proces krene prvo nametnuta od strane šefice Kongresa Nancy Pelosi. U proces nije krenula tradicionalnim glasanjem nego jednostavnom odlukom. Kada su se republikanci digli tek je onda proces stavila na glasanje. To je kvarno htela da izbegne jer je znala da će svi republikanci glasati protiv. Na kraju se to i desilo. Naime u SAD svaka značajna politička odluka koja je jednostrana i nema podršku obe stranke ima malu težinu. Za validnost je potrebno da nađeš podršku među članovima druge strane da bi narod odluku prihvatio i verifikovao. Ovo je možda i najznačajnija odlika američkog političkog sistema. Republikanci su bili jasni i svi do jednog su glasali protiv, i samim tim doveli validnost ove političke odluke u pitanje.

Dalji potezi su veoma predvidivi. Proces se predaje Senatu koji praktično donosi presudu. Kao što smo rekli za potvrdnu odluku je potrebno dve trećine glasova za koje ne postoji šansa da se namaknu. Republikanci su svojim glasanje u Kongresu već jasno dali do znanja šta oni i njihovi glasači misle o impičmentu Trampa. A tek će glasanje u Senatu, gde republikanci imaju većinu, biti nemoguća misija za demokrate žedne Trampove krvi.

Nancy Pelosi je napravila grešku koja će demokrate sledećeg novembra koštati još jednih predsedničkih izbora. Naime pod pritiskom mladih i novih demokrata ušla je u unapred izgubljenu bitku. Odolevala je dugo ali su mladi i neiskusni svojom tipičnom ostrašćenošću zajebali stvar.

Glavni kolateral ovog procesa je Joe Biden, koji jedini ima šanse da dobije Trampa na izborima. Kroz praznu priču o Trampovom ucenjivanju Ukrajinskog predsednika samo se ogolila priča o korupciji u koju je umešan Biden-ov sin Hunter. Stavljen je na poziciju u upravnom odboru ukrajinske firme Burisma Holdings u periodu od 2014. do 2019. godine, dakle za vreme kada mu je otac bio potpredsednik SAD i zadužen za politiku prema Ukrajini. A ako mislite da je naš EPS korumpiran samo pitajte Ukrajince šta se dešava u Burismi koja eksploatiše prirodni gas i lovu trpa u džepove oligarha i njihovih zaštitnika na Zapadu.

Tramp obožava ovu situaciju jer će na ovaj način izbaciti iz trke sada već izlapelog Biden-a. Strategija njegovog tima je da mu za demokratskog protivnika na ovaj način nameste Elizabeth Warren. Ova lažljiva senatorka, koja je godinama tvrdila da je pripadnica jednog od indijanskih plemena, je naime čitavu karijeru napravila ubeđujući svoje glasače da nije belkinja. Zato je Tramp i pogrdno zove Pokahantes. Ona, sa svojom krajnje levičarskom politikom, u SAD ima šanse da postane predsednik kao i da se Ameri nama izvinu za bombardovanje.

Zašto je sve ovo bitno za Srbiju? Joe Biden je deo Klintonovske korumpirane bagre koji ratovima žele da kontrolišu ostatak sveta. Njihovi stavovi prema Balkanu i srbima su poznati. Legendarni britanski novinar Christopher Hitchens je u svojoj brilijantnoj knjizi ‘No One Left to Lie’ detaljno opisao sve zločine Bill-a i Hilary-i i moćne organizacije koju su ustoličili u Washington-u. Dokumentovana i precizna, knjiga prati život, politički uspon i zločine jednog američkog seljačića i njegove žene koja je spremna na sve samo da ostane na vlasti. Optužen za silovanja i seksualna uznemiravanja još dok je bio guverner u zabitom Arkanzasu, uvek mu je žena prva držala sveću i peglala primitivne afere. Ona ga je gurala da politici priđe makjavelanski i da se ne obazire na ljude i saveznike. Da li vas neki naš predsednički par podseća na ovu matricu?

Dakle Tramp će na ovaj način skenjati Biden-a što su odlične vesti za ostatak sveta. Neki već šuškaju po Washington-u i Langley-u da je njegov brilijantni tim sam gurnuo demokrate u kilavi impičment. Tajming im je u svakom slučaju odličan. Dovoljno vremena da se proces okonča i da ga Senat oslobodi a malo vremena za Biden-a da nakon toga prevaziđe grehe svoga sina debila.

A za nas su republikanci i Tramp bolja opcija svidelo se to nama ili ne.

Pre pad dana država Švedska je odustala od optužnice za silovanje protiv novinara i anti-ratnog aktiviste Žulijana Asanža. Razlog? Nakon deset godina procesa koji bi samo Kafka mogao da osmisli sveti švedski tužitelji tvrde da su ‘dokazi značajno oslabili tokom protoka vremena.’

Dakle dokazi mu dođu kao zimnica. Vremenom slabe i na kraju se pokvare.

Drama pa i dokazi o kojima pomalo pošteni švedski zvaničnici govore počinje 20. avgusta 2010. godine. Naime dve žene odlaze u policijsku stanicu u Štokholmu i zahtevaju od inspektora da novinar Asanš uradi test na sidu! U najmanju ruku bizaran zahtev. Ne prijavljuju ga za silovanje, niti za seksualno uznemiravanje. Ali prisutni tužitelj brzinom svetlosti hapsi poznatog aktivistu da bi samo nakog pet dana tužiteljka Eva Finné izjavila da ‘navedeno ponašanje…nema elemenata krivičnog dela.’ Case closed što kažu braća Ameri. I tu bi ova ujdurma izazvana gospođicom 1 koju je Asanž karao te noći trebalo da se svrši. Ona nikada nije tvrdila da je silovana nego da je Asanž seks obavio bez kondoma i da se plašila da ima sidu.

Gospođica broj 2 koja se takođe sladila te noći, prema izveštaju UN specijalnog izveštavača za mučenje Niels Melzer-a, nije želela ništa da prijavi ali su je policija i tužitelji ubeđivali da prijavi krivično delo. Ona odbija da potpiše zapisnik kada saznaje da će se isti koristiti u procesuiranju Žulijana. Gospodina puštaju i on piči za London gde nastavlja guženje svetskih vlada i njihovih obaveštajnih službi.

Ali ne lezi vraže, u novembru iste godine, sveža tužiteljka Marianne Ny feminističke provijencije stupa na scenu i izdaje Evropsku poternicu za hapšenje novinara koga su već tamničili pet dana.

Nakon dve godine sudskog procesa sveti pravni sistem Velike Britanije, u koji se i mnogi moji sugrađani kunu kao u mošti svetog Pikajla, odlučuje da izruči našeg junaka iako Švedska ne prezentuje otpužnicu. On traži utočište i zaštitu od bistijalnih državnih sistema. Braća Rusi ništa, Kina ništa, niko ništa od svih državnika na Zapadu Istoku ili mesecu. Jedno je jasno, Asanž i njegov brilijantan Wikileaks sistem nikom ne odgovaraju. Sem nama, 7.5 milijardi građana ovog sveta.

Prima ga u ambasadu mali Ekvador po nalogu levičarskog predsednika Rafaela Correa-e. Sledećih sedam godina novinar se bori da ne bude izručen Švedskoj jer njegovi advokati smatraju da postoji američka tajna optužnica koja bi uslovila ‘nezavisnu’ nam Švedsku da Žulijana isporuči zemlji slobode i rokenrola.

U maju 2017. godine tužiteljka povlači nalog za hapšenje za nepostojeći zločin. Ali naš je heroj na magarcu već u raljama slobodarske Engleske i njihovih elita koje pokušavaju da sakriju svoje zločine u Iraku i drugim lokacijama gde vojno i obaveštajno jebu kevu. U Ekvadoru se menja vlada i na čelo dolazi čovek po prezimenu Moreno a ludog imena Lenín. Iako je bio zakleti levičar i podpredsednik pod Correa-rom, on dolaskom na vlast izvodi salto politico mortale i postaje neoliberalni propagator svega američkog i španskog. Asanža otvoreno mrzi i naziva kamenom u cipeli njegove zemlje. Mržnja je direktna i lična jer je Wikileaks objavio fotografije i druge dokaze o raskalašnom životu Lenìna u Ženevi. Naime on je nakon svoga podpredsednikovanja postavljen na jednu od onih pozicija u UN gde se turaju političari kojima je istekao rok. Lova dolazi sa ofšor računa njegovog burazera u Panami i naš Lenín uživa u večerama od hiljada dolara, kiti se satovima od ne znam ni ja koliko i voli sve što vole mladi. Kao svaki dobri levičar tipa Tito. Rolex, kolica šmekerica.

Aprila 2019. godine gledamo tužne slike odvlačenja Asanža iz svoje sobice u Ekvadorskoj ambasadi u Londonu u zatvor. U roku od bukvalno nekoliko minuta SAD izjavljuju da će tražiti izručenje novinara na osnovu tajne optužnice za koju je Asanž tvrdio da postoji svo vreme. Kažu da je kuvao plan protiv interesa svete nam Amerike sa Chelsea Manning, američkim vojnikom koji je Wikileaks-u doturio tajna dokumenta američkih vojnih operacija. Nakon mesec dana objavljuju da optužnica ima 17 tačaka i da je zaprećena kazna sitnih 175 godina robije.

Tako da je povlačenje šveđana od pre nekoliko dana samo deo čitave igranke, unapred dogovorene između obaveštajnih službi Švedske, VB i SAD. Dakle volšeban, providan i pravno nevalidan proces protiv novinara i aktiviste.

A sad se vi pitate u majčici Srbiji, pa Vladimire šta me zabole čoše za ovog čudaka kad ja živim u slobodarskoj zemlji gde su novinari krave? Ups pardon, svete krave.

Zato što je ova borba personifikacija opresivnog sistema političkih globalih elita protiv težnje građana za daljim slobodama. Ovde se odlučuje da li će telefone Vaše dece slušati vlade širom sveta, kako demokratske tako i one druge. Ovo je borba kako će se tehnologija koristiti u budućnosti. Da li će biti u službi sloboda i progresa ili kontrole i tlačenja. A to se svodi na pitanje da li će političari biti svedeni na administratore naših bogatih života ili će i dalje biti dželati i vlastodršci.

Činjenica da su tri demokratske države organizovale Orvelovsku akciju tipa 1984, bez osvrtanja na prava pojedinca i novinara je dokaz da stvari idu u pogrešnom pravcu. Posle Wikileaks-ovih otkrića o zločinima Zapadnih i Istočnih vojnih i obaveštajnih službi ovaj čovek, umesto da uživa status i poštovanje Mahatme Gandija, on, po tvrdnji UN-a bukvalno umire u Engleskom kazamatu.

I za kraj samo par rečenica o njegovim kolegama novinarima. Naime, umesto da se svi svetski novinari udruže u osudi ovog bezakonja, bez obzira na svoje simpatije ili antisimpatije prema Žulijanu, polako dolazi na scenu ono što je Čomski još davne 1988. godine objasnio u svom revolucionarnom delu ‘Manufacturing of consent.’ Naime da su masovni mediji ništa drugo do ‘efektivnih i moćnih ideoloških institucija koje nose propagandu datog sistema uz oslanjanje na tržišne sile, unutrašnje ideološke postulate, i samo-cenzure, bez direktnih političkih pritisaka.’ Asanž je odjednom čudan, obskuran haker u službi Amerike, Rusije, Kine, Plutona i Neptuna, sve naravno u zavisnosti ko piše. Liberalni Zapadni mediji ga optužuju da je pro-Putin, iako je objavio na hiljade depeša koje otkrivaju korupciju i bistijalnost njihovih političara. Na Istoku ga braća novinari optužuju da je Zapadni pijun iako je čovek koji je svojim novinarskim delovanjem otkrio največe zločine američke i britanske administracije posle Drugog Svetskog Rata. I baš te dve demokratske svetinje ga provlače kroz svoje gulage.

Novinari širom sveta, hvala vam na lenjosti, ideološkoj ostrašćenosti i auto-cenzuri. Drago mi je što je budućnost naših sloboda u vašim ručicama. Što kažu u našoj slobodarskoj zemlji pa ko će koga ako neće svoj svoga.

Evo liste dostignuća najznačajnijeg novinara u istoriji Žulijana Asanža: https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_material_published_by_WikiLeaks

Ovih dana događaji u Boliviji se odigravaju velikom brzinom. Protesti širom zemlje su doveli do ostavke predsednika Eva Moralesa. Pod pritiskom vojske, koja mu je jasno dala do znanja da ostavku preda u najkraćem roku, on pre par dana traži i dobija azil u Meksiku i čudnim putevima napušta Boliviju.

Vidim da se u Srbiji o ovoj temi piše šturo i bez mnogo znanja tako da su me mnoga pitanja mojih sugrađana navela da napišem ovaj članak. Naime u Boliviji se desio vojni puč. U kratkim crtama to je odgovor. Kao i mnogo puta do sada u Latinskoj Americi, vojska je Moralesu saopštila da napusti poziciju ili će doći do eskalacije nasilja. Predsednik je dakle pod vojnim pritiskom, i tvrdeći da mu je život ugrožen, pobegao u Meksiko.

Ali ko je Evo Morales i zašto je značajan? On je predsednik Bolivije od 2006. godine i prvi je lider iz plemenskih zajednica ove zemlje. Dakle nije belac španskog porekla što je i srž ove drame koja se odvija pred našim očima. Pripadnik je plemena Aymara koje svoj životni prostor nalaze u Peruu i Boliviji. Bitno je reći da od 16 veka i dolaska španskih konkvistadora ovom regijom i zemljom Bolivijom vladaju beli kolonijalisti, dakle ljudi uglavnom španskog porekla. Kroz robovlasničko kolonijalni odnos, španski kolonijalisti izrabljuju mineralima bogati region i neizmerno se bogate. U tadašnje Gornjem Peruu, kako su Boliviju tada zvali, kolonijalna Španija eksploatiše bogate rudnike srebra i svo bogatstvo šiba za Španiju koja se naglo bogati. Većina španskog bogatstva danas je u direktnoj vezi sa kolonijalnom eksploatacijom ovog regiona.

Lakom pobedom od 54% 2006. godine Morales dolazi na vlast i Latinska Amerila slavi da je posle vekova tlačenja na čelu neko od starosedeoca. On menja Ustav i tokom sledećih deset godina redukuje ekstremno siromaštvo sa 38% na ispod 20%. Ulaže u infrastrukturu u bednim ruralnim delovima gde uglavnom žive plemena. Minimalnu zaradu povećava za 104% do 2015. godine i povećava životni standard za građane kao niko do tad. U konfliktu je sa Američkim i Španskim neokolonijalnim firmama jer im ruši klijentelističke ugovore sklopljene sa pro-španskim desničarima koji su mu i glavna opozicija i kreatori ovog puča.

Evo je među ljute neprijatelje svrstao i mega-farme i njihove vlasnike među kojima nema nijednog koji poreklo vuče iz plemenskih zajednica. Farmeri su tipično španskog porekla i generacijski vlasnici ogromnih komada zemlje. Dok im dečica partijaju po Madridu i Barseloni tate i dede sisaju krv svakog komada ovih prostranih pašnjaka. Predsednik Morales odmah nakon preuzimanja vlasti uvodi zakone o sigurnosti hrane. Rezultat su nepovoljnije cene prehrambenih proizvoda za farmere, limiti na izvoz ali i fantastičan podatak da neuhranjenost dece mlađe od tri godine sa 41.7% pada na 18.5% od 1989 do 2012 godine. Ovo su podaci UN Food and Agricultural Organization.

A sad da Vas pitam kakva je veza između cena akcija Tesle, proizvođača električnih automobila u SAD i vojnog puča u Boliviji? Naime, u regionu Potosi su nalazišta litijuma koja predstavljaju 50% do 70% svetskih rezervi ovog danas vrednog minerala koji se koristi u proizvodnji električnih baterija. Procvat prodaje električnih automobila je direktno zavisan od efikasnosti električnih baterija koje ih pokreću. Analitičari procenjuju da će se potražnja ovog minerala duplirati do 2025. godine. Samim tim i cena će rasti ovog nezamenljivog elementa u najbrže rastućoj industriji.

Predsednik Morales 4. novembra, pod pritiskom plemenskih zajednica u Potosiju raskida ugovor sa Nemačkom firmom ACI Systems Alemania, koja je dobila povoljne uslove za decenijsku eksploataciju litijuma u Boliviji. Oni delimično snabdevaju Teslu i druge firme litijumskim baterijama. Tu se dižu sve Zapadne zemlje i njihovi dušebružni zaštitnici ljudskih (čitaj belačkih), psećih i svih drugih prava i kukaju faul. Morales zahteva daleko veću rudnu rentu i limitiranje izvoza samog minerala, nego traži da se proizvodnja krajnjeg proizvoda, dakle baterija obavlja u Boliviji, a ne u Nemačkoj i ostalim svetim i visokomoralnim državama Zapada. ACI odmah saopštava svojim investitorima da ne brinu i da će se situacija oko ugovora ubrzo raščistiti. Desetak dana kasnije Morales je u avionu ka Meksiku spašavajući živu glavu od desničarskih protestanata koji vitlaju Biblijama u svom katoličkom zanosu i to sa strašću koju samo Španci imaju prema toj presvetoj hrišćanskoj instituciji koja je uporno radila na nasilnom pokrštavanju domorodaca u Latinskoj Americi.

Mejnstrim mediji u SAD i Španiji se utrkuju da objasne kako je ovo još jedno spontano događanje naroda. Ultra-desničarski Wall Street Journal slavi odlazak levičarskog đavola. Umereniji New York Times priznaje da je izbacivanje izabranog predsednika korak unazad za demokratiju ali će eto zaustaviti nasilje na ulicama. Isti onaj New York Times koji nema problema sa američkim bombama koje se seju u ime demokratije širom sveta. Ludak Donald koga zovu predsednikom ushićen je raspletom događaja. Španski mediji šta mislite za koga navijaju? A tek brazilski na čijem čelu je predsednik fašista, ponovo španskog porekla.

Odmah posle ostavke na čelo države se postavlja senatorka Jeanine Anez, tvrda desničarka španskog porekla koja Moralesa mrzi, kako sama kaže, najviše zato što je ukinuo zakletvu nad Biblijom pri pristupu političara Bolivijskom senatu. Danima je palila vatru među svojim pristalicama vitlajući Biblijom. Zakletvu je položila čvrsto držeći svoju svetu knjigu u tanjušnim katoličkim ručicama pred praznim Senatom.

Moralesovi politički grehovi su jasni i on nije sveti Vasilije Ostroški. On je svoj četvrti mandat dobio kroz odluku Vrhovnog Suda koji je odlučio da uprkos zakonu koji ograničava broj mandata njegova ljudska prava mu dozvoljavaju da se ponovo kandiduje. Dakle muljava odluka. Izbori 20. oktobra su mu dozvolili da sa marginom od 10% pobedi na izborima bez mogućnosti drugog kruga. Naime da je pobedio sa manje od 10% u decembru bi bio drugi krug izbora. Mnogi u Boliviji tvrde da su namakli par posto do 10 komata. Jebi ga, i on je samo političar od krvi i mesa.

Ali ono što je srž priče je borba između desničara kolonijalista i ostalih državljana Bolivije, kako domorodaca tako i onih Evropljana koji razumeju smrtne grehe svojih predaka i njihov kancerogeni uticaj na Latinsku Ameriku pa i Boliviju. Poslednji vojni puč u Hondurasu dao je mnogima nadu da je i poslednji. Zapadni dobri, Bogom dani, presveti i kolonijalni mediji nas ubeđuju kako je ovo put ka demokratiji. Nije smradovi, ovo je samo put ka jeftinim električnim baterijama koje će Njujorški i Madridski hipsteri da turaju u svoje Tesle od sto soma dolara dok nam kenjaju kako spašavaju svet. Ovo je prljavi vojni puč. A ako neokonkvistatori i njihova dečica baš žele da spasu svet neka se prošetaju do prvog mosta i bace se sa istog. Tako će brzo do svog katoličkog Isusa i daleko od bogatstva Latinske Amerike.

Prošle nedelje nas tri para idemo da gledamo Joker-a. Dobili karte za one mega fotelje u Ušću koje su ispale najbolji deo izlaska. To i naravno kokice zbog kojih suštinski i odlazim u bioskop poslednjih godina.

Čim smo izašli sa projekcije naš drug Milan karaburmski nam saopšti: „Ako mi neko od vas kaže da mu se film svideo prestajemo sa druženjem.“ Naravno umiremo od smeha i uglas konstatujemo da je film kurac of ovce.

Naravno da jeste i kao većina Evrope teško da možemo da shvatimo pozadinu ovog dela. Naime većina se odmah kači na tumačenje da je ovo film o otuđenom modernom čoveku koji se kroz glumčevo kreveljenje polako pretvara u društveno zlo.

A naime film je o tužnom stanju američkog mentalnog zdravstva. Ako se šetate Los Angeles-om, nekoliko puta će vas presresti beskućnici sa pitanjima i zahtevima mentalno bolesne osobe. Mnoga istraživanja pokazuju da je veliki broj nezbrinutih u SAD mentalno obolelo. Tako je ‘The San Francisco Homeless Count’ iz 2015. godine tužno zaključio da 55% beskućnika trebuje psihijatrijski tretman kome nemaju pristupa.

Kako je to moguće pitate se? Najbogatija zemlja na svetu, koja godišnje troši sramnih $770 milijardi na naoružanje, svoje mentalne bolesnike izbacuje na ulicu. Kao i obično, iza ovog brutalnog stanja stoji jedan čovek: Ronald Regan. U kratkim crtama on je u par političkih koraka ukinuo državna sredstva za tretman mentalno obolelih. Tako da u modernoj Americi, ako niste iz familije punišića a šano dušo ste, najebali ste. Čak i ako ste iz redova srednje klase, privatni tretmani su toliko skupi da porodice tiho puštaju svoje umobolne niz vodu koji najčešće završavaju na ulici. Tako da u tom Los Angelesu čujete da je neko iz Oregona, tamo su mu brat, sestra i prijatelji ali je on/ona na toplom Skid Row-u u gradu anđela.

Ali evo kratke istorije radi boljeg razumevanja ovog američkog filma. Naime Ameri su još davne 1833. godine u Worcester-u otvorili prvu mentalnu bolnicu podržanu državnim fondovima. Ovo su uradili mnogo pre nekih drugih zemalja i bili lideri u tretmanu bolesnika. Već 1860tih 28 od 33 države imaju državne institucije za tretman mentalnih bolesnika. Istraživanja cvetaju i 1954. godine otkrivaju Chlorpromazine kojim leče šizofreniju i depresiju. Ovo dostignuće je bitno jer mnogi smatraju da je lečenje većine mentalnih bolesnika moguće pa tim i njihova reintegracija u društvo. 1963će Kenedi gura problem sa državnog na federalni nivo potpisujući ‘The Community Mental Health Act’ i sve obećava da će se još više sredstava kanalisati za potrebe ovih ljudi. On je delimično bio inspirisan svojom sestrom Rosemary, koja je usred mentalne bolesti prošla brutalnu lobotomiju. Familija ju je uspešno držala daleko od očiju javnosti.

Dakle sve ide u progresivnom pravcu ali 1967. godine Ronald Reagan je izabran za guvernera Kalifornije. Glupavi i lepuškasti glumac seče budžete punom parom, bez imalo intelektualne pažnje (naime šmeker ne voli da čita). Seče lovu Department od Mental Hygiene-u i tu kreće egzodus mentaća. U međuvremenu su troškovi zbog raznih korupcija postali astronomski tako da armija mentalno obolelih završava na ulici. 1967 godine potpisuje (ili stavlja krstić) na Lanterman-Petris-Short Act i zabranjuje institucionalizaciju mentalnih bolesnika protiv njihove volje. Tu kreće lavina beskućnika i broj ljudi u zatvorima skače, uglavnom mentalnih bolesnika, koji se samo instiktivno prebacuju iz jedne institucije u drugu. Zatvorsko okruženje naravno nije opremljeno da tretira ove ljude. 1981 ovaj Joker postaje predsednik Amerike i dalje se userava ovim ljudima u život. Naime čovek koji se 1987. godine u Berlinu Gorbačovu obratio sa ‘Mr. Gorbachev, tear down this wall’ je decenijama vodio još jedan Hladni Rat – protiv svojih najnemoćnijih sugrađana.

Danas su 10% ljudi u američkim zatvorima teški mentalni bolesnici bez pristupa odgovarajućim tretmanima. Mnogi od njih kao motiv za zločine imenuju mentalnu bolest ili želju da budu u zatvoru.

Dakle kad se po svom srpskom običaju seremo po Srbiji i svemu srpskom pa i našem mentalnom zdravstvu zaboravljamo da kakvo god da je ima mnogo ljudi ovde koji su posvećeni ovim ljudima koje često sem majke rođene niko neće. Postoje institucije, jadne kakve su, i plemeniti ljudi u njima koji se nesebično bore da ovim ljudima koliko toliko obezbede mrvicu dostojanstva.

Dakle jasno je zašto u Srbiji i u Evropi ljudi ne kapiraju Joker-a. Zato što ga ne sreću na svojim ulicama. Ja sam po američkim ulicama bazao 16 godina pa sam mnoge Joker-e susreo. Zabezeknutih pogleda, smrdljivi i propali oni bazaju nekim drugim terasama svesti suštinski žudeći za krovom nad glavom, toplim obrokom i osobi koja će im se profesionalno obratiti.

Dakle nije ovaj film nikakvo egzistencijalno remek delo o srljanju u nasilje mlade duše. Taj film se zove Paklena Pomorandža.

Ovo je film o jednom poganom glumcu i još poganijem političaru Ronaldu Reagan – istinskom Joker-u.