Аутор: Vladimir Djukanovic

Još oko sto hiljada ljudi širom sveta se zarazilo virusom COVID-19 i sada ih je 1.431.973. Od tog broja 82.096 je umrlo od posledica pandemije. Dani su sve topliji i sa svakim zrakom sunca nadamo se brzom povratku normalnom životu. U toj nadi nas prekida naša vlada sa pojačanim merama za vikend jer će policijski čas trajati od petka u 17h do 5h u ponedeljak. Pominje se i uvođenje mera od 24 časa naročito u Beogradu gde je većina zaraženih. Proslave Usrksa neće biti tako da će milioni jaja ostati neofarbano.

Juče smo imali 247 novozaraženih tako da je ukupan broj 2.447 sa korona virusom. Testirali smo 1.074 ljudi, dakle ponovo veoma mali broj u odnosu na potrebu. Još troje je podleglo ovoj bolesti tako da je ukupno umrla 61 osoba.

Tračak nade je predsednikova izjava da vanredno stanje može da se ukine za mesec dana ili manje. Dok pandemija hara našom planetom lideri širom sveta sve više diskutuju izlaz iz ove situacije. Prve vesti o vraćanju u normalu stižu juče iz Austrije od kancelara Sebastiana Kurza. Plan je da se 14. aprila otvore male radnje i parkovi, uz stroge mere društvenog distanciranja i nošenja maski. Vest se proširila kao vatra kao jedan od prvih konkretnih planova za uklanjanje drakonskih mera koje nam je korona nametnula. Plan je da se i veće radnje otključaju od 1. maja. Kancelar je napomenuo da će se hoteli, restorani i druge službe verovatno otvoriti sredinom sledećeg meseca ali će tu odluku doneti krajem aprila. Od Uskrsa nema ništa i škole su zatvorene do sredine maja u najboljem slučaju. Javnih okupljanja bilo kakve vrste neće biti do kraja juna. O putnim merama nije bio taliko pozitivan rekavši da je transport ljudi do daljnjeg na minimumu i čeka se zajednički stav Evropske Unije.

On je, što kaže naš narod, povukao nogu i očekujem da će mnogi političari da izađu sa svojim planovima oko izlazka iz izolacije. Tako je i predsednik Vučić juče pomenuo izlazak iz vanrednog stanja. Ali bez konkretnih datuma i planova što je sada neophodno.

Češka i Danska su takođe objavile mere izlaska iz izolacije. Česi već sutra otvaraju određene radnje dok danci sledeće nedelje otvaraju škole. Ove tri zemlje nisu čekale zvanični stav EU koji danas izlazi na videlo. Ova vest se nestepljivo čeka i mnogi kritikuju EU zbog manjka zajedničke exut strategije. Posebno je nepodnošliv mrak informacija vezan za međunarodna putovanja unutar zajednice. Mnogi žive i rade u dve držve i ti ljudi strepe nedeljama kako će njihova budućnost izgledati.

Ovo su veoma dobre vesti jer do ove nedelje političari su zureli u daljinu na svako pitanje vezano za exit strategiju iz ovog košmara. Velika Britanija, gde je premijer Johnson juče prebačen na intenzivnu negu usled komplikacija od korone, studira kinesko i italijanslo iskustvo radi formulacije ukidanja mera. Za ovaj plan potrebno je intenzivno testiranje kao u Južnoj Koreji, navode zvaničnici. Trenutno u Britaniji testiraju oko 15.000 ljudi dnevno ali Neil Ferguson, glavni vladin epidemiolog pominje da je potrebno testirati oko 50.000 ljudi da bi se društvo izvuklo iz kućnog pritvora. Ako bi se ovaj odnos primenio kod nas morali bi da testiramo 5.200 ljudi dnevno kako bi jasno znali ko je zaražen a ko ne. Već nekoliko nedelja znamo da je masovno testiranje ključ pobede nad COVID-19 virusom. Mi trenutno testiramo oko 1.000 ljudi što se pokazalo kao najmanji broj u regionu. Imamo armiju ljudi koji ne znaju da li imaju virus i mnogi of njih sede u centrima za izolaciju. Umesto da ih testiramo i zdrave puštamo kući mi ih držimo u jako lošim uslovima gde su potencijalno izloženi zarazi. Taj test padamo i jasno je da nemamo dovoljno testova za masovnu akciju. Zato je sve glasnije pitanje srpske javnosti: šta se dešava sa testovima, zašto testiramo toliko malo i od koga smo sve kupili testove.

Austrija je napomenula da će se mere revidirati svake dve nedelje. Prva jasna exit strategija je pokazala svetlo na kraju korona tunela. Privreda je već pretrpela veliku štetu u toj zemlji i predviđanja su da će se ekonomija smanjiti za 5,3% što je najveći pad od finansijske krize 2009. godine. Nezaposlenost je u martu skočila na 12,2% što je znatno veći nivo od 7,5% u isto vreme 2019. godine. Recesija je neminovna ali brzi povratak svakodnevnom životu uliva tračak nade da kriza neće prerasti u ekonomsku depresiju koja će trajati godinama.

Naša vlada mora da izađe sa jasnim datumima kada će koje mere biti ukinute. Plan ka totajnoj stabilizaciji i izlasku iz vanrednog stanja mora da sadrži datume, šemu masovnog testiranja i jasne mere društvenog distanciranja nakon krize. Epidemiolozi moraju da izađu sa konkretnim brojkama koliko zaraženih znači boljitak i u kom periodu. I da vladi daju preporuku kako da izađemo iz kuća i pokrenemo društvo sa ove sumorne tačke.

I za kraj sumorna vest da je otac jednog mog prijatelja u Švedskoj umro od posledica virusa. Većina nas će imati slična iskustva sa bližnjima i poznanicima. Iako je gospodin imao 68 godina i nisam ga lično poznavao, vest me je potresla zbog sveukupnog stresa u kojem se nalazimo već nedeljama. Moj prijatelj i njegova porodica su u totalnom šoku jer mu je otac bio u dobrom zdravstvenom stanju i primljen je u bolnicu radi predostrožnosti prošlog petka. U nedelju mu se stanje pogoršava i lekari indukuju komu. On preživljava moždani udar u ponedeljak i juče ujutro umire od posledica istog pod stresom borbe protiv COVID-19 virusa. Sada kada gledam statistiku iz Švedske imam i ličnu vezu sa hladnim brojkama.

Pre tri nedelje, u ponedeljak 16. marta Republika Srbija je uvela vanredno stanje zbog širenja zaraze korona virusa. Škole i fakulteti se raspuštaju, ljudi slabo napuštaju domove i život se naglo usporava.

Tog dana smo imali 57 zaraženih i tada još niko nije podlegao posledicama COVID-19 virusa. Danas imamo 1.624 zaražene osobe i 44 umrlih. „Zatvara se život, da bi se sačuvao život,“ izjavljuje Aleksandar Vučić. Vojska Srbije čuva bolnice gde se tretiraju bolesni od korone, a policija sprovodi nadzor nad onima koji su u izolaciji. Granice se zatvaraju sem za građane koji se vraćaju u zemlju.

Njih država, pored neupitnih građanskih prava, vidi kao problem jer donose zarazu iz Zapadnih zemalja. Predsednik izjavljuje da ih je u kratkom roku u zemlju ušlo oko 320.000 i da je eto, on morao da ih pusti i da nije imao izbora. Neprimeren i odbojan ton kojim zvaničnici govore o ovim ljudima se momentalno preliva na društvene mreže gde dežurni idioti komentarišu tipa ‘sad su našli da se vrate,’ ‘ostanite tamo,’ ‘eto vam vaš Zapad.’ Kao da samoizolacija od 14 dana onih koji su tada ušli u zemlju nije odmah primenjena. Ali besne i primitivne džukele laju u svom kromanjonskom strahu iza slomljenih ekrana raspadajućih laptopova koje im je pre par godina doneo rođak iz Nemačke.

Sada već slavna konferencija za štampu tačno oslikava mentalitet naroda, od stručnjaka do političara. Doktor Nestorović, sa predsednikom koji mu ‘drži leđa’ šarlatanski se ophodi prema epidemiji i šalje građane u Italiju u šoping. Klasičan srpski modus operandi: prvo ne vidimo što ceo svet vidi, onda se sprdamo, nakon toga paničimo i na kraju primenjujemo ćušpajz od mera skplepanih na brzinu. Političari vode pandemiju gde svako veče slušamo dramoserske nastupe dok se stručnjaci polako probijaju kroz medijski šljam koji se pokazao kao nesposoban da stručno i hladne glave izveštava građane u ovoj krizi.

Već trećeg dana uvode se nove mere policijskog časa od 20 do 5 časova ujutro. Stariji građani od 65 godina su u kućnoj izolaciji. Strah se širi kao kuga društvenim mrežama i postaje jasno da je prosečan građanin i prošečna kukavica. Predsednik Vučić izjavljuje da je nivo straha kod ljudi viši nego za vreme Drugog Svetskog Rata. Ne znam gde je izvukao taj podatak, možda iz uobičajenog dela tela odakle srpski zvaničnici obično traže statističku inspiraciju? Ali znamo da je okružen ekipom sa vrhunskim diplomama tako da su svi izvori precizno navedeni u fusnotama.

U medijima drugih tema nema, sve vrvi od interpretacija i jasno je da su ljudi nezadovljni kvalitetom izveštavanja. Ameri sprovode Gallup istraživanje gde je samo 44% ispitanika zadovoljno informacijama koje mediji prenose za vreme pandemije. Ideja da pratim koronu svakog dana vanrednog stanja u Srbiji se pokazala kao pravi pogodak. Blog je eksplodirao što mi govori da su ljudi gladni za jasnim podacima iz validnih izvora. Kvalitet prosečnog novinskog članka u Srbiji je toliko loš da se to ne može opisati. Slike sa Sajma uznemiruju građane dok tabloidi svršavaju par dana uz priče o konc logorima i drugim bljuvotinama. Ide priča da se virus prenosi papirom tako da prodaja novina opada čemu se radujem i nadam konačnoj propasti štampanih medija. Jedna korisna glasina u moru gluposti.

Tog ponedeljka pre tri nedelje svet je imao 182.431 zaražene osobe od korona virusa. Danas je taj broj 1.202.963 što je 6,5 puta više. Umrlo je 64.741 ljudi što nam daje smrtnost od 5,4%, taj magičan termim koji ne silazi sa miliona usana širom sveta.  Danas je smrtnost tema broj jedan u temi broj jedan. Da li je ovaj procenat tačan? Zašto stručnjaci tvrde da je smrtnost između 0,5 i 1% ako jednostavnim deljenjem broja umrlih sa brojem zaraženih dobijamo ovu znatno veću cifru? Da li se dovoljno testiramo i da li je to razlog pometnje oko smrtnosti korone? U Italiji je ta cifra na 12,3% u ovom trenutku i svi se plaše ‘italijanskog scenarija.’ U Nemačkoj je smrtnost 1,5% čime i ova cifra doliva ulje na vatru konfuzije u moru informacija. Jer ljude zanima samo jedno – da li ću ja ili neko bližnji umreti od korone?

Italija je još pre par nedelja celom svetu na uvid dala informacije o zaraženima i umrlima. To je od ključne važnosti jer je nakon Kine severna Italija prvo veliko žarište zaraze. Veliki broj zaraženih je statistički značajan i smrtnost je već tada bila kristalno jasna. Umiru stari i bolesni. Data tabela jasno ilustruje da od korone stradaju oni koji imaju jednu ili više hroničnih bolesti kao što su srčani bolesnici, dijabetičari i oni sa nekim oblikom karcinoma. Prosečna starost umrle osobe iz tabele je 79,5 godina. Tabela takođe pokazuje da 0,8% umrlih nisu imali niti jednu bolest ali je i dalje prosek starosti tih ljudi skoro 80 godina. Priče kako je neko umro mlad ili zdrav su retke u odnosu na broj obolelih i upitne bar što se tiče zdravlja. Na društvenim mrežama se širi slika našeg sugrađanina koji je umro od korone srednjih godina navodno pucajući od zdravlja. Paničari su samo zaboravili da spomenu da je bio pušač. Svetska Zdravstvena Organizacija je navela pušače kao rizičnu grupu zajedno sa srčanim bolesnicima i dijebetičarima. Gospodo znate šta vam je činiti sa cigaretama. I vi debeli da se trgnete, niste daleko po rizičnosti.

Svet je pao na ovom bizarnom testu zdravsta, organizacije i kooperacije. Amerika je tupo gledala prvo u Kinu a onda u Evropu kao Netlix seriju sve do sredine marta. Kao i mi reagovali su tek kada su lekari krenuli da opisuju stampedo na bolnice i zdravstvene ustanove. Tada kreću otimačine oko respiratora i medicinske opreme koja je toliko deficitarna da smo svi u šoku. Testovi za COVID-19 su zlata vredni i samo par zemalja kao Nemačka i Južna Koreja su spremne za pandemijski scenario. Amerika u februaru testira 426 osobe dok Južna Koreja testira 46.127. I dok u Južnoj Koreji smatraju problem rešen SAD ulaze u period rapidnog rasta zaraženih kao prvaci na tabeli korone sa 311.635 zaraženih i 8.454 mrtvih. Distopijske slike New York-a kao glavnog žarišta pandemije su mučne svima a naročito nama koji smo živeli u tom gradu. Toliko o najmoćnijoj zemlji u istoriji.

I ko je kriv za pandemiju? Moj odgovor je jasan: Komunistička Partija Kine. Krijući zarazu od javnosti oni su uhapsili prvih nekoliko lekara koji su samo stručno obavljali svoj posao. Kao što ptice na grani sad znaju, tih nekoliko prvih nedelja su ključni u pandemiji korona virusa. Doktor Li Wenliang, je prvi na društvenim mrežama napisao da je u pitanju čudan grip. Priča se brzo raširila i mnogi su pitali da li je bolest slična SARS-u? Komunisti ga hapse i muče tri dana nakon čega on priznaje namešteno krivično delo širenja lažnih vesti po internetu. Pa da li je ova medijska poplava o COVID-19 virusu lažna vest komunisti? Ili je ovo rezultat vašeg poltronskog sistema uvlačenja u bulju svim pretpostavljenima po svaku cenu. Pa taman ceo svet crkao. Sada izlaze nove informacije o lažnim brojevima zaraženih i umrlih u Kini. Lekarka koja je prva iznela tvrdnje je nestala pre par dana. U starom staljinističkom duhu, nema čoveka nema problema. Korona je kao i Černobil – jasna indikacija koliko su opasni totalitarni režimi ne samo po svoje građane, nego sve nas. A sada sramno idu po svetu, nude pokvarene testove i busaju se u grudi kao humanisti. Odvratno da odvratnije ne može.

Dan je fantastičan i sunce kljucka po terasi. A mi zaključani prošlonedeljnom odlukom vlade koja je šizela zbog prethodnog vikenda jer su ljudi izveli decu u šetnju. Rasprave po fejsu gore i preovlađuju oni koji besno ne izlaze nigde zamrznuti u strahu svoje neobaveštenosti. Vanredne mere su nepotrebne. Nisu ih uvele zemlje koje bolje stoje na korona semaforu od nas. Ovo je vreme kada svako mora da se obrazuje i samostalno proceni rizike koje virus nosi. Ekonomske posledice tek slede, i ono što mnogi ne shvataju je da je opasnost od finansijskog sloma daleko veća po njihovo zdravlje od virusa.

Dok se globalno broj zaraženih neumoljivo penje sa 1.118.045 ljudi sa COVID-19 virusom jedna zemlja je uspela da obuzda ovu pošast uzdignute glave. Južna Koreja sa 10.156 zaraženih ima 177 umrlih dok je širom sveta umrla 59.201 osoba. Broj novih slučajeva u Južnoj Koreji je 94 što je malo i zemlja je uspela da poravna krivu rasta.

Južna Koreja je testirala skoro milion od ukupno 51.5 miliona sanovnika. Imaju kapacitet da testoraju 20.000 ljudi dnevno, rezultati su gotovi za 6 sati i stižu pacijentu na mobilni putem tekst poruke kao i zaduženoj zdravstvenoj ustanovi. Tom metodom imaju brz uvid u novozaražene koji odmah idu u izolaciju a sve osobe koje su bile u kontaktu sa nosiocem korone se testiraju istog dana.

I sve je to učinjeno bez policijskog časa i restrikcija okupljanja. Plan države još u toku epidemije u Wuhanu je rapidno definisan: testiranje, praćenje, mapiranje i tretiranje.

Kao što sam pisao pre neki dan testiranje je ključ ove pandemije. Naime 27. januara, sa samo 4 zaražena, vlasti su angažovale 20 kompanija da brzo razviju test koji će biti odobren u rekordnom roku. Za samo nekoliko dana prva firma je donela test, država ga odobrila i debelo platila. Druge firme su sledile i Južna Koreja je sve prihvatila, sve odobrila i svakome platila. Ilustracije radi, do kraja februara zemlja je testirala 46.127 osoba sa simptomima dok je SAD testirala samo 426. Obe zemlje su prve slučajeve zabeležile 20. januara. Na ovom primeru je jasno da je šarlatanski pristup koji je Donald Trump patentirao a naši u početku prigrlili bio katastrofalan. Ovo mu dođe kao epidemiološka priča o cvrčku i mravu – dok su se neki opušteno sprdali sa virusom drugi su marljivo radili. Sada i jedni i drugi ubiru plodove svog truda.

Nakon testiranja zemlja je angažovala brojne resurse za praćenje i mapiranje. Koristili su intervjue, sigurnosne kamere, mobilne telefone kao i kreditne kartice da mapiraju, do poslednjeg minuta, kretanje zaražene osobe. Dok su se naši stručnjaci sprdali i slali nas u šoping, korejski doktori su rapidno osmislili plan, bacili se na proizvodnju testova i iskoristili digitalizaciju koja u toj zemlji nije samo slovo na papiru. Angažovali su mlade programere koji su za par dana osmislili aplikaciju koja je vršila kontrolu zaraženih u karantinu. Druga aplikacija – Corona100m – upozorava nezaražene da li su u krugu od 100 metara od zaraženog.

Zemlja je ozbiljnošću, ranim prepoznavanjem prirode virusa i tehnologijom pobedila pandemiju. Ovo je odličan primer primene tehnologije u ime demokratije i za benefit svojih sugrađana. Dok su i SAD i Srbija veoma sposobne da prisluškuju novinare i druge ‘nerijatelje’ sistema nisu u stanju da pitaju Južnu Koreju da nam poklone date aplikacije. Da smo ih imali ne bi bilo problema sa našim sugrađanima koji su se vratili iz inostranstva. I ne bi naši zvaničnici morali da zapomažu sa malih ekrana da ljudi ostanu disciplinovani. Zevamo u telefone po ceo dan, pa daj bar da ima neke vajde.

Južna Koreja je zaražene odmah klasifikovala u asimptomatične, lake, teške i kritične. Jedni su hospitalizovali a drugi slati u smeštaje koje su ustupile velike firme kao što je Samsung. Ideja za sajam je došla od južnokoreanaca a ne od kineza. Prijatelj lekar koji se odmah prijavio da ga prebace na Infektivnu Kliniku mi kaže da su našim protokolima za pandemiju korone najviše doprineli korejanci sa njihovim uputstvima.

Ovim putem smrtnost u Južnoj Koreji je oko 1,5% u odnosu na svetsku od 4,6%. Javnost, putem jasnih demokratskih medija je od početka bila upoznata sa rizicima od korona virusa. Njihovi epidemiolozi su budno pratili razvoj događaja u Wuhanu i iskoristili to vreme za osmišljavanje strategije. Javnost je odmah počela sa društvenim distanciranjem. Restorane, bioskope i radnje su vlasnici sami zatvarali jer posla nije bilo a država je rapidno primenila ekonomske mere. Crkve su u prvoj nedelji odlučile da službu obavljaju online.

Južna Koreja je reagovala kao prava demokratija. Znanje i ozbiljan pristup, uz pomoć društvenog kolektivizma karakterističnog za deleki istok, su jasna formula za prevazilaženje ovakvih kriza. Nisu imali ni vrišteće novinare ni nevladine organizacije sa bespotrebnim pričama o tehnologiji i velikom bratu. Čitavo društvo je shvatilo cenu balansa između privremeno narušene privatnosti i zdravstvenih mera.

Sve ovo pišem jedne sunčane subote u Beogradu. Policijski čas nam počinje u 13 časova i trajaće do nedelje ujutro. To je cena neozbiljnosti, onda kukavičke panike pa na kraju digitalizacije koje bi se posramio i Fred Flintstone.

Koja je cena ljudskog života? Da li uopšte ima cenu? Ako je ima, da li je moralno o toj ceni diskutovati u bilo kom kontekstu?

Lekar stoji između dva pacijenta koje je COVID-19 teško pogodio. Tu je jedan respirator. Šta činiti? Koga priključiti a koga ostaviti da umre? To su dileme sa kojima se medicinski radnici sreću u Italiji i Španiji.

Korona virus je zarazio preko milion ljudi širom sveta. Magični broj je pređen i rapidno širenje bolesti ne jenjava. Podlegla je 53.231 osoba. Izbori ove vrste, gde je pandemija napravila od nekih lekara vladare života i smrti je rezultat sramne nepripremljenosti sveta za epidemije respiratorne prirode. Koordinisanog odgovora nema uprkos naporima Svetske Zdravstvene Organizacije. Zbog nekoliko milijardi dolara na globalnom nivou, potrebnih za pripremu protiv ovakve vrste bolesti, države sada rapidno sprovode ekonomske mere vredne nekoliko hiljada milijardi. I doveli smo sebe u situaciju da računamo cenu ljudskog života svidelo se to nama ili ne.

Mnogi političari na sav glas ponavljaju da neće trgovati ljudskim životima. Kako Kantovski od njih, baš im hvala. Ali to je upravo ono što će morati da urade u sledećim nedeljama. Moraće hladne glave da izračunaju koliko ljudi će u različitim scenarijima da umre od koron virusa da ekonomija ne doživi totalni kolaps i ne napravimo još veći zdravstveni problem usled ekonomskog pada.

Ekonomska depresija rapidno siromaši ljude koji se samo u par meseci nađu bez posla i novca. Ekonomska nejednakost stvara i nejednakost u pristupu zdravstvenim uslugama. Istraživanja su poslednjih decenija utvrdila jasnu korelaciju između zdravlja i siromaštva. Brutalni američki zdravstveni sistem je česta meta istraživača zbog kvaliteta podataka sa jedne strane i činjenice da blizu 10% stanovnika nema nikakvo zdravstveno osiguranje. Evo nekih rezultata ekonomskih istraživanja ilustracije radi.

Studija iz 2013. godine pokazuje da 38% onih koji zarađuju manje od $22.500 godišnje su lošeg zdravlja. A samo 12% onih koji zarađuju više od $47.000 su u tom stanju. Razlika je drastična i iznenadila je i same ekonomiste koji su postavili pretpostavku ovog istraživanja.

1% najbogatijih žive čak 15 godina duže u proseku od 1% najsiromašnijih stanovnika SAD. To je razlika za muškarce a za žene je 10 godina. Primera radi to je sličan broj smanjenja životnog doba pušača u odnosu na nepušače. Dakle ako ste sirotinja to vam dođe kao da pušite paklu dnevnu.

Studija iz 2012. godine ilustruje da bogati posećuju doktora 42% više od siromašnih. Sama ta činjenica stvara klasu onih koji se preventivno brinu o zdravlju i onih koji ulaze u zdravstveni sistem sa već nastalim zdravstvenim problemima. To stvara dodatne troškove jer je nekoliko puta skuplje tretirati bolest u poodmaklom stadijumu nego primenjivati kolektivnu preventivu.

Primera i studija je toliko da se među lekarima ne dovodi u pitanje odnos siromaštva i smrti. Korelacije su jasne, cifre su tu i nismo u 18 veku pa da nemamo decenije preciznih podataka sa svih strana sveta. Ali ko će podići politički glas i reći gde je optimum spašavanja od korona virusa u odnosu na ekonomsku štetu koja će proizvesti armiju siromašnih?

Indija je zaključala 1.3 milijardi ljudi na tri nedelje, u Americi preko 250 miliona ljudi ostaje u kućama dok Rusi neće raditi ceo April. Ove tri zemlje se već susreću sa drugom stranom problema. U Indiji je nastao haos zbog migrantskih radnika koji ne mogu da se vrate u svoja sela i već su bez novca. U Americi je jasno da je šarlatanski pristup vlade na početku pandemije doveo do trenutnog haosa gde je u dve nedelje skoro 10 miliona ljudi dobilo otkaze. U Rusiji se mačo Putin ponašao prema COVID-19 kao prema nekom svetskom lideru koga treba šahovski da nadmudri pa sada brzopleto računa koliko će zaraza da košta.

Prve procene u Americi su jasne. Ako se primene mere život će izgubiti od 100.000 do 250.000 ljudi. To nam je predstavio tim na kom je čelu Donald Trump. Ako se koroni dopusti da protutnji život će izgubiti dodatnih milion amerikanaca. U ovom trenutku kalkulacija je na strani spašavanja života jer dodatni životi su u tom broju da je podnošljivo žrtvovati jedno ekonomsko tromesečje. Ali da je dodatnih spašenih života samo 50.000 ekonomska šteta bi uzročno bila daleko veća i mere ne bi imale smisla. Trump pokušava da što pre odradi ovaj scenario kako bi se ameri vratili na posao. Njegov plan da će od Uskrsa da vrati ekonomiju u punom sjaju izgleda nemoguć. Pitanje koje mnogi tiho postavljaju je kolika ekonomska šteta je dovoljna da dodatnih milion žrtava postanu prihvatljivi?

Amerika je bogata zemlja i mere koje su logične u toj sredini nisu linearno prenosive na druge države. Indija je, kao što sam pisao pre neki dan već napravila veću štetu nego korist. Pod pritiskom bogatih indijaca premijer Modi je uveo slične mere kao kod nas i na Zapadu. Ali struktura migrantske radne snage je takva da mnogi stanovnici idu po zemlji kao nadničari u potrazi za poslom. Dnevnice primaju svaki dan i smešteni su u kartonskim naseljima gde plaćaju spavanje svakodnevno. Sada je oko 15 miliona njih na ulicama pokušavajući da se vrate u svoja sela. Virus će se proširiti bez obzira na mere i mnogi će nastradati od gladi i drugih bolesti za vreme ovog tronedeljnog prekida života. Ovo rešenje će Indiji doneti više štete nego koristi.

Primer Švedske i Danske je trenutno veoma dragocen. Zemlje su istog ekonomskog ranga, sličnih kultura i navika a pristupile su pendemiji dijametralno. Švedska ima duplo više stanovnika pa su brojke lake za analizu. Dok je Danska pre dve nedelje raspustila škole i zahteva da svi ostanu u kućama sem najbitnijih radnika Švedska se odlučila za imunitet krda iako njihovi zvaničnici ne vole taj termin. Za sada su brojevi zaraženih i umrlih po glavi stanovnika slični i ceo svet prati ovaj čudan duel. Primetna je zloba među tamošnjim medijima koji kao da navijaju da Švedska poklekne i smrtnost eksplodira. Jedni od retkih čiji su se stručnjaci odlučili za ovaj pristup Šveđani trpe neumesne kritike sa svih strana sveta. Njihov vođa stručnog tima, epidemiolog Anders Tegnell, će iz ove bitke izaći ili kao heroj ili kao omraženi ubica. Pretnje smrću i bljuvotine po društvenim mrežama o njemu se šire brže od korone.

„Kriva zaraženih u Švedskoj je manja nego u mnogim drugim zemljama i to je tačno ono što pokušavamo da postignemo.“ Uporan je sada već slavni Tegnell. Ne dovodi u pitanje strožije mere, ali samo u slučaju da se cifre naglo pogoršaju.

Šveđani su napravili jasnu kalkulaciju i odbijaju da se povinuju trendu. Ljudi različito reaguju na ovu kalkulaciju. Moji mlađi prijatelji su svi za ovaj pristup jer smatraju da je ekonomska cena previsoka. Ali stariji koji su među ugroženima često osuđuju ovaj način i optužuju vladu da su spemni da žrtvuju starije i bolesne.

Srbija je primenila veoma stroge mere koje su već sada deo naše svakodnevnice. Sve je to obrazloženo od strane naših medicinskih eksperata i to uliva određenu dozu sigurnosti. Ali patetični nastupi političara kao i populističke ekonomske mere dovode u sumnju da se strogoća trenira radi političkih poena u susret izborima koji nam slede odmah nakon pandemije.

Ako naši eksperti stvarno žele da se distanciraju od politike neka sada javno kažu šta smatraju uspehom ovih mera. Koliko umrlih od COVID-19 opravdava ove drakonske mere? Uporedite to sa brojkama i smrtnosti sezonskog gripa a onda ćemo mi ekonomisti da uradimo brutalnu kalkulaciju da li je ovo optimalan pristup pandemiji. Kalkulacije hladne glave nisu naš modus operandi i tradicionalno se opredeljujemo za buku i bes. Ali ako ova vlada misli da izađe iz ovoga uzdignute glave vadite digitrone i sabirajte i oduzimajte mrtve. Nije popularno kao sto evrića u padže ali je neophodno.

U utorak je ministar Siniša Mali predstavio ekonomske mere za pomoć posrnuloj srpskoj ekonomiji. COVID-19 je zaustavio ekonomski život na bizaran način sa kojim se globalni poslovni sistem još nije susreo. Dok se broj zaraženih približava milionu na 936.237 sa 47.249 umrlih mnoge zemlje uvode mere ekonomske stabilizacije kako bi izbegle ozbiljnu ekonomsku recesiju ili depresiju.

Prvo da vidimo koja je razlika između te dve pojave. Recesiju ekonomisti definišu kao pad BDP u dva kvartala za redom. Dakle ako u prva tri meseca 2020. godine Srbija bude imala manji bruto domaći proizvod nego prošle godine, pa se taj pad zabeleži i u sledeća tri meseca, onda ćemo biti u recesiji.

Depresija je ekonomski pad koji traje godinama gde ekonomski sistem ne uspeva da se oporavi. Amerika je, ilustracije radi imala 33 recesije od 1854. godine kada se vode precizni ekonomski podatci. Ali je imala samo jednu ekonomsku depresiju od avgusta 1929. godine do marta 1993.

Srbija je imala produženu depresiju za vreme vladavine Slobodana Miloševića i nije potrebno našim sugrađanima objašnjavati koje su posledice iste. Ekonomske depresije su duge, mučne, stvaraju armiju nezaposlenih i posledice su decenijske.

Prvi osvrt na ekonomske mere predstavljene u utorak je da su fokusirane na preduzetnike, mikro i mala preduzeća. Mi smo pisali i pritiskali vladu da što pre izađe sa setom mera jer su upravo ove firme počele da tonu nekoliko dana nakon uvođenja vanrednog stanja.

Prema istraživanju Foruma za Odgovorno Poslovanje (FOP) u nas ove firme zapošljavaju 629.000 ljudi. Imaju direktan uticaj na oko 3 miliona naših građana što kroz porodicu što kroz saradnju sa malim dobavljačima. Dakle skoro pola Srbije zavisi od ovog privrednog segmenta.

Da su firme kod nas i u svetu odmah počele da tonu potvrđuje i istraživanje američke investicione banke JP Morgan u kojoj sam dugo godina radio kao stručnjak za finansijske derivate. Pri uvođenju mera prestanka poslovanja restorani mogu da izdrže 16, prodavnice odeće 19, građevinarstvo 20 a IT 33 dana. Ovo su surove informacije koje vlada mora da poštuje i da prestane sa pretnjama i apelima o otpuštanju radnika. Ne daju otkaze vlasnici firmi jer im je ćef, nego zato što nemaju novca za poreze, plate i ostale troškove.

Prva kritika je to što se čekalo skoro dve nedelje da se sa merama izađe. Na početku su se zvaničnici opirali i mislili kako će ova ekonomsla oluja da protrči. Deset dana im je trebalo da se saberu. Manjak stručnosti i iskustva u ovakvim situacijama su više nego očigledni.

FOP je prvo pitao ispitanike, 209 mikro i malih firmi, u kakvom su poslovnom stanju bili pre izbijanja pandemije.

Grafikon jasno govori da su ova preduzeća bila u rastu i da su ekonomski trendovi bili pozitivni. Srpska ekonomija je rasla tako da su manje firme imale veliki broj narudžbi i projekata. Tih dana se samo pričalo o novim poslovima i problemima sa manjkom kvalifikovane radne snage. Iako je situacija pre vanrednog stanja bila veoma dobra, situacija se rapidno pogoršala.

Data ilustracija je jasna – 86% firmi je izjavilo da su posledice negativne od kojih 54% spada u izuzetno negativno što manje više znači da su ostali bez sredstava za samo nekoliko dana kao što i predviđa istraživanje JP Morgana.

Prvi deo pomoći privatnom sektoru se odnosi na mere poreske politike. Odložiće se plaćanje poreza i doprinosa tokom trajanja vanrednog stanja. Ali isti će morati da se plate na rate od 2021. godine. Ta obaveza dakle ostaje iako su mali privrednici zahtevali oprost ovih obaveza. Jedan restoran koji već mesec dana slabo radi ili je skroz zatvoren nema novca da isplati radnike, poreze niti dobavljače. Tako da ova mera odlaže nešto za šta novca nema. Ostale mere su odlaganje plaćanja akontacija na porez na dobit i ne plaćanja PDV na donacije (dobro su se setili).

Sledeća mera za ovaj segment preduzeća je uplata pomoći od tri minimalne zarade ili dok traje vanredno stanje. Ovo je najkonkretniji deo mera koji će pomoći dobrom delu mikro i malih preduzeća ali će mnogima biti nedovoljna. Primer restorana mog prijatelja je tipičan. 16 zaposlenih i na dan uvođenja vanrednog stanja ima 130.000din. na računu. Poslovanje ide odlično ali sve pare svakog meseca idu na plate, poreze, dobavljače i zakup prostora. Nakon uvođenja vanrednog stanja promet mu opada 70% a nakon zatvaranja preko 90% jer mu ostaje samo dostava hrane. On nema novca da u aprilu isplati martovske plate i namiri druge troškove. Ostaje mu da se osloni na treću meru vlade a to su krediti od Fonda za Razvoj ili od banaka uz državne garancije.

On se sada lomi jer razmišlja da će i poreze i doprinose morati da plati a i da će kredit za likvidnost morati da vrati. Tako da je sudbina tog restorana verovatno zapečaćena i tih 16 radnika će ostati bez posla. „Pa bolje da se vratim na brod i rintam ponovo nego da sledeće dve godine rintam za druge.“ U očajanju završava naš razgovor.

Sa ovog grafikona vidimo da će trećina ovih kompanija otpustiti radnike. Od 629.000 zaposlenih oko 200.000 će biti podložno otkazima. Ako ih pola dobije otkaz to je dakle 100.000 ljudi. U četvrtom kvartalu Srbija je zapošljavala 2.938.000 osoba prema Republičkom Zavodu za Statistiku. Nezaposlenih je bilo 314.100 i stopa nezaposlenosti je bila 9,7%. Ako dodamo 100.000 iz segmenta mikro i malih preduzeća dobijamo 414.000 nezaposlenih i stopu nezaposlenosti od oko 14%. Ovaj scenario će se realizovati za samo nekoliko nedelja.

A šta će biti sa velikim preduzećima? Oni će po radniku dobiti pola minimalca dok traje vanredno stanje i odgađanje pomenutih poreskih obaveza. Kod njih su problemi sektorski. Telekomunikacije nemaju ozbiljnih pomeranja zbog ugovorne prirode svog posla. IT se za sada drži dobro ali neki projekti se već odlažu ili otkazuju.

Građevinske firme su u problemu jer su mnogi privatni projekti zaustavljeni. Uporno ponavljanje srpskih zvaničnika da gradilišta rade se odnosi samo na državne projekte. Kao što sam pisao pre neki dan veliki broj gradilišta u privatnom sektoru je stao jer nije bilo jasnih upustava od vlade o ekonomskim merama niti o dodatnim zdravstnevim merama za radnike u vreme pandemije.

Kladionice u Srbiji zapošljavaju na desetine hiljada ljudi. Pored fizičkih radnji Srbija ima armiju programera u ovom sektoru koji rade za klijente širom sveta. Oni kod nas i u svetu plaćaju ogromne poreze, zapošljavaju ljude i rentiraju na hiljade prostora širom zemlje. Svi sportski događaji su otkazani uključujući i Olimpijadu tako da njihovi problemi moraju sektorski da se reše jer taman da kriza stane sutra, oni su bez prihoda do kraja godine. Oni imaju posebne namete koje je sada nemoguće platiti jer sportskih događaja nema do daljnjeg.

Velika preduzeća moraju da dobiju istu pomoć kao mikro i mala. Iluzija da će ona bolje proći zbog veličine je u suprotnosti sa ekonomskim iskustvima prethodnih kriza. Prošao sam tri finansijske krize koje su pokazale da su velike firme ključne za ekonomski spas. Veće firme često imaju veće plate i kompleksne korporativne strukture tako da kada one otpuste radnika potrebno je duže vremena da se to radno mesto ponovo otvori. Ako oni krenu da otpuštaju nezaposlenost može da skoči preko 20% ili čak i do 30% što bi Srbiju gurnulo u ozbiljnu recesiji sa povećanim rizikom ekonomske depresije.

Ceo paket iznosi oko 608 milijadi dinara. Veći deo su odlaganja obaveza i krediti. Moja preporuka od pre desetak dana za $2.5 milijarde direktne pomoći za svakih mesec dana vanrednog stanja nije u potpunosti ispunjena. Deljenje po 100 eura punoletnim građanima je čisto populističko pišanje uz vetar i neće doprineti deklarisanom cilju vlade da se spasu radna mesta.

Pomoć stiže tek sredinom maja što je u ovom trenutku večnost. Ilustracije radi Nemačka je u ponedeljak najavila dodatnu pomoć samostalnim umetnicima od po 5.000 evra. Juče, u sredu, sredstva su bila na računu. Trapavi srpski nereformisani birokratski sistem, koji je u jeku šatro digitalizacije će ovo opet da sprovede kucanim rešenjima na 4 strane za svaki dinar pušten. Znaju privrednici o čemu pričam. Ali sam siguran da Marko Čadež, koji ne spada u kategoriju ‘istaknutih privrednika,’ kako to nalaže statut Privredne Komore Srbije, nema pojma o čemu govorim. Ali zašto bi naši zvaničnici pitali za savet nekoga ko je napravio karijeru na Wall Street-u u jednoj od najmoćnijih finansijksih institucija kada imaju svoje stručnjake sa vrhunskim diplomama i još vrhunskijim iskustvom.

Sve sam veći pesimista da ćemo uspešno prebroditi ekonomske probleme koji nadolaze kao posledica korona virusa. Iako nam je zaduženje ispod 50% u odnosu na BDP, dakle imamo municije da se izborimo, neznanje, šarlatanstvo i političko kadriranje će nam ponovo doći glave. Ali bilo koji ishod da nam se desi, siguran sam da ćemo slušati patetične izjave kako smo pobedili, u duhu Slobine pobede nad NATO alijansom.

Dok vesti dominiraju iz Zapadnih zemalja malo pažnje se posvećuje siromašnima širom sveta. COVID-19 je preusmerio medije, sredstva i svu našu energiju ka sebi – malom mikro biću koje nedeljama vlada našim životima. U ovakvim situacijama mnogi ljudski napori građeni godinama nestaju u moru brige i ankcioznosti. Borba protiv siromaštva i pomoć gladnima širom sveta je ozbiljno ugrožena.

Stručnjaci tvrde da bez mera koje su zemlje visokih i srednjih prihoda uvele, naročito društvenog distanciranja, korona ima viruološki potencijal da zarazi od 25% do 80% stanovništva u kratkom roku, u zavisnosti od strukture zemlje. Ako uzmemo trenutne podatke da će oko 5% biti značajno bolesno i zahtevati bolničko lečenje, ne treba biti Albert Einstein da bi se izvela računica kako će se virus širiti u siromašnim krajevima planete sa slabim ili nepostojećim zdravstvenim sistemima.

Kako organizovati društveno distanciranje u pretrpanim kartonskim naseljima u Indiji, Brazilu ili Africi? Ljudi žive u malim prostorima gde nekoliko generacija jede, održava higijenu, i spava u istoj prostoriji. Budžeti za zdravstvo u siromašnim zemljama po glavi stanovnika su češto samo stoti ili manji deo od onoga što se troši na Zapadu. Neke zemlje imaju više ministarskih fotelja od kreveta u intenzivnoj vezi i političku kulturu koja građane tretira kao marvu a ne ljudska bića.

Istorija nas uči da u pandemijama, kao i drugim nepogodama, siromašni stradaju u velikoj disproporciji. Samo je AIDS jedan od primera koji je kosio čitave regione u Africi i decenije su prošle dok ovaj sporo šireći virus nije obuzdan. Šta reći o koroni koja je trkački konj u odnosu na HIV kako u smislu širenja zaraze tako i smrtnosti.

Pre nekoliko dana indijski premijer Narendra Modi, hindu nacionalista, je naredio 21 dan kućne izolacije za 1.3 milijarde sugrađana. „Prvo bih molio da mi sugrađani oproste.“ Čerčilovskim radio obraćanjem krenuo je u obrazlaganje mera znajući sekundarne posledice u ovoj ljudima prenatrpanoj državi. Statični elektricitet sa mikrofona se nije ni izpraznio a haos je zavladao ulicima.

Glavni problem su migrantski radnici koji konstantno krstare ovom prostranom zemljom u potrazi za poslom. Većina ih radi na crno, prima novac na ruke koji svakodnevno putem mobilnih aplikacija šalju kućama, u udaljena sela širom Indije. Kod sebe obično imaju sredstava za par dana života. Rikša operateri, građevinski radnici, kućepaziteljke i druga radnička zanimanja predstavljaju oko 85% zaposlenih. Žive u prenatrpanim smeštajima koje plaćaju u kešu svakodnevno tako da kad je život stao, stale su i dnevnice a krov nad glavom nestao. Jedini način da prežive je da se vrate u svoja sela i sačekaju da pandemija protunji. Ali kako stići do svog sela? Mnogi su stotinama kilometara od zavičaja, transport je u kolapsu a para ni za jedan obrok.

Već prepoznatljive slike vozova i autobusa sa ljudima koji vise sa prozora i sede na krovu su sada norma na indijskim putevima. To je, suprotno željama zvaničnika savršeno okruženje za zaraznu koronu. Mnogi su se, bez ikakvog novca, odlučili da hodaju ka svojim selima što obično znači nekoliko dana mučenja bez hrane i sa malo vode. Imunitet siromašnih je u proseku kompromitovaniji usred nekvalitetne ishrane i uslova života, tako da će ovi dodatni napori samo povećati broj teških slučajeva COVID-19. Bez adekvatne zdravstvene nege smrtnost će biti još viša nego u teško pogođenim zemljama kao što su Italija i Španija.

Policija širom Indije juri ljude po ulicama mlateći ih dugačkim palicama demonstrirajući demokratske tekovine najmnogoljudnije demokratije u svetu. Ali ljudi očajno izlaze na ulice u potrazi za bilo kakvim poslom ignorišući naredbe.

Premijer Pakistana Imran Khan, koji je u sličnoj situaciji izjavio je tmurno: „Ako zatvorimo gradove, spasićemo ih od korone sa jedne strane, ali sa druge oni će umreti od gladi.“ Indija i Pakistan, tradicionalni neprijatelji su u istom košu gde biraju između dva kolosalna zla. I to čine sa petinom svetske populacije.

Resursi su toliko ograničeni, da jedna od najsiromašnijih provincija u Pakistanu, Balochistan, ima 12 miliona stanovnika i samo 49 respiratora. Danas smo svi eksperti za respiratore i količine koje su potrebne po glavi stanovnika, tako da vam je sve jasno.

U Brazilu već odavno ludi predsednik Jair Bolsonaro i dalje tvrdi da je korona virus obična kijavica. Dok političari, kako opozicioni tako i njegovi saradnici jedan po jedan otvoreno okreću leđa pomahnitalom fašisti, našla se ekipa koja preuzima vlast na ulicam mnogobrojnih favela. „Ostani kući ili…“ su poruke na whatsup-u koje mnogima dolaze po nekoliko puta dnevno. Legendarne i brutalne brazilske bande su uletele u vakum i svojim metodama zavode policijski čas. Ono ili… u poruci obično znači metak u čelo tako da su uličice kartonskih naselja puste.

Brazilske bande imaju specifičan odnos sa lokalnim stanovništvom. Brutalne ekonomske razlike u ovoj zemlji su stvorile supkulturu bandi kojima siromašni često više veruju nego vlastima. Jasno ograđeni u favelama, gangsteri su nešto između Robin Hood-a i Al Capone-a. Čas te nahrane ili izlače bolesno dete, čas ti raznesu glavu magnumom. Ajd čik se zakašlji.

Neznanje i manjak lekara i stručnjaka su još jedan od problema sa kojima se siromašni susreću tokom pandemije. Predsednik Tanzanije, John Magufuli, koji je verovatno studije završio kod Miće u Megatrendu, a doktorat pokupio na putu za surčinski aerodrom, zahteva da crkve ostanu otvorene jer je korona „satanska…i ne može preživeti u telu Hrista.“ Bahatost i manjak obrazovanja preti da u nekim siromašnim zemljama napravi haos. Ništa trenutno nije opasnije od autokratskih lidera koje struka zanima kao lanjski sneg. Uostalom glavni krivac za ovu pandemiju je Komunistička Partija Kine koja je diktatorski hapsila svoje lekare koji su prvi upozorili na COVID-19. Zbog njihovih komunističkih laži i mimikrija napravili su najveću katastrofu od Drugog Svetskog Rata.

Investitori su u poslednje dve nedelje povukli oko $83 milijarde iz takozvanih emerging markets tržišta. To su uglavnom nova tržišta sa značajnim brojem siromašnih. Nikada ovolika suma novca nije povučena za ovako kratko vreme. Mnoge od ovih zemalja su u finansijskim problemima sa slabo balansiranim budžetima.

Međunarodni Monetarni Fond je već reagovao i obezbedio kreditnu liniju od $1.000 milijardi za borbu protiv COVID-19 virusa. Trenutno je zaraženo 860.170 ljudi globalno a 42.344 je umrlo. Zbog rapidnog rasta koji ne jenjava međunarodne institucije takođe diskutuju opraštanje dugova najsiromašnijim zemljama i dopuštanje da se sredstva preusmere sa raznih projekata na borbu protiv pandemije.

Ekstremno siromaštvo, koje obično podrazumeva glad, je značajno suzbijeno u poslednjih 50 godina. Danas oni koji žive sa manje od $1.9 dnevno, što je definicija ekstremnog siromaštva, je oko 9% svetske populacije. UN je 1990. godine postavio ambiciozan zadatak nazvan Millenium Development Goal, da do 2015. godine prepolovi ekstremno siromaštvo sa 36% iz te godine. Fantastičan rezultat je postignut pet godina ranije 2010. godine. Zašto ja ovo ne znam, pitaš se? Pa zbog svih glumaca, fudbalera, influensera i sponzoruša ove vesti obično budu na 14. stranici dnevnih novina i pune su procenata i brojki koje prosečan građanin ignoriše zarad sisa dame iz Borče koja nam upuće mudru poruku tipa: ‘mogu ja da budem vaša lekarka.’

Ekonomska kriza koja prati koronu će biti duboka i trajaće nekoliko godina. Najsiromašniji na svetu će, kao i uvek, biti prvi na udaru. Svet mora da prebaci fokus bar malo sa Italija, Španija, pa i zemalja kao što je Srbija, i učini sve da ne dođe do eksplozije sirotinje širom sveta. Tokom 19. veka u ekstremnom siromaštvu je živelo od 80% do 95% homo sapiensa u zavisnosti kako koji ekonomista definiše siromaštvo. Ali matematika je jasna kao i neverovatni koraci koji su napravljeni prema uzvišenom cilju eradikacije ekstremnog siromaštva. Korona preti da napravi pomor među najugoženijima i precrta decenijski progres. Moramo sve učiniti da to sprečimo.

Ukupan broj zaraženih na svetu raste – 785.807 ljudi je zaraženo sa 37.822 smrtna ishoda. Rast je i dalje visok i ne jenjava. U Srbiji veoma dobra vest i razlog za skromni optimizam. Zaraženo je 44 osobe od 622 testirane. To je bitan pad na ulazu u četvrtu nedelju zaraze i nadajmo se da će se trend nastaviti.

Ono što privrednike i dalje zabrinjava je stanje u srpskoj građevini. Dok Goran Vesić obilazi Savski Trg i tvrdi kako sva gradilišta u Beogradu rade.

„Bez obzira na vanredno stanje, građevinski radovi u Beogradu nisu stali. Za nas je to posebno važno jer ako nastavi da radi građevinska industrija, naš privredni oporavak će biti mnogo brži. Grad Beograd nijednog trenutka nije stao sa infastrukturnim projektima koji su u toku. Radi se bez prestanka na izgradnji Bulevara patrijarha Pavla, na rekonstrukciji Savskog keja, zavrašava se pasarela koja povezuje Beogradsku tvrđavu sa obalom Save i, kao što vidite, radi se na rekonstrukciji Savskog trga.“ Rekao je Vesić u uključenju u Jutarnji program TV Pink.

Jasno je da zamenik gradonačelnika govori o javnim radovima koje finansira država. Ali šta je sa privatnim sektorom i građevinom?

Prema Republičkom Zavodu za Statistiku u januaru 2020. godine izdato je 1.289 građevinskih dozvola što je za 31% više u odnosu na isti period prošle godine. U januaru još niko u svetu i Srbiji nije video cunami koji se zove COVID-19 tako da su građevinci i investitori u nekretnine zadovoljno trljali ruke prognozirajući da će 2020. godina biti najuspešnija do sada. Beogradu se smešilo preko milion novoizgrađenih kvadrata što bi 2020. godinu učinilo rekordnom.

Sve se radikalno promenilo sa uvođenjem vanrednog stanja. Većina ovih dozvola je vezana za investicije privatnog sektora u stanove, poslovne prostore i tržne centre. Ponedeljak i utorak pre dve nedelje su doneli ili usporavanje ili totalnu obustavu radova na gradilištima. Konfuzija, strah i nepoznanica oko ekonomskih mera je dovela većinu investitora da zaustavi projekte.

Država je uvela vanredno stanje a nije izdala jasne smernice određenim industrijama. Ko radi? Ko ne radi? Koji su rizici kojima se radnici izlažu ako nastave da rade? I kako su zvaničnici ostali nemi ljudi su krenuli sa nagađanjima.

Evo primera tržnog centra u izgradnji na uglu Vojislava Ilića i Mis Irbijeve. Sa bruto 130.000m2 ovaj objekat je jedan od većih gradilišta u Srbiji. Beo Shopping Centar je 95% završen i trenutno se privode kraju opremanja radnji. Armija radnika i malih firmi su angažovane na ovom pipavom poslu jer je otvaranje zakazano za april. Od uvođenja vanrednog stanja mnogi zakupci su zaustavili renovacije. Negde se radnici nisu pojavili od straha od zaraze. Neki nisu dobili novac od investitora koji su zaustavili plaćanja. Sa druge strane neki su uredno priveli radove kraju i radnje čekaju da se vrpca tržnog centra preseče.

Investitor MPC Properties nije dao izjavu o razvoju događaja na ovoj lokaciji. Na sajtu kompanije i dalje stoji da je otvaranje na proleće 2020. godine. Nismo mogli da dobijemo detaljne informacije od predstavnika firme o investiciji od 110 miliona evra. Ali znamo od manjih građevinskih firmi koje rade na lokaciji da nema koordinacije između investitora, države, nosioca posla i podizvođača.

Dok država trubi o svojim infrastrukturnim poslovima nema jasnih upustava za ostatak ove bitne grane koja je lokomotiva ekonomskog rasta u našoj zemlji. Čekaju se jasna uputstva da se započete građevine završe. Preporuka je da institucije hitno uvedu dodatne mere zaštite kako bi ljudi bili sigurni obavljajući svoj posao. Obustaviti inspekcije zbog značajnog broja naših radnika koji rade na crno i tako zarađuju za hleb. Uveriti ih da imaju zdravstvenu zaštitu jer su mnogi otišli nazad u svoja mesta plašeći se da neće imati pravo na lečenje jer nisu zdravstveno osigurani. Napraviti spisak svih gradilišta u Srbiji i uvesti prioritete pri raspodeli ekonomske pomoći.

Građevinske firme su već naišle na problem likvidnosti jer su investitori uglavnom obustavili plaćanja. Pri padu prihoda firme prvo seku planirane projekte, onda projekte u jeku pa tek onda gledaju redovne poslovne troškove. Građevina je cikličan biznis tako da je u vreme visokog ekonomskog rasta ona motor koji kapilarno pokreće dobar deo privrede. Ali isto tako rapidno zaustavlja ekonomski rast za vreme ekonomskih kriza.

Pre nešto više od deset godina finansijska kriza je zaustavila građevinski procvat u našoj zemlji. Prošla je decenija dok se ciklus ponovo zahuktao. Ovog puta je kriza rapidna i vezana za zdravstvenu izolaciju usred pandemije korona virusa. Očekuje se jenajvanje za mesec ili dva tako da su rapidni ekonomski paketi neophodni za brz oporavak u trećem i četvrtom kvartalu ove godine. Vlada se danima opire kukajući kako će sve pare da potroše na ovu krizu. I ovaj blog i mnogi drugi privrednici od prvog dana glasno ponavljaju da je paket mera morao da bude pred nama još pre deset dana. Ono što ljudi sa sumnjivim diplomama ne kapiraju je da je svaki dan u građevini kao kuća. Ne odlažite više.

‘I don’t like Mondays’ peva Bob Geldof ali sigurno nije mislio na ovakve ponedeljke. Ulazimo u drugu nedelju vanrednog stanja i naši životi su usmereni na pandemiju korona virusa a sve ostalo bledi u sekundarno. Kao da je neko udario pauzu na kasetofonu i svi napeto čekamo ko će da stisne play.

U Srbiji se do sada zarazila 741 osoba dok je njih 13 umrlo od posledica korone. Svet ima 723.287 zaraženih i 33.993 mrtvih. Sunčani vikend je izmamio ljude napolje ali su oni koji su izašli u šetnju izazvali srdžbu predsednika, činovnika i nekih sugrađana. Kako se usuđuju? Pa znaju li koliko je opasno? I kao roditelj koji kudi decu i uzima im loptu kao kaznu, Vučić preti celodnevnim policijskim časom. Psihoza se uvlači i upiranje virtuelnim prstima seva drušrtvenim mrežama.

Šta god građani mislili o svojim političarima i njihovim potezima jasno je da su u epicentru istorijskog događaja. Epidemije su visile nad društvima kao stalna nevidljiva pretnja i imale značajan uticaj na istorijske tokove. COVID-19 će ostaviti duboke istorijske ožiljke koji će pokoljenja studirati.

U našoj generalnom obrazovanju uglavnom se upoznamo sa dve velike istorijske epidemije kuge. Jedna iz 6. i druga iz 14. veka ovekovečene su u istorijskim i umetničkim spisima i deo su naše opšte kulture.

Rimsko Carstvo je u šestom veku bilo svedok razarujuće kuge koja je kulminirala u Konstantinopolju 542. godine. Procenjuje se da je epidemija odnela do 50 miliona života što je tada bilo oko polovine stanovništva Evrope, Azije i Afrike. Ljudi su sahranjivani u masovnim grobnicama, koje živi nisu dovoljno brzo kopali od broja nastradalih. Serija epidemija koja je u nadolazećim vekovima mlela Vizantiju je i delom doprinela njenom konačnom raspadu.

Justinijanova kuga, nazvana po vladaru koji je te 541. godine vladao carstvom, epidemija je desetkovala lučke gradove širom Sredozemnog Mora. U prvom naletu za dve godine zaustavila je život i ubila oko 25 miliona ljudi. Nakon toga se razvlačila skoro 200 godina po Africi, Aziji i Evropi. Bila je stalna pretnja u umovima ljudi i lidera, kako navodi vizantijski istoričar Prokopije koji je napisao slavno delo Tajna Istorija (Historia arcana). Knjiga čudna za to doba, jer oštro kritikuje vladara Justinijana i njegovu ženu Teodoru, objavljena je tek nakon smrti cara. U njoj opisuje strašne scene posledica kuge na društvo tog doba. Konstantinopolj je tada imao oko 500.000 stanovnika, a Prokopije piše da je u vrhuncu kuga kosila do 10.000 ljudi dnevno. Drugi istoričari potvrđuju brojku do 5.000 ljudi dnevno. U poređenju sa današnjim Beogradom to je brojka od 15.000 do 30.000 ljudi. Sam car je preživeo kugu ali je izgubio ženu, dosta dece, većinu ličnih sluga i radnika na dvoru. Istoričar navodi da brutalni car ne da nije štedeo poreza seljake u vreme epidemije nego je zahtevao da se porez plati i za mrtve. Posledice epidemije se i danas raspravljaju među istoričarima. Najveća polsedica je nemogućnost cara i njegovih naslednika da ujedine Rimsko carstvo. Nije bilo dovoljno ljudi za pohode a carska kasa je dugo bila prazna.

Druga pandemija koja je oborila Evropu na kolena se širila između 1347. i 1351. godina. I za ovu epidemiju kuge se smatra da je došla iz Kine putevima svile. Crna smrt se ušunjala u Evropu na 12 brodova koji su od Crnog Mora putovali do sicilijanske luke Messina. Pri ulasku u luku horor dolazećih dana je brzo svima bio jasan. Većina posade na brodovima je bila mrtva a oni živi su ličili na zombije prekrivene plikovima iz kojih su curili gnoj i krv.

I pre dolaska brodova Evropom su se širili tračevi o crnoj smrti koja je kosila Kinu, Persiju, Siriju i Egipat. Genetičari su modernim metodama utvrdili da je ova pretpostavka tačna.

Slavni pesnik Giovanni Boccacio piše koliko su bili nespremni za bolest koja je prema njegovim rečima „u početku počinjala sa bubuljicama u međunožu ili pazuhu…koje su rasle do veličine jabuke ili jajeta.“ Simptomi su bili sveobuhvatni – groznica, povraćanje, dijareja, strašni bolovi i ubrzo smrt. Pesnik kaže da je toliko zarazna da samim dodirom odeće bolesnog zaraza prelazi dalje.

Danas znamo da kugu izaziva bakterija Yersina pestis i da se širi vazduhom i putem buva i pacova. Ali u 14. veku nedostatak znanja i praznoverje su ovu bolest često vezivali za Božju kaznu.

Istorijskih posledica ove pošasti je na pretek ali je glavna opadanje obradive zemlje pod kultivacijom usled visoke smrtnosti među seljacima. Nadnice su porasle a cene zanatskih proizvoda skočile. Kuga je počela da razbija rigidnu klasnu podelu društva tako da je kuga na neki način jedan od boraca za ono što danas poznajemo kao ljudska prava. Feudalni sistem je počeo da se raspada i kuga je imala ulogu u tom procesu.

Populacija Engleske 1400. godine je brojila samo 50% u odnosu na 1300. godinu. Procena je da je oko 25 miliona ljudi umrlo širom Evrope i kontinent je tek početkom 16. veka dostigao broj ljudi kao pre epidemije. Smrtnost je bila preko 50%, tako da nam je danas jasan horor kuge u vreme kada korona ubija daleko manje ljudi. Nikakav tretman nije postojao i lekari su samo nemo posmatrali ljude koji su često čitavu bolest od prvih simptoma do smrti prolazili za 24 sata.

Istorijske posledice ovih pandemija su akademska tema koja i dalje pali maštu istoričara. Nema sumnje da su promenile tok istorije. Korona je zaustavila svet na način koji niko samo par meseci unazad nije mogao da sanja. Istorija je stala na momenat i polako skreće. Kuda? Ne znamo tačno. Pokoljenja će studirati medicinske, ekonomske, psihološke i društvene efekte ove pandemije. Jedno pitanje će visiti nad njima: da li je COVID-19 i poslednja pandemija?

Danas je dve nedelje od uspostvaljanja vanrednog stanja u Srbiji. Polako svi ulaze u novonastalu rutinu dok se pandemija i dalje globalno širi sa 664.103 zaražene osobe. Od tog broja 30.883 je umrlo od posledica COVID-19 virusa. Kriva novozaraženih i dalje raste rapidno i za sada nema njenog zaravnjenja koje svi očekuju sa nestrpljenjem. U datom grafikonu je putanja zaraze jasna.

Svi su zabrinuti oko smrtnosti ovog virusa i većina diskutuje tu temu. Jučerašnja vest da je u Illinois-u u SAD preminulo novorođenče je došla kao grom iz vedra neba. Ovaj virus za sada donosi svakodnevnu poplavu loših vesti ali ova je najmučnija.

Svetska Zdravstvena Organizacija računa smrtnost tako što podeli broj umrlih sa brojem POTVRĐENIH slučaja korona virusa. Razumevanje termina POTVRĐENIH je ovde od ključnog značaja za razumevanje koliko korona ubija. Ako uzmemo broj umrlih iz prvog pasusa ovog članka i podelimo ga sa brojem zaraženih dobijamo smrtnost od 4,6%. Ovo je izuzatno visok broj i ako je tačan svet ima razloga za sav strah i brigu koji ovih dana vladaju globalno.

U Italiji je ovaj procenat najviši. Trenutno je zaraženo 92.472 osobe od kojih je 10.023 umrlo. Deljenjem dobijamo poražavajući nivo smrtnosti od 10,8%.

Ali da li je ovaj broj tačan i da li je relevantan bez dalje analize podataka? Veoma dobro poznajem statistiku i smatram da je OVAJ BROJ NETAČAN i Svetska Zdravstvena Organizacija je odgovorna za muljavu statističku interpretaciju koja je izazvala uznemirenost širom sveta. Sve odluke koje zvaničnici donose se oslanjaju na statističke podatke i ako ne dozvolimo stručnjacima da nam predstave punu slike, odluke mogu biti katastrofalne u domenu zdravstva i ekonomije.

POTVRĐENI slučajevi su oni koji su potvrđeni testiranjem osobe na virus. Zbog ograničenog broja testova zemlje pristupaju proveri ljudi sa simptomima na dva načina. Prvi je testiranje samo onih koji su ugroženi i čija klinička slika zahteva trenutnu hospitalizaciju. Drugi je široko testiranje gde se proveravaju svi sa simptomima kao i oni koji su bili u kontaktu sa njima. Tako je i Srbija do pre par dana testirala samo pacijente sa težom slikom i veliki deo naših sugrađana, koji imaju simptome i sede u izolaciji nisu testirani već im je samo odrađena standardna krvna slika. Polako prelazimo na široko testiranje kako testovi pristižu.

Naš kolega o kome sam pisao pre neki dan se oseća mnogo bolje. Juče nije imao temperaturu, kašalj se umirio a bolovi u mišićima su daleko manji. On je prošle nedelje pozvao dati telefonski broj putem koga je dobio instrukcije da se javi u dom zdravlja. Odmah su ga pregledali, uradili standardnu krvnu sliku, snimili pluća i veoma ljubazno poslali kući u izolaciju prepisavši mu antibiotike. On nije testiran na COVID-19, ne znamo da li ima korona virus i neće ga ni testirati sem ako mu se klinička slika ne pogorša. On je lično siguran da je zakačio virus jer nikada ranije nije imao grip sa tako jakim simptomima.

Kod nas je trenutno 659 POTVRĐENIH slučajeva. Od toga je 10 naših sugrađana podleglo virusu. To nam daje smrtnost od 1,5%, dakle dosta niži nivo od SZO proseka i čak 7 puta niži nego u Italiji. Ali naš kolega nije testiran i on se ne broji. Ako, na primer, uzmemo da takvih slučajeva kao on ima isto toliko koliko i POTVRĐENIH onda je smrtnost kod nas 0,7% što je već nivo za koji stručnjaci smatraju da je realan. Savetnici britanske vlade smatraju da će nivo smrtnosti kada se obavi široko testiranje biti između 0,5% i 1%.

Nemačka je, pored Južne Koreje, jedina zemlja koja primenjuje široko testiranje i trenutno radi oko 120.000 testova nedeljno sa planom da to podigne na 200.000 nedeljno. Do sada je testirano preko 250.000 ljudi tako da je smrtnost oko 0,7%. Moramo napomenuti da Nemačka ima duplo veći broj kreveta u intenzivnoj nezi po glavi stanovnika nego Italija, da Nemci kao i mi imaju par nedelja prednosti u odnosu na Italiju i da rapidno proizvode testove.

Prvi razlog za visok broj smrtnosti u italijana je mali broj testiranih. Pošto je korona prvo počela da se pomamno širi u severnoj Italiji čitav region je bio iznaneđen brzinom kojom su pacijenti popunjavali bolnice. Testova je bilo malo tako su korišćeni samo u teškim slučajevima. Danas kada je sistem zdravstva u kolapsu prioritet je spašavanje života a ne testiranje. Jedan od stručnjaka iz Italijanskog tima za borbu protiv epidemije smatra da je broj zaraženih verovatno između 250.000 i 500.000 u Italiji i da je jedini razlog velike razlike sa zvaničnim brojevima nemogućnost širokog testiranja u ovom momentu. Ako uzmemo da je realan broj zaraženih oko 350.000 italijana onda je smrtnost u toj državi oko 2,8% što je realnija procena. Ovo su kalkulacije koje SZO mora svakodnevno da radi na osnovu statističkih modela i time umiri globalno stanovništvo.

Prvi pacijent koji je imao simptome u Bergamu je četiri dana dolazio u lokalnu bolnicu i niko nije znao šta mu je. Vodili su ga od doktora do doktora dok na kraju neko nije posumnjao na virus koji je uveliko harao Wuhanom. Za to vreme on je inficirao nekoliko zdravstvenih radnika koji su zarazili veliki broj pacijenata u bolnici. Tu i leži suština nesreće koja je zadesila Italiju. Inkubacija virusa, dakle vreme dok zaraženi nosi virus a nema simptome traje danima tako je virus imao dosta vremena da zavlada bolnicom koja je sama postala žarište.

Drugi razlog visokog broja umrlih u Italiji je profil zaraženog. Najprostiji opis stanja je da su u toj zemlji zaraženi STARI I BOLESNI. Sledeća tabela koju sam preuzeo sa Buka sajta ilustruje starosnu strukturu umrlih. Iz date tabele je jasno da je preko 90% onih koji su podlegli virusu starosne dobi preko 70 godina.

Sledeća tabela nam pokazuje starosnu dob zaraženih u Italiji. Skoro 75% zaraženih su stariji od 51 godinu. Činjenica da je Italija jedna od najstarijih nacija na svetu doprinosi ovoj strukturi. Ali virus je preplavio bolnice i staračke domove i samim tim postao primarni razlog visokog broja zaraze starijih lica u ovoj zemlji. Ponavljam virus ubija STARE I BOLESNE. A taj profil najčešće nalazimo u bolnicama i staračkim domovima.

Srbija, kao i mnoge druge zemlje, su na primeru Italije izolovale lica starija od 65 godina koja kod nas nemaju pravo napuštanja domova. Gledajući statistiku to je prava i najbitnija mera. Tu spadaju i starački domovi u kojima su posebne mere zaštite. Druga mera je izolacija bolnica koje tretiraju korona virus u odnosu na ostale ustanove koje tretiraju sve ostale bolesnike. Zato je bolnica Dragiše Mišovića ispražnjena i konvertovana u bolnicu za koronu. Zato i gledamo uznemirujuće slike sa sajma. Bitno je odvojiti one sa lakšom kliničkom slikom od težih slučajeva jer zahtevaju drugačiji tretman. Smrtnost rapidno skače kada se virus proširi u opštim bolnicama jer udara po zdravstvenim radnicima, starim i bolesnima. Zato je ključno da ove mere ostanu na snazi dok se epidemija ne suzbije.

Struktura umrlih sa postojećim zdravstvenim problemima u Italiji je takođe bitna i o njoj sam govorio pre neki dan. Ali ponovićemo tu tabelu u kontekstu današnjeg teksta. Skoro 50% umrlih imalo je 3 ili više hroničnih bolesti. Najčešće su to srčani bolesnici, oboleli od kancera i dijabetičari. Oko 25% je imalo dve hronične bolesti kada su zaraženi koronom i oko 25% jednu. Samo 0,8% koje COVID-19 ubija su oni bez prethodnih postojećih hroničnih oboljenja.

Smrtnost je ono što nas zanima u ovoj pošasti koja je zatekla svet. O njoj se priča, zebe i raspravlja. Ljudi izbacuju cifre bez konteksta i analize i to je u ovoj situaciji opasno. Sve odluke se donose isključivo na osnovu statistike. Ova nauka je klizav alat koji ako se precizno ne primenjuje ume da nanese više štete nego koristi. Samo jasna, detaljna i svakodnevna statistička analiza može da bude podloga za ispravne odluke.

Moj savet građanima je da ne šire paniku razglabajući o procentima bez statističkog razumevanja istih. Sada nije vreme da se pravimo pametni. Znam da su ovakvi tekstovi ljudima koji nemaju afiniteta za matematiku mučni. Ali ako je ikada bilo razloga da se udubite u statistiku sad je momenat. Time samo možete da doprinesete dubljem razumevanju ove pandemije i time sebi ili nekome bližnjem spasite život.

Subota ujutro, sunčan dan kakav se samo može poželeti. Sada bi se spremali za celodnevnu akciju – sport, šetnja, babe i dede, prijatelji i da, taj neverovatni luksuz koji se zove ručak u kafani. Ali 13 dana vanrednog stanja poremetiše naše rutine koje tek sada učimo da poštujemo.

U svetu je zaraženo 598.032 ljudi a preminulo je od COVID-19 njih 27.371. Kod nas je od tog broja 528 zakačilo virus a 8 je podleglo.

Svet je dobrim delom stao sa životom na koji se velika većina uglavnom žalila. Šugav posao, šugava plata, šugav grad u kome živim, šugav prevoz, šugav ja. Brinuli smo sitne brige koje su sada samo bledo sećanje dok se napeto budimo pod stalnom pretnjom zaraze. Ankcioznost je trenutno stanje ljudskog duha koja se polako gnezdi među ljude. Tu racio slabi a primalno hvata bolji deo naših misli koje su sve manje kompleksne i fokusiraju se kao vrh strele – ko je kriv za ovu epidemiju?

U najboljim vremenima tražimo krivca za svoje nedaće. Ko mi je smanjio platu? Ko je podigao cenu struje? Ko je odgovoran za zagađenu okolinu? U moderno doba prst se obično uperi u jednog od političara. Taj ne radi svoj posao, ova je korumpirana, a onaj debeli samo peva i lupeta po svetu. Brzo dolazimo do konkretnog krivca, sudimo mu u sebi ili kolektivno i tako zadovoljavamo svoje niske strasti vraćajući sebe na stari put do sledećeg problema kada se ciklus ponavlja.

Koga da okrivimo za ovaj virus? Ko je taj jedan, taj koji nam nedostaje ovih dana da možemo da mu saspemo u lice ej brajko, za sve si ti kriv i sad ćemo da te razapnemo. Upravo strah i ankcioznost jasno govore da krivca još nismo našli iako je to jedini lek za virus u glavi.

Ono što se nazire i gde prst optužbe pokušava da se upre je čitava moderna politička klasa. Optužiti grupu umesto pojednica je mnogo teže a kako je istorija pokazala i daleko opasnije. Da li nacionalno, rasno, političko ili seksualno, upiranje prsta u grupu se obično završavalo brutalnim tretmanom iste. Dvadeseti vek je bio kulminacija ovog vekovnog načina razmišljanja koji je svoj krešendo doživeo u koncentracionim logorima.

Da li je sada moralno optužiti čitavu jednu klasu, dakle političare koji su se zatekli na položajima dok se mali nevidljivi neprijatelj spremao za globalnu ofanzivu? Razni članci i postovi po društvenim mrežama pompezno najavljuju da će svet nakon korone biti diktatura, ili da će diktatura nestati, da je ovaj sistem bolji ili onaj gori. Bez načina da upremo taj prst krivice jasno u nekoga sve su te priče uglavnom prazne jer je meta u pokretu.

Prvo što se primećuje je upiranje prsta među samom političkom klasom. Samo u par dana u nas smo videli da Karl Bilt optužuje Vučića kako dočekuje kineske avione a evropsku pomoć ni ne pominje. Ovaj mu juče za vreme konferencije za štampu hrabro odgovara. U isto vreme crnogorci nas panično optužuju da smo im ćapili 3 respiratora, tu svetu mašinu u doba korone. Svađalački naši odgovaraju da je to laž i nude te makine za dž i pokeraški dižu ulog za još dve. Jok ne treba veli hrabri Milutin Simović iz zemlje čiji građani dolaze u Beograd ne samo na lečenje nego i kad bebu pokušavaju da podrignu.

Da protrčimo svetom i vidimo kako je sa političkim svađama van Srbije i Balkana. U Brazilu svi urlaji na predsednika Bolsonara koji je virus do pre neki dan zvao fantazijom. Mere su šture tako da je mafija u favelama zavela policijski čas koji se strogo poštuje jer ignorisanjem možete da završite sa metkom u čelu.

Iran je veličine Nemačke po broju stanovnika. Ima 32 hiljade zaraženih u odnosu na nemačkih 50 hiljada ali i 2.378 mrtvih u odnosu na 351 umrlih nemaca. Većina u zemlji upire prst u represivni režim koji je godinama pod sankcijama dok mule optužuju Ameriku za katastrofalni bilans virusa. Svađe su glasne i učestale i narod sve manje haje da li će ih brutalni režim kazniti.

Japan i Južna Koreja, koji se ne mirišu ni u najboljim vremenima se svakodnevno džapaju. Japanski premijer Shinzo Abe, posle prvobitnog neozbiljnog pristupa uprkos bilizini Kine koja je tada bila žarište virusa brzopleto uvodi mere i zaustavlja sav protok ljudi iz Južne Koreje što ove iritira do bola. Optužuju ga da ukida vize iz nacionalističkih razloga, a da je COVID-19 samo izgovor. Čak je Svetska Zdravstven Organizacija ušla kao arbitar i izdala sapštenje da „Japan i Južna Koreja dobro obavljaju posao u suzbinanju epidemije.“ Ali dečica se nisu smirila i dalje se politički mlate prljavim izjavama iz dana u dan. Ulje na vatru dodaje i prošlogodišnji sukob kada je Japan uveo restrikcije na izvoz hemikalija potrebnih južnokorejcima u proizvodnji čipova. Sada je to daleko veći problem koji je COVID-19 kao moćno pojačalo odvrnuo do daske.

A šta je sa našom južnom pokrajinom i njihovom državom Kosovo? Posle furiozne aktivnosti raznih zapadnih i istočnih špijunčina, nervoze oko nadolazeće poplave optužnica za ‘herojsku borbu’ OVK, kao i tihog virusa koji će neobuzdan srušiti slab zdravstveni sistem Kosova vlada Albina Kurtija je prsla nakon manje od dva meseca haotične vladavine. Od prkosnog heroja do političkog magarca u rekordnom roku koga sada krive i što sunce ne sija. A on smušeno i tupo gleda u daljinu sećajući se sa setom dana kada je kao revolucionar prkosio zlim srbima.

A šta reći o Evropskoj ljubavi u doba korone? Italijanski građani skidaju EU zastave i kače Kineske i Ruske. Brexit lebdi iznad virusa kao simbol evropskog razdora iz najboljih vremena kojem čestice COVID-19 dođu kao ekseri na mrtvačkom sanduku. Predsednica Evropske Komisije Ursula von der Leyen jasno je uprla prst u evropske političare da su potcenili pandemiju. To je izjavila kao da je komesarka sa planete Kripton koja je sletela da evropljanima objasni njihove grehe. Von der gospodžo, pa koja je tvoja odgovornost u ovoj epizodi? Ne zna ni ona sama.

Mačo štreber Macron, kao i naš dramoser, objavljuju jalov rat biću bez svesti i namere. To je ono kad te lik iz kraja otkine od batina a ti onda sutra pričaš bajke i sebi i drugima. Dragi jalovi ratnici, objavite rat sami sebi i politikanstvu koga nam je pun kufer.

Razdor u Evropi je kulminirao u objavi von der gospodže 17. marta kada je ‘hrabro’ najavila da se granice unije zatvaraju. Ali ta odluka je pala nakon mnogih unilateralnih odluka država da zatvore svoje granice. Zato neki naši sugrađani i dalje džudže na ‘granici’ između Austrije i Mađarske. Pa kakva granica Juropo? Pa gde je sad priča o multikulturnoj zajednici vezanoj istim vrednostima slobodnog protoka ljudi i ideja? Da li je to samo kilavo klupko gde najmanji trzaj početka niti rapidno odmotava sve skrivene nereformisane probleme EU?

Profesor sa Cambridge-a i autor fenomenalne knjige ‘The European Union: A Citizen’s Guide.“ tužno izjavljuje da se sada „pokazuje da su političke obaveze država i lidera još uvek samo nacionalne, i da se čini veoma teško razmišljati o zajedničkom evropskom identitetu pod ovim uslovima.“ Profesore svaka ti je na žalost zlatna.

U jučerašnjem članku sam se dotakao Skandinavije i dijametralno drugačijem pristupu pandemiji šveđana i danaca. Danci se zaključali a švedi udri brigu na veselje. Optužbe pljušte na sve strane kako unutar skandinavskih zemalja tako i između država.

Velika Britanija je komična u ovoj nesreći. Obožavam izraz ‘buffoon’ na engleskom što mu dođe kreten ali zabavan. Čita se bafun, nekako klizi s jezika i tim izrazom možemo opisati Borisa Johnson-a, premijera raspadajuće Velike Britanije. Prvo je odlučno krenuo u pristup da pusti zarazu radi formiranja imumiteta krda. Nisu stigli do popodnevnog čaja a već se na pritisak banalne britanske žute i ostale štampe predomislio. I posle gomile pretparačkih izjava akcentom Eton bording škole (to je ono kad član engleske elite priča a svi se fokusiraju na akcenat a ne na fabulu) on kao pravi buffoon dobija COVID-19. Odmah zatim se javlja buffoon br. 2, ministar zdravlja Matt Hancock i on šeretski najavljuje da je pozitivan. I kao šlag na tortu čovek koji je zahtevao da se prvi među jednakim buffoon-ima testira, vođa tima u ratu protiv korone, dr. Chris Whitty, takođe najavljuje da se pridružio svojim kolegama u izolaciji. Njih ne optužujte, njima se smejte.

Šta reći o Italiji i njihovom apelu EU? Sistem, to jest manjak istog, za pomoć u vanrednim situacijama je zakazao. Na njihov apel od pre desetak dana javio se niko. Onda su kinezi, a ubrzo i rusi, iskoristili vapaj očajnika i teatralno krenuli da pomažu. To rade uz fanfare kao Vučić kad vadi srbe iz poplava. A italijani besni i okrivljuju, s pravom, ceo svet.

O Americi i njihovim svađama i političkim optužbama ne želim da trošim mnogo reči. I dalje oštro podeljeni na veoma liberalne i veoma konzervativne oni imaju dijametralno oprečne pristupe krizi. Dok se svađaju kako da podele 2.000 milijardi, najveći ekonomski paket u istoriji, prodaja oružja u već najnaoružanijoj zemlji se duplirala a građanima se krivci pričinjavaju svuda. Formula za lepotu poroka.

Kao što vidimo krivci su političari. Kao klasa pokazali su da umeju da uživaju u blagodetima nezarađenih beneficija ali da u momentu frke padaju kao kula od karata. Od poltrona Komunističke Partije Kine, koji radije hapse doktore nego da ih puste da blagovremeno rade, do zapadnih buffoon-a i njihove neodlučnosti da reaguju. Koji će nam oni klinac?

COVID-19 će promeniti svet. Ali, paz’ sad, ja vam ovde tvrdim, na bolje. Shvatamo da je politička klasa samo smetnja daljem progresu homo sapiensa. Lideri, liderčići, komesari i drugi šverceri političkih dogmi su samo nepotrebno trenje u mašineriji koju zovemo modaran život. Bez njih svi ćemo biti srećniji, zdraviji i bogatiji. Prepustimo medicinu doktorima, građevinu inžinjerima, škole prosvetnim radnicima, kulturu umetnicima a ekonomiju preduzetnicima. Prepustimo Bill Gates-u lidersku ulogu u borbi protiv virusa i skrajnimo političku Svetsku Zdravstvenu Organizaciju.

Nauk koji je već jasan je da nam ne trebaju ni Vučić, ni Tadić, ni Đinđić, ni Sloba, ni Tito. Sad nam samo treba naš mili, dragi, i prelepi dr. Kon. U ovoj situaciji on je jedini validni lider.