Istina i ‘istina’ Veljka Lalića

Lalić još jednom odlično pokreće temu koja drma ne samo Srbiju nego i čitav moderan svet. Svima su usta puna istine, činjenica i pravde.

Oni koji najčešće potežu istinu su novinari i političari. Istina se uglavnom odnosi na društvene i političke pojave. I brale u tom grmu leži zec.

A šta je istina? Prvo ona je izrečena misao. U filozofskom kontekstu najčešće značenje je da ta misao odgovara činjenicama u prirodi. Tako je matematika jasna istina jer izražava misli koje se podudaraju sa činjenicama. Pitagorina teorema je misao koja se uvek, bez izuzetka podudara sa onim što u prirodi možemo da izmerimo. Tako je kvadrat nad hipotenuzom uvek jednak zbiru kvadrata nad katetama pravouglog trougla.

U fizici je istina takođe absolutna i nepromenljiva. Tako je drugi zakon termodinamike uvek u harmoniji sa opservacijom u bilo kom delu kosmosa. Uvek i bez izuzetka.

To nas dovodi do društvenih istina. Iliti istina o kojima mi najčešće govorimo. Da li je Asanž novinar ili izdajnik? Za mnoge od nas najveći novinar svih vremena a za Donalda Trampa, Hilari i veći deo američkih političara izdajnik. To su dve dijametralne ‘istine’ za koju dve strane koriste dve različite definicije koje su obe kontekstualno tačne. Moja definicija je da je svako novinar ko sebe predstavi kao takvog i pušta u etar svoja pisanija. Tu nema dileme – Asanž je pisao o otkrićima Wikiliksa na sve strane. Druga strana, naime uopšte ne ulazi mnogo u to da li je on novinar ili ne. Oni posežu za definicijom izdaje i tvrde da neko ko ukrade državne tajne i iste objavi je po definiciji izdajnik i zaslužuje samo najgore. Dakle imamo jedan fenomen – Asanža i njegovo otkrivanje državnih zločina a dve kontekstualne definicije.

Tako je manje više sa svim društvenim problemima. Istina se poteže stalno, uporno i pogrešno. Zato i imamo osećaj da je istina jeftina.

Dakle iako smatram da je Lalić jedan od najznačajnijih novinara na ovim prostorima ovde se jasno ne slažem sa njegovim pristupom ‘istini’. Kad je istina pod navodnicima, onda je jasno da govorimo o društvenim istinama. Uostalom mnogi protivreče mojoj ‘istini’ da je Lalić vrh i imaju svoju ‘istinu’ o njemu.

Odakle dolaze te sad dve ‘istine’? Pa od politizacije ljudskog bivstvovanja. Osnovne dve političke podele na desničare i levičare su u vrednosnoj suprotnosti i prilaze problemima sa dve strane, iziskujući dva konteksta a samim tim i dve definicije koje obično proizvedu dijametralne ‘istine’. Tako progresivni prilaze Asanžu iz ugla novinarstva i zahtevaju njegovu slobodu jer je novinar. Dok konzervativci prilaze iz ugla vernosti prema državi kao tradicionalno svetoj instituciji i smatraju istog čoveka i njegovo delovanje izdajom.

I kako ove dve strane komuniciraju? Veoma teško. Jedna strana u klin a druga u ploču. I obično se svaki argument završava na poražavajući način: ad hominem. Filozofski jedan od najstarijih problem danas je u punom cvatu. Nemamo razrešenje ‘istina’ i odmah kreće napad na ličnost. To je danas savršeno ilustrovano u tabloidima širom sveta. Oni su nosioci ad hominem kulture i najveći problem današnjice po meni. Davitelji filozofije.

Tako se mnogi argumenti završavaju u bespomoćnom vapaju da je sagovornik Hitler. Jako dobro znamo da u Srbiji danas nema niti jednog Hitlera u bilo kojoj inkarnaciji. Ali nam tabloidi predstave bar 2-3 komata dnevno. Toma, Vučić, Đilas i Obradović danas. Sve Hitler do Hitlera. A u suštini 4 obična Balkanska političara.

Ovoj kakofoniji danas još ulje na vatru dodaju društvene mreže gde je svaki građanin novinar. Svaki komentar je ‘istina’ ali je i svaki komentator Hitler. Ljudska potreba za slobodom često u demokratiji proizvodi razmaženog demokratskog čoveka i ženu koji tankim obrazovanjem urliču svoje ‘istine’ dok na svakom koraku vide Hitlere. Pa zar svi nismo imali bar jednog nastavnika Hitlera?

Zato vrhunski matematičari i teoretski fizičari uglavnom ćute. Znaju da je istina jedna, naučna i brutalno nepromenjiva. Mi tipkamo po ovim smartphonovima zato što je pregršt matematičkih istina poređano na pravi način da uvek, bez izuzetka daju jedan istinski rezultat. Upoređivati ove istine sa ‘istinama’ je dakle nerešiv filozofski problem. Za sad.

Ja verujem da veštačka inteligencija jedina ima šansu da približi istine i ‘istine’. Da će ogromna kalkulaciona moć superkomjutera uspeti da matematički priđe društvenim problemima i pronađe najoptimalnije rešenje za svako. Da li će ljudski rod svedočiti fuziji istina i ‘istina’ je verovatno u rukama te veštačke inteligencije. Ali to je već nova tema.

Možda će superkompjuteri da nam jebu mamicu hitlerovsku svima.

Jugoslovenska Žurka (reakcija na Kolindu i Gvozdenu Zavesu)

Kao što reče jedan moj francuski prijatelj ‘vi Balkanci živite post-Jugoslovenski mamurluk’. I ubode ga čovek ko prstom u dupe.

Jugoslavija je kao neka žurka. Kao prva žurka na koju si otišao kao tinejdžer. A tamo svi. Dripci iz kraja, lepe cice iz centra, gomila pevača, glumaca, krimosa, narodnjaka, rokera, pankera, metalaca. Ama baš svi. Piće jeftino, hrana bajata, muzika kendrlja iz razjebanih zvučnika ali svima kao nešto dobro.

Ćale i keva u vikendici, na selu.

Kako veče odmiče svi naravno sve pijaniji. Raspoloženje na uzlaznoj putanji, svi đuskaju, čantraju, maze se, jebu ale. Ali kako alkohol uzima maha tako se polako dižu glasovi. Pa se dvojica u klonji svađaju oko fudbala. Pa se dve koke gledaju preko pičke zbog nekog frajera. Pa neko opsedne muzički stub (za mlađe: skalamerija od metar iz koje se čuju muzički sadržaji), eto ne sviđa mu se muzika pa je on baš doneo kasetu sa svojim demo snimcima. On uspeva i grozomorni zvuci njegovog ultra-underground benda sad jebu sve ostale. Ali njegova konstitucija od 2 metra nekako čini njegovu muziku podnošljivom. Neki mu čak prilaze i pičkarski kao ‘brate š’o je dooooobro’.

Tu samo par faca duvaju u ćošku i gledaju i ne mogu da veruju kako se jedna fina, spontana žurkica pretvorila u sranje. U jednom trenutku krene šutka i svi puni entuzujazma ulete. Ali tu Pera u jednom trenutku nezgodno zakači Hrvoja i šutka se brzinski pretvori u makljažu. Pera Hrvoja, Hrvoje zakači Alisu, Alisa pljune Ibru, ovaj da zaštiti Maricu promaši Franca i slučajno u fulu nabode Davida. Manje više opšta šorka.

Ubrzo dođe čika milicajac koji se nekim čudom zove John, i jednopotezno rasturi žurezu. Tog dana je njegov kolega Sergej bio bolestan jebi ga pa je John ceo uviđaj morao sam da odradi. Pošteno i nepristrasno, kako samo čika milicajac John zna.

E sad je to sutra. Mamurluk ubi. Jeftino vino i vinjak su zli drugovi dan posle. Memorija pamćenja je kurva.

Jednima je bilo do jaja. Ludnica od žurke. Nekima je bila katastrofa. Sve sami ljacise na žurci, odvratno. Priča se da je neka riba bila silovana. Jedan je u tuči ostao laki invalid, staklo iz flajke završilo u levom oku. Kažu bilo je padobranaca. Tu su bili namerno da naprave haos i od jedne nevine šutke izazovu opštu makljažu.

Sve u svemu kolko partijaša tolko sećanja, i sva kroz maglu mamurluka od vinjaka.

Samo ovih par duvača sa strane ostaše van makljaže i mamurluka. Spasio ih bol u kurcu.

Introduce Yourself (Example Post)

This is an example post, originally published as part of Blogging University. Enroll in one of our ten programs, and start your blog right.

You’re going to publish a post today. Don’t worry about how your blog looks. Don’t worry if you haven’t given it a name yet, or you’re feeling overwhelmed. Just click the “New Post” button, and tell us why you’re here.

Why do this?

  • Because it gives new readers context. What are you about? Why should they read your blog?
  • Because it will help you focus you own ideas about your blog and what you’d like to do with it.

The post can be short or long, a personal intro to your life or a bloggy mission statement, a manifesto for the future or a simple outline of your the types of things you hope to publish.

To help you get started, here are a few questions:

  • Why are you blogging publicly, rather than keeping a personal journal?
  • What topics do you think you’ll write about?
  • Who would you love to connect with via your blog?
  • If you blog successfully throughout the next year, what would you hope to have accomplished?

You’re not locked into any of this; one of the wonderful things about blogs is how they constantly evolve as we learn, grow, and interact with one another — but it’s good to know where and why you started, and articulating your goals may just give you a few other post ideas.

Can’t think how to get started? Just write the first thing that pops into your head. Anne Lamott, author of a book on writing we love, says that you need to give yourself permission to write a “crappy first draft”. Anne makes a great point — just start writing, and worry about editing it later.

When you’re ready to publish, give your post three to five tags that describe your blog’s focus — writing, photography, fiction, parenting, food, cars, movies, sports, whatever. These tags will help others who care about your topics find you in the Reader. Make sure one of the tags is “zerotohero,” so other new bloggers can find you, too.