Neslavna Imperija: Kako je Britanija dovela Indiju do Prosjačkog Štapa

Knjiga indijskog parlamentarca Šaši Tarura (Shashi Tharoor) Neslavna Imperija je napisana nakon njegovog slavnog govora na Oksford univerzitetu. Šašija su akademici drevne institucije pozvali da učestvuje u debati o mogućoj finansijskoj reparaciji koju bi Britanija, u teoriji, morala da plati Indiji za 200 godina kolonijalne vladavine. U tom periodu je tada najbogatija zemlja sveta – Indija, putem besomučne eksploatacije dovedena na rub fizičkog opstanka. Njegov govor je viralno osvojio etar i postao osnova za knjigu koja do detalja ilustruje skoro nezamislive zločine koje je britanska imperija ostavila za sobom.

Za početak britanske vladavine indijskim subkontinentom se uzima bitka kod Palašija, 1757. godine, kada je Robert Clive uspeo da nadvlada veću vojsku i zagospodari Bengalom. Mladi Clive je bio službenik East India kompanije, tako da je to i simboličan početak novog svetskog poretka, u kom će zapadne korporacije dobiti dominantnu ulogu u prvom delu globalizacije, koju istorija poznaje kao kolonizaciju. Bitka je dobijena kada je Clive podmitio glavnokomandujućeg Mir Jafara koji je vojsku okrenuo protiv navaba od Bengala (maharadžin guverner).

Prema istraživanjima istoričara Angus Maddison-a, u tom momentu je Indija predstavljala oko 23% svetskog BDP-a. Ekonomski i tehnološki najrazvijenija država, Indija je bila epicentar svetske trgovine, veća od čitave Evrope zajedno s Rusijom. Kada je 1947. godine Gandi konačno izbacio britance, Indija je imala samo 3% u globalnom ekonomskom kolaču. Ovo je ujedno i jedna od najvećih ekonomskih devastacija modernog doba.

Ovaj šokantni podatak je slabo poznat čak među indijcima, tako da je jasno zašto smo mi na Balkanu slabo upoznati sa ovim činjenicama. Radi ilustracije, ekonomija Sjedinjenih Američkih Država trenutno predstavlja 23.9% globalnog BDP-a, tako da nije preterano reći da je Indija bila Amerika tog doba. Tekstil je bio glavni proizvod koji je činio veliki deo svetske trgovine, kao što su danas mobilni telefoni i razni IT proizvodi. Svila, pamuk, i naročito slavni muslin je bio toliko tražen, da su ljudi izdvajali ogromna sredstva kako bi se obukli u indijske materijale. Začini i druga roba su takođe činili da Indija vlada sa skoro 30% čitave globalne trgovine.

I sve je počelo formiranjem East Indija kompanije, 1600. godine čija je uloga bila trgovanje po dalekom Istoku. Moć ove korporacije kulminira krajem 18-og i tokom 19. veka kada u jednom trenutku kontroliše polovinu svetske trgovine. Uloga Roberta Clive-a je bitna jer je on korporaciji dao legitimitet da oružjem brani svoje zlom stečene posede i da najbrutalnijim metodama krene u genocidnu eksploataciju Indije.

Industrijska revolucija nije slučajno našla svoj epicentar baš u Britaniji. I kao glavni proizvod novog doba nije slučajno bio tekstil. Tarur jasno ilustruje da je industrijska revolucija u Britaniji posledica deindustrijalizacije indijskog subkontinenta. Britanija je prvo preuzela monopol nad izvozom tekstila iz Indije. Zamislite da Srbija preuzme monopol nad izvozom iPhone-a iz SAD. Mislim da bi se ekonomska budućnost naše zemlje radikalno promenila.

Nakon preuzimanja monopola, vremenom su prebacili veći deo razboja iz Indije u Englesku. Da, i balkanski razboji za tkanje potiču iz tog doba i prvo su doneti iz Zapadne Evrope preko Britanije. Situacija sa tekstilnom industrijom kulminira zabranom proizvodnje u Indiji koja tada, umesto proizvodnog centra, postaje suvi izvor prirodnih resursa. Istorijske su činjenice da su tkačima lomili palčeve kada lomljenje razboja nije bilo dovoljno. Naime, palčevi su od ključnog značaja za tkače jer njima guraju svaki red finih materijala. U samo nekoliko decenija, Indija je od vladara proizvodnje i trgovine tekstilom postala uvoznik, i naravno sav uvoz je dolazio sa britanskog ostrva. Bengal je, od na primer današnje Kalifornije, postao jedna od najsiromašnijih provincija sveta.

Ako vladate engleskim jezikom poznat vam je glagol to loot – pljačkati, otimati. Etimologija ove reči je od sanskritske reči loota, što označava pljačku. Eto kako kultura može fino da se razvije na olupinama kolonizacije. I pored vajne industrijalizacije i lomljave palčeva, indijski tkači uspevaju da budu kvalitetniji i jeftiniji od britanskih. Tako da sledi period poreza, za koje do tada ovaj deo sveta nije čuo. Naime maharadže su pre toga do svog imetka dolazile trgovinom, dok svoje podanike nisu oporezovali. East India firma, kao korporacija, uvodi poreze na indijske proizvode kako bi ih totalno eliminisala iz globalnih tokova. Tada kreće devastacija imućnog indijskog stanovništva od koje se mnogi i danas oporavljaju. Porezi se obično skupljaju kako bi se na istoj teritoriji akumulirala sredstva za izgradnju i održavanje javnih dobara, od puteva i infrastrukture do zdravstvenog sistema. Sav porez, koji je iznosio 50% prihoda, je odlazio britanskoj kruni, nakon velike provizije koju bi korporacija ostavljala za svoje usluge. Zamislite modernu državu, gde se porez ubire, i umesto da se sredstva lokalno troše, ona u potpunosti odu u neku drugu zemlju. Svaka bi bankrotirala za par meseci.

Većina britanskih istoričara revizionista predstavlja ovu pljačku kao priču čiste konkurencije. Eto jednostavno smo bili bolji i ovaj ishod je stvar tržišne konkurencije i industrijske revolucije. Istina ne može biti dalja kao što Tarur u ovoj knjizi ilustruje, koristeći skoro isključivo anglo-saksonske izvore. Znajući da akademski rasizam i dalje podriva nezapadne izvore, do sažetih zaključaka dolazi isključivo iz njihovih izvora. Sam Clive se u London vratio nekoliko godina kasnije sa 400.000 funti, sumom do tada neviđenom za jednog ‘službenika’. Naveliko su zapisane njegove izjave da je jednostavno ulazio u bengalske riznice i iznosio nakit i drago kamenje u količinama koje je hteo. Cena jednog safira u Londou je bila oko 5 puta veća nego u Bengalu. A nabavna cena je bila nula, jer je sve opljačkano, tako da ni današnja trgovina kokainom ne može da se poredi sa pljačkom milenijuma, kako mnogi u Indiji mnogi zovu kolonijalnu eru.

Mnogi su primeri u knjizi koji, pored statuta i tadašnjih zakona, bacaju jasnu sliku na prirodu kolonijalne vladavine. Tako Markiz od Salisberija, kao državni sekretar Indije tokom 1860-tih, piše: „Kako Indiji treba krv popiti, oštrica mača mora biti uperena tamo gde je krv najgušća.“ U visokoškolovanoj šekspirijanskoj tradiciji, britanska elita je uvek pažljiva da svoje misli, koliko god one bile bistijalne u suštini, izraze oratorski. Cecil Rhodes, još jedan divni proizvod engleskog školstva, je pisao članak za člankom insistirajući da je imperilalizam, uz svoje kopile kolonijalizam, jedini način da se nahrane gladne horde britanske sirotinje.

Kraj 19 veka Britanija dočekuje kao najbogatija imperija svih vremena, gde veći deo državnih prihoda dolazi iz Indije. U državne kufere se slivaju porezi bez obaveza kao i ogromna sredstva od izvoza robe u Indiju, čija je proizvodnja totalno uništena. U isto vreme Indija, koja do dolazka britanaca nije poznavala glad, prolazi kroz periode neviđene gladi gde stotine hiljada umiru. Pisac i aktivista William Digby ilustruje razorni pomor od 1876-1878, kada je preko 9 miliona duša umrlo. Pad industrijske proizvodnje je stvorio armiju radnika koji su prisiljeni da se vrate obrađivanju zemlje, tamo rapidno siromaše i stvara se horda bezkućnika koji prvi stradaju u periodima velikih suša. Problem bezkućnika i danas progoni ovu drugu zemlju po broju stanovnika. Postoje familije koje su deo ovog neslavnog staleža već generacijama. Digby, putem dokumenata East India knjigovodstva, izvlači cifru od tačno £4,178,922,732 koliko je isisano tokom 19 veka. Prosečna godišnja plata u Engleskoj 1900. godine je bila oko £43, a 1800. oko £12 pa je jasno da je samo cifra koju je ova korporacija otela dovoljna da se naprave tri, a ne jedna imperija.

Indija je imala i ključnu ulogu u daljem širenju imperije u kojoj sunce ne zalazi. Za mnoge indijce je brzo zašlo jer su korišćeni kao topovsko meso u preko 111 ratova koje je kruna vojevala. Naravno sve su to bili ‘odbrambeni’ ratovi, jer je imperativ bio odbraniti sve opljačkano, iliti lootovano, kako bi gejmeri danas rekli.

I danas se ta ista Britanija šetka po svetu popujući svima o vrednostima i ljudskim pravima. Koliko đubre moraš biti, kao engleski političar, da bilo kome, u bilo kom kontekstu, u Indiji pomeneš vrednosti. Krivični zakon 1871. godine kriminalizuje homoseksualnost i strogo zabranjuje trandže, koji su do tada bili normalni deo indijskog društva. Zakon je naravno potpisala britanska kruna kao moralni čin, sve u cilju ‘civilizovanja’ civilizacije stare preko 2000 godina do tada poznate po svojoj filozofiji ‘live and let live.’ Homoseksualnost je bila široko raširena i tome svedoči hindu literatura tokom vekova. Kamasutra, napisana nekoliko vekova pre Hrista, ima čitavo poglavlje o gej seksu koje su generacije porodica u tom delu sveta čitale.

Zakonik je jasan i o vanbračnim aktivnostima žena. Najstrožije se kažnjavaju preljubnice, dok za muškarce koji počine isto delo nema zakonskih konsekvenci. Nametanjem svojih, viktorijanskih vrednosti, koje su za hindu kulturu bile ultrakonzervativne, stvara se atmosfera progona i degenirisanih odnosa među polovima. Do danas se Indija bori protiv delova ovog krivičnog zakonika čiji je cilj bio zadovoljavanje primitivnih vrednosti kolonijalista. Kao i danas, nisu se trudili da razumeju lokalnu kulturu, nego su divljačkom opresijom nametali svoje prezrene vrednosti.

Pogledajte video ali toplo preporučujem knjigu koja, na žalost, nije prevedena na naš jezik. Toliko je šokantnih detalja da bi ovaj članak mogao da pišem u nedogled. Svaka stranica je riznica brutalne statistike koje je u temelju britanske ekonomije i finansija. Uvek sam govorio da je geopolitika kao ulica: vlada isključivo mafijaški mentalitet ko kome kičmu slomi. Stara floskula veli najteže je napraviti prvi milion, i ona je tačna. U ovom slučaju najteže je bilo oteti prvu industriju – tekstil, posle je sve za Britaniju išlo kao po loju. Danas, kao omatoreli mafijaš, očerupana i posramljena, ide po svetu i zahteva status quo u ekonomskim odnosima i geopolitičkoj raspodeli.

Šaši Tarur je svojim govorom učinio više za populizaciju ove prljave istorije od svih istoričara zajedno. Internet je platforma koja dozvoljava da se ovakav sadržaj rapidno proširi i da knjiga postane hit. Bitno je suzbiti revizioniste koji ovaj genocid nad genocidima romantizuju starim rasističkim floskulama o širenju civilizacije. Ovo je tipični slučaj ‘došli divlji oterali pitome.’ Sankritska kultura, koja datira još od 1700. godine pre Hrista, i koja dam je dala remek dela kao što su Ramajana i Mahabharata, se našla šokirana brutalnošću i vanserijskim nemoralom britanskih kolonijalista. Šaši je tražio godišnje reparacije od £1, kao simbolično priznanje zločina koji su fundament britanske moći već tri veka. Dok i dalje sramno popuje čitavom svetu, London mučno ćuti na ovaj predlog. Jedna funta im je mnogo.